Дража и четници у филмовима и ТВ серијама

Дража и четници у филмовима и ТВ серијама

КАД КАРАЂОРЂЕ ПОСТАНЕ ТИТО

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

 

Пролетери су испунили снове и постали „виша класа“. Остало је још само да се то саопшти преко филмске траке, што је управо учињено у филму „Друг Црни у НОБ-у“, где је неком чудном алхемијом Карађорђе претворен у Тита – који не само што је био непријатељ Карађорђевића, већ је убијао и носиоце Карађорђеве звезде

Испоставило се да се, ипак, не може тако лако посрбити Црна Гуја, лик чувеног британског комичара Роуана Еткинсона. Свакако би лакше ишло са његовим другим остварењем, Мистер Бином, јер се у том случају не залази на терен историје, који је код нас и даље веома клизав.

А Еткинсонов серијал је управо то: ход кроз британску историју, у форми урнебесне комедије. Главни јунаци су увек исти: епски антихерој Црна Гуја и његов приглупи пратилац Болдрик. Из серијала у серијал они путују кроз време, понављајући основну матрицу приче. Црна Гуја је у свакој историјској епохи део, што би комунисти рекли, више класе: принц, лорд, господин или официр. Он је у родбинским односима са краљевским двором што, као и свој високи друштвени положај, покушава да искористи на све могуће и немогуће начине. С друге стране, Болдрик је увек представник, не ниже, већ најниже класе која се може замислити.

Дакле, где је наша филмска екипа побркала лончиће?

У првој серији и филму који је уследио, све је било на месту. Црна Гуја је преведен у Црног Грују, кога је маестрално одиграо Сергеј Трифуновић, а потом и Ненад Јездић, док је Болдрик постао Боле, у интерпретацији Бориса Миливојевића. Радња серије одиграва се уочи и за време Првог српског устанка. Поштујући оригиналну Еткинсонову идеју, Црни Груја је богати газда, а такође има и родбинске везе са владарском кућом, односно са вождом Карађорђем, у комедији названом Тетак (Никола Којо). И у градњи ликова поштује се оригинална матрица, тако да се не може проценити да ли је Црни Груја покваренији или Боле глупљи.

Међутим, до кратког споја долази у наставку, названом „Друг Црни у Народноослободилачкој борби“. Као што и наслов говори, радња је сада смештена у Други светски рат. Пред нашим, као и својевремено пред енглеским филмаџијама, искрсло је питање преношења старих ликова у ново време. На први поглед, ствар је једноставна, пошто се свуда појављује краљевска кућа, а ту је и вођа новог устанка – Трећег српског устанка, ђенерал Дража, као главни човек владајуће династије Карађорђевића.

Али, у серији је све окренуто наглавачке. Тетак, односно Карађорђе, остао је Тетак, али је неком чудном алхемијом претворен у Ј. Б. Тита – који не само што је био непријатељ Карађорђевића, већ је убијао и носиоце Карађорђеве звезде. Вођу комуниста, као и раније вожда Карађорђа, игра Никола Којо. Црни Груја је сада Живота Грујић, такође у тумачењу Ненада Јездића, а остало је и да Борис Миливојевић још једном одигра Болдрикову реплику, с тим што сада он није Боле, већ Брале, и то Брале Калабић!

Тако је по сценарију, затим по имитирању ТВ серије и филма „Отписани“, као и по самом наслову – после дуге паузе заправо настављено снимање партизанских филмова. И то како! Овде није реч просто о лажирању догађаја – већ о ступању у до сада највишу фазу пропаганде у филмској уметности, коју, кроз основну идеју, није достигао ни Бранко Булајић (сама реализација, кажу филмски критичари, више је него скромна).

Наравно, филм је само одраз, што би комунисти рекли, друштвене свести. Прошло је време дичења пролетаријатом и сиромаштвом, а ружења свега што припада „вишој класи“. У међувремену су другови пролетери испунили своје снове и сами постали „виша класа“. Сада је сиромашан неко други, а не они и њихово потомство. Остало је још само да се то саопшти преко филмске траке и то је управо учињено.

Било би занимљиво спровести анкету међу припадницима млађих генерација, како би се видело колико њих данас зна да је заправо њихов Тетак из НОБ-а некада био Болдрик, а да се кроз такав лик никада не може приказати на пример Никола Калабић (он начелник геодетске управе Ваљевског округа и официр, отац виши официр, деда богати трговац…)

Како је уопште дошло до стварања такве „друштвене свести“?

Само у недељу, 15. марта, телевизијске станице репризирале су три партизанска филма. Чак и незаинтересовани гледаоци морали су до сада научити напамет догодовштине Прлета, Тихог, Валтера, Димничара, Црног, Шоше и читаве армије других „хероја“ комунистичке борбе. Они су, са све својим црвеним звездама, део свакодневице грађана Србије, које у вези с тим нико ништа није питао, а којима редовно стижу рачуни за телевизијску претплату. Разуме се, део наше свакодневице су и такозвани Булајићеви четници, који, ето, још не постигоше да се довољно напију љуте ракије и наједу вруће јагњетине.

Пошто се партизански филмови приказују некритички, то делу млађе генерације остаје непознато како и зашто су они снимани. Нико не саопштава да су ови филмови представљали један од главних елемената индоктринације маса у доба комунистичке диктатуре. У снимање једног партизанског филма улагано је више новца него данас у снимање свих филмова за годину дана. За баснословне хонораре, партизанске „хероје“ и њихове непријатеље играле су највеће светске звезде, попут Ричарда Бартона, Јула Бринера или Орсона Велса. Пре него што се број телевизијских апарата по домаћинствима довољно увећао, ђаци су из школских клупа одвођени на биоскопске премијере, а потом се на часовима утврђивало градиво из лекција приказаних на филмском платну. Како у школама, тако и у свим медијима, увек је нагласак био на томе да филмови приказују истину и само истину, да су „другови борци“ задужили народ толико да је то немогуће узвратити, и да је, сем што је противзаконито, чак и неукусно поставити питање њихове апсолутне власти.

Тако су партизански ратни филмови снимани или репризирани све док се није заратило, 1991. године. Онда су настављене безбројне репризе, али више се нису снимали ратни, већ антиратни филмови, међу којима је први већ у наслову послао недвосмислену поруку: „Дезертер“. Режими који су се мењали последњих деценија ове ствари препустили су инерцији или, пак, неким занавек индоктринираним људима, што је створило невероватну конфузију. Подсетимо се само одушевљења са којим су странке демократске опозиције скинуле петкокраку звезду са куполе Градске скупштине у Београду 1997. године, да би потом било настављено бесомучно репризирање „Отписаних“, са све чувеном Прлетовом реченицом: „Нагледаћемо се ми још црвених застава у Београду“.

Тих година конфузију је стварала и емисија Миодрага Попова „Ипак се окреће“, једина која је на малим екранима реално представљала лик комунистичког диктатора Ј. Б. Тита, и то на наједноставнији могући начин: пуштањем снимака његових говора.

Тако је јавност могла да види да диктатор заправо није умео да састави ни две писмене реченице. И да је његова појава уопште супротна оној из уметничке фикције или бројних наводно озбиљних истраживачких радова, где је приказиван као љубитељ класичне музике, добар познавалац свега и свачега и политичар који је успео да надмудри и Исток и Запад и Север и Југ.

Речју, до невероватног расплета у филму и телевизијској серији „Друг Црни у Народноослободилачкој борби“ довеле су добро утабане стазе. Филм о Другом светском рату заснован на истинитим догађајима још нисмо видели, нити ћемо га скоро видети.

 

 

Прле и Валтер су били Четници!

За снимање партизанских филмовима често су преузимани догађаји из историје четничког покрета. Тако, комунисти уопште нису имали радио-станицу у Београду, док су их четници имали много. Немачки гониометар, из ТВ серије „Отписани“, заправо је открио четничку радио-станицу, а ухваћен је и стрељан везиста Тихомир Јакшић. Прле и Тихи нису могли да спасавају оборене америчке пилоте надомак Београда, јер једва да су смели да напуштају своје земунице. Велики број оборених пилота у околини престонице спасли су четници. За комунистичког Валтера – Владимира Перића – Немци уопште нису знали, али је досије четничког Валтера – пуковника Жарка Тодоровића – један од најдебљих које је сачинио Гестапо (данас се чува у Архиву града Београда). Покушај гестаповаца са „лажним Валтером“ директно је узет из овог досијеа, а наравно покушај се односио на упад међу четничке илегалце.

ПРЕС МАГАЗИН. 29.03.2009.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *