Дража Михаиловић: “Ја ништа за себе не тражим“

Дража Михаиловић:
“Ја ништа за себе не тражим“

Напад на Српство – у избеглиштву!

Нема драстичније исказане мржње Србије од Титове јавне изјаве да “Србија више нема чему да се нада“. Та мржња није Титова и Коминтернина новаторија – наслеђена од Аустроугарске и Ватикана а настављена од Черчила, Анте и Адолфа. Распаљивачи мржње су јуче били Крцун и Ранковић – данас Холбрук, Олбрајтова, Рајсова и буљуци канонизованих мислилаца, политиколога, историчара, новинара, квази-теолога и поткупљених никоговића и провокатора. Мржња не траје од 1944. – траје од Саве. Мржња се не би одржала без диктатуре над историјом која је зато да би лажно приказала Србе, Србију, Српско Православље, чак и целокупно Православље – забранила спомињање мржње јер једино тако успева да одржи лаж.
После Другог светског рата поштени Срби у отаџбини и избеглиштву веровале су да ће завршетак комунистичке диктатуре значити и завршетак диктатуре над историјом и да ће истина коначно избити на видело. То се није догодило.
Генерације поштених Срба, поготово у избеглиштву, уложиле су огроман напор у сакупљању, документовању и повезивању чињеница што је створило документовану паралелну историју која доказује истину и дезавуише комунистичку лажну интерпретацију Другог светског рата и наметнуту западну диктатуру над историјом без које се комунистичка интерпретација уопште не би одржала јер није ништа друго већ само део западне лажи.
Иако данашње антисрпске активности изгледају као спонтана збуњеност нових генерација наводном “контроверзношћу“ Другог светског рата – када се схвати да се ту “збуњеност“ диригује оркестрована антисрпска пропаганда – очигледно је да је та активност заправо ликвидација истине коју је документовало избеглиштво!
Циљ је ликвидација Светосавља и Српства из српског националног бића!
То се поготово огледа у чињеници да наводни “ревизионисти“ натурају закулисне иностране махинације као искључиви разлог историјских догађаја. Свакако да су стране тајне службе и још тајнија здружења дириговалe догађаје за своје тајне циљеве. Тако је од почетака цивилизације. У рату под античком Тројом, Одисеј, који је “закувао“ рат – једини је преживео! Зато што су истина, идеали, савест, одговорност и циљ рата за које су се учесници несебично жртвовали били извитоперени у лаж вештачким “разрешењем“ рата такоѕваним “тројанским коњем“ – та издаја одвела је све остале учеснике рата у очајање и смрт.
Истоветна издаја догодилa се у Другом светском рату. Истина, идеали, савест, одговорност и циљ рата за које су се учесници несебично жртвовали – извитоперени су у лаж.
Међутим, насупрот закулисном дириговању – чињеница је да је стварни извршилац догађаја био – српски народ, који је заузимао став на основу дубоко уврежене моралне одговорности и православне, цивилизацијске и националне савести. И баш та наметнута послератна неморалност вредновања моралности срж је раскорака између лажне интерпретације и документоване истине – јер све што је српски народ чинио – чинио је због поштења своје урођене савести – а не због закулисног дириговања!
С друге стране, све што је Тито чинио – чинио је дириговано по налозима закулисне британске политике, америчког Државног секретаријата, Ватикана, Нациста, хабзбуршке мржње.
Из тога је произашао чињенични и морални раскорак између истините и лажне историје који, насупрот Титовим речима “’Србија нема чему да се нада“, најбоље одражавају речи које је владика Дионисије у једној беседи одабрао као оличење Драже Михаиловића – “Ја ништа за себе не тражим“.
Дражина мисао не само да је тестамент Христа, Саве, Немање, Лазара – већ је суштина Православља, Српства и Српске државности – једина поштена истина историје којом српски народ изгара племениту моралност цивилизације – борбу за Добро.
Незабораван је одговор Норе Белоф, која је у то време била једна од првих која је начела наводно неприкосновену истину о Титу. Када сам јој причао о лажима на којима је званична историја изградила Тита у покушају да уништи Равногорство и Српство, одговорила ми је да “у томе нема ничег чудног јер је читава историја лаж“! Њен одговор је значио да пошто је историја лажљивица – зашто се ја будалим паћењем због некакве истине, Слободарство и Родољубље не значе ништа, једино што нешто значи је – покорност! Из тог накарадног цинизма произилази разлог зашто нас мрзе – зато јер нисмо вазали!
Зато данашња наводна ревизија титоистичке лажи наставља да нас убеђује да истина историја не постоји јер су догађаји били дириговани! То је препреденије изигравање од Титовог јер је злонамеран покушај да се анулира чињеница да је српски народ слободним одлучивањем којој ће се страни приволети – заправо одлучивао шта је Добро а шта Зло! И баш због тог слободног и поштеног одлучивања нас мрзе и не рачунају у “званичне“ – “званични“ су само вазали, а што су окрутнији све су “званичнији“ – и баш зато лажна ревизија покушава да нас убеди да је то што смо се слободарски ускочоперили за истину племенитости – лудост – и да све што смо учинили нисмо учинили моралном снагом већ заведени интригама – па пошто нас у данашњу ситуацију наводно није довела Лаж – да зато морамо да се одрекнемо наше прошлости!

Срж антисрпске лажи

Пошто је очигледно да настављачи диктатуре над историјом нису ревизионисти, јер, без обзира да ли свесно, несвесно, или зато што су плаћени, демагошки индоктринатори – нису историчари – пре него што пређемо на анализу најновијег напада на Српство осврнућемо се на срж антисрпске лажи – на некакву нашу “лудачку“ опседнутост “фикс-идејом Велике Србије“!

Пошто изузев патолошке мржње не постоји ниједан логичан, правни, морални, историјски, нити разуман разлог зашто Срби не би као и сви остали народи живели као јединствен народ на својој земљи – идеја такозване Велике Србије не само да није никаква фикс-идеја већ је напротив – историјска стварност!
“26. новембра 1918. Велика Народна Скупштина Српског Народа Црне Горе, Српско Народно Веће за Босну и Херцеговину и Велика Народна Скупштина за Војводину и Барању донели су“ “истовремено“ “одлуке у Подгорици, Сарајеву, Мостару, Новом Саду и Суботици“, “да се уједине и споје у једну државу са Краљевином Србијом“. Природно је да никоме није падало на памет да и српско Косово треба да се уједињује јер Косово је од давнина српска земља!
Пошто је “Краљевина СХС прокламована тек 1. децембра 1918.“ – чињеница је да је уједињена Србија “постала пре прокламовања Краљевине СХС“!
Према томе, по свим законима међународног права Срби су морали бити укључени у СХС – уједињени! Међутим, антисрпска завера није признала стварност Уједињене Србије зато да би Србе убацила у СХС – распарчане – зато да би у будућности могла да над распарчаним Србима обави “коначно решење“ “српског питања“.
Баш због тога, диктатура над историјом индоктринира да косовски мит и фикс-идеја Велике Србије наводно “царују“ некаквим “затуцаним“ српским национализмом и да из њих наводно проистиче такозвана “ирационалност“, заправо некакво “лудило“ великосрпског шовинизма, а тој измишљотини је данас накалемљена и некаква наводно “усађена“ српска опседнутост расисзмом и анти-семитизмом!
“Одлука о уједињењу није била резултат никаквог тренутног расположења“; није била “наметнута интервенцијом стране силе“; није била “наметнута присуством српских ратника који су се тада победнички вратили са солунског фронта“ – “одлука је сазревала вековима у косовској етици“ и “постала је императивни тестамент опште народне воље, а чланови српских Скупштина и Већа били су само извршиоци тог необоривог народног тестамента“ – “тежње српског народа“ да живи заједно на својој земљи – што је “дубока и необорива истина сазрела историјским збивањима“. (Цитати из беседног говора ђенерала Ђорђа Глишића педесетих година у Аргентини.)
Према томе, пошто је Уједињење Срба стварност исто колико и уједињење распарчаних Енглеза, Немаца или Француза у заједничке државе – уједињење је напросто нормална европска држава Србија са истим правом на постојање као и све европске државе – поготово што уједињена Србија није настала као тренутни ћеф или раскалашна обест круна, већ као “истина сазрела историјским збивањима“.
Сазревање историјским збивањима је једини морални ауторитет Правде – јер се историјска збивања заснивају на поступцима народа, а стварна историја је морално вредновање тих поступака. Ти поступци народа су његово морално сазревање, и као такво, то морално сазревање је историјско право тог народа – једини морални и правни тестамент и тапија.
Злонамерно убацивање Срба у СХС – распарчаних – а не уједињених – и измишљотина да је Велика Србија фикс-идеја призашла из “лудила“ косовског мита – а не сазрела историјском истином – јесте срж подвале антисрпске завере!

Обмана

Та срж антисрпске подвале је кључ за схватање анализе напада на суштину Српства као таквог, које је потекло директно из националне избегличке штампе у приказу књиге Зорана Кнежева Западне силе и Југославија у Другом светском рату, под насловом “Континуитет неискреног савезништва“ у Слободи од 10. јула 2007.

Пропагирање српског “лудила“
значи настављање Титовог злочина:
“Србија нема чему да се нада“

У поменутом приказу читамо следеће:
“Када је реч о преломним одлукама које су се тицале Југославије и Срба уочи и током Другог светског рата, неопходно је размотрити шта би се могло десити да су се поједини догађаји одиграли друкчије, или, као у случају 27. марта, да се уопште нису одиграли“.
“Аутор тако сасвим исправно закључује да је пуч од 27. марта представљао један суштински ирационалан чин у духу косовског мита“, а пошто је “обилато подстицан од стране британске и америчке обавештајне службе“ – “необјашњен /је/ у категоријама националног интереса и политике као уметности могућег“ али је зато “сасвим у духу једног типичног српског расположења“.
Пре свега, због чега је “неопходно“ разматрати “шта би се могло десити да су се поједини догађаји одиграли друкчије“? Анализа повезаности догађаја са збивањима на светској позорници и закулисним интригама заиста јесте “неопходна“ методологија да би се сагледала комплетна слика догађања. Међутим, сврха те методологије – како доказује обилна стручна анализа избегличких историчара од раних педесетих до средњих седамдесетих, па чак и доцније – није “неопходна“ зато да би се открило “шта би било да није било“ – већ зато да би се продубило сазнање лажи диктатуре над историјом и документовало антисрпско манипулисање истином! Зато, уместо трабуњања “шта би било да није било“, удубимо се у стварно значење цитираних пасуса.
Очигледно је да писац књиге сматра да пуч 27. марта 1941. “уопште“ није требало да се “одигра“, и да писац приказа подржава то мишљење као “сасвим исправно“ јер образлаже да је 27. март био “суштински ирационалан чин“ пошто је “необјашњив у категоријама националног интереса и политике“ – па пошто је политика наводно “уметност могућег“, и пошто је 27. март “необјашњив“ – испада према томе као да 27. март спада у – немогуће! Следствено томе подучени смо са наводно супериорне предикаонице и због чега је 27. март “необјашњив“ – јер је у “духу косовског мита“, и као такав, “сасвим у духу типичног српског расположења“, иако је уствари био подстакнут “од стране британске и америчке обавештајне службе“! Па пошто “ирационалност“ 27. марта произилази из “духа косовског мита“, и пошто је као таква та “ирационалност“ “дух“ “типичног српског расположења“, произилази према томе да је – целокупно српско национално наслеђе лудачко – да је лудачки целокупан историјски и савремени мисаони опус српског народа и његове Цркве!
Овештала “ирационалност“ је најпокваренији демагошки постулат антисрпске завере – Срби немају право на државу, немају право да се бране, немају право да постоје као организована национална јединка – зато што су су историјски “ирационални“ – јер су као такви – неодговорни да се баве државношћу! Тај демагошки постулат формулисан хабзбуршком мржњом нашироко је наклапан у Титоистичкој злочиначкој пропаганди, поготово у “теоретисању“ Милке Планинц; развијен британским потурањем лажне разложности постављања Тита на власт зато да би “укротио“ Србе; драстично поновљен у америчкој пропаганди од 1991. до 1999.; а данас настављен лупетањем Џефрија Најса у Хагу и примитивних пропагандиста на такозваним “округлим столовима“, “форумима“ и “самитима“ од Санџака до Новог Сада и од Беча до вашингтонског прес клуба, и “југоносталгичара“ београдске Скупштине и Србије.
Међутим, не само код Срба, свакако да има чак и више “ирационалног“ у историјским расположењима свих нација, а када се у “ирационалност“ урачуна поквареност – онда поготово Енглеза! Пошто је корен демагогије је а мотив мржња – једино што демагогија заиста доказује је да је – ирационална! Зато се у приказу књиге демагогија камуфлира фразом “политике“ као “уметности могућег“ и тврдњом да је 27. март резултирао искључиво из подстицаја “британске и америчке обавештајне службе“!

У даљем тексту приказа књиге каже се да “неконсолидована Југославија – или боље рећи дезоријентисана Србија“ – није “нашла своју душу“, како је то “Черчил цинично рекао чувши за београдски пуч“, и да 27. март не само што је био “катастрофалан по југословенску државу и њене народе“ већ “није био ни у британском интересу, јер је довео до учвршћивања немачке контроле на терену који није до тада имала под чизмом и који би по одредбама пакта остао де факто неутралан“, те према томе “по речима британског историчара Нила Балфура, била је то лоша политика: британска влада је подржала државни удар као херојски акт, иако је са војне стране био потпуно бесмислен“.
Пошто је Југославија направљена да таква – “неконсолидована“ – буде плодно тло у Другом светском рату за уништење Српства, Српског Православља, српске државе и косовског аманета – унапред планираним довођењем на власт Титове про-хабзбуршке антисрпске диктатуре – зашто би онда 27. март био “катастрофалан“ за британску закулисну политику? И заиста, чињеница је да 27. март није био “катастрофалан по југословенску државу“, нити за “њене народе“ – јер није био катастрофалан за исте оне југослвенске народе за које није било катастрофалано ни савремено растурање Југославије! Хрватима је поклоњена независна држава; чак и Дрљевићу; Косовски Албанци су добили оно што ће добити и данас; Муслимани Босне такође; а у Македонији је, као и данас, цветала про-фашистичка бугарашка и антисрпска вмровштина! Са друге стране, 27. март јесте био катастрофалан за исти народ за који је катастрофално и савремено растурање Југославије – за Србе Хрватске, Крајине, Босне, Херцеговине, Србије, Македоније, Косова, Црне Горе, и Јевреје и Роме.
Према томе, истоветност “катастрофалности“ и “некатастрофалности“ – некад и сад – недвосмислено доказују злонамерност тврдње да 27. март “није био у британском интересу“.
Тврдња да је 27. март довео до “учвршћивања немачке контроле на терену“ а да се није догодио, да би тај терен наводно “по одредбама пакта остао де факто неутралан“ још драстичније подцртава злонамерност јер би то значило да би Немачка направила или ваздушни мост преко “де факто неутралне“ Југославије до Ромелових трупа у Африци, или би их снабдевала невероватним Химлеровим летећим тањирима!
Колико је Немцима стало до директне линије снабдевања Ромела доказује одлагање операције Барбаросе ради напада на Југославију, окупација Грчке, уништење француске флоте, и обезбеђење сарадње Румуније и Мађарске – све због снабдевања Ромела, а да не помињемо експлоатацију руда са југословенског “терена“ пресудних за нацистичку војну машину!
Према томе, тврдња да би Немачка допустила Југославији да “ужива неутралност“ је најобичнија демагогија, јер чак и да је Југославија остала неутрална, и да су Немци чак и поштовали ту неутралност, Хрватска би се без обзира на неутралност свакако издвојила из “неконсолидоване“ Југославије, створила НД уз исти благослов Ватикана, и спровела исти геноцид над Србима какав је спровела и после 27. марта; а Химлерови босански Муслимани, и косовски, албански, македонски, и црногорски фашисти свакако би поступили исто као што су поступили и после 27. марта!
Истина је да би 27. март био исто толико катастрофалан по Србе и да га није било, јер је “британски интерес“, као и америчког Државног секретаријата, био унапред планирано постављање Тита на власт. А пошто је тај интерес био истоветан нацистичком – 27. март је био заправо идеалан за Британце! Поготово што су 27. март и Равна Гора дали моралну инспирацију и пресудан војни допринос одбрани острва у тренутку када су Енглези били у безнадежном очајању. Тврдња да је 27. март са “војне стране“ био “потпуно бесмислен“ је круна недотупавности – одлагање акције Барбароса због 27. марта било је пресудно за опстанак Москве па можда чак и за коначни исход рата.
27. март је заиста био јуначки акт – “херојски“ је титоистички термин, на српском се “херојски“ каже “јуначки“!
Осим тога, Черчил није 1943. направио никакву “погибељну грешку“ када је “британска краткорочна калкулација пружила крупан, ако не и пресудан допринос победи Јосипа Броза у југословенском грађанском рату“ – како се каже у даљем тексту приказа – јер британска “калкулација“ није била “краткорочна“ пошто је закулисни про-хабзбуршки троугао Лондон-Берлин-Вашингтон постављање Тита на власт испланирао већ пре почетка рата!
Због свега тога индоктринација виђења историје искључиво кроз призму британских махинација је злонамерна у односу на Србе и Други светски рат, поготово данас када је очигледно да је савремена рестаурација усавршеног хабзбуршког апсолутизма била мотив махинација у току рата.
Међутим, поквареност коришћења квази-ревизије за наставак диктатуре над историјом најдрастичније је изражена тврдњом да је 27. марта 1941. Србија била “дезоријентисана“!
Ко је био “дезоријентисан“? Политичари? Влада? Краљ? Црква? Војска? Штампа? Интелектуалци? Шпијуни? Потплаћени? Комунисти? Превртљивци? Екуменисти? Приврженици Конкордата?
27. март није био дело једног ваздухопловног генерала и његове клике, нити некакве “уметности могућег“ – 27. март је био дело српског народа – то је искључиви разлог због којег су улагивачи били “дезоријентисани“ – а Српски народ – није био “дезоријентисан“.
Разговарао сам са српским ваздухопловцима са панчевачког аеродрома које је генерал Симовић позвао да учествују у пучу. Није то било никакво извршење наређења. Не, Боље гроб него роб као и доцније Не признајем капитулацију били су тестамент – једноставно није долазило у обзир да се не стане на браник Слободе!
Разлог? Разлог је био – Добро!
Свакако да поштење није “ирационално“!
Због недостатка баш таквог поштења данашњи такозвани браниоци Косова не говоре о мржњи против Српства! Као да се стиде Српства? Као да родољубље и слободарство сматрају романтичним кичем? Индоктринација да је 27. март био ирационалан значи да су Солунски фронт, Равна Гора, победа над Нацизмом, Православље – морал, јунаштво и поштење српског народа – да је све то лудило – да треба да будемо вазали који се шверцују кроз историју!
Руковођен прецизно историјски дефинисаним моралним сазнањем и одговорношћу, Српски народ је свесно и савесно знао шта тачно треба да учини – и то је чинио – јер oд почетка Срба и Српског Православља “национални интерес“ Српства био је оријентисан само на једно – на интерес “Добра“! Зато су 27. март и Равна Гора резултат “истине сазреле историјским збивањима“ којима је Српски народ доказао да косовски мит и српски национални дух нису ирационални већ да су морални тестамент поштеног дела цивилизације у борби за истину против лажи, за љубав против мржње, за добро против зла – због чега је Српство чинило све што је чинило!
Међутим, оданост Злу је оно што данас демагочки присиљава Србе на некакву катарсу, уствари на национални хари-кири, заправо убиство самих себе – на докрајчење усташког ножа и маља!
Тек тврдња да је “британска краткорочна калкулација пружила крупан, ако не и пресудан допринос победи Јосипа Броза у југословенском грађанском рату“ открива колико су писац приказа и писац књиге уштројени антисрпском демагогијом, јер наводна “британска краткорочна калкулација“ је провокативан али неуспео покушај оправдавања британског “пресудног доприноса“ такозваној Титовој победи! Насупрот британским лажима Равна Гора је од првог до последњег дана рата на тлу бивше Југославије активно ратовала за Савезничку победу над Нацизмом, а прекодринско Равногорство је, настављајући часну четничку традицију, бранило српски народ и нејач од распомамљеног здруженог зулума усташа, комуниста и окупатора. И, што је најважније, свеукупан српски народ и Равногорство нису се борили за власт! Напротив, несебично су се жртвовали за племенитост цивилизације и достојанство слободе!
С друге стране Тито се подмукло шуњао кроз рат. Жртвујући сопствене борце који су искрено веровали да се боре за ослобођење – који нажалост и дан-данас не схватају да су били жртва манипулације – Тито је постављен на власт без обзира на исход рата. Чињенице су недвосмислене. Титовим акцијама на тлу Србије од јула до септембра 1941. командовали су Хрвати! То доказује да Српска КП тада заправо није постојала, да је завера планирала Титову мисију унапред, и да је Титова мисија од почетка била изричито антисрпска. Српска КП озваничена је тек 1944. зато да би српски комунисти побили више од 60.000 Срба, а документовано је преко 4.000 убистава чекићем и маљем – да не би заостали за усташама! Ни 1941. нити 1944. Тито није ослободио ниједан град или варош од Немаца – китио се перјем градова и вароши које су 1941. ослободили Равногорци а 1944. или Равногорци или совјетске трупе. И најзад, насупрот пресудном доприносу Равне Горе Савезничкој победи – Титов допринос шуњању кроз рат раван је – нули!
Упркос тим чињеницама здружена савезничко-нацистича антисрпска завера поставила је Тита на власт, прогласила његов тероризам за “ослободилачки“ рат, а његове непостојеће “тековине“ за званичну историју! Истовремено, Срби, Равна Гора и косовско наслеђе проглашени су “великосрпским лудилом“! Осим што то доказује “ирационалност“ заправо aнтисрпске завере и диктатуре над историјом, то доказује да би до унапред планираног постављање Тита на власт дошло без обзира да ли се 27. март одиграо!
Једном речју, “Титова победа“ у некаквом “грађанском рату“ је лаж – истоветно као и у будућем растурању Југославије – Срби су се бранили од међународног тероризма! Да би се то сакрило, и зато да би Срби били оптужени као агресори, измишљена је као камуфлажа лажна “ирационалност косовског мита“ која наводно “дезоријентише“ Србе некаквим националистичким лудилом.

Ликвидација Српства

Диктатура над историјом приказује отимање Косова као некакво законито и морално одузимање “терена“! Међутим, разлог отимачине није никакав терен, никаква зелена трансверзала, никаква црнпураста НАТО-држава – разлог ликвидације Српства је лудачка мржња Добра – зато се отима Косовски мит чија је суштина борба за Добро, јер разлог зашто се Српство мрзи проистиче из оданости – Злу!

Поука за будућност

У напису који анализирамо читамо лаж да “небројена несрећна искуства која су Србе задесила у двадесетом веку још међу њима нису систематизована, обрађена и преточена у поуке за будућност“.
Искуства јесу “несрећна“ али се нису задесила – Срби су свесно стали на браник Добра – а искуства се нису догодила “међу њима“ већ “међу нама“ – наравно за оне који се не стиде што су Срби.
По завршетку Другог светског рата Српско национално избеглиштво, упркос бруталних злонамерности, наставило је борбу за Добро одбраном Српства од обмане. У тој борби српски избеглички интелект јесте “обрадио“ и јесте “систематизовао“, али и документовао ратну прошлост – и јесте је “преточио“ у истиниту историју – што значи у једину поштену “поуку за будућност“! Та поука није никакво замлаћивање “политиком могућег“ већ “истина“ коју је “сазрела историја“.

“Ја ништа за себе не тражим“

Надахнуто правдом светосавског и равногорског поштења одраженог речима Драже Михаиловића “Ја ништа за себе не тражим“ – српско национално избеглиштво захтева истину у српској школи, српској Цркви, српској историји, српском интелекту и српској поуци за будућност. Добро, Племенитост и Праведност Светосавља, Српства и Равногорства – то је оно што је избеглиштво документовало, на шта одбрана Српства има право, и што одбрана Српства дугује поштеној савести српског народа, будућности отаџбине и цивилизацијској правди. Никакве провокаторске индоктринације, лажне катарсе, никакво подјармљење Цркве и прошлости – у избеглиштву не долазе у обзир – јер је сваки поштени Србин свестан да индоктринација подметнута лажном ревизијом значи да “Србија нема чему да се нада“. А пошто морал и рационалност истине захтевају ревизију неморала и ирационалности, и пошто индоктринација покушава да спречи ту ревизију и да натера светосавско поштење Српства да се покрсти у аморалност шверцера – закључак да је анализирано “резоновање“ – поготово што је објављено у избегличкој штампи – морална и национална издаја.

Часлав М. Дамјановић

(Српске новине бр. 638, септембар-октобар, 2007.)

Сва права задржана Погледи 2007.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *