Дража “у Аушвицу“

Кпетан Жика Павловић Артиљерац и његова вереница Радмила Јаковљевић, убијена у Аушвицу
Кпетан Жика Павловић Артиљерац и његова вереница Радмила Јаковљевић, убијена у Аушвицу

Поручник Жика Павловић Артиљерац и његова девојка Радмила Јаковљевић, убијена у Аушвицу

Нова изложба Историјског музеја Србије: Не само што нема ни речи о масовном логорисању и убијању “присталица Драже Михаиловића“, него је у делу изложбе о суђењима нацистима после рата увршћено и суђење генералу Михаиловићу!

ПИШЕ: Ратко ЛЕКОВИЋ

У Историјском музеју Србије 15. маја 2015. отворена је изложба “Последње одредиште Аушвиц“, која посетиоцима предочава размере и монструзност злочина у овој нацистичкој фабрици смрти.

Ауторски тим изложбе чини шест историчара запослених у Институту за савремену историју и Институту за новију историју Србије. Изложбе на тему страдања у нацистичким логорима несумњиво су од изузетног значаја и представљају важан допринос развијању културе сећања, нарочито код  популације младих. У периоду комунистичке диктатуре ова тема није добила заслужену пажњу, и што је горе, систематски је злоупотребљавана у сврху масовне пропаганде и идеолошке индоктринације.

Наиме, две основне црте таквог приступа биле су:

–         Прикривање масовног страдања равногораца у нацистичким логорима и затворима;

–         Сврставање свих непријатеља комунизма у исти кош, тј. сви они су за комунисте злочинци и сви су део удруженог фронта против њих, комуниста.

Таква манупулација својствена је комунистичком поретку, па је у том временском контексту и таквом вредносном систему можемо и разумети.

Нажалост, аутори изложбе “Последње одредиште Аушвиц“ применили су истоветну матрицу и данас, 2015. године.

Документ о боравку Радмиле Јаковљевић у Аушвицу

Документ о боравку Радмиле Јаковљевић у Аушвицу

У делу где се презентује контекст масовног страдања становништва окупиране Србије (устанак) видимо само увеличане фотографије припадника партизанских одреда, “партизанске диверзије“ , као и немачки пропагандни антикомунистички плакат. Ни речју ни сликом посетиоцу се не преноси информација да су у устанку учествовали четнички одреди Југословенске војске, иако су били носиоци највећих операција (нпр. опсада Краљева) и имали велике губитке у борачком саставу и командном кадру (само на опсади Краљева погинула су четири официра и стотине бораца).       У изложбеној поставци помињу се и нацистички логори на територији Србије (Бањички логор, логор на Старом Сајмишту, Шабачки и Нишки логор), али ни речи о масовном логорисању и убијању “присталица Драже Михаиловића“ у тим логорима, иако је непобитна чињеница да се то страдање дешавало до краја окупације. Напротив, приказује се само страдање комуниста, а као илустрација наводи писмо Даринке Јовановић Бошку Бећаревићу, где моли за живот своје ћерке Олге Јовановић, која је стрељана као комунистички активиста. Само аутор ових редова у Историјском архиву Београда пронашао је неколико десетина сличних писама, где родбина заточених равногораца покушава да из канџи смрти спасе своје најдраже. Зашто се на овој изложби није могло наћи бар једно такво писмо? На изложбеним паноима презентовани су скенирани документи који сведоче о преживелим партизанкама заточеницама логора Аушвиц. Ови документи су у оригиналу похрањени у Историјском архиву Београда, где се налази и истоветна документација о логорисању равногорки у Аушвицу, па ипак, о њиховом страдању изложба не сведочи ни једним документом и нити једном информацијом.

Документ о хапшењу и одвођењу у Маутхаузен Живка Млинара

Документ о хапшењу и одвођењу у Маутхаузен Живка Ђурђевића

Марија Васиљевић, равногорски курир из Гргура код Блаца била је међу последњим жрвама логора Аушвиц, где је транспортована из Нишког логора новембра 1943.      Пример одважног држања на гестаповском саслушању пружила је Босиљка Кузмановић, учитељица из села Глумач код Пожеге, спроведена у Аушвиц 7. јула 1943, као активни сарадник Пожешке бригаде. По истој основи логарашице Аушвица су биле и Даница и Надежда Пешић (мајка и ћерка), супруга и кћи Тодора Пешића, Дражиног организатора у медвеђанском крају, стрељаног од Немаца на Бубњу 22. јуна 1943.

Исти документ на српском: Живко Млинар у Маутхаузену

Исти документ на српском: Живко Ђурђевић у Маутхаузену

Затим млада Радмила Јаковљевић из Београда, Кајка Томић (премештен из Маутхаузена), професор из Загреба, Иво Томац (премештен из Маутхаузена), инжењер и власник рудника Ратари код Чачка, Борислава Станишић из Пожаревца… Уосталом, да су заточеници Аушвица били и равногорци, није било спорно ни за класичне комунисте, писце прве књиге о заточеницима логора Аушвиц са територије Југославије. У својој књизи “Југословени у концентрационом логору Аушвиц 1941-1945“, аутори Томислав Жугић и Миодраг Милић наводе да су у категорију политичких криваца заточеника Аушвица спадали и припадници и присталице “покрета Драже Михаиловића“, а посебно су поменули жене. Књига је објављена 1989. године у Београду, у издању Института за савремену историју.

Аушвиц обавештава Гестапо о смрти Живка Млинара

Аушвиц обавештава Гестапо о смрти Живка Ђурђевића

На изложбеном паноу посебно се помињу два транспорта партизанки ухапшених на територији Србије у логор Аушвиц: први 7. јула 1943. и други 23. јуна 1944. године. Оба ова транспорта садржала су политички мешовите кривце (и партизанке и равногорке), али су посетиоци изложбе ускраћени за ту информацију.

Међутим, најнепријатније изненађење тек следи. У делу изложбе посвећеном суђењима и кажњавању нацистичких ратних злочинаца и њихових саучесника у злочинима налази се и пано са насловом: “Суђења злочинцима у Југославији после рата“. Испод наслова, поред осталог, пише и следеће: “У Београдском процесу који је трајао од 10. јуна до 15. јула 1946, поред генерала Драже Михаиловића, суђено је и групи од још двадесет тројице оптуженика из редова четника, владе у изгнанству и Недићевог режима за издају и ратне злочине. Драгомир Драги Јовановић, шеф Управе града Београда, један од оптуженика, осуђен је на смрт стрељањем“. Затим следе редови о суђењу мађарским и немачким функционерима из времена окупације, укључујући и представнике највиших немачких војних и полицијско-обавештајних структура: Данклемана, Турнера, Мајснера, Фукса, Хелма и Нојхаузена.

Документ о упућивању Живка Млинара у концентрациони логор

Превод претходног документа

Верујем да ће се сваки иоле информисан и  истинољубив посетилац питати откуда Дража у овој екипи и испод оваквог наслова. Нарочито ако се има у виду да су у истој просторији фотографије са нирнбершког процеса и, на пример, фотографија вешања Рудолфа Хеса.  Да ли је циљ аутора био да име Драже Михаиловића интелектуално и емоционално асоцира на ужасе нацизма и окупације?

На поменутом паноу пише још и следеће: “На суђењу у Београду 1949. године, на смрт су осуђени Светозар Вујковић Тоза, управник логора на Бањици (3. новембра), као и Божидар Бошко Бећаревић, шеф антикомунистичког одсека Специјалне полиције (28. октобра).“

На истом процесу суђен је и на смрт вешањем осуђен и Никола Губарев, шеф одсека Специјалне полиције задуженог за борбу против организације Драже Михаиловића. Иначе, Никола Губарев је био подређен капетану Хајнриху Бранту, шефу највећег, анти ДМ одсека Гестапоа. Због његових злочина и свесрдног настојања да испуни захтеве и ублажи критике свог шефа, припадници београдске четничке илегале упорно су покушавали да га ликвидирају, због чега га је Гестапо на неколико месеци евакуисао из Србије.

Али авај, Губарев се на паноу не помиње!  Дакле, не само да смо ускраћени за  информације о страдању једне категорије жртава, већ су, логично, изостали и подаци о нацистичким и квислиншким злочинцима који су били задужени за организацију и оперативно спровођење  масовних хапшења, мучења, стрељања и логорисања тих људи. На изложби је презентован и пример страдања човека због индивидуалног антинацистичког геста отпора (Ђура Ђукић). Зашто је онда изостављен цео један колективитет страдалника који су припадали покрету отпора?

Ова и оваква изложба у Историјском музеју Србије даје пример како се не треба односити према историји и како се никада не бисмо смели понети према жртвама. Које год припадности оне биле.

(Српске новине, гласило ОСЧ “Равна Гора“, Чикаго, јун 2015, број 686)

 

Затворено за коментаре.