Дражина и Титова ратна вештина – паралела

Draza, Zvonko, za stolom

Draza, Zvonko, za stolom

Пише: Милослав Самарџић

Најслабије командно место код партизана било је главнокомандујуће – место врховног команданта. Према обичајима Комунистичке партије, командовање војском није поверавано стручним лицима, већ генералном секретару Партије. А на место генералног секретара није се долазило неком посебном стручношћу или ма којом врлином, већ напротив – негативном селекцијом. Умешност у војничким пословима била је последња ствар на коју је Стаљин мислио уочи рата. У ово време ликвидирао је и хиљаде високих официра Црвене армије, што ће потом изазвати катастрофалне последице на Источном фронту.

Броз 1941. није знао ни да чита војничку карту. Један од његових најближих сарадника, Сретен Жујовић Црни, оставио је овакво сведочење о боравку комунистичке делегације на Равној Гори:

„Док смо разговарали о сарадњи, Дража је на сто ставио, ако се не варам, карту Западне Србије и руком школованог обавештајног официра спретно вукао оловку по карти, показујући Титу, ваљда, неке немачке положаје, гарнизоне, шта ли, уз коментар који иде. Тито је – ђаво га однео, не желим да га оговарам – слабо читао карте, што је Дража обраћајући му се, код неког њему важног детаља, приметио и склопио карту.“ (1)

Код Броза, међутим, није по среди била само нестручност, већ и кукавичлук и уопште један низ негативних особина. Жена Сретена Жујовића, Лепа, која је рат провела поред мужа, уз Врховни штаб, догуравши до партизанског капетана прве класе, сведочила је:

„Кад се код Ужица врховни командант изгубио и онолико људи послао на Кадињачу да изгине, ти си (Сретен, њен муж – прим. аут) рекао: ‘Овога треба сменити’. И, многи су чекали твоју акцију. Ти је одлажеш – велиш није време, шкодиће покрету. Чуо он то, па је лукаво нудио оставку на место врховног, али да задржи место генералног секретара. Гле, мајку му… па ће после са тог места опет командовати. То је само твоја грешка. Хиљаде људи пропало је на Сутјесци, Неретви, Зеленгори, Дрвару, због његовог кукавичлука и неспособности. Руши и гради мостове да жзавара Немцеж! Па то нико паметан не би урадио! Ту бруку, срамоту, понајвише злочин – његови полтрони описаше као генијалну операцију великог стратега и ненадмашног војсковође. Какав Наполеон, Суворов, Кутузов, Мишић, и не знам ко све, нису му ни до колена… Читаве дивизије држао је око себе да му чувају стражњицу и Зденчицу (љубавницу Даворијанку Пауновић – прим. аут), баш га брига за туђе синове и кћери што непотребно гину…“ (2)

И за ниже командно особље важио је исти принцип одабира. Комунисти, додуше, другачије нису ни могли јер су крајем новембра 1942. имали свега 29 школованих официра и веома мали број подофицира. (3)

И оно мало официра што је имао Броз није могао употребити како ваља због комунистичке хијерархије. Како изгледа, официрски чин је код комуниста био пре мана него предност – због асоцијација на „мрску великосрпску буржоазију“ и њену „официрску клику“. Мајор Велимир Трезић, вршилац дужности начелника Врховног штаба, 9. марта 1943. пише: „Известите друга Старог (Брозов надимак – прим. аут) да је наше мишљење (односи се на Ранковића и Терзића – прим. аут) да одмах треба рокирати 1. бригаду.“ (4)

Терзићу није помогло што је ради наметања ове рокаде, коју је свакако сматрао војнички важном, успео да добије и потпис високог функционера Комунистичке партије Александра Ранковића. Уследила је груба Брозова реакција због мешања Терзића у „његов“ посао, на шта се овај одмах снисходљиво извињавао:

„Друже Стари, ја сам доставио ону напомену – приједлог за организацију марша – искрено и добронамјерно, не знајући да сте Ви већ разрадили план покрета од пруге до Загорја. Вашу примједбу поводом тога примио сам на знање ради управљања убудуће.“ (5)

После капитулације Италије партизанима прилази већи број правих официра, али се пазило да они не дођу на важна места. Ови официри обично су држани у штабовима, даље од војске, међу коју су комунисти радије слали политичке комесаре. (6)

Док су уочи сваке операције четници правили планове са положајима својих и непријатељских јединица, правцима наступања, идејом маневра, дневним задацима итд, код комуниста је све то било отприлике. Ни за своју највећу операцију после капитулације Италије, за напад на четнике у источној Босни, они нису имали план, па чак нису знали ни положаје сопствених јединица. Тако 27. октобра 1943. године Други ударни корпус пита Пету дивизију за распоред њених бригада, као и за њене „даље намере“. (7)

Броз је све јединице на овом сектору обавестио да ће он лично водити операције –преко радио-станица. Али у депеши Трећем корпусу од 29. октобра он уместо наредби користи невојничке изразе „треба“ и „требало би“. Из депеше се такође види да партизански командант не зна распоред свог Трећег корпуса, као и да нема податке о четницима, сем да су ту њихове „јаке снаге“ ојачане недићевцима (што није било тачно). Та депеша гласи:

„Јавите најхитније шта сте урадили у вези са покретом према Вишеграду. Треба да подупрете борбу наше 5. дивизије на сектору Вишеград – Бијело Брдо – Прибој. Заузети Вишеград… На том је сектору Дража са јаким снагама својих четника и недићеваца. Тамо би требало да превезете нешто тешке артиљерије, које код тамошњих јединица нема.“ (8)

А Другом корпусу истог дана Броз пише: „Зашто се не повежете и не ускладите операције?“ (9)

Трећи корпус 31. октобра 1943. добија следећу депешу: „Прва крајишка заузела Вишеград. Друга крајишка нека запоседне и држи положаје према Ужицу и Бајиној Башти.“ (10)

Прва крајишка бригада, међутим, Вишеград је заузела још 26. октобра.

Што се тиче Друге крајишке бригаде, она је била на сасвим другом сектору, што партизански командант није знао. Њему је претходног дана штаб Трећег корпуса јавио да је Друга крајишка бригада „на маршу за Вишеград“. Зато је мислио да је она стигла у Вишеград и сада је наређивао да се пошаље даље на исток, према Ужицу и Бајиној Башти. С друге стране, штаб Трећег корпуса није знао да је Седамнаеста дивизија овог корпуса у међувремену на марш према Вишеграду послала своју Седамнаесту бригаду, а не Другу крајишку бригаду Пете дивизије. Ову бригаду, Другу крајишку, Седамнаеста дивизија је упутила „јужно од цесте Соколац – Рогатица“, на запад, а не на исток, као што је то тражио Броз. Да би хаос био потпун, нову наредбу Другој крајишкој бригади Пете дивизије потом издаје Двадесет седма дивизија Трећег корпуса. Ова дивизија Другу крајишку бригаду шаље према Горажду, тј. још даље на запад. (11)

Видевши да о неком сопственом командовању не може бити говора, Броз препушта ствар корпусима, што је и иначе радио. Мада су га после рата комунисти прогласили троструким доктором војних наука, у зборницима докумената Врховног штаба нема дословце ниједног војног плана који је он израдио нити акције коју је извео до краја. Типична Брозова наредба, ако је то уопште наредба, гласи: „Јавите нам распоред ваших јединица и даље намјере офанзивног карактера.“ Тако је он писао Главном штабу Хрватске 1. новембра 1943. (12)

Ево још једне карактеристичне Брозове наредбе, упућене Трећем корпусу 5. децембра 1943: „Остављамо вам одрешене руке на вашем сектору. Руководите самостално.“ (13)

 

* * *

Крајем октобра 1943. још једном долази до сукоба главнина комунистичких и четничких снага. Прва фаза овог боја одиграла се у праскозорје 22. октобра 1943. испред Соколца, када су комунисти с леђа напали четнике, заузете борбом против Немаца и усташа, прекинувши њихову офанзиву према Сарајеву. Четници се под борбом повлаче на исток, тако да се линија фронта формира у доњим токовима река Лим и Увац. Циљ комуниста, као и раније, био је продор у моравску Србију.

За остварење овог циља они су ангажовали све јединице које су им биле на располагању, а то су: Трећи ударни корпус, са своје две дивизије, Седамнаестом ударном и Двадесет седмом источнобосанском, снаге око 6.000 људи; Пета крајишка дивизија, са 3.000 партизана; Друзга пролетерска дивизија, са око 2.000 партизана; као и партизански одреди под командом Главног штаба за Санџак, вероватно са око 1.000 партизана.

Ових 12.000 партизана сачекало је око 14.000 четника, и то делови Романијског корпуса, Дрински корпус, делови Церског и Мачванског корпуса, Златиборски, Први милешевски, Јаворски, Пожешки и Други милешевски корпус, као и Група драгачевских бригада Првог равногорског корпуса.

Четници су имали бројчану предност, док су комунисти, као и раније, располагали знатно већим количинама аутоматског наоружања и муниције. Михаиловић је, за сваки случај, планирао и довођење појачања. Поново му је на уму био најпре Расински корпус, о чему је 4. новембра 1943. обавестио потпуковника Драгутина Кесеровића.

Мада су и четници и партизани довели бројне јединице, није се развила онако дуготрајна битка као од средине фебруара до почетка маја те године на Неретви. Разлог су били стални напади Немаца и Бугара у леђа четницима, на ободу слободне територије у западној Србији. Зато ће у овом новом судару четничке и комунистичке главнине пресудну улогу одиграти стратешки потези команданата.

Наследник генерала Паула Бадера на месту команданта немачких снага у Србији, генерал Ханс Фелбер, на четничку офанзиву према западу одговорио је ударом у леђа створеној слободној територији свим расположивим снагама. Фелбер је током октобра 1943. организовао пет операција против четника у западној Србији. Првом од ових операција, названом „Маисколбен“’, он је лично командовао, употребивши авијацију и целокупну стратешку резерву снаге 15 батаљона. Немци, Бугари и љотићевци кренули су у напад 3. октобра на простору око Чачка, Пожеге и Ваљева. (14)

Уследиле су операције „Крум“, „Долхштос“, „Хербстнебел“ и „’Хамелброт“. (15)

Операције нису успеле, што су Немци правдали недовољним бројем расположивих војника. Из других крајева Србије они нису могли да доведу појачања јер су морали да чувају важне комуникације и привредне објекте, које су четници стално узнемиравали. Са овим што је имао у западној Србији Фелбер се није усудио на одлучан продор до Дрине и Лима. Озбиљнија појачања Немцима ће стићи током новембра.

Сем тога, као и у претходним приликама, окупатор је чекао да се четници и партизани ухвате у коштац на једном уском и стратешки неповољном простору, па да их опколи и у погодном моменту и и једне и друге уништи.

 

* * *

 

Крајем октобра 1943. највеће четничке формације, сконцентрисане у доњим токовима Увца и Лима, нападали су са истока комунисти а са запада Немци, Бугари и љотићевци. У најкритичнијим тренуцима, притиснута комунистима са једнем а осовинским трупама са друге стране, четничка територија свела се на свега неколико десетина километара.

Било је јасно да комунисти још једном са својим главним снагама покушавају да продру у моравску Србију. Михаиловић је још од половине октобра добијао вести о доласку необично великих осовинских трупа са југа, из правца Сјенице, и са запада, из правца Чачка, које су појачавале непријатељске јединице ангажоване у операцијама против четника. Ови покрети настављени су и наредних седмица, о чему је Михаиловић обавестио своје команданте 12. новембра. (16)

Општу директиву за „мобилизацију и једновремену борбу у целој земљи против комуниста“, а посебно за спречавање продора њихове главнине у централну Србију, Михаиловић је послао командантима 7. новембра 1943. Под тачком три он каже:

„Не устручавати се од напада комунистима у леђа, чак ни онда кад они нападају окупаторске гарнизоне, да би их спречили да дођу до оружја, као што су они нас напали у леђа док смо ми нападали Немце и усташе.“ (17)

Михаиловић је сматрао да Немци и Бугари намеравају да на подручју југозападне Србије опколе сукобљене четнике и комунисте „како би нас једновремено једне и друге обухватили“. Зато је наредио концентрисање великих снага иза немачко-бугарских положаја. На овај начин четници би били спремни „за наношење пресудног удара комунистима“, а истовремено би били „сачувани од обухвата Немаца и Бугара“. Другим речима, око немачко-бугарског Михаиловић је поставио свој обруч и чекао расплет догађаја. А унутар немачко-бугарског обруча, иза полукружне линије Бајина Башта – Ужице – Пожега – Краљево – Нови Пазар – Сјеница, оставио је део снага са задатком да нападају у бокове и леђа комунистима, пре свега герилским акцијама, али и масовним ноћним ударима. (18)

Највише јединица у обручу имао је мајор Војислав Лукачевић (Први и Други милешевски корпус), коме Михаиловић 10. новембра пише: „У просторију која је обухваћена линијом Бајина Башта – Ужице – Пожега – Краљево – Нови Пазар – Сјеница не смемо убацивати више снага због Немаца и Бугара.“ (19) Непосредно иза ове линије Михаиловић је распоредио Расински и Други равногорски корпус, таковске бригаде из састава Првог равногорског корпуса, Пожешки, Ваљевски, Церски, Мачвански, Први шумадијски  и Руднички корпус. (20)

Михаиловић је 6. новембра писао Лукачевићу: „Извештавајте нас о положају Немаца и њихове активности, јер Немци гледају да нас увуку у борбу, а они да се извуку, а ми обратно, не желимо да будемо обухваћени.“ (21) Четничка главнина ископчала се из борбеног додира са комунистичком главнином последњих дана октобра, а већ 8. новембра Михаиловић закључује да је његов маневар успео. „Бугари и Немци не дирају наше делове, али бити јако обазрив“, писао је он Лукачевићу тог дана. (22)

У радиограму потпуковнику Остојићу мајор Лукачевић пише да се комунисти налазе испред Нове Вароши, Немци у Сјеници, а да се он са својим снагама налази између једних и других (штаб је поставио у Штиткову). Затим наставља: „Ја балансирам по конопцу као балерина. Чим се пружи прилика ја лупнем комунисте, а од Немаца се чувам колико могу и умем. Докле ћу моћи овако, не знам, али се ситуација код мене постепено поправља. Људи имам доста, око 2.000.“ (23)

Дуго очекивану вест Лукачевић је послао Михаиловићу 3. децембра: „Према обавештењима која сам добио, сутра почиње немачка офанзива.“ (24) Михаиловић истовремено обавештава Лукачевића да су на северном делу фронта Бугари и Немци већ заузели Вардиште и Мокру Гору, а Власовљеви Руси Вишеград. (25) Према томе, основна идеја Михаиловићевог маневра састојала се од следећих елемената:

–  извлачење главних снага из маказа које су им направили комунисти са једне, а Немци са друге стране,

– спречавање комуниста да изврше мобилизацију и спроведу власт на освојеној територији,

– задржавање комуниста у стратешки неповољном положају, у уским кланцима реке Лим, тј. претварање њихових формација у идеалну мету за очекивани немачки напад и

– заузимање територија остављених 27. октобра пошто Немци униште комунисте и оду даље.

 

* * *

Комунисти нису прозрели Михаиловићев маневар извлачења из маказа и идеју да њихове јединице држи на мети за очекивани немачки удар. Нису се питали где су одједном нестале четничке јединице нити су приметили да управо област од горњег тока Лима до југоистока Босне Немци опкољавају својим најбољим и најбројнијим трупама. Напротив, Броз је одавде добијао извештаје да Немаца уопште нема од Ибра до Јадрана (у септембру 1943), затим да се у области Берана појавила једна немачка јединица, која је разбијена и натерана у повлачење (крајем октобра; операција „Балкански кланац“) и најзад да малобројне немачке јединице безуспешно покушавају продоре од Сјенице (током новембра). Тако је партизански командант сматрао да у овој регији има најмање осовинских снага, односно да су услови за нови покушај продора у Србију повољни.

Брозову намеру да лично дође осујетило је споро формирање Првог пролетерског корпуса јер је Главни штаб Хрватске одбијао да пошаље Шесту личку дивизију. У једној од критика Главног штаба Хрватске, од 4. новембра 1943, Ј. Б. Тито пише: „Шесту (личку) дивизију најхитније пошаљите. Изгледа да ви никако не можете разумјети да је сада главна Србија и да се сада тамо мора ријешити питање уређења Југославије уопће, а лондонске избјегличке владе и краља напосе. Томе сада треба подчинити све локалне интересе.“ (26)

Да ли због чекања Првог пролетерског корпуса или из неког другог разлога – то се из комунистичких докумената не види – тек, партизанске снаге у долини Лима током целог новембра нису показивале већу активност. Није успела ни њихова уобичајена делатност, мобилизација. Попунили су Трећу и основали Четврту санџачку бригаду, које су укупно имале око 1.000 бораца, углавном муслимана. И део Срба је ушао у њихове бригаде и локалне партизанске одреде, али све то је било далеко од постављеног циља – масовне мобилизације.

Доста времена комунисти су потрошили у надмудривању са италијанском дивизијом Гарибалди (бивша дивизија Венеција, по приласку партизанима). У највећој операцији коју су предузели, према Сјеници, истурили су напред управо Италијане. Они су, међутим, напустили положаје при наиласку првих Немаца и муслимана, тако да су комунисти морали да пошаљу своје људство. Уз обавезну напомену да су непријатељу тада нанети „осетни губици“, али да је он ипак остао на својим положајима, штаб Друге дивизије 18. новембра 1943. извештава:

„Изгледа да је непријатељска намера да наше јединице одбаци од Сјенице и војнички учврсти муслиманску милицију, која би привремено послужила окупатору противу наше војске, односно нашег продора ка Ибарској долини. По досадашњим непријатељским снагама непријатељ нема изгледа на неке даље продоре на нашу слободну територију.

Како не располажемо са подацима о Сјеници, тј. да ли непријатељ врши какве концентрације, ми смо одлучили да наше јединице концентришемо и одморимо.“ (27)

Да Немаца у Сјеници нема довољно и да зато мобилишу муслимане, штаб Друге пролетерске дивизије је закључио на основу извештаја свог обавештајног одсека од 16. новембра 1943. (28)

Да су спровођене Михаиловићеве наредбе о извођењу герилских акција унутар комунистичке територије, види се и из извештаја Лимског одреда Другом ударном корпусу од 24. новембра: „Стање на нашем подручју је неповољно. Сељаци из околних села користе нашу доброту, а у истим селима се стално организује јака четничка банда под командом Вучковића.“ (29)

 

* * *

 

У зору 4. децембра 1943. из правца Сјенице Прва брдска дивизија и Бранденбуршки пук нападају Пету крајишку дивизију испод Нове Вароши, Другу пролетерску дивизију у Пријепољу, Трећу и Четврту санџачку бригаду у Бродареву, делове Треће ударне дивизије испред Бијелог Поља, као и локалне партизанске одреде у овој области. Немачке пешадијске, тенковске и артиљеријске трупе имале су подршку авијације, колико су то временске прилике допуштале.

Сишавши у долину Лима у белим маскирним униформама, бројније немачке јединице потпуно су изненадиле комунисте. Највеће губитке имале су Друга пролетерска и Прва шумадијска бригада у Пријепољу. Немци су пре свитања заузели једини мост на Лиму, тако да је људство Првог и Другог батаљона Друге пролетерске бригаде, које се нашло на десној обали, покушавало да се спаси препливавањем ледене реке. Операцијски дневник Друге пролетерске дивизије кривицу за масакр сваљује на ове јединице. (30)

Малобројни преживели партизани повукли су се из Пријепоља кад је пао мрак, наводи се у операцијском дневнику Друге пролетерске дивизије, а  Немци су још пре тога заузели доминирајуће коте према Јабуци. Иако вис Јабука, на средокраћи друма Пријепоље – Пљевља, пружа идеалну могућност одбране од напада из пријепољске котлине, због изузетно великог успона у зору 5. децембра комунистичка артиљерија одавде не испаљује ниједну гранату на наступајућу немачку колону. Штаб Друге пролетерске дивизије, један батаљон Друге пролетерске бригаде и италијански артиљерци повлаче се без борбе, остављајући топове и камионе крај друма. У извештају Друге пролетерске дивизије пише да камиони нису могли бити покренути због снега, док су немачки камиони ишли узбрдо пратећи траг тенковских гусеница. Четири италијанска тенка, која су имали комунисти, остала су у Пријепољу – посаде нису успеле ни да дођу до њих.

Штаб Друге пролетерске дивизије са пратећим јединицама тог јутра кренуо је према Пљевљима, али је променио правац: „Борбе се чују и у самим Пљевљима и повлачење ка варошици постаје немогуће“, записано је у операцијском дневнику. (31) Зато комунисти заобилазе Пљевља и крећу према Челебићу. Пљевља је управо напустио штаб Другог ударног корпуса под командом Пеке Дапчевића, који у операцијском дневнику за 5. децембар оптужује штаб Друге пролетерске дивизије да „услијед разбијености и растурености његових јединица није успео да организује одбрану на линији Јабука – Бабина“.

Немци су у Пљевља ушли у 13.30, а штаб Другог ударног корпуса успео је да из овог места извуче корпусну и дивизијску болницу (Друге дивизије), као и резерве хране и муниције. Болнице су пребачене преко Таре, на прелазу код Ђурђевића Таре, али су храна и муниција остављени на десној обали реке. (32) Немци из Пљеваља, наиме, одмах крећу за комунистима, који у заштитници остављају једну од преосталих бригада дивизије Гарибалди. Немци савладавају Италијане, али штаб Другог ударног корпуса, пратеће јединице и рањеници прелазе преко Таре. У операцијском дневнику Другог ударног корпуса потом пише: „Већи део моторних возила, муниције и хране који се налазио на десној обали Таре спаљен је, мањи део пао је непријатељу у руке. На тај начин изгубили смо око 10 вагона хране.“ (33)

Штаб Другог ударног корпуса одбрану прелаза преко Таре поверава Дурмиторском партизанском одреду. Али помоћник начелника штаба Другог ударног корпуса 9. децембра 1943. извештава Пеку Дапчевића: „Морал Дурмитораца је слаб и већ су чешћа и бројнија дезертирања, што све потврђује: да они неће дати никакву одбрану ни на р. Тари ни иначе.“ Највише дезертера било је у Петом батаљону Дурмиторског одреда: кад су изведени на положаје, од 145 остало је свега 50 партизана. Они су прикључени Четвртом батаљону, а Пети батаљон је угашен. (34)

Три дана потом помоћник начелника штаба Другог ударног корпуса пише како је Пета црногорска бригада тражила за допуну Дурмиторски батаљон из састава Дурмиторског одреда. Командант одреда је одговорио да би повлачење овога батаљона са положаја „значило и повлачење и осталих, јер би се они самим тим распрсли“. Ни слање неког другог батаљона није долазило у обзир јер би у том случају „у Колашин стигао командни кадар скоро без иједног војника“. (35)

И следећег дана, 13. децембра, помоћник начелника штаба Другог ударног корпуса извештава о истом питању: „Стање Дурмиторског одреда: Када су се појавили Њемци на р. Тари, дезертирало је из два батаљона новоформирана тачно 50 посто, а из онога батаљона, кога сте тражили тамо за попуну 5. бригаде дезертирало је 20 посто. Међутим, како су Њемци застали на р. Тари, неки се враћају у батаљоне. Из тога се може закључити: морал ових батаљона и њихово мицање са овога терена је за сада скоро немогуће.“ Људство Дурмиторског партизанског одреда било је углавном оно које је раније, у време Битке на Неретви, дезертирало из Дурмиторског четничког корпуса.

Према једном документу Другог ударног корпуса од 9. децембра Немци су преко Таре пребацили свега 40 војника, „вероватно због скупљања хране и материјала који нам је остао на лијевој обали“. (36) Ни на овом ни на правцу преко Бијелог Поља Немци нису планирали дубљи продор у Црну Гору, сматрајући да комунистичке јединице које се ту налазе за њих нису толико значајне.

Штаб Другог ударног корпуса тражио је још од првог дана од Треће ударне дивизије, која је – благовременим повлачењем из Бијелог Поља – најмање страдала, да олакша позицију осталих комунистичких јединица ударима у немачки леви бок. (37) Уместо извршења наредбе, Трећа дивизија је само наставила да шаље лажне извештаје о страшним немачким губицима: да су од 3. до 6. децембра убили чак 200 Немаца, да су 12. децембра „Њемцима задати већи губици“, уз сопствене губитке од једног погинулог и једног рањеног, итд. (38)

У извештају Пете црногорске бригаде Треће ударне дивизије о активностима од 1. до 15. децембра 1943. пише: „У овом периоду ова бригада није имала неких нарочитих акција.“ Бригада је углавном проводила време на „политичким часовима“. (39)

На главном правцу наступања, према северу, један батаљон Прве брдске дивизије је већ 6. децембра 1943. ушао у Чајниче. (40)

 

* * *

 

Штаб Другог ударног корпуса ни после осам дана није успео да ухвати везу са штабом Друге пролетерске дивизије и Главним штабом за Санџак. „Изгледа да су поменути штабови изгубили контакт са непријатељем и просто речено – изгубили су главу“, извештавао је помоћник начелника штаба Другог ударног корпуса Пеку Дапчевића 12. децембра. (41) Сутрадан исти извор пише: „Закључујем, да Главни штаб за Санџак није ставио ни своје герилце у танком ланцу према Пљевљима, те ни он нема никакве слике о стању на своме сектору… Од штаба 2. пролетерске дивизије и Главног штаба немамо још ништа и закључујемо, да психоза од 5. децембра још прати ове штабове.“

Пошто је код штаба Другог ударног корпуса остала батерија од два топа са италијанским посадама, помоћник начелника пита шта да ради „јер њено враћање јединицама 2. пролетерске дивизије за сада изгледа потпуно отпада, пошто они и своје рањенике тако без осигурања и без везе пребацују, час тамо, час овамо“. (42) Следећег дана, 14. децембра, помоћник начелника штаба Другог ударног корпуса извештава Пеку Дапчевића о стању рањеника: „И ово пребацивање и страдање рањеника је такође грешка штаба 2. пролетерске дивизије, који је то наређивање дао без икаквог дубљег размишљања и плана, а штаб је отишао оставивши чак и своје рањенике без иједног одговорног друга.“ (43) И после пет дана, према истом извору, ништа се није променило: „Стање рањеника, њиховим пребацивањем на све стране, је очајно… Сматрам, да се по овоме поведе истрага и да се кривци узму на одговор.“ (44)

Врховни штаб није са Другим ударним корпусом имао везу до 10. децембра, а тада му наређује спровођење истраге „због пораза 2. дивизије“. На саслушању одржаном 16. јануара 1944. команданти Друге пролетерске дивизије, Друге пролетерске бригаде и Прве шумадијске бригаде изјавили су „да још није могуће доћи до тачних података о губицима“. Командант дивизије изјаснио се само о губицима два батаљона Друге пролетерске бригаде која су се нашла на десној обали Лима: ова два батаљона имала су 139 погинулих и несталих. Такође је рекао да је артиљеријски дивизион из дивизије Гарибалди имао око 100 жртава, а италијански радни батаљон „око 250–300“, док се налазио у покрету за Рудо. Командант Прве шумадијске бригаде Радивоје Јовановић Брадоња изјавио је да је његова бригада имала 200 мртвих и несталих (без рањеника), „али да и та цифра није дефинитивна“. Записана је и његова изјава како је бригада пре масакра бројала 330 бораца. (45) Последица истраге било је смењивање штаба Друге пролетерске дивизије.

Комунистичка документа не говоре о губицима других јединица захваћених немачком операцијом.

Мајор Војислав Лукачевић, командант Старог Раса, известио је Михаиловића 6. децембра 1943. да су Немци у Пријепољу заробили 600 Италијана и 140 партизана, као и да је у овом месту погинуло 400 партизана, а да су и код Бродарева они имали велике губитке. (46) Према Лукачевићевом радиограму команданту Црне Горе, потпуковнику Ђорђу Лашићу од 7. децембра комунисти су у Пљевљима имали 1.000 мртвих и 800 заробљених. (47) Следећег дана, 8. децембра, Лукачевић пише Михаиловићу да су Немци заузели Фочу и Чајниче и да сада оперишу према Прибоју, додајући: „Овога пута систематски уништавају црвене. На Косаници заробили све италијанске камионе, топове и остали материјал. Друмови и положаји су просто покривени комунистичким лешевима.“ (48)

Радиограмом од 12. децембра Лукачевић обавештава Михаиловића да се после катастрофе у долини Лима остаци партизанских јединица масовно предају четницима или их ови сами хватају. Пошто су сви изјављивали да су силом мобилисани, Лукачевић је тражио да се све проверава преко четничких јединица из њихових родних крајева како не би пустили неког опасног комунисту. (49)

 

* * *

 

Операције у долини Лима од краја октобра до почетка децембра 1943. сведоче о војничкој супериорности четничког покрета у односу на комунисте. Због добре организације на широком простору, од Скопске Црне Горе до Динаре, као и због стручног командног кадра, четници су уочили распоред снага и намере како комуниста, тако и Немаца. Они се извлаче из обруча ова два непријатеља остављајући замку за слабијег – за комунисте. С друге стране, ове операције су још једном потврдиле необично слабе војничке карактеристике комунистичког покрета. Комунисти нису имали ни најосновнију представу о војишту, па чак нису уочили концентрацију 20.000 војника Прве брдске дивизије (враћених из Грчке).

Као што је Михаиловићев план за одбрану Србије од 7. новембра 1943. врхунац ратне вештине, тако је писмо Ј. Б. Тита штабу Другог ударног корпуса од 6. децембра пример досезања дна у вођењу операција. Два дана после масакра у Пријепољу партизански командант не само што није знао шта се десило, већ пише да у Санџаку, Црној Гори, Боки и Херцеговини заправо има најмање Немаца: „Сви остали сектори су поседнути од стране окупатора много јаче, што значи да су услови рада на њима много тежи.“ (50) У стварности је било потпуно другачије: овде се налазила највећа немачка формација на простору окупиране Краљевине Југославије, Пети СС брдски корпус. Са 20.000 војника, дивизија Принц Еуген се већ две недеље кретала из Херцеговине према источној Босни ради спајања са Првом брдском дивизијом и Бранденбуршким пуком, али Ј. Б. Титу ни то није било познато, па у наставку пише: „Ми мислимо да је тај продор Немаца од Сјенице привременог карактера. Вероватно Немци настоје да се пробију ка Вишеграду и Сарајеву и на тај начин успоставе прекинуту везу између Босне и Србије.“ (51)

И под ставком „обавештења о непријатељу“ види се да партизански командант и његов Врховни штаб нису имали ни елементарне податке. „Примећује се јаче груписање Немаца у западном и северозападном делу земље“, стоји у овом писму Другом ударном корпусу од 6. децембра, док је стварно стање било дијаметрално супротно: највеће груписање Немаца није се одигравало у Словенији и Хрватској, већ управо на сектору Другог ударног корпуса, са тенденцијом преласка на територију Трећег ударног корпуса, односно у источну Босну. (52)

ИЗВОРИ:

(1) П. Милићевић, Сећања, Младеновац 2004, 50. Занимљиво је Жујовићево сведочење како су четници видели да Тито није Србин: „Дража нас упита јесмо ли за по један жшумадијски чајж. Тито одмах прихвати. Он није знао да је то врућа ракија. Кад је потегао – загрцну се. Поред `језика` и додатни доказ да није Србин.“

(2) П. Милићевић, Сећања, Младеновац 2004, 55–56.

(3) Зборник докумената, том 14, књига 2, Београд 1983, 163.

(4), (5) Зборник докумената, том 2, књига 8, Београд 1959, 49, 97.

(6) Зборник докумената, том 2, књига 10, Београд 1962, 361.

(7) Зборник докумената, том 3, књига 9, Београд 1960, 479.

(8), (9), (10), (11) Зборник докумената, том 2, књига 10, Београд 1962, 444, 297, 449, 449.

(12), (13) Зборник докумената, том 2, књига 11, Београд 1963, 13, 185.

(14) К. Николић, Историја Равногорског покрета, Београд 1999, прва књига, 399.

(15) И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, Лондон 1969, 137.

(16), (17), (18), (19), (20), (21) и (22) АВИИ, ЧА, К–275, рег. бр. 21/1.

(23) АВИИ, ЧА, К–279, рег. бр. 11/1.

(24) АВИИ, ЧА, К–279, рег. бр. 9/1.

(25) АВИИ, ЧА, К–275, рег. бр. 21/1.

(26) Зборник докумената, том 2, књига 11, 26.

(27), (28), (29), (30), (31) Зборник докумената, том 1, књига 16, Београд 1958, 194, 189, 228, 330, 333.

(32), (33), (34), (35) Зборник докумената, том 3, књига 9, Београд 1969, 735–737, 737, 554, 567.

(36), (37), (38), (39), (40), (41), (42), (43), (44) Исто, 739, 735–737, 740–741, 578, 566, 566, 569–571, 574, 591.

(45) Зборник докумената, том 2, књига 11, Београд 1963, 216.

(46), (47), (48) и (49) АВИИ, ЧА, К–279, рег. бр. 9/1.

(50), (51), (52) Зборник докумената, том 2, књига 11, Београд 1963, 189, 191, 193.

 

СКРАЋЕНИЦЕ:

АВИИ – Архив Војноисторијског института (Данас: Војни архив, Београд)

ЧА – Четничка архива

Затворено за коментаре.