Дражина породица током рата

У Субјелу, вероватно 1943: Бранко, Бранка Протић из Субјела, гимназијалка, после рата најбоља Горданина пријатељица (преминула је око 2000. године у Земуну), Војислав, Гордана и Љубивоје Протић, Бранкиб брат (погинуо је у Босни 1945)

ДРАЖИНА ПОРОДИЦА ТОКОМ РАТА
Пише: Милослав Самарџић

У породичној кући, у Брегалничкој улици број 24 у Београду, априла 1941. године живели су Дражина жена Јелица, синови Бранко (1921) и Војислав (1924) и ћерка Гордана (1927). Како се после Априлског рата о Дражи ништа није чуло, Јелица је покушавала да га нађе преко Црвеног крста. Неизвесност је трајала до јуна месеца, када се он, преко курира, јавио са Равне Горе. Ускоро Јелица, Бранко, Војислав и Гордана одлазе у село Струганик испод Равне Горе, где су живели у вили Дражиног пријатеља мајора Александра Мишића, сина војводе Мишића. Када је почела школска година, Јелица и Гордана се враћају у Београд, а Бранко и Војислав остају на Равној Гори.14а

Дражин ађутант, поручник Јакша Ђелевић, не пише похвално о Бранку, наводећи како је после неког времена почео је да се жали на лошу храну и неудобан смештај, ‘‘иако је он Дражин син’‘. Ђелевићу није познато да ли је ово неко пренео Дражи, али он то није учинио, не желећи да се упушта ‘‘у ствари чисто личне или породичне природе’‘. Нешто касније, Бранко је тражио од Ђелевића да се пусти један од ухваћених партизана, из групе која се налазила испред Судског одељења. ‘‘Он даје своју часну реч, тврдећи да дотични, кога он зна из Београда, није комуниста’‘, наводи Ђелевић.
Тај партизан је већ био испитан. Није му нађена кривица и требало га је одвести до Љига и пустити на слободу, што је после неколико дана и учињено. Са њим је отишао и Бранко, ‘‘исто онако како је и дошао: нити се коме јавио, нити се са ким из Штаба поздравио’‘, наводи Ђелевић.14
Много година касније, Бранко Михаиловић је изјавио да је тај партизан био Душко Јовановић, кога је познавао као једног од руководилаца Савеза комунистичке омладине (СКОЈ) из Београда. Одвео га је до престонице, преко Љига, али онда је он постао агент Специјалне полиције. При крају рата покушао је да промени страну, међутим, Немци су га открили и стрељали.15
Бранко је одмах по избијању рата постао члан СКОЈ-а. ‘‘Ја сам још као средњошколац, непосредно пред рат, био захваћен тим такозваним напредним покретом. Примљен сам у СКОЈ 1941. године, пре него што се за покрет мога оца и знало… Био сам инфициран, индоктриниран… То има да се откија док не прође’‘, његове су речи.16
Бранково друштво из гимназије, које је пало под утицај комуниста понајвише због романа Николаја Островског ‘‘Како се калио челик’‘, по правилу су чинила деца из добростојећих кућа. Били су такозвани салонски комунисти. Сви из тог друштва страдали су у рату, или су после Резолуције Информбироа 1948. године доспели на Голи оток, тако да, када су се поново нашли у Београду, нико више није био члан Комунистичке партије.17
Уз напомену да није стигао да упозна оца, јер га је служба често одводила далеко од Београда, Бранко је за Дражу рекао: ‘‘Он је за мене увек био велики човек, па тек онда отац’‘.
Поручник Ђелевић овако описује први сусрет са Војиславом:
Поздрависмо се. Он се одмах представи:
‘‘Ја сам Војислав Михаиловић. Желео бих да разговарам са командантом.’‘
‘‘Ваљда са оцем’‘, рекох.
‘‘Молим Вас, ја хоћу да разговарам са командантом, не са оцем. Он је свима нама командант. Ја сам дошао да се борим, као и ви остали.’‘
Описујући Војислава бираним речима, Ђелевић наводи шта се потом дешавало:
“После извесног времена, Дража је позвао мене и Божу Перовића, наредника-водника, команданта Подофицирске групе, тј. Дражине личне пратње. Наредио је Божи, а посредно и мени: да се с Војиславом има поступати као са сваким другим непунолетним добровољцем, да га Божа научи руковању оружјем, бомбама, итд; кад се тај део обуке заврши, да га употребљавамо као сваког другог четника, за редовне борбене дужности. Војиславу су очи блистале, образи били ужарени. Нико, ваљда, поноснији није био од њега. На крају, Дража је додао:
‘Војиславу сам објаснио шта значи рат и герила, као и тешкоће које га чекају. Он поред свега жели да се бори као и ми остали, и у мени, од овог момента, види команданта.’
После овога обратио се Војиславу:
‘На своје место!’
‘Разумем, господине пуковниче!’ – одговорио је Војислав одсечно.
Док је младић напуштао собу, на Дражином лицу се јасно видео осмех задовољства и поноса.“18
Војислав је прошао кроз истински строгу обуку, а притом је био ‘‘нека врста добровољца за све’‘. И поред свих напора, стално су га виђали насмејаног, задовољног и поносног. ‘‘Никад се није пожалио, а скоро је био увређен кад му се неко обраћао првенствено као Дражином сину, или кад би неко желео да му олакша овакву или онакву дужност. Својим понашањем, скромношћу и радом врло брзо је задобио симпатије околине, да би временом то прешло у право поштовање’‘, пише Ђелевић.
По завршеној обуци, почетком новембра 1941. године, Војислав је добио пушку, пиштољ и две бомбе. На стражарском месту, Ђелевић је питао Војислава да ли му је отац у колиби, на што је он одговорио: ‘‘За оца не знам, али је командант у колиби’‘.
Прва прилика за ступање у борбу указала се већ 10. новембра, док су партизани надирали према Равној Гори. Ђелевић је распоређивао тројке за последњу одбрану Штаба, а Војиславу је објаснио да мора остати на стражарском месту. Он је негодовао, али је ипак прихватио објашњење. Међутим, после петнаестак минута Ђелевић је угледао Војислава на положају. ‘‘Рекао ми је да је добио смену и да је одмах дотрчао. Јасно ми је било да ме је слагао, али сам био поносан на њега’‘, наводи Ђелевић. До борбе није дошло, јер су партизани заустављени на претходном положају. ‘‘Доцније, ишао је и као део Дражине пратње, улазио у мање борбе, а од 1942. па даље био у сталној и страшној борби, неравној и свирепој. Оно што се о њему чуло, радовало би свако родољубиво срце. А тек шта да кажемо за родитељско!’‘ – пише Ђелевић.19
Док су Дража и Војислав делили судбину осталих четника опкољених током немачке Операције ‘‘Михаиловић’‘, почетком децембра, Гестапо је у Београду ухапсио Јелицу и Бранка. Одведени су у затвор на Обилићевом венцу и убрзо пуштени, али већ јануара 1942. године Немци хапсе сво троје: Јелицу, Бранка и Гордану. До марта месеца држали су их у Бањичком логору. Према Бранковом сећању, одмах по пуштању на слободу породица Михаиловић склања се у Кадину Луку код Љига.20
Међутим, одлазак у Кадину Луку уследио је знатно касније, а догађаји су се одвијали овим редом. Најпре је 31. марта 1942, у листу ‘‘Ново време’‘, званичном гласилу ‘‘Недићеве Србије’‘, објављен јавни позив Дражи и још четрнаесторици официра да се предају у року од пет дана, или ће за њихове будуће акције одговарати ‘‘чланови њихових породица као таоци’‘. Таоци су били ухапшеници одређени за стрељање у оквиру одмазди за убијене и рањене окупаторске војнике, припаднике квислиншких формација и Недићевог управног апарата.
Рок је прошао, а нико није ухапшен, поред осталог и због тога што је генерал Бадер, немачки командант Србије, влади Милана Недића одузео овлашћења која је имала раније, за време генерала Данкелмана. Оснивање Недићеве владе, квислиншких формација и управног апарата, Бадер је сматрао Данкелмановом грешком, која је довела до разбуктавања устанка. Зато је он смењен и отеран из Србије.
Почетком маја Недићево министарство унутрашњих послова тражило је од Бадера да се ‘‘органи српске извршне службе ставе под управне органе српске управе и под српску управу’‘, јер у противном неће успети да зауставе ‘‘бандите’‘ Драже Михаиловића, који су већ преузели власт у многим срезовима. Као једну од мера за сузбијање Дражиног покрета, недићевци су тражили одобрење за спровођење репресалија према породицама герилаца. Аутор елабората послатог Бадеру писао је: ‘‘Не видим разлога да син и кћерка Драже Михаиловића могу слободно да живе у Београду, што је случај са многим породицама оних који су у шуми, а да при томе невин народ страда. Ничим се не може оправдати да ови носиоци отрова уживају слободу.’‘21
Другим речима, до овог периода породице четничких команданата хапсили су Немци, а сада су, пошто су добили одобрење од Бадера, то почели да чине недићевци. Ипак, неко време они се нису усудили да насрну на Дражину породицу. Тако је Дража добио на времену да склони Јелицу, Бранка и Гордану. Поручнику Звонку Вучковићу, команданту 1. равногорског корпуса, који је одржавао везу са београдским илегалцима, он је 1. јула 1942. писао: ‘‘Нека моја породица реши где ће: код Вас или у Горњак. Само морају имати лажна имена’‘.22
Из Дражиног радиограма послатог 7. јула мајору Радославу Ђурићу, команданту Јужне Србије, који је као бивши шеф београдских илегалаца и даље имао своје људе у престоници, види се да су се Јелица, Бранко и Гордана и даље налазили у Београду. Захтевајући и од Ђурића да убрза њихов одлазак, Дража у наставку радиограма пише:
“Кад је у питању здравље детета треба хитно поступити по захтеву лекара. Најбоља примена ваздуха, добра храна и нега, неопходни услови за Гордану. Хвала на указивању помоћи.“23
Гордана је имала запаљење бубрега, које је добила још на Бањици. Истог дана, 7. јула 1942, Дража је писао потпуковнику Драгославу Павловићу:
“Известите чика Васића да је Ненад ступио у везу са његовом удатом ћерком. Дете је било болесно и преболесно. Супруга и кћи још у логору, чини се све да буду пуштени. Немац Матл, професор универзитета, жели састанак са њим преко Ненада. Ово никако да не буде.“24
Реч је о Наталији и Татјани Васић, супрузи и ћерки резервног мајора академика Драгише Васића. Београдски обавештајац, капетан Ненад Митровић ‘‘Густав’‘, покушавао је да их избави са Бањице преко официра немачке војне обавештајне службе ‘‘Абвер’‘, капетана проф. др Матла, али овај је заузврат тражио састанак са Васићем, што Дража није дозволио (претходне јесени, 11. новембра у селу Дивци, управо су обавештајци Митровић и Матл уговорили преговоре са представницима немачке Команде Србије, а са Дражом је ишао и Васић).
Септембра 1942. Гестапо је ухапсио капетана Митровића и убрзо га пустио, вероватно на интервенцију Матла. Али, одмах потом Гестапо је поново ухапсио Митровића. Октобра месеца он је стрељан у Јајинцима, заједно са вереницом Олгицом Вучковић, која му је била главни сарадник и курир, и са њеном мајком.25
Дража се поново обраћа Ђурићу 15. јула, тражећи да га капетан Митровић извести шта је са његовом породицом. Нешто касније, 1. августа, Дража је писао капетану Александру Михајловићу, шефу Војног штаба илегалне Команде Београда: ‘‘Известите потпуковника Ђурића да моја породица иде привремено и легално’‘. Овде је свакако реч о грешци у куцању, тј. треба да стоји ‘‘илегално’‘. Капетану Михајловићу Дража иза овог шаље још један радиограм, који гласи: ‘‘Потпуковника Ђурића добро контролисати, али му се не сме ништа одавати’‘.26
Реч је о потпуковнику Живојину Ђурићу, шефу Недићеве Окружне команде у Лесковцу, који је тајно радио за четнике, као шеф обавештајног штаба ‘‘Антикварница 1’‘, а који је такође ангажован око збрињавања Дражине породице.
Ово је Дражин радиограм мајору Радославу Ђурићу од 21. августа 1942. године:
“Хвала на извештају за моје. Скрените им пажњу да је новац ограничен до величине моје плате. Помогните их колико стварно треба. За Гордану најбоља храна. Разумели нову шифру за Густава.“27
‘‘Густаву’‘, односно капетану Ненаду Митровићу, Дража преко капетана Михајловића 22. августа шаље следећи радиограм:
“Молим Вас да узмете податке од моје породице колико и од кога је узимала новац и колико месечно троши. Нека се болесној кћери створи што боља нега и храна. Нека се скрене пажња да издаци не смеју да прелазе моја примања, јер ја полажем рачуна о свему, а нарочито по питању новца. Поздрав Чича.“28
Нови радиограм за капетана Митровића Дража је послао преко мајора Ђурића, 5. септембра:
“Јавите где су ми син и кћи. Шта је са супругом, јесу ли и кад отишли из Кадине Луке у Београд.“29
Ово је била реакција на вест да су у Кадиној Луци, после свега пет-шест дана, припадници Недићеве Српске државне страже пронашли Дражину породицу. Јелицу су ухапсили и одвели у ваљевски затвор, а потом на Бањицу, док су децу оставили. Бранко и Гордана вратили су се у Београд. Пошто су им породичну кућу у Брегалничкој улици Немци у међувремену потпуно опљачкали – чак су однели и метлу – живели су у кући апотекара Трајковића на Бежанији.30
Почетком 1943. године, при обиласку Бањичког логора, неки официр Гестапоа питао је где су Јеличина и Дражина деца. Добивши одговор да су на слободи, наредио је да се ухапсе и доведу у логор. Разговор се одвијао пред Јелицом, која се правила да ништа не разуме. А разумела је све, јер је у младости неколико година живела у Немачкој, код сестре. Преко неких веза, поручила је деци да хитно беже из Београда. На то је Бранко затражио од скојеваца да га одмах пребаце у шуму, у партизане. Намеравао је да са собом поведе и Гордану. Међутим, према Бранковим речима, скојевци су били ‘‘потпуно незаинтересовани’‘.31
Разочаравши се у своје другове, Бранко је потражио четничке везе, које су увек биле надохват руку. Равногорски илегалци старали су се о Бранку и Гордани колико су могли и поред осталог снабдевали су их новцем. Тако, пре него што су стигли Гестапо и Специјална полиција, они пребацују Дражину децу у Косјерић. Гордана је потом чувана у околним селима, понајвише у Субјелу, док је Бранко отишао код оца, у село Горње Липово изнад Колашина.32
У међуврмену, Војислав је био један од тридесетак четника Подофицирске групе капетана Боже Перовића, која је имала улогу Дражине пратеће јединице. Лета 1942. године ишао је са Дражом до Херцеговине, а потом се вратио у Горње Липово. Током марта и априла 1943. године Подофицирска група прати Дражу на фронту у области Калиновика. Маја месеца, пред затварање немачког обруча у Операцији ‘‘Шварц’‘, са Дражом из долине Лима на север одлазе и његови синови Бранко и Војислав.33
Једна од јединица коју је Дража позвао у долину Лима ради прихвата Врховне команде, била је и Косјерићка бригада потпоручника Филипа Ајдачића. Том приликом, Војислав из Подофицирске групе прелази у Косјерићку бригаду, а са овом јединицом одлази и Бранко, као цивил, и придружује се Гордани. Већ 24. маја 1943. године, командант Горске краљеве гарде, капетан Никола Калабић, известио је Дражу из области Косјерића:
“Састао сам се са Бранком и Горданом. Врло добро изгледају. Гордана се вежба у гађању пушком и врло добре резултате даје.“34
Јуна месеца, један у низу народних зборова Дража је одржао у Косјерићком срезу и том приликом је обишао своју децу.35
Септембра те 1943. године Бранко и Гордана били су сведоци, а Војислав учесник, једне од највећих борби четника против Немаца и љотићеваца, код Сече Реке. ‘‘Немци су тукли четнике из авиона, а помагали су љотићевцима и у копненој блокади. Гордана и ја смо се, скупа са четницима, пробијали кроз немачко-љотићевски обруч’‘, сведочио је Бранко. За сво време проведено са четницима, од почетка 1943. до половине септембра 1944, он није видео ‘‘никакву сарадњу са Немцима’‘, нити какво убиство или прогон цивила. ‘‘Док сам био са четницима, ја сам са свима био добар. То је била дивна група. Група равногорских омладинаца у Косјерићу са којима сам се дружио. Били су дивни дечаци и ту никаквих проблема није било’‘, причао је Бранко.36
Он је одбио позив Милорада Драшковића да учествује на омладинском равногорском конгресу, јануара 1944. године, али априла месеца најзад облачи униформу, узима оружје и постаје четник. Најпре је похађао једноипомесечну Школу за резервне официре, у селу Брајићи испод Равне Горе. Била је то прва класа, која је завршила школовање 1. јуна. Бранко је добио чин резервног потпоручника Југословенске војске и ратни распоред у Пратећој чети Косјерићке бригаде.
Од сто бораца ове чете десеторица су носила пушкомитраљезе, а међу њима и Војислав Михаиловић, који је имао италијанску ‘‘бреду’‘. Непосредно по доласку у јединицу, почетком јуна, Бранко је положио свечану заклетву, заједно са другим новим борцима Косјерићке бригаде.
‘‘Воја је био добар дечко, добар друг, добар каваљер и добар борац’‘, причао је један од пушкомитраљезаца Пратеће чете, Мијалко Перишић, за млађег Дражиног сина. ‘‘Он је био другачији. Мислим да је био склон комунистичкој идеологији’‘, причао је Перишић за Бранка.37
Индоктринација комунистичком идеологијом није била толико јака да би Бранка одвела у партизанске редове, или да би га натерала на неки непромишљени корак, али му није дозвољавала ни да буде добар четнички официр и борац. Мијалко Перишић наставља:
“Наша бригада је ушла у састав 5. јуришног корпуса 4. групе јуришних корпуса, под командом мајора Драгослава Рачића. То је била највећа и најелитнија четничка јединица. Јула 1944. пошли смо да се боримо против комуниста према Копаонику и Топлици. Пошто су борбе биле напорне, имали смо замену људства. Одлазили су рањени и болесни, а њихова места попуњавана су свежим борцима. Тада је Ајдачић вратио Бранка Михаиловића. Није био ни рањен, ни болестан, него се лоше понашао. Није био добар борац. Од тада више није носио оружје.“38
Јединице 5. јуришног корпуса ушле су у састав 4. групе јуришних корпуса у другој половини јуна 1944, у области Студенице. Током јула водиле су успешне борбе против дивизија комунистичког Главног штаба Србије, на Копаонику, Јастрепцу и у Топлици, да би у борбама од 6. до 9. августа биле поражене од стране Оперативне групе дивизија, на Копаонику. После ових борби, у оквиру припрема за контраофанзиву, дошло је до замене људства, тако да се Бранко поново нашао у области Косјерића вероватно половином августа. Много година касније, он је изјавио:
“Имао сам срећу да уопште нисам учествовао у грађанском рату. Ја нисам испалио ни један метак ни на четнике ни на партизане.“39
Прва тврдња је нетачна, а истинитост друге можда никада поуздано неће бити утврђена. Невероватно звучи да је при онако великим сударима током јула и августа 1944. године било могуће не испалити ни један метак. У сваком случају, комплетна перцепција минулих догађаја код Бранка је била под утицајем шока који је ускоро уследио.
И трећу крсну славу заредом Јелица је провела у затвору, на Бањици. Видевши упаљену свећу у њеној ћелији – ћелији бр. 9, која се налазила у приземљу – 19. децембра 1943. године, осуђеници су најпре помислили да је Дража погинуо. Касније су сазнали да је то славска свећа, а по томе и који је датум, јер су били изгубили оријентацију.40
Јелица је пуштена са Бањице јануара 1944. године, на захтев др Хермана Нојбахера и Милана Недића, а у оквиру покушаја да се Дража придобије за сарадњу са Трећим рајхом, који је желео да искористи промену британске политике на Балкану.41
Јелица је ускоро склоњена у села изнад Чачка, где се тада налазила Врховна команда. У селу Рошци срела се са Дражом, први и једини пут током рата. Са њима су били и Бранко и Гордана. Почетком марта Дража са Врховном командом одлази у Драгачево, а Јелица, Бранко и Гордана остају у околини Чачка.42

Непосредно потом, сви одлазе у област Косјерића.43

Септембра 1944, око Чачка су се налазиле бројне четничке јединице и постојала је слободна територија до планина западно од Ваљева, на којима је била Врховна команда. После Битке на Јеловој Гори, 1. пролетерски корпус кретао се према Мионици и Ваљеву, а 12. корпус уз десну обалу Дрине. Оперативна група дивизија остала је у области Драгачева до 14. септембра. Врховна команда је била на путу за Мачву.

О Јеличином кретању у ово доба нема података и није познато када се вратила у Београд. За пратњу Гордане и Бранка, који је по демобилисању враћен у околину Косјерића, одређена је једна тројка из састава Косјерићке бригаде, коју су чинили Мијалко Перишић, Остоја Савић и Лука Јевтић. Сачувана је једна њихова слика са Горданом. Она је на коњу и носи бомбу о појасу.
Перишић сведочи:
“Једне вечери, нашли смо се опкољени партизанима. Било их је много, на свим странама. Нас тројица побацамо оружје и кокарде и сво петоро се склонимо у неку јаругу. Наиђу партизани, виде нас и поведу као заробљенике. Тада су нас Гордана и Бранко спасили. Прво су њих испитивали и у једном тренутку су их питали: ‘‘Ко су ова тројица?’‘ Они рекоше: ‘‘То су неки чобани. Случајно смо наишли на њих’‘. Ми смо потврдили ову причу. После, по ноћи, искористили смо прилику и побегли. Гордану и Бранка више нисам видео.“
Међутим, Бранко је изјавио како је рекао четницима да ће отићи у Ваљево, које су држали партизани, и како су га они пустили. ‘‘Искористио сам прилику кад су партизани ушли у Ваљево и, просто, дошао тамо. Одем код Мијалка Тодоровића, био је комесар 1. корпуса, и кажем ко сам и одакле долазим’‘, сведочио је он.
Другом приликом, на питање до када је био са братом Војиславом, одговорио је: ‘‘До 12. септембра 1944. године. Ја сам тада у околини Ваљева ступио у партизанске редове, долазили су већ Руси’‘.
Наведени датум није тачан. Везивање за 12. септембар 1944. релативно је честа појава код савременика ових догађаја, јер је то дан говора краља Петра на Радио Лондону, који је имао невероватно снажан одјек. Први пролетерски корпус ушао је у Ваљево 15. септембра, затим је напустио град видевши да се Немци враћају, а дефинитивно остаје ту од 18. септембра, по новом одласку Немаца. Према томе, комунисти су одвели Бранка у Ваљево после 18. септембра. Вест о заробљавању Дражине деце – прецизније речено, поменут је само Бранко – радио станице су први пут објавиле 20. септембра. Позивајући се на Радио Лондон, Недићево ‘‘Ново време’‘ 21. септембра пише: ‘‘Син Драже Михаиловића пао у руке банди. Енглеска обавештајна служба јавља из Титовог главног стана, да су комунистички бандити заробили сина генерала Михаиловића’‘. Разуме се, Енглези нису користили ову терминологију, али изгледа да тих првих дана код комуниста није постојала идеја о злоупотреби Дражине деце, већ су они пожурили да се похвале да су их заробили.
Зашто је, дакле, Бранко рекао да су га четници ‘‘пустили’‘, односно да није заробљен и спроведен у штаб 1. пролетерског корпуса у Ваљеву| И без сведочења Мијалка Перишића, са овом изјавом нешто није у реду: нити су четници могли да ‘‘пусте’‘ децу свог команданта која су им поверена на чување, нити се тако једноставно могло отићи у штаб 1. пролетерског корпуса. Између једних и других постојала је линија фронта око које је непрекидно лила крв.
У доба када је о овоме почело слободно да се прича, после пада Берлинског зида, сви су Бранка и Гордану посматрали очима агитпропа с краја 1944. године. Наиме, у штабу 1. пролетерског корпуса, после вишенедељних припрема, од њих је затражено да се изјасне против оца. ‘‘Добили смо писмени задатак да напишемо изјаве’‘, сведочио је Бранко. ‘‘Свога оца се никада нисам одрицао’‘, рекао је, сугеришући шта је од њега и његове сестре захтевано. У ‘‘Политици’‘ од 31. октобра 1944. године објављено је управо то: ‘‘Деца Драже Михаиловића одричу се свога недостојног оца’‘, гласио је наслов. У чланку је објављен низ невероватних изјава приписаних Дражиној деци, у складу са тада већ устаљеном комунистичком пропагандом, о сарадњи четника са Немцима, чак и са београдским Гестапоом, о томе како им је ‘‘једини интерес ракија, коцка, све оно што кафана пружа’‘ и како су ‘‘издали српски народ’‘. Случајно, или верујући да се то подразумева, у тексту нема потврде констатације изречене у наслову.
Чланак у ‘‘Политици’‘ илустрован је фотографијом Бранка и Гордане док седе и пишу своје изјаве. Свакако, агитпроп је желео да на тај начин поткрепи аутентичност датих изјава. Али, испало је управо обратно. ‘‘Политика’‘ је у то доба објављивала две врсте фотографија. На једнима су насмејани комунисти, ‘‘радни народ’‘ и ‘‘поштена интелигенција’‘, док су на другима објективи хватали грч на лицима ‘‘народних издајника’‘ и припадника ‘‘реакције’‘ изведених пред ‘‘народни суд’‘. Први гледају право у камеру, други крију погледе.
Само је фотографија Бранка и Гордане одударала од стереотипа: тврдило се да они припадају првој, а изгледали су попут оних из друге групе. Комунисти нису имали њихове фотографије гордог држања, насмејаних лица и ведрих очију, уперених равно напред. Такви снимци Бранка и Гордане остали су међу четницима и доспели су у јавност тек после пола века.
Сем ‘‘Политике’‘, наведену верзију објављује и ‘‘Борба’‘, и многе друге новине, а она се могла чути и са таласа радио станица. Као што су то и иначе чинили, временом су комунисти надограђивали своју причу разним детаљима, па су чак говорили да се Ј. Б. Тито лично старао да Дражина деца не страдају и да их је због тога довео у свој Пратећи батаљон. Карактеристичан пример је изјава Ђоке Јованића, команданта 6. личке дивизије, једне од јединица 1. пролетерског корпуса, која гласи:
“Ми смо водили борбе за ослобођење Ваљева, 1944. и после док смо се одмарали, мени јављају: ‘‘Хоће једна дјевојка да разговара са вама. Изгледа да је ћерка Драже Михаиловића.’‘ Стварно дође та млада дјевојка, каже: ‘‘Ја сам Гордана Михаиловић, ћерка Драже Михаиловића, ја сам скојевка и ја хоћу да се борим.’‘ ‘‘Па, добро, како то, ваш отац је на једној страни, а ви…’‘ ‘‘Па, моји отац и мајка су се растали, ја и мој млађи брат смо за партизане, ја сам сама скојевка, и он ће доћи после мене.’‘ А њен старији брат био је на Дражиној страни и он је погинуо код Сутјеске у борби са партизанима.
Она је била стварно добра, поштена дјевојка, и кад је дошао Врховни штаб наредили су нам да пошаљемо Гордану и Бранка у Пратећи батаљон. Они су тамо били јер се Врховни штаб бојао да им се нешто не деси, да не погину. Ја сам се послије интересовао за ту малу Дражину и чуо сам да је остала стварно добра дјевојка, да има своју породицу итд. Тражио сам да дође некада на састанак бораца 6. дивизије да поразговарамо, али није долазила.“
Објективних информација није било и временом је створен феномен који је књижевник Милован Данојлић описао у причи ‘‘Сарадња’‘. Деведесетих година 20. века, литерата је питао једног старог Дражиног борца, из околине Љига, да ли су четници сарађивали са Немцима. Добио је потврдан одговор, на што је питао саговорника да ли је он лично сарађивао са Немцима. Старац је плануо, рекавши да је Немце целог рата гледао само преко нишана. Уследила су питања да ли је сарађивала његова јединица, нека суседна јединица и да ли је уопште видео ма које Дражине четнике у сарадњи са Немцима. Како су сви одговори били негативни, писац је упитао старца како онда зна да су четници сарађивали са Немцима, а он је одговорио: ‘‘Како не бих знао, кад новине о томе пишу 50 година!’‘
Потписник ових редака има и лични пример о снази утицаја комунистичке пропаганде у то доба. Реч је о првом разговору са Горданом Михаиловић, негде с пролећа 1992. године. Рекао сам да ми је веома драго и да сам почаствован разговором са Дражином ћерком, а онда замолио да ми каже како да је ословљавам. Није ме добро разумела па сам директно саопштио своју дилему: да ли је госпођа или другарица. Одговорила је да неће залупити слушалицу само због онога што сам учинио за њеног оца (‘‘Погледи’‘ су први отворили ‘‘четничко питање’‘). Али, овим одговором моја двоумица није била решена и управо то сам рекао. ‘‘Госпођа, одувек!’‘ – љутито је рекла Гордана. Био је то најнесрећнији почетак комуникације који уопште памтим. Ипак, захваљујући њеном разумевању, разговарали смо безброј пута. Гордана је изузетно интелигентна, образована и духовита особа, идеалан представник предратне грађанске класе, коју су на жалост комунисти уништили. Не оглашава се јавно јер је исувише поносна, јер је много намучена и повређена (Главњача и Бањица, Забела, Сремски фронт, Голи оток и Свети Гргур, одузета кућа, тешкоће при школовању и налажењу посла…) и јер има лоше искуство са новинарима, од 1944, па до почетка деведесетих, када је њена прва изјава нетачно пренета. Око писања предратне породичне биографије, радо ми је помогла. Од ратних тема одустао сам још у то доба, видевши да их тешко подноси, као и већина других жртава и потомака жртава (најдрастичнији случај доживео сам у Јагодини, када ћерка индустријалца стрељаног 1944, која ме је позвала на разговор, умало није доживела инфаркт од узбуђења изазваног подсећањем на те дане). У јавности Гордана се појавила само 2005, када јој је америчка амбасада уручила Орден легије заслужних, којим је председник Труман постхумно одликовао ђенерала Дражу 1948. Посаветовавши се са својим свештеником, Гордана је орден завештала Цркви Ружици на Калемегдану.
Тако, 1990. године нико није ни помишљао да је Бранко Михаиловић знатно више времена провео са четницима него са партизанима, да је четири месеца носио оружје и кокарду на шајкачи, да је на Равној Гори завршио Школу резервних официра и да у партизанске редове није ступио својевољно. Полазну тачку свих новинарских разговора са Бранком чинио је наслов из ‘‘Политике’‘ од 31. октобра 1944. године, а он је реаговао на исти начин као онај старац из Данојлићеве приче. Истина је крчила пут споро, али неумољиво, и најзад је и сама ‘‘Политика’‘, 18. септембра 2005. године, објавила праву верзију догађаја, која гласи:
“Ово је типичан пример манипулације, јер су победници злоупотребили децу, присиливши их да наводно приђу партизанима, како би осталом народу показали да и деца четничког генерала подржавају нове комунистичке власти.“
Чланак је пропраћен објављивањем документа који раније није могао да угледа светло дана. Реч је о Горданином писму оцу из те исте 1944. године. Вероватно из Субјела, Гордана је 27. марта 1944. писала Дражи:
“Драги тата, жао ми је што те не видех кад си био у У. Онда си био близу и да је дошао по мене неко ја бих врло радо дошла да те видим. Тим пре што смо све празнике провели одвојено. На Божић, на Бадње вече, нарочито ми је много тешко што сам сама. Тада сам била са Чика Ацом (сенатор Александар Аксентијевић, члан Централног националног комитета – прим. аут). Они његови су врло добри, али мени није било моје браће и родитеља. Сећала сам се оних Бадњих вечери проведених раније у Београду и нисам могла да не жалим што нисмо заједно. Посао те је, тата, потпуно отргнуо од нас, зар ниси пожелео да ме видиш када смо били на сат одстојања. Знам да је сада рат, свесна сам прилика у којима се налазимо, знам да не трпим сама, да је угрожен цео српски народ, али не могу да схватим да те је то могло отуђити баш ове прилике које се обликују. Разговарала сам са братом и њему је жао што смо празнике провели одвојено, кад смо већ били у шуми. Па ипак, тата, ја сам срећна да те је дужност према отаџбини отргла од нас деце, а да се није десило обрнуто. Надам се да је и крај рата близу, као што си ми у последњем писму наговестио. Воли те, Гордана.“
Ово писмо недвосмислено показује афирмативан став Гордане Михаиловић премао оцу и његовој борби, а такође и да она није била скојевка. Писмо је у складу са пркосним Горданиним лицем на фотографијама међу равногоркама и равногорцима.
Присилна мобилизација свих на непријатељској територији, укључујући и непријатељске борце, односно заробљенике, уз објаву да су сви они добровољци, био је метод установљен током Октобарске револуције. Такви ‘‘добровољци’‘ по правилу су упућивани на најтеже задатке. У случају Бранка и Гордане Михаиловић, као и многих бивших четника, њихових присталица и чланова породица, то је био Сремски фронт. Бранко је ово губилиште српске омладине срећно прошао, док је Гордана била рањена. Лечена је у Смедереву, где је болничко особље настојало да је што више задржи и одложи њен повратак на касапницу.
Међу осталима, пролећа 1945. године била је мобилисана и петнаестогодишња Мирјана Калабић, ћерка Николе Калабића. Она је доспела у 18. хрватску ударну бригаду.
Али, агитпроп није експлоатисао друге случајеве, јер би тврдња о масовним добровољцима са непријатељске стране била контрапродуктивна.
Вест да су се његова два детета ‘‘предала комунистима’‘, како је то записао начелник Ађутантског одељења Врховне команде мајор Милан Стојановић, Дражу је стигла на Требави. Нешто касније, код Драже је дошао Војислав, који је био ‘‘млади јунак и понос целог корпуса Филипа Ајдачића’‘, наставља Стојановић. Разговарали су насамо, а када су се појавили видело се да су опхрвани тугом. ‘‘На растанку, син је поздравио оца по војнички и са пратиоцима кренуо натраг на положај. Ми смо наставили ка селу Српска Грапска. Нико од нас није дознао о чему су отац и син разговарали’‘, закључује Стојановић.
Оног снежног дана крајем 1944. године, када се Војислав причестио са пушкомитраљезом на рамену, што је овековечио фото апарат, Бранко и Гордана били су тема разговора групе четника Пожешког корпуса. ‘‘Она је млада’‘, рекао је Војислав за Гордану, док за Бранка није имао разумевања, јер је ‘‘зрео човек и одговара за своје поступке’‘.
И Дража и Војислав и сви на четничкој страни веровали су да је Бранко добровољно приступио партизанима. Још јесени 1941. на Равној Гори он је оставио устисак да је прокомунистички настројен. У селу Горње Липово, 1943. године, Драгиша Васић је рекао Милки Баковић да је Бранко комуниста. Да је склон комунизму сматрали су и Бранкови саборци из Косјерићке бригаде. То је био један од разлога због ког је враћен са Копаоника. Међутим, постојао је још један разлог: опортунизам. Бранко Михаиловић није био од људи спремних да се жртвују за идеју. Није ни имао тако јако усађену идеју, а сем тога памтио је скојевцима што су га оставили на цедилу почетком 1943, као и четницима што су га тада спасили. Специјално, он није имао склоности ка војном позиву. Уочи рата договорио се са оцем да ће студирати права, тј. да се са њим прекида војничка традиција, која је била велика кад се узму у обзир преци по мајчиној линији и шира родбина. Да га није заробио и мобилисао 1. пролетерски корпус, Бранко би и крај рата дочекао у позадини. Овако, вихор судбине учинио је своје.
После Резолуцији Информбироа 1948. године, комунисти су искористили прилику да Бранка и Гордану пошаљу у логоре, управо основане за њихове другове који су се изјаснили за Стаљина, или којима је то из неког разлога приписано. Бранка су најпре одвели у затвор на Обилићевом венцу, и то у исту ћелију у којој га је 1941. године држао Гестапо. Потом је одведен на Голи оток. Гордана је ухапшена после једног збора студената Медицинског факултета. Комунисти су лажно оптуживали једног студента, а она се јавила и рекла да ништа од тога што причају није тачно. Провела је две година у женском логору на Светом Гргуру, острву поред Голог отока.
По повратку из логора, Гордана је завршила факултет, али није могла да нађе ни посао, ни стан. Шездесетих година, по изласку са дугогодишње робије у Забели, Гордану је у једној амбуланти у Београду, где је привремено радила као медицински техничар, случајно срела Милка Баковић. Гордана ју је препознала и кренуле су ка Милкином стану, да се испричају. Милка бележи:
“Када смо дошле у мој ‘‘стан’‘ – шупу која на први поглед није више много рђаво изгледала, јер сам је украсила разним ситницама и ручним радовима, Гордана узвикну:
– Како је лепа ова Ваша собица! Знате, ја и мама смо у много беднијој соби. Обе спавамо на једној сламарици и нигде ништа немамо. Све нам је одузето…
Када ме запита, да ли позитивно знам да је њен полубрат Воја Михаиловић погинуо и када то потврдих, она ме замоли, ако икада дођем у додир са њеном мајком, да јој не кажем да је Воја заиста погинуо, јер и она, као и свака мајка, још увек живи у нади да јој је син жив и да ће јој се однекуда јавити… Поздравиле смо се и она је отишла из моје “лепе“ собице, а ја сам остала у размишљању о судбини породице Драже Михаиловића, а највише о животу његове поћерке Гордане.56
На вести које су комунисти ширили крајем 1944. године, Пропагандни одсек Врховне команде одговорио је тврдњом да Бранко и Гордана нису Дражина рођена деца, већ да их је он усвојио. Притом је коришћена чињеница да је Дража заиста имао једно усвојено дете, ћерку Радмилу. Многи, а међу њима и Милка Баковић, никада нису сазнали да је то била само ратна пропаганда.

ПОГИБИЈА ДРАЖИНОГ СИНА ВОЈИСЛАВА
Мало је сведока Дражиног кретања после катастро­фе на Зе­ле­н­го­­ри. Један од њих је Мирко Петро­вић, који је касније ус­пео да еми­грира у Енглеску. Његова група поделила се на Зеленгори 17. ма­ја 1945. године, због лакшег пробијања у договореном прав­цу. Са сед­морицом најближих, Петровић је кре­нуо према северу. Он пише:
Наредних пет дана видео сам разних грозота и стра­дања на­шег љу­дства. Мртве крај жбунова, ра­њене који се нису могли да­ље кре­та­ти, него су притајени чекали да им неко помогне – али уза­луд, јер нас све иста судбина чека.
Ништа страшније није би­ло него својим очима гле­дати и својим уши­ма слу­ша­ти вапаје и за­помагање наших 18 чет­ни­ка које су му­с­ли­ма­нска милиција или са­ми муслимани мо­т­ка­ма уби­јали у једном за­се­о­ку мало даље од се­ла Уништа по­више Фо­че. Ти из­не­могли борци пре­т­ходно су св­ра­­тили код српске фа­ми­лије Јо­ва­но­ви­ћа и одатле окре­нули не на­дајући се да ће ускоро до­жи­вети најгро­з­ни­ји завршетак. Шта су са њима ноћу радили непознато ми је, али смо изјутра слу­ша­ли њихова запо­магања и јауке, док су мештани то хла­днокрвно по­­сма­трали, јер “ђикане“ треба уни­ш­ти­ти. Ово смо пос­матра­ли од ку­ће браће Јовановића, и захва­љу­ју­ћи тој породици, која на­с је братски прихватила и показала нам пут, избегли смо да на исти начин око­н­ча­мо своје животе.128
Петровићева група запутила се 22. маја у правцу Ро­гатице, да би сле­­дећег дана прешла друм Горажде – Ро­гатица. Свугде около кре­тале су се комунистичке је­­динице и чула се пуцњава. Уочи за­ла­ска су­нца 24. ма­ја, Петровић је на једном обронку приметио офи­цира у пред­ра­т­ној униформи. Препознао је потпо­ру­чни­ка Во­ју – не сећа се пре­зи­мена – из Авалског корпуса. Он му је рекао: “Овде је Чича“. Ус­коро је Пет­ро­вић видео Дражу како седи на је­д­ној клади, “лакто­ви­ма нас­ло­њен на колена, погнуте главе, ду­бо­ко за­мишљен“. Устао је и, после по­здрава, питао Пе­тро­вића да ли зна шта се десило про­ш­ле ноћи. На од­ре­чан одговор, Дража је у кра­тким цртама пре­при­чао тешку борбу коју је водила Врховна ко­манда. Ујутру, са њим је ос­тало свега 14 вој­ни­ка и официра, ра­чу­најући и водича. Дража је, затим, рекао:
Мој син Воја погибе пр­ед мојим очима и немадох када да му бар камен више главе ста­вим.
Заједно са ми­тра­ље­зом од кога се није одвајао, италијанском “бре­д­о­м­“, Воја је сахрањен на ушћу једног поточића у ре­ку Пра­чу, у пра­вцу који води од воденице и моста на Пра­­чи преко три же­ле­з­ни­ч­ка ту­не­ла према Месићу. Не­посредно по објављивању Пе­тро­ви­ће­вог се­ћа­ња о ме­сту Војиног гроба, “По­гле­дима“ су се јавили читаоци из тог кра­ја и по­твр­ди­ли његове речи. Мештани су и иначе знали где је гр­об Дра­жиног сина, а знали су и да је оскрнављен од стране ко­муниста.
Мештани су се јављали и касније. Ово је изјава Небојше Шу­ба­ре из Рогатице:
Гроб Војислава Михаиловића налази се у селу Булози (друм Ро­га­ти­ца – Месићи – Булози), на локацији чемерничке њиве. Најближе су куће породице Стојиновић. Гроб је око 150 метара од њиховог има­ња, по­­ред једне букве. Од ушћа Чемернице у Прачу удаљен је је­дан киломе­тар вадзушном линијом, под углом од 45 степени. Го­ди­не 1992. село су спа­лили муслимани. Сви су избегли, сада је пусто. При­пада оп­ш­ти­ни Го­ражде.129

Извори:
14а Према изјави Миломира Сајића из села Дићи код Љига, датој аутору. Сајић је био курир који је обавестио Јелицу где је Дража и потом помогао да породица дође у Струганик.
14 Први Дражин ађутант Јакша В. Ђелевић – Братоножић, 78.
15 Српска реч, 5. септембра 1990. године. Интервју Бранка Михаиловића.
16 Забрањени очеви у исповестима своје деце, 60.
17 Српска реч, 5. септембра 1990. године
18, 19 Први Дражин ађутант Јакша В. Ђелевић – Братоножић, 79-80, 82.
20 Српска реч, 5. септембар 1990. године.
21 К. Николић, Историја Равногорског покрета, књига прва, 390.
22, 23 и 24 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 3\1.
25 П. Милошевић, Равногорска омладина у покрету Драже Михаиловића, 17. Иначе, једно од тајних имена команданта београдских илегалаца, мајора Жарка Тодоровића, било је “Ненад“. Из наредних депеша видимо да је овде реч о Ненаду Митровићу “Густаву“, а не о Жарку Тодоровићу “Ненаду“.
26 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 3\1.
27 и 28 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 4\1.
29 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 7\1.
30 Изјава Загорке Васић, четничког обавештајца, аутору.
31 Српска реч, 5. септембар 1990. године.
32 М. Баковић Радосављевић, Мемоари једне равногорке, 249.
33 Н. Кордић, Кроз рат са Дражом, 82.
34 АВИИ, ЧА, К-295, рег. бр. 11\2.
35 Н. Кордић, Кроз рат са Дражом, 99.
36 Српска реч, 5. септембар 1990. године.
37 и 38 Изјава Мијалка Перишића аутору.
39 Српска реч, 5. септембар 1990. године.
40 Данас, 10. новембра 2005. Изјава железничког чиновника Боривоја Радоњића, сарадника Дражине железничке организације у Драгобраћи. Радоњић и Макотар били су на Бањици у истој ћелији, са још 40 Дражиних железничара. По капитулацији Немачке Радоњић је емигрирао на запад.
41 Кључар на Бањици, Радован Гудељ, рекао је осуђеницима да је Јеличино пуштање “издејствовао Недић преко неког немачког дипломате који је дошао из Берлина“. У верзији овог недићевца, главну улогу у пуштању имао је Недић, а споредну “неки дипломата“, тј. Нојбахер. ИАН, фонд Градски одбор СКС Ниш, К-5, контролни одсек, док. бр. 1, саслушање Александра Макотара о држању за време окупације, стр. 2. Макотар је током рата био шеф железничке станице Црвени крст и Дражин организатор железничара у Нишу. Немци га одводе на Бањицу децембра 1943, а јануара 1944. у логор Мозбург у Немачкој. По капитулацији Немачке вратио се у Ниш, где је сазнао да су му комунисти у јесен 1944. стрељали децу. Као што смо видели, на позиве који су дошли преко обавештајаца, Дража је 19. маја 1944. одговорио: “Немам ја шта да разговарам са Нојбахером“ (АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 6\1).
42 Према изјави из породице Михаиловић аутору.
43 Милка Баковић Радосављевић пише да су почетком септембра 1944. године Јелица и Гордана, у повратку из области Крушевца, биле у селу Бресница, између Крагујевца и Чачка, у стану сеоске учитељице. Заједно са Милком, рођеном у овом селу, и учитељицом, 12. септембра 1944. године наводно су слушале говор краља Петра Другог Карађорђевића, у коме је он позвао четнике да стану под команду Ј. Б. Тита. (М. Баковић Радосављевић, Мемоари једне равногорке, 248-249.) Питао сам Гордану за ово. Рекла ми је да мајка и она никада нису биле у области Крушевца, нити у Бресници, већ да су после растанка са Дражом отишле у област Косјерића. Сви други извори говоре у прилог овој Горданиној изјави.

44 Изјава Мијалка Перишића аутору.
45 Српска реч, 5. септембар 1990. године.
46 Забрањени очеви у исповестима своје деце, 66.
47 У. Крстић, Најлепши позив на свету, 133. На овом месту аутор цитира “Ново време“.
48 Политика, 31. октобар 1944, страна 3.
49 НИН, 5. октобар 2000.
50 Потписник ових редака има и лични пример о снази утицаја комунистичке пропаганде у то доба. Реч је о првом разговору са Горданом Михаиловић, негде с пролећа 1992. године. Рекао сам да ми је веома драго и да сам почаствован разговором са Дражином ћерком, а онда замолио да ми каже како да је ословљавам. Није ме добро разумела па сам директно саопштио своју дилему> да ли је госпођа или другарица. Одговорила је да неће залупити слушалицу само због онога што сам учинио за њеног оца (“Погледи“ су први отворили “четничко питање“). Али, овим одговором моја двоумица није била решена и управо то сам рекао. “Госпођа, одувек!“ – љутито је рекла Гордана. Био је то најнесрећнији почетак комуникације који уопште памтим. Ипак, захваљујући њеном разумевању, разговарали смо безброј пута. Гордана је изузетно интелигентна, образована и духовита особа, идеалан представник предратне грађанске класе, коју су на жалост комунисти уништили. Не оглашава се јавно јер је исувише поносна, јер је много намучена и повређена (Бањица, Сремски фронт, Голи оток, тј. Свети Гргур, одузета кућа, тешкоће при школовању и налажењу посла…) и јер има лоше искуство са новинарима, од 1944. године, па до почетка деведесетих, када је њена прва изјава нетачно пренета. Око писања предратне породичне биографије, радо ми је помогла. Од ратних тема одустао сам још у то доба, видевши да их тешко подноси, као и већина других жртава и потомака жртава (најдрастичнији случај доживео сам у Јагодини, када ћерка индустријалца стрељаног 1944, која ме је позвала на разговор, умало није доживела инфаркт од узбуђења изазваног подсећањем на те дане; сузе и тешки уздаси саговорника – жртава или потомака жртава – редовна су појава). У јавности Гордана се појавила само 2005, када јој је америчка амбасада уручила Орден легије заслужних, којим је председник Труман постхумно одликовао ђенерала Дражу 1948. године. Посаветовавши се са својим свештеником, Гордана је орден завештала Цркви Ружици на Калемегдану, коју памти као војничку цркву.
51 и 52 Политика, 18. септембра 2005, страна 10.
53 Забрањени очеви у исповестима своје деце, 256.
54 Споменица Дражи 1946-1996, 120.
55 Изјава поручника Ивка Јовановића аутору.
56 М. Баковић Радосављевић, Мемоари једне равногорке, 630-631.


128 Писмо Мирка Петровића, објавqено у “Погледима“ од 22. фебруара 1991.
129 Изјава Небојше Шубаре аутору. Небојши је за тачну локацију Војиног гроба рекао његов деда.

 

Затворено за коментаре.