Два злочина у селу Вранић

Vranic

ПИШЕ: Милослав Самарџић
Када су крајем 1989. и почетком 1990. године почеле да се објављују објективне информације о четницима, комунисти су одговорили причом о злочину у селу Вранић код Београда. У најгледанијој информативној емисији, Другом дневнику Телевизије Београд, објављена је опширна репортажа о Вранићу, подсећајући на помало заборављену кампању звану „ноћ каме“, која је одмах после рата постављена као темељ за вредновање Дражиног покрета.
Ево како они описују догађаје у овом селу:
У ноћи између 20. и 21. децембра 1943. године, црнотројкаши под командом мајора Светислава Трифковића, команданта Авалског корпуса, заклали су 72 лица, међу којима је било и деветоро деце између пет месеци и дванаест година! У једној јединој ноћи четнички терористи заклали су 72 особе! У једном једином селу! Какав је то злочин био! Чија је то „војска“ била? Како је та „војска“ којом је командовао Михаиловић, „спасавала“ српски народ?!
…Неки су пуким случајем успели да се спасу, а забележено је да је четнички кољач поштедео живот у колевци једном детету само зато што је било женско.
Две младе девојке, сестре Анђелија са 18 и Катарина са 20 година, најпре су силоване, па заклане. Живот су изгубиле Станија и Томанија Ђоинчевић, Милка и Надежда Илић, док су девојчици од пет месеци главу разнели куршумом, док је беспомоћно цвилела у колевци, уплашена од четничких брадурина.
Упорни трагачи – хроничари прибавили су истините податке о страдању Вранића и описали стравичну ноћ у њему (у народу још позната и као Вартоломејска ноћ надомак Београда). Своја језива казивања испричали су људи и жене мученици који су доживели трагедије својих породица и, срећом или несрећом, остали у животу… (Ј. Радовановић, Дража Михаиловић у огледалу историјских докумената, 166-167.)
Као извор наводе се изјаве двоје мештана Вранића дате у канцеларији сеоског Народног одбора 12. маја 1946, као и саслушање четника Милорада Судимца, „кога је народ после ослобођења линчовао насред улице“. Један од сведока у канцеларији Народног одбора, Милијан Пантић, поред осталог је изјавио:
Четнике је предводио неки ком. батаљона Спасоје Дрењанин „Зека“ из Мале Моштанице, кога је лично Дража Михаиловић одликовао после покоља, тј. чије је решење потписао Дража Михаиловић као и решење о одликовању мајора Трифковића који је такође извршио овај злочин. Чуо сам такође да су после овог покоља „Зека“ и Трифковић добили као награду већу количину новца од Драже Михаиловића…
Исте ноћи заклано је у нашем селу Вранићу 69 лица, све од стране четника Дражиних…
Предност литерарном над историјским приступом даје још једна верзија, која између осталог бележи:
Затим Гачић, мирнијим гласом, настави: – Са овом кућом наша је група извршила задатак, покупите све ствари и правац Јасенак. Ја и Воја на заплењеним коњима идемо одмах да обавестимо Зеку. За људство ће одговарати Мијаило и Јаков. Нико да није писнуо о покољу. Гледајте да пожурите, како бисте пре зоре били у кући Тоће Станчића. Одредите тројицу који ће да дотерају стоку у Јасенак, а остали да се сврстају у колону и што пре напусте Вранић.
Гачић је лично у Миливојевој штали одабрао два коња, два вола и једну краву. Рекао је: – На коњима ћемо ја и Воја да идемо да обавестимо Зеку о покољу, а требају нам и за одред, а волове и краву потерајте за Јасенак да закољемо за прославу.
Ауторов закључак гласи:
Много је теже схватити и разумети откуда у овом нашем слободарском српском народу таквих изрода, који су по налогу и за рачун туђина клали и убијали сопствени народ и стављали под нож читаве породице – од деце у колевкама до стараца у постељама, само зато што су ови неизмерно волели слободу, а мрзели четничку издају. (Д. Пантић, Ноћ каме, www.znaci.net.)
О злочину у селу Вранић за сада су позната два документа. Први је извештај Недићеве службе безбедности од 23. децембра 1943. године, који гласи:
Ноћу 20\21. ом. непознати људи заклали су у селу Вранић среза Посавског 40 мушких и женских лица који су били симпатизери и јатаци комуниста. (Зборник докумената, том 1, књига 21, 552.)
Други документ је радиограм мајора Александра Михајловића, команданта београдских илегалаца, послат Врховној команди 27. децембра:
20\21. децембра у селу Вранићу код Умке непознати бандити убили су 40 лица мушких и женских. Ближи подаци непознати. (Зборник докумената, том 14, књига 3, 210.)
Много година касније, објављени су мемоари потпоручника Милисава Марковића, који се у ноћи између 20. и 21. децембра 1943. налазио у непосредној близини Вранића, као официр Авалског корпуса. Марковић је већи део рата провео као командир чете у Пратећем батаљону јединице мајора Трифковића. Ујесен 1943, у саставу Летеће бригаде Авалаца, учествовао је у борбама против усташа, Немаца и комуниста у Источној Босни, под комадом мајора Драгослава Рачића. За заслуге на бојном пољу унапређен је у официра и одликован Карађорђевом звездом, а Дража га је три пута лично похвалио. Као тифусар Марковић је заробљен јуна 1945. године у Босни. Осуђен је на вишегодишњу робију, после које је емигрирао у Канаду. Био је активан у Српском народном позоришу „Косово“. Његова најуспелија позоришна представа, „Косовска битка“, коју је написао, драматизовао и режирао, приказивана је и на 14. каналу канадске телевизије. Био је активан и у црквено-школским организацијама, а постао је и ктитор-задужбинар Храма Светог Саве на Врачару. После промене режима 2000. године, Марковић се вратио у своје родно село, Конатицу испод Авале. О догађајима у селу Вранић, он пише:
Касно у јесен 1943. године, једна партизанска група из Срема пребацила се између села Барич и Умке, па преко Дубоког (то је један вис на старом путу, Обреновац – Барич – Умка – Београд) до Липовичке шуме.
Та сремска партизанска група је највероватније добила наређење да се пребаци преко реке Саве и споји са космајским партизанима. Командант 2. батаљона при Посавској бригади Авалског корпуса, који се налазио у селу Мељак, обавештен је да се једна наоружана група налази у Липовичкој шуми. Командант батаљона Спасоје Живановић (грешка: презивао се Дрењанин – прим. аут) Зека одмах је наредио покрет према Липовичкој шуми. Један вод који је ишао као претходница, сукобио се са партизанима и почела је борба. Зекин батаљон разбио је партизанску групу, али пуцњава није престајала скоро до поноћи…
По престанку борбе, Зека је наредио да се батаљон са рањеницима пребаци у село Вранић, одакле је и Зекина жена. Село Вранић је имало више партизанких симпатизера, јер су учитељ и поп још 1941. отишли у партизане. Познавајући куће партизанских симпатизера, свих својих 12 рањеника разместио је по њиховим кућама. Остало људство разместио је по осталим кућама.
Ујутру, кад су устали, све је било мирно. Зека је пошао са својом пратњом да обиђе рањенике. Када је ушао у прву кућу наишао је на ужасну слику, два његова рањеника леже заклана у локви усирене крви. Овакав призор је био и у другим кућама. Ужаснут тиме што је видео, наредио је да се сви одрасли мушкарци из тих кућа повежу и изведу изнад села и стрељају. То је и учињено. Сви су стрељани из ватреног оружја. Истог дана послао је извештај команданту бригаде, капетану Кости Маринковићу, команданту Авалског корпуса, тада потпуковнику Трифковићу, као и команданту Групе београдских корпуса, потпуковнику Александру Михајловићу.
Потпуковник Саша Михајловић одмах је позвао све команданте батаљона, бригада и корпуса да присуствују саслушању команданта батаљона, потпоручника Спасоја Живановића званог Зека.
Потпоручник је изнео шта се те ноћи догодило у селу Вранићу… На крају излагања је рекао, да је због тих закланих рањеника био у страшном душевном стању и због таквог стања, није могао ништа друго, него да нареди да се сви одрасли мушкарци стрељају, што су његови војници и учинили.
Морам да напоменем, да су војници његовог батаљона били средњошколци и студенти са Београдског универзитета.
После Зекине изјаве, командант Групе корпуса, потпуковник Саша Михајловић је све присутне официре појединачно упитао шта би они урадили у оваквом случају. Сви су одговорили, да би и они урадили исто…
Командант Групе корпуса, потпуковник Саша Михајловић, сачинио је извештај о догађају у селу Вранић и преко курира послао је Врховној команди на даљи поступак.
После неколико дана стигао је курир и донео наређење Врховне команде. У наређењу је назначено, да се потпоручнику Спасоју Живановићу Зеки одузме чин потпоручника и да му се забрани било какво вршење дужности као старешине, а Врховна команда ће цео предмет ставити у архиву, с тим да се Спасоју Живановићу, ако остане жив, одржи суђење после рата. (М. Марковић, Са Дражом у победу иоли смрт – путевима Авалског корпуса, 61-63.)
По повратку из Босне, јула 1945. године, командант Посавске бригаде капетан Коста Маринковић, Дрењанин и четири војника склонили су се у село Барич, код Маринковићевих рођака (био је родом из тог села). Два дана касније, откривени су и опкољени. Сви су изгинули, а од метака Озне пали су и жена и два детета која је носила у рукама, покушавајући да напусти кућу.
О ноћном препаду на четнике Авалског корпуса, од стране партизана који су се претходно посакривали „на таванима, по качарама, шталама и другде“, пише и равногорски омладинац Угљеша Крстић, који је већи део рата провео у Београду, као илегалац, или на Умци, додајујући:
Мајор Трифковић није могао да спречи освету, коју је крваво извео Зека. Иако је био рат, иако су мерила била с ратом у складу, иако је крв умела да прокључа од гнева и осветништва, сви ми омладинцу осуђивали смо злочин у Вранићу. (У. Крстић, Најлепши позив на свету – забелешке једног издавача, 315.)
И други извори догађаје у Вранићу описују на исти начин: комунисти су на спавању заклали више четника, а четници су потом ликвидирали све мушке главе у тим кућама.131 Изјава једног од поратних свештеника у Вранићу и једног четника Авалског корпуса, аутору, који су желели да остану анонимни.
Према томе, комунисти скривају злочин пре злочина. Друго, они тврде да је четник Судимац кога су после рата линчовали имао надимак „Усташа“, док је у ствари један од њихових убица у том крају био бивши усташа, кога су звали „Суљо“, односно „Ујка“. (Изјава истраживача Александра Динчића аутору.)
Стручне истраге о догађајима у Вранићу није било. Сви искази, давани од стране партијских активиста, или заробљених четника под принудом, су спорни. Подаци о броју ликвидираних су контрадикторни (69 или 72 особе), насупрот по правилу поузданим недићевским извештајима, о 40 убијених. У једној верзији четнике су водили Дрењанин и чак мајор Трифковић лично, а у другој Дрењанин није био у Вранићу, већ се шаљу курири да га обавесте. И када сведок у канцеларији Народног одбора наведе примере стрељања, у наставку текста понавља се да су сви били заклани. Податак да је Дража одликовао Дрењанина бесмислен је, а дијалози између четника и многи детаљи очигледно су измишљени. Колико је тачно особа убијено у Вранићу у ноћи између 20. и 21. децембра 1943. године, и на који начин, то је могуће утврдити само ексхумацијом. У сваком случају, нико са четничке стране не оспорава да је у питању ратни злочин.
Када је реч о радиограму мајора Михајловића од 27. децембра, о 40 убијених, може се претпоставити да је по среди преузимање недићевског извештаја, преко неког од бројих људи убачених у њихове структуре. Михајловић се тада налазио у Београду. Састанак свих официра Авалског корпуса, о коме пише Милисав Марковић, није се могао одиграти одмах, већ после 27. децембра.

Из књиге М. Самарџића “Дража и општа историја четничког покрета“, 14. том, стране 109-114; Уна прес, Београд, 2009.

4 мишљења на „Два злочина у селу Вранић

  1. Eво комунистичког списка жртава :
    Породица Стевана Пантића:
    1) Пантић Јована Јоксим, стар 87. година, 2) Пантић Јоксима Стеван, 60. године, 3) Пантић Стевана Милева, 58. године, 4) Пантић Стевана Драгомир, 22. године, 5) Пантић Драгомира Милојка, 20. године, 6) Пантић Драгомира Љубомир, 1. године, 7) Пантић Милијана Видосава, 16. године, 8) Пантић Јована Милена, 30. године, 9) Пантић Јована Бранислав, 10. године, 10) Пантић Јована Светомир, 7. године,
    Породица Милорада Ђорића:
    11/1) Ђорић Драгомира Јелена, 65. г, 12/2) Ђорић Драгомира Милорад, 36. године, 13/3) Ђорић Милорада Стамена, 36. године, 14/4) Ђорић Милорада Драгољуб, 15. године, 15/5) Ђорић Душана Живка, 30. године, 16/6) Ђорић Душана Томислав, 10. године, 17/7) Ђорић Милисава Ивка, 30. године,
    Породица Миливоја Илића:
    18/1) Илић Јовице Миливоје, 55. године, 19/2) Илић Миливоја Даринка, 55. године, 20/3) Илић Миливоја Михаило, 33. године, 21/4) Илић Михаила Милка, 30. године, 22/5) Илић Михаила Катарина, стара пет месеци, 23/6) Илић Миливоја Светозар, 20. г, 24/7) Илић Миливоја Надежда, 18. године,
    Породица Марка Радосављевића:
    25/1) Радосављевић Милована Марко, 48. године, 26/2) Радосављевић Марка Драга, 48. године, 27/3) Радосављевић Марка Јован, 16., 28/4) Радосављевић Марка Јованка, 16. године, 29/5) Радосављевић Марка Милан, 14. године,
    Породица Петра Матића:
    30/1) Матић Радоја Петар, 56. године, 31/2) Матић Петра Марица, 56. године, 32/3), Матић Петра Живко, 29. године, 33/4) Матић Петра Катарина, 20. године, 34/5) Матић Петра Анђелија, 18. године,
    Породица Марка Митровића
    35/1) Митровић Владимира Марко, – 35. године, 36/2) Митровић Марка Даринка, 35. године, 37/3) Митровић Марка Дикосава, 16. године, 38/4) Митровић Марка Милан, 11. године, 39/5) Митровић Марка Славољуб, 9. године,
    Породица Благоја Поповића:
    40/1) Поповић Стевана Благоје, – 55. године, 41/2) Поповић Благоја Даринка, 55. г, 42/3) Поповић Велисава Даринка, 33. године, 43/4) Поповић Велисава Бранислав, 14. године, 44/5) Поповић Велисава Јулијана, 12. године,
    Породица Мирка Савића:
    45/1) Савић Марка Анђелија, – 58. године, 46/2) Савић Марка Мирко, – 32. године, 47/3) Савић Мирка Радмила, – 22. године, 48/4) Савић Марка Ката, – 35. године,
    Породица Миливоја Ђоинчевића:
    49/1) Ђоинчевић Благоја Миливоје, 63. године, 50/2) Ђоинчевић Миливоја Томанија, – 63. године, 51/3) Ђоинчевић Животе Смиљка, – 80. године,
    Породица Зорке Ђоинчевић
    52/1) Ђоинчеви Ненада Живко, – 23. године, 53/2) Ђоинчевић Ненада Милорад, – 20. године, 54/3) Ђоинчевић Ненада Станија, -17. године,
    Породица Селимира Степановића
    55/1) Степановић Љубомира Анка, – 56. године, 56/2) Степановић Љубомира Селимир, 36. године, 57/3) Степановић Селимира Милена, 30.,
    Породица Миодрага М. Тодоровића:
    58/1) Тодоровић Марка Јелена, 75. године, 59/2) Тодоровић Марка Миодраг, 39. године, 60/3) Тодоровић Миодрага Миљана, 37. г.
    Породица Миодрага С. Тодоровића
    61/1) Тодоровић Спасоја Јелена, 67. године, 62/2) Тодоровић Миодрага Стана, 45. године,
    Породица Ивана Ђорића:
    63/1) Ђорић Чедомира Иван, 23. године, 64/1) Ђорић Мирка Олга, 28. године,
    Појединачна убиоства:
    65) Ђоинчевић Милана Живота, 44. године, 66) Поповић Светозара Радивоје, 43. године, 67) Тодоровић Јовице Мирко, 43. године, 68) Јоксић Тихомира Бошко.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *