Двери: Осмехом до победе

Plakat crveni

Такозвани расцеп у Српском покрету Двери може бити један од најважнијих догађаја на српској политичкој сцени у последње време

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

 

После прављења коалиције са Демократском странком Србије, Српски покрет Двери има више медијске пажње него раније, и то оне са негативним предзанком. Разлог је очигледан: коалиција ДСС и Двери на првим изборима – који ће се, према неким најавама, одржати пролећа 2016. године – сигурно улази у скупштину, чиме Србија поново добија парламентарни патриотски блок.

Медијска пажња према Дверима протеклих дана усмерена је на раскид сарадње са Владаном Глишићем, једним од оснивача овог покрета. Глишић је био члан тзв. Старешинства, које је укинуто када су Двери недавно од удружења грађана пререгистроване у политичку странку. Том приликом, за председника Двери изабран је Бошко Обрадовић, што Глишић, који је такође гласао за Обрадовића, на крају изгледа није могао да прихвати.

Провладини и сорошевски медији ово су назвали “расцепом српске деснице“. Међутим, то може бити један од најважнијих догађаја на српској политичкој сцени у последње време. Наиме, претходне године су показале да Двери имају политички капацитет – поред осталог и због тога што је конкуренција очајно лоша – али да не успевају да га искористе јер праве почетничке грешке у корацима. Те грешке произилазиле су управо из Глишићевог концепта бављења политиком. Наравно, из његовог и угла његових присталица, то нису грешке, већ убеђење да се иде једино могућом исправном стазом. Верујем да је то убеђење искрено, тј. не сумњам у њихове добре намере.

Реч је пре свега о самом појму старешинства, као колективног управног органа покрета, које чине једном устоличени оснивачи и које се никада не мења. Формално образложење гласило је да се на тај начин спречава убацивање нечијих агената у руководство, али видна је била и асоцијација на средњевековну традицију, која долази већ и из назива Двери. Како год, одлука је у старту била погрешна и недопадљива ширем бирачком телу, прво стога што искључује демократију, а друго јер у традицији старешинство није колективни орган, већ се везивало, и везује, за једну особу, нпр. за игумана манастира.

Колективно старешинство постојало је само у социјалистичкој Југославији, када је диктатора Ј. Б. Тита заменило колективно председништво. Глишићева инспирација, разуме се, није долазила са те стране, већ изгледа од Југословенског народног покрета “Збор“ Димитрија Љотића, који је критиковао лидерство. Ако ме сећање добро служи, тајна полиција је још крајем 1980-тих приводила Глишића, у родном Аранђеловцу, због ширења Љотићевих идеја. Док је сећање на почетке деловања Двери још свеже: њих је обележила парола “Дража, Љотић, Недић“. Дакле, парола смишљена у љотићевској емиграцији, са циљем да се уз Дражино име у јавности рехабилитују Недић и Љотић.

Прошло је довољно времена и може се закључити да намера твораца пароле није успела, као и да је, с друге стране, све оне који су је прихватили она неумољиво гурала на маргину.

Цели тај, условно речено стари концепт Двери, подразумевао је тесну везу са црквом, али, опет, на начин у коме се видело да и ту нешто није у реду. Поново се намеће асоцијација на Љотића и његово чудно схватање православља, али и на неке руске мислиоце за које би се то исто могло рећи, попут Берђајева на пример. И као што је Љотић некада улазио у сукоб са једним по једним владиком, то се дешавало и Дверима. Тако су оне губиле присталице по два основа: и међу верницима и међу атеистима, који су их сматрали верским фанатицима.

Све ово скупа неумитно је довело до препознатљивог имиџа Двери: људи који се готово никада не смеју. Јер, осмех је тешко замислив уз Љотића и Берђајева, или уз ма какво старешинство. То је од почетка било веома чудно, јер је осмех својствен младим људима. Осмех је наравно својствен и политичарима – сем ако је неки од њих гробар или нешто слично – а прецизније речено, осмех је део њиховог посла. Кад политичар оде на посао, то јест у јавност, намрштен, значи да је унапред свесно изабрао пораз. Просто, таква су правила: или тзв. америкен смајл, или мењајте професију.

Још један класичан пуцањ у сопствену ногу, када је реч о “старим Дверима“, видели смо у вези Русије. Шема је била оваква: Двери понављају “Русија и само Русија“, док руски амбасадори и депутати исто тако упорно одлазе у Социјалистичку партију Србије. Резултат: Двери посредно потврђују да је политика СПС-а добра и посредно му преусмеравају своје потенцијалне гласаче.

Међутим, веза СПС-а са Русијом има у корену стари бољшевизам и нови материјализам (финкције у руским енергетским компанијама). Код Двери је по средио чист идеализам, али, свеједно, однос снага на светској политичкој сцени је такав да ослонац само на Русију не може бити добра опција, зато што и Русија у основи има исте невоље са Западом као и Србија. Нема сумње да би Русија подржала замишљено идеално политичко решење за Србију, али исто тако нема сумње да то Србији не би било довољно, због премоћи Запада.

Према томе, Двери морају потражити савезнике и на Западу, и то у западним десничарским странкама, попут француског Националног фронта, британских конзервативаца и нарочито америчких републиканаца.

Да, то је тежак пут, али који други пут преостаје?

Надам се да ће нове Двери за почетак упоредити свој сајт са сајтом америчке Републиканске странке. То је лекција коју је најлакше научити. Сајт америчких републиканаца је једноставан: неколико насмејаних лица и свега неколико јасних и једноставних порука, типа “ми чувамо нашу традицију“ или “ми ћемо вас запослити“. Постојећи сајт Двери има безброј  нејасних порука (“за економски патриотизам“, “не присилној вакцинацији“…), а у горњој поливини не само што нема насмејаних лица – него лица нема уопште. Чак је и иза пароле “За српску жену“ – дакле, опет једна нејасна порука – услика једна жена тачно до лица, тј. виде јој се само испружене руке које држе заставу, врат и брада.

(Слобода, гласило СНО у Чикагу, 25. август 2015)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Затворено за коментаре.