Ексклузивна документа из Националног архива у Вашингтону: Истина о Операцији “Ретвик“

007, Retvik
007, Retvik

Лесковац после британског бомбардовања 6. септембра 1944.

Ексклузивна документа из Националног архива у Вашингтону
Истина о Операцији “Ретвик“
Уговорени циљ био је да британска авијација почетком септембра 1944. бомбардује Немце док се кроз Србију повлаче из Грчке. Међутим, Американци су открили да Немци нису ни отпочели повлачење из Грчке до октобра и да је циљ “Ретвика“ заправо био сламање четничког отпора партизанима
„Акција у Србији има за циљ да елиминише Михаиловићев покрет. У овом тренутку Србија је од главног интереса јер су партизани коначно схватили оно што су им Британци дуго сугерисали – да што пре стигну до Дунава и да они дочекају Русе а не четници“ (Извештај америчког пуковника Хантингтона)
ПИШЕ: Ненад ЈАКОВЉЕВИЋ

Десетог августа 1944, на састанку у Казерти, врховни ко­­мандант савезничке ко­ма­н­де на Средоземљу, Мејтланд Вилсон, је наговорио Тита на за­јед­ничко ангажовање којим би се спре­чило очекивано немачко повлачење са Балкана. Тито је требало да отпочне акције на ­ко­­муникацијама у много већем оби­му него што је то до сада чи­нио. Заузврат му је обећана инте­н­зивна подршка бомбардера као и појачни обим снабдевања.
Оперативна одговорност за операцију, познату под називом „Rat­week“, је била на недавно офо­­р­­мљеној јединици БАФ (Balkan Air Force), састављеној готово искљу­­чиво од британске ваздушне флоте, под командом вајсмаршала Елиота. Меклин, који је требало и да разради план, имао је задатак да операције усклади и координише са активностима партизана. План је био да се покрене најшира герилска акција у земљи – на Дунаву, дуж железничке линије Београд – Загреб и на неким споредним комуникацијама од приморја ка унутрашњости земље. Ове акције је требало да буду подржане интензивним бомбардовањем путева и железничких комуникација, односно немачких колона у повлачењу. Уз то, 250 авиона је ангажовано како би се обезбедило адекватно снабдевање партизанских корпуса за ту сврху.
„Ratweek“ је према плану требало да траје до половине септембра, међутим, Немци нису почели са повлачењем главнине снага из Грчке пре почетка наредног месеца.
Амбициозне и опсежне припреме за операције заказане за 1. септембар имале су очигледно другачији циљ. Британски мајор Ос­тин, официр СИС-а у Меклиновом тиму, је на конференцији са америчким пуковником Хантингтоном (шеф независне мисије код партизана) сугерисао да је главни циљ операције усмерен на Србију. Пре­ма извештају пуковника Хантингто­на након конференције са пре­д­ставником СИС-а у Меклиновом штабу, било је овако:
„Акција у Србији има за циљ да елиминише Михаиловићев покрет. У овом тренутку Србија је од главног интереса јер су партизани коначно схватили оно што су им Британци дуго сугерисали – да што пре стигну до Дунава и да они до­чекају Русе а не четници.“
Британци су очекивали да ће Немце у повлачењу Тито само пратити. Хантингтон је затим изнео уверење, да ће „садашње и будуће опе­рације које воде партизани им­а­ти малог или никаквог утицаја на исход односно на ток рата“ .
Почетком септембра немачка гла­внина у Грчкој је имала око се­дам дивизија, док их је у Албанији и Југославији – јужно од линије Бе­оград-Сарајево-Сплит било осам. У се­верној Југославији и на франици са Италијом било је девет дивизија. Нај­већа маса осовинских снага је ос­тављена да се слободно повуче како би се партизани усмерили ка Србији.
Остин је Титове снаге проценио на 290.000, док је Хантингтон сматрао да је тај број нижи – око 200.000.
Према процени америчке мисије “Рен­џер“, укупне партизанске снаге које су могле бити укључене у офа­нзиву на Србију имале су максимално 50.000 војника, укључујући резерву у југоисточној Босни и североисточној Херцеговини, коју је чинило око 12.000 војника. Насупрот њима стајале су снаге национа­листа, бројне око 60.000 до 70.000 људи под оружјем.
Током целог септембра целокупна активност партизана се сводила на уништење и потискивање на­ционалиста.
У складу са Меклиновим планом, Тито је наређивао да јединице избегавају сукобе са Немцима и избегавају „нерентабилне“ нападе на утврђене градове. У упутству Оперативној групи дивизија од 5 септембра децидирано је нагласио да је „циљ ове операције уништавање четника Драже Михаиловића и Недићевих снага и њиховог апарата“. И 22. септембра наређивао је Дапчевићу и Поповићу да „све снаге пошаљу у инвазију Србије“ и да „пре­ко празнина продиру између неп­ријатељских снага“.
Све бројнији извештаји да партизани нападају четнике и када су ови ангажовани у борби против Немаца узнемирили су челнике ОСС-а, тако је на крају о томе обавештен и Стејт департмент.
У меморандуму тајне обавештајне службе ОСС, одсек у Барију, припремљеном за Стејт департмент, наводи се: „У Србији и Македонији партизани се сукобљавају искључиво са четницима.“
У извештају се тврдило да је добијено оружје Тито спреман да употреби и против савезничких трупа.
И извештај Канцеларије за ратне информације је потврђивао да партизани користе савезничку помоћ како би потисли националисте.
Чак и крајем септембра, било је „далеко од тога да партизани владају ситуацијом у Србији, „мада постоји конфузија и пад морала међу националистима због недостатка опреме.“
Највеће незадовољство је било због имплементације британске политике, коју Стејт Департмент, ба­рем формално, није било вољан да прихвати. Британци су упозорени да „Американци не достављају оружје да би се оно користило у борби између политичких ривала“ и да је Енглезима боље да воде ра­чуна да се таква политика не спро­води.
Случајно или не, истог дана је и Черчил изразио „забринутост због велике количине ратног материјала достављеног Титу, који га користи за сукоб са земљацима, уместо да се ангажује против Немаца“ .
И током октобра ОСС је јављао: “Слаби немачки гарнизони у Ча­чку, Краљеву и Ужицу и даље ос­тају ненападнути и партизани их оби­лазе како би се сукобили са четницима. Немачки покрети су неуз­не­ми­ра­ва­ни. Немци се крећу уг­­лав­ном ноћу ка­ко не би били мете савезничких ави­она.“
Актуелна ситуација у Србији, ко­ја је сматрана и даље Михаиловићевом тврђавом, према опширном Марфијевом меморандуму из средине августа, била је:
“Међу Србима влада неподељена мржња према Немцима, Бугарима и партизанима подједнако. Према ов­и­ма последњима јер се сма­тра да су про­хрватски настро­јени. Срби им­ају изражен проруски став, мада стра­хују од увођења комунизма. Постоји прећутни споразум четника са Недићем. Ми­­хаи­ловић је у могућности да Неди­ћеве људе преведе на своју страну јер многи служе у две организације, да прибаве оружје. Активности против Немаца су ог­раничене на акције отимања и обезбеђења опреме и повремене чарке, мада постоји јака жеља да се Немци озбиљно нападну, уколико савезници интервенишу код партизана да их не нападају и ако се обезбеде довољне залихе да предупреде репресалије.“
Михаиловић је нарочито упозорио на тренд да бивши немачки сате­лити и сарадници, усташе и до­мобрани, Бугари и Албанци убрзано прелазе у партизанске редове како би под савезничком униформом наставили нападе на Србе. Од савезника је тражио да се овакво престројавање забрани. Михаилови­ћеви наводи испоставили су се као тачни. Кирк је изве­стио да је Тито послао де­­легацију Ен­веру Хо­џи у нади да ће придобити његову по­моћ у истеривању четника.
Током читавог септембра и октобра, то јест, до уласка Црвене армије у Југославију, партизани су све своје напоре усмеравали ка четни­цима. Чак ни америчка мисија код партизана није успела да посведочи ни о једној антиосовинској акцији, осим једне чарке на путу Скопље-Ниш.
У завршном извештају независне америчке мисије код Тита у „прегледу војне ситуације у Југос­лавији“ мало простора се посвећује партизанском ометању не­­мачког повлачења. Заправо, немачке колоне које су се повлачиле преко Србије, преко Краљева и Ужица, уопште нису поменуте. Крајем године, од седам немачких дивизија у Грчкој, осим једне која је стигла на време да буде десеткована код Авале, остале снаге током пов­ла­чења „нису претрпеле нарочито велике губитке“, мада су имале „на­пето повлачење“. Веће губитке је претрпело осам дивизија које су се налазиле у Албанији и Југославији. Губитке су претрпеле највише у борбама са Русима током октобра, али су две дивизије „десетковане на линијама повлачења“. Примера ра­ди, „повлачење једног дела немачких јединица, преко Албаније и По­дгорице, је успорено јаком британском артиљеријском ватром уз помоћ партизанских пешадијских снага.“
Овде је реч о јединицама које су припадале немачком 21. брдском корпусу. Да би спречили његово по­везивање са немачком главнином, основана је специјална артиљеријска јединица „FloydForce“. Ова јединица је, уз помоћ ваздушних снага, остварила запажене резу­лтате и за неколико дана из­­­бацила из строја неколико стотина немачких војника и официра. Ме­ђутим, узнемирени што се ова јединица пре­више удаљила од приморја, партизани су тражили да се „Floydforce“ хитно пребаци у околину Ду­­бровника, где се наводно оче­кивао немачки изненадни напад. Ос­та­вши насамо са партизанима, Не­мци су се ослободили из замке и ос­татак се, мада уз озбиљне губи­тке нанете ко­нстантним ваздушним на­падима БАФ-а, придружио главнини.
Због тога је негодовао и Вилсон. Меклина је информисао да је Тито тражио тенкове и артиљерију па му је удовољено слањем британских јединица, а БАФ је појачао помоћ па­ртизанима: „Време је сада да Ти­то коначно заврне рукаве и ос­тва­ри свој задатак – да максимално притисне Немце“.
(“Српске новине“, гласило ОСЧ “Равна Гора“, Чикаго, фебруар 2016)

Затворено за коментаре.