Ексклузивна документа из Националног архива у Вашингтону: Како је одбијена предаја Немаца 1944.

Пропали планови за брзу предају Немаца: Пуковник Мекдауел (други с лева) и генерал Михаиловић, крајем августа 1944.
Пропали планови за брзу предају Немаца: Пуковник Мекдауел (други с лева) и генерал Михаиловић, крајем августа 1944.

Пропали планови за брзу предају Немаца: Пуковник Мекдауел (други с лева) и генерал Михаиловић, крајем августа 1944.

Пуковник Mекдауел је средином септембра 1944. известио да Нојбахер нуди Савезницима договор о комплетној предаји Немаца. Нојбахер је у том случају тражио потврду да ће Савезници бити спремни да моментално окупирају Немачку у тренутку предаје и преузму административне дужности
У случају Југославије нова политика је била “да се сви преговори о предаји одлажу како би се омогућило Титу да прихвати предају непријатеља унутар граница Југославије“ – што Немци нису прихватили
ПИШЕ: Ненад ЈАКОВЉЕВИЋ

Генерал Михаиловић је прогласио мобилизацију која се ус­пешно спроводи и до 1. се­п­тембра 1944. имаће под оружјем 100.000 људи широм Југославије. Има још пола милиона мобилисаних који немају оружје. Сматра да ће немачко повлачење из Грчке ускоро почети и да ће тада лансирати општи напад на њих, с обзиром да се могућност репресалија тада смањује.

Овако је крајем августа 1944, непосредно по приспећу у Михаиловићев штаб, извештавао амерички пуковник др Роберт Мекдауел, шеф Ми­сије ’’Ренџер’’. На овом месту ‘’Српске новине’’ доносе неке до сада необјављене Мекдауелове извештаје, који се чувају у Националном архиву у Вашингтону, у Фонду генерала Донована, шефа обавештајне службе ОСС (будућа ЦИА).
Мекдауел је потом упозорио да четници неће моћи успешно да ометају Немце у повлачењу уколико све снаге буду ангажовали да се супротставе партизанској офанзиви на Србију.
Михаиловић – наставља Мекдауел – не покушава да користи Американце против Енглеза. Према овима другима не осећа непријатељство и спреман је да им поново пружи руку и опрости уколико му гарантују да неће силом уводити комунизам и дозволити послератни руски утицај. Националисти одбијају Дрину као границу и желе да се успоставе границе будуће конфедерације тако да у њима буде подједнак број мањина.
Мекдауел је јављао да су Немци 26. августа 3.400 интернираца са Бањице послали у Немачку. Од тог броја, 2.500 су били Михаилови­ће­ви следбеници.
Истог дана је јавио да партизани избегавају Немце да би нападали националисте. Пожега је нападнута тек када се немачки гарнизон повукао из града. „Националисти реагују дефанзивно на партизански покушај да продру у њихову терито­рију. У том покрету, многи нема­чки гарнизони су остали не­­нападнути’’.
И код Чачка и Ужица фронт пре­ма партизанима држе искључиво четници док се Немци извлаче из борбеног додира. Мекдауел напомиње да нема говора о сарадњи са Немцима, пошто ових на фронту и нема.
Дан касније Мекдауел извештава да су одређени бугарски официри посетили Михаиловића и тражили да им омогући несметано повлачење ка својим границама, у складу са савезничким наређењем. Изгледа да Михаиловић није успео да испослује предају њиховог оружја, али јесте имао користи од целе ситуације. У региону Ужице – Чачак Михаиловић је разоружао око 2.000 Бугара, и запленио нешто артиљерије и аутоматског оружја. Све званичне и незваничне верзије догађаја тврде да националисти барем делимично користе силу да би разоружали и отерали Бугаре, али да је могуће да постоји договор на вишим нивоима да се оружје преда након симболичног отпора.
Према документима ОСС-а из овог периода, у разговору са Сто­јаном Прибићевићем Тито је потегао питање америчке мисије код Михаиловића. Побунио се јер ни Бри­танци ни Руси немају мисије код њега, рекавши да су амерички мотиви мутни и да они желе да у последњи час пруже политичку по­дршку Михаиловићу.
Првог септембра 1944. генерал Донован у једном меморандуму којем каже да је ратна политика ОСС-а и америчке војске заснована на одлуци Стејт департмента и Рузвелта, да се у Југославији не мешају у унутарњи сукоб Тита и Михаиловића. Међутим, намирнице које се шаљу Британцима, а које ови прослеђују Титу, представљају чињени­цу да се одступа од такве по­­литике, што значи де факто пружање материјалне и политичке подршке једној страни. ‘’Са друге стра­не, обавезали смо се да Михаило­вићу нећемо слати мисију, и строго спроводимо политику недавања материјалне помоћи, иако је он значајно помогао ратни циљ спашавањем авијатичара’’, писао је Донован.
Британци су поново приговорили на присуство америчких офици­ра код Михаиловића. Ин­терве­нисао је и Черчил. Писао је Рузвелту, алудирајући на договор из Техерана: „Ми се упињемо да Титу дамо подршку и, наравно, ако САД подрже Михаиловића настаће комп­летан хаос. Надао сам се да ће ства­ри ићи глатко али ако настави­мо да подржавамо супротне стра­не направићемо сцену за један фини грађански рат.“ Затим је наставио : „Генерал Донован је заступао јак Ми­хаиловићев лоби управо када смо убедили краља Петра да кона­чно раскине са њим и када су многи че­тници прешли Титу. Једина ша­нса да се сачува краљ је јединство премијера Шубашића и Тита“.
У међувремену, Херман Нојбахер, Хитлеров специјални изаслан­ик за Балкан, је преко свог из­­ас­ланика Штеркера контактирао ми­сију код Михаиловића. Мекдауел је са Штеркером одржао два саста­нка током септембра. Штеркер је тра­жио да савезници омогуће Немци­ма неометано повлачење до линије Саве и Дунава. Немци би заузврат своје јединице употребили у задржавању Руса. Штеркер је предложио да Немци све националне борце уједине у борби против бољшевизма и ставе под своју команду. Нојбахер је веровао да Западни савезници неће гледати благонаклоно на бољшевизацију источне Европе и да би тај предлог могли да прихвате. Мекдауел је предлог одбио и пренео да једино може преговарати о предаји немачких јединица на Балкану (савезницима).
Mекдауел је средином септембра, након другог састанка са Ште­р­кером, известио да Нојбахер нуди Савезницима договор о комплетној предаји Немаца. Нојбахер је у том случају тражио потврду да ће Савезници бити спремни да момента­лно окупирају Немачку у тре­ну­тку предаје и преузму административне дужности. Мекдауел је изнео да је Нојбахер потпуно искрен у жељи да издејствује предају и гарантује да ће Немци дозволити улазак Савезничких трупа у Немачку, уколико несовјетске снаге буду држале под контролом линију Трст – Ријека – Београд. Међутим, дан касније, „након дискусије са представницима Стејт департмента“, стигло му је наређење да „не преузима иницијативу у вези даљих преговора око предаје Немаца“.
„Ми се упињемо да Титу дамо подршку и, наравно, ако САД подрже Михаиловића настаће комп­летан хаос“ (Черчил)
У међувремену је дошло до промене савезничке политике у вези са предајом немачких снага на Балкану. Од тада није било дозвољено савезничким официрима да буду укључени у даље преговоре са Немцима. Направљена је разлика у поступању у случају Југославије и у случају осталих балканских земаља.
У случају Југославије нова политика је “да се сви преговори о предаји одлажу како би се омогућило Титу да прихвати предају непријатеља унутар граница Југославије“.
У случају осталих земаља, Не­м­ци морају послати овлашћену делега­цију за такве преговоре у са­везнички штаб“. У том случају се примењује одредба о безусловној предаји свих непријатељских снага.
Партизанима је посебно засметало што је „Ренџер“ јављао о везама нациста и Гестапоа са комунистима. „Тито је имао своје аге­нте у нацистичким полицијским одељењима који су денунцирали Михаиловићеве следбенике. Током немачко–совјетског пакта они су служили Немцима и Титу подједнако“.
Штеркер је током разговора са Ме­кдауелом, док је предлагао заједнички фронт против надирућег комунизма, отворено оптужио официре Гестапоа и СС-а да су „и даље наставили да одржавају везе са комунистима.“
Вилсон је упутио Доновану писмо у којем тврди да је Мекдауел дозволио Михаиловићу да праву сврху и циљ мисије потпуно измени у својој пропаганди. И да су ефекти пропаганде такви да ће нанети немерљиву штету савезничким односима и њиховим односима са Титом .
Истог дана Британци су тврдили да су ухватили немачку радио емисију у којој се наводи да је Мекдау­ел „обећао Михаиловићу ис­­по­руку помоћи из Ленд – Лиза“, апострофирајући да је овај тиме прекорачио овлашћења. О томе се повела дискусија у Казерти и Барију. Испоставило се да је у пита­њу била „британска под­ме­тачина“.
Супротно британским и комунистичким оптужбама, Мекдауел никада није прекорачио овлашћења. Један од његових главних зада­така је „да користи сваку при­лику која се укаже и да саслуша и пренесе све понуде о предаји немачких или сателитских снага на свом подручју.“
Харолд Мекмилан, за кога се не може рећи да је имало био склон Михаиловићу, тврдио је да су „Титови фанови, Меклин, Филип Брод и вајсмаршал Елиот епизоди са Ној­бахером приписивали подле и нечасне мотиве. Ја сам сигуран да код симпатичног пуковника нема ништа мистериозног и опасног.“ Ме­клин је отишао тако далеко да је сугерисао да Мекдауел није баш „при чистој свести“.

(“Српске новине“, гласило ОСЧ “Равна Гора“, бр. 689, Чикаго, децембар 2015. године)

Затворено за коментаре.