Фоча и Горажде – децембар 1941/ јануар 1942. године – Критика књиге Смаила Чекића „Геноцид над Бошњацима“ (3)

Старо Горажде

 

Старо Горажде

Старо Горажде

Пише: Никола Станојевић

Фоча и Горажде – децембар 1941/ јануар 1942. године

Први масовнији талас одмазде над муслиманским становништвом догодио се у ова два места, када су их Италијани препустили четницима, након што су протерали усташе из ове области. Фочу су четници држали од 5. децембра 1941. године до 20. јануара 1942. године, а Горажде од 1. децембра 1941. године до 26. јануара 1942. године, када је ове градове заузела партизанска главнина која се повлачила из “Ужичке совјетске републике” и Црне Горе. Како су ово били први већи градови са бројнијом муслиманском популацијом који су потпали под српску контролу, а имајући у виду да је и у њима претходно поубијано неколико стотина српских цивила, даљи развој догађаја је био очекиван.

Убијање муслиманских цивила вршили су не само локални четници већ и Срби цивили (чак су и Срби из других крајева долазили у ова места да “поравнају рачуне”), и како то обично бива у ратовима, цену су платили они који су били најмање криви. Злочинима је допринела и чињеница да тада одреди у “НДХ” још нису били под чврстом контролом Дражиног штаба, а у ово време су, због немачких операција у Западној Србији били и готово без икаквог контакта са њим. Дража се са неколико пратилаца крио од немачких потера после подухвата “Михаиловић” с почетка децембра 1941. године, када је прекинуо све радио-везе, док су везе са Босном пре тога углавном биле курирске. Као ни у другим случајевима, ни овде не постоје наређења, Дражина или ког другог официра, за убијање цивила и пљачку њихове имовине. То наравно не значи да тога није било, али је јасно да није дошло као последица неке зацртане и плански спровођене политике, већ спонтано, из “ниских побуда”, како се то обично данас назива. Свакако је било и оних који су настали хаос, покушали да искористе за личну добит, пљачкајући имовину и убијајући власнике у циљу прикривања злочина (о томе касније).

Не може се ипак, све то узети као оправдање за подручне четничке команданте који су били одговорни за ред у овим варошима, мада се увек поставља питање да ли један човек, колико год висок положај заузимао, уопште може спречити појаву која поприма масовне размере. А можда се размишљало и о контраефекту, кога би изазвало ликвидирање оних који свете убијене чланове своје породице (какав би рецимо утисак оставило на народ, стрељање Срба после јула 1995. године, којима су Орићеви војници убили рођаке и спалили домове?)

Било како било, капетан Сергије Михаиловић је најодговорнији за страдање грађана Фоче у овом периоду, без обзира да ли је подстицао злочине (за шта нема убедљивих доказа) или их “само” није спречавао. Он се налазио у самом месту и немогуће је да му није било познато шта се у Фочи дешавало, као и у њеној непосредној околини. Осим тога, као Шапчанин, није на својој кожи осетио трагедију Срба тих крајева, па није могао и сам да се позива на принцип “око за око”. Капетан Михаиловић, из 51. класе Војне академије, био је у првој групи официра коју је Дража послао у Босну августа 1941. године, ради помоћи устаницима у борби против усташа. Постављен је за команданта Рогатичке бригаде. Постоје две верзије његове смрти марта или априла 1942. године. Четник Видак Павловић из села Валакоње код Бољевца дао је изјаву историчару Александру Динчићу, да је био очевидац стрељања Сергија Михаиловића, управо због злочина над муслиманима Фоче. По другој причи, Михаиловић је погинуо у аутомобилу којим је превозио бомбе, када је налетео на рупу на путу, што је изазвало тренутну експлозију. Ову верзију је навео четник Милорад Рајак који каже да је чуо експлозију, и да је одмах дошао на место несреће. (М. Самарџић, Разговори са равногорцима, том 1, страна 147)

У Чекићевој књизи се налази неколико исказа преживелих, о тадашњим злочинима у Фочи и Горажду. Неки од тих исказа су проблематични, док други остављају утисак искреног сведочења.

Тако аутор цитира сведочење извесног Дервиша Бачвића из Фоче, према Павелићевој “Сивој књизи”. Пошто је дат усташким властима, исказ је морао бити “прилагођен” њиховој “промиџби”, али рекло би се да је у суштини тачан, тј. да се стварно нешто слично и одиграло како ова особа тврди. Он каже да су 26. децембра у његову кућу дошли “познати четници-комунисти”, њих седморица које наводи по имену, и повели њега, његовог брата Јусуфа и Јусуфовог сина Смаила ка Чоходар џамији. Његовог сина Исмета су оставили, јер је “на мерењу” био мањи од пушке, па је један од четника прокоментарисао да “се тај усташа остави, јер није опасан.” Код џамије су затекли и друге ухапшене грађане, од којих је он препознао дванаесторицу, којима наводи имена. Ту су их претресли и узели све вредније ствари, а затим им жицом везали руке. Када су их затим довели на железнички мост, један од “разбојника” је питао зашто их воде у тако малом броју, на шта му је други одговорио да су ових 16 довољни за то вече, и да ће их са њима бити укупно 84.

Онда су почели да их кољу једног по једног. Након клања, жртву би још једном претресли, а затим бацали у Дрину преко моста. Клани су следећим редом: прво Авдо Бачвић, па Суљо Исановић, Едхем Авде Исановић, Мујо Агановић, Азис Исановић, Хасан Исановић, Јусо Чебо, Смаил Исановић, Смаил Бачвић, Едхем Мехмеда Исановић, Азис Бачвић и Мујо Бачвић.

У наставку сведочи, да је успео да прекине жицу којом је био везан, не могавши да гледа како му кољу брата, те да потрчи преко моста у мрак и да избегне куршуме четничке страже. Сакрио се у неком жбуњу, где су га приметили и отворили паљбу, један га је и сустигао, али је овај успео да га обори у рвању и скочи у Дрину. Испливао је у селу Миаковићи (“у кућу Манђову”) где су му дали преобуку и чај. Исказ јесте мало “натегнут” у овом делу, али вероватно да је ова особа стварно доведена на мост ради ликвидације, и да је успела некако да се извуче.
Међутим, већ следеће сведочење изазива сумњу. То је исказ неког Бећира Коже из Горажда, такође преузет из Павелићеве “Сиве књиге”. Он тврди да су “четници-комунисти” жицом повезали њих 17 и повели на дрински мост (не наводи име нити једном из групе, као претходни сведок). Ту су почели да их кољу и бацају у реку. Он је био седми по реду. “Повалили” су га голог на мост, један “четник-комуниста” га је ножем ударио у врат, уз још 4 убода у тело. Онда су га бацили у Дрину, али није пао у воду, већ је запео за челичну конструкцију моста, и тада му је и жица са руке пукла. Завукао се испод моста и скривао, док су остале побили. То је било око 3 сата по поноћи. Вукао се испод моста, дошао некако до копна и преко једног гробља кренуо кући. Неколико пута је падао у несвест и остајао да лежи у снегу, док најзад није дошао кући, где га је брат превио.

Поприлично невероватна прича.

Ту је и исказ заробљеног домобрана Драгутина Очка, дат усташким властима у Рогатици 29. јануара 1942. године (АВИИ, ф. НДХ, к-78, рег. бр. 19/6-2-3), на 80 страни у Чекићевој књизи. Исказ почиње небулозом – пошто су били негде закључани (вероватно у затвору), по уласку у Фочу четници су им откључали врата, а када су ови кренули да изађу на улицу, четници су их вратили назад и опет закључали(?) Ту су остали још два дана без хране и воде, и без одласка у клозет. Четници су повремено долазили, како каже “ради препознавања” (вероватно да виде да ли је међу њима неко ко је вршио злочине), и целокупну војничку опрему су поскидали са њих.

Трећег дана, капетан Сергије Михаиловић је пустио све шофере на слободу како би превозили четнике, док су други домобрани и жандарми остали закључани до 17 часова, када су их извели напоље, пострељали и побацали у Дрину. О томе му је сутрадан причао “један четнички поручник”, а и он је сам, са дрвеног моста видео много побијених жандарма и домобрана у води, крај обале. Четници су почели да хватају цивиле по граду и убијају их, нарочито су се интересовали за муслиманске избеглице из Рогатице. То му је познато, јер је чуо четнике како по граду вичу “Гдје су Рогатичани?” и њих су “првенствено” ликвидирали. “Нисам особно видио када су четници клали и мрцварили грађане, али су се у мојој назочности хвалили, колико је који од њих заклао грађана-муслимана. Видио сам својим очима цијелу ћуприју крваву и у води под мостом мртве и измрцварене људе и жене“ – па појашњава даље да је то трајало укупно 10 дана. У Фочи је провео око месец и по дана. Иако за сво то време није видео ниједно убиство (једном је само приметио 20 људи везаних у жицу, како их спроводе – “ради клања”), ипак тврди да су четници поклали “све мушкарце, осим ситне дјеце и дјеломично жена који су се затекли у Фочи”.
“Чуо је” да су се у покољима највише истицали четници из Рогатице и Горажда, као и “Косорића чета”. Они су дошли поново у Фочу на католички Божић, спалили 3 џамије и “поубијали све оно што је остало”, након чега су отишли на положаје према усташама из Борча.

“Ја не знам из властитог опажања колико је становника убијено у Фочи, а чуо сам од капетана Сергије Михајловића гдје је рекао: „Рјешили смо се непријатеља, убили смо 5.000 муслимана у Фочи и Горажду“. Нагласио је, да је у Фочи убијено око 3.000, а у Горажду око 2.000 пучанства” – каже на крају исказа.

Интересантно је како четнички официри нису имали тајни пред једним домобранским шофером. Они му све поверавају, и да су стрељали домобране и жандарме, и колико је који од њих заклао муслимана, и колико су укупно убили људи у заузетим местима…

У свом исказу датом усташким властима у Фочи 13. јуна 1943. године (на страни 290 Чекићеве књиге), сведок Мејра Трако из Кунова код Челебића је навела, да је почетком јануара 1942. године, дошла једна “већа група” четника из Челебића, на челу са Неђом Шарићем из Кунова, похватала око 115 сељана и више од половине “поклала”. Када им је клање “досадило”, преостале су стрпали у неку шталу и запалили. Преживела је Зејна Зец која се отела из руку једног четника, дечак Џафер Делић који је побегао “кроз ватру”, и Фата Зунђа, коју су спасила двојица четника, сакривши је у сламу. У наставку сведочења помиње по имену, побијене главе породица са бројем страдалих чланова, у укупном броју од 110 лица. Све ове особе са основним личним подацима, налазе се на списку жртава у књизи Милетића и Дедијера (о том списку биће више речи касније), тј. овај исказ, као и сам догађај могу се узети као истинити.

Азиз Сарван, шеријатски судија, иначе усташа, изложио је своје виђење тадашње ситуације у горажданском и вишеградском крају (Архив Гази Хусрев-бегове библиотеке у Сарајеву, књига 4, стр. 72-92). Његов подужи исказ од 28. маја 1942. године, Чекић је објавио на страни 136 (не пише коме је дат исказ).
На почетку исказа каже да је, “тражећи преузеће у службу НДХ”, привремено радио у Среском суду у Зеници; пробао је да се запосли у Горажду, али до тамо није могао да дође, јер су четници прекинули саобраћај. Фамилија му се налазила у селу Стргачина, у чајничком крају. Покушао је да у Зеницу доведе и њих, али како је већ наступила зима и велики снегови, а и рачунајући да им се ту неће десити ништа, обзиром да је чајнички срез под окупацијом Италијана и да се тамошњим Србима “ништа није десило” од оснивања “НДХ”, одлучили су да остану у свом селу. Италијани су 8. новембра запосели Вишеград, а тада су Срби кренули на Рогатицу и Горажде. И Горажде су заузели Италијани, те около вароши поставили минобацаче и митраљеска гнезда. Сарван се жали на поступак Италијана на горажданском мосту. Тврди да су Србе пропуштали без проблема, док су муслимане заустављали. То се и њему десило док је мостом ишао са једним Србином из Трбосиља, кога су пустили да иде. У Горажду је провео недељу дана и тада је видео како горе горажданска села, док је народ из њих, у паници бежао на другу страну Дрине. Локални Срби су их на путу пресретали и пљачкали, јер нису могли возом да напусте Горажде, обзиром да су Италијани затворили железнички мост у Копачима. Трећи дан након тога, виђао је мртве људе да леже по копачком пољу. У селу Зидинама видео је згариште неке кафане где су “затворили око 50 муслимана и спалили” (не каже одакле му је то познато).

Уследио је нови напад на Горажде преко Мрамора. Народ је поново нагрнуо на мост, али су Италијани опет забранили пролаз. Покушао је и он да пређе, јер је код себе имао три дозволе, што италијанске што хрватске, али су га три пута враћали назад. Један финанс му је добацио: “Када си у Хрватској био судац, иди сада нека те Хрватска брани.” Тек када је народ запретио да ће скакати у реку и препливати је, Италијани су најпре пустили жене са децом, па онда мушкарце. Прешао је и он, и ту на другој страни Дрине, три дана је чекао даљи развој ситуације. У град су долазили наоружани четници, певали песме и тражили преговоре са италијанским командантом.

Даље наводи да је поред села Копача кренуо својој кући. Од своје куће је слушао детонацију топова код Чајнича, и како је он “послије разумио”, Срби из села Старгонића, “као комунисти” су напали Чајниче, а Италијани су се “препали” и повукли из Фоче и Новог Горажда са делом цивила, ка Пљевљима. Ови исти Срби су затим вратили све муслимане, а пропустили италијанске војнике, и на мосту у Горажду “заклали око 6.000 људи из разних мјеста”.

Два старија Србина, Данило Ласица и Миладин Чађо, дошла су и поручила им да предају сво оружје које имају. “Мирни” муслимани су предали, шта је ко имао од оружја. Сутрадан, у село су дошли “младићи Срби извјежбани у борби и пљачки у Вишеграду и Рогатици”, и повезали неколико муслимана, међу којима и његовог брата, тукли их кундацима и тражили оружје. То је трајало неколико дана. Чак су и братовљеву жену, тукли и силовали, тражећи оружје и злато. Као виновнике ових недела, оптужује неког Душана Голубовића, Крсту Клисуру и Рајка и Грују из села Шахдана. Извесни Андрија и Петко Чарапа су му опљачкали сво злато, новац и ствари по кући. Наводи имена и четворице муслимана који су убијени, након чега је решио да са породицом побегне у Пљевља. Поменути Душан Голубовић тражио је од Сабита Зуке да му преда све драгоцености које има, што је овај морао да уради. Неки четници из вишеградског краја су прегазили Лим на великој зими, и бранили Сабита од домаћих Срба.

На путу за Пљевља, свратио је у село Зарбовину и ту сазнао да не може ићи даље, јер су домаћи Срби заузели бившу аутријску границу и никоме не дозвољавају да пређе. Ту у некој пећини је провео 6 дана. Тада је “чуо” да су у селу Сухотњу заклали 13 људи, као и да су убијени још неки, па се вратио кући, и покушао да се пробије за Прибој, где су поједини већ избегли. Ни то му није успело.

Онда наводи како су вишеградски муслимани-избеглице добили дозволу и пропуснице од четничког команданта у Рудом, да могу да се врате својим кућама. Када су сплавом прелазили Лим, поменути Душан Голубовић је убио Сабита Зуку, а остале избеглице, око 50 њих, најурио у Лим, где су се подавили. Они који би испливали на другу страну реке, гађани су из пушака, а они који нису хтели скакати у реку, избодени су бајонетима на лицу места, или онесвешћивани каменом у главу па бацани у реку. Ни за ово не каже одакле му је познато, јер очигледно није био присутан.

Занимљиво је да Сарван наводи да је био уцењен на 50.000,00 динара, па је морао да се крије по пећинама и шумама 47 дана. На себе је стављао беле чаршаве и тако преобучен се крио по шумама, а ноћу по пећинама или забаченим кућама, са стражом испред врата, па су чак и жене морале да му чувају стражу. И ту по шумама, у збеговима, су их убијали, а спалили су и кућу Халида Човрке у Стрмици, и у њој је 38 муслимана изгорело (поново не објашњава како зна за то).

Део исказа који следи је прилично контрадикторан и нејасан. Он каже да су муслимани након ових догађаја, почели да се организују ради одбране, али су их издали и четницима потказали “муслимани”: “Нисмо могли више трпити, почнемо се и ми муслимани организирати, да се бранимо и да им ударимо, али нас издају муслимани и прокажу, тако да се неки сакрију у пећину и четници је опколе, и држе (их) унутар 6 дана. Не могавши више издржати гладни, навале из пећине и растјерају, продру и неколико се спаси.”

У ствари, Сарван је почео око себе да окупља преостале усташе, што другим муслиманима није било по вољи. То се види већ из наставка његове приче: “Мене прокаже Вехида Клачар, Мујесира Згодић и остали, да сам сакупио 3.000 усташа у Вјетренику и да сам купио тешки митраљез. Чувши то, Срби четници пођу на Вјетреник, а мени успије пребјећи преко Лима на постају Стрмицу, а тада је прорадио влак од Вишеграда до Прибоја, и пребацим се у Вишеград, док ми жена и дјеца остану.” Бројка од 3.000 усташа је свакако претерана, јер толико њих није могло да се организује на територији коју су четници држали, али сигурно је да је Сарван сакупио једну групу усташких елемената, са ко зна каквим циљем.

Исто вече, када је побегао у Вишеград, опљачкана му је и запаљена кућа, са шталама и стоком коју је држао. Каже даље, да му је Душан Голубовић малтретирао мајку, а сестра (иначе снаја убијеног Сабита Зуке) као и Сабитова жена, су силоване. Нешто касније, код њега у Вишеград су прешле и жена, мајка и сестра.

Сарван је огорчен што много муслимана сарађује са вишеградским четницима: “Све три чете четника имали су своје помагаче муслимане, који су с њима заједно пљачкали и упљачкане ствари по њиховој пропусници проносили за Вишеград или Рудо, продавали, а важније ствари склањали и новац са муницијом из Вишеграда доносили четницима, као и извјештај гдје се налазе Хрвати и друго. Ови муслимани би проказивали гдје се има шта наћи од сакривених ствари, гдје се налази дебело бравче. Од тих муслимана је био Смајкан Реџовић, Ибрахим Клачар, Смаил Ного, Омер Клачар, Вахида Клачар и њене снахе. У њих су остале нетакнуте и куће и имање, поштеђени им животи. Проказали су мене у шуми, уништили моју имовину и са дјеце ми скидали задње на ногама ципеле. То је исто чинио Шемсо Сарван у задње вријеме, тако да је доносио четничко опљачкано жито и продавао у Вишеграду.”

Ништа мање није био љут и на италијанске војнике. Наводи да муслимани нису могли доносити у град ништа од намирница, јер би им Италијани и четници све покупили и појели, док су Срби могли у товарима да доносе све, чак и бели кукуруз из Србије. У општинској управи Вишеграда и полицији радили су све сами Срби, који су носили четничке кокарде, а италијанске војне и цивилне власти су им у свему излазиле у сусрет. Када су 26. јануара 1942. године, комунисти заузели од четника Горажде, богатији Срби су са породицама бежали у Србију, при чему су им италијански војници спремали храну, носили кофере, убацивали у вагоне, итд. Четнички командант Каменко Јефтић слободно се шетао по Вишеграду и сазивао конференције на које би звао и виђеније муслимане, али је тамо “тражио од њих, оно што они нису могли учинити као Хрвати”.

У јануарској офанзиви, када су Немци ушли у Вишеград и продужили ка Рогатици, вишеградски муслимани су изашли на улице и дочекали их овацијама, што ће се показати као крајње лош потез, јер ће у граду и даље остати италијанска посада. Како Сарван објашњава у наставку, Срби из Вишеграда су то одмах искористили и једном притужбом упознали италијанске власти о овом догађају. Италијани су тек тада погоршали односе са муслиманима; престали су потпуно да им деле намирнице, тукли су муслимане на улици, станици и по кафанама кад их не би “поздравили”, итд. Неко је пронео вест да ће четничка управа у граду бити промењена, на шта је италијански командант позвао тројицу виђенијих муслимана, које Сарван по имену набраја, и рекао им да се “не мешају у политику”, или ће бити стрељани. Свим муслиманима су пописани радио-апарати, па како би која партија војника одлазила на одсуство, они би једноставно покупили те уређаје и носили кући, у Италију. Или рецимо, Италијани би испалили метак поред неке муслиманске куће у вароши, дигли би узбуну, и то би им служило као изговор за претрес објеката, при чему су “дизали” све што су хтели.
“Четници и њихови команданти су се слободно кретали по вароши с оружјем обје врсте и реденицима, као и знаковима четничким, одржавали говоре на сред улице да ће на Ђурђевдан унићи четници у Загреб и да ће нестати Њемачке и Хитлера. Нитко на то од стране Италијана није подузео. Тај исти командант отишао је преко села до чајничког котара и покупио оне зликовце четнике мојих села: Шахдана, Трбосиља и Дубца, превео их преко Лима кроз Вишеград у пратњи Италијана и са пјесмама отпремали преко Дрине на околишта за Рогатицу против Хрвата. Четници су били наоружани до зуба. Сваки дан су шетали четници по вароши и висиле им талијанске бомбе, па и команда је сама ухватила своје војнике да продају четницима муницију преко кафеџија, а моја жена у селу Стргачини у Сабита Зуке кући видјела је својим очима када је талијански војник дао четнику Андрији Чарапи и другим по бомбу од које су гинули муслимани” – сведочи Сарван. Чак су и његову жену помешали са неком муслиманком која је четницима доносила муницију из Вишеграда од Италијана, па су је питали, када се из Вишеграда вратила у Стргачину, је ли она та Вахида Клачар и да ли им је донела муницију. У наставку Сарван тврди да је италијански командант, на интервенцију четничких вођа, загарантовао живот муслиманима који би се вратили у Жепу, па када су се ови повратили својим кућама, четници су побили “око 4.000 њих”, а у целом вишеградском срезу чак “8.000 муслимана”. Од свега тога, њему су позната само два случаја убиства у вароши, “али нико не зна ко их уби”. Један од убијених је извесни Алибег Балић, усмрћен са 12 убода ножем, иначе отац тадашњег потпредседника општине.

Када су пролећа 1942. године, почеле велике немачко-хрватске офанзиве у Источној Босни, Срби избеглице из Олова, Гласинца и других крајева бежали су преко Дрине, а Италијани су их под јаком стражом спроводили на сигурно: “Видио сам својим очима када 40 Талијана прати 12 дјеце и жена српских преко трга улицом и то са свих страна по 10, а царски војник узео пушку за цијев, па тјера српског коња натоварена житом горе наведеној српској чељади. Када су се досељавали муслимани, нису дали унијети ништа нити послије пренијети.”
У стругари Душће, Италијани су прикупили, наоружали и према Добруну отпремили око 100 четника, а њихову децу и ствари возом пребацили у Србију. То су урадили и са свим богатијим Србима и Јеврејима. Када је Францетићева “Црна легија” преко Међеђе стигла до надомак Вишеграда, Италијани су их возом провели кроз Вишеград, не дозвољавајући им да се ту задрже, а забранили су и месним муслиманима и католицима да им на станици организују свечани дочек, што је лично Францетић тражио неколико пута од Италијана. Забранили су и његовим усташама пореклом из Вишеграда, да дођу у град. Шеф железничке станице у Вишеграду Сабљак, преко Србије је отпутовао за Сарајево и донео неисплаћене зараде свом особљу и особљу других уреда, али пошто је зараде исплатио само несрпским службеницима из свог персонала, италијански потпоручник није му дозволио да их преда и запосленима у другим уредима, док се не исплате и српски чиновници. Сабљак то није могао да уради, јер је у наредби писало да се плате не дају онима који су се “огрешили о интересе НДХ”, па је тако два месеца тај новац стајао код њега, иако поједини запослени нису по 8-10 месеци примили плату.

Свој исказ, Сарван завршава са “За дом спреман”.

Ту је још један сведок “по чувењу” – имам Зуфер Бешлић из Горажда, чији исказ Чекић такође преноси (не пише коме је дат исказ, према: Архив Гази Хусрев-бегове библиотеке у Сарајеву, књига 2, стр. 37-43). На почетку он каже да су по заузимању градова у Источној Босни од стране четничких “разбојничких банди”, у зиму 1941/1942. године, многи муслимани избегли у Албанију својој “браћи Арнаутима”: “На 30.11.1941. иза пада Сребренице, Власенице, Рогатице и Вишеградског котара (осим града), разбојничке банде заузеле су Горажде, Фочу, а затим и Чајниче. Како је прошле године била незапамћена зима, зато је само један дио мушког свијета, уз много патњи и страдања успјео избјећи преко Санџака и Црне Горе у Албанију, својој браћи Арнаутима у братски загрљај и ту наћи склоништа, међу којима сам био и ја, као ранији знанац Велике Албаније и браће Албанеза-шиптара.” Обзиром да је као “знанац Велике Албаније”, релевантни период времена провео међу “браћом Албанезима”, није му остало ништа друго, него да препричава говоркања неименованих “очевидаца”.

Тако каже да су “према изјавама многих очевидаца”, у Горажду четници затварали жртве у главну касарну, и одатле их после поноћи водили на железнички мост, као и жел. мост у Копачима, тукли, пљачкали и у партијама од по 80-100 клали или стрељали, те бацали у Дрину. Оваквих “људских клаоница” било је још у Фочи, Устиколини, Мравињцу и Осаници. Према “изјави једног преживјелог кадије и других” на три моста (Горажде, Фоча, Копачи), у овом раздобљу убијено је “преко 6.000 муслимана”. У самом Горажду убијено је “тачно 100 особа, од тога 6 женских” (заборавио је да је пре тога рекао како су у Горажду на мосту клали у партијама од по 80-100 људи).

Даље, “неки људи и жене као очевидци приповиједају” како су низ Дрину пловиле читаве гомиле покланих, везаних жицом, унакажених и полумртвих људи. Био је “велики број” обешчашћених жена и девојака, децу су бацали у ваздух и дочекивали на нож, у Копачима су “у једну кућу” утерали 100 особа и поклали, а онда убацили запаљиве бомбе да изгоре. У Канлићу су заклали Османа Канлића од 80 година. У селу Оџак су спалили “све куће”, осим једне нове где су требали да се уселе “шумљаци”. У селу Бошину “све су поклали и попалили” са слепом 90-годишњом старицом, удовом Рустембега Ченгића.
“Сазнао је” и да је у Чајничу убијено 57 муслимана, у Фочи у граду 315, а у целом фочанском срезу “преко 6.000” (претходно је написао да је укупно у Горажду, Фочи, Копачима, на мостовима страдало “преко 6.000”).

Његов исказ има какву такву вредност за истраживаче, само у делу где доноси именични списак муслиманских верских службеника који су страдали у овом периоду и на овом подручју. Како је и сам био имам, може се узети да му је било познато ко је све од његових колега убијен, па списку треба поклонити веру. На списку су 7 имама, 3 полазника Више шеријатске теолошке школе, 2 муалима (учитеља у верској школи), председник вакуфа у Чајничу, 2 члана вакуфског одбора из Горажда, 1 медреселија и “скоро сви” чланови меџлиса у Чајничу. Наводи још и неколико верских објеката који су спаљени до темеља.

Шеф котарске испоставе у Горажду послао је 18. маја 1942. године, извештај о тренутној ситуацији у граду и о претходним догађајима (АВИИ, ф. НДХ, к-183, рег. бр. 43/2-21-2). У извештају, поред осталог пише да су хрватске власти и италијанска војска напустиле град 30. новембра 1941. године, а у њега су 1. децембра ушли “крвави одреди четничких зликоваца”. Многи грађани Горажда су их дочекали, неки из “задовољства”, а неки из “страха”. На челу тих грађана, четнике је на мосту дочекао, са српском заставом, “злогласни” Митар Трапарић. Писац извештаја каже да је тада распоредио грађане тако, да су на десној страни били Срби, а на левој муслимани и католици (не каже зашто је то урадио). Тада је наишао “крвави” мајор Дангић, поздравио присутне, а они су му одговорили са “Живели четници” и “Живела Велика Србија”. “Злогласни” мајор је одржао говор у коме је, поред осталог рекао: “Ми смо се дигли Срби са мотиком и вилама у руци, шта је ко имао против Хрвата и муслимана”.
“На то је” – наводи даље писац извештаја – “злогласни Трапарић дигнуте главе плачући одговорио, „Хвала Вам браћо четници што сте нас ослободили Хрватске и турскога зулума. Ми смо сви унуци Немањића и сви четници. Под ово мало владавине Хрватске, а нама сто година под њиховим терором смо живјели, ипак смо сви радили који се осјећамо Срби и помагали четничку организацију“. На те и друге ријечи одговорио је Дангић: „Нема више Хрвата нема више Турака, сада је велика Србија“. Иза тога се Дангић окренуо Хрватима и Муслиманима који су били заробљени и окупљени ту, и рекао оштрим тоном: „Нисте нам могли умаћи ни побјећи“, па се окрене четницима и рекне: „Драга браћо четници, нећемо више заједно ми и балије“.

Можда се неки разговор између “крвавог” Дангића и “злогласног” Трапарића стварно и одиграо на овом месту том приликом, али тешко је поверовати једном Павелићевом функционеру да је баш овако текао. Осим тога, он не каже о каквим хрватско-муслиманским заробљеницима је реч.

Исто вече, каже у наставку, почело је “клање и пљачкање”. Четници су доводили људе из целог региона (Фоче, Чајнича, Рогатице, Вишеграда…) и у групама од по 50 до 300 и више људи, клали их на горажданском мосту. На једну страну моста поставили би хармоникаша да свира, а на другу страну би довезли аутомобил, упалили мотор и “турирали га”, како би звук мотора и хармонике пригушио врисак жртава које су убијане (занимљиво, Бећир Кожа у свом исказу не помиње ни хармоникаша ни аутомобил). На мосту су заклали и часне сестре које су доведене са Пала, и над којима је “по свој прилици” најпре извршено “насиље”. “По причању очевидаца” ниједан одрастао мушкарац није остао у селу Дешава. Слично је и у селу Оџак. Од грађана Горажда убијено је 75 лица. “На три моста” у Горажду (дакле, сад више не кољу само на једном, него на још два; не каже да ли су постављали хармоникаше и аутомобиле и на та два моста, или су истог хармоникаша возили на сва три по мало) убијено је “око 7.000” људи, а “у релацији од Фоче до Устипраче, Дрина је прогутала око 20.000 људи.”
Не каже да ли је видео убиство било кога, од тих 20.000 мртвих, или бар име неког преживелог, који може дати поуздане податке о извршеним злочинима и убицама.

У извештају се по имену наводе само Срби, они који су штитили муслимане. Помиње извесног Стеву Халету, коме су “партизани” под претњом стрељања наредили да запали “цели град”, па су убацили и сламу у најбоље зграде у Горажду, затим породица Марка Шекаре, бившег жандармеријског наредника, сељак Милан Боснић из околине Горажда, Душан Раца бивши благајник експозитуре Радничког осигурања, који је одмах по оснивању “НДХ” добио отказ, његов пасторак Рајко Срндовић који је наводно у последњи час извлачио везане грађане доведене на мост ради ликвидације, онда породица Васе Дроце, Вида Перендије, породице Виторовић и Танасковић.

Аутор цитира Павелићеву “Сиву књигу” и у делу где је објављен исказ, како произлази, неког заробљеног четника Владе Милановића, који је наводно дао у Сарајеву 26. јануара 1942. године. Ту он објашњава како је видео да, док је чувао стражу на мосту у Горажду, четници доводе муслимане, кољу их и бацају са моста у Дрину. Не зна никог по имену ко је убијен, јер “мало сам познавао свиета у Горажду” али сматра да ће његов брат Реља знати о томе више од њега. Тешко да “искази” усташких заробљеника могу имати неку доказну вредност, мада је било убијања муслимана на горажданском мосту.

 

Када је реч о злочинима у Фочи и околини у овом периоду, обично се барата са цифром о око 3.500 убијених муслимана, при чему се по правилу сви позивају на списак објављен у књизи Милетића и Дедијера “Геноцид над муслиманима”, на страни 633. На том списку (израђеном према документима Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и домаћих помагача за БиХ) налази се 3.525 имена, са основним подацима (године старости, место боравка, место и датум смрти). Ово јесте најпотпунији списак страдалих муслимана, али је његово коришћење на овакав начин, спорно из неколико разлога.
Најпре, у наслову списка јасно је назначено да је реч о људима који су страдали од четника током целог рата, дакле од 1941. па до 1945. године, а не само за ових месец и по дана, колико су држали Фочу. Од 3.525 пописаних имена, за свега око 1.462 се изричито наводи да су убијени у периоду децембар 1941 – јануар 1942. године.
Друго, из списка се не види да ли су и који, војноспособни мушкарци погинули у борби, или су убијени као цивили, како се сугерише. Испада да фочански срез није дао ниједног усташу, домобрана, сс-овца или легионара. И треће, на списку се налази и известан број Срба. Списак чак и почиње именима двојице Срба који су убијени или погинули маја 1944. године.
Овом списку ликвидираних од четника придодат је и списак од 57 жртава убијених у Фочи за време рата, а “за које се није могло установити од кога су убијене”. Другим речима, комисија “није могла” установити да ли су Немци, Италијани или усташе убили неког муслимана у Фочи и околини за време рата (треба ли уопште поменути да се комунистичким злочинима нису ни бавили).

Слично је и са списком убијених од четника у општини Горажде, који је објављен у наставку књиге. На списку је 1.370 имена, али од тог броја, око 900 се односи на период који је овде обрађен. На наредном списку, за 71 лице (од тога 54 муслимани) “није се могло установити ко их је убио”.

Као што је на почетку речено, многи појединци су, захваљујући тренутном безвлашћу, насрнули на своје комшије муслимане, при чему је распон њихових мотива био изузетно широк – од крвне освете, преко намирења “предратних рачуна”, па до користољубља, што је у крајњој линији бацило љагу на целокупно четничко присуство у овом подручју. Чекић у својој књизи објављује неколико послератних оптужница против локалних четника. Тим оптужницама им се стављају на терет разна (не)дела, као што су убиства, пљачке, силовања, премлаћивања. Конкретно у вези Фоче децембра 1941. и јануара 1942. године, он преноси оптужницу, подигнуту 1947. године против извесног Васике Ивановића, рођеног 1925. године у Баћу, у фочанском срезу. Оптужница садржи 18 тачака; на терет му је, поред осталог, стављено и да је крајем 1941. године у селу Шуљци са четником Милорадом Чанчаром убио Бећира Муратовића, из истог села и у исто време је одвео Омера и Мују Муратовића који више нису виђени, такође у истом селу је опљачкао од једне муслиманке једну кобилу и овцу, затим да је у селу Жилићи 31. децембра 1941. године у башти убио Захида Ћорића и са групом четника ликвидирао Бегу Ћорића и његовог сина Бећира, 14. јануара 1942. године у Вукушићима недалеко од потока Сопотнице са још четворицом учествовао у убиству Салке и Сафета Хаџимешића, да је истог месеца у селу Шуљци убио Ибру Синановића, као и да је у истом селу са још тројицом претукао Авду Каркеља који је преминуо од повреда, а још тројицу муслимана убио, у селу Губера јануара месеца убио је са још петорицом, Мурата и Зулфу Муминовића, да је са још двојицом убио Мурадифа Синановића, поново је дошао у село Шуљци где је лично убио Раму и Бајру Спирјана, а остали из његове групе још четворицу људи те да су тада спалили 10 штала, затим да је узимао новац од жртава како их не би убио, као нпр. од Хамида Чорића из Жилића, који је “откупио” живот за 15 дуката и 6.000,00 динара, а оптужен је и за још два злочина из 1943. и 1944. године. У оптужници се наводе имена 15 сведока и на које околности су дали исказе у истрази.

Прича о Фочи и Горажду 1941/1942. године, у ствари је прича о десетинама сличних Ивановића. Ипак, може се слободно рећи да је трагедија муслиманских цивила у ове две општине у поменутом периоду, преко сваке мере преувеличана, а нарочито злоупотребљавана, најпре од комуниста, а затим и од политичких елита државица насталих распадом Титове Југославије, без искрене намере да се утврди шта се заиста дешавало у овим крајевима, какви су били узроци, а какве последице, ко су били виновници, а ко жртве, и какве поуке треба извући из свега тога.

Затворено за коментаре.