Одговори 
 
Оцена Теме:
  • 9 Гласова - 4.56 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
27. март 1941: Зашто?
10-03-2019, 02:05 PM
Порука: #365
RE: 27. март 1941: Зашто?
POGLED IZ VAŠINGTONA NA MARTOVSKE DOGAĐAJE 1941. U BEOGRADU

http://istorija20veka.rs/wp-content/uplo...ljanin.pdf
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
10-03-2019, 11:26 PM
Порука: #366
RE: 27. март 1941: Зашто?
(16-02-2019 11:34 PM)Бенито Пише:  Ово је било у Брозовој Југославији забрањеније рећи и од приче о Дражи.

Ти вероватно тј. сигурно познајеш ту ситуацију боље од мене. Постоји једна ситуација, у којој не могу да кажем да ми је било жао Броза,али сам схватио да су ови око њега били много већи олоши од њега самог. Остао је неки стенограм са неке њихове прославе где за столом седе и Броз и Јованка и остали из комуно екипе. Ту је Броз тврдио да га је Дража ословљавао са Друже Тито када су се сретали,што је могуће јер наш командант није био снисходљив човек а и да је хтео могао је да убије овог без проблема. На све то су Јованка и екипа почели да се церекају и да му говоре да измишља,овај је поново тврдио да га је тако ословљавао на шта су се ови поново церекали.Броз је у време те приче већ имао скоро 80 година.

Елем, око догађаја из 26. и 27. марта 1941. године и утицају странаца на те догађаје.

Прва половина XX века представља период великих потреса и врло живе дипломатске и обавештајне активности. Концепција новог светског поретка коју су заговарале Немачка, Италија и Јапан водила је директно у рат. Због опасности од избијања новог оружаног сукоба, период између два светска рата многи аутори означавају раздобљем „тоталне шпијунаже“. Све оно што се дешавало у свету и Европи рефлектовало се и на дешавања у Краљевини Југославији и директно је утицало на њену судбину. Почетком Другог светског рата све државе, а посебно Немачка и Велика Британија, повећале су своју дипломатску и обавештајну делатност у скоро свим деловима света, па тако и на увек нестабилном на Балкану. Геостратегијски положај Краљевине Југославије условио је да се на њеном тлу, како је то обично до тада и био случај, преплићу различити интереси великих сила. То је директно утицало да се активности њихових обавештајних служби усмере према политичкој и војној елити које су се налазиле на челу ове, стратегијски веома значајне, балканске државе.

Највише пажње, а самим тим и активности, било је усмерено на држање Краљевине Југославије у односу на ратна дешавања која су почела, а којима се тада још увек није слутио ни исход ни крај. Интересовање за однос Југославије према рату показивале су велике силе, нарочито Велика Британија, САД, СССР и Немачка. Цео Балкан, а посебно Југославија која је најдуже успевала да одржи своју неутралност у времену тоталних подела, били су полигон на коме се водио такорећи, прави „рат обавештајних служби“, што само потврђује тезу о важности овог подручја.У намерама тих земаља и активностима њихових обавештајних служби треба тражити и многе одговоре на питања која се тичу припреме и организације преврата од 27. марта 1941. године, који је Краљевину Југославију непосредно увео у рат за који она није била спремна и који ће је, показаће се, врло скупо коштати.



Цитат:Обавештајна служба В.Британије и њена улога у Двадесетседмомартовском пучу

Велика Британија је земља која има веома дугу и развијену традицију обавештајних активности. Претпоставља се да оне датирају још из времена када је 55. године пре нове ере Гај Јулије Цезар започео освајање тих простора. Како је временом Британска империја расла и развијала се, тако је напредовао и развој њене обавештајне делатности. Идеолошким зачетником модерне британске обавештајне службе сматра се Францис Волшингем, који је заслужан за победу британске морнарице над шпанском 1588. године, од када Британија има неприкосновену превласт на мору. У Британији је непосредно пред Други светски рат постојао велики број служби који се бавио обавештајним радом. Захваљујући јаким институцијама које су изграђене управо у тој области, поред осталих квалитета које има, Британија већ дуго времена представља једну врло утицајну силу у међународним односима.(увећао сам део текста јер извесни познаваоци светских служби,који су из Србије, помињу 1909. годину као оснивачку за британску службу,а они мало флексибилнији то везују за Кронвела.Наравно ни једни ни други не знају тачно шта причају).

Британска обавештајна служба Inteligence Serviceје скуп различитих организација које делују у сфери обавештајне делатности. Армија има своју обавештајну службу (MI –Military Inteligence), морнарица своју (NI –Nаval Inteligence), ваздухопловство своју (AFI –Air Force Inteligence), као и Министарство спољних послова своју (SIS –Secret Inteligence Service, познатију под називом MI-6). У том ланцу се такође налази и служба Министарства унутрашњих послова (Security Service, познатија као MI-5), која заправо и није обавештајна, већ служба безбедности. Поред ових, постојале су и друге сличне таjне организације, блиске обавештајној служби. Нажалост, због саме природе организација, о свим тим гранама британске обавештајне службе не зна се баш много.(Нисам сигуран да се не зна око британских служби,биће да можда аутор није знао или није хтео да напише нешто више.)

У оквиру обавештајне службе министарства спољних послова SIS,под вођством мајора Лавренса Гранда, 1938. године основан је одсек „D“(по речи ''destruction''–разарање). Како му је и име казивало, одсек је био агресивна јединица са задатком да саботажама наноси штету непријатељу.Идеја је била да тај новоформирани одсек не делује изван земље, него да у случају немачке инвазије организује субверзије и саботаже на британској територији запосетој од непријатеља. Да би SIS растеретио додатних обавеза, Черчил у јулу 1940. године доноси одлуку о формирању Управе за специјалне операције (SOE –Special Operations Executive). Била је то једна од већих реформи тајне службе у време Другог светског рата. Задатак оснивања SOE поверен је министру за економско ратовање, др Хју Далтону. Првобитна замисао о намени и задацима SOE сводила се на привредну саботажу у непријатељским земљама, као и на саботажу непријатељских извора снабдевања у неутралним подручјима.

Одељење „D“ SIS-а прешло је у надлежност SOE, односно под команду Франка Нелсона, који је убрзо након оснивања Управе за специјалне операције постављен за њеног шефа уместо дотадашњег Далтона.

Британска обавештајна делатност представља посебно поглавље у односима између Велике Британије и Краљевине Југославије. Обавештајна активност Велике Британије дуго је присутна на овом подручју, а посебно долази до изражаја у годинама уочи избијања Другог светског рата. Британска тајна служба Министарства иностраних послова (SIS) једна је од најранијих која се појавила и деловала на овим балканским просторима. Као „главни људи“ у Београду помињу се британски војни аташе потпуковник Чарлс Кларк, А. Х. Макдоналд и Макс Деспард. Они су у пролеће 1940. године своје редовне дужности предали својим заменицима и посветили се, по наређењу са „вишег места“ искључиво прикупљању обавештајних информација и у исто време припреми саботажа и герилских акција.( Када аутор каже да су дуго присутни,вероватно не зна тачну годину ни првог који је стигао као ни то где је стигао. Година је,иначе,1830. а први њихов је стигао у Крагујевац).

У време формирања SOE 1940. године,у Београду је била централа британске обавештајне службе за Балкан и имала је солидно изграђен апарат. У њене нарочито способне агенте убрајали су се Вилијем–Бил Бејли, који је припадао групи инжењера у руднику Трепча и Бил Хадсон, из исте групе, који се посебно бавио питањима везаним за ометање пловидбе италијанских бродова у Далмацији. Кругу поменутих агената припадали су и неки чланови британског посланства у Београду. Међу њима били су и Џулијан Емери заменик аташеа за штампу, Александер Гален, заменик морнаричког аташеа, Џон Бенет и Хју Ситон–Вотсон, син универзитетског професора Ситона–Вотсона, као и Томас Мастерсон, први секретар посланства. Од јануара 1941. године овом агентском кругу припадао је и Џорџ Тејлор, који је био задужен за координацију свих група SOE на целом југо–истоку. И неки новинари су, такође, припадали овом кругу, као Ралф Паркер, дописник „Тајмса“ и Теренс Атертон, издавач једног листа на енглеском језику у Београду.Један део ових агената SOE наставиће своју активност и после догађаја од 27. марта и краткотрајног Априлског рата 1941. године. Неки ће од њих, када дође до оружане борбе против немачких и италијанских окупатора, наступити као официри за везу код партизана и Југословенске војске у отаџбини, која је била под командом ђенерала Драже Михаиловића.

О везама генерала Боре Мирковића са британском обавештајном службом, сведочио је, много година након рата, његов пријатељ, ваздухопловни инжењер и конструктор авиона Станко Марјановић, који је у време непосредно пред почетак Другог светског рата у Југославији, заједно са генералом Мирковићем радио у згради команде ваздухопловства у Земуну. Према његовим тврдњама, лични пријатељ генерала Мирковића био је извесни Жика Крстић, трговац са Дедиња, који је у Београду, у Змај Јовиној улици број 13, имао фирму за набавку наоружања и војне опреме, из иностранства, у првом реду из Велике Британије. Ратни материјал који је преко њега купован, претежно је био намењен за југословенско ратно ваздухопловство. Управо је тај човек, трговац Жика Крстић, био веза генерала Мирковића и британске обавештајне службе, јер је Крстић одржавао честе пословне, али и приватне контакте са пуковником Маплбеком, припадником британског ратног ваздухопловства, који је иначе био и истакнути члан британске обавештајне службе.

Британска обавештајна служба је веома активно била укључена у ширењу пропаганде у Краљевини Југославији, преко које су Британци желели да остваре утицај на јавно мњење у Југославији, политичаре, па и саму владу. У сарадњи са аташеом за штампу британског посланства у Београду, агенти секције „D“ су почетком јануара 1940. године основали телеграфску агенцију „Британова“, чији је задатак био да штампу у Југославији снабдева извештајима о ратним догађајима и преко њих ствара расположење за ствар Британије и њених савезника.

Посао је био добро организован тако да су чак и листови у Хрватској, који су углавном били наклоњени силама Осовине, почели да објављују материјале „Британове“.( Кез ) На челу агенције налазио се Градимир Козомарић, бивши уредник „Времена“. Агенција је имала и своје огранке у Будимпешти, Букурешту, Софији и Атини. Да би што више листова везали за себе, агенти секције „D“ служили су се и новцем. Исплаћивали су знатне суме новца разним издавачима. Један од браће Стокић, који су били издавачи познатог београдског листа „Правда“, поставили су захтев да им се месечно исплаћује 150.000 динара.Поред пропагандне активности преко штампе и других средстава комуникације (радио, филм), Британци су у Југославији нарочиту пажњу обраћали на везу са политичким, у првом реду са опозиционим партијама. У томе су имали и доста успеха, нарочито код партијских вођа у Србији. Поједине странке и политичке организације добијале су чак и новац из фондова тајних служби. Политичари који су сарађивали са британском обавештајном службом били су: Милош Трифуновић из Радикалне странке, Милан Гавриловић и Милош Тупањанин из Земљорадничке странке,Срђан Будисављевић из Самосталне демократске странке, Мирко Косић, Симовићев блиски пријатељ, Милан Грол из Демократске странке, професор Радоје Кнежевић, брат мајора Живана Кнежевића и бивши краљев учитељ француског језика.Колико је био јак утицај британске службе на политичка збивања у Југославији говори и податак да су на седници владе, када је премијер Цветковић присутним члановима објавио услове пакта са Немачком и силама Осовине, три министра поднели оставке. Од те тројице, двојица министара су припадали странкама које су примале новчану помоћ од британске обавештајне службе, Чубриловић и Будисављевић, а трећи, Константиновић, био је под јаким утицајем Тупањанина.Међутим, те оставке нису довеле до пада владе, како се претпостављало, а министри су одмах замењени другима,осим Константиновића који је на наговор кнеза Павла повукао своју оставку.

Британска обавештајна служба инфилтрирала се и у националне асоцијације као што су Организација Четници, Удружење старих ратника, Удружење носилаца ордена белог орла са мачевима, Народна одбрана, који су били остаци српских покрета отпора из Првог светског рата. SOE је одабрала да финансира Народну одбрану, јер је та организација била најактивнија, а њен вођа Илија Трифуновић –Бирчанин, био је председник свих националних удружења и човек са знатним утицајем.Посебна пажња и активност британске обавештајне службе биле су усмерене и на придобијање Српске православне цркве. У том циљу организовани су и разни разговори британске стране са појединим угледним црквеним великодостојницима.С тим у вези, често су спомињани епископи Николај Велимировић и Валеријан Прибићевић. Претпоставља се да су Британци преко Агликанске цркве, на основу јаких духовних, литургијских и пријатељских веза, имали утицај на званичан став Српске православне цркве и иступање патријарха Гаврила Дожића и другог свештенства на страни „демократиje“и „слободног света".

Као што се до сада могло закључити,секција „D“ SIS,која је касније била уграђена у SOE, била је веома активна на овим просторима. Њен центар за Балкан налазио се у Београду. Радом ове секције на Балкану руководио је британски бизнисмен Јулиус Ханау са надимком Цезар, а помоћник му је био Бил Бејли. Они су били ти који су у Југославији припремали диверзије и саботаже већег обима. Највећа акција коју су Британци планирали и упорно покушавали да изведу јесте блокирање Ђердапа, како би се онемогућио превоз румунске нафте воденим путем за Немачку. Ова акција покушавана је и са румунске територије. За акцију је био задужен Јулиус Ханау.(ово смо помињали на квизу)Први покушај, рушења потпорног зида у теснацу Гребен, Ђердапске клисуре, у јесен 1939. године пропао је наводно, зато што је неки „сувише одушевљени“ Југословен упалио једно експлозивно пуњење пре времена. Други покушај је требао да буде рушење брдских стена у Казану, те су у том циљу и почеле припреме, што је међутим открила немачка обавештајна служба. Под притиском немачке владе, а да јој се не би замерила, југословенска влада морала је да откаже гостопримство Јулиусу Ханау, те он у пролеће 1940. године напушта Југославију.

Трећи покушај имао је да се изведе тако што би у Ђердапском теснацу били потопљени шлепови натоварени цементом. У том циљу Британци су кренули уз Дунав од румунског места Браиле са натовареним шлеповима. Али и њих је открила немачка обавештајна служба, па је румунска полиција морала да интервенише. Тако се створио такозвани инцидент у Ђердапу, што је Британцима замерио и сам кнез Павле. Ни после тога, као ни за време окупације, Британци нису одустајали од сличних идеја диверзије у Ђердапу.У Далтоновом писму британском премијеру Черчилу од марта 1941. године види се његова љутња на кнеза Павла због неуспеха акције на Ђердапу: „Сећате се да и Ваш елоквентни апел Кнезу Павлу да се изврши минирање стена у Ђердапу није уродио плодом због неодлучности тог љигавца(ђубриште британско дозвољава себи да некога назива љигавим). Значи, план у вези са Ђердапом не може да се оствари на време захваљујући Кнезу Павлу. Међутим, нада није пропала. За сада могу само то да кажем. На основу алтернативног плана за онеспособљавање Ђердапа треба срушити зид изнад Гребена и шлепове са цементом потопити у канал. Тај план ће моћи да се оствари до 26. марта. Бар је тако Тејлору речено у Југословенском Генералштабу.“

Упоредо са покушајем диверзије на Ђердапу, Британци су настојали да изведу и друге акције. Секција „D“ тесно је сарађивала са одсеком Министарства рата MI®,који се бавио герилским ратом (касније се овај одсек сјединио са одсеком „D“ у SOE).

Позната је акција „словеначких либерала“ када је ова група тајно сипала песак у млазнице за осовине железничких вагона који су ишли за Немачку. Немачка обавештајна служба је и то открила па је и британски капетан Малколм Бур у лето 1940. године морао је напустити Југославију, као неко ко је вероватно организовао ову врсту саботаже. Познато је и да је Хадсон, који је био у групи SOE у Загребу, организовао постављање мина на неком италијанском броду у Сплиту, што је југословенска полиција благовремено открила, а Хадсон је морао да напусти земљу и побегне преко Македоније за Грчку.Од акција које је SOE требала да изведе, за ову тему свакако је најитеренсантнија она по којој је планирано да се 25. марта, по потписивању Пакта са силама Осовине, воз којим се југословенска делегација враћала из Беча дигне у ваздух. Међутим, од те се акције одустало јер би таква акција могла довести до завођења ванредног стања, што би осујетило планове за државни удар.


Део својих активности британска обавештајна служба посветила је илегалном увозу оружја за Југославију. У почетку је оружје пребацивано у дипломатском пртљагу возом преко Француске –Швајцарске –Италије.Крајем 1940. године, када се рат већ приближавао Балкану и када су почеле да се врше озбиљне припреме за пуч против кнеза Павла и његове владе, повећане су и количине британског оружја шверцованог у Југославију. Јануара 1941. године преко југословенско–грчке границе илегално је увезен цео један вагон оружја (експлозиви, детонирајуће каписле, револвери, аутомати и сл.). Један од агената SOE у Београду, Џулијан Емери, у својим мемоарима описује како је Бил Бејли донео динамит из Трепче и сакрио га под кревету његовомстану, затим како су њих двојица, а и други ишли у акције наоружани револверима и сл. Негде од краја новембра британска обавештајна служба почела је да испоручује оружје и Земљорадничкој странци, у првом реду аутоматске пушке и револвере. Део оружја, који је илегално допреман у Југославију био је сакривен у кући Милана Гавриловића, а затим у згради у којој се налазио Главни одбор Земљорадничке странке и у дворишту и врту британске амбасаде у Београду, где су га и пронашли органи немачке окупационе полиције 6. септембра 1941. године.

У којој мери постоји умешаност британске обавештајне службе у догађајима од 27. марта 1941. године најбоље говоре до сада објављени документи из тог периода. У шифрованом телеграму британског посланика у Београду Кембела Форин Офису од 26. јула 1940. године први пут се спомиње постојање могућности за извршење државног удара у Југославији:„Сазнајем да у овој земљи постоје елементи, нарочито у Србији који размишљају о искоришћавању незадовољства због проосовинске политике садашње владе за извршење државног удара и истовремено проглашавање заједничких циљева са Великом Британијом. Ови елементи тврде да могу да рачунају на помоћ патриотских организација као што су ''Народна одбрана'', Православна цркава, значајни делови војске и нарочито сељаци. Каже се да је наводни план ''Народне одбране'', који предвиђа истовремено државни удар и у Бугарској који би извела Аграрна партија, са којом су елементи о којима је реч у тесном контакту, следећи:

(1)Задржавање династије у Југославијиса младим краљем, а уклањање намесника, ако треба и силом.(2)Насилно уклањање краља у Бугарској и закључивање офанзивног и дефанзивног савеза са Југославијом, као први корак ка Југословенско –бугарској федерацији.(3)Хрватима ће бити понуђена места у влади.(4)Напад Југославије на Албанију, покретање револуције тамо као повод да се Италија изазове на рат. Али ова предложена акција неким југословенским патриотама изгледа значајнија него влади Његовог височанства.(5)Декларација о заједничким циљевима са Великом Британијом и покушај да се обезбеди оружана помоћ СССР-а.(6)У случају немачке инвазије, пружити максимални војни отпор и спроводити максималне саботаже.

Очигледно је да план захтева хитно признавање нове владе од стране владе Његовог величанства, понуду савеза и сву војну помоћ која буде могућа. Државни удар би био временски усаглашен са моментом када би влада Његовог величанства имала највише могућности да пружи помоћ са Средњег истока.“

У одговору на овај телеграм који је датиран на 3. август 1940. године каже се између осталог да: „План изгледа превремен, али би касније могао бити од прворазредне важности влади Његовог величанства.“
Међутим, иако се план о државном удару сматрао превременим, британска обавештајна служба није седела скрштених руку. Напротив, настављене су активности на повезивању са могућим извршиоцима преврата и како је постајало све извесније да ће до потписивања пакта између Југославије и сила Осовине доћи, тако је и намера за организацију преврата постајала све израженија.

У једном шифрованом телеграму британског амбасадора у Каиру од 21. марта 1941. године послат Форин Офису стоји:„Следеће од државног секретара.Строго тајно.... (4) Атмосфера у Србији је у сваком случају, таква да би се усмеравањем осећања могла изазвати експлозија, државним ударом или побуном, која би (а) спречила или одгодила потписивање (ако још има времена) или (б) истим методама поништила потпис. ...(8) Фактор времена је од битне важности. (9) Питање подстицања државног удара зависи у великој мери од наших војних интереса.“

Главни звор за текст је Др. Милош Миленковић,а ту су још и Хедер Вилијамс и Живко Аврамовски.Оно што стоји иза реченице, подебљано у загради, допуњавао сам ја. Не знам да ли су неке делове прескакали намерно или из незнања.

Наставићу о Британцима у следећем посту.А и о још некима који су се врзмали по Београду тих дана.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
11-03-2019, 12:30 AM
Порука: #367
RE: 27. март 1941: Зашто?
Прво: нису браћа Стокић, него Сокић.
Друго: много лажи и фалсификата има у овом тексту. Ако је ђенерал Косић добијао новац, а "Британци" финансирали пуч, како је онда Косић био против пуча.
Треће: браћа Кнежевић су и судски у САД доказали да нису примили никакав новац.
Четврто: они који су примали новац, попут неких првака Земљорадничке и Самосталне демократске српске странке, нису организовали или направили пуч.
Пето: какве везе има да ли је Бирчанин примао помоћ. Такве организације примају помоћ од многих, јер ни не учествују у политичком животу.
И тако даље...
Опет кажем, ајде да сачекамо те громогласно најављене документе из Форин офиса које је наводно добила кнегиња Јелисавета Карађорђевић, а који наводно доказују да су Британци финансирали пуч. До тада, без обзира што је то у српској јавности постало опште мишљење и аксиом, нико још није доказао такву тврдњу.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
11-03-2019, 12:45 AM (Последња измена: 11-03-2019 12:49 AM од ЈВуО-КГ.)
Порука: #368
RE: 27. март 1941: Зашто?
Извињавам се на неколико граматичких грешака у првом упису, уместо извор написао сам звор и уместо Кромвел написао сам Кронвел. Rolleyes


Наставак о Британцима а у вези теме.

Цитат:А у другом, од 24. марта 1941. године говори се о решености Британаца да по сваку цену, па и државним ударом, смене легални режим кнеза Павла, пошто је кнез претходне вечери британском посланику у Београду саопштио одлуку југословенске владе да потпише пакт са Немачком:

„Следеће од државног секретара:

1.Став кнеза намесника показује такво безнадно осећање нереалности да се од њега ништа не може очекивати.

2.Сада сте овлашћени да поступите по свом нахођењу примењујући сва средства која су вам на располагању да покренете водеће личности и јавно мњење да схвате стварност и да предузму акцију која би одговарала захтевима ситуације.

3.Имате моје пуно овлашћење за било коју меру коју сматрате да је исправно да је предузмете да бисте помогли промену владе или режима, чак и путем државног удара.

4.Свака влада која би била образована као резултат тих догађаја и спремна да се одупре немачким захтевима имала би нашу пуну подршку. Можете тако обавестити у тајности било ког перспективног вођу у ког имате поверења.“


Припреми и организовању преврата у Југославији британска обавештајна служба приступала је темељно. У случају неуспеха у првом покушају, који је био планиран по потписивању Тројног пакта, од те се идеје свакако не би одустајало. Озбиљност намере Британаца потврђује шифровани телеграм од 25. марта 1941. године упућен Форин Офису од стране британског посланика у Београду: „Организовање алтернативне цивилне владе, наклоњене нашој ствари, за коју је војничка подршка од битне важности, а траже је покретачи с којима смо у контакту, нужно изискује времена. ... Ако не дође до формирања алтернативне владе, одмах после потписивања пакта, морамо наставити да радимо у истом правцу да бисмо искористили следећу повољну прилику.“

Да су Британци били свесни свих потешкоћа и последица које са собом носи преврат може се јасно видети из даљег текста у телеграму:„Чак и када би у Београду била формирана нова влада, наклоњена нама, то би углавном била српска влада, коју не би респектовали у Хрватској и Словенији, уколико су тамо дуго времена деловали Немци, а можда не би ни у ком случају. Хрватске и словеначке политичке вође били су наклоњени споразуму са Немачком. ... Не сме се заборавити да сваки покушај извођења државног удара, па чак и снажно охрабрење с наше стране на отпор против Немачке, могу довести немачку војску у Југославију. ... Немогуће је рећи шта би се десило с нашим пријатељем у случају да дође до државног удара. Народна озлојеђеност због споразума у великој мери је сконцентрисана на њега и тешко је замислити да би било која влада, постављена са циљем да преокрене или да се супротстави његовој политици, пристала да служи под њим. Међутим, она би по свој прилици, била лојална краљу.“

У свом телеграму упућеном из Београда у Лондон 26. марта 1941. године, дан по потписивању Пакта, Џорџ Тејлор пише о томе како је неопходно што пре извршити преврат и у ком правцу теку те припреме:„ЅО 2 треба и даље да ради на припремама за извршење пуча у циљу збацивања садашње Владе, за шта се још прошле недеље својим ауторитетом заложио и наш Посланик преко Тупањанина и Земљорадничке странке. ... Због тога, у међувремену, преко Ваздухопловног аташеа настојимо да успоставимо везу са војним круговима да бисмо утврдили да ли би можда било могуће да се војни пуч брже изведе, под условом да у том случају наши пријатељи пруже подршку новој Влади која би после пуча преузела власт.“(ЅО2 је одељење SOE специјализовано за диверзије и саботаже, док је ЅО1 било одељење за пропаганду, а ЅО3 за планирање)

Састанак британског ваздухопловног аташеа Макдоналда и генерала Симовића, уследио је врло брзо, како је било и планирано. У шифрованом телеграму од 26. марта 1941. године који је ваздухопловни изасланик у Београду упутио Форин Офису, тачније директору обавештајне службе Министарства ваздухопловства каже се следеће:„На мој захтев јутрос ми је уприличен разговор са генералом Симовићем (командантом Југословенског ратног ваздухопловства). Како је овај официр на челу организације која намерава да изведе државни удар, састанак је организован у великој тајности . ... Постоји организација која ради на обарању садашње владе. Генерал верује у њен успех и моли нас да и ми имамо поверења у њу и њега. На пуч нећемо морати да чекамо више од неколико дана. ... Предвиђао је да ће Југославија ући у рат /против Италијана/ у Албанији одмах након пуча и неизбежно против Немачке и Бугарске у року од неколико дана. ... Општи утисак који сам добио из разговора јесте да је генерал сада ступио у акцију, од које га ништа неће одвратити.“

У једном свом извештају који је настао неколико дана касније, 31. марта 1941. године, британски ваздухопловни аташе Макдоналд каже:„Главни организатор државног удара био је генерал Мирковић, начелник штаба команде ваздухопловства, са којим сам био у тесном контакту пре и за време догађаја. Он је мој лични пријатељ већ више од две године. Генерал Либау (?) требало је да обави посао углавном уз помоћ одабраних чланова свог штаба и неких официра Краљеве гарде. Генерал Симовић је пристао да предузме своју нову улогу, али није био упознат са појединостима активности која је претходила државном удару. Врло је мало цивилних лица било повезано са државним ударом, а велика већина припадника армије и ваздухопловства није о томе ништа знала.

У свом телеграму од 27. марта 1941. године одмах по извршењу пуча, који је мајор Џорџ Тејлор из Београда упутио Лондону види се похвала британским агентима за успешно обављене задатке:„Пуч је изведен под непосредним вођством Симовића и његовог помагача Мирковића уз помоћ Трифуновића и извесног броја официра. Генерали нису били укључени у заверу. Пуч су извели капетани, мајори и потпуковници. ... Мастерсон је изванредно обавио посао и заслужује највећу могућу похвалу. Похвалу заслужује и Бенет који је открио Трифуновића. Исто тако, желео бих да нагласим да треба да захвалимо Ханау што је сецовао на Тупањанина као главног адута.“

Вест о преврату који се у Београду догодио, британског државног секретара за спољне послове, Ентони Идна, затекла је на Малти где се нашао приликом повратка са своје мисије у Средоземљу. Та вест је утицала на његову одлуку да се поново врати у Атину, у нади да ће моћи да посети Београд. Преко Гувернера Малте, британском посланику у Београду упућене су честитке за заслуге за извршен пуч: „Следеће од државног секретара.Најтоплија честитања на Вашем уделу у овом најсрећнијем обрту догађаја. ... Промена владе у Југославији морала је променити немачке планове, па је од прворазредне важности да до крајности искористимо време које је тиме добијено да бисмо усагласили своје планове против свих евентуалности.“

Када су у питању конкретне личности међу српским политичарима које су имале контакте са британском обавештајном службом и које су биле умешане у заверу за припрему и извршење пуча, којим би се на власт у Југославији довела једна пробританска влада, у документима се могу наћиразна имена. О томе говори и једно писмо Александера Галена упућено Билу Бејлију 2. августа 1940. године:„Јован Ђоновић и Илија Трифуновић су посредници преко којих је пренета информација о предложеном пучу. ... Сматра се у оваквим околностима тоталитарне тенденције треба преокренути једним ударцем и да то може да се постигне само државним ударом. Извесни елементи у земљи, нарочито патриотске групе под окриљем Народне одбране и Српске православне цркве изражавају своју спремност у том смислу на истовремену заједничку акцију са Великом Британијом.“

У једном каснијем документу од 28. марта 1941. године, писму које је Хју Далтон упутио председнику британске владе Винстону Черчилу, може се видети признањеиначиннакоји су се британски агенти мешали у политички живот Краљевине Југославије: „Од како сам преузео SOE у Југославији потрошили смо најмање 100.000 фунти стерлинга. Новац је углавном отишао на финансирање Земљорадничке странке и остале видове подмићивања, укључујући и награде за повремене мање саботаже. ... Благодарећи овом новцу, наши агенти су били у могућности да одржавају пријатељске везе са главним Југословенима расположеним против сила Осовине (као што су Тупањанин из Земљорадничке странке и Трифуновић из Народне одбране), а наше агенције за тајну пропаганду непрестано су подстицале народну жељу да се пружи отпор. У ствари, из трећег прилога ће Вам бити јасно да је пуч, у великој мери, Трифуновићево дело, а да је стварну политичку подршку изван старе Владе пружила српска Земљорадничка странка –главни инструмент наше политике, која је (као и Народна одбрана) на нашем платном списку. Поносан сам резултатима које у великој мери сматрам Тејлоровом заслугом и заслугом његових помагача –поручницима Мастерсоном и Бенетом.“

Сасвим је јасно да Британији није одговарала неутралност Југославије, па је зато поред своје званичне политике Велика Британија увелико радила и на развијању и јачању мреже својих агената у Југославији. Сва документа и све оно што је до сада изнето без икакве сумње говори да је британска обавештајна служба знала и била умешана у припреме за извршавање пуча који је имао за циљ смену режима кнеза Павла. О томе је у једном свом дугачком извештају од 27. септембра 1941. године Тервол Гленвир, који је припадао британској агентури у Југославији, између осталог написао: „У ствари, ово је (мисли се на државни удар) и резултат нашег осамнаестомесечног мукотрпног рада.“ Британска обавештајна служба је, показало се, врло лако своје сараднике налазила међу српским опозиционим и пробритански оријентисаним политичарима и официрима.

Да је иницијатива за реализацију државног удара долазила од извесне стране обавештајне службе потврђују и сазнања југословенске тајне војнообавештајне службе, која је почетком 1941. године на основу прикупљених информација извела следећи закључак: „Државни удар у припреми је. Иницијативу за њега посредним путем дала је једна пријатељска тајна служба. Такву иницијативу прихватио је генерал Душан Симовић. На челу групе официра извршиоца државног удара стоји генерал Боривоје Мирковић. Остали чланови идентификовани су раније. Сви млађи официри могу да послуже као пример родољубља и неограничене храбрости, док је код неких виших официра запажена болесна амбиција.“ Иако Угљеша Поповић експлицитно не наводи о којој је страној обавештајној служби реч, јасно је да је реч заправо о британској обавештајној служби.


Извори, докторска дисертација Др. Милоша Миленковића,Хедер Вилијамс,Живко Аврамовски,Угљеша Поповић.



(11-03-2019 12:30 AM)Бенито Пише:  Опет кажем, ајде да сачекамо те громогласно најављене документе из Форин офиса које је наводно добила кнегиња Јелисавета Карађорђевић, а који наводно доказују да су Британци финансирали пуч. До тада, без обзира што је то у српској јавности постало опште мишљење и аксиом, нико још није доказао такву тврдњу.

Договорено. Smile Нисам видео овај упис пре него што сам написао други.Бавићемо се неким другима наредних дана који у то време нису баш били на нивоу Британаца. Ни близу.На обавештајном нивоу,наравно, не мислим на неки културни образац,у том случају Енглези су на зачељу колоне са Немцима.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
11-03-2019, 12:49 AM
Порука: #369
RE: 27. март 1941: Зашто?
Čiji je izvor Heder Vilijams za britansku ulogu u puču? Tvoj?
Heder Vilijams ne tvrdi da su Britanci izveli-platili puč.
To niko ozbiljan ne tvrdi.

Ne kapiram šta je ovo, tvoj neki tekst sastavljen od tekstova navedenih autora?
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
11-03-2019, 12:55 AM
Порука: #370
RE: 27. март 1941: Зашто?
(11-03-2019 12:49 AM)Chicot Пише:  Čiji je izvor Heder Vilijams za britansku ulogu u puču? Tvoj?
Heder Vilijams ne tvrdi da su Britanci izveli-platili puč.
To niko ozbiljan ne tvrdi.

Ne kapiram šta je ovo, tvoj neki tekst sastavljen od tekstova navedenih autora?

Шикоте брате,што би ја мој ауторски текст ставио као цитат. Кез

Већи део овога припада докторској дисертацији коју сам навео,а да не бих вадио сваку фус ноту појединачно јер не би завршио са овим текстом никада, навео сам изворе које је он користио.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
11-03-2019, 12:58 AM
Порука: #371
RE: 27. март 1941: Зашто?
Polako.. Ne radi se onda to tako.

Znači, u doktorskoj disertaciji autor se na temu o puču poziva na Heder Vilijams, Avramovskog i Uglješu?

To je sve?

Kako se zove ta disertacija?
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
11-03-2019, 01:36 AM (Последња измена: 11-03-2019 01:38 AM од ЈВуО-КГ.)
Порука: #372
RE: 27. март 1941: Зашто?
(11-03-2019 12:58 AM)Chicot Пише:  Polako.. Ne radi se onda to tako.

Znači, u doktorskoj disertaciji autor se na temu o puču poziva na Heder Vilijams, Avramovskog i Uglješu?

To je sve?

Kako se zove ta disertacija?

Државни удар као акт насилног освајања власти–случај Србије и Југославије у првој половини 20.века.


Дисертација се паралелно бави мајским превратом из 1903. и догађајима пред ДСР.


За Енглезе договорено са Бенитом, а ја сам планирао да убацим још Американце, Немце и још неке у ову причу тј. хтео сам да пребацим део дисертације овде, па ви који сте стручнији пишите шта није тачно. Јер ако не пишете како ћемо онда знати шта је истина? Да Бенито и ти нисте написали ово претходно ја не бих знао ово што сад знам. По мени је ово корисно. Можда грешим,али то је неко моје виђење.Није срамота не знати нешто,срамота је не знати а не питати оне који знају кад су већ ту. Цитирана дисертација је писана пре три године,узгред да поменем.

Кад год видиш да нешто није тачно, реплицирај и решено све. Тако смо онда колективно поткованији.


Да не заборавим, оно у заградама првом тексту и нешто мало у другом су моја опажања. Само сам у једној загради ставио нешто око СОЕ што није моја мисао него ради лакшег разумевања.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
11-03-2019, 01:57 AM
Порука: #373
RE: 27. март 1941: Зашто?
А где је овај Милош одбранио дисертацију?
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
11-03-2019, 02:20 AM
Порука: #374
RE: 27. март 1941: Зашто?
(11-03-2019 01:57 AM)Бенито Пише:  А где је овај Милош одбранио дисертацију?

На једном факултету за који нисам чуо раније.

УНИВЕРЗИТЕТ ЕДУКОНС

Факултет за европске правно-политичке студије Нови Сад.

Ментор:
Проф. др Драган Симеуновић


Чланови комисије пред којима је полагао:

проф. др Маријана Пајванчић, редовни професор, ФЕППС

проф. др Драган Симеуновић, редовни професор, ФПН

проф. др Дарко Гавриловић, ванредни професор, ФЕППС
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
11-03-2019, 02:23 AM
Порука: #375
RE: 27. март 1941: Зашто?
Ma, bre, skroz ok. Ne ispravljam ja tebe ništa i ne kritikujem, nego samo nisam pohvatao konce šta je šta, pa pitam.

U disertaciji koliko vidim, nema dokumenata, ni primarnih izvora, barem koliko sam uspeo da vidim iz dela o ulozi stranih obaveštajnih službi i bibliografije i spiska izvora.

Po nekom mom iskustvu, pisanje domaćih autora o politici stranih sila ,a posebno radu obaveštajnih službi u našoj zemlji tokom drugog svetskog rata je skoro podjednako tragikomično kao i pisanje zapadnih autora o drugom svetskom ratu kod nas.

Ovo je generalni stav, ima izuzetaka na obe strane.

Nedavno sam, recimo, nabavio jednu dosta pompezno najavljivanu knjigu, a ispostavilo se da autor blage veze nema o čemu priča. Sve prepisao od pametnjakovića pre njega. Baš je o radu izvesnih britanskih obaveštajnih službi reč. Što je najjače, lik uopšte nije imao direktan uvid u dokumenta organizacije koju obradjuje, nego sve izokola, rekla-kazala Smile
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
11-03-2019, 03:21 AM
Порука: #376
RE: 27. март 1941: Зашто?
Шико, то је уобичајена појава код нас. Ти си супротан пример, јер много више читаш , него што пишеш , а што је основа да би оно што је написано имало било какву вредност. Данас је код нас углавном другачије.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
11-03-2019, 03:29 AM
Порука: #377
RE: 27. март 1941: Зашто?
(11-03-2019 02:20 AM)ЈВуО-КГ Пише:  
(11-03-2019 01:57 AM)Бенито Пише:  А где је овај Милош одбранио дисертацију?

На једном факултету за који нисам чуо раније.

УНИВЕРЗИТЕТ ЕДУКОНС

Факултет за европске правно-политичке студије Нови Сад.

Ментор:
Проф. др Драган Симеуновић


Чланови комисије пред којима је полагао:

проф. др Маријана Пајванчић, редовни професор, ФЕППС

проф. др Драган Симеуновић, редовни професор, ФПН

проф. др Дарко Гавриловић, ванредни професор, ФЕППС
Ови подаци су , колико-толико охрабрујући, јер се ипак не ради о дисертацији на некој катедри за историју.
Оно што поражава је да се овде ради о класичном историографском раду, што мора да прати врло строга научна апаратура. Ментори, наравно, морају познавати изворе рада боље од аутора, чак и кад су нови или ексклузивни, јер ако није тако, губи се смисао менторске улоге. Самим тим, менторова способност за критику извора мора бити на високом нивоу, јер је он дужан да помогне у овој врсти радова.
Зато, макар овај део дисертације који си навео, много обесхрабрује. Догоди се да кандидат не препозна фалсификат, или лажни податак у оригиналном документу, али недопустиво је да то прође код ментора.
Све у свему, много смо ми на ниском научном нивоу.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
11-03-2019, 02:09 PM
Порука: #378
RE: 27. март 1941: Зашто?
ЈВуО, ако нађеш времена, дај нам део где описује пуч из 1903. године и како то повезује са 27. мартом. Нису , ваљда, и оно прво извели Енглези?
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
Одговори 


[-]
Podeli (Prikazi sve)
Facebook Linkedin Twitter Digg

Скочи на Форум:


Корисник(а) прегледа ову тему: 1 Гост(а)