Одговори 
 
Оцена Теме:
  • 0 Гласова - 0 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
Ангажована теологија Цариградске патријаршије
30-03-2019, 05:20 PM
Порука: #2
RE: Ангажована теологија Цариградске патријаршије
ЦРКВА У ОСВИТ ТРЕЋЕГ ХИЉАДУГОДИШТА*
Питање 1: Високопреосвећени, освит трећег хиљадугодишта после Христа затиче православни свет у једној, на први поглед, великој противречности: док је богословски очевидно боље наоружан него што је то био у прошлости (последица теолошког процвата последњих деценија), изгледа да теологија све више и више стоји на извесном одстојању од живота. Другим речима: језик богословља и језик света изгледа да више не могу да воде дијалог. Какво је Ваше мишљење на ту тему? Да ли заиста постоји дистанца између богословља и живота? И ако је одговор потврдан, шта предлажете како би Црква понова пронашла језик разумљив за свет и, нарочито, језик који би био плодоносан за живот?
ОДГОВОР: Раскорак између богословља и живота јесте, на жалост, стварност у освиту трећег хиљадугодишта после Христа. Дошли смо до тачке где богословска реч више нема суштинског одјека на живот људи. Историја света се пише без уплива богословља на њу, а свакодневни живот људи је понајмање под његовим утицајем. Ради се о једној свеопштој појави, барем што се тиче традиционалних хришћанских друштава, укључујући и јелинско. Овај феномен се налази у супротности са оним што се дешавало у раздобљу Светих Отаца Цркве. А то нас православне треба посебно и снажно да забрине. Зашто смо и како доспели до те тачке? Један од основних разлога за овакво стање свакако је чињеница да од Ренесансе, а посебно од доба Просветитељства па надаље, богословље се, у самоодбрани, умешало у борбу средствима тзв. "здравог разума", покушавајући да путем апологетике убеди свет у истину наше вере. У овој борби не само да је доживело пораз, при чему је не само било принуђено да напусти своју апологетику, него је, што је значајније, изгубило и своју оријентацију. И оно је постало "наука" у академском смислу речи, дакле једна посебна област истраживог, једна "специјалност" поред медицине, физике итд. Сходно томе, његова реч, чак и његов језик, постали су нешто што знају и "поседују" само "специјалисти". Догмати Цркве су за догматичаре а не за све верне, с обзиром да ниједан богослов није показао њихов смисао и значај за живот људи. Изгубљени простор које је некад заузимало богословље, Црква је покушала да попуни на пољу практичног деловања. Проповед је престала да буде догматска, пошто су догмати постали привилегија "стручњака", и тако је све тежиште пренето на морал или етику. Порастом мисионарских покрета, уз ентузијазам и ревност без преседана, повећао се број проповеди и беседа, тако да се на тренутак учинило да реч Цркве напокон има утицаја на свет. Истовремено, развила се једна снажна друштвена делатност Цркве преко филантропских установа и богатог социјалног рада. На тај начин, реч богословља данас покушава да се приближи свету не преко догмата, него путем "заузимања става" Цркве наспрам великих друштвених проблема, попут биоетике, наркоманије, социјалне неправде, чак и националних трагања и брига. А пошто већина тога спада у домен политичара, реч Цркве се посматра као "исполитизована" и изазива реакције.
Шта треба учинити да богословска реч изнова пронађе своју органску везу са животом људи? За једног православног богослова одговор, сматрам, не може а да се не заснује на следећим основама:
Прво, богословска реч треба да започне да понова црпи садржај, као у доба Светих Отаца, из догмата Цркве. Но да би догмати задобили значај за живот људи, потребно је да они буду протумачени, тако да на површину изађе њихов сотириолошки значај.
Догмати нису логичке пропозиције, који се прихватају или одбацују; они су истине које се доживљавају. Треба да покажемо свету да наша православна вера јесте питање живота или смрти. Већ дуго времена "проповедамо" Христа, "повратак Христу" итд., и што више узвикујемо тај слоган то више мислимо да нешто чинимо. Али, Христос није једно име, нити користи чему да неко исповеди Христа, уколико "не живи" Њиме, нити је доживљавање Христа просто тема моралног побољшања човека. Христос као Богочовек одговара на крајња егзистенцијална питања, дакле она која заокупљају сваког човека, као што су смрт, љубав, слобода. Упућујући на такве теме, наше богословље ће изнова пронаћи своју комуникацију са животом.
Друго, богословска реч треба понова да постане црквена, и дакако евхаристијска и литургијска. Цркву смо свели на удружење, Св. Евхаристију на једну "тајну" између многих других, а Литургију на једну церемонију. Међутим, без свега овога Христос остаје просто једно име. Једини начин да се доживи Христос и да дарује живот и одговори на агонијске егзистенцијалне проблеме људи јесте Црква, не као пуко удружење или установа, него као "сабрање на једном месту", с обзиром да су овосветске установе искомадане смрћу, мржњом и неслободним постојањем света. То је Јеванђеље, "блага вест спасења", и мислим да је то оно што очекује да чује човек од Цркве и њеног богословља.
Данас су се људи уморили од бројних и звучних речи. Богословље не може да саобраћа са људима узвикујући пароле било које врсте. Реч богословља треба да додирне егзистенцијалне струне човека, да Цркву трајно истиче као начин постојања и искупљења од смрти и пропадљивости.
Постоји један језик који изражава она најдубља и трајна егзистенцијална трагања човека, језик који богословље може и мора да користи, ако жели да реч Цркве постане разумљива, прихваћена и надасве плодоносна. То је језик љубави, крсног самоиспражњења, разумевања, за којим човек има толико потребе у својим трагичним безизлазима. Пуцачи који са висине избацују своје стреле само повећавају јаз између Цркве и света. На питање Господа: "шта кажу људи о мени ко сам ја?", савремени човек, због богословске речи коју смо некритички усвојили са стране, одговара рекавши или да му је Христос незанимљив јер му ништа не пружа на његове безизлазе, или да му ставља неподношљив јарам и терет, које он не може подићи. Врло су малобројни они који би данас препознали Христа као "кротког и смиреног срца", као доброг Самарјанина који "излива уље и вино" на ране људске. Другим речима, реч богословља треба да поново стекне свој егзистенцијални значај и смисао, и да престане да буде стран за агонијска питања савременог човека.
Питање 2: Можда је најочевиднији проблем у наше дане то што скоро сви и све чешће, а неки појединци непрестано, говоре о Православљу као о некој идеологији. Реч Православље оптерећена је идеолошким карактеристикама, и постала "застава" у рукама и верника и неверника. Све мање и мање се истиче Христос и Његово богочовечанско Тело-Црква, и уместо њих говоримо и слушамо о канонима и предању, који, у крајњој анализи, показују да ни најмање не утичу на живот људи и света. Да ли ствари заиста тако стоје или другачије? Може ли, по Вама, Христос понова да заузме средишње место у нашем животу и нашем сведочењу као хришћана, и на који начин?
ОДГОВОР: Истина је да се Православље данас, у мисли и понашању многих, свело на идеологију. Многе манифестације православних подсећају на идеологије не тако давних времена, које жртвују човека зарад једне идеје, и гаје психологију "непријатеља" који нам прети, и против кога треба да се боримо. Православље, међутим, није идеологија, него Црква. Дакле, простор "подвижништва и освећења", да се сетимо дефиниције Православља коју је дао блаженопоч. Митрополит Дионисије Козански. Подвижништво, по Светим Оцима, значи самоосуђивање, а не осуђивање других. Значи "да сагледам моја сагрешења и да не осуђујем брата мога". А освећење значи примање света, освећење истог подвигом, нашим подвигом, Узношењем (анафора) света Богу свих и свега као Евхаристија. Једино на овај начин Православље ће данас (по)служити свету и његовом спасењу.
Питање 3: Древно искушење самообожења изгледа да у наше дане поприма нове димензије, без преседана, открићима биотехнологије, генетике и др., и то скупа са наглим развојима на пољу информатике. Чини се да су људи уморни и немоћни пред новим чињеницама науке, а Бог изгледа да је некако"сувишан" у том модерном премору. Како, по Вашем мишљењу, може теологија, и поглавито Црква, да помогне човека нашег доба да превазиђе расцеп између "Знања" и свог односа са Богом? Какво место може да заузме Христос у нашем модерном животу?
ОДГОВОР: У овој нашој епохи и у оној која долази Христос ће више него икада раније бити "знак препоречни". Открића која сте навели, сматрам, неће Бога учинити "сувишним", него, напротив, неопходним. Та открића ће у толикој мери угрозити људску личност - слободу, јединитост и незаменљивост сваког човека - као и природе-интегралност и законе који њом управљају, и који устројавају њено јединство у разноликости врста и екосистема. Човек ће бити принуђен да реагује на такву једну претњу - у супротном престаће да буде човек. Христос, како су га протумачили Оци Цркве, и како треба да га тумачи и данас богословље (сетите се мог одговора на ваше прво питање, где сам нагласио потребу егзистенцијалног тумачења догмата), у таквој једној ситуацији биће једини аутентични "савршени Човек", Који ће - и као "савршени Бог" - да показује пут који изводи из безизлаза. Уколико Црква и богословље буду Православну христологију тумачили и истицали егзистенцијално, дакле у контексту развоја која сте навели, тада ће исавремени човек видети да "ни у коме другом нема спасења".
Питање 4: Високопреосвећени, Ви припадате окриљу Васељенске Патријаршије у Цариграду и њеном људском потенцијалу. Познато нам је да се ова највиша част и одговорност у вашем личном животу испољава у труду и огромном напору, као и сталном трошењу ваших телесних и духовних снага. Желимо Вам да Вас Бог свагда држи "благокорисним на служење" и "трезвеним у свему". Из Вашег искуства, као неуморног учесника у том присуству Цариградске Патријаршије по свој икумени, шта је то по вашем мишљењу суштинско на чему би се учврстило постојање Мајке Цркве, као и њено духовно зрачење у савременом свету? На који начин би ово зрачење могло и помесним Црквама да помогне да превазиђу своју заточеност у својим националним границама и националистичких схватањима, како би понова пронашли икуменску димензију поруке спасења у Христу?
ОДГОВОР: Васељенска Патријаршија и нема важнији разлог постојања од тога да потпомаже Православне Цркве својим служењем њима да превазиђу заточење у својим националним границама, и да се испољавају и делују као једна Црква. Велика и уједно опипљива и видљива опасност за Православље нашег времена јесу тенденције ка етнофилетизму, које интересе аутокефалних Цркава често стављају изнад општег добра и опште поруке васцеле Цркве. Из тог разлога, чак и да не постоји ова Патријаршија, "требало би је измислити", како рече ономад већ блажене успомене један Српски богослов. Оно суштински потребно да би Васељенска Патријаршија постојала и вршила своју службу, јесте поштовање ове њене мисије од стране свих, како црквених тако и световних чинилаца. У свету који долази, Православље неће моћи да пружи своје сведочење ако буде исцепкано, него само "једним устима и једним срцем". Васељенска Патријаршија има дуг да све подсећа на саборност и васељенскост Цркве, зрачећи духом мирења и превазилажења супротности, и служећи јединству Православља.
* Интервју објавен у књизи 2000 година после, Атина 1999, стр. 424-430; и у Православљу бр.791
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
Одговори 


[-]
Podeli (Prikazi sve)
Facebook Linkedin Twitter Digg

Поруке У Овој Теми
RE: Ангажована теологија Цариградске патријаршије - Чавез - 30-03-2019 05:20 PM

Скочи на Форум:


Корисник(а) прегледа ову тему: 1 Гост(а)