Одговори 
 
Оцена Теме:
  • 0 Гласова - 0 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
Ангажована теологија Цариградске патријаршије
30-03-2019, 12:38 AM (Последња измена: 30-03-2019 01:14 AM од Чавез.)
Порука: #1
Ангажована теологија Цариградске патријаршије
Протопрезвитер-ставрофор проф. др Радомир Поповић: Ангажована теологија Цариградске патријаршије

У годинама које су остале иза нас, после Другог светског рата, све је у свету било стављено на проверу (ми хришћани кажемо – искушење). Нарочито на самом измаку 20. векa догодиле су се велике, брзе и бурне промене у многим деловима света.


– На прво место, свакако, долазе промене које се још увек догађају у источноевропским земљама. Са кратке временске дистанце те промене није лако сагледати у пуном светлу и правилно их проценити. Све ове промене су неминовно дотакле и хришћанску Цркву, пре свега православну, јер се ради углавном о предањски православним народима и државама. Посебно у источноевропским зeмљама православље се нашло у прилично измењеним околностима. Надамо се да смо се нашли у објективно бољим условима које смо деценијама уназад очекивали и радовали им се. Црква је у поменутим земљама дочекала попуштање спољњег притиска и окова, она се последњих година и унутрашње ревитализује, оживљава, обнављају се стари и граде нови храмови за нове генерације младих православаца које су стасавале под духовним ембаргом, или слободом додељиваном на кашичицу. Као пробуђени из ружног сна, опорављамо се, наравно, не без потешкоћа и нових искушења.

Православни свет у источној Европи, то сви већ поодавно примећујемо, сада се суочава са искушењима нове врсте. То су искушења слободе или какве-такве демократије. Постајемо свесни да понекад нисмо грешили само зато што нисмо били у прилици да погрешимо, иначе би погрешили. Сада смо више у искушењима такве врсте. У слободи се треба учврстити и одговорно је користити, по науци апостола Павла: „Све ми је слободно, али све ми није на корист… нећу да ишта овлада мноме“. Наша слобода је увек на провери, и за начин њеног коришћења даћемо одговор, и пред Богом, и пред људима и пред историјом.

Искушења дијаспоре

Последњих година, између осталог, јаче су до изражаја дошла и нека чисто црквена питања, или су се пред нама поставила у оштријем облику; опет у виду својеврсног искушења или провере. У многочланој породици православних цркава и народа појавили су се већ, или су пак на помолу, бројни унутрашњи, мањи или већи расколи и међусобице, које су се раније могле само наслућивати. Није узалуд велики црквени писац Ориген (3. век) рекао да су мирна времена погодна и за Сатану. Док ми спавамо, по Јеванђељу, непријатељ наш – ђаво, сеје семе зла. На нама је да га препознамо, и да га се чувамо.

На листи неспоразума, налази се, између осталог, и питање начина и околности стицања црквене аутономије и аутокефалије. Једно од питања које је новијег датума и које се као такво посебно препознаје у годинама после Другога светског рата, јесте питање православне дијаспоре или расејања. Поодавно је већ констатовано да је православни свет у 20. веку, стицајем, углавном, неповољних историјских околности, пре свега политичких и економских, доживео највеће сеобе и расељавања у целокупној историји Хришћанства. Милиони православних верника у бурном 20. веку нашли су се, против своје воље, ван својих матичних земаља и цркава. У западном, за православне углавном инославном свету, постали су верска мањина. Принуђени су да се црквено организују сходно датим околностима. Православна дијаспора, сасвим природно, и то је, макар за сада, најбезболнији начин, углавном је остала верна и везана за своје матичне земље и цркве. Поготово то важи за емиграцију у Европи која је још у покрету, није се стабилизовала, сеобе још трају – све више у оба правца. Многобројне породице годинама, најмање једанпут годишње, одлазе у родни крај и ради обављања неких духовних потреба (крштења, венчања, крсне славе, и друго).

Чињеница је да се емиграција, чак и у америчким земљама и Аустралији, није још увек коначно стабилизовала, још је флуидна, а на помолу су и нове сеобе.

У оваквим околностима, просто, природно се намеће питање како у духовно-јурисдикцијској надлежности третирати православну дијаспору. Одговори који су до сада понуђени нису задовољавајући. Они свакако нису коначни, Црква ништа није и не треба брзо да решава и просуђује. Посебно сугестије Цариградске патријаршије по питању дијаспоре наилазе, углавном, на неразумевање код многих. Представници Цариградске патријаршије позивају се све више и на добро познате каноне или правила Сабора, полажући при томе право да под својом духовном надлежношћу имају целокупно православно расејање у свету. Не сумњамо ни за тренутак у добре, хришћанске и пастирске намере Цариграда, далеко од тога. Али, како ће у блиској будућности која је већ почела, и у којој цео свет постаје глобално село: (свет је све мањи, ништа није више као некада далеко, комуникације су све брже и потпуније), све то изгледати? Наводимо пример нас Срба, а можемо навести много и других примера: данас, рецимо, има Срба више у Чикагу него на целом Косову и Метохији, и то православних Срба, или у Цириху и околини, него Косовској Митровици. Православаца на поменутим западним просторима има више него што их имају древни предањски хришћански простори (Кападокија, Цариград, Јерусалим и тако даље).

Одговори и недоумице

У решавању духовних питања ове врсте, чини нам се, мање ће се погрешити ако се не буду журило, треба још причекати. Зато нам помало изгледају чудна и забрињавајућа решења која, посебно последњих година, у својим студијама нуде неки савремени богослови, грчкога етничког порекла. Међу њима се издвајају два свима нама добро позната имена и у нашој духовној и црквеној јавности: митрополит пергамски академик Јован (Зизиулас) и професор Атинског Универзитета Власиос Фидас. Наводим њих двојицу као пример. Наиме, реч је о људима зрелог доба богословског стваралаштва, учитељима у вери и уопште бројних генерација како грчких, тако и српских савремених богослова и свештених лица. Нека њихова богословска размишљања су у директној функцији ангажованог богословља Цариградске патријаршије, посебно када је реч о месту и улози ове православне помесне Цркве у савременом православном свету. Одомаћио се, пре свега и не само код њих, појам „васељенски“ за Цариградску патријаршију, што еклисиолошки није исправно. Лично бих овај епитет пре дао Мајци цркава, Јерусалимској патријаршији. Наравно, нисмо сигурни колико је реално да Патријаршија са Босфора и њени савремени богослови стављају у функцију каноне васељенских сабора и да их вештачки објективизују на потпуно другу реалност и фактографију у којој је модерни свет.

Тако је један чланак Високопреосвећеног митрополита Јована (Зизиулас) и у самом наслову претенциозан, Васељенска патријаршија и њен однос са осталим православним црквама, прев. П. Шеровић, Теолошки погледи 1-4 (1998) 59-66. Цео чланак или размишљање написано је у стилу тежњи које је православна Црква давно осуђивала и оспоравала. Аутор отворено указује на после-комунистичко време као на добру прилику за веће и шире ангажовање, или како он каже, улогу „васељенске“, односно Цариградске патријаршије унутар породице православних цркава. Он набраја 14 аутокефалних и аутономних цркава (стр. 60), а аутономне су углавном оне цркве чијег поглавара посвећује – хиротонише „пре свега Цариград“ (стр. 60). Међутим, ова и оваква ауторова тврдња, не одговара и ни издалека није на свом месту и чак је противна самим канонима на које се он позива. Сем тога, није у сагласности са дугом историјском праксом која постоји у Васељенској цркви Христовој, и стекла је чак и мимо канона снагу обичајног права у Цркви. Добро је познато да, рецимо Цариградска патријаршија није имала много везе са самосталношћу Кипарске цркве у 5. веку. Таквих је много примера још.
Митрополит Јован с правом указује на велики и дугорочан проблем национализма у Цркви. Он је заиста присутан, а по аутору он особито до изражаја долази управо у дијаспори.

Национализам (етнофилетизам) јесте велики проблем, али с друге стране национални идентитет (језик, обичаји, писмо, култура, цивилизација…) нису нешто што Хришћанство потире и уништава. Напротив, „Бог не гледа ко је ко, него му је у сваком народу омилио онај који твори Његову вољу“ (Св. апостол Павле). Али, с друге стране, није тешко приметити да нашег аутора забрињавају сви национализми сем грчког национализма и сви партикуларизми или црквена подвајања, сем грчког. Наравно, ова опаска није и замерка.

Даље, када говори о позицијама Цариградске патријаршије и самог патријарха, то нажалост чини на начин који су православни вековима уназад осуђивали и оспоравали римским епископима, односно папама. Не само да је споран епитет „васељенски“, него је споран начин како се тумачи добро познати канон 3 Другог васељенског сабора и, њему сличан, канон 28 Четвртог васељенског сабора. Ова два канона и професор В. Фидас и митрополит Ј. Зизиулас итекако доводе у везу са изузетним актуалним позицијама цариградског патријарха данас. Тешки проблем национализма хара аутономним и аутокефалним црквама. Тим проблемом, по њима није оптерећена једино патријаршија у Цариграду. Обадвојица превиђају да у време Другог и Четвртог сабора није постојала синтагма „васељенска патријаршија“. Према томе, патријарх у Цариграду није могао „стећи позиције првенства које је до тог времена признавано само столици Рима“ (Ј. Зизиулас, Исто, стр. 62). Ово је олако и у широким потезима тумачење и разумевање неких важних канона-правила васељенских Сабора и њихово пројектовање и објективизација у непримереним околностима и условима нашег доба. Овакво размишљање и писање подсећа на стари Рим, не само на првенство – преимућство части (презвиа тими) епископа у Цариграду, већ и о читавом „пакету“ прерогатива изузетне моћи и духовне власти сасвим конкретне природе, као што је, рецимо, право да патријарх из Цариграда прима жалбе свештенства (право призива или апелације) које је осуђено у својој Цркви, и да, сходно својој процени, цариградски патријарх доноси о томе коначну одлуку. При оваквој тврдњи, митрополит се позива на 5. и 17. канон Четвртога васељенског сабора. Овде је више него очигледан тенденциозан и ангажован приступ разумевању и 28. канона истог Сабора (451. год.), када аутор каже да је Халкидонски сабор дао некакво право престолу у Цариграду да рукополаже епископе међу варварима, односно на просторима изван, како он мисли, Византијског царства. Треба скренути пажњу да у време Халкидонског сабора не постоји Византијско царство, већ источно Римско царство. Али, ово је више историјско питање. Наиме, одељак поменутог канона на који се митрополит позива, гласи: „…сам митрополит понтијске (Понт у Малој Азији) и тракијске (Тракија) области, а исто тако и епископи варвара у реченим областима, биће рукополагани од реченог најсветијег престола цркве Константинопоља“. Важно је исто тако напоменути да су области Понт и Тракија географски гравитирали према Цариграду и било је, према томе, сасвим природно и у духу овог канона, да Цариграду припада у тим областима право духовне надлежности. Доводити смисао овог канона са актуалним питањем савремене православне дијаспоре у свету, сматрам да нема никаквог основа нити било каквог смисла.

Наш аутор има увек на уму васељенске прерогативе Цариградске патријаршије, тога не може да се ослободи, тако да он даље говори о познатом начелу „један“ и „многи“, наводећи при том 34. правило Св. Апостола. По аутору, „један“ је Васељенски патријарх. То је за њега „златно правило“. Он Каже: „Православним црквама је потребан први. Оне (православне цркве) не смеју чинити ништа што се тиче Православне цркве у целини без његовог уплива“ (стр. 64). Патријарх у Цариграду је за њега „једини гласноговорник Православља када се оно као целина обраћа свету“ (Исто, стр. 64). При томе каже да се на тај начин спасава јединство Православља. Дакле, „гласноговорник“ и „спасавање јединства Православља“, и други епитети које Високопреосвећени митрополит приписује цариградском патријарху, нису нимало у духу канона и Предања. Како другачије треба разумети и митрополитове речи у једном другом, недавно објављеном чланку: „Чак и да не постоји Васељенска патријаршија, требало би је измислити“ (Чланак, Црква у освит трећег хиљадугодишта, прев. јерођакон Максим Васиљевић, Православље бр. 791, 1. март 2001. године). Овде само недостају још неки епитети (викаријус, непогрешиви, корифеј…), па да буду истоветни са, нажалост, претензијама римског епископа. Многи, стога, данас све више и с правом говоре о томе да је нови папа већ на помолу, друго плућно крило већ је увелико активирано.

Професор Власиос Фидас је црквени историчар, а бави се и црквеним правом и патрологијом доста успешно. Код нас, за разлику од митрополита Јована Зизиуласа, скоро да уопште није превођен, што је велика штета. Недавно је у месту Шамбези код Женеве у Швајцарској, где иначе предаје на новооснованом Богословском институту Цариградске патријаршије црквено право и патрологију, објавио књигу Канонско право, православна перспектива (1998). Аутор, поред осталог, са гледишта канона посматра улогу цариградског патриjарха. У поглављу „Патријарашке ставропигије“ (стр. 175-185), на очигледан начин предимензионира ставропигијална овлашћења, конкретно патријарха у Цариграду, која никада нису постојала и нису примењивана у пракси. У праву је када из епископског права хиротоније произилази и право суђења клирицима (свештеницима и ђаконима); али није у праву када каже да по истом принципу патријарашка ставропигија се протеже и ван домашаја Патријаршије, односно да се протеже и на друге патријаршије, односно на целу васељенску Цркву. Аутор признаје да за овакве закључке нема упоришта и ослонца у канонима, али изгледа то њему, нажалост, није ни потребно, пошто он више верује и више се придржава некаквих у Цркви „дуго практикованих и неписаних црквених обичаја“. Познати православни канониста, антиохијски патријарх Теодор Валсамон изричито каже да такво право патријарху не припада ван граница његове патријаршије (Рали-Потли, Синтагма 2, 42), „ниједан патријарх (према томе ни цариградски), није овлашћен да пошаље крст у епископију друге патријаршије“. Међутим, В. Филас закључује, да је то наводно „признато васељенској патријаршији“, и то, како он каже, „изузетно у осталим патријаршијским седиштима Истока“, а као потврду тог свог става наводи Епанагоге, 3, наслов 9-10: „Константинопољски престо, почаствован царском установом, био је проглашен првим од стране сабора… Њему припада (право) да додељује ставропигије у епископијама где је претходно посвећивао храм који припада другим престолима…“ Епанагоге су као правни зборник одраз државне правне праксе у Византији и није најсигурније позивати се на њега када је реч о духовним овлашћењима цариградског патријарха. Још је мање оправдано, као и код претходног аутора (Ј. 3.) позивати се у истом циљу на познате каноне 3, Другог, 9,17 и 28 Четвртог као и 36 Апостолоско правило, јер су по В. Фидасу, „ови канони одредили повластице Константинопољске катедре“ (стр. 179).

Prima sedes, по аутору, има посебна овлашћења која јој даје посебно 9. и 17. канон Халкидонског сабора, да суди у последњем призиву (апелацији). Поменути канони, као што је познато, говоре о правима егзарха, а не о правима патријарха, како мисли и познати канониста Јован Зонара. Сем тога, мало пре навођени канониста Теодор Валсамон изричито каже да патријарси немају право ставропигије ван домашаја своје канонске надлежности. Упркос свега, и чињеница, канона, историје и обичаја, професор В. Фидас то право даје цариградском патријарху. Професор говори о некаквој „непрекинутој црквеној пракси која се не може довести у сумњу“ (стр. 182). Такође се, ради објашњења овог непостојећег духовног овлашћења цариградског патријарха позива на византијског цара Михаила VIII Палеолога и његову Новелу која штити посебне повластице цариградског патријарха. Цар Михаило Палеолог је одличан византијски владар, али се, као што је познато, није много прославио у Цркви; напротив. Руковођен искључиво политичким и нецрквеним интересима утицао је на потписивање, са Латинима, Лионске уније (1274. године) и тиме нанео велику штету православној Цркви, себи а и византијској држави коју је ослободио од Латина и обновио (Г. Острогорски, Историја Византије).

Укратко, ставови В. Фидаса и његово разумевање канона, посебно 9. и 17. Халкидонског сабора никако не иде у прилог његовим закључцима. Оба канона говоре о неколико нивоа црквеног судства. Први ниво је епископски суд, јер епископ има право хиротоније, а самим тим, ако је потребно и да суди клирицима које је рукоположио, а они њега помињу на богослужењима. Друга судска инстанца је обласни сабор (спорови међу самим епископима или спор клирика са другим епископом), и трећи ниво је да спор са митрополитом решава егзарх велике области или пак цариградски патријарх у својој духовној јурисдикцији.
Учитавање у овим канонима нечега другог или онога чега у њима нема је доста ризично. Зашто, између осталог, наш аутор говори само о патријарашкој ставропигији цариградског патријарха. Ваљда су исто право имали, по аналогији, и други патријарси, јер канони васељенских сабора тичу се целе весељенске Цркве.

Као закључак неминовно се намеће: све учесталија је ангажована теологија неких цариградских теолога. Колико то стварно доприноси снази и јединству васељенског православља, остаје да се види. Већ се, међутим, чују озбиљне процене да такви ставови не наилазе на добар пријем у већини православних помесних цркава и народа. Упркос свега, јединство Цркве је императив свих, мада на том путу увек има и искушења. Зато је дубоко у праву отац Георгије Флоровски који каже да ми православни, поготову данас, морамо избећи папизам и Старог и Новог Рима који нам се све чешће намеће.



Извор: Епархија зворничко-тузланска

https://teoloskipogledi.spc.rs/files/pdf.../59-66.pdf
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
30-03-2019, 05:20 PM
Порука: #2
RE: Ангажована теологија Цариградске патријаршије
ЦРКВА У ОСВИТ ТРЕЋЕГ ХИЉАДУГОДИШТА*
Питање 1: Високопреосвећени, освит трећег хиљадугодишта после Христа затиче православни свет у једној, на први поглед, великој противречности: док је богословски очевидно боље наоружан него што је то био у прошлости (последица теолошког процвата последњих деценија), изгледа да теологија све више и више стоји на извесном одстојању од живота. Другим речима: језик богословља и језик света изгледа да више не могу да воде дијалог. Какво је Ваше мишљење на ту тему? Да ли заиста постоји дистанца између богословља и живота? И ако је одговор потврдан, шта предлажете како би Црква понова пронашла језик разумљив за свет и, нарочито, језик који би био плодоносан за живот?
ОДГОВОР: Раскорак између богословља и живота јесте, на жалост, стварност у освиту трећег хиљадугодишта после Христа. Дошли смо до тачке где богословска реч више нема суштинског одјека на живот људи. Историја света се пише без уплива богословља на њу, а свакодневни живот људи је понајмање под његовим утицајем. Ради се о једној свеопштој појави, барем што се тиче традиционалних хришћанских друштава, укључујући и јелинско. Овај феномен се налази у супротности са оним што се дешавало у раздобљу Светих Отаца Цркве. А то нас православне треба посебно и снажно да забрине. Зашто смо и како доспели до те тачке? Један од основних разлога за овакво стање свакако је чињеница да од Ренесансе, а посебно од доба Просветитељства па надаље, богословље се, у самоодбрани, умешало у борбу средствима тзв. "здравог разума", покушавајући да путем апологетике убеди свет у истину наше вере. У овој борби не само да је доживело пораз, при чему је не само било принуђено да напусти своју апологетику, него је, што је значајније, изгубило и своју оријентацију. И оно је постало "наука" у академском смислу речи, дакле једна посебна област истраживог, једна "специјалност" поред медицине, физике итд. Сходно томе, његова реч, чак и његов језик, постали су нешто што знају и "поседују" само "специјалисти". Догмати Цркве су за догматичаре а не за све верне, с обзиром да ниједан богослов није показао њихов смисао и значај за живот људи. Изгубљени простор које је некад заузимало богословље, Црква је покушала да попуни на пољу практичног деловања. Проповед је престала да буде догматска, пошто су догмати постали привилегија "стручњака", и тако је све тежиште пренето на морал или етику. Порастом мисионарских покрета, уз ентузијазам и ревност без преседана, повећао се број проповеди и беседа, тако да се на тренутак учинило да реч Цркве напокон има утицаја на свет. Истовремено, развила се једна снажна друштвена делатност Цркве преко филантропских установа и богатог социјалног рада. На тај начин, реч богословља данас покушава да се приближи свету не преко догмата, него путем "заузимања става" Цркве наспрам великих друштвених проблема, попут биоетике, наркоманије, социјалне неправде, чак и националних трагања и брига. А пошто већина тога спада у домен политичара, реч Цркве се посматра као "исполитизована" и изазива реакције.
Шта треба учинити да богословска реч изнова пронађе своју органску везу са животом људи? За једног православног богослова одговор, сматрам, не може а да се не заснује на следећим основама:
Прво, богословска реч треба да започне да понова црпи садржај, као у доба Светих Отаца, из догмата Цркве. Но да би догмати задобили значај за живот људи, потребно је да они буду протумачени, тако да на површину изађе њихов сотириолошки значај.
Догмати нису логичке пропозиције, који се прихватају или одбацују; они су истине које се доживљавају. Треба да покажемо свету да наша православна вера јесте питање живота или смрти. Већ дуго времена "проповедамо" Христа, "повратак Христу" итд., и што више узвикујемо тај слоган то више мислимо да нешто чинимо. Али, Христос није једно име, нити користи чему да неко исповеди Христа, уколико "не живи" Њиме, нити је доживљавање Христа просто тема моралног побољшања човека. Христос као Богочовек одговара на крајња егзистенцијална питања, дакле она која заокупљају сваког човека, као што су смрт, љубав, слобода. Упућујући на такве теме, наше богословље ће изнова пронаћи своју комуникацију са животом.
Друго, богословска реч треба понова да постане црквена, и дакако евхаристијска и литургијска. Цркву смо свели на удружење, Св. Евхаристију на једну "тајну" између многих других, а Литургију на једну церемонију. Међутим, без свега овога Христос остаје просто једно име. Једини начин да се доживи Христос и да дарује живот и одговори на агонијске егзистенцијалне проблеме људи јесте Црква, не као пуко удружење или установа, него као "сабрање на једном месту", с обзиром да су овосветске установе искомадане смрћу, мржњом и неслободним постојањем света. То је Јеванђеље, "блага вест спасења", и мислим да је то оно што очекује да чује човек од Цркве и њеног богословља.
Данас су се људи уморили од бројних и звучних речи. Богословље не може да саобраћа са људима узвикујући пароле било које врсте. Реч богословља треба да додирне егзистенцијалне струне човека, да Цркву трајно истиче као начин постојања и искупљења од смрти и пропадљивости.
Постоји један језик који изражава она најдубља и трајна егзистенцијална трагања човека, језик који богословље може и мора да користи, ако жели да реч Цркве постане разумљива, прихваћена и надасве плодоносна. То је језик љубави, крсног самоиспражњења, разумевања, за којим човек има толико потребе у својим трагичним безизлазима. Пуцачи који са висине избацују своје стреле само повећавају јаз између Цркве и света. На питање Господа: "шта кажу људи о мени ко сам ја?", савремени човек, због богословске речи коју смо некритички усвојили са стране, одговара рекавши или да му је Христос незанимљив јер му ништа не пружа на његове безизлазе, или да му ставља неподношљив јарам и терет, које он не може подићи. Врло су малобројни они који би данас препознали Христа као "кротког и смиреног срца", као доброг Самарјанина који "излива уље и вино" на ране људске. Другим речима, реч богословља треба да поново стекне свој егзистенцијални значај и смисао, и да престане да буде стран за агонијска питања савременог човека.
Питање 2: Можда је најочевиднији проблем у наше дане то што скоро сви и све чешће, а неки појединци непрестано, говоре о Православљу као о некој идеологији. Реч Православље оптерећена је идеолошким карактеристикама, и постала "застава" у рукама и верника и неверника. Све мање и мање се истиче Христос и Његово богочовечанско Тело-Црква, и уместо њих говоримо и слушамо о канонима и предању, који, у крајњој анализи, показују да ни најмање не утичу на живот људи и света. Да ли ствари заиста тако стоје или другачије? Може ли, по Вама, Христос понова да заузме средишње место у нашем животу и нашем сведочењу као хришћана, и на који начин?
ОДГОВОР: Истина је да се Православље данас, у мисли и понашању многих, свело на идеологију. Многе манифестације православних подсећају на идеологије не тако давних времена, које жртвују човека зарад једне идеје, и гаје психологију "непријатеља" који нам прети, и против кога треба да се боримо. Православље, међутим, није идеологија, него Црква. Дакле, простор "подвижништва и освећења", да се сетимо дефиниције Православља коју је дао блаженопоч. Митрополит Дионисије Козански. Подвижништво, по Светим Оцима, значи самоосуђивање, а не осуђивање других. Значи "да сагледам моја сагрешења и да не осуђујем брата мога". А освећење значи примање света, освећење истог подвигом, нашим подвигом, Узношењем (анафора) света Богу свих и свега као Евхаристија. Једино на овај начин Православље ће данас (по)служити свету и његовом спасењу.
Питање 3: Древно искушење самообожења изгледа да у наше дане поприма нове димензије, без преседана, открићима биотехнологије, генетике и др., и то скупа са наглим развојима на пољу информатике. Чини се да су људи уморни и немоћни пред новим чињеницама науке, а Бог изгледа да је некако"сувишан" у том модерном премору. Како, по Вашем мишљењу, може теологија, и поглавито Црква, да помогне човека нашег доба да превазиђе расцеп између "Знања" и свог односа са Богом? Какво место може да заузме Христос у нашем модерном животу?
ОДГОВОР: У овој нашој епохи и у оној која долази Христос ће више него икада раније бити "знак препоречни". Открића која сте навели, сматрам, неће Бога учинити "сувишним", него, напротив, неопходним. Та открића ће у толикој мери угрозити људску личност - слободу, јединитост и незаменљивост сваког човека - као и природе-интегралност и законе који њом управљају, и који устројавају њено јединство у разноликости врста и екосистема. Човек ће бити принуђен да реагује на такву једну претњу - у супротном престаће да буде човек. Христос, како су га протумачили Оци Цркве, и како треба да га тумачи и данас богословље (сетите се мог одговора на ваше прво питање, где сам нагласио потребу егзистенцијалног тумачења догмата), у таквој једној ситуацији биће једини аутентични "савршени Човек", Који ће - и као "савршени Бог" - да показује пут који изводи из безизлаза. Уколико Црква и богословље буду Православну христологију тумачили и истицали егзистенцијално, дакле у контексту развоја која сте навели, тада ће исавремени човек видети да "ни у коме другом нема спасења".
Питање 4: Високопреосвећени, Ви припадате окриљу Васељенске Патријаршије у Цариграду и њеном људском потенцијалу. Познато нам је да се ова највиша част и одговорност у вашем личном животу испољава у труду и огромном напору, као и сталном трошењу ваших телесних и духовних снага. Желимо Вам да Вас Бог свагда држи "благокорисним на служење" и "трезвеним у свему". Из Вашег искуства, као неуморног учесника у том присуству Цариградске Патријаршије по свој икумени, шта је то по вашем мишљењу суштинско на чему би се учврстило постојање Мајке Цркве, као и њено духовно зрачење у савременом свету? На који начин би ово зрачење могло и помесним Црквама да помогне да превазиђу своју заточеност у својим националним границама и националистичких схватањима, како би понова пронашли икуменску димензију поруке спасења у Христу?
ОДГОВОР: Васељенска Патријаршија и нема важнији разлог постојања од тога да потпомаже Православне Цркве својим служењем њима да превазиђу заточење у својим националним границама, и да се испољавају и делују као једна Црква. Велика и уједно опипљива и видљива опасност за Православље нашег времена јесу тенденције ка етнофилетизму, које интересе аутокефалних Цркава често стављају изнад општег добра и опште поруке васцеле Цркве. Из тог разлога, чак и да не постоји ова Патријаршија, "требало би је измислити", како рече ономад већ блажене успомене један Српски богослов. Оно суштински потребно да би Васељенска Патријаршија постојала и вршила своју службу, јесте поштовање ове њене мисије од стране свих, како црквених тако и световних чинилаца. У свету који долази, Православље неће моћи да пружи своје сведочење ако буде исцепкано, него само "једним устима и једним срцем". Васељенска Патријаршија има дуг да све подсећа на саборност и васељенскост Цркве, зрачећи духом мирења и превазилажења супротности, и служећи јединству Православља.
* Интервју објавен у књизи 2000 година после, Атина 1999, стр. 424-430; и у Православљу бр.791
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
30-03-2019, 11:29 PM
Порука: #3
RE: Ангажована теологија Цариградске патријаршије
Како је могуће да нико није реаговао на овакву (еклисиолошку) јерес Митрополита Јована све до данас?
Многи си писали против теолигије Митрполита али је било то неубедљиво, међутим овде је поп Раша показао у две реченице да се ту крије јерес. Јер папизам је јерес, сада да ли је римски или цариградски није битно.
Питају се људи како се не јавља Митрполит Зизијулас поводом Украјине, па што би се јављао када је у томе и учествовао?
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
31-03-2019, 12:00 PM
Порука: #4
RE: Ангажована теологија Цариградске патријаршије
Четврти васељенски сабор је одржан у време рата са Хунима. " Епископи варвара" се пре односи на епископе који нису Грци а избегли су од Хуна на територију Тракије и Понта него на епископе ван Источног Римског Царства.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
07-04-2019, 11:32 PM
Порука: #5
RE: Ангажована теологија Цариградске патријаршије
Владика Јован Зизијулас је написао рад Јединство Цркве у епископу у 3-ћем веку који је православна еклисиологија пар екселанс. У том раду је Владика сваке Цркве је то исконско јединство Цркве као икона Христа, а не папа и Васељенски патријарх? Е сада како је могуће да Митрополит пропагира овакву јерес потпуно супротно од онопга зашта се залаже у свом делу само зато што то од њега тражи његов патријарх кога подражва Нато пакт? Значи Владика ради за паре?
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
28-08-2019, 03:44 PM
Порука: #6
RE: Ангажована теологија Цариградске патријаршије
https://balkanskageopolitika.com/2019/08...e-u-kijev/
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
20-11-2019, 09:42 PM
Порука: #7
RE: Ангажована теологија Цариградске патријаршије
http://www.pravoslavie.ru/srpska/125711.htm
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
Одговори 


[-]
Podeli (Prikazi sve)
Facebook Linkedin Twitter Digg

Скочи на Форум:


Корисник(а) прегледа ову тему: 1 Гост(а)