Одговори 
 
Оцена Теме:
  • 3 Гласова - 3.67 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
Батин подрум - Њу Месиџ
13-04-2018, 12:50 PM
Порука: #99
RE: Батин подрум - Њу Месиџ
МАЗГОВИ, УМУКНИТЕ!
[Слика: 11.20130930171956..gif]

Поново смо, у само неколико дана, нападнути са мноштвом догађаја изузетне важности и тешких, никако повољних последица по нас.

Другостепени орган "Хашког трибунала" казнио је Војислава Шешеља тачно онолико колико су на време скептици у Шешељеву ингениозност тврдили да ће бити кажњен - ни кривог ни дужног, само зарад "деликта мишљења" - тачно онолико година колико је провео у међународном притвору, тако да може бити задовољан. Ако је незадовољан, нема коме да се жали. Здраво, довиђења.

Како ће тумачити овакав епилог главати бизгови који су нас несносно последњих година замарали будалаштином да је "Шешељ победио Хаг" нема бриге. Без обзира што је Шешељ, потрошени Де-Бе-овац, тешко намагарчен те му је боље било да је попио фраклић у судници уместо да џора српску част за пар година свог бедног удворичког живота, наћи ће се нека бљутава и безвредна флоскула да је "правда на нашој страни". Којој "нашој страни"? Ко "победио Хаг"? Онај што је "победио Хаг" је са својом камарилом у Скупштини Србије. Добра пара. У тој истој Скупштини је и Јошка Броз, гелиптер из Јатаган-мале, али се ове две моралне громаде не сударају. Истовремено, обојица се стрве на све суштински српско. Бићемо слободни да констатујемо да је тај детант због истог порекла.

Отуда, имамо најмање две последице. Прво је порука нечега што се одазива на "међународна заједница", да је дух Хитлера победио, те се имамо гео-политички примерено тој истини владати. Друго је спознаја да без унутрашњег обрачуна са брозовштином у Србији нема живота.

Друга погибељ нам је тајним дипломатским каналима јављена, а тиче се нашег првог и најболнијег (не и јединог) камена о врату - Косова и Метохије. Стигла је порука Пони-експресом да ако ми хоћемо да замрзнемо косметски проблем УСА ће га одмрзнути. Поздравио нас Трамп, "Војвода Њујоршки". Немојте да се заваравате око постављања америчког колонела, пуковника у успону, Херцеговца Ника Дучића, за команданта америчке лаке коњице са нешто атомских бомби у бисагама на Косови. Једнако као што је бригадни генерал Буч Карамарковић, све слушајући гусле о Косову, чекао команду 1999. да побије милион Срба цитирамо "не трепнувши".

Ако ово није доказ пропасти Вучићеве политике, побогу шта још може бити доказ?

Коначно, Трамп, "Војвода Њујоршки", поздравио Путина да ће му послати у Сирију "много нових и добрих ракета". Пазите, када се тако арогантно прети, не хајући за УН, онда је у питању глупо уличарско затезање жица до пуцања. Заправо, ако Русији неки амерички празилуковић пошаље такав изазов, неко мало слабијих живаца одговорио би једнако као генерал Живковић, командант Одбране Београда 1915- те године генералу Гољи на захтев да капитулира: "МАРШ У ПИЗДУ МАТЕРИНУ!"
[Слика: klinton-vucic.jpg]
Када је Вучић у емисији „Око“ на РТС, 18. септембра 2016, био упитан зашто уопште иде на панел „Фондације Клинтон“ када Клинтонови губе подршку и у својој земљи, одговорио је: „Зато што сам паметан!

Русија има своје интересе и своју политику, па је до њих како ће се поставити наспрам сељачког изазова на обрачун секирама.

Да би разумели колико смо глупи, па смо своју судбину дали у руке релевантним билмезима, морамо се вратити две и по године уназад, када су око јасли у Белој кући руке ломили Доналд Трамп и Хилари Клинтон.

Сећа ли се неко да је "подржавао" Клинтонку, цитирамо Вучића "зато што је паметан". Подржао србомрзитељку Хилари "зато што је паметан"?!

Потписник ових редова на време није погрешио. На жалост, међу лудацима, дијагноза није од велике помоћи.

Лукави чипуљички карађоз је истовремено воздизао Трампа преко слабо плаћених телала.

На челу мазговске колоне је дакако новинар без униформе Жељко Цвијановић:
Цитат:Док мудраци одлазећег света, још у својим либералним матрицама, јалово разглабају о томе хоће ли Доналд Трамп моћи да промени Америку и свет, нови сензибилитет осећа да је његова победа већ остварила главни циљ. Самим тим што се, за разлику од Велсове, догодила, срећом, никад нећемо сазнати колико је, захваљујући њој, европских, америчких, руских и балканских глава остало на раменима. И, заиста, можда су мудраци старог света у праву, можда Трамп неће умети да промени планету; сасвим је довољно то што је успео да је спаси.
Па после, опет скочио у одбрану Трампа:

Цитат:31.01.2017.
ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ ТВРДИ: ЛАЖУ! Олош-елита фалсификовала изјаву 'Бесног пса', ТРАМП НЕ ОСНИВА ВОЈСКУ КОСОВА!

Изјава новог министра одбране САД Џејмса Матиса у којој позива на формирање косовске војске чист је фалсификат. У питању је "специјална медијска операција" којом се покушава спречити напредак Србије на међународном плану!

Уз дужно поштовање према новинару без униформе, Трамп је основао војску Косове. Остали закључци се сами намећу.

Такво новинарско говедо, попут бака Жељка Цвијановића, Србија у својој историји није имала.

Цитат:"Бранко Радун: Албанци се панично боје могућности да победи Трамп.

Датум публикације: 14 10 2016,

Албански лоби је уложио огроман новац у кампању Хилари Клинтон, а уз то, Клинтонови су повезани с арапским светом, који лобира за Албанце као муслиманску браћу.

Трамповом победом изгубили би највероватније сву ту подршку која им је до сада омогућавала прилично удобан положај у светској политици. Албанцима су сасвим сигурно прст у око и жестоке Трампове изјаве о муслиманима, као и оне да би забранио изградњу џамија.

С друге стране, Трамп је више на линији политике Израела, а победом Клинтонове добијемо повратак у деведесете, то јест политику која нам није наклоњена – закључује аналитичар Бранко Радун.

Извор РТС"

Или: (нап* : троструки доктор наука?!)
ДРАГАН ПЕТРОВИЋ: Трамп за­ус­тав­ља при­ти­сак на Србе
8. децембра 2016.

Цитат:Оче­ку­јем да Трамп сма­њи при­ти­сак на Ру­си­ју и ту успос­та­ви из­вје­сно ре­се­то­ва­ње одно­са. Са­ма ова по­лу­га ре­се­то­ва­ња одно­са са Ру­си­јом има­ће сво­ју пре­но­сну уло­гу на мно­га дру­га ме­ђу­на­ро­дна пи­та­ња, па и укљу­чу­ју­ћи по­зи­ци­ју Срба на Бал­ка­ну.

Војислав Шешељ се подао Трампу:
[Слика: Seselj%20Tramp%20640%20Beta.jpg]
Лидер Српске радикалне странке (СРС) и оптуженик за ратне злочине Војислав Шешељ пустио је у Скупштини обрађену верзију националистичке песме са стиховима који величају Доналда Трампа као херојског спаситеља.

Да је у питању потпуно сулудо трућање, лепо је сложио Слободан Антонић. Да ли је и он подлегао "трампизму", тешко је рећи. Његов коментар је био:
Цитат:Јамачно би боље било да је, у вези с председничким изборима у САД, наш премијер био мање „паметан“, односно да је био макар толико „паметан“ као већина Срба који су искрено навијали за Трампа. А бојим се да је некако тако и по многим другим питањима – од „привлачења страних инвеститора“ са по 10.000 евра за свако радно место (парама из сиротог српског буџета), па до „решавања“ питања Космета повлачењем државе Србије са Северног Косова (Брисел 1 и 2).

Тек узгред треба напоменути да је наша тзв "грађанистичка" фаланга, која је америчке изборе пропратила са хистерично-хиларистичким тиковима, заправо Трампа исто ценилa. Само су током кампање и бројања електора трамписти имали слатку језу у стомаку, док су хиларисти добили "нервозну трчкалицу".

Када се коначно рабош премери, резултат је тужна "србистанска" варијанта турског позоришта сенки у коме су Карађоз и Хаџиват су једини протагонисти. Луткама управља само један водећи уметник. Карађоз симболизује неписменог човека из народа, док Хаџиват припада образованој класи која користи књижевни и поетски језик. Карађозова духовита наивност увек победи Хаџиватову ученост, мада сви његови пословни планови пропадну.

За спас Србије, зар не би било исправно свима вама, зобнице на главе натаћи?!
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
21-04-2018, 12:48 PM
Порука: #100
RE: Батин подрум - Њу Месиџ
ВЛАКОМ ПРОТИВ СРПСТВА
[Слика: download.jpg]

„Атрактивна Србија“

Према истраживањима која је вршио Географски институт београдског Универзитета, у миграторним струјама („метанастазичким кретањима") из прошлости највише је учествовало српско становништво. У току прошлих столећа ово становништво силазило је са динарских висоравни, нарочито из Херцеговине, Црне Горе, Старог Влаха (динарска струја), у извесној мери и из Косовске и Метохијске области (косовска струја), из Македоније и са Јужне Мораве (вардарска струја) и спуштало се у моравску Србију, у Панонску низију, у Славонију и Хрватску све до Далмације и острва.

Познато је да је Србија крајем XIX и почетком ХХ века била земља са врло високим интензитетом досељавања становништва. Спрам величине, само је Америка имала већи степен имиграције. У та доба, Србија беше земља добре наде и нови насељеници су се брзо уклапали и прихватали домаће друштвене и етичке норме, међу којима су патриотизам и родољубље биле неприкосновене вредности.

Међутим, са провалом партизана 1944. догодио се велики обрт и колонизације су добиле сасвим супротни карактер. Миграторске струје су биле исте, али њихов нови дух није носио ништа добро, већ је снажно асоцирао на стару аустроугарску крилатицу „Србе на Србе“.

Шта се заправо догађало са народом током послератних колонизација, мноштво квантитативних података даје анализа из 1955 године „Становништво по родном крају“ , рађена на основу пописа становништва из 1948 године.

Из анализе о међурепубличким пресељавањима становништва (стр. XV) сазнајемо да је само миграциони биланс НР Србије активан, пошто је у салду НР Србија примила („нето“) 339 924 лица родом из других република. У овој цифри свакако игра крупну улогу Београд као Савезни центар. Али и по одбитку Београда миграторна позиција НР Србије остаје веома активна. Биланс свих других република је пасиван: свака је од њих више становника дала другима него што је од других примила. Укупна негативна разлика свих других република износи 339 924 лица, дакле тачно колико износи вишак становништва примљен у НР Србији.

НР Србија је, према томе, једино велико атрактивно подручје међурепубличке миграције. Остале републике су у салду расадници миграната. Међу републикама највећи расадник у апсолутним цифрама је Босна и Херцеговина са нето исељавањем од 157 112 лица, затим Хрватска са нето исељавањем од 74 837 лица и Црна Гора са нето исељавањем од 69 580 лица. Македонија са 19 241 и Словенија са 19 144 лица нето емиграције долазе у трећи ред.

Миграторни биланс НР Србије показује са своје стране да је у укупном броју досељеника у НР Србији (436 001) највећи број родом из НР Хрватске (166 394), затим из НР Босне и Херцеговине (143 448) итд . Из табеле 3, која даје преглед досељеника по народности, произлази да је од досељених из Хрватске 70% Срба, а само 24% Хрвата; да досељених из Босне и Херцеговине 90% Срба, а само 6% Хрвата. Према томе, ако процес усељавања у НР Србију представља најважнију миграторну струју у Југославији, он не ставља у покрет толико остале народности, колико Србе из других република.

Србија је практично доживела колонистички „цунами“. Без обзира на етничко чишћење немачке мањине из Баната и Бачке које је отворило простор за насељавање других земљорадника и што је „Београд административни центар“, тешко је разумети оволику навалу будући да је 60% укупне ратне штете током Другог светског рата учињено на њеном тлу, те је било немогуће без озбиљних последица по домаће становништво да прими толику масу придошлица. Логичније би било да се „влакови без возног реда“ усмере већином на готово нетакнуту Словенију или ка Загребу и Загорју. Како је то осакаћена и изрована Србија могла бити толико „атрактивна“, да се у њу само једним замахом пошаље цца 20% Црногораца, 20% Срба из Хрватске и 12% Срба из БиХ?

Још једна, ни мало безначајна карактеристика колониста је да се радило претежно о зрелим, али неожењеним или неудатим особама, дакле онима који ће стварати породице и рађати децу у Србији, а не у свом родном крају.

На све то долазе и унутрашње миграције у Србији, које није могуће уже-национално односно „племенски“ избројати и немогуће је детектовати општи профил ове врсте миграната.

Једино око чега не може бити збора у целој ствари је идеолошка позадина ових масивних премештања народа која су спровођена под суровом контролом и провером „револуционарног“ режима. Пресељавање није било могуће без „аусвајса“ локалног комесара, тако да су путеви „миграције“ „политички неподобних“ најчешће водили у јаме или тамнице, ако нису успели да благовремено емигрирају из земље. КПЈ је у својој целокупној историји била доследна једино у свом анти-српству. Само тако се може разумети њен кључни потез – да једним огромним покретом народа у Србију усели масе национално дефектних Срба али завичајно изузетно чврсто повезаних и до смрти оданих Титу, за обилату награду. Тако је с једне стране разорено иначе национално снажно ткиво у Србији, док је истовремено је српски фактор, макар сведен на солидарност племенске заједнице, ослабљен и просторно поцепан у подручјима са јаким аустро-фашистичким фенотипом.

Аншлус Београда

Од укупно примљеног становништва у НР Србији највећи део (249 676 или 57,3%) отпада на АП Војводину, добар део (162 613 или 37,45%) на Ужу Србију, а мали део (23 707 или 5,37%) на АО Космет. Релативно велики удео Војводине код усељавања у НР Србију разумљив је, с обзиром на насељавање аграрних интересената из других република, нарочито после Другог светског рата кад је услед емигрирања Немаца створен "празан простор" у тој покрајини.

Београд је ипак колонистички феномен. По попису из 1948. главни град је имао 367 816 становника. Од тога 96 506 становника су рођени Београђани, 155 525 су се доселили из других срезова у Србији, 101 456 су колонисти из других република, а 14 206 су рођени у иностранству. Оваква ситуација, да је више градских становника рођених у другој републици (и иностранству) него у самом граду, није забележена ни у једном другом граду у ФНРЈ. Ништа ни приближно овоме.

Слика о размерама погромашке промене структуре становништва се не може јасно заокружити јер због рата попис становништва 1941 године није обављен. Према попису од 1931., Београд je имао 238 775 становника (+ Земун 28 074). Пошто се град лепо развијао, засигурно пред рат није имао мање становника него 1948 године. Из тога се може наслутити да је маса ликвидираних и протераних старих Београђана изузетно велика и да се њихов број свакако пише са шест цифара.

Статистичари који су правили ову анализу кажу да се обрадом пописа из 1948 године не може утврдити одакле потиче становништво које из других република долази у градове - да ли са села, из мањих вароши или из других већих градова.

Посредно, међутим, можемо доћи до врло тачног профила колонисте. Најпре, градови са највише Срба, попут Сарајева (1931.г : 78 180; 1948.г: 113 769) и Бања Луке (22 165; 31 223), такође су забележили значајан пораст броја становника између два пописа, тако да из ових градова колонисти нису долазили у Београд у значајном броју. И друго, помаже нам попис из 1931.: „По последњој статистици од 1931. године, у Босни и Херцеговини било је 2.323.555 становника. Од тога има 1.028.139 православних или 44.25%, муслимана 718.079 или 30,90% и римокатолика 547.949 или 23.58%. Од тога становништва православних је било по градовима свега 81.494, муслимана 181.254, а римокатолика 83.682. То ће рећи да је од целокупног православног становништва градског елемента свега 7.93%, док је муслиманског 25.30%, а римокатоличког 15.30%“.

Дакле, када су у питању колонисти, то је сеоско становништво. И то свакако нису били домаћини са значајнијим иметком већ пауперизовани пук.

Следећу кључну ствар истичу сами статистичари: Преглед истиче и једну изванредно важну чињеницу, да је удео досељеника из других република у градовима Војводине (9,8%) знатно мањи од удела тих досељеника у целом становништву Војводине (15%) - што потврђује да се досељеници из других република насељавају по селима пре него по градовима ове покрајине.

Чињеница је да сваки велики град има своје урбано језгро, елитне четврти, као и периферијске сламове. Нови ослободиоци се свакако нису насељавали у сиромашна периферијска насеља карактеристичних назива „Циган-мала“, „Јатаган-мала“, „Сава-мала“, већ у елитне делове, попут Дедиња и већ озлоглашеног „Круга двојке“. Према томе, имамо једну, слободно можемо рећи, морбидну ситуацију: да се исти народни „стратум“ - сеоско становништво из пасивних предела, пасивног разума, нешколовано, у великој мери неписмено, или врло рђаво образовано, идеолошки једнодимензионално, у Војводини насељавају као пољопривредници а у Београду као нова политичка руководећа и, значајним делом, културна елита! При томе, официрски чинови придошлих или позиција у партијској номенклатури могуће да само по бруталности праве разлику од простог народа насељеног у војвођанска села. Они су, видећи себе као наоружане пророке, упали у српске културне институције и снагом оружја протерали сву наталожену мудрост замењујући је својим визионарством са вечерњих курсева. Само са београдског Универзитета протерано је преко две стотине од рата претеклих професора. О осталим бедастоћама које су чинили већ се доста зна.

Сматра се да су велике урбане агломерације као хоботнице – оне гутају све што им приђе и претвара их у своје ново ткиво. У случају Београда ово правило не важи. У Београду је нагло доведена анти-урбана маса. Та некултурна маса је бројем превазилазила градско становништво, уз то су јој дате моћне позиције, полуге власти и моћ без одговорности, за сигурну доминацију над градом. Они нису дошли да прихвате менталитет Београда у Шумадији, већ да наметну свој брђанско-земљачки менталитет иначе прописно загађен аустоугарштином.

Урбанизација колонизацијом

Подаци из пописа казују да је међурепубличка миграција упућена углавном ка већим градским агломерацијама разних република. Овај промет се може и ближе одредити за 87 градова, за које је обрада пописа од 1948 године пружила потребне податке. Удео досељеника из осталих република у поменутим градовима Југославије износи 12,4%, док тај удео за читаво становништво Југославије није већи од 4,6%. Само градови Уже Србије (19,5%)имају ову категорију становништва изнад југословенског просека, док градови свих осталих република и покрајина показују удео тога становништва испод просека. То значи да се градови Уже Србије развијају под утицајем међурепубличке миграције у осетно јачој мери него градови на осталој територији Југославије.

Шта су поштовани статистичари подразумевали под „развојем градова Уже Србије под утицајем натпросечне међурепубличке миграције“ није јасно. Оно што се уистину догађало је да је по директивама КПЈ у Србији бруталном тортуром вршен „натпросечни“ принудни откуп пољопривредних производа до ситуације да је обично „исподпросечно“ становништво доведено до глади. Затим су, „због опасности од агресије“ СССР и чланица Варшавског пакта, демонтирана многа предузећа и истим влаковима без возног реда послата из Србије у супротном правцу.

У вези овог питања скрећемо пажњу на податке које статистичари сматрају да су мањег значаја: Најзад, може се приметити да је миграторно струјање између НР Србије и НР Словеније релативно слабо. Резултати пописа од 1948 године показују да је од 15 928 досељених лица из НР Словеније било 13 809 Словенаца и 1 371 Срба, а од 7 044 отсељених лица у Словенију било 3 580 Срба и 2.617 Словенаца. Удаљеност двеју република и етничке разлике између њихових становника сачињавају кочнице њиховог пресељавања на које их економске разлике свакако упућују.

Међутим, податак да се из Словеније доселио у Србију (већином у Војводину) преко десет хиљада људи указује на нешто друго. Уврежени стереотип је да су Словенија и Хрватска одувек биле економски најразвијеније, а да их је Војводина тек пратила. Истина је међутим да је Војводина била најразвијенији део Југославије, развијенија од вечито протежиране две западне републике. Не долазе „гастарбајтери“ из богатијих подручја у сиромашнија да раде на пољопривредним добрима, већ обрнуто. Потписник ових редова је као студент радио као теренски пописивач на једном попису становништва, и забележио је доста Словенаца који су формирали породице и остали да живе у местима где су дошли на „привремени рад“. Тек у ФНРЈ/СФРЈ Словенија и Хрватска су економски надјачали Војводину и политички је потчинили.

У свему овоме, али и у „освешћивању“ заосталог домородачког становништва допринос колониста је био немерљив. Нису колонисти чинили само београдску елиту, већ су и у мањим местима, како се то каже, „жарили и палили“. Тако је дошло до тога да се и ЦИА заинтересује и за село Кулпин у близини Новог Сада.

У неколико извештаја америчка обавештајна служба се дотакла и миграција становништва, тачније колонизације Војводине, односима међу националним мањинама и слично. Један од таквих извештаја је поднет 19. јануара 1952. године и односи се на село Кулпин.

ЦИА се бави врло детаљно тим насељем и животом становника, који су претежно Словаци. Извештај је врло детаљан и садржи податке о руководиоцима у селу, проблемима са колективизацијом, итд.

Интересантно је да се посебан део извештаја бави односом староседелаца и досељеника-колониста у Војводини након II Светског рата. Констатује се, између осталог, да у војвођанским селима сва важна места у Комунистичкој партији, Управи државне безбедности и милицији држе досељеници из Црне Горе.

Да ли си још у Шумадији, мој Београде?

Тако су широм отворена „српска Врата народа“. Београд се прогресивно увећавао, и за пар деценија постао милионски велеград. Пошто је наталитет у сталном паду и одавно је негативан, пораст броја становника није због наталитета већ механичким приливом новог становништва. Старих београђана је тако све мање и мање. Нови таласи миграција нису биле више тако снажно идеолошки обележени, али градска хоботница није никако могла да се избори са надолазећим масама. Могла је само да извитопери почетну отворену бруталност у лукавост ниских људи. Када су се, поткрај педесетих година и на самом почетку шездесетих (дакле, само петнаестак година након „ослобођења“), на пијаци Зелени венац појавиле групе жена, особито „Зуски“ упадљивих по својој колоритној ношњи, које су чекале да их нове госпође, супруге људи „на положајима“, одаберу да им буду „кућне помоћнице“, вешерке, праље, речју служавке, било је очито да од прокламоване социјалистичке једнакости нема ништа.

Тужнија је била спознаја да Београд више никада неће бити престони српски град, већ обезличена гомила шута и асфалта. Ни „увоз“ професора, певача, разбарушених песника, није могао да врати достојанство, мисаоност и шарм старе културне елите.

Више се ништа не би могло утврдити статистичким испитивањем пописа „становништво по родном крају“, јер већина су Београђани већ неколико генерација.

Међутим, да питате те Београђане који ту живе већ генерацијама где припада Београд, већина не би знала да живи у Шумадији. Такву информацију би примили с нелагодом, сасвим могуће са презиром и подсмехом.

Подаци су међутим са друге стране неумољиви. На мобилизацију 1992., када је требало бранити Босну и Лику, одакле су им већином пристигли ђедови и бабе, одзив у Београду је био срамотно мали, не већи од 15%.

Тако смо постали народ без родног краја.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
21-04-2018, 06:00 PM
Порука: #101
RE: Батин подрум - Њу Месиџ
Одличан чланак! Нисам уопште виђао овакве анализе.
Једино нисам сигуран за Војводину. Не верујем да је пре 1941. Војводина била најразвијенији део земље, јер је до 1918. ипак била у Аустроугарској. Ту су били углавном млинови, пиваре и циглане, тек после 1920. долази права индустрија, укључујући и авио индустрију. Рекао бих да је најразвијенији био део од Лексовца (''Српски Манчестер''), па уз Мораву, Ниш, онда Крушевац (хемијска индустрија од средине 19. века), Краљево (фабрика вагона, фабрика авиона), Крагујевац (највећа Фабрика у земљи, 12.000 запослених 1941, плус највећа фабрика хране на Балкану), Паланка, Смедерево, Београд, Шабац, па од Београда потез до Новог Сада. Дакле углавном око линије Лесковац- Нови Сад.
Иначе Београд са околином је био далеко испред и БГ је највише страдао. Пре рата је имао око 400.000 људи, од којих је око 100.000 најбољих страдало или протерано, а у кратком року досељено је 100.000 по принципима које си лепо описао. Та измена структуре Београда и данас је проблем. Почни од Ане Брнабић и њеног деда хрватског партизана доведеног у БГ 1945, преко оца у Милошевићевом управном апарату, ево до треће генерације на власти.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
21-04-2018, 09:52 PM
Порука: #102
RE: Батин подрум - Њу Месиџ
Да имамо посла са читавим династијама формираним 1944. (читаво племство, јбт) је нападно очигледно. И свуда исти клише - од љутих комуниста до једнако љутих еврофанатика и ТАТО-фила, без моралне шекирације, и са експоненцијалним увећањем блага. За Брнабићевог деду сам знао, за оца нисам нашао трагова. (Иначе, занимљиво, Брнабића има јако мало, мање од 400, и неки ни данас не признају да су Хрвати, које не воле, већ да су Далматинци и, како ми се чини, ОРЈУНАШИ?!)

Што се тиче економске историје, могуће је како ти видиш ту проблематику. Поента за овај чланак је да су Словенци долазили у Војводину на "привремени рад" после WW2, што руши тврдњу (нарочито војвођанских сепаратиста) да су Словенија и Хрватска УВЕК биле најразвијеније, а да их је Војводина пратила.

Дало би се томе ући у траг. На жалост, много шта се брише са Интернета (нарочито моји чланци 5+5), тако губим многе изворе. Управо то се десило са научним радом Слободана Вуковића "Заузимање стартних позиција" које са масом података и мноштвом озбиљних референци, дакле чврсто утемељено, показује размере класичног терора, страхоту економске експлоатације и отимања фабрика и чега све не, над Србијом у поратном периоду. Слободно се може рећи да нису заостајали за претходним окупатором.
Но, Слободан Вуковић се бавио и ранијим периодом, те би могли видети како су се стварно ствари развијале. Кажем, нема тога више на Интернету, те би такав задатак тешко могао добро обрадити...
http://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/...02271A.pdf
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
22-04-2018, 12:02 PM
Порука: #103
RE: Батин подрум - Њу Месиџ
Да, слажем се. Само додајем да су се пре Другог светског рата у Крагујевац, а још више у Београд, досељавали и Словенци, и Немци, и Чеси...
Одличан је овај чланак, тј. књига о којој се пише. Некада је о томе детаљно писао академик Коста Михаиловић. А ове ствари смо учили на економском факултету. Нпр. до 1965. постојао је Централни инвестициони фонд, у који је ишао новац из свих република, а онда по одлуци врха из тог фонда се највише инвестирало у Словенију и Хрватску. Сећам с еи образложења: да се најразвијеније републике развију још више, како би онда лакше помогле слабије развијенима!
Такође је занимљиво да је у целом периоду, дакле 1945. па негде до 1985, продуктивност рада била највећа у Србији (с изузетком неколико година).
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
22-04-2018, 12:02 PM
Порука: #104
RE: Батин подрум - Њу Месиџ
Ево да ископирам овај чланак:

Социолошки преглед, vol. XLVII (2013), no. 2, стр. 271–274
Слободан Антонић
Филозофски факултет
Београд
ВЕЛИКА СИНТЕЗА
(Слободан Вуковић, Српско друштво и економија: 1918-1992,
Сремски Карловци, Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана
Стојановића, 2012, стр. 592)
Слободан Вуковић спада у ред наших најистакнутијих социолога1. Главна тема ње-
говог досадашњег истраживачког рада били су економско-материјални аспекти друштва:
друштвена структура (књиге: Радништво и бирократија, 1985; Покретљивост и
структура друштва, 1994), економска социологија (Чему приватизација?, 1996), си-
стемска корупција (Корупција и владавина права, 2003; Право, морал и корупција,
2005). Извесни изузетак била је његова књига Етика западних медија: антисрпска про-
паганда деведесетих година 20. века (2009; енгл. изд. 2012), која се бавила медијским
аспектом распада Југославије.
У овој књизи, пак, Вуковић настоји да обједини занимање за економске аспекте со-
циологије и за процесе распада Југославије. Основна тема је утицај различитог темпа и
нивоа развитка регионалних/републичких економија у Југославији 1918-1992. на распад
те државе.
Књигу Српско друштво и економија: 1918-1992. издавач је објавио у угледној еди-
цији „Левијатан“, након књига А. Кожева Нацрт за једну феноменологију права, Ј. Г.
Хердера Идеје за филозофију повести човечанства, Ж. ле Гофа Средњовековна циви-
лизација западне Европе, Т. Парсонса Друштвени систем, Ж. Делима Цивилизација ре-
несансе, А. Токвила О демократији у Америци... Дакле, то је библиотека великих, син-
тетичких дела, књига која су врхунац интелектуалног напора да се разуме епоха, систем,
култура и историја. Вуковићава књига, како по обиму, тако и по дубини мисаоног захва-
Социолошки преглед, vol. XLVII (2013), no. 2, стр. 271–274
271
1 Слободан Вуковић (Даниловград, 1946-), дипломирао је социологију на Филозофском фа-
култету у Београду, а докторирао на Филозофском факултету у Загребу (1991). Радио је у Институ-
ту за социолошка и криминолошка истраживања (1992-1999) и у Институту друштвених наука (од
1999), где је научни саветник и управник Центра за социолошка истраживања (од 2002). Био је глав-
ни и одговорни уредник часописа Социолошки преглед (1994–1996. и 2000–2004), председник Срп-
ског социолошког друштва (1996-2000) и члан Националног савета за науку (2006-2011).
та историјске стварности, по својој теоријској утемељености, као и по научној акрибич-
ности, потпуно припада том реду великих интелектуалних синтеза.
Књига је подељена у три основна дела. У првом делу („`Стратегија` лажног мира у
кући“, стр. 19-264) говори се о последицама економске политике вођене у Краљевини Ју-
гославији по неједнак регионални развој, те о економским односима између региона или
историјских покрајина Краљевине Југославије. Аутор посебан нагласак ставља на пери-
од непосредно након уједињења. Користећи опширну историјску грађу, као и литературу
слабије познату у ширим научним круговима, Вуковић убедљиво показује да су, супрот-
но уобичајеном становишту изложеном у пропагандно-партијским текстовима после Дру-
гог светског рата, северозападни региони Краљевине свој развој након уједињења бази-
рали на рачун југоисточних региона. Ту предност су стекли у првом петогодишту након
Првог светског рата, када је српска политичка елита била заокупљена уједињењем и хар-
монизацијом политичких и економских односа у земљи. Почетна, одлучујућа предност
стечена је, пре свега, захваљујући замени безвредних аустријских круна за динаре2 и за-
хваљујући инфлаторној конјунктури. У том првом петогодишту, на Словенију, Хрватску
и Славонију отпадало је три петине укупних инвестиција у индустрији Краљевине. Исто-
времено, централна влада је завела и велике царине за индустријске производе, а паралел-
но с тим наметнула извозне царине за пољопривредне производе. Тако је, путем маказа
цена, дошло до преливања дохотка из пољопривреде у индустрију, односно из мање раз-
вијених у развијене регионе.
Други и трећи део књиге („Заузимање стартних позиција“, стр. 265-448 и „Позици-
она броба ради одржања заузетих позиција“, стр. 449-524) говори о економским односи-
ма између република непосредно након Другог светског рата, као и доцније, до пред рас-
пад СФРЈ. Опет се нагласак ставља на економска дешавања између република одмах на-
кон доласка комуниста на власт у земљи, односно до краја првог петогодишњег плана. Ти
односи су, подсећа аутор, били потпуно подређени политици. Преливање дохотка оба-
вљано је механизмима економске политике а то значи, пре свега, уз помоћ федералног бу-
џета, реквизиције и обавезног откупа, затим путем пресељења индустријских објеката, де-
пресираних цена пољопривредних производа, цена стратешких производа, енергената и
сировина и многим другим механизмима. Све ове мере су највише и по правилу погађа-
ле Србију. Иако се ово јасно увиђало и у тадашњем комунистичком руководству, са та-
квим мерама се настављало због, како је приликом усвајања првог петогодишњег плана,
у Народној скупштини јавно речено, предратне „политике националног угњетавања” и
„хегемоније”, коју је између два светска рата спроводила „великосрпска” буржоазија и
„хегемонистички” Београд. Стога је учешће Србије у индустријској производњи Југосла-
вије у првој петолетки смањено за 13,8 процентних поена. Индустријски развој осталих
република, у том раздобљу, у великој мери је био управо на рачун Србије.
ПРИКАЗИ
272
2 Аустријска круна је мењана у динаре по сразмеи 4:1, иако је „након завршетка рата степен
покривености динарских новчаница у злату, сребру и другим вредносним папирима заменљивим за
злато износио 87,28%, а аустријских круна свега 1,02%“ (стр. 122).
Аутор подсећа да су економску политику, у то доба, креирали и спроводили, поред
Јосипа Броза, Привредни савет на чијем је челу био Борис Кидрич, затим Савезна план-
ска комисија на чијем је челу био прво Андрија Хебранг а затим Борис Кидрич, те Мини-
старство тешке индустрије, на чијем је челу, од оснивања до гашења, био Франц Леско-
шек. Сви ови комунистички функционери били су Хрвати или Словенци. Вуковић детља-
но извешатава како је функционисала тадашња хрватско-словеначка коалиција у саве-
зним и партијским телима, те како се мерама економске политике, као на пример, уз по-
моћ високе царинске заштите прерађивачке индустрије и готово никакве заштите сирови-
на, вршила тиха прерасподела националног богатства у корист једног или више региона,
односно република. Мере економске политике сваки пут су погађале Србију (централну
или целу), односно из ње је извлачен знатан део нето акумулације, а наизменично, али не
и обавезно, Словенију и Хрватску.
После почетне предности северозападних региона, стечене на овај начин, форсира-
ју се високе цене прерађивачких производа заштићених високим царинама, који се пре-
тежно производе или монтирају, у тим подручјима. На другој страни, у Србији и Босни и
Херцеговини се интензивира рударство и граде скупа енергетска постројења (неопходна
целој земљи), која ангажују огромна средства, нижи обрт капитала и ниску запосленост.
Ти енергенти и производи испоручују се по депресираним ценама ради опстанка шраф-
цигер индустрије. На трећој страни, депресирају се цене пољопривредних производа и си-
ровина претежно из југоисточних република. Нову предност Словенија стиче потписива-
њем Осимског споразума између Југославије и Италије. Једна од последица тог споразу-
ма је да је велики део спољнотрговинске размене Југославије с Западом усмераван кроз
малогранични промет с Италијом, од чега је посебну корист (у заради и девизном прили-
ву) имала словеначка привреда.
Парадокс је да је Србија проглашена за развијено подручје иако је, због ратних ра-
зарања и дотадашње економске политике, а нарочито оне у току првог петогодишњег пла-
на, била испод просечног нивоа развијености Југославије (индекс развијености ценралне
Србије у односу на Југославију износио је: 1947: 100,5, а 1955: 85,7). Србија је за развој
неразвијених подручја (касније република и за покрајину Косово и Метохију) издвајала
значајне своте новца а у неким годинама и преко половине нето остварене акумулације,
без обзира на чињеницу што су многе њене општине биле далеко испод развијености не-
развијених република и покрајине Косова и Метохије.
Последица описане економске политике била је та да је Словенија четрдесетпет го-
дина касније у односу на Војводину и централну Србију имала вишеструку предност. Ре-
чена предност се из године у годину стално повећавала у односу на остале регионе, наро-
чито неразвијене југоисточне републике и покрајину Косово и Метохију. Политичка ели-
та Србије, констатује Вуковић, није смогла снагу, иако је за то имала више него довољно
разлога и повода, за заједнички наступ како би се колико-толико супротставила прво
управљачкој четворци Броз ? Кидрич – Кардељ – Бакарић, односно каснијој тројци у са-
ставу Броз – Кардељ – Бакарић.
Социолошки преглед, vol. XLVII (2013), no. 2, стр. 271–274
273
Књига Слободана Вуковића је изузетан научни рад. Аутор је показао ванредно
познавање области којом се бави – о чему сведочи обиље коришћене литературе из исто-
рије, економије, социологије и политикологије (стр. 547-578). Вуковић је уложио велики
труд да сачини исцрпни преглед података о економским, али и друштвеним кретањима по
регионима у Југославији 1918-1992. За то је било неопходно прегледати на хиљаде стра-
ница књига и научних часописа, који су излазили током седам деценија постојања југо-
словенске државе. За већину од тих књига и часописа млађе генерације научних радника
у данашњој Србији вероватно нису ни чуле, тако да је посао који је обавио Слободан Ву-
ковић знатно олакшао свако будуће истраживање унутрашњих узрока распада Југослави-
је. Слободан Вуковић је прикупио и много вредних и значајних података о друштвеном и
економском животу обе Југославије. Тим је ова књига постала и изванредно спремиште
података за социологе, економисте, историчаре, политикологе и друге друштвене научни-
ке који се желе поближе позабавити изучавањем привредне, друштвене и политичке исто-
рије Југославије 1918-1992.
Вуковић је демонстрирао и добру способност уопштавања, системског мишљења и
изналажења важних каузалних механизама. Премда је огромна грађа местимично оптере-
ћивала његово излагање, Вуковић је ту грађу успешно држао под контроплом, трудећи се
да свако поглавље заврши са одговарајућим закључцима, које ће у завршном делу рада
концентрисати у убедљиву потпору своје главне тезе – да је привредна политика у обе
Југсолавије пре ишла на уштрб инетереса Србије, него што ју је – као што се тврди у број-
ним некритичким или пропагандним чланцима и књигама – у било ком аспекту фаворизо-
вала.
У стандардној научној продукцији често блесне и понека књига коју колеге одмах
препознају као вансеријско дело. Ова Вуковићева супериорна синтеза историјске социо-
логије и економске историје свакако да спада у ту групу великих књига. И уколико срп-
ска друштвена наука буде заиста хтела да се развија по начелу кумулативности научног
сазнања, ова књига биће једна од кључних референтних тачака од које ће полазити свако
даље истраживање српског друштва у 20. веку.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
03-05-2018, 11:54 AM
Порука: #105
RE: Батин подрум - Њу Месиџ
ВРАЖЈИ ЛАУРЕАТ
[Слика: 31384205_1855510034749622_30623048401650...e=5B569FE0]

Некада се одликовања нису лако стицала. Требало је бити велики јунак или учинити много значајних и корисних ствари за народ да би се заслужио орден. Обично се помиње да је ђенерал Драгољуб Михаиловић најодликованији Србин. Други опомињу да је кнез Арсен Карађорђевић носио више одликовања.

Међутим, варају се. Најодликованији Србин је Веран Матић. Он је победио у титанском надметању за количину одликовања Соњу Лихт. О овом несвакидашњем окршају остала је белешка у Интернет „кешу“ са упокојених „е-новине“. „Исцрпљујућа борба између Верана Матића и Соње Лихт – ко ће освојити више награда – током децембра ушла је у своју последњу рунду; након што је Матић Веран за три дана освојио три награде, одмах му се реванширала Лихт Соња, добитница награде „Витез позива“...Ако је прошле недеље Соња Лихт с правом била потиштена и огорчена, ваљало ју је разумети: три награде за Матић Верана током фатална 72 сата, уништиле би свачији его навикнут на стални прилив признања. Срећом по Соњу Лихт, председницу Београдског фонда за политичку изузетност, некаква „невладина организација LEX“ прискочила јој је у помоћ у најдраматичнијим тренуцима депресије – доделивши јој награду „Витез позива“ под следећим образложењем: „Часно и одговорно поступати, безусловно помагати другима, одлучно стајати иза својих ставова, али и разумно прихватити критику, витешке су врлине којима се одликују малобројни“.“

Срби су посебно осетљиви на француску Легију части. Та особита осетљивост је везана за Први светски рат. Између сталог, само је пет градова у свету заслужило ово одличје, међу њима, тада херојски Београд.

Беше некад. Од тада се је све профанисано. Вулгарност је слаба реч. Легија части је постала симболом западњачког упростачавања зарад политичке коректности. Чак и горе - ако је тако нешто уопште могуће од тога – овај орден су нове администрације Француске поделиле готово свим „шоу-бизнис“ трудбеницима, тако да га ретко који певач, глумац или спортиста данас немају. Правила о додели Легије части су се сасвим извитоперила. У француском Министарству културе кажу да се медаље поклањају само одређеним личностима у специјалним приликама, а да остали своје одликовање морају да плате, уколико желе да га окаче на ревер. Они мисле да француска признања значе престиж, нема материјалне добити....Признање се утврђује декретом, а уколико жели да прими и медаљу, одликовани мора сам да је купи. Такође, сам мора да се побрине и за трошкове манифестације уколико жели да му званично буде уручена - истичу у служби за односе с јавношћу Управе за доделу Легије части. Орден витеза Легије части, тако, кошта 180 евра, а беџ 5,5. Медаља витеза националног реда за заслуге је нешто јефтинија - њена цена је 170 евра, док беџ исто кошта. Једнако толико, 170 евра, стаје и Орден уметности и књижевности у рангу витеза. Беџ је, такође, 5,5 евра, а значка - 3,5.

Све ово код нас може да изазове само жал за прошлим, бољим и часнијим временима, док се нова политика доделе ордена не дотакне наших простора и актуелних политичких прилика. Тада почиње гадно да воња. У периоду од 2000. до 2009. године, ово одликовање добијају учестало политичари са простора бивше Југославије. Добијају га и Јован Дивјак, неоптужени ратни злочинац, Арно Даржан за обавештајне заслуге на простору распаднуте бивше Југославије, и многи други.

Носилац француског ордена био је и врло послован човек и творац хуманитарног фонда у Француској, Борис Вукобрат, иначе загребачки денационализовани Србин. Након распада Југославије, Вукобрат се посветио лобирању за суживот на бившем југославенском простору који би омогућио нормално пословање. Управо због те посредничке улоге 1983. године Вукобрат је добио прво одличје Легије части. Други пут га је одликовао француски председник Митеран 1993. Жесток је критичар службене србијанске политике. Као рођени Загрепчанин власник је хрватске путовнице од 2000. Ето тако, бизнисмен Вукобрат широких схватања одликован таман колико и цео „Гвоздени пук“ или Милунка Савић.

Орден Легије части добио и судија хашког суда Теодор Мерон, који се као судија „прославио“ у жалбеном већу 2012. доносећи ослобађајућу пресуду хрватским генералима Готовини и Маркачу. Његови „недозвољени контакти са америчким политичким званичницима“ нису спорни, али су изгледа небитни.

Међу свеже одликованима је и Алан Финкелкраут, кога сматрају за једног од највећих светских интелектуалаца „конзервативног опредељења“. Јавно је подржавао Туђмана и јавно је мрзео Србе и Црнце. Ухапшен у Швајцарској због илегалних сексуалних односа са 13-годишњом девојчицом. Финкиелкраут тврди да је она "тинејџерка", "није дете", те му орден и даље лепо приличи.

Од културних или политичких радника из Србије одликовање добијају Борка Павићевић, карикатуриста Предраг Кораксић, галериста Борка Божовић, Биљана Здравковић из Југоконцерта, Татјана Цветићанин, Даница Јововић Продановић, Иванка Зорић, Ирена Суботић, Чедомир Васић, Горан Паскаљевић, Веран Матић, Ружица Ђинђић, Драгољуб Мићуновић, Горан Бреговић, Оља Бећковић, Саша Јанковић...

Само у оваквом неолибералном контексту мора се видети церемонија на којој је у присуству мноштва ТВ-камера вечитој боркињи Соњи Лихт прикачен на груди плехани орден од 180 евра због „истрајног ангажовања у одбрани демократских и европских вредности“, које је француски председник доделио на предлог француске амбасаде у Србији.

Са срозавањем најпознатијих светских одликовања, паралелно се множе којекакве награде, попут поменутог „Витеза позива“ полу-илегалне НВО „LEX“, која су махом усмерена ка искомплексираној другосрбијанској елити, тако да њени најодличнији чланови личе на генерале Ким Џонг Уна када се упараде. Ту се гротеска окончава и почиње морбидија.

Стјепан Месић је тако одликовао председницу Хелсиншког одбора за људска права Србије Соњу Бисерко због "особитог доприноса у борби за људска и грађанска права хрватских и осталих националних мањина у Србији, као и за изградњу темеља за нормализацију односа између Хрватске и Србије". Уручивши јој Ред кнеза Трпимира с огрлицом и Даницом, Месић је нагласио да је Бисерко била "међу првима који су јавно и јасно осудили ултранационалистичку политику режима Слободана Милошевића". Бисерко се захвалила Месићу на одликовању, наводећи да је поносна и на то што је Хелсиншки одбор био једна од првих организација која се бавила повратком и реинтеграцијом Срба у Хрватској.

Нетом затим Месић је одликовао и директора Јерусалемског центра Симон Визентал Ефраима Зурофа за "особит допринос борби против историјског ревизионизма и реафирмисања антифашистичких темеља Хрватске и успостављању добрих односа Хрватске и Израела". Како је то Зуроф допринео да се Хрватска ослободи своје непризнате геноцидности, и да ли у „пакет“ реафирмисаног антифашизма спада и оних двадесет Павелићевих генерала, етничких Јевреја или Жидова како се тамо каже, није јасно.

Сада у први план наново избија несаломива Наташа Кандић. Уз небројена друга одличја, и она је од председника Хрватске (500.000 прогнаних Срба) Стјепана Месића добила је орден „Данице Хрватске“ због њених заслуга у успостављању контаката између Србије и Хрватске и успеха у правном решавању последица рата. Затим је постала почасни грађанин Сарајева (180.000 протераних Срба) због њеног залагања да се казне сви они који су извршили „грозни масакр у Сребреници“. Управо ових дана Премијер Косове (250.000 прогнаних Срба и око 60.000 не-Срба), Рамуш Харадинај уручио је оснивачици Фонда за хуманитарно право „Златну мапу Косова” у знак признања за залагање на пољу заштите људских права и слобода.

На предлог групе америчких конгресмена постала је кандидаткињом за Нобелову награду за мир. Ко зна, можда и добије. По свему судећи, само јој је небо граница.

Негде граница, и небеска и људска, можда и постоји, иначе се људи неће разликовати од пацова. Ратних неправди ће увек бити, јачи ће истребљивати слабије, пљачкашке банде ће под плаштом борбе за свој напаћени народ вршити похаре. Међутим, „Косовска кампања“ се по нечему разликује од свега до сада виђеног у ратним страхотама. То је трговина органима отетих Срба.

Проблем са извађеним органима је што их није могуће продати ако немате унапред обезбеђеног купца. Тај купац је из најбогатијих земаља и добиће свој нови и скупо плаћени орган у некој врло престижној клиници, где ће даље бити под лекарском контролом. Надаље, свеже извађени орган не можете на магарцу преносити преко врлети у избегавању граничних контрола, већ морате најбржим могућим начином, дакле авионом, да га испоручите наручиоцу. Превише је све то компликовано и превише је људи укључено у ланац овог јединственог трафикинга, да се немогућност хватања и кажњавања свих укључених злочинаца може правдати искључиво „омертом“ шиптарских фисова. Ако се сведоци ликвидирају на Космету, у западној Европи има их на претек.

Укратко, да се подсетимо:

Све се знало још 2002 године. Мартин Граф, члан Парламентарне скупштине Савета Европе и посланик Слободарске партије Аустријеје рекао: „...Они (Срби) су, што је застрашујуће, коришћени као складиште резервних делова“.

Шеф Унмикове канцеларије за нестале особе и форензику на косову и Метохији Хозе Пабло Барајбар је 2003. доставио Савету безбедности УН поверљиви извештај са доказима о овим злочинима.

Шеф УНМИК Бернар Кушнер, лекар без икаквих граница, најпре се ругао на помен трговине људским органима, да би се затим клео да о томе ништа није знао.

Хашки трибунал окончао је брже него што је започео истрагу о трговини органима на Косову. Докази су нестајали током УНМИК, КФОР и Еулекс управе на Косову. Трибунал имао детаљно описане чињенице, али да се докази нису могли извести без имена сведока, као и због тога што је крајем 2004. Савет безбедности УН наложио том суду да оконча све истраге.

Известилац Савета Европе „О нехуманом поступању и трговини људским органима на Косову“ Дик Марти између осталог констатује: „Докази које смо открили су можда најзначајнији по томе што су често сасвим супротни толико форсираном имиџу Ослободилачке војске Косова, или ОВК, као герилске војске која се витешки борила да одбрани право свог народа да насељава територију Косова.“. Затим све сумње о злочиначком понашању ОВК потврђује као сасвим основане. Констатује да ни МКСЈ ни УМНИК, нити канцеларија албанског јавног тужиоца, нису спровели никакве даље детаљније испитивање, након обиласка „Жуте куће“ и тамо пронађених доказа. Напротив, напомиње, албански истражитељ је пожурио да хладно изјави како заправо никаквих трагова нема.

Прикупљене физичке узорке на лицу места МКСЈ је касније уништио након што их је фотографисао, што је Мартију у писму потврдио садашњи главни тужилац МКСЈ. "Морамо себи дозволити да изразимо запрепашћење што је такав један корак предузет", констатује Марти. У разговору са Карлом дел Понте 2009. бивша тужитељка ме је (Дика Мартија) уверавала да би поменути материјал требало да се чува у архивама МКСЈ и да је просто незамисливо да је уништен. Једнократном згражавању се придружио и Серж Брамерц.

„Наравно, једна је ствар уништити, односно деградирати празне бочице лекова и други материјал пронађен у 'жутој кући', који по оцени истражитеља нису могли представљати довољне доказе, али добити, а онда изгубити, уништити или прећи преко навода сведока који упућују на тако озбиљне злочине - било би нешто много озбиљније”, рећи ће о овом невероватном скандалу Џефри Најс, бивши тужилац МКСЈ коме Хашим Тачи дугује 500.000 евра.

У извештају Дика Мартија се вели „Наслеђе Унмика нам је живописно представљено као '300.000 збрканих страница'”. Овом опаском дискретно се указује какве су перспективе да злочини буду санкционисани.

Затим на сцену ступа амерички истражитељ Клинт Вилијамсон, што је сваком човеку здраве памети сигуран сигнал да ће све бити заташкано. Њему и његовом тиму од тридесетак тужилаца и истражитеља било је потребно три године да покушају да прикупе доказе о трговини органима и о другим злочинима Ослободилачке војске Косова по окончању НАТО бомбардовања. И не чуди што са закашњењем од деценију и по Вилијамсон тврди да има доказа за само једну и то здружену оптужницу, ако се зна да су докази о тим злочинима систематски нестајали током УНМИК, КФОР и Еулекс управе на Косову. У извештају швајцарског сенатора Дика Мартија, након чијег усвајања у Савету Европе је ЕУ одлучила да под Еулексом формира истражни тим на челу са Вилијамсоном (СИТФ) нашироко је образложен процес правних и других вакуума који су омогућили нестајање доказа. Mеђународна заједница је, по Мартију, током управљања косовским структурама, зарад стабилности на кратке стазе занемарила задовољење правде.

После је стигла исто дика америчког независног судства Дејвид Швендиман, па њега мења најновији тужилац, адвокат Џек Смит, који каже да ће му „требати годину дана да се упозна са процедурама и предметима“ .

Овај најгрознији и непојамни злочин са трговином људским органима је „тачка прелома“. Злочин са убијањем Срба и шверцом органа је случај удруженог глобалног злочина без преседана. У извршењу злочина годинама су учествовали НАТО пакт и лекари, нарочито они „без граница“ и најпрестижније здравствене установе - од Турске, преко Холандије, Немачке и Велике Британије, до Бразила. Уједињене нације, „Међународни суд правде“, бирократија ЕУ, УНМИК, КФОР, ЕУЛЕКС, „хуманитарне организације“, аеродромске контроле, тајне службе и информативни сектор; министри и генерали, нобеловци и „борци за људска права“; авијација и морнарица... Злочинци нису кажњавани, већ богато награђивани. То није цивилизација, то је пакао.

Ми садашњи Срби прихватили смо у том паклу улогу резервног складишта. Ми смо резерва за органе, резерва за допуну памети, резервно тржиште нездраве хране, резервни банкарски робови, екуменска папина резерва, педерска резерва, резервна естрада пропалих певача и умјетничких шмираната, резерва за територијално намиривање већих рачуна.

Па ипак, кад неко, макар и формално, носи српско име, а зарад задовољства своје унутрашње гадости прихвата крваву грамату из руку злочинца каквог би се и Хитлер гадио, то је неподношљиво. Некада су се људи од таквог зла и ломачом бранили, ми нисмо кадри да Наташу Кандић из друштва одбацимо, да иде куд је воља, колико је ноге носе, само што даље од нас и ближње жртава које са насладом среће сваког дана.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
04-05-2018, 08:42 PM
Порука: #106
RE: Батин подрум - Њу Месиџ
Ау... нисам знао, баш гадно звучи!
Поставићу на теми Квиз, ко је најодликованији. Надам се да учесници квиза не свраћају овде. Smile
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
05-05-2018, 12:03 PM
Порука: #107
RE: Батин подрум - Њу Месиџ
На теми "Квиз" мало смо се такли г. "Фамозног" Светислава Басаре. Понукан тиме, док не завршим писанију о "омладинским радним акцијама" и тиме шију дефинитивно ставим под гиљотину југоносталгичара, ево првог поста са мог блога покренутог давне 2015-те. Елем...

ФИЛИП ВИШЊИЋ ПРОТИВ РЕЈА ЧАРЛСА

12.9.2015.

[Слика: filip-226x300.jpg][Слика: raycharles.jpg]
Јес` Ћирјковић оплевио по Басари. Растурио га ко` Бугарин ћурку. Није жалио `артије да раскринка другосрбијанског лајавог џукца. Ама, није се Басара дао надлајати. Тако смо постали сведоци првокласног аналитичарског дербија који плени бриткошћу и осебујном изражајношћу. Ту су уринокултура, гованца, црвен бан, вентилатор и неки Bernhard. Богато и пуно обрта. Права посластица за политички активно читалаштво.

Детонатор полемике је вечита тема - "мало нас је, ал` смо говна" и даље се наратив спонтано развија.

Дакако, ја гајим крајњи презир према Басари. Творац синтагме "гузате бабе" којом је за вечито опечатио "Жене у црном" и сличне профукњаче, невероватно лако се конвертовао у гузатог деду. И сад се сетио, из угодне другосрбијанске `ладовине да нас суочи са истином да је Србија "колонија имбецила". (Море, тата ти је имбецил).

На супротној страни је Зоран Ћирјаковић, аналитичарски пицопевац и градска фаца опште праксе. Јесте и биће.

Полемика ће бити оно што једино и може бити - лупање у празне шерпе ради одмора читатељства од гледања "Фарме" (за руралну популацију), "Парова" (за малограђански средњи сталеж) и "Великог Брата" (за напредну интелигенцију). Где је дакле заплет нашег осврта? Шта је наша дилема?

Доста раније сам констатовао да сваки наш политички вођа има свог Филипа Вишњића, односно личног политичког аналитичара. Тако је Вук Јеремић имао своја гудала на НСПМ, Тадић Крлета, Ђилас Дикића, Вучић Цвијановића, итд... Но, пошто су политички аналитичари налични америчким "Фокама" или британским Гуркама, кадри да опстану у најтежим условима и прилагоде се свакој ситуацији (за шта имамо доказ у чињеници да се ни један од њих, без обзира на наше страшне политичке ломове, није врућ `ладне воде напио), сада је Цвијановић за Вучића, Радун и Анђелковић су за Вучића, Пановић и Басара су за Вучића, док Вукадиновић и Антонић имају незахвалан задатак да окупе патриотску опозицију која ће бити за Вучића.

Око чега се дакле ова два наша аналитичарска пимпека уопште замлаћују, кад су исти? Наиме, и њих двојица и сви остали више неће Србију загледану у прошлост која слуша туљење Филипа Вишњића. Хоће да Србија буде модерна, анти-паланачка, светска као што већ "Београд је свет". Хоће да Срби слушају и поцупкују уз праву музику, продуховљену и цивилизовану, коју цео свет разуме. Хоће да се слуша Реј Чарлс, и то само док се не појави неки нови са још свежијим идејама, да нам спева културни образац.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
06-05-2018, 11:17 AM
Порука: #108
RE: Батин подрум - Њу Месиџ
ОМЛАДИНСКЕ РАДНЕ АКЦИЈЕ У ТИТОВОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ - ИЗМЕЂУ МИТА И СТВАРНОСТИ

[Слика: omladinska-radna-akcija.jpg]

1.

Један од најомиљенијих фетиша југонасталгичара је прича о чувеним ОРА – омладинским радним акцијама, које се и дан-данас приказују као невиђени пример комунистичког прегнућа у подизању „заостале“ и порушене земље и неприкосновени доказ животности ондашњег „братства-јединства“. Пркосно ће стари акцијаши запевати „Нема више Југе – остале су пруге!“. Уз дозу сарказма може се одговорити да су стихови истинити, али да су пруге већином заостале од Марије Терезије и прокажене наше Монархије, будући да је 45.000 километара пруга већ било изграђено, а да је за сво време постојања ФНРЈ/СФРЈ подигнуто, уз сав технолошки напредак, 9.000 километара.

Али, нису ту, у километрима пруга, чворови спорења. Цео тај „акцијашки наратив“ је претрпан улепшавањима до неукуса, кичерајским идеализовањима, ситним и мало већим лажима, ћутањем о трагичним догађајима, све до фалсификовања и историјских чињеница и реалности.

2.

Опште-прихваћено је да су Омладинске радне акције настале су у току НОБ-а, а нарочито су биле популарне након завршетка Другог светског рата. ОРА су једна од најбољих тековина бивше Југославије, рећи ће се, претеча данашњег волонтирања и друштвено-корисног рада. Биле су вишеструко плодотворне – изграђивала се ратом разрушена земља, омладина из свих крајева земље је активно учествовала у томе, уједно се дружила и тако јачала идеју братства и јединства и градила ново друштвено уређење. На првим послератним радним акцијама многи су се описменили, образовали и обучили за разна занимања, и наравно, стекли љубави и пријатељства за цео живот.

На тој премиси стари акцијаши се залажу за обнову духа добровољног акцијаштва каквог га се они сећају.

Оно што је у наведеном суштинска дезинформација је да су комунисти измислили добровољни омладински рад. То је двострука лаж. Радне акције нису измишљене у Југославији током и након Другог светског рата, него су део добровољног покрета који има дугу повест. Према литератури, први међународни добровољачки покрет покренут је 1920. године. Циљ му је био обнављање у рату једног разрушеног села у близини Вердена, а постао је симболом помирења Француске и Немачке. У том су подухвату суделовали волонтери из седам земаља, а његов покретач Pierre Cérésole основао је и данас активну организацију Service Civil International, посвећену ширењу културе мира организовањем међународних добровољачких пројеката.

Паралелно, омладина у Краљевини Југославији је кренула да обнавља и подиже ратом порушену и неразвијену земљу. И, са врло ваљаним разлозима, ваља нагласили да су тада акције биле потпуно добровољне и да су у њиховом организовању водећу улогу имали „Соколи“ и студенти.

[Слика: ccb84298fa5d8098bf2d8572727df69d_L.jpg?t=1417947266]
(На фотографији јесу акцијаши, али Краљеви акцијаши)

Добровољно омладинско акцијаштво је сложен и вишеслојан социолошки феномен. У младим људима је уграђена снажна жеља да граде и подижу, некад и спасавају своју отаџбину. То је дубоко и племенито наслеђе. Наше друштво просто је било изненађено пробуђеном спремношћу омладине да помогне када су западну Србију задесиле велике поплаве 2014-те године. Режимски посленици, заузети својим бизнисима и ограничени по рођењу, затечени и најављеном временском непогодом и омладинским полетом, нису умели да усмере изненада испољену енергију и (још једном, по ко зна који пут) све су упропастили.

Отуда, нема спора да је у првом таласу акцијаштва након WW2 било изузетног ентузијазма. Последично, и резултати су, у околностима какве су – такве су, били за свако поштовање. Међутим, пошто је (и) акцијаштво убрзано сведено на контролисану идеолошку парадигму, која у позадини носи лакокрилу девизу „у се, на се и пода се“, акцијаштво није могло бити заштићено од опште друштвене дисолуције. Конзервативни патриотизам је временом протериван од „самоуправног“ распадања; распуштености, разврата и необузданости.

3.

Омладинска бодрост у првим поратним годинама је неспорно била врло високо изражена, али о апсолутној добровољности не може бити говора. Термин који се често помиње у изворима – „мобилизација” адекватнији је од термина „добровољност.” Да би се омладина „мобилисала” на савезном нивоу је прављен план мобилизације, он је затим спуштан у републике, потом на ниже нивое, тако да је сваки градски и срески комитет Народне омладине добијао квоту омладинаца коју треба да испуни. Следила је кампања агитације „на терену.” За придобијање омладине да ради на аутопуту и у Београду коришћени су, осим агитатора, и покретне изложбе и плакати. Као свака кампања, тако је и агитација за радне акције спровођена грозничаво и на брзину, често у последњем тренутку.

Треба се сетити да је још почетком педесетих „буржујчићима” било тешко да постану, рецимо, студенти медицине ако се не „докажу” и да је бар до краја те деценије чак и ђаке при промени средине пратила чувена карактеристика, тј. извештај о њиховим морално-политичким особинама. С друге стране, покрет извиђача обновљен је тек 1952, Феријални савез је основан нешто касније, а породично летовање, осим одласка у завичај, било је реткост. Радне акције су за многе представљале изазовну прилику за дружење и самодоказивање, утолико пре што су гимназије дуго биле дељене на мушке и женске.

Карактеристика већине литературе која обрађује проблем омладинских радних акција, а поготово оне из социјалистичког периода, јесте необјективност, јер се на основу архивских докумената може закључити да је реч о много сложенијим процесима од спонтаног и добровољног скупљања омладине која је у име народа и Тита кренула у изградњу земље. Као пример може послужити чињеница да се у овој литератури тешко може наћи тачна информација о томе колико је ратних заробљеника учествовало у раду. Неки архивски документи показују да број ратних заробљеника на присилном раду на омладинским радним акцијама није био занемарив. На прузи Брчко – Бановићи радило је укупно 1.500 ратних заробљеника, а на прузи Шамац – Сарајево њих 15.000.

Идеолошка мантра о „братству-јединству“ се ултимативно морала испунити, без обзира на радне ефекте. Примерице, у Дреничкој бригади која је 1949. радила на Новом Београду око 90% бригадира није знало српски језик. Функционисање ове бригаде само се може замислити пошто су заповести даване на српском.

На акцијама је узимало учешћа много омладине из иностранства, али од њих је било слабе вајде. Да раде хтели су само Енглези и Лужички Срби. Вестфалце је иритирало то што су се Енглези према њима односили игнорантски, називајући их Немцима и „лењим свињама“, док су Енглези били незадовољни великом буком коју су Вестфалци правили због које нису могли да спавају. Французи су инсистирали на посете затворима, нарочито за политичке осуђенике. На градилиштима су се појавиле црне берзе код странаца (продаја сапуна, чарапа и друге робе по високим ценама). У Коларима је постојао либералнији режим кретања и конзумирања алкохола, али под условом да се нико не сме вратити пијан у насеље, што није спречило „тројицу пубертетних Белгијанаца који су дошли или боље рећи које смо донели у насеље“. Покушаји идеолошке индоктринације нису имали ефекта. Све у свему, југословенски став био је да је већина омладинаца дошла у Југославију из туристичких побуда, са израженом склоности ка алкохолу, тако да је трошак био много већи од њиховог доприноса.

На послератним акцијама било је случајева претњи законском одмаздом у случају неодазивања на позив, па и присилне мобилизације. То су дакле били примери класичног кулука.

Ту је увек била и ЈНА да прискочи у помоћ. На изградњи ауто-пута „Братство-јединство“ ангажовано је укупно 80.000 војника.

Упркос политичког надзора власти, на радним акцијама је било и појава дезертирања, непослушности, политичких ставова који су били непријатељски према званичној политици и саботажа. Са градилишта је побегло 1–2% омладинаца, а за југословенску власт најопасније су биле појаве информбироовске пропаганде. У духу жеље власти да изврши индустријализацију земље, од 1946. до 1952. је око 80.000 омладинаца са радних акција, по завршетку њихове смене, пребачено у привреду (индустрију или рударство). Овај процес је праћен јаком пропагандом власти, мањим одзивом омладинаца од жељеног и честим појавама бежања оних који су отишли на рад у фабрике и руднике.

4.

Какве су прилике владале на радним акцијама и какви су били услови живота акцијаша?

Живело се у насељима (логорима), становало у баракама, устајало се око 4 сата, а радило до 12 сати. Поподне је било испуњено политичким, културним, образовним и спортским активностима. У првим годинама после рата радило се углавном голом физичком снагом. Без довољно механизације, искуства и знања радило се на теренима и објектима који су били изузетно тешки и захтевни. При пробијању тунела Мајевица 1946. на прузи Брчко–Бановићи, од слабе вентилације и загушљивог ваздуха многи омладинци су падали у несвест. Слично је било и при пробијању тунела Врандук следеће године на прузи Шамац–Сарајево („упркос љутој стијени, загушљивом ваздуху, води, која је често пута долазила у огромним млазевима, градитељи Врандука су јуначки ишли напријед“). Како се каже у извештају са пруге Бања Лука-Добој, радило се „по блату и киши, дању и ноћу, по снијегу и хладноћи“.

У првим годинама после рата на радним акцијама владали су прилично лоши услови живота и рада. Касније је ситуација била боља, али и даље уз доста проблема. Извештаји са пруге Шамац–Сарајево говорили су о јадним условима живота градитеља. Хигијенски услови су били очајни. Увек акутно питања воде решавано је хлорисањем. Почетком септембра без „веша“ (кошуље) на прузи је било 25% бригадира, са једном кошуљом њих 55%, а само 20% бригадира имали су две кошуље.

Бригадири су ујутру умивали руке и лице, по повратку са посла умивали су се до појаса, пре јела такође су прали руке, али често без сапуна, јер га није било довољно. Ноге су редовно прали увече, а топлом водом су се купали само три пута месечно.

Чисте воде никада није било довољно. Председништво Комитета за заштиту народног здравља у мају 1948. упозорило је Председништво владе да копање бунара споро напредује и да ће се прва смена врати са аутопута а да није стигла да користи воду из бунара чије је копање почело пре њеног доласка. Количине воде које су допремане аутоцистернама биле су довољне само за пиће и кување хране, па је купање, а понекад и прање руку, било незамисливо. Долазило је и до „гушања“ приликом поделе воде, на пример у кажњеничком логору у коме се налазило око 1.300 људи (у логору је из недовршеног бунара дељено по пола литра воде дневно по човеку). Из Комитета за заштиту здравља су наводили да је у историји великих техничких радова тешко наћи пример да је снабдевање водом било толико слабо, а могућности за добро снабдевање тако велике. Стални апели Комитета остајали су без резултата и у наредним месецима. Проблемом бунара бавио се и Привредни савет 12. априла 1949, уочивши кашњење у њиховој изградњи и појаву да су изграђени бунари били недовољно дубоки а вода у њима мутна. Да је вода можда била највећи проблем на тадашњим акцијама показује и то што је чак и 1958. на изградњи аутопута Загреб–Љубљана трећина узорака воде била неисправна.

Честа појава на радним акцијама била је оскудица у основним средствима потребним за боравак омладинаца. Уз проблеме са одећом, ћебади је било недовољно или је њихова испорука каснила. У сиромашној земљи, која је морала да посегне за масовним радним акцијама да би се изградила, било је тешко очекивати да храна на радним акцијама буде одлична. Међутим, више од једне деценије после рата, када је настављена изградња аутопута, било је много проблема са храном. На седницама руководећих тела Народне омладине потенцирано је да је храна на радним акцијама слабија од оне у студентским мензама, без обзира што су „критеријуми после шест сати рада различити“, и да су издвајања за храну студената у мензама била два пута мања од издвајања за храну на радним акцијама. Током изградње деонице аутопута кроз Македонију 1960, због смањеног следовања хране неколико дана је владао „бунт“ међу омладином.

Последица прилично јадног стања хигијене на градилиштима била је појава болести, зараза и епидемија, чему су доприносили и тешки услови рада. На прузи Шамац–Сарајево у лето и јесен 1947. било је много здравствених проблема. У јулу и августу стање је било драматично, а градилиштима су харали дизентерија и ентероколитис. У свом извештају потпуковник проф. др Чернозубов наводи да се епидемија трбушног тифуса и дизентерије јавила средином јула, изгледа као последица чињенице да је до тада нужда вршена „гдје год се стигне“. У јулу је било 549 оболелих од дизентерије, у августу 536, док је од ентероколитиса у јулу оболело 4.051, а у августу 3.591.Недостатак исправне воде током радова на аутопуту 1948/50. такође је условио појаву дизентерије. Велики проблем био је и тифус. Из Славонског Брода тифус се проширио на пругу. „На самој прузи било је тада у болници 157 оболелих од тифуса“. Знатан проблем представљала је и вашљивост.

Колико су здравствене прилике биле лоше показује и податак из извештаја Комитета за здравље према коме се са здравственим проблемима у секцијске амбуланте јавило око 23% свих бригадиста (више од 12.000 људи). Због тога је за октобар тражена помоћ у медицинском особљу од факултета у Загребу, Љубљани и Београду. Факултет у Београду је обећао 34 студента старијих годишта, али је дошло свега 10, из Загреба је обећано 93, а стигло 18, док су из Љубљане одговорили да не могу никога да пошаљу.

Једно од најпотреснијих сведочанстава о тешким условима рада на радним акцијама до 1949. и лошем стању бригадиста потиче од старог лисца Јосипа Броза. На седници ЦК КПЈ 28–30. јануара 1949, говорећи о деци уопште, али делимично и о омладини на акцијама, он је рекао: „Ми само причамо и причамо о новим генерацијама, а уствари гледамо да је што више исцрпемо рецимо на Аутостради, на железничким пругама и на разним другим великим јавним радовима. До чега ће то довести ако овако будемо радили?“ Додао је и да је омладина физички слабија него онда кад је градила пругу Брчко–Бановићи и наставио: „Обилазећи јавне радове мене је просто срце заболело колико је та омладина јадно изгледала. Омладинци су се трсили, јурили, радили и носили, хтели би, али нису могли. На једној страни видиш невероватну оданост, вољу и пожртвованост, а на другој страни то да се ми маћехински односимо према њима“. Изнео је и податак да је од око 160.000 људи на регрутацији било 30.000 неспособних.

Тешко је међутим поверовати да толика организациона неспособност и јавашлук нису биле државно организоване.

Болести на градилиштима било је и каснијих година, али су временом сузбијане. Када је грађена деоница аутопута од Загреба до Љубљане, као позитиван пример наведено је да током године ниједан омладинац који се разболео није умро. Већа брига за здравље омладине уродила је плодом, па је према подацима из средине 1958. од око 22.000 омладинаца са аутопута свега 3% било на лекарским прегледима у амбуланти, 1,5% на поштеди, у стационарима и болницама 0,15% омладинаца.

Један од видова борбе друштва против болести на радним акцијама, или боље рећи санирања болести, било је упућивање оболелих омладинаца у опоравилиште (лечилиште) Голник. Међутим, у изворима је регистровано само неколико случајева омладинаца са радних акција који су добили место у овој установи, у којој су се махом лечили омладински руководиоци.

Као последица болести, непажње бригадиста и недовољне сигурности градилишта, на југословенским радним акцијама долазило је до несрећа и смртних случајева. Према подацима Комитета за заштиту здравља, на прузи Шамац–Сарајево било је 10 смртних случајева у септембру 1947. Према другом извештају истог комитета, од 1. априла до 15. новембра 1947. на овој прузи умрло је 90 омладинаца. У писму А. Ранковићу, упућеном 16. августа 1947, Осман Карабеговић наводи да је до тада погинуло 78 људи. „Сваки други или трећи дан добијемо депешу, да је неког затрпала земља или се удавио у ријеци“. Документ који је датиран са 1948–1950. а односи се на изградњу Новог Београда доноси списак од 11 смртних и 7 несрећних случајева на овом градилишту. Гинуло се и на аутопуту Београд–Загреб. Преглед смртних случајева на овом градилишту за 1949. годину садржи имена 51 погинулог или умрлог омладинца уз 6 несрећних случајева. Према расположивим подацима, пруга Бања Лука–Добој однела је од марта до децембра 1951. године 25 или 26 младих живота, уз још 21 случај тешких озледа.

Изградња аутопута 1958/63. такође је односила младе животе, али не у мери као што је то био случај на првим послератним акцијама. Током прва три месеца 1960. на аутопуту су била два смртна случаја. На овој акцији погинуо је и један радник („Тунелоградње“) и то од воза.16 У 1961. години регистровано је пет смртних случајева.

За кажњеничке и заробљеничке бригаде нема посебних података, па можемо само замишљати какво је стање код њих било.

Због деликатности теме као што су смртни случајеви и чињенице да подаци нису потпуни, тачан број страдалих није могуће утврдити, тако да ћемо се ограничити на процену да је на посматраним акцијама смртно страдало најмање 185 младића и девојака. Тај број је у целини био сигурно много већи.

Београд је градило 58.307 омладинаца, а градилиште током 1949. године напустило око 1000 људи. Дезертирања је било највише у бригадама које су присилно мобилисане (крагујевачка област и делови Хрватске). На београдским градилиштима су забележени и случајеви попут прекидања струје за време митинга, десило се и да су изгореле две бараке, било је наговарања на дезертирање, агитације у корист ИБ-а. Ако не све, онда бар неке од ових случајева треба приписати отпору радним акцијама.

Јавност о свему овоме никада није била информисана. Посете новинара биле су допуштене само на одређеним секцијама градилишта, како међу домаћу, али и међународну јавност не би могле процурити вести и слике које су показивале омладинске радне акције у другачијем светлу од оног у којем су га представљале државне власти. У дозволама које би добили од власти морали су навести хоће ли правити фотографије и за који лист праве репортажу. Такође, сва пошта која је стизала омладинцима и коју су они слали била је отварана, како би се спречило цурење информација или онемогућио негативан утицај на рад бригадира.

5.

Касније је организирање радних акција имало другачије мотиве. И највеће акције нису по бројности прелазиле 6000 учесника. У раздобљу касних 1950-их и раних 1960-их акције је покретала, пре свега, забринутост због очитог пада полета младих, њихове све мање заинтересованости за политику и социјалистичке вредности, те њиховог све очитије приклањања популарној култури Запада. О томе нашироко цитира америчке новинаре који су извештавали с радних акција.


У последњем раздобљу омладинске радне акције биле су понајпре у служби амортизовања друштвених разлика, омогућујући младима да проведу радно летовање и да притом „доживе братство и јединство на делу”.

Према несумњиво субјективном доживљају старијих акцијаша, 1956. је била последња година када се јело лоше, а сатирало од посла.

Живот у логорима радних акција није пролазио без инцидената. Вика, вређање и ниподаштавање, појаве које су регистроване 1958. на аутопуту, могу се сматрати за блаже врсте кршења дисциплине у насељу. На изградњи аутопута 1960. било је озбиљнијих инцидената, а забележене су и две туче омладинаца. Опијање је била честа појава на акцијама, бар те 1960. године. Регистровано је да су сељаци доносили акцијашима балоне са ракијом. За однос младића и девојака на акцијама се званично говорило да је „у реду“, али је на радној акцији 1960. године регистрована појава проститутки. До половине године 5–6 проститутки је одстрањено са акције, али је за неколико њих наведено да су на акцији „доведене у ред“. Ни појава да младићи и девојке ноћу напуштају логор у паровима није промакла неопажено Главном штабу. Једна од последица недисциплине на радним акцијама било је одстрањивање из бригаде. Само за прва три месеца 1960. са аутопута су искључена 164 омладинца, што је велики број и показатељ учесталих инцидената будући да током читаве 1958. године није било толико искључених.

Акцијашки курсеви су посебна прича. Истина је да су многи научили да возе бицикл или трактор, али је све то провизорно организовано са врло слабим резултатима. Обилазак неких бригада дао је следећу слику: у истој просторији (трпезарија) држано је предавање, два течаја, 12 омладинаца чистило је грашак, једна бригада је вечерала, а за то време су напољу бригаде „певале, лармале итд. тако да је предавач морао неколико пута да прекида предавање“.

С временом атмосфера такмичења и радних подвига све је више уступала место атмосфери забаве и естраде. Чланови популарног Бијелог дугмета суделовали су на ОРА Козара 1976. и тројица од петорице добили ударничке значке. На акцијама су наступали познати бендови. Примерице, Парни ваљак наступао је на “Сави” три године заредом 1979-1981. те још 1986.; Ђорђе Балашевић 1980., а 1986. Нервозни поштар, Аниматори, Рибља чорба и Прљаво казалиште, које је 1982. свирало акцијашима у Книну и Сиску…

На радне акције су пред њихово потпуно гашење ишле све млађе јуноше, па је просек година акцијаша био око 16 година, ретко мало више. Ошљарење је сасвим узело маха, па је забележено да једна радна бригада из Умчара на дан поласка није знала где ће бити упућена.

6.

О другој фази акцијаштва, истина кроз романсирану прозу, сликовит приказ дао је Меша Селимовић у роману „Круг“.

...Али није важан он: због те одвратне кише градилишта су му остала у мучном сећању, и није могао да истисне из себе слику непроходног блата, покислих и хладних бригада, бригадиста што свој клонули занос подстичу увек истим покличима , неорганизованих одмора испуњених дивљом сељачком песмом, слабе казанске хране, сурових лица што празно гледају, неосмишљеног живота што га бригадисти проводе. После петнаест дана боравка на градилиштима, добро је знао да то нису оне послератне радне акције, у којима су омладинци голим рукама и одушевљењем подизали ратом опустошену земљу. Све је тада било лепо, и млади људи, девојке и младићи, ђаци, радници, сељаци и њихова одушевљена борба са кубицима, и жуљеви на ненавикнутим рукама, и занос какав се само једном у животу дешава, све је то била земља која се диже из заосталости и гарежа. А сада је све друкчије, животна река се полако повукла у своје корито, одушевљење је спласнуло, живот је почео да жуљи на безброј начина. На селу је желео да остане што мањи број младих људи, без школе и образовања. Шта учинити са њима? Зар их пустити да остану неписмени, незапослени, терет друштву, резервни кадар градског подземља. Радне акције су изгледале какав-такав излаз, и градилишта су опет одјекнула песмом и покличима и испунила се жамором младости. Све је изгледало као некад. Али све је било друкчије. Млади људи су дошли на акције из сасвим других разлога него њихови претходници, да заврше курсеве који су се организовали, да добију акцијашку потврду као препоруку за службу, чак да се прехране или да лакше дођу до девојака, па је све било тужно, и ружно, и недостојно, чиста жеља за жртвовањем претворила се у жељу за ситном добити. Била је то углавном сеоска омладина, која је по сваку цену желела да се дочепа града; студената и ђака је било мало, свега 2%, па је изостао и тај циљ да се избегну разлике између младих и учврсти њихово веће политичко јединство. Бије било могућности за предавања, паметно организоване курсеве, културно-уметничко деловање. Бригадисти су вегетирали, чекали своју потврду од које су, узалуд, много очекивали, јер посла није било.

Владимир је покушао да руководство бригада приволи да покрене те младе људе на ма какво одушевљење, стајали су под стрехом бараке, озебли и безвољни, певали вучјим гласовима. Запрепашћен, слушао је у то натмурено предвечерје сељачку верзију песме: Нема тога ко нас смије да одвоји од Замбије.

Инжењери су говорили, наводећи наше и светске норме, да је рад неквалитетан и скуп, и да ће захтевати скоре и сталне поправке, па би било рентабилније држати бригадисте на храни и сталном одмору а да ништа не раде.

Конференција га је упозорила да види зашто млади људи у све мањем броју долазе на акције. Бригаде су морале да имају по 45 људи. Међутим, из једног места их је било 25, из другог 22, из трећег 18. Нико није знао зашто је тако. Или није хтео. А разлог је био једноставан, изгледа: нестало је ранијег одушевљења.

И знајући све то, и недопадљиве чињенице и мучну истину, Владимир је написао свој први извештај, заборавивши све што је знао. Извештај је био полетан, ведар, кликтав, пун бројки и кубика, радних часова, успеха у марксистичком образовању и предвојничкој обуци; одушевљења је било највише...

7.
[Слика: draza-mihailovic-847x477-720x340.jpg?w=6...;amp;h=302]
Ни Меша Селимовић није дао коначни одговор зашто се све тако дешавало. Зашто су после рата омладинци онако крвнички радили, под често нељудским условима. Радити тешке физичке послове са пола литра воде по човеку. То су методе са Голог отока, не радне акције прожете патриотским ентузијазмом. Болести и погибије. Толико неспособно чак ни комунистичко руководство није било. Не, очито, радило се о систему. Ако погледамо старосну структуру првих акцијаша, подаци кажу да је највише било рођено између 1922. и 1931. године (46%). После 1931. рођено је 4,1%. Да конкретизујемо, то је била краљева омладина. После паузе од неколико година, дошле су нове генерације. То је била друга, Титова омладина. Ето одговора на све недоумице. Ето, поред „фризираних“ извештаја, и фризираног сећања садашњих „старих акцијаша“ и њихове завере ћутања. Мало су они шта корисно урадили, колико су коштали, али беше то дивно време када се могло „трипут без вађења“, и треба ли бољи разлог за југоносталгијом?
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
06-05-2018, 04:34 PM
Порука: #109
RE: Батин подрум - Њу Месиџ
Одлична тема, отворио си потпуно неистражено поље.
Радне акције су свакако биле систем, који је у основи почивао на сили. Свакако је било на стотине жртава. У списку жртава комнуиста у КГ округу има три имена:

После рата, комунисти су масовно одводили малолетнике, обично средњошколце, на тзв. добровољне радне акције. Услед тешких услова живота и рада, многи од њих су преминули на тим акцијама, а међу њима и:
1.354-1.355: Син и ћерка очног лекара др Михајловића. Имао је ординацију у својој кући, у Главној улици у Крагујевцу, друга кућа изнад Нове цркве. Кућа је касније вероватно конфискована, а 2013. године постала је позната када је купио један криминални клан.
1.356. Син учитеља Чеде Радојичића, Солунца, родом из Чумића, који је живео у Улици Луја Пастера. Његов син, средњошколац, био је јединац.
(1.354-1-356: Према изјави Живољуба Ђорђевића из Крагујевца аутору, који каже да је било више оваквих случајева, углавном између 1945. и 1950. године).

Мислимд а је циљ комнуиста био да све држе под контролом, пре свега омладину, која је била против њих, дакле да би спречили побуне. Они су просто све војноспособне мушкарце држали или у затовирма и логорима, или у војсци, или на ''добровољним акцијама''. С годинама, циљ је све више био индоктринација - да не би, током летњих распуста, омладина ишла код баба и деда, у цркву и сл.
ОРА су биле неисплативе - грађевинско предузеће би то урадили брже, јефтиније и квалитетније.

Што се тиче пруга, мислим да си дао превисоке цифре. У Краљевини је 1919. било негде око 9.000, а 1941. негде око 10.500 километара пруга. Мислим да је у соц. Југославији изграђено мање од 1.000 км пруга. До пруге Београд-Бар, колико се сећам, свега око 500 км.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
06-05-2018, 05:58 PM
Порука: #110
RE: Батин подрум - Њу Месиџ
(06-05-2018 04:34 PM)Милослав Самарџић Пише:  1.354-1.355: Син и ћерка очног лекара др Михајловића. Имао је ординацију у својој кући, у Главној улици у Крагујевцу, друга кућа изнад Нове цркве. Кућа је касније вероватно конфискована, а 2013. године постала је позната када је купио један криминални клан.

Ако мислимо на исту кућу,купљена је једно 5-6 година раније, али нисам то хтео. Да не знате можда, да ли се у то двориште,те куће, срушио онај авион који је оборио Рака Љутовац?
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
06-05-2018, 08:02 PM
Порука: #111
RE: Батин подрум - Њу Месиџ
Не, срушио се баш на раскрници, дакле 30 метара испод отприлике.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
06-05-2018, 08:19 PM
Порука: #112
RE: Батин подрум - Њу Месиџ
(06-05-2018 04:34 PM)Милослав Самарџић Пише:  Одлична тема, отворио си потпуно неистражено поље.
Радне акције су свакако биле систем, који је у основи почивао на сили. Свакако је било на стотине жртава. У списку жртава комнуиста у КГ округу има три имена:

После рата, комунисти су масовно одводили малолетнике, обично средњошколце, на тзв. добровољне радне акције. Услед тешких услова живота и рада, многи од њих су преминули на тим акцијама, а међу њима и:
1.354-1.355: Син и ћерка очног лекара др Михајловића. Имао је ординацију у својој кући, у Главној улици у Крагујевцу, друга кућа изнад Нове цркве. Кућа је касније вероватно конфискована, а 2013. године постала је позната када је купио један криминални клан.
1.356. Син учитеља Чеде Радојичића, Солунца, родом из Чумића, који је живео у Улици Луја Пастера. Његов син, средњошколац, био је јединац.
(1.354-1-356: Према изјави Живољуба Ђорђевића из Крагујевца аутору, који каже да је било више оваквих случајева, углавном између 1945. и 1950. године).

Мислимд а је циљ комнуиста био да све држе под контролом, пре свега омладину, која је била против њих, дакле да би спречили побуне. Они су просто све војноспособне мушкарце држали или у затовирма и логорима, или у војсци, или на ''добровољним акцијама''. С годинама, циљ је све више био индоктринација - да не би, током летњих распуста, омладина ишла код баба и деда, у цркву и сл.
ОРА су биле неисплативе - грађевинско предузеће би то урадили брже, јефтиније и квалитетније.

Што се тиче пруга, мислим да си дао превисоке цифре. У Краљевини је 1919. било негде око 9.000, а 1941. негде око 10.500 километара пруга. Мислим да је у соц. Југославији изграђено мање од 1.000 км пруга. До пруге Београд-Бар, колико се сећам, свега око 500 км.
У праву си. Ето како се лако погреши. Био сам фокусиран на друге ствар па сам поставио први податак на који сам "налетео." Није било тешко проверити, али ето...пропуст...
" У предвечерје Другог светског рата Краљевина Југославија је имала железничку мрежу у дужини од 10.649 километара."

Занимљиво:
"Неуједначеност је била видна и у распореду пруга у појединим историјским областима. Почетком 20-их година ХХ века Северна Србија је имала 1.637,5 км пруга, а Јужна Србија 937,8 км, Босна и Херцеговина 1.673,7 км, Црна Гора 42 км, Хрватска и Славонија – 2.515,6 км, а Далмација 229,7 километара. Насупрот Банату (639,9 км), Бачкој (936,3 км) и Словенији и Међумурју (1103,3 км), 2 Барања је имала мање развијену мрежу пруга (71 км). У просеку на 100 км територије Војводине долазило је 10,1 км пруга, а у Црној Гори 0,4 км (двадесет пута мање)."
Дакле, Србија (није назначено да ли су и где урачунати Срем и КиМ) око 4150 км.
Данас је стање следеће: Укупна дужина железничке мреже у Србији је 3.808,7 km, од чега 3.533,2 km једноколосечних и 275,5 km двоколосечних пруга.
...
Што се броја жртава на радилиштима тиче, и сам аутор анализе даје велику резерву, наглашавајући да се наведени подаци односе само на неколико посматраних акција, па је и ту сигурно да су страдања умањена. Готово је немогуће утврдити и приближан број страдалих. Свакако је вишеструко више и да су праве бројке стравичне. Но, држим да је важно да се јавно каже нешто што је до сада колективно прећуткивано.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
Одговори 


[-]
Podeli (Prikazi sve)
Facebook Linkedin Twitter Digg

Скочи на Форум:


Корисник(а) прегледа ову тему: 1 Гост(а)