Одговори 
 
Оцена Теме:
  • 3 Гласова - 3.67 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
Батин подрум - Њу Месиџ
26-08-2019, 10:02 AM
Порука: #379
RE: Батин подрум - Њу Месиџ
СЕНИ ХЕРОЈА

[Слика: %C4%8Cernov_Izvidjac-srpske-vojske-slika...rafije.jpg]

Ратко Зечевић Прокупље*


У СРЕТНУ ЈЕСЕН 1912. ГОДИНЕ ОД ПРОКУПЉА ДО ГАЗИМЕСТАНА

„Када су маленом Србијом ходили велики Срби“

У један од најелитнијих, добровољачких, војних центара за обуку, који је функционисао у Прокупљу од 1908. до 1912. године, долазили су младићи из Србије, Босне, Херцеговине, Црне Горе и Војводине, да се сретну и науче нешто од мајора српске војске, војводе Војислава Танкосића и његових искyсних вукова из четовања по Македонији и Косову. Ученици завршних раз реда нишке гимназије и београдски студенти, свакога викенда окупљали су се на ливадама и брдима око Прокупља, чекајући да их одабере и предложи Танкосићу, неки од искусних четничких инструктора задужених за обуку.

Готово читава „Млада Босна“ прошла је обуку у Прокупљу, Куршумлији и Врању: Богдан Жерајић, Владимир Гаћиновић, Данило Илић, Цветко Поповић, Ристо Миличевић, Ристо Тохољ, Јован Гашић, Душан Стокић, Ђуро Шарац, Мустафа Голубовић, Гаврило Принцип и Симо Миљуш.

У лето 1912. обуку је прошао и аутор песме „На Газиместану“, Милан Ракић. Као припадник Лабског четничког одреда, кренуо је са прокупачког брда Боровњак у битку за Мердаре (о којој у свом тексту надахнуто пише историчар Радоје Костић), да би по ослобођењу Приштине, овај наш дипломата, песник и ратник, на Косову Пољу, „На Брду Јунака“ Газиместану, доживео свој „највећи дан у животу“. Пред постројеним пуковима и до бро - вољачким одредима Треће Армије српске војске, свештенством Рашко-призренске епархије, армијским генералом Божидаром Јанковићем, млад официр, са искусном сабљом, громко је изговорио песму „На Газиместану“.

- Господине ђенерале, тај који је испевао ову песму овде је са нама!...Eво га позади, са пушком и с бомбама! У одреду Војводе Танкосића!

Одјекнуо је командантов глас:

- Каплар Ракић, напред!

„Чуо сам све, али нисам могао ни да коракнем. Чак ни да отворим уста. Рукавом од шињела заклонио сам лице и пустио сузе први и последњи пут, тада!“

У те дане сви Срби су били на ногама, без обзира на дотадашње партијске и политичке разлике и размирице.

На Косово, као борци, хрле Бранко Лазаревић, Светислав Стевановић, Иво Ћипико, Вељко Петровић, Бруно Барили, Станислав Краков...Станислав Винавер из Париза право одлази на Косово. У добровољце...

[Слика: srpski-vojnici-francuska-ilustracija.jpg...;amp;h=450]

У Кумановској бици 23-24. октобра 1912. године гине секретар иностраних дела Владета Ковачевић, париски ђак, син јединац познатог академика Љубомира Ковачевића, а четник Војводе Војина Поповића – Вука, београдски студент Александар Сања Живановић, Аписов рођени сестрић и син јединац државног саветника Живана Живановића, гине у продору према Приштини.

Чак и такви западољубци, какав је био Скерлић, писао је после првих великих победа и ослобођења Старе Србије:

„Као плаховити горски потоци у пролеће, појурили су српски витезови преко уских граница Србије и елементарном силином којој се ништа на свету није могло одупрети, надрли су у земљу плача и истинску земљу суза, која се зове Стара Србија. Муњевитом брзином прегажени су арнаутски дивљаци и турски варвари, и расковани ланци вековноме робљу. И видело се чудо које у скептичној и меркантилној Европи давно се није видело: шта све може да учини један народ који се решио да мре за слободу“.

У ослобођеном Призрену нашла се и сликарка Надежда Петровић, утемељитељка Кола српских сестара, које је 1903. године основано баш ради помоћи Србима у Старој Србији. У једном свом запису из тог доба, она разговара са гробом свог пријатеља, четником, јунаком, Лазаром Кујунџићем, и каже:

„Ја, ево у твоме суседству, војводо Лазаре према твојој хумци у Хочи, седим у твоме Призрену, где ме је ослободилачки рат довео и негујем јунаке и витешке рањенике, ослободиоце и победиоце. И са прозора мојих болничких соба често посматрам твоју хумку која још и сад стоји као царски престо. Осам година је како ти тамо лежиш, чувајући Душанов Призрен. И сачувао си га, и предао га народу своме, слободна“.

Попут Надежде Петровић, књижевница, интелектуалка, прва жена академик у српској историји, Исидора Секулић одлази у рат да би помогла српском народу и до повлачења српске војске 1915. године остаје на фронту, радећи као болничарка, поред пожртвованог посла, писала је текстове прожете вером у национално биће надахнута бурним историјским догађајима.

– у то време настају дела: „Видовданска идеја“, „Ми и стварност“, „Култ силе“, „Народна част“, „Српској жени“...

Ослобођење Старе Србије повод је да у овом великом и свестраном опусу остави и овај запис:

„Велико је време и диван је живот сада... Прво смо били пророци и говорили смо реч рат, а сада смо војници и говоримо реч победа. За доброг војника је рат и победа свеједно. Ту једну реч мислимо и говоримо, ту једну веру верујемо, по тој једној речи познају очеви синове и синови браћу... Иди и победи! Сретан ти полазак, војниче, и сретна ти рана, јуначе!“

-----

* ИСТОРИЈСКИ АРХИВ ТОПЛИЦЕ ПРОКУПЉЕ

ДРУГИ ПЕШАДИЈСКИ ПУК „КЊАЗ МИХАИЛО” - ГВОЗДЕНИ ПУК У ОСЛОБОДИЛАЧКИМ РАТОВИМА 1912-1918

ЗБОРНИК РАДОВА СА ОКРУГЛОГ СТОЛА Прокупље, 5. октобар 2012. године

Напомена: Преносимо део уводног излагања
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
26-08-2019, 11:11 AM
Порука: #380
RE: Батин подрум - Њу Месиџ
Кад почну ови аутори који се први пут дохватају српске историје да се нешто ишчуђавају.
"Чак је и Западњак Јован Скерлић".... а који то међу поменутима није западњак. Сви до једног су Паризлије.
Друго: они су свих тих година апсолутни носиоци тог националног, да не кажем националистичког, идентитета. Што није карактеристично само за Србију.
Треће: прва три војника који су погинули у Балканском рату против Турака били су рођени Београђани и коленовићи. Сва тројица су били добровољци. О томе сам већ писао на Квизу Српска историја.
Четврто: не знам што се сви чуде што су сви могући Срби кренули у рат за ослобођење Старе Србије и што су долазили из иностранства и са студија. Ова три момка из Београда су сва тројица у том тренутку били студенти у Паризу.
Напросто, свако српско дете је вековима гајено на косовској легенди и трагедији на Марици, на Краљевић Марку и његовој престоници Прилепу...
И тако даље, и тако даље....
Кад почну ови бивши комунистички фабрички новинари у 60 или 70 година да уче и пишу српску историју, онда испадне овако.
Нимбусе, није ово на Твој рачун, него овог Зечевића или како се већ зове.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
26-08-2019, 01:05 PM
Порука: #381
RE: Батин подрум - Њу Месиџ
Бенито, први пут се нећемо сложити.

Дух и поента чланка су потпуно супротни од онога како ти разумеш.

То је реална, са само мало патоса, слика ондашњег времена и ондашњег стања духа. По мени, драгоцена белешка о једној генерацији блиставих хероја, какве, прилика је, више неће бити.

Најпре, "европејство" је багателисан појам. Искомпромитован. Тај појам је пре сто двадесет или сто педесет година имао сасвим другу садржину него данас. Постоје финесе, вишезначности у свему ономе што је некада обухватало "европејство". Ништа необично што су париски ђаци били већина у, наглашавам не случајно, србијанској елити. Због емотивне везаности за Русију, Србију су звали "мала Русија". Али, истовремено, цивилизацијски, Србија је била ослоњена на Француску, па је такође имала надимак "мала Француска". Постоји разлика: културни Србин из Србије је морао владати француским језиком. Пречани генерално, па и пречански Срби, су били орјентисани ка Бечу те су говорили немачким језиком.

Србијанци су били врло неповерљиви према германским утицајима (сем када су војно устројство и дрил у питању, у томе смо много тога преузели од Пруса) и љубоморно су чували своју независност. Краљ Александар Обреновић је намеравао да Србију "утопи" у Аустроугарску, па знамо како је прошао.

То је једна ствар, а друга када се неко залаже за пан-европејство, односно утапање у Европљане као једну нацију, итд, има то код ових наших нео-пан-европејаца у изобиљу, тако да о томе не бих више.

Доживљај српског простора и поготово српског културног простора се у последњих сто педесет година грдно променио и редуковао. Ја сам пре пар година, под насловом "О поносу и заблуди" пренео један чланак из "Летописа Матице српске" из 1894.
http://nimbusovpodrum.blogspot.com/2017/05/50-1894.html

Ту се помиње и једна светковина све-српске културе у Дубровнику, који је, на потпуно природан начин, сматран као један од најважнијих наших култирних чворишта. Данас би вас сматрали за лудака када би тако нешто јавно тврдили.

Даље, Србија је крајем 19. века и почетком 20-ог века била сразмерно величине после Америке држава са највећом имиграцијом у свету. Србија је тада била земља добре наде и слободе. Тада је настала чувена пречанска песма:
"Са Овчара и Каблара
Лепа Мара проговара:
Мили Кнеже прими наске
У редове Србијанске!"

Нема чуђења дакле ондашњем српском (у пуном смислу) полету, већ га аутор горњег чланка бележи у времену када такав полет више не постоји.

Нека се љути ко хоће али истина је: У та доба Шумадија је била српски Пијемонт. Данас нам је Пијемонт Бихаћка република и зато пропадамо.

Исто важи за Београђане. Београдска деца, добровољци су тада певали:
"Што би дике,
оде у војнике!
Што би шкарта,
оста да се карта!"

Комплетна једна чета Ђачког батаљона била је састављена од београдске омадине, и они су били понајмађи па су добили надимак "Рузмарини" (има још приче око тих рузмарина, али скраћујемо). Данас, кад Београђанину кажеш да је "Рузмарин" он се увреди као да си му матер опсовао. Тако бива кад се не зна историја чак ни оне најуже средине у којој живиш.

Да закључим: ничега што си приговорио у презентованом чланку нема ни у алузији.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
26-08-2019, 07:20 PM
Порука: #382
RE: Батин подрум - Њу Месиџ
(26-08-2019 11:11 AM)Бенито Пише:  Кад почну ови аутори који се први пут дохватају српске историје да се нешто ишчуђавају.

Нису то мој Бенито аутори,него прикривене комуњаре или бивше комуњаре па сад лутају онако ко мушице.Мислим на наведеног Зечевића.

А и ово Србијанство ми се мало пење на ону ствар,прихватили људи да буду авнојевски Србијанци а овамо шатриотски текстови ко да су их из ЦК покупили.

У Србији постоји генерацијски проблем, једноставно, рођени донекле немају мало јачи домет схватања па се врте у лажном патриотском кругу где се јуначе речима у празно. Колико би ових аналтичара,блогера и осталих доколичара и нереализованих интелектуалаца узело пушку да брани Србију ако треба.Ма ниједан! Они би на непријатеља насртали убојитим речима.

Да не дужим,пун ми к*рац више разних филозофа и политичких мислилаца.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
Одговори 


[-]
Podeli (Prikazi sve)
Facebook Linkedin Twitter Digg

Скочи на Форум:


Корисник(а) прегледа ову тему: 1 Гост(а)