Одговори 
 
Оцена Теме:
  • 4 Гласова - 2.25 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
Батин подрум (Стара писма)
20-08-2014, 09:50 PM (Последња измена: 20-08-2014 10:27 PM од Ђорђе Ивковић.)
Порука: #1
Батин подрум (Стара писма)
ЦРВЕНИ БАНОВИ, ЦРНЕ БАНОВИНЕ

12-01-13


[Слика: images?q=tbn:ANd9GcRp7VC1PPCLf4H5kwteLjJ...9c4WybJylw]

Не, нећемо од кулина-Бана, нити од Бана Јелачића.
Само колико морамо.
Невероватно, колико је све исто.
Намесници и бановине ће нам доћи главе.

Родио се нови национални модернизам: враћамо се у будућност савремене нације.

Године 1882, у Босну и Херцеговину стиже Бењамин Калај, нови ћесарски намесник. Дочекао га је и митрополит Косановић, кога је именовао двор. У пратњи Калајевој, као „доглавник“, тајни саветник, беше и угарски Србин Федор Николић. Овог Федора Николића можемо сматрати једним од претеча „друге Србије“. Био је нешто као оновременски Вук Драшковић. Уз то, бацао је око на српски престо преко “бабине линије“, односно неком далеком крвном везом са Обреновићима. Беше претечом свих оних који данас по српским земљама, али истовремено страним државама, прихватају нову реалност - да су национална мањина националним мањинама и до јуче непостојећим народима; свима којим није проблем да прихвате иначе просто немогућ став – наметнут од великих сила – да ти други народи неће да живе у истој држави са Србима, а да Срби морају да живе са њима.

Митрополит Косановић, и сам потпуно зависан од бечке круне, дрзно се да се том приликом пожали новом намеснику на тежак положај православних у „новој“ им држави. Калај је стрпљиво саслушао жалбе и благо одговорио да у Босни познаје само једну народност – босанску. Та народност исповеда разне вере, па ће се он потрудити да све вере потпомогне.

Наравно, „помоћ“ се састојала у још већем притиску. У сврху борбе против национализама, а за стварање бошњачке нације, после неколико година службе отпустио је Калај и баруна Федора Николића.

И, окруност се исплатила. Уз легендарну „Загребачку“ дивизију, Босанци су били убедљиво најбољи војници Аустроугарске и првом светском рату. У Босни и Херцеговини беше најмањи проценат дезертерства у целој царевини.

Овде је међутим поента у Калајевој дефиницији, која је неких 130 година касније изронила из ропотарнице Аустроугарске као „модерно схватање нације“.

Овај калејевски национални модернизам се раширио „интелектуалним круговима“ од Београда до Бања Луке, као политиколошки Гангам стајл.

Знамо да намесници који из ЕУ стижу у Сарајево имају само један стратешки задатак: унитарну Босну и Херцеговину и ликвидацију вечитог српског реметилачког фактора.

Но, не може то прдузеће да се лако спроведе без активног учешћа освешћених Срба. Освешћени Срби ће тако нарицати да их Република Српска запаво лишава субјективитета грађанства и завичајности целине БиХ. Уместо овог идентитетског садржаја нуде се Србима предмодерне (рекосмо ли да је Калај невероватни модерниста и визионар) илузије племенске саборности. РС је такође и кула у ваздуху, узрок беде и бесперспективности, кочница просперитета Бих, али одраз великосрпских претензија Београда.

Злослутно се према се „калајево прољеће“ у републици Српској.

***
Ако се могу разумети честе конфузије међу Србима у Аусроугарској по националном и верском питању, оно што су Срби из Хрватске, окупљени у Самосталну демократску странку, радили свом народу, велика је трагедија и одраз једног дубоко усађеног робовског менталитета.

Једнако као и Хрвати, ова врста или део Срба истрајавала је на идеји хрватске државе и ништа их није могло поколебати у том убеђењу.

Ваљда последњим дамаром, Светозар Прибићевић, ранији драговољац у „Вражјој дивизији“, је у „Писму Србима“ убеђивао сународнике да је Хрватска држава у њиховом најбољем интересу. Мехмед Спахо, какав год да је иначе био, показао се одговорнијим Србином од свих њих. Овај муслиман је запрво био једна од највећих политичких сметњи формирњу бановине Хрватске, заметку НДХ. Зато је, има индикација, и умро.

Хрвати су, дапаче, што им је више попуштано постајали све арогантнији а на терену све суровији.

Када је краљ Александар коначно увидео да одњегове фантазије спаковане у девет бановина нема ништа, ту су били Прибићевић и његови да се најодлучније супротставе ампутацији Словеније и Хрватске по познатој линији.

На крају, београдски политичари су морали на преговоре да долазе Хрватима на ноге, у Загреб, док они никада нису ишли у Београд. Ако сте овај стари начин опхођења препознали у понашању актуелних наших пузајућих Банова, нема грешке, вратили смо се политичким времепловом у модерност бановина.

Нису Хрвати у опште крили шта хоће*:
Цитат: Поводом четрдесете годишњице смрти Анте Старчевића, 25.и 26. јула 1936. године у Оточцу у Лици приређена је свечаност. Највише присутних било је из околних села. Послепомена, пред римокатоличком црквом говорио је жупник Грга Старчевић и казао:
Ми Србе не признајемо и не волимо, ми нисмо њихова браћа.
Далеко им лијепа кућа од наше. Ми хоћемо хрватску државу и хрватску војску. Они балкански цигани и цинцари покушали су да нас браћом назову, али их ми не признајемо за браћу - они нам нису браћа.


У Окружници, означеној као строго поверљивом материјалу од самог вођства ХСС-a, ширеној по нижим организацијама, у првомe ставу је писало:
Сломљена је државна заједница. Држава је раздијејељена на два подручја. Бит ће задатак хрватског народног вођства да ову раздиобу све више и јаче развија. Зато у свима нашим изјавама, говорима и чланцима, као и разговорима нећемо никад употребити име Југославија него државна заједница...

Наравно, формирање бановине Хрватске није донело смирење. По показаној наопакој матрици, они чији су ближњи највећма били угрожени од хрватског шовинизма, највише су бранили хрватску државу у формирању. Сава Косановић је тако, чврсто следећи идеологију своје странке, захтевао да бановина Хрватска буде још већа! Образложење беше збиља уврнуто – биће, твдио је Косановић, у том случају више Срба у тој Бановини, те ће лакше штитити своје интересе.

Страдања Срба у већински хрватским срединама била су све чешћа и све морбиднија. До копања очију. Али државна цензура није дозвољавала објављивање текстова с вестима о страдању Срба. Такве информације могле су се објављивати само у новинама као што су Српски глас, Српско огњиште и Народна Одбрана.

Дошао је други светски рат, и не знамо шта је било. Ни своје жртве нисмо успели да пребројимо.

Који је епилог кошмарних експеримената са бановинама? Сава Косановић је постао „угледни грађанин“ и министар у Титовој влади.

Више нисмо имали бановине, већ републике и покрајине, што није исто, већ много горе.

Српско учење памети је ћорав посао.

Остала је, као сјемениште зла, зграда бановине у Новом Саду.

***
Мало ко обраћа пажњу да је у ФНРЈ и СФРЈ постојала прилично уравнотежена расподела полуга власти и моћи. Поред неприкосновеног Хрвата сумљивог подријтла, Јосипа Броза, председници СИВ илити владе скоро редовно су били Хрвати. Последњих десет умирућих година „државне заједнице“, обавезно Хрвати (Планинц, Микулић, А. Марковић). Војску су држали кадрови из зоне одговорности шесте личке и седме банијске, не толико комунисти, колико убеђени прибићевци. Од Ивана Гошњака до Вељка Кадијевића. Мање је познато да је Кадијевић амерички војни питомац. Ено га главнокомандујући најскупље и најпропалије војске у историји, одмара се у Русији. Јапански генерал би извршио харикири да му војска тако пропадне, овај наш амерички кадет је задовољан обављеним послом и неузнемираван из Хага, за разлику од његових најчаснијих официра.

Просто се намеће име книњанина Здравка Поноша, који је за време борби у Крајини био на специјализацију у САД, а после постао „најмлађи генерал“ и командант српске војске. Та замислите да су Путник или Мишић били на специјализацији у Немачкој за време Колубарске битке?! Сад је удомљен у дипломатској синекури код Вука Јеремића, малог од Поздераца.

Конкуренција за савременог Стојадиновића је незамисливо велика. Ја лично, типовао бих по учинку на Ђинђића, по пузању на Тадића.

Зар оно што се чује данас из новосадске бановине, није исто што су негда у бановини Хрватској говорили Мачек и његове потоње усташе?

Кад видим Егерешија, као да гледам Мачека.
Кад видим Пастора, сетим се Тачија.
Кад видим Чанка, знам да гледам класичног српског црвеног бана.
У осталом, све су то црвени банови.

Отуда, реликт титоизма и, још даље, банског менталитета, САП Војводину, треба ликвидирати. Можда у почетку буде тешко, али тако би било најбоље.

А зграда бановине? Ту би вредео тротил или семтекс, а ваљда има и нешто савременије и ефикасније. Да камен на камену не остане. Да је избришемо и са лица земље и из памћења.
-------

* Вељко Ђ. Ђурић
Прилози за историју Срба
у Бановини Хрватској 1939-1941. године
https://docs.google.com/viewer?a=v&q...ZegBB5G1cC58bN

ФАМА ВОЈВОЂАНСКОГ ИДЕНТИТЕТА

28-12-12

[Слика: 6bf.jpg]

Фама „војвођанског идентитета“ опстаје на парама страних фондација и фанатичном аутошовинизму шаке проданих Срба - немчара, мађарона и потурица.

У позадини се назире мрачна сенка фон Хабзбурга (или Хапсбурга, како се раније писало).

Након објављивања резултата овогодишњег пописа може се видети да је задатак расрбљавања становништва у Војводини доживео потпуни фијаско и поред дуге, агресивне и букачке кампање на коју аутономистичка котерија и стране агентуре нису жалиле ни труда ни долара.

Очекивало би се да се сепаратистички илуминати после оваквог нокаута неће враћати на сцену. Наравно, нисмо толико наивни. Знамо да ће наставити са још већим жаром.

Све што се данас догађа и расправља око Војводине, већ се догађало и већ је расправљено.

Као пример, предочићу пар коментара од пре три и по године са већ познатог сепаратистичког гласила „Аутономија.инфо“, коју издржавају влада УСА преко фондације НЕД и влада Војводине преко грбаче пореских платиша. Тема је „војвођански идентитет“. Ако мало боље погледате коментаре на темама, видећете да су испремештани, а многи накнадно избрисани, тако да је скоро немогуће схватити око чега је заправо вођена полемика. И то може бити индиректни доказ да уредништво никако није било задовољно исходом размене мишљења између сепаратиста (углавном смештених у самој редакцији) и нас, обичних читалаца, противника сепаратизма.

Egereši: Incidente na nacionalnoj osnovi kvalifikovati kao krivična dela
apr 28 2009

Бата

Пошто сви ћуте, празнују, ево ја, докон, да у свом незнању покушам да се снађем. У томе ћеш ми ти, Семтексу ( нап: ник једног њиховог „борца“), несебично помоћи, не сумњам. Дакле, у вашим писанијима нисам нашао одговоре на следећа питања:

1. Како је прошао експеримент са „Југословенством“?
2. Шта ће нам „државни апарат“ Војводине да би се извршила децентрализација?
3. Да ли отворена залагања за „ДЕМОНТИРАЊЕ“ СПЦ подпада под санкције Закона против дискриминације?
4. Зашто је будалаштина навести ЧИЊЕНИЦУ да је Војводина и у Прву и у Другу Југославију ушла као најразвијенији њен део (а да је тек касније, во времја „самоуправног социјализма“, изгубила примат на рачун Словеније и Хрватске – а не Србије, која је, чињеница је и то, још горе прошла)?
5. Да ли је Ненад Чанак будала зато што је јавно навео први део предходне констатације?
6. Зашто је НЧ прећутао други део истине?
7. Зашто је НЧ објаснио како је (део) система горње поменуте експлоатације функцианисао, али је, при томе, прећутао да је то било за време Анта Марковића?
8. Зашто је прећутао да је АМ имао пуну подршку аутономашке врхушке за системску пљачку Војводине?
9. Цитат."…ДОЂОШИ не могу да се прилагоде на КУЛТУРУ ВИШЕГ СТЕПЕНА, па мрзе и Војводину и нас Војвођане, бацају смеће по улицама, прљају нам градове, исписују увредљиве графите …"(„Ујвидеки“, коментаторка) Зар се овде не ради о класичном шовинизму?
10. Да ли су ружни графити „Србија – Србима“ и „Бандо црвена!“ а лепи „Војводина -војвођанима“ и Бандо црквена!“ ?
11. Да ли су Ненад Чанак, Опачић, Костић… „дођоши“ ?
12. Пре ког датума се требало доселити у Војводину, да би се могао добити сертификат „правог Војвођанина“?
13. Да ли оба родитеља треба да испуне предходни услов?
14. Ко је „ауторитет“ који ће оверити нечије правоверно војвођанство?
15. У КОЈОЈ ЗЕМЉИ СВЕТА НАЦИОНАЛНЕ МАЊИНЕ ИМАЈУ ВЕЋА ПРАВА НЕГО У СРБИЈИ ?
16. У КОЈОЈ ЗЕМЉИ СВЕТА СРБИ ИМАЈУ ИСТА ПРАВА КАО МАЊИНЕ У СРБИЈИ ?
17. Ако вам смета што се „Палма дружио са Бетовеном“ (нап: „Анђелчек“ – „Анђео Чувар“, администратор сајта), зашто вам не смета што у „Влади“ Војводине седи један басаџија (нап: Александар Кравић, ЛСВ)?
18. Смета вам „неписмени“ Веља Илић. А знате ли ко располаже средствима „националног“ инвестиционог фонда Војводине? Ја знам и Боже ме сачувај…
19. Ако су „глупости приче о протеривању било ког човека по националној основи из Војводине“ („Ујвидеки“), како тумачите прогон 400.000 Немаца, и постојање класичног конц-логора у Книћанину? ( При томе, ако поновите „мудрост“ да је за то крив Слободан Милошевић /нап: и то се могло прочитати на сајту „Аутономија“/ и сл., ја могу само да вам поновим да сте за психијатрију).
20. Ко се од нас „великосрба“ овде дичио етничком чистоћом, и ко се од вас није дичио ?
21. Ако је флоскула да се овде присутни шовинизам према Србима не плаћа из иностранства, што не погледате у горњи десни угао прве стране овога сајта (нап: лого „НЕД“)?
22. „…И то не бих назвао протеривањем – тек прочишћењем загађене Војводине…“ („Анђелчек“). Питање: да ли је ово буквално преписано од Хитлера, или је само последица задојености његовом идеологијом?
23. И опет питање: ко ђе бити „Велики брат“, који ће одредити ко је за „асанацију“ ?
24. Како ћете исто извршити без потока крви? Ја вам због тога говорим да сте потпуни идиоти.
25. Зашто се не борите за реституцију? Када сте чули НЧ да неког опљује через тога, или гађа штапом?
26. Да ли мађарски захтев за „тростепену аутономију“ иде ка цепању Војводине ?
27. Како мислите да не дате Суботици оно што за себе тражите од Београда?
28. Да ли је то што карте Велике Мађарске (без Војводине) висе по школама, добронамерно спрам исте?
29. Да ли постоји аутохтона војвођанска кошава, или је то обичан ветар који дува подунављем (нап: "Одуваће вас војвођанска кошава" - претња "дођошима" и "великосрбима")?
30. Да ли сам, на ваше изругивање „Пантићевом“ дијалекту, требао да одговорим истом мером, или да поступим како сам поступио – да такво примитивно понашање игноришем као одраз немоћи интелектуално и културно инфериорних/маргиналних типова?
31. Ево и једног питања са других тема: „Ујвидеки“ је устврдио да Војводина даје 45% буџета. На молбу да наведе свој извор тог сазнања „Ујвидеки“ ,бар за сада, ћути. До сада је увек ћутао кад му се поставе питања на која нема одговор.

Нешто касније, на другој теми...

IŠTVAN PASTOR: I dalje miloševićevska politika prema Vojvodini

maj 12 2009

Бата

Г. Пастор, питања за Вас:

- Јесте ли ви Мађар? (Далкле, не признајете „војвођанство“ ?)
- Или сте Војвођанин? (Дакле, нисте Мађар ?)
- Или сте Војвођанин мађарског порекла? ( То подразумева да не признајете и Србију као своју Отаџбину, јер би сте, у том случају, били и Србин мађарског порекла ?)
- Или сте Мађар војвођанског порекла? (Опет не признајете Србију?)
- Или сте све скупа, односно јужно-Мађар у великој Мађарској?
- Или сте спремни да се јавно одрекнете свих ових профашистичких идеја и изјавите да сте грађанин Србије, са правима и обавезама које имају сви други њени грађани?

Наравно, ни на једно питање није било одговора, јер их сепаратисти ни немају. Било је само шовинистичких увреда и провокација.

Што неко написа "Котерију у месо!" Само, ову котерију што не убије, то је ојача. А Срби оклевају.

СТОЈАНИ И БЕГАНИ

12-12-12

[Слика: Spomenko-Gosti%25C4%2587-300x195.jpg]
Споменко Гостић (1979-1993)

„Не плаче мајка Беганова, већ Стојанова!“

Јесте ли чули да неки дезертер, побегуља, издајник, у Србији трпи и гладује? Има ли неки такав да труне у затвору, док му породицу избацују на улицу? Има ли неки да је прокажен и одбачен од друштва?

Срећемо их сваки дан, гледамо их како се разметљиво шире и расту; и ништа.

Они другачији – часни и храбри, ако су и претрајали, ено их иза маргине, дубоко разочарани, затворени у свој свет, грба друштву које је хоће да буде „као сав нормлан свет“.

Наши Бегани, не само да им није зафалила длака с главе, већ су свој кукавичлук и издају дигли на дубоки ниво философске мисли, на мистични дискурс и етичку парадигму. Они нису издајници већ „визионари“, Прометеји мал` не.

Високопрофитни дезертерски "Прометеји", који од свог ништавила направише породични бизнис.

Колико сте пута прочитали "приче из живота" разних Бегана, по истом клишеу – Сретну се Беган и Стојан после двадесет година. Обично у неком прљавом бифеу на железничкој или аутобуској станици. Причају о детињству. Напију се, нервозно пуше. Беган увиђавно избегава за Стојана неугодне теме. Стојан је разочаран јер је „касно схватио“ оно што је Беган одмах препознао. Стојан је пропао као личност, а Беган је само избеглица, за шта је крив његов приглупи другар из детињства који се повео за великосрпским национализмом и поповима. Беган је велики човек широке душе у патњи, па прашта.

Затим се креће са веле-философском елаборацијом ситуације. Има ту прегршт високопарних цитата од Ничеа од Буковског, па даље...

Редовно се завршава закључком да Србију, која је њих, побегуље, хлебом нахранила, треба уништити.

СТОЈАН 1.
Споменко Гостић – дечак у одбрани отаџбине


Зашто је заборављен дечак Споменко Гостић, који је у рату погинуо на Озрену? Ко је све заказао у небризи према добитнику ордена заслуга за народ?

Да ли знате где се у Републици Српској налази Основна школа „Споменко Гостић“?

Одговор на ово квиз-питање је једноставан и кратак: нигде. А можда би било примерено да бар једна оваква установа буде „његова“. По Споменку Гостићу не носи име ниједна улица у његовом родном Добоју или Бања Луци – местима где је пре и после несретног рата у БиХ измењено на стотине имена улица и насеља, али се надлежни никад нису сетили овог дечака који је живот, у 14. години, уградио у темеље Републике Српске.

Остале су само забрађена хумка и медаља заслуга за народ, којом је постхумно одликован овај мали борац, великог и храброг срца.

Понуда из Париза

Споменка је на ратишту упознао један Србин који је живео у Француској. Гледао га је на неком ТВ каналу и дошао из Париза са намером да га одведе кући и – усвоји.

- Споменко је позив одбио речима: „Док моја нога са саборцима не ступи у Маглај ја не идем одавде“. Французу се захвалио на позиву и животу у Паризу, а овај га је частио са две штеке цигарета.

БЕГАН:
ЗЛАТКО ЈЕЛИСАВАЦ


http://www.haber.ba/vijesti/bih/7461...ori-uzasa.html

Рођен сам у Кикинди, али сам скоро двадесет година живео у Босни. Дете сам из мешаног брака (мајка Муслиманка, отац Србин) и у рату сам морао да изаберем «страну»… Ја сам изабрао да не бирам и побегао сам из Босне у моју «другу» домовину – Војводину.
...
Дошло је време да странствовање да и прве плодове и наслућују се, додуше још су зелени и нејаки, али осећам да је почело. Без обзира на статуте и статусе у Војводини је порасла свест о самосталности, а Београд – при томе мислим на политичке моћнике и креатуре туђих интереса, реагује фрустрирајуће као да зна да се у «равници нешто ваља». А то што се «ваља» значи да Војводина јесте европска регија и да је њен главни град Нови Сад; то значи да је Војводини доста лоповлука, примитивизма, ратова, беде и свега онаога што су нам приредили до сада. Моје искуство странствовања ме је довело до тога да у Војводини видим будућност и остварење оног о чему сањам целог живота – да живим слободан онакав какав јесам.

Може се бити Беган а да се нигде не оде, Београд је пун таквих.

СТОЈАН 2.

[Слика: img4945vo811.jpg]
Бранивоје Милиновић (1974-1991)

[Слика: 0309branivoje.jpg]
Бранивоје Милиновић, последњи тренуци...

У извештајима на ТВ Београд поводом демонстрација 9. марта 1991., Бранивоје је окарактерисан као „хулиган“. У стварности, био је добар ђак, гимназијалац, вредан спортиста. Убила ла га је Милошевићева и Мирина комунистичка полиција, доведена из Пожаревца.

БЕГАН:

За Бегана можете да се одлучите сами. Чеда, Хомен, Тадић, Ђилас...Све једно је. Исти су.

Не мора чак ни из куће да се изађе, да би се био херој и издајник.

СТОЈАН 3.


[Слика: 17V31-150x150.jpg]
Сања Миленковић (1983-1999)

ЂАК СВИХ ГЕНЕРАЦИЈА

У бомбардовању моста у Варварину, 30. маја, по подне, убијена је Сања Миленковић (15) даровити математичар, чији су резултати у овој науци наговештавали олимпијски успон. Била је ђак свих генерација школе у Варварину, која никад није имала тако бриљантног ђака. Немачки адвокат Улрих Дост, у тужби против своје државе, за Сањино убиство и убиство цивила у Варварину навео је да је у овом српском градићу учињен страшан злочин. Тужба је одбијена?!

Истинита стварност и после десет година:

Они који су је познавали кажу да је могла постати математички геније.

Они који нису, кажу данас како је “прича о жртвама НАТО лажна демагогија.”

БЕГАН:
А ко је "њен" Беган?

Ех, њен Беган је рођени отац, председник Општине.

И ту се круг затвара. Физички, младост нашег народа, прави цвет, убијају усташе, балије, Шиптари, НАТО или комунисти. Душу народа убијамо сами, владајућом идеологијом Величанственог Кукавичлука.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
20-08-2014, 11:29 PM
Порука: #2
RE: Батин подрум (Стара писма)
Добро је, нимбус. Већ си изградио стил.
ПС Ово, на крају, за Зорана Миленковића није требало да напишеш. Познајем га лично, а и нисам чуо ни од кога другог нешто ружно за њега. осим од чланова ЛДП-а у Варварину. Поготово, што се, наравно, није одрекао детета. У том граду се , можда, и најревосније обележава погибија људи за време бомбардовања НАТО-а. Упореди рецимо са Нишом или Новим Садом.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
21-08-2014, 09:48 AM
Порука: #3
RE: Батин подрум (Стара писма)
Бенито,
Није се отац одрекао детета, већ је након свега најприсније сарађивао са Американцима, позивао на опроштај и помирење, грлио се са њима и слично. САД направиле нешто за децу ометену у развоју, па су се ваљда тиме откупили?! Било је о томе написа у новинама, нема грешке.
Да се недостојно односимо према сопственим мученицима, истина је. Управо се пише о скандалозном уклањању бисте Милице Ракић...
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
21-08-2014, 12:08 PM
Порука: #4
RE: Батин подрум (Стара писма)
ДА ЛИ ЈЕ „ДРУГА СРБИЈА“ ЗРЕЛА ЗА ЛАПОТ?

05-12-12

[Слика: protest-studenti-1328585176-53319.jpg]

Забезекнута проеуропска курајбер-елита гледала је данас масовни бунт српске интелектуалне младости против хашке тираније, под којим су стењали учмали градови.

Еуро-пандурски креационисти су могли са горчином само да констатују да народ, студенти посебно, нису онаква ресетована титоистичка политичка стока, каквом су мислили да су га (народ) издизајнирали.

Горку неверицу заменио је бес. Студенти су им забили прст у зеницу ока, у врховно Светилиште, у Свети Сифилис – Хашки Трибунал.

Уследила је другосрбијанска ноћ дугих носева.

Кренуо је општи напад западњачких интелектуалних ренџера у најму на здраву памет. Бесомучно пендрекање истине.

У последњих неколико сати другосрбијанска псина достигла је свој ултимативни врхунац. Снага псине очитована у количини избљуване погани у јединици времена, личи на пара-ментални цунами. Да су могли, подавили би све студенте. Да их нема. Једном за свагда. Да се уклони студентски реметилачки фактор. Да на време уклоне и оне што ће им за двадесет година можда бити непријатељи.

Пера Луковић се трансформисао у Усаина Болта усташког џукелизма.

Цитат: Бљутави, академски национализам

Неколико тисућа национално освешћених студената који недељама не могу да уче јер их академска душа боли због хашких пресуда – уместо на испите, кренуло је на београдске улице да у традиционалном кич-патриотизму покажу да, како рече један од организатора, „омладина осећа неправду која се тиче целе Србије и да жели да покаже да та неправда боли“. Носећи пароле које су неодољиво подсећале на воњ милошевићевских фанатика ( „Хашки суде докле више", "Судије треба да суде по закону, а не по налогу", "Не дамо Косово", "Свако је невин док се не доказе да је Србин", "Хаг, право силе, а не сила права", "Од ваше правде, нема веће неправде"), студенти су, наравно, добили подршку нациста из Образа и тешких десничара из организације 1389. Укратко, ништа ново. Још једна фашистичка представа у земљи Србији у којој се национализам пажљиво гаји и негује.

Коментари пратећих пара-усташа накићени су, најбоље што су могли да смисле, разним епитетима...„србски кретени“, „багра“, „говна“... и сл., уз редовни вапај „о зар сам ишао/идем на исти униврезитет“, чиме се жели самоистаћи неупитна висока интелектуална разина лајавог периног акрепа.

Дабоме, количином избљувака и масовношћу накариканих „лајкова“ неприкосновен је Б92.

Динко Грухоњић није заостао у лајању:
Цитат: „СТУДЕНТИ“ ПРОТИВ ХАГА ЗАЈЕДНО СА НАШИСТИМА И ОБРАЗОМ
дец 4 2012
Где су, у ствари, нестали прави студенти?

Где су, у ствари, у овој недођији од земље, нестали „прави студенти“? Мислимо на оне који су се одвајкада некако борили за праву правду, који су – због своје младости – били пре свега левичари, анархисти да не кажемо? Данас, ето, имамо следећу ситуацију: студенти су најконзерватнији део овог друштва, а пензионери, канда, најлибералнији. Можда је то због тога што су студенти ни мање ни више него деца својих родитеља. А знамо какви су им родитељи. Зато је наиван онај кога чуди оваква вест...

Динкови „прави студенти“ су, скоро генерално, неприкосновено најгори изрод који је Србија хранила.

Наравно, Динко је у бесу промашио тему - протест студената нема везе са икаквом идеологијом, сем ако не мисли да су тужиоци и судије хашког Трибунала комунисти на тајном задатку, а она зградурина му се не привиђа као хотел "Лукс".

Очигледна је несразмера – на Динкову штету – у броју активних учесника његове недавне „антифашистичке“ шетње и данашњег спонтаног и искреног протеста „обичних“ студената. Ни све паре НЕД-а и „фондације Конрад Аденауер“, ни сва „селекција младих кадрова“, сведена на протежирање шмокљана и педера, ни пропаганда и „охрабривање“, нису дорасли једном ФБ позиву.

Једноставно, млади људи су поступили по налогу своје још неконтаминиране савести. И ту се нема шта додати.

Од овог протеста, у нашем друштву тешко да ће ико од студената имати каквог личног "бенефита".

Тој деци се урличе СМРТ ФАШИЗМУ!!!

Отуда, одурно је и трпање министра Селаковића-„праведног“, у први ред протеста, да буде уочен, у дану када су његови шефови отишли да продају државу и Тачија пољубе у папучу.

Ништа мање одурно није просеравање Чеде целомудреног Јовановића, који се на студентским протестима бубуљица решио и онда оженио, и баснословни иметак стекао. Сад скочио против „злоупотребе“ протеста. По њему, студенти су ударили „нож у леђа“ европској перспективи.

Цитат: "Србија је уморна од давалаца туђе крви и политичких пиромана попут Селаковића. После овога министар правде мора да поднесе оставку или да буде смењен у Влади", навео је Јовановић.

Другосрбијанци су, изгледа, убеђени да је довољно да на сваких осам сати наште срца закреште из дна грла "Смрт фашизму!“ да би били људи?

Истина је супротна – ти распаднути интелектуални сифилистичарски морибунди, одржавани на инфузијама страних фондација и домаћих фондова, неспособни за поштен рад, нису достојни нити вредни живота. Истина је да су сва та "смрт-фашизму" крештала и продани политичари само неодрађен посао Тарзана и Марадоне Јовановића и њиховог возила за специјалне намене.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
22-08-2014, 11:58 AM (Последња измена: 22-08-2014 12:21 PM од Ђорђе Ивковић.)
Порука: #5
RE: Батин подрум (Стара писма)
УСТАШКА "ПРАВИЦА"

14-11-12

[Слика: sonja_biserko_thumb.jpg?w=625&h=418]
Соња Бисерко, међу својима


Дигла се мала прашина око захтева организације „Наши“ да се неке невладине организације које делују протвуставно санкционишу као противуставне. На листи су Фонд за хуманитарно право, Хелсиншки одбор, Амнести интернешенел, Центар за културну деконтаминацију, Пешчаник, Егзит и Иницијатива младих за људска права, Квирија центар, Грађанске иницијативе, Геј-стрејт алијанса...

Из НВО сектора стигао је промтно одговор да је напад на њихово противуставно деловање фашизам.

Сад, ако Уставни суд Србије донесе одлуку да противуставно деловање НВО, које исте ките као „антифашизам“, није противуставно, доводе себе у такав атифашистички галиматијас, где ће стајући на страну ТЗВ „анифашиста“, сами себе промовисати у фашисте.

Јасно? Није јасно? Кога брига. ЈБГ Бог вам дао главе да мислите њима, а не шешире носити на истима.

Уставни су Србије има право да поступи и по Уставу Србије. Али, тешко је веровати да ће на тај начин Судије и Суђаје жртвовати своје тешко стечене синекуре зарад Устава.

[Слика: images?q=tbn:ANd9GcTP2DSVRsqR13xFaz1klzM...9k8OZ--Whz][Слика: images?q=tbn:ANd9GcT0ttcd_WIIXLglxwWSCs2...ZtVlw4TySA]
Жене у црном : Мртва природа & Mртва природа

Вођен уверењем да се може изразити лични став у нашем демократском друштву, поводом овог замешатељста покушао сам се демократски изразити на сајту РАДИЈА 021. Толико сам био убеђен у њину демократичност, да нисам применио ни заштиту цопи-пасте. Мало проширено, и по сећању, ево мојег става:

Основно питање је: ШТА НИЈЕ ТАЧНО У "ИНКРИМИНИСАНОМ" СТАВУ ОРГАНИЗАЦИЈЕ "НАШИ"?

Шта је спорно у ставу да су именоване НВО доказано и недвосмислено шовинистичке, АНТИСРПСКЕ? Квалификовање ове фаланге НВО као "познатих по промоцији људских права и мировном активизму" је, управо због те нескривене мржње према Србима, оксиморон. ПЕТА КОЛОНА НИЈЕ МИРОВНА КОЛОНА.

Нема код тих креатура ни људских права ни мировњаштва. Постоји само мржња, што плаћена, што из личног ентузијазма.

У осталом, данашњи покрети по својим идеологијама се слабо уклапају бајате идеолошке клишее. Данашњи титоисти су неким делом окупирали суверени простор љотићеваца од пре седамдесет година. Другим делом су на истој фреквенцији са усташама и балистима. Тек стражњицом су у конекцију са хомосексуалним талибанима. Нису атеисти - њихова врховна божанства су Долар и Ојро.

И сад ће они да одређују ко је фашиста а ко антифашиста?!

"Бела књига" НВО је оличење.

Цитирам (а цитат је од пре четири године, и молим да се пажљиво прочита. Обзиром да су жене / у овом слочају г-ђа Мојсиловић/ честитији Срби од мушких):

Цитат:Кад нормалан човек, који дуго памти, чује за некакву Белу књигу у којој се наводе спискови “штетних појава за наше друштво” и испостављају спискови људи који су “носиоци тих идеја”, мора да му се дигне коса на глави, јер је прва асоцијација на комунизам, Шувара, и “нове смернице у развоју социјалистичког друштва”. Актуелна Бела књига, или цинично названа “Бијела књига” о којој се ових дана говори, тачније “Самоизолација: реалност или циљ” (Београд, 2008) јесте годишњи извештај Хелсиншког одбора за људска права. Није случајно ово дело анонимних аутора подигло не само косу на глави српске јавности, него и крвни притисак. У обимној књизи, за коју Соња Бисерко, идејни творац овог “удара на српски национализам и ултрадесницу”, каже да “није случајно да се баш сад напада, иако је прошло неколико месеци од објављивања”, може се пронаћи обиље теза за жестоку расправу.

Иако се у овом капиталном доказном материјалу о српском ужасу, испостављају многа имена пре свега интелектуалаца и професора који су означени као “главни носиоци штетних националистичких и десничарских идеја”, утисак је да ова књига представља неку врсту нове оптужнице за “прву Србију”, коју Европи, свету, Хрватској, и ломним душама у Србији, испоставља такозвана друга Србија. У недостатку нових српских злочина који би могли да се процесуирају у Хагу, Хелсиншки одбор и комунистички мислиоци из прошлости, острвили су се на оно што им је најмилије - злочин мишљења. У том контексту све врви од Нових прилога за биографију једне генералне српске несолидности. Можда се прави циљ овог покушаја скоро инквизиторског лова на вештице, најтачније може прочитати из једног цитата из овог извештаја: “Док год губитничка нација има команду над својим националним идентитетом, она ће тврдоглаво одбијати да се повинује захтевима победника за моралном и духовном предајом.”

Српска инетелектуална, духовна културна и политичка елита, дакле, нема намеру да се повинује “захтевима победника за моралном и духовном предајом”, а још мање “губитничка нација одбија да испусти команду над својим националним идентитетом”, што, у крајњој инстанци, може да говори сасвим лепо о Србији данас.

Бела књига, дакле, треба да нас убеди да се морално и духовно предамо победницима. Ко су победници? Соња Бисерко и ултрарадикална левица која, запенушана од прича о демократији и Европи, не може да поднесе ни другачије мишљење, ни разноврсност идеја на политичком спектру? Или је победник Европа, која тражи губитак националног идентитета и предају сваке врсте? Па, што нам то раније нисте рекли? У сваком случају, ова нова самозвана “друга Србија” која игра улогу европског егзорциста злог српског духа, сматра да је дошло време да се радикална метла упосли прво на Универзитету, а онда редом - по медијима, издавачким кућама, и на сваком другом месту. Истеривање може да почне.

Парадокс и лежи у чињеници да ова књига представља прст у око српској јавности у тренутку док се аргументи за и против Европе гомилају на српској сцени попут питања живота и смрти. Европа и европски стандарди које промовише Друштво Соње Бисерко, препуни су суштинског гађења пре свега према слободи, демократији, Србији, ћирилици, СПЦ, САНУ, и свему што може да вам падне на памет - бизаран детаљ - у књизи су као доказ српског национализма и десничарства поменути чак и српски медији који су критички писали о концерту проусташке звезде Марка Перковића Томпсона!

Основно питање гласи - да ли је то Европа о каквој сањамо, и да ли Соња Бисерко ово ради по налогу Европе? Да ли је онима који ово финансирају у интересу да овај посао не успе, па да се српској елити и српском друштву Европа згади и пре него што стигнемо до њеног предворја? Јер, ко би желео у комунистичко-инквизиторски идеолошки пургаторијум Соње Бисерко, осим оних који су одувек давали нове прилоге за белу књигу сваке врсте?

Ово лице Европе, нацртано невештом руком љубитеља Шуварове Беле књиге, представља Европу као стаљинистички логор у коме је “правилно размишљање” и “морално-политичка подобност” укључујући и послушност, “опроштајница“ за улазак у обећани рај Новог светског поретка.

Даншњи интензивни "анртифашизам" недвосмислено вуче ка рестаурацији неког вида Аустругарске монархије.

Тако. Да знате, чим неко помене "ваши" и "звери" уместо правих имена, знајте да у таквом чучи мали усташа. Ако не усташа, а оно неки домобранчић.

У СЕНЦИ РАМОНДЕ

12-11-12

[Слика: Izvidjac-srpske-vojske-Dragutin-Matic.jpg]

Прошло је деведесетчетири године од окончања Првог светског рата. Славе Французи и Енглези „Дан примирја“, па би и ми некако, стидљиво и потиштено, да се придружимо.

Како да се придружимо достојанству прославе великих држава, ондашњих наших савезника, за које нисмо сигурни јесу ли својим политикама допринели више или мање смрти 1.300.000 Срба од аустро-немачких и бугарских топова и вешала, арнаутских заседа или тифуса? Како другачије него на нама својствен начин – имитирањем.

Каче наши сурови пријатељи на ревере имитацију неког цвета који је за њих симбол херојства њихових ратника. Кад они каче, и ми ћемо. Избор је пао, претпостављам, по окаснелој наруџбини из кабинета Председника републике, у дизајнерској радионици неке ПР агенције, чији креативни сарадници слабо кореспондирају са српском војничком традицијом. Тако је у временској стрци изабран пандан енглеског цвета, Наталијина рамонда. Цвет-феникс, па још краљевски, добар штос, закључили су креативни сарадници. Пошто сам цвет није довољан, трака је стилизована тако да је са оригиналне „Албанске споменице“ одрубљена глава краља Александра Карађорђевића и место ње накалемљен цвет Наталије Обреновић. И ту је симболика – ПР агенција и Кабинет мире династије. Од једне династије орден без главе, од друге ендемски цвет без корена...Узалуд је шалтерска службеница из Министарства за рад и социјалну политику новинарима објашњавала узвишени значај овог новокомпнованог кич-симбола. Никог није убедила.

[Слика: images?q=tbn:ANd9GcQsiq1hp3hJ9_hgqsVroAy...gYAVICnICa]
Албанска споменица

Тим симболичним бастардом обележисмо годишњицу највеће погибије и највећег херојства нашег малог народа са Балкана.

Цветић је, скоро извесно, прелазно решење. За четири године, на ленти Албанске споменице, очекујте жуту звездицу, или заставу дугиних боја. То ће, колико познајем памет наших политичара, по њима бити још један корак ка Европској унији и добро послата слика у свет.

У сенци нашег чудноватог помена минулој Голготи, трајало је искежено сеирење онога што зовемо „друга Србија“ над несрећом сопственог рода. Мали цвет, који по себи не може бити крив, добро је дошао ситним душама за поругу. Једна београђанка, која не скрива амбицију да под старе дане постане угледна грађанка, те је с тога „храбра“ и грлата, прксно изјави у вези симбола Ramonda nataliae „Ништа српско неће на мене!“

На већ митском „Пешчанику“ исцурео је пригодан (по обичају) чланак Светлане Лукић. Класично „лезбарење“:

Цитат: Ramonda serbica
Светлана Лукић

Председника спортисту је сменио председник ботаничар. Са Андрићевог венца је стигла депеша да сви који раде у државној служби, а других запослених и нема, током целе недеље уочи 11. новембра на видно место треба да затакну цвет Ramonda nataliae. Влада и председник желе да се од ове године, све носећи Ramonda nataliae на реверу, у руци, зубима… где ко може, придружимо државама и народима који тога дана славе победу у Првом светском рату. То је још један корак у придруживању породици европских народа, а и добро је за национални морал да се макар на тренутак сетимо како је бити на победничкој страни. Међу цвећарима и ботаничарима, навикнутима на Коштуничин различак, још увек влада забуна да ли је нови српски национални цвет у ствари исто што и Ramonda serbica, ендемска врста коју је открио Јосиф Панчић. Ако јесте, биће још већи подухват набрати пола милиона тих љупких цветића. Цвет који је добио име по краљици Наталији је изабран јер га зову и цвет феникс: када изгледа да је увео и спреман за хербаријум, две три капљице воде га сместа васкрсну, ваистину. То нашег новог љубитеља флоре из неког разлога асоцира на Србију. Ако имате проблем да за свој ревер пронађете Наталијину рамонду, замислите како би вам било да су влада и председник донели закон да нови државни празник обележавају неким другим српским ендемским и угроженим врстама, као што су цела Панчићева оморика или живи лешинар белоглави суп...

Пошто се, како Лале кажу, „новци ујесен броје“, аустријанац Волфган Шисел нам је са ароганцијом аустроугарског конзула поручио: „Сто година после атентата у Сарајеву почети преговоре са Србијом о чланству у ЕУ“.

Тако! Да се зна да нам није заборавио што им нисмо ономад дозволили да нас униште, већ је његова царска тамница народа пропала, и да стави до знања ко је до краја изашао као победник. У „бекраунду“ поруке наслућује се да је намера да оно што није учињено 1914. снагом оружја, сада ће се учинити снагом преговора.

Следствено, снагом новаца, главу су сасвим подигли повампирени војвођански немчари.

„Војводина република“ и „Војвођански отпор“, „интернационализација војвођанског проблема“...Мени је богат...

На „Слободној Војводини“, осврнули су се на ослобођење 1918. Негде при крају ће рећи:
Цитат: Здања под којима ће оргијати им се већ смеју - шајкача у сенци аустријског барока.
Увек ће их надвисити

Да, ово је тај "узвишени аустријски барок" који се смеје шајкачи...

[Слика: Ilustracija5.jpg]
Доминантни аустријски барок

Може се са овдашњим немчарским скотовима још препуцавати по којекаквим сајтовима и фејсбук групама. Али, у основи, „узвишени аустријски барок“ разуме само један језик, и пред њим устукне. Ако га не употребимо, појешће нас као тифус и маларија.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
22-08-2014, 01:11 PM
Порука: #6
RE: Батин подрум (Стара писма)
РАВНИЦА, УЈЕСЕН...

[Слика: images?q=tbn:ANd9GcR6o6aPS0UJDlme3Lsv6c2...BJ0FqebvS4]

Сретнем данас испред продавнице Штребија.
Када је на својој ФБ страници подржао Зеку Петакова, избрисао сам га са листе вируелних пријатеља.
Иначе смо добри.
Штреби је по оцу Херцеговац, по мајци Личанин, деда му је робијао на Голом Отоку. Све је, само „Војвођанин“ није.
А он тврди да је Војвођанин.
Једном, мало у шали, а мало да ми прикаже колико су му широки назори, рече: „Ја сам дечко са Јегричке!“. (Брђани воле да се вежу за воду и брда).
Јегричка је највећа Војвођанска река. Кад не замуљи, широка је осам метара. Протиче два километра од Сирига.
„Па ОК“ – Одговорих – „Кад си последњи пут био на Јегричкој?“
И, наравно, одговора није било, нити га је могло бити, Штреби није пецарош. Додао сам „Зашто не кажеш да си дечко са каналића?“.(Јер шпиц његовог дворишта удара у каналић). Па није годинама био ни на каналићу.

Како је могао да се идентификује са Јегричком, кад је не примећује ни кад туда пролази послом?

Штреби је мустра, модла, архетип преметања памети.

Има у Сиригу један званично безимени део, а незванично означен као „Балегића брдо“ (док није ушорен, краве су ту деца чувала и играла фудбал). Кад су људи почели да праве куће, да копају темеље, врло плитко, наилазили су на људске кости. На том месту се одигравала нека страшна незнана битка у не тако давној прошлост. Остало безимено војничко гробље.
Ту су се Срби 1848 бранили. То је. Имена њихова носимо.

Народна памет упозорава. „Не ваља се правити куће над гробљем.“
Прекопута „Балегића брда“ је Стратиште. Место на коме је 13. априла 1941. извршено прво масовно стрељање цивила.
На том месту, дете је сисало мртву мајку.
Не можеш доћи до Јегричке, а да не прођеш тако да ти десно буде једно гробље, а лево друго. Сем ако заобиђеш стратишта неколико десетина километара. Или да кад туда пролазиш чврсто зажмуриш.
Једноставно, нећеш да знаш.
Мозак је најслабији човеков орган. А људи тако воле да се поносе мозгом.
Човек није само оно што је задат пореклом, историјом, прецима, идентитетом и генетским записом, већ и оним што ће му бити потомци.
Скоро – оно си што су ти деца.
Тако може да се догоди да ти деца, управо због слабости мозга, постану народ који те је заклао. Кад они такви постану, немаш куд, мртав и заклан, него на страну својих кољача.
Питајте Његоша. Он беше Србин, али шта му вреди. Потомци му се разсрбили, али њега се не одричу, као коњску мрцину Цигани вуку га за собом. Он, мучен, нема одбране.
Најхрабријем четничком војводи Бабунском испевана песма „Спремте се, спремте, четници...“, а потомци му нису Срби него Македонци. А нису се одрекли презимена Бабунски.
У ова доба, кад се небо над Србијом згуснуло, тешку мемлу дишемо, Равницу прекрила плесан издаје. Све трули.
Тешко је, тешко, дисати овај задах војвођанске труле издаје. Воњ самоништења, али курвањског, безличног.
Знају шта неће, али шта хоће, сами знају да лажу.
Нема од Војводине ништа.
Кога брига?
Кул је бити изрод.

И, шта даље?
Најпре, осмех и ведро чело.
Насмеј се Синовче.

[Слика: 239651.jpg]

И кажи, Синовче, ЈА САМ СРБИН!
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
23-08-2014, 01:02 PM
Порука: #7
RE: Батин подрум (Стара писма)
АНТИ-ГЕНОЦИДНО СИЛОВАЊЕ

01-07-12

[Слика: andjelina-u-zemlji-krvi-i-meda.jpg]

Винстон није обраћао пажњу на њега док му је овај пунио чашу. Више није ни трчао ни клицао. Налазио се поново у Министарству љубави, где му је све било опроштено, где му је душа била бела као снег. Налазио се на оптуженичкој клупи, признавао све, показивао сваког. Корачао је ходником обложеним белим плочицама, с осећањем да хода по сунцу, и с наоружаним стражаром за леђима. Дуго очекивани метак му је продирао у мозак.
Он се загледа у огромно лице. Четрдесет година му је требало да сазна какав је то осмех сакривен испод црних бркова. О свирепог, непотребног неспоразума! О својеглавог самоизгнанства од родитељских груди! Низ нос му процурише две сузе с мирисом џина. Али било је у реду, све је било у реду, борба је била завршена. Био је извојевао победу над собом.
Волео је Великог Брата.
Орвел: "1984". Последње реченице

Поново је кренуло.
Геноцидни пројекат у изградњи.
Није довољно искоренити Србе. Они треба да буду срећни због тога.
Србија мора да призна да је геноцидна. Срби морају да признају да су генетски геноцидни. Да су увек били такви.

Овај пут, задата тема је „Српско стратешко силовање“.

Једна од матица је , наравно Deutsche Welle. Ко би ако не они? Па даље се прича „Срби су геноцидне убице, мајстори смрти, и морају то да признају, и своју децу да науче да потичу од геноцидних убица, мајстора смрти“ шири свуда где треба кроз „резонтне кутије“ .

Нас у свету не гледају као жртве Јасеновца него као мајсторе смрти.

Слузаво, одвратно слузаво, Емир Нумановић, нам објашњава да је „Геноцид је злочин државе“

Да не буде забуне нису у питању државе, већ само једна држава –Србија.

Цитат:Да ли је Геноцид само злочин државе?
уторак, 19 јун 2012 05:10
пише: Лазар Роткварац

Идеја и План ''Велике Србије'' - општедруштвено геноцидна

Др. Јања Беч-Неуманн је у свом најновијем наступу на Бечком Универзитету, чини се, потакла - навела на размишљање, поставком (научном) - да је Геноцид злочин (искључиво) Државе.
Да ли је Геноцид - у својој суштини - филозофски - везан - и једино - за Државу?
... у чињењу Геноцида и Етноцида, између осталог - или то можемо посматрати и у једном ширем контексту:
Где је Друштво - добар део српске нације - заправо ОДГОВОРАН (колективно!) - за сва злодела почињена у његово име - и за његов рачун; укључујући ту и свесно Негирање постојања елемената Геноцида и Етноцида - без обзира на пружене материјалне и друге доказе?
Што значи да ми проширујемо дефиницију Геноцида - преносећи одговорност на Друштво; као базу Државе.
Што у ствари и јесте.
Јер, да будемо искрени - СРПСКИ НАРОД - је бирао - и Милошевића, и Томислава Николића.
Они су одраз тог (доброг дела) српског народа.
Говорећи и чинећи оно - што је имало велику подршку (и подлогу) у истом.
НАРОД – НАЦИЈА – је крива!

Главни овогодишњи антигеноцидни трибун је поменута Др. Јања Беч-Нојман.
[Слика: janja.JPG]
Јања Беч Нојман рођена је у кући на Дунаву у Земуну. Дипломирала је технологију на Универзитету у Београду а докторирала социологију на универзитетима у Загребу и Кембриџу. Од 1991. године је антиратна а од 1994. године и антигеноцидолошка истраживачица. Писац је и предавач. Ауторка је књига: "Зашто ратови у Југославији" (1993), "Пуцање душе" (1997), "Sewing up the Blue" (2002), "Arhipelag Atlantis" (2004). Номинована је за Нобелову награду за мир 2005. године.

Да покушамо да сажмемо њен „антигеноцидолошки“ каламбур и мождани хаос:

Када говори о геноцидима Др. ЈБН помиње Камбоџу, Судан, Аргентину, Босну и Херцеговину, Јерменију, Конго...На њеном списку нема, на пример, Хрватске. Да је над Србима вршен геноцид, од ове антигеноцидолошкиње не би клештима из уста ишчупали. Нема тих мука нити менталног опоравка који би такво признање од ње призвао.

Још горе: За њу је „Јасеновац“ тек некакав давни злочинчић, који се не сме доводити у везу са „Сребреницом“. Тако нешто је, веле Др. ЈБН и њене присташе „цивилизацијско дно“. Управо супротно, тврде они – само помињање логора Јасеновац је доказ српске геноцидне нарави. Да нису сами геноцидни, развијају тезу ови експерти, Срби Јасеновац не би помињали.

Наравно, средишње место њених активност је „геноцид Срба над Бошњацима“.

То што је кадилук у Хагу донео неку такву пресуду не значи ништа. Да би донеле такву расистичку пресуду, хашке кадије су:

- Најпре морале да промене дефиницију геноцида.
- Затим да фалсификују број жртава.
- Да у холивудском стилу преметну саму суштину злочина.
- Коначно, да униште доказе који им „сметају“.

На страну што је већина тих муслимана страдала у борбама. Где сте чули за геноцид над кољачима деце, жена и стараца?

Ти кољачи деце, који по дефиницији јесу најгоре кукавице, су се дали у бекство, остављајући своју нејач на „милост и немилост“ „геноцидним Србима“. Такав кукавичлук је незабележен у светској историји, бар колико ми знамо. Њихова бежанија је била прави циркус, рапсодија Кукавичлуку.

Али, гле чуда - Срби ни не такоше њихову децу.

И то геноцид?

У таквој ситуацији, да не би били смешни, пропагатори Србо-четниког геноцида траже да негирање тог измишљеног геноцида буде затворски кажњиво. Тако се решавају мука доказивања недоказивог. Био геноцид и тачка!

Негирање геноцида је такође геноцидно. Јер: "Негирањем геноцида стварају се услови за нове злочине".

Са изузетком геноцида над Србима, наравно.

Тврдити да је над Србима вршен геноцид је геноцидна идеја. Још једно „цивилизацијско дно“.

Др. ЈБН потанко објашњава да за злочин геноцида није толико битан злочин, колико намера приликом извршења злочина.

Тешко бреме утврђивања намере геноцида и етничког чишћења преузели су Др. ЈБН и многи њени следбеници и истомишљеници. Не морамо сумњати како су пресудили - ко је на простору бивше СФРЈ имао намеру да врши геноцид, а ко није имао такву намеру, без обзира на почињене злочине и етичка чишћења.

Затим креће разрада теме овогодишњег циклуса геноцидизације Срба:

„СРБИ СУ У БиХ БИЛИ СЕКСУАЛНИ ТЕРОРИСТИ!“

„Цени се“ да су Срби, не толико ради личног задовољста, колико ради остварења пројекта Велике Србије силовали око 30.000 Бошњакиња и Бошњака. Сунце ти жарено! Ако рачунамо да су жртве у главном вишеструко силоване, то је на стотине хиљада појединачних силовања! Кад стигоше Срби да убијају, пале, бију и краду, од толиког сексуалног посла?

Наравно, „проценитеље“ овако огромног посла од тако мале војске, ништа не може да демантује. Шта их брига. Што би рекла покојна Милка Бабовић, то је њихов „умјетнички дојам“.

Многе приче силованих Бошњака и Бошњакиња Др. ЈБН је преточила у своје књиге, и о томе је предавала својим студентима на посдипломским студијама у Сарајеву. Помиње она многа трауматична искуства са тих семестара, али не каже да ли је као госта-предавача доводила Исмета Бајрамовића – Ћелу, тај јој је ту, под руком био. А човеку са тако богатим опусом у силовању тешко да би равног нашла. Тај се насиловао Српкиња. А, богами, јебавао је и муслиманке, кад зафали српских робиња.

[Слика: images?q=tbn:ANd9GcTpx2qprlYqyedcoq3qw1X...TnvTmqCJ0Q]
Ћело у друштву јарана

Генерално, о злочинима над Србима, где спада и силовање деветогодишње девојчице пре мајком (нап.: Сведочење мајке уклоњено са Интернета), таман посла да се прича.

О бошњачким „Ћелама“, од ове експертице за злочиначка силовања ништа нећете дознати. А да су силовања над Српкињама вршена у циљу оствареног етничког чишћења, већ смо рекли, то се а-приори одбацује.

У осталом ни хашки кадилук не третира подједнако жртве силовања различитих националности. Ово зато што су Срби били агрсори.

Тако можемо доћи, уз помоћ Др. Јање Беч-Нојман, до спознаје да постоје и одбрамбена силовања, домољубна силовања, силовања из очаја, заслужена силовања, силовања чије је помињање геноцидно (ако је жртва Српкиња/Србин).

Ако не верујете Др. Јањи, ту је Анђелина Џоли, да вам дочара ситуацију.

Не треба да чуди што се силовање Српкиња не кажњава. И што се уништавају докази о тим силовањима.

У Сплиту одбијена оптужница за силовање Српкиње у затвору

Душица Бојић: Хаг уништио доказе (нап.: Уклоњено).

У супротном, могло би се ићи на руку српским геноцидним плановима. То никако!

Др. Јања Беч-Нојман је објаснила како тече процес опоравка „злочиначког ума“.

Постоје методе које користим и које су светски признате. На пример, то је метода професора Дан Бар-Она из Израела.
- прво морамо да сагледамо шта се десило, када се десило и коме се десило, ко су починиоци, ко су жртве.
- Други ниво је стављање примера у контекст - тада можете открити да ли је конфликт правни, историјски, психолошки, социолошки и др.
- Трећи ниво је жестока емотивна реакција.
- После ње иде жестока реакција друге стране јер су у конфликтима увек присутне две стране.
- пети ниво - то је пролазак кроз трауму и зацељивање трауме.
То ми изучавамо већ пет година на међународном постдипломском курсу.

Она то зове „пролазак кроз трауму“, а колико видимо, ради се о класичном испирању мозга. Очито да Др. Јања Беч-Нојман у нескривеном расистичком маниру потпуно цинично, безочно, бестидно и безосећајно потпуно елиминише Србе као највеће жртве геноцида на овим просторима – и историјски, и актуелно.

Још се хвали својим жртвама:

Цитат:Или да предајем некоме ко целе године негира: настава је на енглеском, светски предавачи, све је супер организовано, а он целу годину негира све што се ради. На крају курса, у Дубровнику, тај студент, Тања Мрђа из Бањалуке, устане и каже пред свима, а сваки студент има право на десет минута излагања: "Ја ћу казати само једну реченицу. Ја сам била једна од оних који су порицали". Знате ли ви колико је то значајно признање? То је нешто што је изузетно тешко. Али, то има своје резултате.

Нећемо толико о Тањи Мрђи, што је сопствени мозак просула као нокшир. Она је мученица. Ено је, ради у Бањој Луци у државној служби и веже коња где јој аге кажу.

Др. Јања Беч-Нојман још тражи да србијанско школство преузме свој део терета, да се деца од малена уче ко је овде шта радио. Али да се у школи не држе истине ко пијан плота, него креативно, да деца схвате колики су им преци зликовци били.

Све је то већ виђено. У нас Голи Оток. „Топли зец“, па „трагач“, па „другарски састанци“, па стрпљива (само)критика до коначне катарзе и „ревизије ставова“.

У школи деца су учила о „народноослободилачкој борби“ и „седам офанзива“, те „братству-јединству“. О изградњи „новог човека“ да не причамо.

Тај механизам тоталног испирања мозга је најбоље описао Орвел у "1984", а покушао је и Добрица Ћосић у својим скрибоманијама "Време Зла".

Али, када су Срби у питању, слаба вајда. Не вреди. Мало се поправе па после опет исто.

Ево, покушала нека професорка Драгана Дулић на БУ, па добила отказ.

[Слика: 20914465494febee80b28c0659687571_orig.JPG]

Цитат:Београд — Професорка Драгана Дулић написала у свом уџбенику да је део плана етничког чишћења који су спроводили Срби био и “сексуални тероризам”, пишу Новости.
Дулићева, иначе професор на Факултету за безбедност, такве тезе изнела је у уџбеику “Хрестоматија- Људска безбедност 1 и 2″. Због тога је доведен у питање и њен опсатанак на Београдском универзитету.
“Масовна силовања и сексуално насиље над женама (и мушкарцима) у БиХ, догађаји који броје 20.000-30.000 пријављених случајева, усмерили су посебну пажњу на извештаје о сексуалном тероризму Срба, који су стратешки користили присилне трудноће са политиком етничког чишћења…”

Што је добила отказ, него наишла на друштвену осуду, сем у појединим "оазама нормалности", типа "е-новине".

Е, управо зато, Срби треба најпре да схвате какви су, и тек онда – метак у потиљак.

Недим:
Цитат:To (Нап.: Срби) се мора суштински искоренити – ићи до атома.
И тек онда ће бити резултата за пар десетина година

„Ићи до атома“, или, да преведемо стилску фигуру из атомске физике на простонародну стилску фигуру:
„Искоренити до колевке!“

Па, кад после свега мало размислим, није ни тај геноцид тако лош.

PS. Зар не примећујете како ове антигеноцодолошке боркиње унутрашњу духовну лепоту и осећајност прати спољашња, физичка лепота и умиљатост?
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
23-08-2014, 02:18 PM
Порука: #8
RE: Батин подрум (Стара писма)
ДР. МИОДРАГ ИВКОВИЋ - КРИВ ЈЕ!

„Када сам имао петнаест година, мој отац је био јако глуп.
Како сам одрастао, отац је постајао све паметнији.“

Марк Твен

Збиља је било тешко живети с њим. У вечитој сеоби и немаштини. А отац је био лекар, требало је ваљда добро да живимо.

Сећам се, нисам толико мали био, кад је поштар (па и поштари имају професионалну част) црвен у лицу, извињавајући се да није до њега, наредили му па мора да преда отворено и поцепано писмо. Сећам се вечерњих посета намргођених ликова (обавезно су у пару долазили), и мајчине реченице „Децо, хајде на спавање“. Слушао сам разговоре родитеља о послу и новој претњи отказом.

Кад остане без посла, живимо од позајмица пријатеља, где конкурише одбију га, ваљда док се оним намргођеним чикама не учини да је доста. Затим сеоба у друго место, па враћање дугова. Оскудица.

Тако стално.

Обично после подне, ритуал, седну отац и мајка и попију кафу. Онда отац узме да чита, ради релаксације, француску граматику. Да, француску граматику, или „Историју Русије“ или тако нешто, то га је одмарало.

Кад сам ушао у пубертет, те његове књижурине од пет кила су ме излуђивале. Па шта ће му то, никад нисам разумео. И нисам могао да разумем што не хаје за фудбал, него ми трпа књиге у руке, да и ја нешто, вели, научим.

Како да учим кад игралиште зове?

Чудан човек мој отац био. Перфектно је владао француским и немачким језиком, помало енглеским и руским (научио у заробљеништву). Латински и историју знао је боље од мојих професора. Па ипак, није волео град. Никада није тражио посао у граду, само на селу. Није марио да се дружи са „елитом“, мада се сећам једног врло старог човека, кога сам по строгом наређењу, јер, објашљавали су ми родитељи „такав је ред“, морао при сусрету да пољубим у руку, и за кога су ми говорили да је био министар у некој предратној влади. То је онда, ваљда, елита. За тог старца су ми причали да јако тешко живи, јер је одбио да прима пензију од „комуниста“. Мени је, чини ми се, теже од старчевог живота било што сам морао мирно да седим на неком старом каучу са кривним ногицама и да не смем при томе чак ни да клатим својим ногицама, него као бубица, док њих двојица нешто бесконачно дуго причају. Заправо, прво један прича а други слуша, па онда обрнуто, и какав је то онда разговор?

Сасвим је другачије и веселије било у сеоским кафанама, недељом пре подне. Отац је волео да игра шах са својим сељацима и пијуцка „меку“ ракију. Звали су га "Брале". У кафани, у летње доба, `ладовина, олајни под, газда напрска водом па почисти, карирани стољнаци, за мене ратлук. Окупе се кибицери, смеју се, кад у партији згусти сви се ућуте, намичу шешире и шајкаче напред, назад. После следе жешће анализе.

....

Почело је кад се вратио из заробљеништва. У ОЗНИ захтевали да да изјаву како је пао у заробљеништво, с ким је тамо био, шта је радио. И отац напише да је његов санитетски батаљон заробљен негде код Мостара и да је том приликом комантант, бивши аустоугарски официр, мислим Др. Фахрија Зец, пред постојеним заробљеницима свечано предао сабљу немачком официру уз речи :“Срби, мајку вам јебем, двадесет година ја ово чекам!“... Остало није важно. Када је предао изјаву, у суседној просторији чукла се дрека, а онда је један партизан, зајапурен, исколачених очију, са исуканим пиштољем упао „да убије банду“, јер, урликао је „Шта овај клевета друга Зеца!“

Нашли се неки да га заштите, чекај, стани, откуд човек зна, сад је стигао...

Следила је радна обавеза у руднику Стари Трг, на Космету. Био је једини лекар на 22.000 становника. „Покривао“ је седам „испостава“ амбуланте. Био му је обезбеђен превоз – вагонет за угаљ кроз рударска окна, који вуче слепо коњче. Не, није постојао проблем транспорта. Џипова је било подоста али су служили друговима руководиоцима за провод и шетање онога што се данас зове „пословна пратња“. Такав понуђени транспорт отац је одбио. Нашао је коња и јашући стизао је где је требало.

Посао? Не, то је било сатирање.

На крају –затвор.
У затвор, као „народни непријатељ“ уз помоћ сведочења – Срба.
....................................

K 77/48

U I M E N A R O D A

Okružni sud u Prištini u svom kriv. Veću sastavljenom od sudije Zaharija Ordjanikidze kao pretsednika veća, sudija-porotnika Čedomira Ristića i Osmana Mehmeta kao članova veća i pristava Mildina K. Jovanovića kao zapisničara a u prisustvu Pomoćnika Javnog tužioca AKMO. Goroljuba Popovića, optuženog Miodraga Ivkovića koji je priveden iz istražnog zatvora i njegovog branioca Blaža Stankovića, advokata iz Beograda, nakon glavnog pretresa održanog dana 17, 18. i 31. maja 1948.g. i nakon konačnog zahteva optužbe i odbrane doneo je i dana 31. maja 1948.g. javno objavio ovu:

P R E S U D U

Opt. Miodrag Ivković, lekar rudnika Stari Trg , rođen 1908.g. u selu Drugovcu, srez Smederevski, od oca Živote i majke Zorke, rođene Perić, neoženjen, bez dece, Srbin, vera pravoslavna, državqanin FNRJ, neosudjuvan, dobrog imovnog stanja, sada u istražnom zatvoru od 13.-I. – 1948.g.

K R I V JE


a) Zato što je kao lekar u rudniku Stari Trg u 1947.g. pred pojedinim licima sa kojima je dolazio u dodir vršio propaganda protiv postojećeg državnog uredjenja, nastojeći da izazove mržnju prema našem novom državnom uredjenju i da kod pojedinih ljudi stvori uverenje kako će neminovno doći do promene i da će ustavno uredjenje naše zemlje biti brzo srušeno-čime je počinio kriv. delo protiv naroda I države.

b) Što je u toku 1946. i 1947.g. kao lekar u rudniku Stari Trg saboterski postupao u obavljanju svoje dužnosti…

(Итд. – овај део пресуде је касније оборен захваљујући сведочењу Др. Панковића, шефа лекара, Јова Вучинића и Димитрија Миловановића, и болничара Стојана Миловановића. ХВАЛА ИМ! Ови сведоци су једино оптуженом замерали на одсуству такта у извесним моментима према представницима предузећа „Трепча“, али да је то одсуство такта „можда било у интересу правилног обављања службе“.)

Сведоци оптужбе:
1. Милка Стојисављевић, домаћица из Старог Трга,
2. Милка Узелац, службеница у амбуланти на Старом Тргу
3. Ружа Радовић из Земуна, улица Новоградска бр 2-б
4. Инжињер Гојко Крњић, управник рудника „Стари трг“
5. Милован Визмар, секретар среског синдиката
6. Миле Дозет, рударски надзорник на Старом Тргу
7. Милиша Стојисављевић, столарски мајстор на Старом Тргу
8. Фериз Ајет, земљорадник из Бајгоре, МНО Бајгоре
9. Трифун Секулић„сведок сарадник“ из ћелије истражног затвора.

Они су посведочили да је :

- Оптужени се је изражавао у погледу нашег новог државног уређења са тенденцијом да код сведока изазове против истога мржњу. Показујући парче проје оптужени је говорио, како нам је то донела Титова држава, хотећи тако да подвуче, да нам је ново уређење донело само зло, против кога се треба борити.

- Што је 18. октобра 1947 године у амбуланти на Старом Тргу у циљу клеветања председника Савезне влда Маршала Тита рекао пред Радовић Ружом: „Ја бих тита драо горе него икаквог усташу, зато што је у Срему сахранио омладину Србије.“

Што се тиче квалификације дела суд налази, да у радњи оптуженог стоји дело из чл. 9 ст. 1 закона о кривичним делима против народа и државе и ако стварно пропаганда оптуженог не садржи директан позив за насилно обарање постојећег државног уређења. Ово са разлога што је исказима пом. сведока утврђује, да је пропаганда оптуженог била усмерена на угрожавање нашег новог поретка.

После другостепеног поступка, Др. Миодраг Ивковић, је осуђен:

-На једну повишену казну лишавања слободе са принудним радом у тарајању од 2-две године.
- На споредну казну губитка грађанских права и то: бирачког права, права на стицање и вршење функције у друштвеним организацијама и удружењима, право јавног иступања, права ношења почасног звања, ордена и одликовања, права на државну или другу јавну службу у трајању од једне године, рачунајући од дана издржане казне.

…..

Отац је умро управо када сам почео да схватам да он и није будала као што сам мислио када сам имао петнаест година.

Треба ли да тражим рехабилитацију за њега? Не! Ни случајно. Понизио бих га. Јер, политички прогоњене из оног доба, данас рехабилитују деца прогонитеља.

Имају се они ким бавити, не мојим родитељима.
....

У предвечерје пред 5. октобара, причао сам дуго са једним партијским другом. Причао сам му исто што овде пишем. Били смо обојица и 9. марта у Београду, и знали смо како окршаји са државом изгледају. Очекивали смо да ће овога пута бити много горе, да ће бити свашата, и били смо спремни на то свашта. Рекао сам другу да, ако Бог да да буде како треба и жив се вратим, прво што ћу да урадим, отићи ћу на гробље да упалим свећу за оца.

„Не само свећу, испричај му све како је било. Чуће те он.“ – рече ми мој другар.

Прошле су толике године, али ја ту свећу нисам упалио.
Немам зашто.
Можда моји унуци то учине. Даће Бог.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
23-08-2014, 04:58 PM
Порука: #9
RE: Батин подрум (Стара писма)
Свака част на теми и постовима!Не разумем само зашто је оваква тема у ПДФ Крчма?Мислим да заслужује да буде чак и лепљива!!!!
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
23-08-2014, 05:05 PM
Порука: #10
RE: Батин подрум (Стара писма)
Зато што су чланци раније објављени. Предложио сам Нимбусу да ипак буде залепљена у Политици, а он је хтео да остане овде.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
23-08-2014, 08:17 PM
Порука: #11
RE: Батин подрум (Стара писма)
(23-08-2014 05:05 PM)Милослав Самарџић Пише:  Зато што су чланци раније објављени. Предложио сам Нимбусу да ипак буде залепљена у Политици, а он је хтео да остане овде.

Иако објављени изузетно актуелни!
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
24-08-2014, 12:10 PM (Последња измена: 24-08-2014 12:55 PM од Ђорђе Ивковић.)
Порука: #12
RE: Батин подрум (Стара писма)
О БОЖИЋУ И ЈУБИЛЕЈУ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Или: МОГУ ЛИ СРБИ ОПСТАТИ БЕЗ ЕТИЧКОГ ЧИШЋЕЊА?

[Слика: %D0%92%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BC%D0%...%D1%83.jpg]

Игуман Стефан

Нико срећан, а нико довољан,
нико миран, а нико спокојан.
Све се човјек брука са човјеком:
гледа мајмун себе у зрцало!


П.П. Његош “Горски Вијенац“


Ако је и до ругања, много је.

На православни Божић ударише „другосрби“ у ругање и народу и празнику. Исти они који са понизношћу евнуха и клецавим страхопоштовањем вешегенерацијских робова пожелеше „све најлепше, здравља и берићета“ католицима и Курбан Бајрам муслиманима, намах, ничим изазвани до сопственом псином, претворише се у осионе безбожнике који са гађењем жигошу и пале све што је везано за веру. Али, гађење и спаљивање је резервисано искључиво за православље и искључиво за Србе.

Следи невероватна лавина бљувотина.

Сећам се професорке из гимназије која нам је у неком мање строгом тренутку, а можда под превеликим стресом који је морала са неким да подели, па макар и са ђацима, описала породичну посету рођаци у лудници. Разговор је текао сасвим нормално, а онда је рођака нагло изашла из просторије, мало касније се вратила са нокширом у руци. Наглим покретом просула је садржину по столу и бесно рекла: „Ево вам, једите и пијте!“

Засигурно, креатори „пошалица“ о србском Божићу су убеђени да имају пуно здраворазумско право да просипају своје нокшире по сајтовима. Исто неће учинити vs. католика, муслимана и Јевреја јер су их бич, шаргарепа и електро-шокови научили шта је пожељно понашање.

За наведено, најбоље не тражити линкове...

Il je oganj zahvatio seno, ili Porfiriju puši krava Molitva za lov, kao zakletva lovaca Srbije amen und amin (duvajte ga, mantijaši) Zoks ” cese nebeska muda (srpske nacije) “ Raspameti. Vaistinu raspameti! Palma prdnuo za Božić Božićna zečica Incident u Beogradu: Badnjakom zapalili hram Svetog Save I Jočićev pas rejvuje za Božić “Na sto staviti malo slame, kukuruza, orasa i balege” srecjan po julijanskom zokster blog čestita pingvinima Božić pravoslavni TeheranHam, kaže za boga: „Ðubre! Pa on i ne postoji!“ jocicev pas u sukobu sa tradicijom: uf sto me smara bozicni krkanluk… Srpska pravoslavna travestija Eksplozivni Božić Politika u raljama religije Vernik do vernika, moj do mojega Božićni tele-šop Plastični badnjaci za instant vernike...

Скоро да испадне симпатично потуљено пречанско изругивање на „Слободној Војводини“: "Срећан Божић!"

Истом приликом на овом добро плаћеном сепаратистичком и шовинистичком гласилу изашао је коментар извесног културног и толерантног војвођанера који, дабоме, зна шта су божићне вредноте:
Милан Јовановић Svim Vojvođankama i Vojvođanima koji danas slave od srca želim srećan praznik! Blagodat vam Gospoda našeg Isusa Hrista i sreća Boga Oca i zajednica Svetoga Duha da je sa svima vama! Milošću Božijom blagoslovena je država Vojvodina i svi mi u njoj da smo živi, zdravi, srećni i bogati! Mir Božji, Hristos se rodi!

Због чега „ствари“ морају да функционишу по датој накарадној „културној матрици“ објашњава извесна „Малена“ са ауторитетом искусне кокошке која је управо облизула јаје:

malena :
Srbi su, kao i drugi građani Kosova, stradali vekovima, ali mi ne možemo isticati stradanje samo jednog naroda. Samo pred kraj vladavine Miloševića na najsuroviji način su stradale desetine hiljada Albanaca. U crkvi ponavljaju floskule da je Kosovo raspeto i da je uvek bilo srpsko. …
pravoslavne crkve su nacionalne crkve pa samim tim i nacionalisticke. SPC po difoltu nisu sposobna za suzivot sa drugim crkvama&narodima. njeno prirodno stanje je stanje rata.

Ја одавно овако отворену глупост нисам прочитао. Али отровну глупост, која „по дифолту“ позива на ликвидацију Цркве чије је „прирдно стање ратно стање“.

Није се божићно шенлучење у екстравагантним идеолошко-порнографским ропотарницама још смирило, почело је ново, поводом прославе двадесетогодишњице постојања/опстојања Републике Српске.

Интелектуалне конвулзије и кризе свести „другосрпских“ мозгова притиснутих до пуцања отеклим простатама, престижу једна другу, претећи да их доведу до коначног епилептичног колапса.

Све што долази или се тиче Републике Српске је крваво, грозно, злочиначко; све лежи на костима, лобањама, утобама, гробовима жртава; на крви Зворничана, Срарајлија...изливена из куршума, бајонета, гелера „повађених из тела великосрпских жртава“, лежи на „кречним темељима“, и њом се шири „воњ људских лешева и крви"...
Република је и „шумска“ и „мрска“ и „геноцидна“...

orao šumski Šumske gadosti Genocid se rodi: Svečana šumska akademija za Svetog Mileta Đeneralska krv i čast: Srbi ostvarili ratne ciljeve Srpski nacisti:Genocidna, srećan ti rođendan! Još jedno ruganje Srbije susedima Zveri srpske u Šumskoj Republika Mrska Orden dvoglavog lešinara ''Klikće or'o sa visine - Bogda crk'o dušmanine...''

Дакако, овај повод и изазов није могао да пропусти Динко Грухоњић.

DINKO GRUHONJIĆ: Dan kada se slavi smrt

Сви "другосрпски" портали, за које рекосмо да се налазе у акутном стању епилептичних конвулзија, пренели су његов безвредни домаћи састав. Безвредан, сем ако му се као вредност од ширег значаја не рачуна „уткано“ србомрзје. Иначе, у питању је новинарска сплачина у којој су са једне стране „великосрпске жртве“, које немилице цминздре и слине...

„Plakao sam…, to je bio jedan od posljednjih puta da sam plakao…”, priča mi, prisjećajući se kroz dim i rakiju, moj prijatelj.
vratio se u studentsku sobu i – jecao…”
taj je jecaj bio rekvijem za život
A on, moj prijatelj, je u međuvremenu plakao još jednom.
zavukao se u ćošak i suze su mi lile niz obraze.
više nikad ko čovjek zaplakao...

А са друге стране су Срби...

Vukovar je do tada već bio izgorio do temelja, Dubrovnik je gorio… Vojska se premještala u moju Bosnu, pripremajući nezamisliv pakao…

Danas se, eto, odvija groteskna proslava u Bosni i Hercegovini, u tom njenom entitetu nastalom na genocidu. Slavi se 9. januar, dan kada je proglašena „Republika srpskog naroda u Bosni i Hercegovini”. Od toga dana pa naredne četiri godine, nezamislivi su zločini počinjeni u ime te „republike”. Danas, 20 godina kasnije, slavi se, dakle, smrt.

krvoločne životinje

Да, то „крволочне животиње“ – то је Динкова кратка дефиниција Срба!

Даље исповедно неименовани „јунак“ жутих прстију, опричава своју одлуку да преживи:

Ili bi mi oni već osmislili neku groznu i bolnu smrt. Zakleo sam se da me neće uhvatiti… Niko me u rat neće odvesti. Preživjeću! I zakletvu sam održao”, priča on, prstiju žutih od duhana.

Неким чудом и писац пашквиле и његов уцвељени саговорник спас нађоше у Србији, у којој се, ваљда, супротно исходу, да је таква каквом је приказују, главе не би наносали ни до првог Курбан-Бајрама?!

У Динковом срцеломном писанију нема помена, али ни речи, о српским страдањима и српским жртвама. Ни сузе, макар гуштерске, као орнамент на уратку.

Коначна поента је у последњем пасусу текста.

Није могао, није издржао. Из њега је избило ликоковање апсолутне потурице:

....priča dok prolazimo pored Safikadinog groba i potom provirujemo kroz ogradu na radove na Ferhadiji, čiji se minaret polako ali sigurno opet sprema da stremi visoko, visoko iznad naših glava. Poslije gledamo sa Novog groblja na onu kotlinu nepojamnih zločinstava, koje ni sve banjalučke rijeke, potoci i izvori ne mogu saprati, još dugo i predugo.

Ту долазимо до морално-идеолошке подлоге, политичке позадине што би се рекло, која омогућава развој трулежи како описасмо, а долази од Срба, који од „браће“ без сумње и у прошлости и у ново време највише пострадаше...

Otvoreno pismo glavnom i odgovornom uredniku Danasa
Zašto takav dodatak o RS?
REAGOVANJE

Autor: Pavle Radić
Poštovani gospodine Panoviću,

U božićnom trobroju Danasa objavili ste dodatak posvećen dvadesetogodišnjici Republike Srpske (RS). Kao dugogodišnji čitalac Danasa, molim vas odgovore na nekoliko pitanja:
...
Lišila je Srbe BiH subjektiviteta građanstva i zavičajnosti celine BiH, lišila ih je bitnog identitetskog sadržaja. Za račun toga, nude im se predmoderne iluzije plemenske sabornosti. Sa stanovišta realnog života građana, RS je kula u vazduhu koja po mnogo čemu celu BiH drži u istom statusu. O bedi i besperspektivnosti života ljudi u takvom provizorijumu i nastojanju da se provizorij održi po svaku cenu, u dodatku ni reči. Kao ni o politikantskoj podršci provizoriju iz Beograda, koja će se koliko sutra pokazati kao neizbežna prepreka evropskim integracijama Srbije.
Autor je stalni čitalac Danasa iz Novog Sada, a poreklom Srbin iz Bosne i Hercegovine

Не треба сумњати да овај „новосађанин“ и јоште Србин из БиХ (случајно истог имена и презимена као један од усташких зликоваца које је Пуниша Рачић послао Богу на истину), који такође стоји на становишту да... „тадашња политичка и војна масовна злоупотреба Срба, вођена из Београда, у име прекомпоновања авнојевске Југославије по науму националистичке политике“....„застрашујућа неодговорност тадашње политике из Београда и бесомучна злоупотреба Срба у Хрватској тамошњим Србима нанеле непоправљиве штете и довела до њиховог великог избјеглиштва“... као што заговара унитарну Босну и Херцеговину, једнаким жаром заговара цепање Србије. Док се згража над „прекомпоновањем авнојевске Југославије“ а не смета му распарчавање исте, и не сметају му усташе, а смета му право његових рођених „земљака“ да живе у каквој-таквој државној организацији која их мало, али ипак некако штити, знамо који је и чији је.

Докле ћемо трулеж морати да трпимо?

Једна трула јабука у корпи је много, не оволико размножене трулежи и плесни.

Србима, да би опстали, неопходно је етичко прочишћење. Радикално и свеобухватно Чистилиште.

Кад и како ће Срби узмоћи да дођу до свести о самопрочишћењу сопственог народног бића, не знам.

Наше је да трајемо и истрајемо.

КОМЕ ЗВОНА ЗВОНЕ?
29-11-11

Ових дана свет су напустила два човека. Обојица су, сваки на свој начин, обележила један тренутак наше историје.

Први је најавио трагедију, и пострадао због тога.

Други је био активни судионик, актер катаклизме, а остао је хваљен и слављен.

Први, бољи, поштенији и часнији, оличење како треба да се понаша врхунски интелектуалац према судбини свога народа - Проф. Др. МИХАЈЛО ЂУРИЋ
[Слика: Mihailo-Djuric-v.jpg]

Академик Михаило Ђурић, један од водећих српских филозофа и социолога, професор који је оставио дубоки траг и у педагошком раду са низом генерација студената београдског Правног факултета до 1972. године, такође и као гостујући професор на универзитетима у Бечу, Западном Берлину и Аугсбургу, умро је у 25. новембра у Београду у 86. години.
Професор Ђурић је рођен 1925. у Шапцу, а студирао је право, филозофију и класичну филологију на Београдском универзитету, да би 1954. докторирао с тезом „Идеја природног права код грчких софиста” на Правном факултету, на коме је исте године постао асистент.
До почетка седамдесетих година прошлога века професор Ђурић је стекао сва универзитетска звања, као предавач историје политичких теорија, социологије, теорије државе и права и методологије друштвених наука.
Сав окренут свету филозофске мисаоности и научне скрупулозности, вођен начелом етичке доследности и непоткупљивости, као школовани социолог који дубоко разуме ковитлаце историје и политичку интервенцију у њене токове, професор Ђурић је у марту 1971. године продорно анализовао и оштро критиковао амандмане чија ће решења бити уграђена у Устав СФРЈ из 1974. године.
Упозорио је да се тим променама „одбацује сама идеја” „државне заједнице југословенских народа”, а такви и други његови ставови, изнети у тексту који је објавио у часопису „Уметност” 1971. године, поводом рушења Његошеве капеле на Ловћену, нису оставили равнодушном догматску, репресивну и стаљинизовану власт.
Покренут је судски процес у коме је професор Михаило Ђурић, због својих теоријских ставова и „деликта мишљења” осуђен на девет месеци строгог затвора, а изложен прогону избачен је са Правног факултета...
Високи научни углед који је уживао професор Ђурић потврђен је избором за члана Српске академије наука и уметности и Европске академије наука и уметности у Салцбургу.

Професор Ђурић осуђен је 1972. године на две године строгог затвора ("одлежао" девет месеци)...
...zbog krivičnog djela neprijateljske propagande iz člana 118 Krivičnog zakonika, s obrazloženjem da je ,,pozivao na nasilnu i protivustavnu promenu društveno-političkog uređenja‘‘, ,,lažno i zlonamerno prikazivao prilike u zemlji‘‘ i ,,širio nacionalnu mržnju i netrpeljivost‘‘.
Predsedavajući sudija Đorđe Katić je rekao, obrazlažući presudu, da je istupanje optuženog Đurića podsto icalrazbijanje bratstva i jedinstva i da je raspirivalo šovinističke strasti.
Optuženi je, rečeno je, netačno i zlonamerno prikazivao situaciju u zemlji.
On je i govorio i pisao da je srpski narod ugrožen i da mora da se bori za svoj ugroženi integritet i identitet. Jugoslaviju je poistovećivao sa životarenjem jednog geografskog pojma.


Као огроман чопор хијена, владајућа титоистичка олигархија се острвила на шаку српских интелектуалаца на челу са проф. Ђурићем, који су се усудили да јасно дефинишу намеру дезинтеграције земље на штету Срба, еуфемистички скривене иза формулације „уставне промене“.

"Onaj tko poziva na nasilnu i protuustavnu promjenu društveno-političkog uređenja nema pravo da se zaštićuje formulom akademske slobode diskusije." – грмео је Јосип Врховец, формално секретар Извршног комитета ЦК СКХ, практично много више од тога, Титов човек од највећег поверења.

Др. Ђурић је отресито констатовао...

"дезинтеграција српског народа" У ожујку 1971. године професор социологије и политичке филозофије на Правном факултету у Београду, др Михајло Ђурић, на сједници Секције универзитетских наставника која је расправљала о предстојећим уставним промјенама, изјавио је да ,,Југославија већ данас представља готово само географски појам, будући да се на њеном тлу или, тачније, на њеним развалинама, и то под маском доследног развијања равноправности између народа који у њој живе успоставља неколико самосталних, независних, чак међусобно супротстављених националних држава‘‘. Професор, међутим, према властитим ријечима, заправо није дебатирао о тексту предложених амандмана, ради чега се Секција састала. Своје излагање он је започео оградом од амандмана. ,,Хтео бих одмах на почетку да јасно и отворено кажем да нећу говорити о слову предложених уставних промена, јер сматрам да о томе уопште није вредно говорити.‘‘ Др Ђурић, напротив, тај текст жели демаскирати. ,,Све што бих имао да кажем сводило би се на то да је он недовољан и неприкладан за стварни разговор о ономе што је у овом тренутку једино нужно, ма како срећно прошло његово предвиђено претресање у јавности.‘‘ Стога он говори о ,,ономе што амандмани скривају и забашурују‘‘, па их квалифицира као противне ,,животним интересима српског народа‘‘, јер они воде ,,дезинтеграцији‘‘ тог народа. Ђурић ту тезу образлаже на овај начин: ,,Очигледно је да границе данашње СР Србије нису никакве ни националне ни историјске границе српског народа. Ни за једну републику у Југославији, изузев, можда, Словенију, постојеће границе нису адекватне, а поготову не за Србију. Треба ли уопште да вас подсећам да изван у ж е Србије живи око 40% Срба, или готово колико и Хрвата у СР Хрватској, односно колико има Словенаца, Македонаца и Муслимана заједно? У тренутку кад је силом прилика доведен до тога да треба поново да успоставља своју националну државу, може ли српски народ да буде равнодушан према својим многобројним деловима изван садашњих граница СР Србије?‘‘
,,Смишљене смутње‘‘ проф. Ђурића. Према Ђурићевим ријечима, ,,Срби у Босни и Херцеговини, иако су већина становништва, немају могућности ни да се служе својим ћириличним писмом, а у СР Црној Гори српски народ нема право ни на своје властито национално име‘‘.
Он сматра да је поратни централизам у нас уведен прије свега да би се избјегло питање ,,националних одговорности за геноцид над српским народом‘‘ почињен за вријеме рата. Он затим констатира да је ,,српски народ достојанствено прешао‘‘ преко злочина који су над њим почињени, али сматра да је, ,,више него било шта друго, данас неопходно отрежњење српског народа од заблуда прошлости‘‘. Српски се народ мора ,,окренути себи, мора почети да мисли на свој опстанак, мора почети да се бори за свој опасно угрожени национални идентитет и интегритет‘‘.

Ето, због чега је Др. Ђурић робијао!

Друга личност коју помињемо је Анте Марковић. „последњи премијер“ , (“…најпопуларнији југославенски политичар након Тита” ), распадајуће СФРЈ - тачно онако како је почетком седамдесетих предвидео проф. Михајло Ђурић.

[Слика: images?q=tbn:ANd9GcQ9tEZJHNfRkatyGIe85_M...MRMe2F9Gk4]

Практично сви текстови о Анти Марковићу које можете пронаћи на интернету су једна иста прича, препричана на сто начина:

"Била је то година када је отворено сијасет малих фирми, радило се, али и добро живело, а многима се чинило да Југославија само што није у Европској унији...

...Победили смо на Песми Евровизије, Звезда је била првак света, а цео свет је долазио у Југославију...

...Та 1990. била је једна од најуспешнијих, дотад невидених година у СФРЈ, што је укључивало стабилизацију динара, приватизацију путем доделе акција радницима, заустављање инфлаиције..."

Тешко ћете негде наћи критичку анализу његовог делања. Па наравно да је краткорочно могло бити боље кад је дигао толике стране кредите. Од његових овдашњих фанова који оргазмично ридају за „последњим премијером“, и „првим модерним политичарем“, нећете чути да је терет „реформи“ свом тежином сваљен на Србију (са Војводином), да су извоз сировина и пољопривредних производа били забрањени (сем рецимо, меса кроз програм „Алпе-Адрија“, па је тако једино Словенији био дозвољен извоз чак и робе коју сама није производила) а цене депресиране. Обрнуто, робе које су произвођене у Словенији и Хрватској, од конкуренције су биле заштићене забраном увоза, а "маказе цена" окренуте на супротну страну, па је тако „Горење“ продавало своје артикле (нпр. видео-рекордере, тада веома тражене) по пет пута већој цени него на светском тржишту. И тако даље.

Но, оно што треба стварно да замо о Анти Марковићу, прочитаћемо управо код његових апологета.

Стипе Месић ће посведочити:

-Kada je Ante Marković krenuo s konvertibilnim dinarom, on mi je tada za Miloševića rekao: "Sad ga držim za rogove i on više nema izlaza ".
- Ja i on smo puno razgovarali u to vrijeme, on se bio složio s konferedativnim modelom Jugoslavije, i ako taj model bude podržan, rekao je da bi se i on produžio, a ako ne bi išlo, onda bi svako išao svojim putem.
- Još ću vam nešto reći, a tiče se raketiranja Banskih dvora. Tada smo se dogovarali da se u Banskim dvorima nađemo Tuđman, Ante Marković i ja. Marković je bio u teškoj situaciji jer niti jedna savezna institucija nije funcionirala. Sva trojica smo se telefonski dogovarali. Ali smo napravili previd, svi smo zaboravili da nas se prisluškuje, a nažalost tada su zakazale i neke službe. Tuđman, Ante Marković i ja smo se našli na ručku i tako smo još malo ostali nakon ručka i sjedili i tada je došlo do raketiranja. To znači da je Milošević želio ubiti nas svu trojicu. Da je ubijen Ante Marković, na njegovom mjestu bi bio Aco Mitrović, da sam ja ubijen, mene bi zamijenio Dobrica Ćosić, a ubojstvom Tuđmana u Hrvatskoj bi nastao kaos.

Можемо са приличном дозом сигурности закључити: Да су неким (не)сретним случајем страдали Туђман, Месић и Марковић, ратова не би било.

На једном екстремно антисрпском, „другосрбијанском“ порталу, може се прочитати овакав коментар гледе „модерног политичара“ Анте Марковића:

cotton 21:02 on 28/11/2011
"...већ годинама (безуспјешно, признајем) покушавам да схватим феномен носталгичарских навада… о употребној вриједности истих излишно је и говорити, тек, заиста сам, са социолошког, па и психолошког аспекта, фасциниран чињеницом да се силна енергија троши у, ајмо искрено, најобичнију продају магле и патетично шупљирање… да, било је сјајно, а знаш зашто? зато што смо тад могли “трипут без вађења”… то је суштина ствари… били смо млађи… мислиш да данашња дјеца неће идеализирати овај комад времена, колико год он нама дјеловао ужасан? наравно да хоће… заборавиће на пиздарије, баш као што смо ми заборавили и на пар-непар вожњу, и на мјере економске стабилизације, и на инфлацију… сјећаће се само тога да су могли “трипут без вађења”...
...па, мајку му, кад се само сјетим кукања и плакања по тадашњим дневницима и то компарирам са данашњим идеализирањем запитам се о чему се ту ради… масовна хипноза, шта ли… потискивање, селективно сјећање, ма, ту има материјала за томове …
[...пристао је на то да га (уз становиту новчану накнаду, а за шта друго) истуре као “громобран”, пар бјелосвјетских пробисвјета и хохштаплера послужило се његовим ликом и дјелом (и позитивну асоцијацију коју исти зазива у Бошња) да ставе шапу на Неретву… ударили су на тврдо и повукли се подвијена репа, скупа са својим “Квиском”…]
Ево питања… Ако је Марковић (а што постаје сасвим развидно из хорских хвалоспјева и епитафа са политички коректних сајтова) заиста био “први до Тита” у перцепцији просјечног југофила, зашто, о зашто, тај исти Марковић пуних 20 година није пао на памет онима који га данас оплакују? зашто није био позиван на оснивачке скупштине, интервјуисан, консултован о било фуцкинг чему пуних 20 фуцкинг година?
знаш зашто?
зато што је био жив…
требало је да одапне да би постао предметом наше некрофилије… баш ко и Јожа…
ко је, када и гдје задњи пут споменуо Анту?
указао се у Босни 2003.-е (то је и једини “хабер” који имам о њему од 91-е наовамо) у једној тотално поганој и прљавој мисији, дао пар одвратних интервјуа, својим јефтиним “тезама” прописно извријеђао интелигенцију просјечног Босанца (тим више што га је тај безрезервно волио и поштовао) и, кад су га провалили, поново нестао…"

Ето, то је тај „велики“Анте.

И за чим рида убога раја? „Онда се могло...“ веле. Мудрог професора слабо је ко слушао, јер „могао си у сваком парку спавати"...и даље од носа не видети. Колико нас је тај слатки дремеж у парковима, то лако трошење девиза задужених од светских лихвара и као сизифов камен набачених на леђа потомака, то лаковерно уздање у "братство-јединство" и "словеначки квалитет" коштао српских живота?
И још увек нам је слатко да се не освестимо.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
24-08-2014, 01:21 PM
Порука: #13
RE: Батин подрум (Стара писма)
ВОЈВОДИНА ЈЕ САМО МАЛИ ГРАД У МАЂАРСКОЈ
14-11-11

[Слика: images?q=tbn:ANd9GcSZRy7ZYZFEKNlvO12i0oI...wyjGoENbXT]

Док је национал-шовинистичка идентификација у Црној Гори, по лику и промисли дукљанских визионара Секуле Дрљевића и Савића Марковића у пуном процвату, аутошовинистички покрет у Срба Војводине чини прве, још несигурне али значајне кораке.

Са дубоким страхопоштовањем овдашњи родомрсци преписују дукљанске крмаче, уверени да иду прокрченом стазом успостављања ново-нације.

Једнако театрално и громогласно ( да се што даље чује) новоиспиљени Војвођанери проклињу све што је српско, све што им преци уистину бејаху. Проклињу Србију и „кривоносе“ Србијанце, њихову „сурову“ хегемонију, хајдучку, подлачку и пљачкашку нарав; проклињу и дођоше-примитивце и њихову хајдучку, подлачку и пљачкашку нарав. Изнад свих, чврсто се држећи дукљачког проспекта, проклињу као архи-сотоне Карађорђевиће. Разлика је само у толико што уместо Виторија Емануела, тог накинђуреног оличења висине, величине и државништва - дукљанског кумира, с поносом истичу свог фаворита у владарској лепоти Фрању Јосифа.

Још црње и горе, да се толико зло скоро и не може замислити, опљувавају бесни Војвођанери Српску Православну Цркву, коју, једном за свагда, треба „демонтирати“.

Све преписујући „суре“ Штедимлије&Дрљевића, додајући и китећи идејама северних и западних суседа, јавно ће бранити ставове:

Да Војводство Српско није никад било српско, већ мађарско.
Да је издајник сваки Србин из Војводине који није хтео у Аустроугарску војску да чини злочине по Србији.
И да је геноцид над Србима УВЕК оправдан и пожељан.
И да се „српско питање“ у Војводини има коначно решити чим Војводина постане слободна од „српског јарма“.
И да је „у тој праведној борби“ за другачију Војводину оправдано Србе тући, убијати и прогонити.
Рећи ће вам не трепнувши, ако их нешто питате за „Жуту кућу“ и трговину људским (српским) органима на Космету:

Цитат:- Svako ima pravo da radi sa svojim telom šta god hoće. Sve dok neko svoje organe dobrovoljno nudi po određenoj ceni i sve dok ih neko drugi takođe dobrovoljno kupuje, to ne spada u krivično delo.

- A BESA, JE BESA,pa kad-tad.

(Не вреди објашњавати да, таман неким чудом, Шиптаре оправдава некаква „БЕСА“, људске органе из масакрираних Срба је некоме ваљало и продати, па шта је онда са злочином посредника и купаца, искључиво из најбогатијих и последично "најцивилизованијих" држава?)

Свака лаж мора имати неку тачку додира, неку далеку везу са истином, иначе не би била лаж. Већина војвођанерских прича, на којима граде свој нови идентитет међутим плута у сопственом свемиру, без контакта са било чиме, било каквим смислом и логиком. Људским моралом и/или етичким нормама поготово. Војвођанерска Лаж је скоро естетска категорија, политичка „сецесија“ XXI века.

На тим свемирским митовима без оријентације у времену и простору Војвођанери граде своју грађанску утопију, измишљено друштво сложних народа и надмоћне демократије, чијем процвату се крај не би могао сагледати, само да не беше чизме српских угњетача.

Војвођанери заборављају да, за разлику од монтенегрина, нису својта.

Заборављају да овдашњи дукљанери, ти квази и надри мрчо/чоче витезови и сердари, који допелаше и ушанчише се на „руководећа мјеста“ још ономад, иза совјетских тенкова, не мрзе отворено само Београд, који им је централни арел за муљање, талење, лоповлук, коцкање и ширење, већ са једнаком гадљивошћу и презиром гледају на Војводину. Назад не могу, јер их чекају овце и пашњаци.

Тако имамо „војвођанске кадрове“, лидере и интелектуалце попут Толета Караџића, Миленка Перовића или Бата Буторовића. Изгледају као волови и мисле као волови. Истина, по говеђој памети и главатости и одсрбљени делови других племена се истичу. Ето, Личани могу да се подиче Ненадом Чанком и Горданом екс Чомић, на пример. Ето их у Београду, прави конгломерат свег отпада васколиког српства који је кренуо у ПОКРЕТ ПРЕОКРЕТА. Највеће и најјаче речи за највећу превртљивост. Но, дукљани су вазда највишљи.

Све скупа, Србија постаје лоше место за Србе. У Новом Саду, једнако као и Београду, систематски се чисте из јавног живота и са иоле важнијих функција сви који имају макар трунку или одбљесак српског народног идентитета.

Ратоборни револуционари грађанског концепта и толеранције не виде други излаз за преокрет Србије него да преосталим Србима преокрену карактер и натерају их на заборав. Да сви будемо као они и ни случајно другачији.

Међутим, довољно је било да енглески навијачи запевају „Ви сте само мали град у Србији“, и дукљанске господске хаљине намах спадоше са шпатног тела. Они који не пропуштају прилику да увреде и насрну на бивше сународнике (кад је на Србе навалила ала, што не би и врана), сада не смедоше ни да писну. Ђе ћеш на горњег!

„Филозофија паланке“, што би неки рекли.

Исти паланачки, малограђански, пургерски дух, показали су и наша бивша "браћа" Хрвати, који су за своју мизерију такође оптуживали Србе. Одавно имају своју етнички почишћену државу, а и даље су мизерија од народа. И то сами признају:

Цитат:Žalosno! Najlakše je početi uvodnik sa tom riječju.
Žalosno i jadno!

Za većinu tereta koji danas mali građani nose krivi su oni sami. Ovakno mazohističko kolektivno ponašanje naroda nije zabilježeno možda nigdje (osim Rusa). Toliko trpiti, toliko biti zgažen da hodati ne možeš već da moraš puzati kroz svoj život i to bez da se tko pobuni. Već kao pravi robovi, navečer kad dođu u svoju kolibu jedni drugima se požale, možda malo zaplaču jedan drugom na ramenu i onda sutra ponovo branje pamuka i sisanje znate već čega...

Žalosno!

Ljudi u ovoj državi su spremni da rade bez plaće! Zašto? Ljudi u ovoj državi su spremni dopremati robu Konzumu i biti plaćeni u repi i mrkvi, zašto? U ovoj državi su ljudi spremni trpiti, TRPITI, dok im se cijena životarenja diže svaki mjesec, zašto?
Hrvatski narod je mokri san malevolentne domine koja poslje svakog udarca biča čuje vapaj, udri me još, UDRI jer sam bezvrijedan rob... gazi me....

O nama se trebaju knjige pisati, doktorski radovi, studije... Mi smo mazohistička stoka koja ne shvaća da ima pravo na dostojan život...

Nekad mi dođe da vas sve pošaljem u tri ....

Овако је почео тему један разочарани домољубни блогер, на шта се надовезаху, као да су једва чекали да се једни другима изјадају, десетине дугих разочараних у хрватство Хрвата. Ратна „победа“ им је донела само поражавајућу самоспознају. Они немају проблем са расхрваћењем, које подстрекавају и финансирају велики и моћни као што је са нама случај, већ са својим брендираним слугерањским менталитетом.

Тај ко зна кад запаћени слугерањски менталитет је и основни носач војвођанерског новог идентитета.

Зато ће их, ако остваре своје снове, дочекати слоган: „Ви сте само мали град у Мађарској“.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
25-08-2014, 12:51 PM
Порука: #14
RE: Батин подрум (Стара писма)
"ИМА ЛИ ОВДЕ СРБА?!"
09-21-11
„Да ветра нема, пауци би небо премрежили“

[Слика: 650%20konuzin.jpg]

Руски абасадор Александар Конузин је гласно запитао „Има ли овде присутних Срба?“

Чули смо како присутни негодују, видели смо како се "модератор" Иван Вејвода цинички смеје и видели смо како Конузин, који није имао коме више да се обрати, напушта конференцијску дворану.

Са неколико реченица Рус је уздрмао нашу устајалу свакодневицу, као изненадни удар ветра.

У дворани заиста није седео ни један Србин, већ само представници окупатора и домаћи издајници. Можемо набројати неколико већ у јавности добро познатих имена са „другосбијанске“ сцене, режимских гуруа и оперативаца, и закључити да смо у праву.

Али, ко су у ствари ти људи који за туђ рачун и ћеф владају Србијом?

Ако пажљивије заронимо у биографије и си-вије наших компрадора, отвориће нам се неки нови светови, видећемо мреже „школских другова“, мреже деце ратних другова, мреже лобија. Видећемо како се те мреже вишеструко преплићу, повезују и шире.

Видећемо да је трагедија Србије много дубља и старија него што смо понекад спремни да признамо.

Шездесетосмаши. (Када је Соња први пут видела коња)

Светом владају шездесетосмаши. Они су, по свом обличју, створили ову пост-цивилизацију која захуктано срља у пропаст. Бил Клинтон, Хавијер Солана, Јошка Фишер, Вацлав Хавел...После пропасти револуције неки су се бавили мало тероризмом, неки су дували траву, а већином су постали бизмисмени. Лагано, све више заборављајући младалачке идеале, у њима је расла воља за моћ док нису сасвим ушли у систем.

Знамо да је Борис Тадић син првоборца и шездесетосмаша Љуба Тадића.

А шта је са Соњим Лихт, Борисовом спољнополитичком стара-мајком.

Соња се сећа:
Цитат:Права активност у том смислу кренула је када сам била у петом разреду основне школе "Змај Јован Јовановић" у Суботици, и то кроз подмладак Црвеног крста. После тога, ангажовала сам се у омладинској организацији, а онда редом, градски, срески комитет омладине... Све до тада, па и по доласку на студије, била сам активна у омладинској организацији. Онда долази рез. Година 1968. и тренутак када сам се дефинитивно определила ка критичкој страни приче. Припадала сам срећној генерацији коју је на факултету дочекала група професора која је припадала Праксису, односно онима који су неколико година касније удаљена с факултета. Ту су били људи од Загорке Голубовић, Љубомира Тадића, Михаила Марковића, Драгољуба Мићуновића, Љуба Тадић па надаље.

Морало је једном да се догоди...

Цитат:Била сам међу последњима који су излазили из факултета, а затим смо кренули ка америчкој читаоници. Тада сам приметила да се нешто чудно догађа и да су људи почели да беже. У једном тренутку, видела сам коњаника са шлемом на глави. Ја сам дошла из Суботице, полицајца са шлемом никада нисам видела, па је моја прва асоцијација била: "Откуд есесовац насред Кнез Михаилове?" Кренули смо да певамо Интернационалу – мислили смо, ако певате ту песму, нико неће да вас лупи. Ја сам емотивна особа и понела ме та атмосфера. Узвикивала сам пароле: "Ако су наши очеви могли у Шпанију, можемо и ми у Вијетнам!" Маса је прихватила: "Можемо и хоћемо!"

Тако су професори праксисовци и један коњ од Соње Лихт произвели револуционара.

[Слика: 561579_20-sliht-Sonj%20revolucionarne%201967.jpg][Слика: 10g-1-ilu.jpg]

Затим је плакала за Титом...
Цитат:Била сам верник. Веровала сам у тај систем, веровала сам у социјализам. Знала сам да има много лоших ствари, али сам веровала... тада сам раскрстила и с другом Титом и са причом уз коју сам одрастала као прави верник. Проплакала сам то.

Па је још плакала за Југославијом...

Цитат:Преко очаја Анте Марковића схватила сам да је све готово. Неколико дана сам провела у кревету, никада у животу нисам била несрећнија. Ходала сам по кући и говорила да више немам разлога да живим. Милан ми је говорио: "Јеси ли ти луда? Не живиш ти само због Југославије." А ја сам му одговарала: "Не живим само због Југославије, али без ње не могу да живим." Три дана сам плакала.

Тако јој се срце стврдло, и суза за Космет нема, већ само осмех за Тачија.

У то време већ је почела њена интензивна сарадња са Сорошем, али не само с њим:

Опет се сећа (пуна је сећања):
Цитат:И тог 7. јула ушла сам у салу хотела "Југославија" где је било више од 150 људи, од Адама Михњика, преко Александра Лангера, велике делегације синдиката Италије, Герта Вајскирхена, Ернеста Гелнера, све до Милована Ђиласа.

Овај лоби не морамо посебно представљати. Хиљадама година лобирају.

Мајстори и шегрти

Ту је све мање само сива еминенција Иван Вејвода. Иван је син Ива Вејводе, шпанског борца. После рата дипломате. Од малих ногу сина је спремао да буде ово што јесте: професионалац.

У Шпанији, Иву је ратни друг био Лазар Удовички. Лазар има сина Данила из првог брака, истакнутог шездесетосмаша, друга по револуцији Борису и Соњи, и ћерку Кори из другог брака, гувернерку Народне Банке Србије у новој власти.

И, ту би се ове вишеструке паукове мреже требале затворити, под „светим духом“ шпанских бораца и њихових шегрта из ОЗН-е.

На нашу несрећу, није тако.

Кадети

Поред неизбежних „Фонда за политичку изузетност“ и „Европског покрета у Србији“, суорганизатор Београдског безбедносног форума је Београдски центар за безбедносну политику. Раније је овај Центар носио не мање рогобатан назив Центар за цивилно-војне односе (ЦЦВО). Његови оснивачи су:

др Мирослав Хаџић

Факултет политичких наука, Универзитет у Београду
Образовање
1966. - Ваздухопловна војна академија, Задар
1985. - Доктор политичких наука, Факултет политичких наука, Универзитет у Београду
Студијски боравци
Универзитет у Бристолу (2005)
Центар за студије европске политике, Брисел (2001)
Институт за студије мира, Копенхаген (1999 и 2001)

др Жељко Иваниш
Факултет безбедности, Универзитет у Београду
Образовање
Ваздухопловно-техничка војна академија, Рајловац, БиХ, 1974.
Докторат правно-политичких наука, Правни факултет, Универзитет у Београду, 1990.

1993-1995 Главни штаб Српске војске Крајине, Книн, РСК;
Потпуковник, престанак професионалне војне службе на властити захтјев; Члан преговарачког тима СВК са представницима Хрватске војске, уз посредовање УНПРОФОР-а

На ову своју улогу преговарача Жељко Иваниш је очигледно особито поносан, пошто улогу тако упадљиво истиче.

др Сулејман Хрњица (Нема потребе представљати га посебно)

мр Милорад Тимотић

Образовање
Висока школа политичких наука Универзитет у Београду – 1965.
Факултет политичких наука, Универзитет у Београду – 1972. – магистар политичких наука
Royal College of Defense Studies (Краљевски колеџ за одбрамбене студије) 1985, Лондон, УК
Command and General Staff College (Командни и генералштабни колеџ) 1981, Fort Leavenworth, Ks, SAD
1986-1987. Команда Треће армије у Скопљу

Има их још, али биће довољно. „Центар“ је скуп елитних официра ЈНА, „беспрекорног“ порекла и биографија. Школовани су и васпитавани да буду данас то што јесу. А данас нескривено раде на укључивању Србије у НАТО. Имају развијене пројекте школовања својих следбеника (паре за њих очигледно нису проблем), одлично сарађују са Приштином.

Одлично сарађују и са Селмом Цикотићем министром одбране БиХ, својим другом из кадетских дана, који им је и овом приликом, на Београдском безбедносном форуму био драги гост. Истина, Цикотић је „осумњичен“ као ратни злочинац, али ми знамо да у случају Алијине војске „осумњичен“ на змијском језику Хашког трибунала значи да су му злочини опроштени.

Са друге стране, официра Тимотића из Треће армије ћете наћи у душтву професионалних издајника Душана Релића и Соње Бисерко у Еврпском покрету Србије.

Посвета

Тако се све мреже којима је Србија поробљена преплићу још једанпут. Колико смо заробљени споља, још више изнутра. Неразмрсиво. Заробљавани смо дуго и систематски. Поробљивачи су гајили своје потомке да наставе њихово дело лаганог и систематског сакаћења Србије.

Да будемо робље и војска за туђе ратове.
И, није то ништа ново:

''Они који одоше, ратовали су негде,
Бог зна где у неким земљама којима
ни имена знали нису, са неким војскама
које никад ни видели нису. Све то било
је језовито и грозно, кад се причало,
уз огњиште, страшније но вести о покољима,
и черечењу за време Турака.''


Шта нам остаје?

„Бескрајан, плави круг. У њему, звезда“.

Мутна нада, и трагање за слободом.

Вук Исакович: ''Поживе, моје православље слатко, многа лета у матери мојој, па ће во веки живети вси моји потомци. Сладост јесте и наша Русија.''

Господину Aлександру Конузину, који је у једном тренутку историје био најусамљенији Србин на Свету.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
Одговори 


[-]
Podeli (Prikazi sve)
Facebook Linkedin Twitter Digg

Скочи на Форум:


Корисник(а) прегледа ову тему: 1 Гост(а)