Одговори 
 
Оцена Теме:
  • 4 Гласова - 2.25 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
Батин подрум (Стара писма)
25-08-2014, 02:30 PM
Порука: #15
RE: Батин подрум (Стара писма)
ПОЗДРАВ ИЗ ЈНА
01-04-11



Српске војске одавно нема. Уместо ње, подвалили су нам ЈНА. Ишли су младићи у војску возом, певали „Ој машино сломила точкове, што растављаш најбоље другове...“, писали писма како је тешко или како је супер друштво, патили за мамином храном, проводом са другарима и, не патили већ јаукали, за девојкама...На крају би рекли „Ја сам часно одслужио“...

Ја сам војничка писма сачувао. Између реченица о темама које су интересантне само уском кругу, провлачиле су се и опаске које су одсликавле какво је стварно стање у држави, много другачије од онога што је приказивано на (за војску обавезном) ТВ Дневнику. О томе је у овим цитатима из старих писама у главном реч, уз тек по неку шаљиву приватност.

Пошто мојих писама нема, да додам своја искуства:

Оружје сам задужио други дан након доласка у касарну, зато што је била велика криза на Бугарској граници.
Затим је умро Тито. (Или је само Тито умро у илегали... ко ће знати...)

Из војске сам каснио три недеље због кризе на Косову и Метохији.

За време мог служења погинула су четири војника. Један се удавио у Вардару кад смо били на терену у Криволаку (сада је тамо Америчка војна база), а тројица када им се тенк преврнуо у реку Гружу за време маневара. Наравно, о смрти војника се јавност тада није обавештавала. Командант тенковске бригаде је био Бајо Бојат, генерал некакав, који се касније „прославио“ командујући опсадом Вуковара.

Почело је оштро...

14.2. `72. Џони. Петриња

Што пишеш да не изгледам ни мало мирољубиво не би ни ти да држиш 12,5кг гвожђа. Само ипак га волим кад почне да рокће по 30-40 комада одједном цело стрелиште пишти.

Твоје писмо сам добио док сам био на логоровању...Били смо у неком месту 30км од Петриње. Тамо смо ишли аутоногама, а враћали смо се по азимуту само ципелцугом.

Могу ти рећи да сам водио оделење у одељенско бојно гађање. То је врло зезнута ствар, укратко да ти објасним ово најгоре – дигнеш оделење на јуриш и онда уз трку и узвик „Ура!“ гађаш мете бојевом муницијом, а терен клизав, брдовит, јуриш се одвија са једног на друго брдо. Ово мами нисам ни писао, пала би у несвест кад би чула.

Што се тиче слике клуба баш бих желео да имам, среди то ако можеш само да их видим какви су. Већ сам почео да заборављам полако, мислим на навике, покрете, али лица још не.

Шалимо се...

24.9.`72. Џони. Петриња

Мало одем са војском тек толико да изађем из касарне, онда одредим оријентире (кафане итс)...неки пут стигнемо на ручак, а некад заглавимо до ујутру. Суботом и недељом строго идемо у хотел. Тамо нас већ сви знају. Певаљка пева само за „Вукове са Онтарија“, маса не сме да дише, а камоли нешто да каже...Да си био с нама у суботу умро би од смеха...Ја сам тада свирао клавир, а мој ортак Словенац изводио стриптиз.

10.4.`74. Чомбе, Љубљана

...Џо, мени се чини да си се ти опасно уплашио Жабара док ме питаш да ли сам имао пушку у руци. Кад смо били на терену испалио сам једно сто ћорака из ње, пушкица нова М48. То је од тебе лепо што кажеш да мирно спаваш и кад не сумњаш у моје квалитете као стрелца. Само нека Жабари крену, то је мало шале али Џо од тога нема ништа већ су усмено повукли ону Ноту што су је послали 11.3.....

29.6.`74. Чомбе, Љубљана

Ђорђе, како си ти? Како наш „Центар света“ и шта има ново у њему? Како нам је друштво? Како „Сељо“? Како се проводите уз оркестар „Кумови“ на Северу пошто сам чуо да лудо свирају? Чија је мама вадила пиштољ?...

“Ој фазани, не бојте се глади, фабрика се макарона гради“ То им Батко пева док слажу касете.

Овде нам трпају по килу брома у храну. По недељу дана ми се не диже. Какво је време дошло да ти и са к.том други командује...

...Био понедељак, ја на стражи у команди и то на спрату, од 18,30-20,30 а оно (бип-бип) пролазе ја гледам са прозора и мислим где ли је Темерин. Сад лепо време (бип-бип) лако обучене сукњице па кад севну добре ногице и дупенце да видиш како може и бром да буде савладан. И тако ја ти гедам а оно неста струје око 8х а ја онако напаљених очију... (остало, да је исповедио неком католичком попу што је мени поверио, добио би 10 „Здраво Марија“ као покору.. )

Још се шалимо...

3.3.`76. Љупче. Карловац.

Знаш да ти се јављам из Карловца које и теби желим....Да би схватио о чему се ради упознаћу те са ситуацијом бојевом готовошћу карловачког гарнизона. Ствари стоје овако: Карловац има 28 касарни са 30.000 војника. У мојој касарни има 3000 војника. Зграда у којој сам ја грађена је негде пред први светски рат а дугачка је одприлике 200м. Кад станеш на један крај и погледаш на други видиш нешто мрда, а не знаш да ли је то човек или војник.

А тек што ти је организација. Ако као пример тоталне дезорганизације узмемо (ФК) „Сељак“ онда је он за нашу касарну компјутер. Ово је ужас. За ових 8 дана три пута сам пресељавао кревете из једне спаваоне у другу. А знаш како се то ради? То не могу да објасним, али је принцип овај: ти мени дугујеш 100.000 динара, а ја теби исто толико. Онда ти дођеш у Карловац и донесеш ми 100.000 и вратиш се у Сириг. Онда ја, наравно истим возом, дођем у Сириг и предам ти твојих 100.000. Једноставно, зар не?

Што се тиче мог сналажења мислим да сам се добро снашао. Зна ме цела чета и сви ме зову митраљезац. Најозбиљнији сам кандидат за то радно место где се тражи префињеност, урођена елеганција и шарм...

21.1.`76. Каран. Самобор.

...Још Бато, мени ова телеграфија заиста добро иде, али сам опет попиздио, тако да ћу онај тастер једном појести. Али да зло буде веће, баш зато што ми добро иде одређен сам на руске уређаје... (европске смо прошли)...а то значи поново учити...Да би мало створио представу о каквим се уређајима ради, биће ти довољно да кажем да један кошта преко осамсто милиона. Па ти нешто зајеби. Можеш узети бајонет и поштедети себе разних малтретирања...

А сад да ти кажем да смо почели играти фудбал, а те утакмице подсећају на оне из Кисача и Темерина. То је прави рат. Ја мислим да нећеш погрешно схватити, да сам ту најбољи фудбалер. Само да не испадне нека пиздарија, пошто ови шиптари из првог оделења не могу да се помире са чињеницама да је наше оделење много боље...
(У осталом делу писма Каран помиње, по обичају, три-четири девојке, коју је сањао, шта ће због које да уради ако не испоштује оно што му је обећала у писмима итд. Имена не наводим, зато што су то сад бабе, или су на најбољем путу да то постану)

12.3.`76. Љупче, Карловац

...Радим и слушам највеће глупости без поговора па чак и без оног шкљоцања зубима. Само сам једном имао нервни напад и то на првој генералки...Сада ћу ти дати неколико цитата за твоје морално-политичко образовање:

„...када су то околности захтијевале
Умирали су младићи и дјевојке на хиљаде,
али се нису предавали непријатељима.
И сада треба код младе генерације одгајати те дивне црте :
Оданост отаџбини,
Прекаљеност,
Чврстину у борби и
Непрестану тежњу ка бољуј будућности.“


Могу ти рећи да сам и поред морално-политичке обуке, а под утицајем оног „срдачног“ пријема у оном ресторану у Загребу, имао један сукоб на националној основи. Противник је био из Имотског, а повод је био спортски. Причали смо о кошарци а он рече: „Партизан је Кићановић и тОчка.“ Мал ме срце није издало и умало му очи нисам ископао. Да је рекао Партизан ти је Фарчић...можда би му тОчку и опростио, али овако да се други нису умешали пала би крв. Јеси ли задовољан самном?

20.3. `76. Љупче, Карловац...

...У армији се спремамо да будемо папучићи а не борци. За ових 25 дана сам барем 50 пута брисао прашину и пајао спаваону и кабинет, а ни један једини пут нисам чистио пушку. Од редовног занимања највише волим прање прозора. Да ти не причам зашто.

Иначе време нас служи. Блато до колена, за копање ровова и пузање душу дало. А ми управо радимо на томе. Да само знаш како блато зна да буде меко и топло. Чим добијемо „вољно“ ми поседамо, прилегнемо..., како ко. Старешине одмах почну да вичу устајте, прехладићете се, као да оних 5-6 сати ваљања по њиховом наређењу представља физикалну терапију...

22.8. `76. Љупче, Карловац...

...Чим сам у новинама прочитао да утакмицу у Љубљани суди Махимовић био сам убеђен да нам титула не може измаћи. Да би славље било потпуније отишао сам у ћевабџиницу да (узгред) слушам пренос. Како се утакмица ближила крају ја сам све теже излазио на крај са ћевапчићима, тако да ми је, кад се утакмица „завршила“, остало пола порције (од 30 комада) у тањиру. Док је трајао „продужетак“, ја сам потпуно заборавио на тај остатак. Када је Бјековић дао гол шта сам друго могао да урадим него да онај тањир (са ћевапчићима) звизнем о под...Шта смо ми овде урадили од једног огорченог навијача Хајдука –Анте (то је онај из случаја тОчка). То ти је чиста перверзија која не приличи једном интелектуалцу и зато ти је нећу описивати...

16.2.`79. Шеки. Ајдовшчина.

Знам да не волиш да читаш латиницу, па ти вероватно због тога и пишем латиницом. `Оћу да те происпитам јеси ли политички подобна личност. Е, ко је мени био председник у ССОС, тачно ме је срамота (знаш бата Бато, ја сад морам да те критикујем, јер сам ти ја сада војно лице, да не кажем чувар братства и јединства). Срам те било Бато, што си певао оне песмице („наше“) безобразне. Шта си очекивао, да освојиш „жутог вука“ преко тих песама. А није „вук“ тако лака роба, одмах она свом татици исповеди шта јој се догодило и ко јој се и како удварао. Изгледа да си нашао погрешан начин да јој приђеш...

Право да ти кажем ово је уједно и прво писмо које са сам ове године добио од неког мушкарца...Имам пуну касету писама и у сваком писму зна се: „драги“, „мили“, „једини“...ни у једном писму нема „ди си блесо“, „умри кад си луд“...А што је било мука док сам га прочитао...како год га окренем оно ми дође некако наопако...откуд ти идеја да ми пишеш црвено писмо (већ сам помислио да је опет од неке женске, али сам одмах препознао стару добру ћирилицу)...

Ја у ствари и не знам у ком сам воду. Дођем само на спавање. Сав сам се посветио тренинзима, шта ћеш, видели људи у мени неку вредност. Ко ће то издржати: спаваш, тренираш, једеш и тако у круг. Три пута недељно тренирамо у хали „FRUCTAL“, нема шта нема...

Једна држава, а два света...

1.11.`81. Драшко, Лесковац

...Чим сам прочитао адресу писану ћирилицом знао сам да ми ти пишеш. Писмо сам добио у четвртак док сам био на терену у Медвеђи. Знаш како иду гуштерски дани. Доручак гулаш, ручак гулаш, вечера гулаш, али све то са различитим пикантним преливима и сосовима тако да молим Бога да је мрак да не видим шта једем. Терен је грозан. Мокри шатори, танки подметачи и слама. Тржио сам од водника виле да прострем сламу као под праву стоку. С нама је било и стотинак резервиста. То је пијано и необуздано стадо (част изузецима). Вероватно су попили целу годишњу производњу домаће зашећерене ракије мештана Медвеђе и околних засеока. Правили су шоу у кафани с оружјем, једва их је десетина милицајаца обуздала.

6.11.`81. Драшко. Кичево.

...Као што видиш по писму јављам ти се из дубине Македоније из „прелепог“ Кичева. Ова долина где се налази Кичево могла би се назвати по индијанском речнику проклета земља са пуно људских бића која носе чалме око главе. Већина становника су Албанци (шиптари).

Јуче смо ишли у дом ЈНА да гледамо неки филм и тада сам се упознао са знаменитостима Кичева. Посластичарница на сваком углу. Разноразним радњама и трговачком ћумезима неодређених артикала броја се не зна. Занима ме ко тамо купује и шта има уопште тамо купити. Знам и где се налази пијаца аутомобила. Била су паркирана цела три возила и један чврсто везан магарац. Он вероватно наплаћује паркинг простор...

4.4.`82. Драшко. Велике Блоке – Нова Вас

Велике Блоке је село удаљено 78км од Љубљане.

Касарна и околина су страшни (= феноменални), нисам се надао да може тако нешто да се нађе код нас. Ја верујем кад би остао овде више времена осећао би се као препорођен. Храна је изврсна. Уз сваки ручак добијемо по колач или поморанџу. За цео војни рок до сада нисам појео толико поморанџи, а појео сам до сада три комада. У овој касарни је пре него што смо ми дошли било око 30 војника, а могла би примити 3000 људи. Нас је дошло 70, па због тога што нас је тако мало, кувари нам спремају специјалитете. Донели су нам шахове, лопте, тренерке, патике...има и рибњак са пастрмком. Радним даном имамо по 10 часова наставе, селимо се из кабинета у кабинет. Наставно градиво је тешко и обимно и то све спада у државну тајну. Можеш замислити кад су нам довели 10 војних пандура као обезбеђење, а плус има и стража...

Јеси ли платио ону нашу заједничку казницу? Мој стари је то регулисао пре него што ћу ја доћи. Шта се ради у „Малом Паризу“, има ли новог квалитетног особља?...

Још мало Македоније али у андерграунд верзији...

8.4.`82. Буџа. New Jorcke (Куманово)

Ево коначно да ти се jomba јави. Заборавио сам ти бре презиме, па сам морао да ангажујем Шулета да помогне. Јуче сам добио од Шулета и Бака писмо, Шуле се жали да га страховито тренираш (читај мучиш) и да се једва довлачи кући, али по ономе што пише Бак то се и исплати, јер он каже да супер брани и да му гола не можеш дати, али чекај док се брат врати. Ја не бројим дане, али зато у слободно време пишем поезију. Ево, најпопуларнији стих овде ми је :“сперма лети на све стране, до цивилства бројим дане..“ Поздрави све из момчади и буди поздрављен од Неђе популарно званог Стефановски...

ЕЕЕЈ! Ишамарај одмах нешто, знаш да су писма светиња у војсци

Др. Малешевић (читај Mec Lougin) Куманово- Европа

Тко хода не трчи

Метастаза...

`83. Бидучко. Титова Митровица.

Моја јединица је јединица за специјална дејства (највише за демонстрације, а и за противдесандску одбрану), па се у њој ради много више него у другим јединицама.

Пре неки дан смо имали бојево гађање са новом врстом снајпера калибра 7,9мм и бацање бојеве бомбе.

Сваки дан препешачимо најмање по десет километара, али и поред тога доста се губи на кондицији. Поред овога сваке суботе одлазимо у села око Митровице да копамо рупе за бандере. Прошлу суботу препешачили смо до једног забаченог села око осамнаест километара и то у једном правцу. Али нисмо џабе пешачили, људи из тог села су нас лепо примили и нахранили...

28.11.`83. Бидучко. Титова Митровица.

Као што знаш, а можда и не знаш данас је дан Републике Албаније. Пошто овде албанци славе дан „своје“ републике и сваке године је било неких нереда, па пошто се очекује да се то догоди и ове године ми морамо стално да дежурамо. Од како сам дошао у Т. Митровицу није падала оваква киша као што сад пада, а сад пада к`о луда. Баш сад сам ушао у спаваону сав мокар и седим поред пећи, а да не би заспао морам нешто да радим, па сам морао почети да пишем писмо, а надам се да ћу га завршити пре следеће команде „к оружју“. Ово у нашој јединици у случају приправности значи исто што и „узбуна“, а знаш шта се ради кад је узбуна...

09.09.`84. Жаре. Штип.

...Јесте да су ми ципеле супер, чизме како-тако, али зато је све остало уби-боже, као ратно сироче сам, клошар... а и нема везе, овде смо сви такви, беда жива!

...Што се тиче обуке у предности сам у односу на остале гуштере и гуштерчиће. Ја више од две недеље немам пушку, растурио сам је недељу дана пре заклетве, док смо вежбали „о десно раме“. Кад сам је задужио, облога јој је већ била мало напукла, и једном кад сам је забацивао распала се тотално. Постао сам стара кука пре времена. Кад бих некако успео и маску да растурим, тек бих онда уживао...

И ту негде, код одрпаног војника без оружја, коме се пушка распала у рукама, више није било потребе за писањем писама. Сцена је била спремна за последњи чин распада труле државе. А, иако је пропала, лажна слика о СФРЈ још увек живи...

[Слика: unutrasnja-Nedjelja.jpg]
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
26-08-2014, 12:59 PM (Последња измена: 26-08-2014 01:52 PM од Ђорђе Ивковић.)
Порука: #16
RE: Батин подрум (Стара писма)
АРИТМЕТИКА СРПСКЕ СЕБИЧНОСТИ
22-03-11

[Слика: 1171148-trg-kafici-ftoo-d-milenkovic.jpg]

Овај напис се бави аритметиком српске самоуништавајуће себичности, а као повод има слабашан синдикално-народни отпор продаји „Телекома“, који за сада успева само зато што нико неће „најпрофитабилније државно предузеће“.

Почећемо, ипак, од једног филма.

"Банде Њујорка" (енгл. Gangs of New York) је филм из 2002. године који је режирао Мартин Скорсезе. Филм почиње у 1846. на Доњем Менхетну, у округу "Фајв Поинтс". Рат разних округа бесни годинама између банди "домородаца" (тј. оних који су рођени у Америци) и надмоћних ирских имиграната...

Иако би већ овде могли извући понеку паралелу са нашим трибалистичким усудом, битнија нам је завршница филма. Док Њу-Јорком бесни побуна и влада хаос, на Менхетну, у кичерајски позлатом накинђуреном билијард-салону, новокомпоновани задригли буржији раскошних зулуфа, са томпусима у зубима, играју карте, билијар и опуштено ћаскају. Улази младић и усплахирено саопштава да се побуњеници приближавају. Добио је лакноски одговор праћен осмесима окупљених: „Без бриге, младићу. Увек можете потплатити једну половину сиротиње да убија другу половину“.

Тако је и било.

На крају, градска власт је „великодушно“ платила свеће да родбина и ноћу може да тражи своје мртве.

Потпуно исту „филозофију“ владавине спроводио је „највећи син наших народа и народности“ друг Тито. Други светски рат НОВ је дочекала са 800.000 „бораца“ у својим редовима, од којих је 90% присилно регрутовано од јесени `44, тако да су морали дослуживати рок до `47, па и дуже, кога је запала морнарица. Ни међусобно истребљивање, ни неумитни закони биологије, нису међутим СУБНОР спречили у саморазмножавању, па смо 1971. годину дочекали са 1.200.000 борачких пензионера. Уз те пензије ишле су небројене друге привилегије, станови, неповратни „кредити“ за куће, виле на Дедињу и уз морске жале, стипендије и прекоредна запослења за децу, бањска лечења (не би ли нам дуже потрајали) и свињске полутке. Зато се не треба чудити партизанским причама како је „онда“ све било добро, могао си спавати у парку да те нико не дира, црвени пасош је био највреднији на свету, омогућено ти је што ником другом на свету није, само мораш бити конструктиван...

Наравно, за истину о убијенима, премлаћенима, тамниченима, протеранима, опљачканима, није било места. Нема је, заправо, ни данас. А жртава је било бар колико и привилегованих.

Мит о мирним и срећним временима док је Тито владао, ремете „револуционарни“ терор, национализација и експропријација, откуп уз чупање бркова старинама, Голи Оток и Сремска Митровица, Тршћанска криза, Цазинска побуна, упади усташа, Хркаћ, шиптарски терор и прогони Срба, прикривено саботирање федерације и хроничне партијске чистке и обрачуни.

Мира заправо никада није било.

Лумпен-пролетерска квази-држава се морала распасти, уз предходно огромно задуживање у иностранству. Логика Tитових паразита је била једноставна: „Узми све што ти живот пружа. Док траје, траје. Дугове нећемо ми враћати већ будуће генерације. И то неће бити наша деца“.

Полако долазимо до наше аритметике...

Видимо, и ова, ко зна која по реду нам држава, пропада и распада се. Оно мало привреде што је радило, стаје. Закономерно, све што се пришљамчило уз владајуће партије сели се убрзано на државне јасле. Међусобна задужења расту, и сви заједно дугујемо држави. У штампи се могу прочитати подаци да је „у 22 основна суда широм Србије покренуто 2.294.675 поступака због дуга“... „у 34 основна суда широм Србије минимум три милиона Срба („други“ ваљда нису интересантни судовима) и њихових предузећа није платило струју, воду, грејање, телефоне, аутомобиле на лизинг, кредите код банака...

Изгледа да је најкритичније у Београду јер „Првом општинском суду, који покрива 10 београдских општина (Врачар, Вождовац, Звездара, Земун, Нови Београд, Палилула, Раковица, Савски Венац, Стари град и Чукарица) тужено је 1.700.000 људи и фирми јер на време нису платили обавезе повериоцима. Само Инфостан је тужио милион Београђана, што је огроман број.“

У Параћину је утужено 8.720 грађана ( из Параћина, Ћуприје и Деспотовца) и већ 6.337 решења су извршна, дакле пленидба може да почне.

Један аналитичар се посебно позабавио интеракцијом грађани-дугови-држава:
Цитат:У тексту Слобода или глупост[иии], бавио сам се концепцијској преварности у бесмисленим износима и начинима наплате инфостана и карата за ГСП-ом у Београду, изневши тезу да је „..немогуће да су (властодршци) толико глупи да не схватају да грађани не плаћају јер једноставно теоретски не могу да плаћају износе од трећине просечне плате (само за Инфостан).” ...плус још трећину за буске карте за целу породицу (бројчану само колико је потребна за просту репродукцију становништва), плус још скоро трећину (ако се не догревају на струју) за електричну енергију..... чак и ако претпоставимо да просечан Србин нема кола, јер је то у 21. веку луксуз, (као и још неке тековине попут телефона, интернета..) па не троши непотребно паре на горива и противуставне хараче паркинг сервиса и ако изузмемо трошкове за просечном небеском Србину и његовој деци непотребну храну, одећу и хигијенска средства, и даље српска плата има мањак потребних трећина (има их наиме само три, што је један од ретких европских стандарда које испуњавамо).
Укратко, након што је нестао и последњи привид равноправних односа грађанина и сопствене државе и постало (или би бар требало да буде и слабоумним) јасно да су становници срозани на „статус“ поданика који трпе неограничену самовољу партиократске олигархије зване државна управа, урушио се и економски стуб саме партиократије – обавезни (показало се потпуно произвољни) харач јавних предузећа. Привид социјалне одрживости Србије заснивао се платама упосленика у јавном сектору (јединим релативно редовним и солидним), који су партије халапљиво уможавале ухлебљујући своје јаничаре и подмићене гласаче - којих (плата) више бити неће. Занимљиве податке опет налазимо у мом омиљеном извору – коментарима читалаца на углавном „неинформативне“ текстове у интернет издањима новина: „ Проценат запослених људи у привреди (оних што стварају нову вредност у друштву) у односу на укупно становништво је 12.71%. Један човек који ради у привреди издржава 6.8 људи који живе од његовог рада (јавни сектор, пензионери, незапослени и деца). У Србији ради више људи у јавном сектору него у привреди! Све у свему, онај који ради за просечну плату од 300 евра ради и за скоро једног целог човека у јавном сектору (0.93), скоро 2 пензионера (1.75), скоро 1 незапосленог (0.78) и 3 детета/радно неспособна становника (3.40).“ То је „нама наша“ приватизација/читај деиндустријализација и отимање ресурса (коју послушно спроводи свака патртиократска олигархија) – дала.

Не би се, технички, овој анализи „дужничких трећина“, које у коначном рачуну дају пропаст система, имало шта приговорити. За статистику кажу да је као бикини - све открива сем оног најважнијег. Међутим, статистика овога пута не крује ништа. Наш аутор није смогао снаге да израчуна зашто неодрживи систем ипак животињари. А ради се о томе да нису све трећине исте, нити да ЦЕЛО мора обавезно имати три трећине. Аутор је оперисао са просечним зарадама у Србији и просечном запосленошћу. Реалност је доста друкчија: У Београду су плате дупло веће од републичког просека, док, рецимо „на“ општини Врачар, незапослених нема. Тако долазимо до фрапантне чињенице да једно породично цело на Врачару има (бар) дванаест трећина. А на Врачару нит се пуше димњаци, нити се ору њиве. Истовремено, у Белој Паланци или било где у провинцији, цело има 1/3. Ако има и толико. Логично би било да је и дужничко ропство у сличној сразмери распоређено. Међутим, није. Београђани, који чине 1/3 становника Србије, видимо, „носе“ скоро 2/3 дуговања!

[Слика: sela-pusta-kursumlija-730x365.jpg]

Да не буде забуне, врло слично је у Новом Саду. Само, Нови Сад је много мањи од Београда, па се „шверцује“ уз њега.

То се зове „чувањем социјалног мира“.

Ако, међутим, упоредимо „врачарских“ 12/3 са неким целим у Европи, опет видимо само 1/2 наше сиротиње.

Ми нећемо пасти у замку паушалне аритметике. У великим градовима, административним центрима, добро живи партократија, олигархија и трабанти повезани са њима. Народ, како се ко снађе. Али, овако нахерен, лумпен-ћатински, паразитски систем разбија у фундаменту могућност народне солидарности.

Да ли „Телеком“ треба одбранити од режима који би да га проћерда?

Свакако ДА. Државни ресурс су, међутим, биле и цементаре и шећеране. Државни ресурс су и најплодније европске оранице које се чудом налазе у Војводини, а које су махом запосели Хрвати, те Црногорци из клана Шарић и слични, док смо ми чешали. Нико прстом није мрднуо, сем ако није лично начепљен.

Све чувајући своје мало остадосмо без ичега.

Дође природно, као колателарна ситуација, да деца беже од нас. Реклама „Мегатренд Универзитета“ „Заврши факултет и пали“ скоро да је шаљива, сем што је чемерно горка.

За крај, опоро да резимирамо:

"...Овог пута нико не може да каже како неко хоће да га искористи да би постигао своје циљеве. Одбрана Телекома је питање на коме ће се коначно преломити јесмо ли људи или стока ситног зуба... За разлику од људи, стока ситног зуба гледа да обрсти шта може да дохвати, да то што је прождрла прежива једно кратко време - а онда почиње да блеји и мекеће на сав глас, тј. да прозива газду јер се о њој не брине на прави начин..."

ДВАДЕСЕТ ГОДИНА СВИРАЊА КУ*ЦУ

[Слика: 9_mart_02_u_949431785.jpg&size=a...e_by=width]

Истина, имао сам намеру да коментаром обележим јубиларну, двадесету годишњицу чувених деветомартовских демонстрација. Сматрао сам да на то имам право као првоборац деветог марта. План је био да прво прочитам све унапред припремљене блогове и интервјуе, са којима ће други актери и аналитичари искочити пред јавност и који ће ми, по ко зна који пут, објаснити шта сам хтео тога дана да урадим у Београду, па да ја онда дам коначну реч.

Као и обично, нашао се неко да ме изритми. Раним јутром 9.3.2011. стигла ми је СМС порука. Преписка је ишла овако:

ШТРЕБИ: Сретан ти 9.март. 20 година свирања ку*ца
БАТА:Како `свирања ку*цу`? Зар ти не примећујеш како лепо живиш?
ШТРЕБИ: Не баш
БАТА: Па шта треба још? Да дигнем нову револуцију, да би ти имао џакузи?
ШТРЕБИ: Не би било лоше!

Штреби је добар и интелигентан момак. (Између осталог, мој аватар је његово фотографско дело). `91 је тек кренуо у основну школу. Данас је бизмисмен у повоју. Спада у „вишу средњу класу“. Ради у ујаковој фирми.

Време почетка рада ујакове фирме се поклапа са почетком наше транзиције. На отварању фирме била је присутна елита ЈУЛ-а и СПС-а на челу са пок. Перошевићем. Домаћини су, не преко ноћи, већ преко поподнева, из радних одела ускочили у смокинге, а даме у свечане тоалете, како би свечаност протекла на нивоу.

Данас су фамилијарно блиски Чанку, ЛСВ-у, ЛДП-у и владајућој покрајинској номенклатури. Плате нису редовне, али, шта се може, светска је криза, а држава Србија не ваља. (Нап: у даљем току, фирма је пропала).

Није живот шведски сто, па да бираш шта ти се свиђа. У ствари, на нашем столу је понуда скромна, стоји само оно из Штребијеве честитке с почетка. Ми можемо да полемишемо једино око нота.
...
Додаћу један пратећи коментар:

Werwolf:
Цитат:Тај 9.март је био симбол отпора против комунизма а не дан када су људи хтели Европску унију или параду педера као што то данас подржава Вук Драшковић. Онај ко је био тамо треба да буде поносан а не да се стиди због издајника Вука. Неком је и 5.октобар био симбол борбе против комуниста и СПС. И ти људи а међу њима и ја данас се стиде а можда не би требало. Од данас ће 10.октобар 2010. бити један од симбола борбе против комуњара и тираније. А биће у будућности још таквих дана док коначно не скинемо комунисте са власти.

[Слика: 3-9-mart.jpg]
Ноћ 09.03.1999. Тенкови у Београду. Ово није могло без сагласности Стипе Месића. Зато се мора одбацити свака илузија о стварним односима Милошевић-ЈНА-Туђман/Месић

СЕРГЕЈ, ГРАД ЗЛОЧИНАЦ И ГРАД ЈАТАК
06-03-11

"Посрало се, па полизало!"

[Слика: 2006_the_border_post_004.jpg]

Тако би се могао дефинисати последњи гаф Сергеја Трифуновића, који је, након феноменалне премијере филма "Монтевидео, богтевидео" у Сарајеву, егзалтиран, наиван и у дерту, навукао мајицу са ликом убице, издајника и изрода Јова Дивјака. Када се следећег дана придигао, исповраћао и притрезнио, приступио је припреми повратка у домају. Третирајући живаљ у Србији као бесловесну стоку која све вари, С.Т. је осим мало пепела с главе, послао је поруку да он и није знао знојав шта навлачи, него, ето...

Збуњен, заборавио је да иментује дроце које су га навукле, те центре моћи који су склопилу тајну уроту против његове пар-екселанс славне личности.

Пошто се Сергеј Трифуновић није извинио породицама мучки побијене деце, а "поента" овог сарајевског злочина јесте што су претходно разоружана деца мучки и вероломно масакрирана; нити се јасно одредио према злочинцима, нема потребе да више трошимо време на ђубре.

Врхунски "аргумент" тзв "другосрбијанаца" у "одбрани" усташе Јова Дивјака је да има неки снимак на коме се види/чује како наречени Јово виче "Немојте људи, ако бога знате...". Али, "Кулин -капетан" се, бива отрг`о контроли, па шта ће јадни Јово но да се позабави черкеским робињицама...

Ми би да питамо:

- Какве су то "паравојне формације" у Сарајеву, које су оправдање за све и ником одговорне?
- Што "херој Јово" није на лицу места побио кабадахије које су отказале послушност и напали његове, формално, сународнике?
- Ако се у моменту није снашао, зашто накнадно није пострељао балије?
- Ако тада није могао да одржи контролу над својом "војском", кад јесте?

Убиства, премлаћивања, силовања, пљачке... све над Србима...
На крају 180000 протераних Срба и отета имовина.

Да ли је Сарајево град-злочинац?
Јок, није...
Ако грешим, онда следе питања: Зашто у Сарајеву нема споменик овој деци, жртава сарајевских зликоваца? Зашто нема булевара са њиховим именима? Зашто се Сарајево не стиди? Зашто "Мајке Сарајева" не пузе и не моле за опроштај оне које треба?

Не може убица без јатака.

Београд је мала варош ако гледамо цео свет. Нама је велики, највећи заправо, зато што немамо ништа веће.

Не морамо помињати овде тешку историју нашег престоног града јер је сви препознајемо. Али, такође видимо као нам се Престоница мучи, повија и стење под усташама. Јесте да има велику конкуренцију из Новог Сада, али ипак, Београд је Београд.

И, нису у питању "обични" београђани, већ "елита".

Данас С. Трифуновић, јуче Дивац, затим Карановићка, увек Б92 и "Данас", уз гусле Соња Бисерко & Срџа Попович Караџић & Бјела & Караџић... Накупило се тога, сачувај Боже.

Београд крупним корацима хрли ка позицији регионалног лидера у усташтву. Загреб и Сарајево су, ипак, мањи градови...

Па шта остаје поштеним људима?

Цитат:“Дух отпора према власти је толико драгоцен у одређеним приликама, да желим да се увек одржи у животу. Свакој генерацији је потребна револуција!” Ово нису речи неког српског “аутсајдера” или лидера неких од опозиционих покрета у Србији, већ цитати трећег америчког председника Томаса Џеферсона (1801-1809). Џеферсон, који је написао Декларацију о независности САД, сматрао је да је општенародна побуна ради обуздавања или пак свргавања власти која више не слуша народ, позитивна ствар.

Ово је написао један изврсни млади човек...И...то је то.
http://www.slobodanjovanovic.org/201...ja-revolucija/

А Сергеј...



Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
02-09-2014, 12:42 PM
Порука: #17
RE: Батин подрум (Стара писма)
СИРОТА ОБЕСПРАВЉЕНА МАФИЈА

[Слика: unnamed-91.jpg]
Цај, цај, Цајка из Новога Сада...


Има код нас разних мафија. Неке су заиста бизарне: На једној седници скупштине града Новог Сада представник СРС покренуо питање "септичке мафије". Питање и није тако бесмислено. Делегат радикала је тврдио да изградњу канализације у Каћу спречавају мали привредници који се баве пражњењем септичких јама, што је уносан и лак посао, посебно ако директан извођач радова није газда, већ неки сиромах који је приморан на сваки посао за бедну накнаду.

Тих бизарних мафија сетио сам се пре пар дана у једном бифеу. Док сам пијуцкао пиво, са радија је дрмала "Цајка".

Није то била обична "Цајка", већ нецензурисана и у виду сабраних дела у изведби неке циганске банде.

С обзиром на моје богато кафанско искуство био сам делимично затечен богатством тематике. Већину тога раније нисам слушао. Све ми се чини да се ради о новокомпонованим поскочицама, проблематичне књижевне вредности. Битно да се римује. Тако је она мушка ствар искакала са тавана и из подрума, и то често-тесто итд., а женска ствар, ако је веровати песницима "дубока ко бунар", већ је опкољавала са свих страна.

Повремено, песма је утишавана ради емитовања реклама, поздрава родбини и заштитног џингла веселе радио станице. И то је трајало и трајало. На крају, сморен раскалашним надпевавањем Јовановића & Николића напустих локал праћен познтим "Амааан...". Мучење у које сам наиван упао, трајало јаких пола сата.

"Кућа" која је емитовала ову бећарску оперету спада у дивље локалне радио станице које су вишеструко премрежиле електронско небо изнад Новог Сада. Питање је како је могуће да страшна РРА не може да стане у крај анархији локалних радио сигнала, да уведе бар мало реда? Наравно, нисам ја једини коме су на памет пала ова питања. Неке, богами, и жуљају. Има легалних станица које "дивљаци" угушише, јер нити плаћају порез, нити неком полажу рачуна о пословању, а таман посла о садржају својих "програма". Нема ту чак ни, иначе безвредног, упозорења за који узраст програм није препоручљив.

Једна радознала група студената се упустила у истраживачки подухват на тему "дивље локалне радио станице" и ушла у неки одвојени, паралелни свет у коме владају посебни, обичајни и племенски закони. У тај свет држава се по прећутном споразуму не меша.

Студенти су питали чланове РРА да ли знају за проблем. Знају. Зашто ништа не чине? Онај поп одговори: "Ма, пустите децу да раде...", а Караџић се тужно пожали : "Не можемо ми ЊИМА ништа..."

Па, који су то "ОНИ", којима нико ништа не сме?

Цигани.

Цигани држе монопол над илегалним електронским пољем изнад Новог Сада.

Недавно, један момак је покушао да се умеша као "слободни уметник". Купио је и потребну опрему. Пошто је ово мали град, надлежни бос је чуо за дрски и самовољни подухват, дошао код несретника са децом, оптужио дрзника да му "отима лебац", па су деца разним адекватним радилима онеспособила техничке уређаје.

И, ту се прича завршила - ником ништа.

Та ко сме дирати наше обесправљене суграђане, таман кад су ушли у процес инклузије.

...

Циганске радио станице изгледају мање више овако:



Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
02-09-2014, 02:20 PM
Порука: #18
RE: Батин подрум (Стара писма)
МРЦВАРЕЊЕ ТИНЕЈЏЕРА НЕКАД И САД
16-02-11.

[Слика: Thumb_12tito5.jpg]
1957. године прву штафету младости Титу је предао Мика Трипало, тада секретар ЦК Народне омладине Југославије, док је последњу 1979. године маршалу уручила Санија Хисени, студенткиња из Приштине.
(Напомена: Може бити "инспиративно" за размишљање о искрености Титовог социјализнма и "братства-јединства", за чије се сумњичење ишло у затвор. Дакле два најбоља Тиова омладинца - Мико Трипало био уз Савку Дапчевић-Кучар вођа "Хрватског прољећа" тј. повампирења усташтва у Хрватској, коме се касније сасвим приклонио. Санија Хисени сувише се "гребала" о партију, тако да је почетком деведесетих емигрирала у Канаду, где ради као лекар.)

Дошао ми до руке један ђачки, гимназијски лист.

Уређен под строгим и будним оком глодура, вероватно предметног професора/ке, лист је испунио све критеријуме претпостављене политичке коректности и, последично, "педагошке коректности". Тематски, адекватно је покривено све што се очекује од једног оваквог формата: приказ школске приредбе, пригодан чланак о личности чије име школа носи, анкета "шта после матуре", затим су упражњене рубрике о култури, роцк`н`ролл`-у (чиме се показује јасно разумевање потреба мадости), поезији, нежељеној трудноћи и технолошким новинама. Вероватно је школска психолошкиња (не бих да “пројектујем“, али тако ми се чини) супервизијом димензионирала чланке који пониру у адолесцентске кризе идентитета, дотакнуте у погледима шта је добро а шта зло, те о лудилу краљева. Обратила се пажња на ученике који се истичу у ваншколским активностима. Ни спорт није занемарен. Има и тест интелигенције.

Искорак је направљен у опсегу ђачких несташлука. Поносни штафетни преносиоци традиција култне франшизе "Лајање на звезде", имају свој кутак. Ђаку четврте године, за кога су родитељи и професори проценили да је довољно одрастао и зрео, поверено је да, на прикладан начин, дочара атмосферу оближњег кафића, без кога, молићемо, је л` те и ако је веровати, ни једна средња школа не може. Из чланка сазнајемо да је "школа без кафића, као пролеће без ласте". У њем` се обнављају лекције и баца око на какву девојчицу. Кафић је место где се бришу социјалне и генерацијске разлике, тако да су сви пријатељи. Зато, закључује и истовремено уљудно апелује искусни матурант, треба бити толерантан према ђацима који у тешкој дилеми остати у кафићу или отићи на час, послушају дамар свога младога срца.

Из полуреченице у којој аутор чланка "баца око на какву девојчицу", шаље се шифрована порука да аутор има тајни хоби; да је, на олкшање родитељима, већ имао тога више. Сходно уређивачкој политици из зборнице утемељеној на европским вредностима, у неком од следећих бројева засигурно можемо очекивати едукативни чланак у коме ће нас каква просвећена матурнткиња, која је, на понос школе, искусила кампус Сорошеве фондације, обавестити да су све љубави исте, те се, али дефинитивно, морамо ратосиљати конзервативних предрасуда и хомофобичности. Истовремено, можемо бити сасвим сигурни да задата слобода уопштеног етичког става неће бити праћена лирским напевом колеге из разереда који је у кафићу бацио око на каквог дечака. То би већ било исувише "хеви" за упросечену малограђанштину и плутање близу обале.

[Слика: udzbenik-homo.jpg]
Као све на свету и медиокритетство напредује, а глупост још брже. Тако смо у међувремену добили и феноменални уџбеник сексуалности за средљошколце.

Тако, уредно и "неконфликтно" спакован школски лист, добија укус млаке дестиловане воде. Бескрвна, бесхормона, безбесна и по очекиваном обрасцу приложена жртва узорних омладинаца којом доказују, не само својим дозлабога слабо плаћеним професорима и брижним родитељима, већ и бирократским бозима изнад (ваља се, ради будућности), да су научили наважније лекције у животу - шта је пожељно и где су границе.

Како изгледа гимназијска политичка коректност приказаћемо на једном виђењу "Горског вијенца", протканог фином иронијом, како и доликује потенцијалном полазнику почетног курса "e-novina":
Цитат: Свет који Његош слика живи са пушком, смртно мрзи Турке, обожава Обилића, плаче као Вук Мандушић над пребијемом пушком, храброст му је прва врлина, издајице презире, част држи изнад свега, а сматра навећом срећом да буде опеван уз гусле.
Сав тај патријахални свет, живећи у планини, добио је чврстину и чистоту камена. Планина даје морално здравље, понос, снагу, а телу даје отпорност. Овај свет се храни овнујским месом. Такав систем живота даје свежину телу и моралу, за разлику од Млетака, где је све разнежено, лабаво и непоштено.
....
Као у паријахалном свету, тако се и у Горском вијенцу жена налази у позадини. Она је снаха, сестра, мајка, љуба, а не самостална херојска личност... У племенско- родовскомсвету жена не излази пред људе док већају о јуначким пословима.
...
У идеалном патријахалном амбијенту нема дубљих класних противречности између главара и народа – нема их ни у спеву. Све је борба непрестана и све визија кретања ка светлости, ка слободи, коју јунаци спева доживљавају на митски начин.
...
На многа питања и дилеме које је отворио Горски вјенац, писан у доба када се крвљу решавало оно што се крвљу не може решити, одговоре још увек немамо...

(Зна дете како се решавају конфликти. Учило на грађанском: дијалогом и осиромашеним уранијом).
Истина, осетио сам ефекат "већ виђеног": Имао сам и ја у гимназији професора "српскохрватског" са ставом, речником, ликом и менталитетом банкарског ревизора. Увод-разрада-закључак. Тачка. Све мора бити стилски уједначено, а мисао јасно срочена. Не може после компликоване, двосмислене реченице, проста и оштра реченица (у "вугла"). Таман посла! Кад добијем двојку на писменом, ја срећан. Онда дође до промене. Жена је пуштала да пишем о чему хоћу и како сам осећао да треба. Трпела ме колико је могла. Истина, кеца ми је дала, није имала куд (добро сам и прошао), када сам један писмени задатак завршио (не знајући шта колега пише) исто као Маркес своју новелу "Пуковнику нема ко да пише". Маркес добио Нобелову награду, ја кеца (Што латинска пословица вели: Што је за богове...). Мукотрпна "сарадња" професорке са шашавим тинејџерима дала је временом лепих плодова.

У већ и за овај напис култном кафићу, матуранти срчу некакве бућкурише. Ја сам се у датом узрасту челичио "Манастирком". Једном, тако, победим на ширем песничком средњешколском такмичењу и, што б` исти рекли, "уђем у кинту". Најпре частим цео разред, што је подразумевало напуштање од стране разреда зграде школе, затим нас шесторица непоколебљивих наставимо. Завршимо, како и приличи, весели у милицији. (Ех, моје прво привођење). Келнерица, Мађарица, оптужила нас за певање "националистичких" песама. Милицајци мало припрете и пусте нас.

Хоћу рећи, скоро испада да је пре четрдесет година, под Титом, било више слободе, више менталног простора за одрастање него данас.

Постојале су, међутим, гвоздене идеолошке границе означене "бовама" Тито, самоуправни социјализам, братство-јединство, НОБ, СКЈ, несврстаност. То се морало чувати "као зеница ока свога". Испод тога, егзистенција се решавала рођачким и земљачким везама, са коначним циљем у животу: бити паразит.

Са друге стране, моја генерација скоро није ни знали за "ризично понашање". Дешавало се, наравно, да се дечаци потуку, али какве штангле, боксери, бе(ј)збол палице, ножеви и утоке... и, тек смо начули да има негде да се пуши "трава".

Погрешне идеје су робијањем већ одавно биле искорењене. Вештина дресирања омладине штапом и шаргарепом ушла је у климактеричну фазу.

Ми смо, право речено, одрастали као телад испраних мозгова. Као навећу шикану и "робију" смо доживљавали обавезу ношења школских блуза. А да су надлежни били паметни да нас пусте, ми би се сутрадан појавили у једнообразним фармеркама и "гоњацима" (тексас јакнама), набављеним у истој продавници у Трсту. Потпуно униформисани. Прилагођени. Моје овлаш описано `лителарно` искуство тек је безначајни мало продужени провинцијски инцидент са певањем и хапшењем у завршници.

Парадигма или живи артефакт тако васпитаване социјалистичке хипокризије је кантаутор Ђорђе Балашевић. Као некој јефтиној пластичној новогодишњој јелци са чипом, укуцајте му одређену годину, и чућете опус песама камелеонски прилагођен датом политичком тренутку.

...“Рачунајте на нас...“

Кад гледам овај гимназијски лист по лику XXI века, учини се да је верме стојало четрдесет година. Као да гледам хербаријум сасушених писмених задатака.

А време није стојало.

Данас није ништа мање "друштвено неприхватљиво", ризично, прећи преко граница омеђених идеологијама "европских вредности", мултикултуралности, људских права, космополитизма, згражавања над националистичким лудилом деведесетих. Тих пет-шест зеница ока нашега опет нам ваља себично чувати. Супротно "срећним седамдесетим", деца су данас потпуно незаштићена од ослобођеног физичког, психолошког, хемијског и медијског насиља. Друштво и породица се разарају незадрживом етичком и моралном ентропијом.

[Слика: banda.jpg]

Данас дете док оде и врати се из школе суочи се са више неприлика, страха и увреда, него моји другари и ја за целу школску годину. Ако се кући врати несмркнуто и стабилно, без модрица, без нове укуцане идеје да је "геј о-кеј" или са шареним флајером у руци какве проусташке NVO која је агитовала по школи, можете бити задовољни даном.

А живот кључа, друштво кркља и ломи се.

Како би поменути лист изгледао, питам се, да су пустили децу да га сама "осмисле"? Шта би све покуљло из њих, по свим рубрикама?

Шта би писали везано за филм "Шишање", који су сви гледали, да смеју слободно да се изразе, (а не, како ће се случити, по наставничкој директиви од одабраних школских мезимаца, како је владајућој какократији угодно)?

Шта би писали о ЕУ и НАТО?

Шта би написали о нашем друштву, социјалном терору имућних и корупцији?

Како би изгледала њихова страница о музици?

Шта би написали о нама, родитељима?

Коначно, како би изгледала њихова слика себе?

Не може.

Гимназије, задато, праве од будуће нам елите полупечене медиокритете.

Затим их чека универзитет са калупом "Болоњске декларације", да их коначно закалупи у бодове и затупи у главу.

Свирај то опет, Ђоле.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
03-09-2014, 02:01 PM (Последња измена: 03-09-2014 02:44 PM од Ђорђе Ивковић.)
Порука: #19
RE: Батин подрум (Стара писма)
ГОДИНА КОЈУ ЈЕ ПОЈЕЛА ЏЕЈ-КЕЈ
21-01-11

[Слика: karleusa.jpg]

ЏЕЈ-КЕЈ баца Србију под штиклу.
Својим реским ударцима растура све конзервативно и националистичко што дође на дохват оштрог косира њених колумни. О фејсбуку да не причамо.
Храбро и без остатка ставља се на страну угњетене геј-популације. Одушевљена геј-популација оличена у угледном удружењу “Loud & Queer” јој додељује годишњу награду за подршку геј популацији. Свечана академија тим поводом одржана је у престижном клубу “Havana”. У беседи приликом примања угледног признања ЏЕЈ-КЕЈ је изјавила да је ове године академија андерграунд, али ће догодине бити свенародна фешта. Док се то не догоди, дала је тврду веру, она ће шиљбочити на мртвој стражи очувања геј-правица.

ЏЕЈ-КЕЈ пише књигу.

ЏЕЈ-КЕЈ је одбила да учествује у такмичењу за „Оскара-популарности“ у категорији „фолк-музике“, јер се тај жанр не може довољно презирати колико заслужује. Само неко музички необразован и нестручан може да уврсти Јеленин рад у фолк категорију. Поготово за годину у којој је Јелена промовисала ултрамодерни електро-поп звук.

ЏЕЈ-КЕЈ повраћа на сам помен „патриотизма“.
Религију презире. Воли и диви се Чеди Јовановићу. Љуби га.
Када се довољно изгради, биће политичарка.
Ваљда у очајној немоћи, гледајући управо ову сјајну звезду како се уздиже изнад нас, М. Бећковић је написао:

Нема нам спаса
Док се ложимо на славски колач
Небеско царства
(sic)
Еп & гусле
(Sic Sic)
И сличан бљак и bull shit
Тзв Свети Сава
Немој молим те
Још и то
Нећи да будем на тако лошем трипу
Његош Обилић
Принцип и већ како се зову
Сви ти килери
Убице
Нацоши и варвари
Ма дај
Fuckin
Зло ми је од тога
То није мој бизнис
Србадијо сиши
Жглавни га
Get a job
(Није John случајно Walker)
Ћирилица
Марш бре
Воздра
Матица српска
Никад чуо/ла
Не откидам на фуш
Треш/шуфт
Шуферице/шлемове
Митове/легенде
Јефтине флоскуле
И сав тај ex и ретро
Deep shit
Etc etc etc
Јее
Какве будале
То ме изритми

Па ко је такву не би волео?!
Дефинитивно, њени идеолошки и морално-политички ставови је промовишу у неприкосновену диву звука двадесетпрвог века.
MTV плаче за њом! Зашто је више не намоле да репрезентује Србију на „Евро-сонгу“?
Фасцинирани блогери Б92 је топло препоручују као идеал за идентификацију дечацима и девојчицама. ЏЕЈ-КЕЈ је поп-икона која жртвама транзиције нуди идеалан модел. Уместо да прихвати патријархални образац смерних удавача, Јелена Карлеуша практично реализује феминистичку доктрину женске субјективности: она је самастална, еманципована, пуног чекмеџета и, што је најважније, далеко од сваког националног аутизма.
Куд ћете више? Шта може боље?

Кад се, међутим, суочите са њеном биографијом и њеним радом, не можете видети ни чути ништа сем фуш треш/шуфт и крештање.
Ова другосрбијанска ченгија, силиконски Коча Поповић, изритмљени музички надреалиста, управо је протопип свега чега се наша освешћена, проеуропска, урбаносувремена елита наводно грози.
Довољно је споменути њене романсе са извесним контроверзним бизнисменом из срамних деведесетих, пок. Г. Чандом ( док му није стигла катул-бутулија) и млађахним К., док није морао тетки по лек. О музичком опусу нека суде психијатри и стручњаци за плагијате, те електричари високог напона.

Ако шире погледамо, онда можемо слободно констатовати да је на Б92 бачена прва будала на сто, те да су тамо остали непревазиђени рекорди у подригивању и прдењу. Хероји ових „ријалитија“ су управо „урбани ликови“ по модли „круга двојке“. И у свим другим дисциплинама простачења, тешко да имају конкуренције. Узмите за пример само како пишу новинари „е-новина“ или „Слободне Војводине“...итд.

Српска елита је уништавана док није уништена. Ови што су их заменили и сад се шире престоним српским градом хвалишући се да су „граџани“ даље од сплава и техеранског јодловања не могу. Таква им генетика. Зато ће ЏЕЈ-КЕЈ бити министар иностраних дела. Бољу рибу за тај посао они немају.

АТЕНТАТОР ИЗ МАЛОГ СОКАКА
23-04-10

Све више се говори о мазохизму србског трпљења.
Радије ћемо да гладујемо и себи да сечемо прст, него да повијамо хуље и лопове.
Пола народа се са дубоким поштовањем опходи према онима што су нам полупали градове и мостове.
Као што су Индијанцима каубоји поклањали огледалце, нама дају путовнице и пола академске омладине пресрећно.
Ако неко поред нас страда на правду Бога... добро је, није нас закачило, констатоваћемо задовољни као да смо извукли премију на лотоу. Онај мученик?... А, да није крив, не би га ни задесило...
Наравно, наши људи нас најбоље газе. Без гриже савести. На против, са задовољством.
Та вештина гажења је уметност која се усавршава генерацијама. Не мора увек да се пролије крв и поломе кости. Не мора ни шамар да се прилепи. Постоје суптилније методе за утеривање страха раји. Што је повод глупљи а поступак бесмисленији, то је дејство ефикасније. Тако власт показује да може шта год хоће.
Ево једне `цртице из живота`, филигранског садизма искусних мајстора...

Надимак му Бели. Ја га зовем Бјели, он мене Бате. Ето тако.
Потиче из сиромашне породице. Сад је још сиромашнији. Живи сам, у уџерици. Нема телевизор. Нема ни струје. Кабел пребацили од брата преко ограде, да има за сијалицу и решо. Свира му транзистор.
У младости био пуст, неприлагођен. Никад ништа није украо, а `саставио` четири године у затвору. Потуче се тамо, месец дана, пријави га конобарица, два месеца...Највише добио када је са поквареним и празним руским аутоматом `буреташем` (Бог зна где га је набавио) упао у бившу кафану "Чилаг" у Темерину, да комшијама нешто објасни `по српски`.`Постројио` музиканте, од публике, што није пало у несвест, полегало добровољно. Скупо је Белог овај детант коштао.
Од тада му потиче досије. Случајно или не, досије није изгорео када се димњак новосадске топлане димио три дана ван сезоне.
Од времена Белетових ( како рече један милицајац) несташлука порошло моного година.
Сагорео му бес.
Сустижу га године. Ради шта нађе и шта може. Кад има, попије. Кад нема, мање.

Кад једне тихе мартовске ноћи...
...Бум, трас! Диг` се! Не мрдај! Ништа не покушавај! Где је светло!? Који кабел! Шта ти мени кабел!
Прича ми Бели :
- Бате, срећа што ни браву на вратима немам, па се сама отворила кад су провалили. Како су грунули, све би поломили. Спавао сам у мајици и некој тренерици. Успут, док су ме цимали и гурали, успем и неку јакницу да дохватим, ал` останем бос. Тресну ме у `марицу` и одемо.
Али, Бате, најстрашније ми било што је у мојој улици владао потпуни мир док су ме спроводили. Ништа.
Па јес`. У том шору ниси мог`о ништа ни момачки да притиснеш уз тарабу, да нека баба не провири иза завесе. А сад ротације, сирене, бука, дрека, оштре команде, шкрипа жандарских чизама...а ни један прозор се не отвори, светло упали, ролетна зашкрипи...
Ваљда људи запамтили четриестосму, шта ли...
- Кад тамо, пун ходник моји ортака из затвора...Незгода, Шраф, Муја... Све то остарило, оћелавило, крезаво, офуцано... Једва их препознајем. `Наки момци били, сад се смањили, клинци би их истукли. Не смемо ни да се поздравимао, камоли нешто да питамо. Зову ме на саслушање.
- Ти си убио Ђинђића!!!
- А? Шта? Јааа?
- Не лажи...Где си био?! Шта си радио?! С ким си повезан?! Пет пута понављам исто. А нема шта ни да кажем . Они прете, уносе се у лице. Мислио би човек да им је Ђинђић род-рођени. А то исти они што су `апсили `отпораше`.
Већ јутро, немају ништа, или сматрају да је довољно за утеривање страха.
- `Ајде, марш кући.
- Како да идем, бос сам? Немам ни динар у џепу...
- Нисмо ти ми такси! Губи се!
И тако, Бели, један од 12,500 актера ефикасне полицијске акције "Сабља", у подераној тренерици и јакници, бос, маровског јутра по маровском асфалту прође кроз Нови Сад; па даље, ауто-путем, кући. Успут га поново заустави милиција, хоће да га хапсе и стрпају у лудницу, јер иде у марту бос.
- Ми да ти стопирамо?! Увређено реаговаше млади полицајци кад им рече шта је у питању и замоли их да неког зауставе да га повезе.
Негде код Римских шанчева успе да устопира. Око подне стигне кући, где није имао шта да заложи.
Комшије и даље ништа нису знале.
- Бјели, шта да ти кажем? Држи баканџе поред кревета, никад не знаш када ће нова "Сабља".
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
03-09-2014, 09:04 PM
Порука: #20
RE: Батин подрум (Стара писма)
Некад сам редовно долазио у НС, а морало је да се ноћи јер се прелом новина радио два дана. Тако да сам обишао доста кафана и других места. Сећам се да је прво очекивање, 1988. године, било да ће бити доста тамбураша. Међутим, тамбураше нисам видео ни у једној кафани, а циганских оркестара је било много. У Хотелу ''Нови Сад'' нпр. био је један много добар, ту смо радо свраћали (и често ноћили).
Једном, у некој кафани, поручи мој пријатељ из НС четничке песме, они само бију. Онда им ја кажем: Ајде једну вашу (мислио сам на циганску). А овај пријатељ додаде: Вашу, партизанску. Кад, они се наљутише: Није то наше, то је твоје...
Углавном, сви ти оркестри су били добри, а ово што пишеш је друго питање.
Једно време је био џез уживо у Порти, то је било баш добро, али била је велика гужва.
Онда су постали модерни ноћни клубови са тако гласном музиком - обично светски хитови - да не чујеш своје мисли. По томе памтим онај што је изгорео, на раскрсници лево, одавде, преко пута старог гробља, дал беше Контра...
А на Острву, чини ми се у чешким колибама, била је нека певаљака која је после постала позната. Можда је лепо певало, али бука је и ту била несносна. Док су Цигани свирали без микрофона.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
03-09-2014, 09:37 PM
Порука: #21
RE: Батин подрум (Стара писма)
А, па ја сам, с опрштењем, одраст`о уз тамбураше. Има на ју-тјубу како Лепи Јова пева "О младости..." у филму "Јагоде у грлу". Арсен Дедић може само ушима да се покрије.
Овде је међутим реч о а) потпуној банализацији и вулгаризацији најбољег дела кафанске музике на "овим просторима" и б) дивљању, потпуном безакоњу, од државе толерисаном (привилегованом) криминалу у етру, замало "медијској свери".
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
03-09-2014, 10:07 PM
Порука: #22
RE: Батин подрум (Стара писма)
Да, да, свакако. А где су тада свирали тамбураши уживо? Не сећам се да сам их уопште видео.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
03-09-2014, 11:04 PM (Последња измена: 03-09-2014 11:16 PM од Ђорђе Ивковић.)
Порука: #23
RE: Батин подрум (Стара писма)
А, давно беше... Сад их скоро нигде нема... Раније, свуда око Новог Сада - У давна доба био популаран "Булаћ", па Жабаљ, Србобран (бар три места "Жаба-бар", "1. Мај, и, беше ли "Паница"... већ ме памћење издаје, помињем само квалитет), дуж пута ка Суботици... Око Бачке Паланке... "Ристовача"... Чарде на Дунаву са сремачке стране. У самом Новом Саду на Тврђави, брате, свирао Јаника Балаж, па на "Рибарцу" (Рибарско острво)... Звонко Богдан у једној песми у главним цртама поменуо значајне "дестинације"... Не знам, како си могао у опште да промашиш...? Smile

Ај да додам, како су се некад у време самоуправног социјализма плаћали тамбураши. Елем, једном заглавимо ми у Жабаљској чарди. А ноћ прелепа, августовска... Нама се не иде кући, ал понестало пара. И ту настаде позната дилема - дал музику да слушамо сувог грла, или да квасимо грло без музке? Видим ја да је наш друг Љупче у некој унутрашњој борби. Мислили смо да има неки штек који недругарски крије од нас. Није. Пита он музику, би ли они свирали за детерџент. Би, што не би, одмах пристадоше цењени музичари. Била у то време грдна несташица. И тако оде Љупче до аута и изнесе преко тешке везе набављене две кесе "Факс-хелизима". Још су нас испратили, како и приличи с "Марш на Дрину", а зора на истоку почела да руди...
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
04-09-2014, 02:09 AM
Порука: #24
RE: Батин подрум (Стара писма)
Smile
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
04-09-2014, 02:45 PM
Порука: #25
RE: Батин подрум (Стара писма)
СОКРАТ И ПЛАТОН vs. РЕТРОЛИБЕРАЛИЗАМ
16-07-10.

[Слика: fresko_1_2.jpg]

Почетком Светског првенства у фудбалу у Јужноафричкој републици преовладавала је нада. Вера да је фудбал још жива игра.
Ишло се дотле да је развијена теорија да је Светско првенство антипод лиге шампиона. Најкраће речено:
- Такозвана Лига шампиона је такмичење мултинационалних компанија, а Светско првенство националних репрезентација.
- Лига Шампиона може да се изрази само бројкама, Светско првенство једино речима.
- Жеља за победом клубова у Лиги мери се премијама за играче. На Светском првенству национални понос је изнад свега и част да се одбране националне боје.
- Лига шампиона је резултат глобализације и једна од битних њених тековина. О глобализацији је све рекао Орвел у свом визионарском роману "1984". У даљем току светске историје тенденција је да ће такмичење типа Светског првенства бити реликт прошлости а Лига шампиона досег будућности. Зато што је глобално Бог замењен Профитом .
- Лига шампиона је еквивалент борби гладијатора а стадиони су претворени у арене. Фудбалери у некаквој змишљеној шоу-биз номрнклатури збиља заузимају ранг некадашњих гладијатора : њихово је да искрваре а победника ће одлучити неко сакривен у ВИП-ложи на врху централног дела трибина.
- Разлика у односу на Антику је у понашању масе која се постепено обучава да седи и не урла неконтролисано, већ да пристојно троши понуђени спектакл. (Привремени изузетак је учињен у погледу навијачких инструмената, знаменитих вувузела, а из разлога толеранције начина живота домородачког становништва).

Светско првенство је завршено и шокирани аналитичари су констатовали:
Орвел нас је престигао, будућност је већ стигла! Анализама од ономад заоденуто је најцрње рухо.
Сада ће нас аналитичари подсетити да фудбал има социјалдемократске корене а да се ФИФА тек претвара да је још увек тако: наводно, сви могу учествовати, сви имају исте шансе и свако може победити.
Неолиберализам, који се побринуо за индустријализацију фудбала и који је социјалдемократску романтику фудбала претворио у античке рушевине, то разоткрива као лаж. Нико више не верује да сви имају исте шансе.
Још једном су богати насамарили сиромашне. Себи присвојили профит, локални политичари узели ушур, сиротињи остали дугови.
Нова колонизација у току.

Да ли је баш сасвим тако или у социо-политичким виђењима феномена фудбал има вишка емоција и вишка пројекција?

Па, да се вратимо уназад, на сами почетак, у древну Олимпију...
Стари хроничари су мудро бележили оно што су видели око себе, те сада знамо да је подмићивања је било још у време античких олимписких игара. Филип, отац Александра Македонског, плаћао је организаторима олимпијских игара у Олимпији да Македонцима ( које су Грци сматрали варварима) дозволе да учествују. Филип је претио, притискао и најчешће подмићивао, да би дошао до циља.
Игре су изгубиле изворне принципе из времена Сократа, корупција је достигла врхунац у време Филипа и потом Александра Македонског.
Пример је кувар Коривос, који је 776 године пре нове ере за победу у ходању добио јабуку. Међутим, већ 600. година, градови су својим олимпијским шампионима даровали злато, сребро и имања.
Још 332. године, Атињани су доживели шок када су утврдили да је њихов петобојац Калипос, иначе олимпијски шампион, подмићивао противнике. Шест година касније, боксер Евполиос из Тесалије, и три његова земљака, ухваћени су у намештању борби...
У Олимпији борци су се борили не за титуле, него за новац и позиције у друштву. Подмићивали су и судије, који су такође учествовали у такмичењима и често давали титуле људима који у опште нису учествовали!? У Олимпији није било олимпијског духа. То је мит. Остало су чињенице: Спорт у то време је био суров, често опасан по живот.

[Слика: 623090_orig.jpg]

У најсуровијим дисциплинама, боксу, рвању и касније тркама двоколица, у случају смрти ривала, победник је био ослобођен кривице за убиство. Олимпијски победници о којима су песници певали оде као о боговима, често су били глупи, подмитљиви и уображени.
Филозоф Платон, оптуживао их је за недостатак образовања и незаинтересованост за свакодневне проблеме обичних људи. Његов ментор Сократ противио се правилу по коме град или земља мора свог олимпијског шампиона доживотно да издржава и да га храни.

Као што видимо, Сократ и Платон су били велики борци против тада надирућег ретролиберализма и свих његових појавних облика како је већ описано напред или ће бито описано мало касније, све једно.

Како се развијало наше чедо фудбал у своје младалачко, невино доба?

[Слика: fudbal-na-ulicama-londona.jpg?w=480]

Енглези су задужили свет јер су му поклонили најпопуларнији спорт - измислили су фудбал. Даровали су му и непролазне вредности као што је сиситем такмичења (код њих је почео да се игра први куп 1871. а и прво првенство 1888.) а нарочито су важили за узор по поштеној игри. Међутим, уз фер-плеј, којим се диче витешки духови нације која је створила фудбал, у његовој колевци је на још млади изданак накалемљено и оно од чега није излечен ни до данашњег дана. А, како стоје ствари, то и није његова болест, већ нормално стање здравља.
Први велики скандал избио је на видело 1905 године, што не значи да се раније није знало за сличне махинације. Откривено је да је Манчестер сити, који је тријумфовау у купу, оствареном годину дана раније, хтео пошто-пото да придода и титулу шампиона, покушао је још пре утакмице да обезбеди победу. Прави шок је био у томе што је у лажирању одлучујућег меча против Астон Виле учествовао капитен Били Мередит, који је у то доба, у својој 31. години, био такав идол да га упоређују са звездама какве су касније били Метјус, Бест, Марадона...Велшки репрезентативац је свом колеги, капитену противничког тима, Алеку Лику, дао десет фунти да исход меча буде по договору. Кажњени су и Мередит и његов клуб, а по истеку казне корпулентни Велшанин је дао изјаву из које се јасно могло закључити да купопродаја бодовима на Острву "цвета". За овакве случајеве Мередит је рекао: - Клубови нису кажњени због кршења прописа. Они су кажњени зато што су откривени.
Ово би практично значило да се са мешетарењем почело са првим ударцем по кожној лопти.
Енглеска Фудбалска асоцијација је 1891. године прописала да за потписивање уговора може да се добије десет фунти, а 1900. да максимална плата фудбалера може да буде четири фунте. До 1961. званично највећа плата је била 20 фунти, а промењена је тек када је Фулам платио Џону Хајнесу сто фунти. Ствари су почеле нагло да се мењају 1958. пошто је Јувентус за Џона Чарлса из Лидса годину раније дао 67,000 . До тада је највећа прописана недељна плата у Енглеској била - десет фунти.
Без обзира на прописе први велики трансфер остварен је 1905. године када је Милдсброу срушио "границу снова" плативши Сандерледу за Алфа Ромона 1.000 фунти, што је било три пута више од дотадашњег рекорда.

Лако се да извући закључак по временској вертикали да ничег новог под капом небеском нема последњих цирка 8000 година, од времена када је прва шкољка добила својство платежног средства. Принцип је исти, остало су нијансе. Тај принцип је једноставан и опште познат: Ко има новац има и све остало. Што више новца, више свега осталог. Спортском неолиберализму и глобализму је темеље ударио Филип Македонски својим раним радовима. Поента је у томе да су спортске асоцијације , приграбивши право контроле и расподеле прихода, своју функцију прошириле далеко с ону страну спортске границе, поставши тако политичке организације и део естабилишмента господара света. Између УЕФА и НАТО нема никакве разлике. Осим ако не мислите да је НАТО поштенији. Стицајем околности стекли смо о томе завидно искуство; оно што је, протеклих година, ево и деценија, УЕФА урадила нашим фудбалским клубовима и репрезентацији било је и јесте потпуно у функцији НАТО стратегије, уз дозу садизма која је пилотима што су полетали из Авијана непојамна.
Зато је романтична нада непоправљивог хомо-луденса, тј детета у нама, да ће игра бити спашена у Африци, грубо згажена од хомо-гладијатора.
Да од фер игре нема ништа, најавила је већ заборављена 2афера Филипс" везана за избор домаћина СП. Г. Филипс, стар близу сто година, који је изигравао представика Океаније, изговарао се да му је прећено смрћу ако не гласа супротно одлуци федерације која га је делегирала. Инспирисани ирационалношћу наводне претње да ће од једног "табора" г. Филипс бити скраћен за млађахни живот ако не буде "кооперативан", новинари су мало пажљивије проанализирали начин и стил гласања, приметили су много чудних поступака, праћених летовањима читавих фамилија на егзотичним дестинацијама, зидања вила и сл., али је ФИФА `пресекла` ставом да је све ОК., и, гле чуда, све је брзо заборављено на опште задовољство.
Кад је, одлуком ФИФА, судија који је разбијену банду звану репрезентација Француске, руком угурао у завршно такмичење, делегиран да `дели правду` на такмичењу које јесте фудбалска Олимпија, ваљало је, сходно савременим трендовима, рециклирати сваку илузију.
Суђење које је демонстрирано на СП само у фрагментима може да нађе пандана у неком ранијем "случају". Апел за увођење електронике како би се "помогло" јадним судијама лимитираним у пријему информација чију енормну количину намеће екстремна брзина игре, бесмислен је. Стил данашњег суђења дефинисан је негде између 776-600 године п.н.е. Појавне облике одредиле су потребе и околности. Не треба, међутим, замишљати да ту постоји неки апсолутно врховни ауторитет, некакав фудбалски Стаљин, чија је једина, према томе и последња. Овде се укрштају и сударају различите рачунице. На окупу их одржава само најмањи заједнички интерес. Зато смо видели циркус од суђења.
У таквим околностима и под притиском глобалних размера, фудбалери и стручни штабови нису ни имали право на избор варијанте у игри.
Тренутак коначне истине, тај трен који све сажима је онај када набријани холандски булдог, зашиљеним крампонима као каквим старовековним трозубцем, стартује да ин виво ишчупа срце непријатељу и баци плен као понуду гомили напирлитаних крунисаних глава у свечаној ложи.

[Слика: 481032_20100711reutersdavid-grayjohannes...1402643582]

Судбина је одлучила да Холанђани, творци "тоталног фудбала" којим су се деценијама борили против "индустрије" , буду и његови гробари.
Суви бројеви ће рећи да је репрезентација Холандије направила највише фаулова - 126; да је, такође, зарадила и највише картона - 22 жута и један црвени.
Круна првенства је, наравно, финале финала, на коме је постављен историјски рекорд у броју додељених жутих картона - 14, што би значило један на сваких 4 - 5 минута активне игре.

Да смо ми "играли" као Холандези, били би опртужени за геноцид, у тежој варијанти, или би утакмицу завршили са шест играча на терену, у блажој варијанти. За следеће године и следеће генерације остала би нам тема за самооптуживање и непобитни доказ нашег `балканског` канибалног фашизма.

Холандски фудбалски касапи , чија је тактика у нападу била боди-пљуј-штипај-и уједај, а у одбрани удри-туци-ломи, су међутим у домовини дочекани као највећи национални хероји, френетично поздрављени од пола милиона навијача егзалтираних од/до патриотског патоса.
Можемо констатовати да је такав дочек оличење хипокризије "Западне цивилизације" . Они, "западњаци", ` умиру од финоће` док им финоћа не засмета у остварењу интереса; после без икакве гриже савести газе преко лешева.
Они се, заправо, понашају природно. У осталом, није њихова кривица што су Сократ и Платон, несумљиво неупоредиво мудрији од свих нас тренутно бивствујућих, лако изгубили битку против ретролиберализма.

За малу утеху, жишку игре, велики Јохан Кројф (иначе, и сам згађен понашањем својих земљака) је на време трансплантирао у Барселону.
То је само жишка, и само за утеху. Не и за наду.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
05-09-2014, 12:12 AM
Порука: #26
RE: Батин подрум (Стара писма)
МАЛИ МАРЕ, ЗАБОРАВЉЕНИ БУНТОВНИК
11-07-10

Да, компјутер је елегантно решење. Колико год података да депонујете у њега, он исти; не расте, не шири се у простору. Ако, супротно, своје ломно и трошно памћење желите да "подржите" објективним истинама прошлих времена, па у ту сврху почнете да скупљате исечке из новина, врло брзо ћете бити затрпани гомилом новинске хартије у којој сналажења нема. Бићете приморани да већину онога што сте сматрали необично важним у моменту догађања, после кратког времена одбаците у канту за смеће, као потпуно безвредно.
Ту долазимо до "феномена старог кофера".
Сви који воле свој компјутер, тај богомдани "арефакт" (ову рогобатну туђицу користим, ево, трећи пут за редом у личним писанијама) идеје прогреса, будућности, неће у њему чувати новинске написе бајате двадесет година. Комјутер не трпи плесан и мемлу.
Стари кофер нема тај проблем. У њему сам данас нашао пожутели, али заиста пожутели, чланак у коме је сачувана и прича о "Малом Марету", заборављеном бунтовнику без компромиса.
Заборављен?
За Маретом се не пале свеће, не помињу га у својим молитвама свештеници. Није херој за наше "моралне громаде" сакупљене у скупо плаћеним НВО. Ако на глобалном претраживачу "Гугл" укуцате кључне речи Мали Маре, понудиће вам само фејсбук-страницу једног корисника под тим именом. Овај Мали Маре је, изгледа, добар Србин, али није онај о коме тражимо записе.
Пожутела новинска страница, међутим, чува причу о почетку наше садашњости. О времену када су хуље постале богаташи продајући "патриотизам" а "Тинејџери (постали) лаки на обарачу".
Цитат: Рат Малог Марета
Трагичан симбол нове генерације малолетних преступника постао је Дорћолац Марко Борак - звани Мали Маре. Момак који је у мају ове године (тек што је напунио осамнаесту) пронађен мртав на плочнику у Улици Светозара Марковића (где је избачен из кола), замерио се скоро свим дорћолским богаташима јер, како је често говорио "није желео да гледа како су се обогатили преко ноћи". До пунолетства направио је завидан број кривичних дела, бацао је бомбе на локале и кола дорћолских бизмисмена, а занимљиво је да је све то радио самоиницијативно из једног простог разлога - "као дечак није имао пуно новца". Колику панику је његов начин обрачуна изазивао међу старијим Дорћолцима, показује и чињеница да је најчешће ноћу, у станове његових другова упадао неки од "оштећених" заједно са полицијом - тражећи Марета. Сутрадан, прогонитеља би чекало изненађење, јер Маре је имао обичај да их позове телефоном, и најави следећи потез.
Иако се имена оних којма се замерио Борак добро знају, полиција до данашњег дана није разрешила убиство. Тврди се, наиме, да је наручилац убиства, човек са јаким везама у МУП-у Србије.

"Наша борба" 10.11.1995. Драгољуб Петровић

Дорћолски и ини бизмисмени су у међувремену само мало променили приоритете и стајлинг - сада им је опсесија "Европа" и носе розе кравате. И даље су блиски МУП-у.

Мали Маре је остао "ватра", бунтовник без компромиса.

Заборављен? Нема везе, с тим је и рачунао.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
05-09-2014, 12:51 PM (Последња измена: 05-09-2014 01:07 PM од Ђорђе Ивковић.)
Порука: #27
RE: Батин подрум (Стара писма)
ЗИД ПОРЕД ГРАЧАНИЦЕ
28-03.10

[Слика: monastery-gracanica-f3437a.jpg]

Знали смо да је почело...
Био велики митинг `89 на Газиместану. Све перфектно организовано. Патриотски.
Следеће године, мало кога је више било брига.
И загустило.
Решимо Мијага и ја да опет идемо. Жени не кажем ништа, да се поштедим дводневног бескорисног звоцања.
Узмем `слободне дане` у фирми. Пустим супругу да оде на посао ( у „Каменицу“). Сачекам ташту да перузме бригу о деци. Кажем јој:
- Идем на Косово.
- Баш ме брига!
Седнемо Мијага и ја на аутобус, па за Нови Сад. Уђе аутобус у станицу.
Тамо, моја жена још чека градски за `Институт`. Шта сад? Блесаво да се кријем од жене, а, бива, крен`о на Косово равно.
- Е, Вера, ја одо` на Косово!
- Боже, будале! Иди да те не гледам!
Стигнемо у Београд. Нема добре везе. Никако. Купимо аутобуске карте до Рашке, па ћемо оданде некако. У `Пионирском парку`, на клупи, к`о што је и ред, смажемо печено пиле што нам је `за пута` пратила Мијагина мајка, иначе жена-човек, Бог да јој душу прости.
Стане аутобус на одмориште у „Долини јоргована“. Договарамо се као даље. Уто један мини-бус, сав у `перпознатљивој иконографији` исто стаје.
- Помоз` Бог!
- Бог вам помог`о!
- Докле идете?
- До Грачанице.
- И ми идемо тамо, можемо ли с вама?
- Може, браћо.
Они сви `пјани ко ћутуци. Флаше и бомбе се на кривинама котрљају около. `Нуде` нам да се учланимо у Јовићеву СНО. Уљудно, али нећемо.
Ови посумњали. Један извади `томсона` из пртљага, упери га у мене и вели:
- Ако си Србин, уби Вука.
- Опет да се рокамо међу собом?
- **** ** одговори, и натегну из леве.
Тако некако стигнемо. Живи, слава Богу. Браћа нас презриво испрате.
У Грачаници свечано, али некако тужно. Ал` опет, пуно срце.
У порти Манастира поетско вече. Чује се права, најбоља, србска реч.
- Ја сам се напио и најео стихова, не треба ми ништа више до идуће године! - Вели распилављени Мијага.
- ОК. Ајмо негде да вечерамо.
- ОК.
Уђемо у кафану преко пута. Гужва. Нађемо две столице. Неки ортаци нас `приме` за сто.
- Шта ћете?
- Не, не, не... шта ћете ви?
- Ај живели!
Више пута.
- Момци (хм) одакле сте?
- Околина Новог Сада.
- Па чујемо по нагласку. Где ноћите?
- Ма, видите да је лепа ноћ, у порти.
Један устаде и оде. Мало после се врати. Причамо.
Мука.
Столу прилази млађи човек.
- Где су ови људи из Војводине?
- Ево ова двојица. – вели онај што се одвај`о.
- Е, ви сте моји гости данас. Ја сам Бурсаћ.
И НЕКА МИ БОГ ГРЕШНОМЕ ОПРОСТИ, ИМЕ САМ МУ ЗАБОРАВИО.
Одведе нас кући. Само их зид ограде дели од Манастира. До ујутру смо причали.
Пошли са Космета до Лике и вратили се назад.
Прича, ето, позната. Децу кад шаљу у школу, не знају како ће се вратити. Шиптари нуде за кућу (јер је уз сам Манастир) пет пута више него што кућа вреди.
Ујутру устанемо, доручкујемо, поздравимо се са старијима. Дечица нас изљубе. Домаћин није дозволио другачије, него нас аутом одвезе до Приштине.
Поздравимо се опет. Нас је пут водио даље, ка Самодрежи (о томе `то бе континуитед`).
Оставимо Бурсаће
с нашом
муком.

ДРУГИ ДАН НА КОСМЕТУ
18-06-10

[Слика: 904-1307652608-3576-13_10_2009_Samodreza_03.jpg]

Прашина Самодреже...

На Приштинској аутобуској станици тражимо карте до Самодреже. Не може; може до Вучитрна, а да кажемо да нас пусте код раскрснице.
Кондуктер нас прво не разуме. Онда вели да`није по пропису`. Ту Мијага мало изгуби живце, те кондуктер и пристигли шофер пристану.
Седнемо, мало се возимо. Стане аутобус.
- Ево, ту је. Гас и оду.
Није ту.
Немамо појма ни где смо. Наиђе патрола милиције у бојној опреми, к`о што сад иду по Београду. Објаснимо ситуацију.
- Ааа, избацили вас на пола пута. Са`ћемо ми то.
Зауставе аутобус неког грађевинског предузећа.
- Да возиш ове момке докле иду. Немој случајно да ти зафале уз пут. Не брините, момци, тамо је друга патрола, јавићу им да стижете.
Уђемо. Аутобус скоро пун зидара, неких , хм, чудних физиономија. Како ли је људима који се сваког дана са оваквима сударају?!
Не питајући "Ел` слободно?" некако седнемо `у шрех` и окренемо се један према другом. Да видимо и иза леђа. Потпуни мук. Била нека њихова музика на радију, и то искључили.
На том ћутању се завршило.
- До виђења, кажемо ми. Могло нам се кад је шест милицајаца било доле. С калашњиковима.
Стигнемо у Самодрежу . Већ смо закаснили. Вучина грми. Косе му се вијоре на поветарцу.
Шта је говорио? За ове млађе, који нису доживели говоре "краља тргова" у оно време : Говорио је све супротно од овога што сада говори. Онда је био громогласан, сад нешто сипљиво успија. И стајлинг променио, по европски.
На крају нареди да се "закунемо Србској земљи, љубећи је". Клекнемо и пољубимо земљу што нас трпи.
Олижем усне, прашина ми крцка под зубима. Ако.

Даље, низбрдо...

Мијага зна људе, па ћемо назад, на Газиместан, `организовано`.
На Газиместану једна шатра. Певаљка професионално одрађује. Ред ово, па ред оно. Сех, раџа и патрија. Не, хвала овај пут. Мало, премало народа. Одамо пошту, па тумарамо около. Више се прича : ту је Шешељ; не већ је био, много их је мање него нас...ма само овде да се не сретнемо...
Кренемо назад. Станемо код неке продавнице ради набавке. Мало даље, група Шиптара. Смеју нам се. `Ватају` се с обе руке и поскакују. Наши повадише каме, бајонете, шта је ко имао.
- Не! Стани! Будимо свесни! Само достојансвено! - вичу вођа пута и функционери са `чела`. Ту и милиција.
Полако крећемо. Престигне нас један аутобус шешељеваца. Испсујемо се, исто као и са Шиптарима.
Тако одемо кући. Чини ми се, сво време низбрдо.
Шиптари остали да се смеју.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
18-09-2014, 01:45 PM
Порука: #28
RE: Батин подрум (Стара писма)
ШТО САМ ДОШ`О ОВДЕ
09-03-10

Ово писамце, откуцано на прастарој „Олимпији“ ( за млађе: марка писаће машине, у време производње последња реч технике, са перфектним, ситним, словима), послато је на неколико новинских адреса. Дуго сам мислио да нико није марио да га објави. Већ сам, сироче, и ја заборавио. Онда сам случајно у неком електронском буџаку пронашао овај чланак и могао сам констатовати да ми је `интелектуално чедо` још живо. Лепо уређено, са међунаслвима. Само су наслов („Е мој друже србобрански...“) променили. Види се да се уреднику дојмило. Та мора бити моје, ја сам га први прочитао и своје му име наденуо. Ево га, са све штампарском грешком у потпису.

Цитат: „Глас јавности“ 28.8.2005.

Новинарска професија пре и после демократских петооктобарских промена

Новинарска професија је, ваљда, више него иједна друга у Србији (мада је конкуренција незамисливо жестока), срозана толико ниско да јој географски пандан не би могло бити ни оно море што га мртвим зову. Сви се сећамо побеснелих водитеља и бескрупулозних уредника ТВ дневника којима је једини посао био беспоштедна одбрана најгорег ауторитарног режима, који је ову земљу вратио сто година уназад. Сећамо их се и зато што нам се неки поново смеше са ТВ екрана, а неки су се реинкарнирали у политичким партијама. Сви заједно одахнули су јер "лустрацију" поједоше скакавци, или пацови, враг би знао...

Послушници увек нађу нове господаре. Или ови нађу њих и означе им ко тренутно није на званичном курсу и по коме смеју да истресају своје најгоре фрустрације. Пошто корупција никада неће изгубити своју огромну снагу код нас, послушници немају разлога за бригу. Нико их неће дирати, то код нас не бива.

Постоји и једна малобројна групација која је, по свему, много тежа за разумевање. То су новинари којима није недостајало храбрости ни у најцрња времена. Али, гле! После "демократских" промена (ово толико горко звучи да се једва да и написати), они су, ваљда први пут у животу, нашли моћне заштитнике... У реду, можда више нису ни тако млади ни тако сами, можда породице треба издржавати, можда... али, салто је, ипак, невероватан... А онда нам "сине" да је "мрежа" тих педесетак "самовољних" заправо помагала у одржавању оног зла током деведесетих, давала простора и "ваздуха" за системску пљачку, погубну "националну" политику, хиперинфлацију и све што се дешавао.

Некада несаломиви

Такав је и мој другар из младалачких дана, кога сретох после 30 година. Некад несаломив, храбар, одлучан... сада "ушушкан" код паланачких "моћника", као некада ПР. (Не ради се овде ни о чему личном, потрефило се да је човек, једноставно, парадигма наше незаустављиве Страдије). Будући да су се изгубиле све елементарне представе о томе шта се сме а шта не сме, није важно ни да ли су ваше нове газде биле најодлучније узданице, рецимо ЈУЛ.

Ма какви, па где ћете боље - ено га, један догурао до шефа УДБЕ, мада о том послу зна колико и аутор ових редова о механизму полетања свемирских летилица. Имамо, дакле, добар посао, требало би само медијски да уобличимо оно што се званично зове брига о просперитету локалне заједнице. А брига се дели са свима онима који су до велике бриге и довели. Шаролика коалиција предвођена, дабоме, "штитоношама" српства, чији лидер се прославио витлањем пиштољем, лагањем пензионера и покушајима уништавања амортизера једног украденог теренског возила.

Ту је и странка човека који се на најбезобразнији начин окористио муком свог народа и, наводно, у свађи је са претходно поменутима, Ту су и чланови странке "највећег коалиционог капацитета". Ето, конкретно, на локалу, значи да је неко ко је имао измишљен посао са платом од 500 евра спреман да уђе у коалицију и са црним ђаволом само да та "бедна цркавица" не искочи из џепа. Неки од познаника који су се 6. октобра 2000, заједно самном враћали из Београда полуслепи од сузавца, прљави и неуредни, сад уредни и насмејани седе у клупама и тапшу се по рамену са онима због којих смо и ишли да демонстрирамо. На локалу је то ипак мало превише, признаћемо.

Прилагодљивост медија

У малој средини се све најбоље види. Никаква галама и демагогија не могу сакрити критеријуме "главних" властодржаца заражених вирусом моралног менингитиса. Онај ко у животу није књигу прочитао, дај га у библиотеку. Ево га, овај је увек мрзео школу, дај му ресор просвете... Локални медији, најмање отпорни на притиске, одмах се прилагоде, јер нове газде воле да се њихова реч чује и воле кад неко веже коња где им они кажу. Ако понеки директор ЈП-а и преживи смену локалне власти, скоро никад се не ради о неком ко је свој посао радио добро, него о некоме ко је реалистично проценио да је нова партијска књижица јефтинија од тражења новог посла. Што горе, то боље - то је принцип којим патуљци велики у својим очима баш воле да се руководе. Оно мало способних, који имају тај пех да имају јасан став и да се не либе да га кажу... Па, шта ћете, ко им је крив што на време нису научили право значење једне од најгорих пословица које овај народ има, оне о умиљатом јагњету и две сисе...

И све то мој другар треба да упакује да народ прогута и преживи. До даљег.

Говорим о локалној власти мале општине Темерин, али имена не помињем, јер би она могла да употреби да се убује од места до места. Зато, кад сретнете неког попут мог старог друга из гимназије, не либите се да га потапшете по рамену и кажете макар једу реченицу. Ја сам изабрао: "Е, МОЈ ДРУЖЕ СРБОБРАНСКИ". Ви изаберите било шта, макар вам се у лице отворено насмејали, јер, НЕПРИСТАЈАЊЕ је, дефинитивно, једино оружје које поседујемо.

Ћорђе Ивковић, Сириг

Да ли је време да се пише `римејк` ове писаније? Техника је јако напредовала, нарочито у домену информација. Нико више не користи „Олимпију“ (последњи који је више волео резак тон удареног механичког писмена од потуљеног шушкања тастатуре, `оде` ономад) (НАП: Момо Капор). И, шта се још променило?

Ту и тамо по нешто, инвентарисање тога оставићу пасионираним хроничарима `цртица из живота`.

Људи и њин карактер, остали исти.

Мислим, док ја написах за свог друга...

Цитат: Некад несаломив, храбар, одлучан... сада "ушушкан" код паланачких "моћника",

...а мена већ обишла круг и сада се нови „некад несаломљив“ (`невидљив` у цитираном тексту, али духовно снажно присутан), угузио у сигурност провинцијске жабокречине. Стрвину свог младалачког бунта разбацује по блоговима, злораби оно што је (било) најбоље у њему, е да би дуже трајао у `ладовини.

И, поново у круг...

И шта сам оно хтео да кажем...а, да:

Цитат:НЕПРИСТАЈАЊЕ је, дефинитивно, једино оружје које поседујемо.

И још :

Оставићу социолозима и политиколозима да разбирикају зашто је тако, али јесте : што десније, то слободније.

Зато сам овде.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
Одговори 


[-]
Podeli (Prikazi sve)
Facebook Linkedin Twitter Digg

Скочи на Форум:


Корисник(а) прегледа ову тему: 1 Гост(а)