Одговори 
 
Оцена Теме:
  • 4 Гласова - 2.25 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
Батин подрум (Стара писма)
18-09-2014, 03:42 PM
Порука: #29
RE: Батин подрум (Стара писма)
Још једном: свака част!
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
01-10-2014, 12:36 PM (Последња измена: 01-10-2014 01:14 PM од Ђорђе Ивковић.)
Порука: #30
RE: Батин подрум (Стара писма)
ДРОГА, СМРТ И РОКЕНРОЛ
07-11-12

[Слика: ekv.jpg]

Ових дана вуче се по медијима цркотина ЕКВ („Екатерине велике“). Особито пок. Милана Младеновића.

Мародерство.

Рокерски мародери овом приликом чакљама су се ухватили за пунолетство смрти Милана Младеновића. „Округло“ осамнаест година како је умро.

Траје утрка паланки која ће пре некој својој споредној улици или малом тргу наденути име певача чије песме већина становника почаствованог краја ни у херојским данима ЕКВ није слушало.

Загреб је зрцало. Хоће имат улицу, неће имат улицу? Заслужио, није заслужио? Јес био за нашу ствар, ал је био наркоман. Изгледа да је превагнуло што је био за „њихову ствар“, па ће му уделити једну улицу.

Нико не прави питање што је рад бендова М. Младеновића био праћен сталним личним свађама, распадима, великом сујетом, „сукобима са законом“.

У Новом Саду, у „Фабрици“, одржаће Милану Младеновићу мису Фирчи и Динко Грухоњић.

Кад та два шовинистичка шмокљана неког величају, јадан величајушчи.

ДА ЛИ БИ МИЛАН МЛАДЕНОВИЋ, ДА ЈЕ ЖИВ ПА С ТОГА ДА МОЖЕ, ДОЗВОЛИО ТАКВУ КОЊУШАРСКУ ЛИЦИТАЦИЈУ СОПСТВЕНИМ ИМЕНОМ?

Па сви знамо да не би. Какав год да је био.
Шта ће му улице? Он би волео да се његове песме слушају. Да су чули (слушајући) његове песме, предлагачи назива улица не би били предлагачи.

И ту лако долазимо до суштине МИТА о ЕКВ и Милану Младеновићу.

Није он, мртав, интересантан „мејнстрим“ средовечним рокерима због песама, већ због мртвозорно коректног политичког става.

Еуфемистички, ТО се злих „деведесетих“ називало „антиратним ангажманом“, фактички, радило се о позиционирању на страну непријатеља. Милан Младеновић није могао да раскине ланце идеолигије свога оца, официра ЈНА и мајке Далматинке. А живео је у Србији. И ту је све у њему пуцало. Васпитње против чињеница. У хаосу. Пук`о је. Сад га због те, у основи детиње, незреле, слабости непријатељи Срба раубују. Називају га „визионарем“, што никад није био.
Да је исте песме за собом оставио, али да се дефинисао као Србин, ко би га се сећао?

Шта можемо да прочитамо у његовим интервјуима? Па, на пример, „да је рокенрол начин живота!“.

Можемо, међутим, и ово:
Цитат:Milan Mladenović: Borite se za svoj život!

Biću iskren – nisam siguran da čak imamo i svoju sadašnjost! Izvesno je da stihijski idem kroz život, pa gde se zaustavim… Jedno je sigurno: nikad ne znam u kom ću smeru krenuti. Dozvoljavam da me emocije “povuku” za sobom i da me prosto “uguraju” u neke stvari o kojima ranije nisam razmišljao. Ponoviću svoju staru tezu – sve moje pesme doživljene su više puta i lično odživljene! Znači u njima nema, ama baš nikakvog foliranja. One su pre svega odraz mojih emocija, a rokenrol je moj način života.

O budućnosti:
Milan: Mi se, kao društvo, ne nalazimo ni na jednom putu. Svima je to jasno: malo smo zaostali i zastranili. Stojimo na rubu neke razjapljene provalije, koja s nestrpljenjem čeka da nas proguta. A, iznad nas, razbuktala se vulkanska lava, koja počinje da curi, rasteže se po nama – narodu. Šta bi mi sad mogli da uradimo? Ne znam ni sam. Čini mi se da smo potpuno “stisnuti”, ne možemo ni korak nazad, ali ni korak napred! Možda bi nam pomogla promena političkih i ekonomskih uslova, ili pak državni udar? Možda, kažem…

Није Милан тада био сигуран ни у своју садашњост. Психоделична садашњост је варљива и променљива. Ништа чврсто повезано, камоли дубље или стварно визионарски није умео да каже. "Државни удар" је (у оно време, ерго враћање у комунистичку диктатуру) најдаље што је мишљу умео да добаци.

Апсурд, страшни апсурд, у животној причи Милана Младеновића је што се борио за живот, а око себе је само смрт сејао. Неподношљиво много смрти. Осим свих укинутих људи из бенда, чија су имена позната, ту је, сасвим блиско везана и Соња Савић. О онима, мање талентованима или непрепознатима као таленти који су повезано напустили овај свет, или коју су само били ту са друштвом, не знамо број.

Призивао је људскост, а сав његов БУНТ проистекао из отпора официрској шапки, претворио се у супротност, дегенерацију, античовечност.

Цитат:Црна серија смрти започела је, заправо, две године раније, одласком Ивице Вдовића Вда, бившег бубњара „Шарла акробате”, а једно време и ЕКВ. Према неким изворима, Вд је био прва регистрована жртва сиде у тадашњој Југославији. Глумица Соња Савић, која је у међувремену поделила судбину својих најбољих пријатеља, никада није преболела њихову смрт. У филму „ЕКВ - Као да је било некад” испричала је потресан детаљ с Вдове сахране.

„Док се тужна поворка кретала ка његовом вечном коначишту, у једном тренутку ковчег се преврнуо и Вдово тело је испало из некакве пластичне вреће у коју је било спаковано. Сви су скамењено стајали. Знајући за узрок његове смрти, нико од присутних није хтео да приђе и подигне га."

Цитат:Рок хероина у дому за бескућнике („Дубоко интелектуална веза“)
(„...Не, њих двоје нису били у емотивној вези. Неки људи су то назвали „дубоко интелектуалном везом”).
Сандра прича како је Маргита (нап.: ћерка познатог редитеља Равасија), не могавши да преболи Миланову смрт, почела да као дух лута градом. Појављивала се повремено у поново отвореном клубу „Академија”, имала много млађе фрајере од себе. Као да више није разликовала дан од ноћи. Тако је то трајало неколико година док није нестала. Отишла је у Индију. Дуго нико ништа није знао о њој. По повратку у Београд, непосредно пред смрт, компоновала је своје последње музичко дело. За представу „Капут мртвог човека” у Атељеу 212, редитељке Хајдане Балетић.
У документарном филму „ЕКВ - Као да је било некад”, Маргитина другарица, новинарка Јадранка Јанковић-Нешић, прича како је за Студио Б правила прилог о Центру за смештај бескућника. И тада је, међу тим људима, на њен ужас, неко из екипе препознао Маргиту. Остала је била без пара, буквално на улици, тешко болесна. Умрла је 18. септембра, 2002. године, на Инфективној клиници у Београду. Пошто од њене ближе фамилије нико више није био жив, сахранили су је пријатељи из Атељеа 212.

А Фирчи?

Фирчи је завршио у клинчу са Милошем Бојанићем,на „Двору“, или беше, „Фарми“ ТВ Пинк.

Сад Фирчи хвата поене и, везано, неколико евра, офуцан, држећи слово о Милану Младеновићу, уз медијацију потурице Сабахудина Грухоњића, у неком смрдљивом пропалом објекту транзиције, не би ли сачували плесњиви имиџ „бунта деведесетих“.

Да је Милан Младеновић поживео још мало, и да није имао кога да се о њему постара кад душом напусти овај свет, могућа су четири сценарија окончања његовог бунта. Јер, да је дотрајао, имао би данас 54 године. Од његове интерпретације рока у тим годинама не може да се живи:

- Да га сахране у најлон џаку, као његовог другара. У пратњи неколико полусвесних пријатеља.
- Да заврши у стецишту за наркомане као Маргита. Без пријатеља.
- Или бисмо га гледали, да, да, не заваравајте се, немаштина свашта чини од људи, у клинчу са Милошем Бојанићем или Фирчијем (потпуно је све једно), или обојицом, на некој „Фарми“, не би ли их претрајао до супер-финала. Гледали га у ток-шоу емисијма о мушко-женским односима, полућелавог, у пријатном разговору о старим временима са Исидором Бјелицом са шеширом на глави.
- Писао музику за филмове ухлебљен у некој јадној синекури. Имао би доста пријатеља, у главном из света политике и бизниса.

У свакој варијанти, не би га следовала улица.

Умро је на време за добити улицу.

Кавим се путем креће наше друштво, можда се Каленића пијаца или Футошка пијаца преименују у Пијацу Проке и Фирчија. Друштво вапи за новим Бором и Рамизом.

[Слика: firci.jpg]

Неки људи сматрају да Милан Младеновић у својим песмама превазилази обичног „текстописца“. Сврставају га у песнике, који тражи спро разумевање. Не мислим баш тако. Можда је у неким луцидним моментима био близу песника.

У осталом просудите сами...Ја "типујем" на "БЛЕДО", а "Црв" као да је писао за себе и своје друштво.


Sarlo Akrobata

Niko kao ja


Niko, niko, kao ja
niko, niko, kao ja
niko, niko, kao ja
niko, niko, kao ja

Niko kao ja
nikad niko, kao ja
i niko, i nikad, i niko, ja

Ref.
Kao ja, kao ja
kao ja, kao ja


LJUBAV

Ja sam oduvek spavao s tvojim imenom na usnama!
Ti si oduvek spavala s mojim imenom na usnama!
I kud god da krenem, tvoja ruka u mojoj ruci
I kada želim nešto da kažem “ja”, ja kažem “Mi”
Ljubav, ljubav
Ljubav
I svi moji drugovi su odavno i tvoji drugovi,
Dvojinu su stari Sloveni imali u rečniku
I kada želim da kažem “ja”, ja kažem “mi”
I kada mislim o sebi, ustvari ja mislim o nama
Ljubav, ljubav
Ljubav
Kako vreme nam prolazi, da, vreme nam prolazi brzo
I dani i noći su slonovi na indijskom crtežu
I boli i voli i boli i voli, boli nas ljubav!
I boli i voli nas ljubav, boli nas ljubav
Ljubav, ljubav
Ljubav
Polako dosada mrsi nam kosu i prlja nam ruke
Polako dosada gladi nam bore od noćnoga smeha
I naše reči od milja su navika
Naša imena … navika
Boli nas ljubav, voli nas ljubav,
Ljubav, ljubav
Ljubav

BLEDO

Osvrni se mirno na godine prošle,
U nizu što šapuću bledo je, bledo je.
Sasvim je isprano sećanje moje,
Ne želim da znam.
Začešljaj pramen straha sa lica,
Skloni te umorne zavidne oči
Da ne vidim očaj, da ne vidim ništa
Što neću da znam.
Ostavi trag…
U dobrim si rukama, niko te neće,
Niko te neće ponovo zvati
Iz dalekog grada, u nezgodno vreme
Da čuje ti glas.
Klize ti reči niz prozore gole
U praznome stanu gde zidovi broje,
Zidovi znaju čuvati tajne,
I sakriti laž.
Ostavi trag…
Osvrni se mirno na godine prošle,
U nizu što šapuću bledo je, bledo je.
Sasvim je isprano sećanje moje,
Ne želim da znam.
Na kraju smo puta potpuno čisti,
Potpuno sami, beskrajno tupi,
Jer strašno je hladna krv koja teče
I ostavlja trag.


METAK

Grad je pojeo srca
grad je popio krv
svi ovi garavi zalasci sunca
koji mi prave rupu u grudima

Grad je pojeo ljude
grad se siri u krug
samo klizi, klizi, klizi
klizi, klizi, klizi niz strme ulice

Ovaj put bi mogao trajati vecno
gledati, upijati, graditi, razbijati
ovaj put bi mogao trajati vecno
jahati sa sudbinom, jahati sa sudbinom

Metak mene nece
metak mene nece

Ja sam dete planete
ja se osecam velikim
dok spavam ovde pod mostom
dok jedem djubre sa kontejnera
ja sam gradjanin sveta, ja kupujem zaborav

Brzo, brzo, brzo
brzo, brzo, brzo
u grotlo svemira

OGLEDALO

Ko si ti, ko sam ja
kojem gradu pripadam
koju sizmu nastavljam
zasto pricam sa sobom sam

Gde si ti, gde sam ja
da li svoju sudbu znam
pricati i strepeti
da l' ces me prepoznati

Mozda ces verovati
mozda ces me shvatiti
mozda neces sumnjati
pokusaj me videti

Ogledalo, ogledalo
gledaj, ogledalo

Nisi sam, nisi sam
tvoju senku nastavljam
tvoje lice preklapam
tvoje reci ponavljam

Smiri se, saberi se
budi isti kao pre
takav kakvog dobro znam
bistar, jak i siguran

Vi slepi, vi gluvi, vi sebicni ljudi
sto pravite buku bez reda i smisla
bez zasto i zato, za koga i kako
bez pitanja koje bi mozda osusilo
ponosni osmeh na licu bez suza
na licu sto nikada obraz okrenulo nije

Ref.
Brazgotina sanduk i crv
obrazi dlaka i krv

Vi nemi igraci svog obrednog plesa
vi srecni u transu
u svetu sto postoji
samo u glavama

Ljudi bez skrupula, ljudi bez milosti
ljudi bez secanja
vi sto ne znate pljuskove
zvuka boje mirisa
vi ljudi bez pameti

Ref.

"СЕНДИ"-МАНИЈА
31-10-2012.

[Слика: Sandy_27_g_514489216.jpg]

Природне катастрофе се догађају скоро свакодневно на разним странама света.
Човек претендује да замени Бога. Глуми "Божјег Изногуда". Хоће да манипулише природом како му се у блесавој глави ћефне. Па не игра се та игра по људским правилима. Природа узвраћа, и тек ће да узврати.
Тамо где оркани дувају 200 км. на сат, за пар деценија, можда и пре, дуваће 400 км на сат. Земљотресе да не помињем.
Таква су правила.

Данас је на реду била Америка.
Да сеирим над туђом невољом? Не. У основи баш ме брига.
Ово кажем зато што нисам лицемер. Иритира ме, заправо, што се цео свет бацио у бигу због американских невоља.
Агенције јављају да је "Сенди" до сада усмртила сто људи. Али оних првих 67 жртава на Карибима, присећају се тек колико морају. Једино су важне и вредне дубоког бола жртве међу грађанима УСА.


Конзументи информација, па и ми, овде у Србији, пратимо тренд. Олуја на Карибима је праћена као свирка слабо плаћене предгрупе на концерту велике звезде. Шта ће бити са Њу Јорком, сви се у страху питају. Ево, стиже први талас, кран се љуља, самоусуге се празне. Берза не ради. Како све доживљава Вук Јеремић? Дува ли му промаја?
"Сенди" добија на снази, али, ево, почела је да се шири, али губи на снази...
Прошао је страшни удар. Сабирају се утисци. Рачуна штета.
Бар десет пута сам чуо како очајни Американци вапе за струјом. Нема струје! Једна жртва нестанка струје зарида: "Па ја не умем да живим без струје!" И сад ја треба да је жалим? Ако се та ћурка не сећа - и што би она морала да се сећа, јер је у то време имала струју - кад су њени пилоти бацали из авиона угљену прашину по нашим далеководима, да изазову кратке спојеве, да немамо струје, ми би морали да памтимо то америчко изживљавање над нама. Па није ми жао што сад они немају струје и воде. Није ми жао што им канализација не ради. Нек врше нужду са прозора облакодера једни другима по главама, шта ме се тиче.
Кажу да је материјална штета неколико десетина милијарди долара. Шта је то за њих? Банкама су ономад упумпали 1000 милијарди да се "привредни систем не распадне" односно да банкари боље напуне џепове у хаосу светске економске кризе коју су сами изазвали.
Хајде за нас, ту и нису бомбама баш све порушили. У Авганистану јесу - на крају нису имали више шта га гађају. И где све нису ровашили?
Сад ми треба да бројимо колико је кућа њима порушено?

За Карибе нико не пита. Тамо народ живи у бурадима, на дрвећу и земуницама, лако је за њих.

"Свесни" коментатори на разним порталима се згражавају на писања слична моме. "Зато нас нико не воли, што смо такви!"
Ма не знају они да ми и постојимо, не да нас воле или не воле.
И, како могу уопште овако грозно да пишем о Американцима у невољи? Где ми је човекољубље?

Ево га: "Према свецу и тропар!"

ДАНИЈЕВ ПАД
30-10-2012.
[Слика: images?q=tbn:ANd9GcRpztKnKb-qhx-fyL0QQXV...F1353kE-r5]
Винету и Олд Шетерхенд

Ко се сећа визионара Гојка Митића?
Ако мислите да су италијански „макароне-вестерни“ са Ђулијаном Ђемом најгори вестерни, варате се, нису.
Најгори су немачки „вестерн филмови“ снимни по романима шизофреничног Карла Маја у Лици. (Није што Њемачкој нема адекватних предела, него на Западном Балкану јефтиније. Уз то, увек су у питању копродукције, где народ СФРЈ плаћа да би о себи послао лепу слику у свет, а добит деле немачки и хрватски копродуценти).

У тим „вестерн-филмовима“ рођени Лесковчанин Гојко Митић у „Борово“ патикама као делом гардеробе, играо је некаквог проамричког поглавицу Винетуа.

Геноцид над Индијанцима се ту не види. Имате братску љубав два лика са супротних страна нишана, који се зготиве и онда шире мир и правду.

Гојко Митић као да је видео шта ће бити с нама којих пола века касније. Где Гојко стаде, настави му земљак, филмаџија Недељко Тодоровић.
[Слика: 308060_10151213900932768_2009755912_n.jpg]
Фотографије корисника U.S. Embassy Belgrade

У питању је најбљутавија вестерн-мелодрама, где се америчка хуља, плаћини убица, са породицом (ваљда да би било одвратније) враћа на место злочина. А домородци га дочекују аплаузом, овацијама у ствари.

Селеде општа патетична просеравања:

Цитат:Дејл Зелко је и даље под снажним импресијама:
„Други сусрет“ није могао бити дивнији на тако много неочекиваних начина и није могао бити природнији и спонтанији. Било је то неописиво лепо искуство ван свих мојих очекивања. Било је то искуство које ми је зграбило срце и које ће га држати срдачно и пријатно до краја мог живота. То је благословено путовање које се наставља – путовање на ком смо сви ми на овом Свету заједно. То искуство и ту причу желимо да поделимо…»
...
"Najsjajnija stvar u vezi sa ovom pričom je putovanje na kome se mi nalazimo i koje se nastavlja. I to putovanje mi nismo planirali, ništa nismo nameštali, ovde ništa nije veštački. Naš drugi susret nije mogao biti divniji i neobičniji. Momentalno sam osetio olakšanje i nisam se mogao osetiti udobnije i prirodnije. Posle našeg prvog zagrljaja sam pomislio: ovo mi je brat", kazao je Zelko.



(Погледајте последње секунде најаве – не личи ли вам загрљај на помало еротски доживљај?)

Цитат:„Пројекција у Београду ми је показала да филм комуницира са душом човека. У овај пројекат је уложено 5 година рада и живота све три породице, Золтанове, Дејлове и моје , јер су нас спојиле исте вредности у које верујемо: породица, мир и жеља да се покаже да нада и хуманост још увек нису угашене у јурњави за другим системима вредности. Зато и желим да овај филм види што више људи различитих структура у САД и целом свету.“ - Жељко Мирковић, редитељ и продуцент филма .
Након предпремијере у САД, следе и званичне премијере у Србији. Прва ће бити 29. октобра у Београду, затим 30.октобра у Новом Саду, 31. октобра у Нишу и 01.новембра у Ковину.
Премијери ће присуствовати и главни јунаци филма Золтан Дани и Дејл Зелко са својим породицама, као и аутор филма Жељко Мирковић са породицом и филмом екипом.

Породични бизнис
(Радио „ Слободна европа“ позната по „љубави“ према Србима).

Цитат:„ПОЛИТИКА“ је имала овакву визију:

Непријатељу с љубављу

У том смислу Мирковићев филм није само миротворачки већ и дубоко хуманистички. Јединствени филмски, али и животни сусрет пуковника Золтана Данија и пилота Дејла Зелка – као људи невероватно сличних светоназора и вредносних система, њихових многобројних чланова породице (и један и други имају пуно деце), њихових супруга које су са истим страховима и бригом за своје одсутне и у неизвесност послате мужеве проводиле дане и ноћи (различите реакције али истоветна бол) – рађа и поруке наде. Искрено, отворено и без икакве (филмске) патетике. Наде да су поруке мира који се стално негде руши још увек могуће, да нису умрле.
Мирковићев филм је и прави документаристички подухват. Снимано је: у дому Зелкових у Америци, у дому Данијевих у Ковину (две породице у се међусобно посетиле), у буђановачким атарима у којима Зелко одмах препознаје место на којем се крио до тренутка свог спасавања, у Музеју ваздухопловства у којем су изложени остаци „невидљивог” и Зелкове личне ствари, испред рушевина здања Генералштаба у Београду, београдском Музеју фресака... Откривају се фини детаљи из свакодневице две породице: малени Зелков син на виолини свира „свилен конац”, порекло Дејла Зелка по мушкој линији је југословенско – словеначко, Данијеви воле кошарку а заједно са оцем граде иза куће и мали тениски терен, Зелкова жена чека већ пето дете, у позадини иако дискретно и у једном и другом дому повремено су присутне последице посттрауматског ратног синдрома...
ПЕТ ГОДИНА РАДА... ја се питам, ко је то платио?
Чим се амбасада УСА на ФБ појавила као плаћни промотер филма, јасно је да је ствар трула.
Па ево, конкретније:
Цитат:Film su sufinansirali Ministarstvo kulture Republike Srbije, Pokrajinski Sekretarijat za kulturu AP Vojvodine, Ambasada SAD, Beograd, Balkan Trust for Democracy Fond, Grad Niš i opštine Apatin, Medijana i Pantelej kao i sponzori Jablanica, Kim Tec doo, Em Dip Pro iz Serbije i Motel Jack Daniels Motor Inn, Peterborough, New Hampshire, USA.

Takođe, film je dobio podršku Kabineta Predsednika Republike Srbije, Ministarstva Odbrane Republike Srbije i Ambasada Česke i Holandije.

Да преведемо, филм муфљуза Недељка је плаћан са грбаче народа. Министарство одбране уместо да набавља противавионске системе, плаћа филмове који су снимани ПЕТ ГОДИНА о „добрим“ пилотима који су нам убијали најближе.

Заиста ономад нисам сумњао у официра Золтна Данија.

Онда ми је један, добро обавештени, другар рекао да је Данија спонзорише Сорош.
После су се јавно огласили Данијеви ратни другови. Шта да кажем? Да ли неко заиста мисли да је Золтан Дани сам оборио невидљиви авион УСА? Или је у питњу тимски рад?

А, како ми се чини, Дани се радије среће са обореним непријатељем, него са ратним друговима?

Гд су у филму Данијеве колеге са породицама? И где су жртве?

Не сумњам да би (за мене безимени) амерички пилот запалио освећу, заједно са породицом, на гробу неке своје жртве. Шта их брига, то је само камен.

Доле је мали костур који ћути.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
03-10-2014, 12:02 AM
Порука: #31
RE: Батин подрум (Стара писма)
(01-10-2014 12:36 PM)Нимбус Пише:  
ДРОГА, СМРТ И РОКЕНРОЛ
07-11-12
Ових дана вуче се по медијима цркотина ЕКВ („Екатерине велике“). Особито пок. Милана Младеновића.
Срамотно лош и нетачан испис!
Стварно си овим прешао све границе неукуса.

Понекад тако буде када се пабирче подаци из чланака полуинформисаних новинарчића.

Ово стварно не личи на тебе.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
03-10-2014, 01:38 AM
Порука: #32
RE: Батин подрум (Стара писма)
Јесте грубо, иначе чланак оставља јак утисак. Смета му тај почетак, мислим да би био бољи без тога.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
03-10-2014, 12:36 PM
Порука: #33
RE: Батин подрум (Стара писма)
ОК. Ако се неко усуди да јавно износи своје мишљење на било који начин, мора бити спреман и на неслагања и оштре критике. Сигурно је, такође, да када се пише на, хајмо рећи, "горњој ивици оштрине", понекад и прекардаши. Да, сада кад читам, јесте дегутантно. Када сам писао, нисам имао у виду људе, већ дело. Отуда та неуспела метафора или шта је већ са "цркотином".

Треба да имате у виду да напис од пре две године. И, тада су неке ситуације биле још свеже или актуелне. Били смо сведоци свега тога. То сам навео па да се не понављам. Заиста није све "напабирчено од новинарчића". Оно што се може тако тумачити, наведено је као цитат. Кад сам све ставио у један котекст, заиста је оставило на мене врло мучан утисак. Зато ни напис није пријатан за читање.
Како ће вредновати, неприкосновено је право читалаца.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
03-10-2014, 05:57 PM
Порука: #34
RE: Батин подрум (Стара писма)
Углавном, наркоманија је опасна ствар.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
03-10-2014, 07:06 PM (Последња измена: 03-10-2014 08:14 PM од Chicot.)
Порука: #35
RE: Батин подрум (Стара писма)
Не, не смета ми само почетак. Ово је класично извргавање руглу једне ужасне трагедије неких од најплоднијих уметника које смо икада имали. И трагедије генерација младих људи који су стасавали уз њих. (Свако упућенији ће потврдити да је нпр Бојан Печар био наш најкреативнији и најмаштовитији бас гитариста, до данас се није појавио ни близу неко такав).
Човека који је имао IQ генија назвао је "дегенериком".

Са 2-3 цитата извучена из контекста људи су представљени као руља наркоманских медиокритета који око себе сеју смрт као епидемију.
Ужас! Које елементарно незнање и(ли) цинизам.

П.С. Наркоманија и смрт су реалност за све музичке правце, од тога подједнако -ако не и више -"пате" и блуз и џез и поп, па и симфонијски музичари. То што је она асоцијација за рок музику је последица сатанизације исте за дневно-политичке потребе . Од тога ништа више нису имуни ни други уметници или јавне личности. Повезивање рокенрола са наркоманијом и истицање ЕКВ-а као парадигму девијантности тог правца, појединца или групе је подло, незналачки и крајње лицемерно.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
10-10-2014, 12:03 PM (Последња измена: 10-10-2014 12:29 PM од Ђорђе Ивковић.)
Порука: #36
RE: Батин подрум (Стара писма)
ШИЗОФРЕНИЧАРИ БРАНЕ МОРЖЕВЕ
29-10-12

[Слика: tri-majmuna.jpg]

Не, Пају-Леша је засигурно подвалила БИА да би сместили Неши-Моржу. Како иначе да доакају таквој селебрити громади, какву је од себе изградио Неша Чанак?

Према неким најновијим продорним интерпретацијама еволуције, војвођанери нису настали од жаба, поготово не лешо-жаба, већ од моржева. Њина пра-постојбина је Северно море. Једном давно су залутали и у Панонску низију, која је још одисала на пјену од мора, и ту су их задржале изврсне кобасице, због којих су им се црева продужила за четиристотине метара. Неша, као типични пример атавизма, кључни је доказ ове здраве поставке. Отуда, војвођанери тако жуде за Европском унијом. Јер, ЕУ је невеста Северног мора.

Ето и кључног разлога зашто се БИА наврзла на Нешу. Ваља ликвидирати главни доказ етногенезе војвођанера, како би Војводину заджали у србијанским канџама.

Сам догађај се одвијао, по интерпретацији Нешиној, тако што он у опште није био присутан на попришту кад је тукло Пају-Леша, и не зна о чему се ради. Ипак се међутим појавио, али се бранио од помахниталог Паје, који је из Београда дошао у Војводину, чији је мирољубиви менталитет надалеко познат, да се понаша. На крају се Неша опет појавио и извукао Пају из аута и вијао га свом том равницом бранећи част своје породице у виду виртуелне братанице, која је добила нови идентитет након претњи београдске мафије, тако да је нетрагом нестала, као да није ни постојала. Ту су, у три слике ове једночинке, била и двојица Нешиних телохранитеља, али њима је баш била пиш-пауза, а после су грицкали семенке. Пошто оперативци БИА нису били задовољни степеном нанесених повреда, Паја-Леш се још два пута залетао главом о колобран, да се овери.

[Слика: images?q=tbn:ANd9GcQZiwD6UJKZ1exdMeMTUO4...msKX4wxeds]
Морж са братаницом

Ова верзија је наишлана на овације читалачке публике Свих Вести Б92. Одушевљење публике се очитује у лајковању. У тренутку када сам пребројао стање, било је 1921 глас „за“ Нешу, моржа овдашњег, и 200, очито злонамерних, гласова „против“. Само десет на једног, о зар се и то може? Да ми смо моржеви!

Сада се спрема велика сајбер-петиција на Б92 да се Неша врати у „Пинкову Кухињу“. Скупшрина је треш, али кухињица... Пусто је без њега. Само Неша може да смањи гађење присталица Б92 док гледају "Пинк".

[Слика: images?q=tbn:ANd9GcTHnLS1r5Z0HT9jWcgD8Ed...OTkBBE4ext]
Очи су огледало душе...

Пре неколико дана, Паја-Леш се није појавио на рочишту у новосадском Суду. Вели, не осећа се добро. Није се такође појавио ни један сведок из Београда. Ником није било добро.

Одмах је стигло и објашњење шта је политичка позадина овог бојкота Београђана новосадског Суда – то је, објашњавају стручњаци из пете генерације теоретичара завере, да би се процес одуговлачио што дуже, да би тако Неша био изложен што дужем негативном публицитету. То ће да му утиче на психу и апетит.

Но, још дубљу и тамнију политичку позадину осветлиће политички експерти са „Слободне Војводине“...

Цитат: Nakon uvodnog poništenja Zakona o pokrajinskim nadležnostima, sledilo je nasilno prekomponovanje lokalnih vlasti u Vojvodini - potom incident u kojem je politički uklonjen Nenad Čanak - nakon koga se javlja inicijativa ''tamo nekakvih'' ''Dveri''; pa incident, prvo u Bečeju - pa ponovo inicijativa ''Dveri'', govor Koste Čavoškog - pa sad Temerin...
Ili šta kaže Balašević - ''red slanine, pa red šunke...''
...
''Uz puno poštovanje (veliko)srbijanskog Ustava''.
Čekajte,
Nešto tu ne štima.
''Održanje Vojvodine - uz poštovanje odluka Ustavnog Suda Srbije''
Koji zapravo poništava istu!
Dok u pauzama napredovanja velikosrbijanskih ekspanzionista beležimo incidente ''tamo nekakvih pripadnika 64 županije''.
Znate li Vi kako i zašto deluju pripadnici ''Pokreta 64 županije''?
I to već po nekakvom ustaljenom tajmingu i načinu.
Pa iza njih su Tajne Službe Srbije.
Tačka.
Isto kako je i ''Lešanović'' bio podmetut Čanku - da bi ga se uklonilo - ali i poslala poruka Bojanu Pajtiću.

Лешановић тук`о главом о колобран, да упозори Пајтића да он - Паја-Леш, може још јаче да удара главом од колобран! Није лако Пајтићу, нема шта.

Није долазило у обзир да се у разматрање узме могућност да су Паја-Леш и сведоци изложени јасним и реалним претњама. И то не од самог Чанка који може да поједеде три корака кобасица без видног замора, али да направи три корака у простору много теже, нити од његових кафанских другова. Такве претње могу доћи само од оних који претњу могу да остваре, а да не одговарају.

Сасвим је извесно да Неша неће наглавак на нози носити.

Е зато је срамота каква нам је држава, а не зато што је пијани Паја-Леш десет пута саплитао колобран.

Скоро истовремено, хортијевци су дивљали Темерином.

Али, овај догађај је засенио податак да се Вања Радосав запослио.

Затим је јављено да Мађари на северу Војводине масовно узимају држављанство Мађарске.

Па да, објаснише нам теотеретичари пете генерације, ето каква је империјална србијанска политика, кад војвођански Мађари узимају Мађарске пасоше.

Онда је дошло до шовинистичких демонстрација и провокција у Будим-Пешти.

Не брините ви за тамошње Србе, одговорише нам, Срби тамо лепо живе. Толико лепо да их скоро више нема. Истопили се од милине.

Још једном нам је објашњено одакле извиру наше невоље:

Цитат:SVE SE RADI SMIŠLJENO PA I FAŠIZACIJA VOJVODINE DOŠLJACIMA IZ BOSNE.OVAKO SE POKAZUJE DOMAĆEM STANOVNIŠTVU DA IM NE PADAJU NAPAMET CIVILIZACISKE IDEJE OKO ZAPADNOG KOMŠILUKA, A JOŠ MANE OKO SAMOSTALNOSTI.
OVAJ JE NAMERNO NAMEŠTEN MEĐU MLADE LJUDE KOJI SU VEĆ "USMERENI"I DOVOLJNA JE JEDNA AKLAMACIJA DA SHVATE KAKO SU U PRAVU. TO DOBIJAJU NA OVAJ ILI ONAJ NAČIN I ZATO JE MLADOST POTREBNA POLITICI.
nino Objavljeno: 24.10.2012 - 13:32

Следи још мало теоријске наставе са „Слободне Војводине“...

Цитат: ''Uloga'' i zadatak postojanja i aktivnosti ''Pokreta 64 županije'' je još veće produbljavanja jaza i nepoverenja prema manjinama - što bi trebalo da rezultira u još većim pritiscima - koji bi nagnali iste na egzodus; a time i etničko - političko - kulturno i svako drugo čišćenje Vojvodine; da bi se ona jednonacionalizovala - i u svakom smislu jednodimenzionirala u odnosu na Srbiju; utopila u istu.
Sećate se da je Hitler ušao u Austriju, Češku, Poljsku - pod izgovorom ''zaštite nemačke manjine''.

(Истна, мени се чини да је овде у питању активност дела Мађарске мањине у Србији, а не обрнуто. Или је дводимензионални господин Милош/Лазар коме тепају Недим, уверен да је Војводина у Мађарској? У том случају имало би смисла то што пише).

Дводимензионални М/Л поентира:
Цитат: Zbog čega i navodi ''da su svi mladi u Temerinu - županci''.
A znate zašto?
Pa da bi se opravdao naknadni pritisak da ti mladi odu.
Da Temerin ostane bez Mađara.
Postane ''Srbislavci''.
Ko je zaboravio Hrtkovce?
Slankamen?
Zemun?
Zašto je Krstur ostao bez stanovnika?
Sve su to pritisci - posredni i neposredn; politički i ''ekonomski'' - da se Vojvodina očisti - da nestanu svi razlozi njene posebnosti i postojanja.
Nacistička Srbija hitlerovskim koracima i dalje maršira na Balkanu.
Uz podršku isto takve Rusije.
Pa posredno i Kine.
Kako god - neverovatno asocirajući na zloglasni Trojni Pakt.
Jedino je pitanje - da li sve ovo razume i Zapadna ''Alijansa''; ili se čeka neki ''Pearl Harbour''?

Ето,од Паје –Леша стигосмо до Pearl Harbour-а. Одавде до вечности!

Следи коначна порука војвођанера:
Цитат: MA JEBITE SE VIŠE, VRHOVNA GOVNA GEDŽOVANSKA!

ПАТРИОТСКЕ СВРАКЕ
26-10-12

[Слика: images?q=tbn:ANd9GcTMgMsAXOWWnqWmebhl-BH...hlLds5Pzpw]

И даље тамо и овамо лажни људи испирају тастатуре са мном. Скоро да су искренији лажни еуропејци, заправо потуљене усташе и мађарони. Ја сам њихов непријатељ, и тако треба да буде. Зато, не мари кад ме називају „патриЈотом“, „клерофашистом“ и слично. Да ме нешто похвале, запитао бих се где сам погрешио.

Мучније је са лажним патриотама. И за њих сам „патриЈота“ и „клерофашиста“, а, заправо, гуркају ситуацију као љубичаста крава тамо где и они првопоменути, али тврде да то раде зато што су праве патриоте. Тренутно, гледе моје маленкости, помињу и неко уље из Јерусалима, немам појма шта им још неће пасти на памет.

Људи су такви кави јесу. Једини мој „грех“ је што сам препознао мимикрију.

И, сваког дана, догађаји ми дају за право.

Ево врлих (пурпурних) „патриота“, ових дана се бацили на обележавање Кумановске битке и ослобађања Старе Србије у Првом Балканском рату. Али, да нам они све објасне како је шта и зашто било, други који то покушавају су патриЈотски гелиптери и неписмене будале, нису за друго но козе да чувају.

Некако се, на муку, сетисмо тих херојских дана од пре равно сто година.

А ја бих потсетио, у помен неумрлих јунака, како су неки од њих завршили своје земаљско постојање..

[Слика: images?q=tbn:ANd9GcR7d1FwqwYEKzzrd-RMfuT...muV1S1a3qr]
Војвода Петар Бојовић
Цитат: СУДБИНА КРАЉЕВОГ ВОЈВОДЕ

Брозови "ослободиоци" упали су у кућу војводе Петра Бојовића у Трнској улици под бројем 25. Много им се допала та кућа: радо би се уселили. Кад су ушли, приметили су војводин мундир преко столице, а на столу војводину шапку. Већ и сама чињеница да је Бојовић био "краљев војвода" била је довољна да "ослободиоци" примене силу: најпре су шутирали његову војводску шапку, а потом су, после грубих речи насрнули и на слабашног војводу, тада на завршници девете деценије живота. Војводин син Добросав скочио је да заштити оца, али је савладан снажним ударцима и убрзо потом упућен у робијашнице Сремске Митровице.
Бојовић је умро од унутрашњег крварења добијеног због повреда који је задобио кад су га Брозове хорде три дана пре тога ишутитрале свуда по телу. Пред саму сахрану ОЗН-а преко Радио Београд објављује да ако неко од грађана Београда покуша да дође на Сахарану Бојовића на Новом горбљу биће ухапшен и кривично гоњен. Чак је и немачки генерал за југоисточну Европу Nuebachen поштовао Бојовића и наредио да Војвода мора да добија редовне количине хране током окупације јер је његов отац био заробљен од стране војске Краљевине Србије и тертиан на највишем нивоу. Тако да га је чак и Nuebachen поштовао за хуманист који је показао током светског рата према заробљеним Немцима, док га Брозови комунисти одмах убише. То је почетак краја Србије.

[Слика: images?q=tbn:ANd9GcRw3zQs5sYYlUo3kpMTeFa...-NK4jN5wMQ]
Мајор Драгутин гавриловић

Цитат:Како је умро славни мајор Гавриловић

Драгутин Гавриловић, пуковник краљевске југословенске војске и јунак одбране Београда 1915, није имао прилику да свој пут заврши на бојном пољу, али ни са спокојем оних праведника којима се природно гаси животни пламен ... Пуковник проф. Милорад Прелевић, истакнути историчар, на основу докумената и сведочења Данице Докмановић, професора чачанске гимназије, иначе кћерке пуковника Драгутина, сачинио је о томе хронологију трагичних збивања:

нахушкана руља

Маја 1945. на београдску железничку станицу стиже први транспорт официра, ратних заробљеника, из Немачке. Међу њима је и стасита, маркантна фигура пуковника Гавриловића, кога није сломило четворогодишње ропство. У Офлаг 13 имао је смелости да се излаже многим ризицима, па и да прикупља храну за Русе у суседном логору, који су умирали у највећим страхотама ...
[Слика: images?q=tbn:ANd9GcRHm7DqZop-j6nyAtxImTL...j_n8xdqWO0]
Драгутин Гавриловић пред Други сверски рат и након изласка из заробљеништва 1945.
...
Тешко оболео, пуковник Гавриловић бива отпуштен. Он креће ка Славији и улици Београдској 4, у којој му је живела породица. Често га опет пресрећу разјарени људи који вичу, понижавају га, па и ударају. Не знају ко је. Али их је, изгледа, провоцирала униформа ...

- Ово га је сатрло - каже г М. Прелевић. - Пуковник Гавриловић је, од последица ропства, али и од безумних поступака силеџија које бар у његовом случају нико није спречавао, пао у постељу. Никуда није излазио више, ни у двориште.
После кратког времена, 19. јула 1945, умро је.
Његов син Драгош, артиљеријски поручник, храбро се борио 1941, као командир батерије код Горњег Милановца против Немаца. Такође је допао заробљеништва. Није хтео да се врати у земљу кад је чуо за трагични крај свога оца. Отишао је у Америку ...
Пуковник је, међутим, имао још четворо деце. Сва су универзитетски образована. И сва су памтила сулуду неправду.
Кад се породица обратила команди града Београда, ради војних почасти које законски припадају, одбијена је.
Затим се обраћају властима: нека пуковник буде сахрањен крај костурнице изгинулих војника одбране Београда 1915, са својим ратним дуговима. Ни то не може! Породица не добија, редовним путем, ни гробно место. И зато пуковника сахрањује у гроб његове ујне на Новом гробљу ...
Пуковнику је организована скромна сахрана, која се ипак памти по речима његовог класног друто пуковника Александра Тодоровића: "Данас је још један витез без страха и мане, мање! Још један храст мање из оне господствене шуме српских родољуба који су сагорели на олтару Отаџбине ... "
Лажни патриоти би мало да славе хероје српских Ослободилачких ратова и да се истовремено диче џелатима тих истих хероја. Слабо је рећи - образ к`о опанак...

Можда је, на неки начин, и неправедно издвајати ову двојицу часних официра из непергледне масе једнако часних људи, жртава комунистичког терора.

Чиним то само из разлога да покажем о кавом се тоталном несоју ради када су Титови комунисти у питању.

Све те жртве траже правду.

Не можемо ни корак напред као народ, ако срамоту не сперемо са свог лица.

ЗНАШ ЛИ ШТА БРАНИШ, СИНОВЧЕ?
26-10-12

[Слика: images?q=tbn:ANd9GcRlqtd_kX7y5P2_OLvsjh9...vBY47XaS5g]

Буди храбар, синовче.

Достојан предака.

Бори се за Србску ствар како мислиш да треба и мора.

Много у томе има Вашег, новог, што ја и нисам кадар да разумем.

Али, ја ти одузмам право да у тој борби будеш туђа будала, идиот, клепетуша.

Да будеш хуља.

Не може неки полу-Монгол, Темућинов потомак, уз то највероватније напола насилно хунгаризван Словен, речју монголоид, да ти буде ортак, зато што је ћелав, поздравља се римским поздравом и нешто баја око келтског крста.

Ако му због тих пиздарија верујеш, ти си највећа будала.

Комунисти су фукара, и то знамо, желиш да будеш већа фукара?

У Темерину Хортијевци дивљају. А ми ћутимо.

[Слика: nacitemerin4.jpg]

Синовче, могу ли ти ови бити ортаци?

[Слика: 160221_04novisad_f.jpg?ver=1316077466]

Замислите шта би писали да исто раде Цигани?

Замислите да се Цигани ошишају на ћелаво и назују "мартине" (или "мартинке", како се у моје време завло), и почну да бију Србе, као што ови Темућинови монголоидни протагонсти "Беле Снаге" раде у Темерину.

Па који вам је курац, Синовци?
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
02-11-2014, 02:35 PM
Порука: #37
RE: Батин подрум (Стара писма)
ЧИТАТЕ ЛИ ХРВАТЕ?

15-20. -10-`12

1.


Или: Можели се турпијањем против бритве?


Мање и површније читам текстове истомишљеника, него текстове непријатеља.

Нема се времена за најчешће очајно предугачке и „распеване“ патриотске приче * из којих могу да се окористим за коју стилску фигуру, иначе то што нам велики писци обзњањују ( част мудрој мањини), ја сам у главном заборавио.

Читање непријатељских текстова оштри ум.

Са најмање пажње пратим (али ипак пратим) писања оних средњих, у сваком флуиду плутајућих, који тврде да су наши, а мисле као њихови. Телом су Срби, мозгом анти-Срби, а утробом нису народ него нација, тако да и даље могу да плутају.

Да знате, чим налетите на нејасан, збркан, „високоумни текст“, који вас после читања колеба у срБству, (јер, забога,ево цитата), знајте да сте налетели на проданог драмосера.

Окамски је измислио бритву**. Ако манемо објашњење које би немилице дошло под удар исте бритве, ради се о томе да је принцип логичко оружје против паламуђења и мудросера. Исправно је оно што може да се каже јасно, кратко и конкретно.
Наши квази-Срби су се супротставили турпијом, односно турпијањем. Теже случајеве можемо дефинисати као Окамове наковње.

Збиља, читате ли шта Хрвати пишу?

1) Није спорно да су Срби Хрвате два пута преводили из поражених у победнике.
Шта Хрвати пишу о Србима?
А шта пишу српске турпије?

2) Није спорно да је Тито створио Хрватску у коју је подпала и Истра, која никада није била Хрватска, и да је то направио тако да је уставно омогућио да, кад дође време, Хрватска може легитимно да се отцепи. (Ово је и Туђман посебно наглашавао). Али, Хрвати се свим силама труде да се ослободе и Тита и титоизма. Зашто? Па зато што је Тито злочинац. И они то знају. Имају државу, шта ће им Тито? Прихватањем Титових геноцида, могли би да компромитују своју државу. Не заборавите – Хрвати о Титу знају више од Срба. Јер, најближи Титови сарадници и интелектуална потпора били су Стево Крајчић и Крлежа...наши балавандери су били храна за топове и, ако преживе, јахачи попова.

У једном претходном коментару предложо сам да се изврши ДНК анализа леша у „Кући цвећа“, па ако се утврди да унутра није Тито, може да му се суди „у одсуству“. Јесте сарказам. Али, нисам ја то измислио, него преузео од Хрвата. ДНК анализу Тита траже Хрвати. Зашто? Па да се докаже да Тито није Хрват. И онда их заболе за његове злочине. Не потцењујте. Јер, код комуниста су Аустроугари били креатори а српски бизони извршоци.

Па, Окамова бритва би налагала да Срби, као контра-меру, траже исто. Зашто ми не бисмо доказали да Тито није Србин?
Просто ко пасуљ.
Јес` али окамовски српски наковњи ће радије прихватити одговорност за све Титове злочине, са извесно стравичном ценом, него да сопствени народ ослободе туђег злочина. И онда креће мрсомуђење невероватних размера. Само да Срби прихвате злочин, а да се Хрвати ослободе.

3) По потреби, Хрвати су се „званично“ и формално, позерски, одрекли усташа. Суштински НИКАДА. Све, све, али Блајбург. Хероји домовинских ратова. Боже мили, колико су их (домовинских ратова) имали.
Оду у Јасеновац и поклоне се.
Сниме камере. Онда пичи даље по усташком концепту.
А шта је одговор српских наковања?
Ништа.
Плачипичкасте приче.

4) Није спорно да су ЕУ, а нарочито Немачка и Ватикан судбоносно допринели независности државе Хрватске. И, ето Хрватске у ЕУ. А читајте хрватски тисак – ми смо мале маце као Хрвати пљују по ЕУ.
Па природно је да те куче које нахраниш уједе. А Хрвати знају да се кучићи, и шта је спорно?
Ако са ЕУ крене по злу, ћао довиђења, гдје је Бон...?

Хрвати врло нерадо нападају Ватикан и Немачку. То је постулат. Сви остали су подложни зајебанцији.

У очајном случају, Хрвати ће „Данке Дојчланд“ прекомпоновати у „Швајне Дојчланд“, али тешка срца и само док је нужда.

За разлику од њих, синови српских наковања ће истрајати титоистичком мазохизму.

Зато Хрвати имају државу, а Срби немају.

------
* Видети нпр. Под „Цвијановић“.
** Окамова бритва или Окамова оштрица је принцип који се приписује енглеском логичару и фрањевачком фратару из 14. века, Вилијаму Окамском. Принцип налаже да објашњење било ког феномена треба да прави што је мање могуће претпоставки, елиминишући оне претпоставке које не утичу на закључке хипотезе или теорије, која је у питању. Овај принцип се често описује латинском изреком: entia non sunt multiplicanda praeter necessitatem, у грубом преводу: ентитети се не смеју умножавати више него што је неопходно. Алтернативна верзија гласи Pluralitas non est ponenda sine necessitate у преводу, Умножавање не треба претпостављати уколико за то нема потребе.[1]
Принцип Окамове бритве се врло често парафразира на следећи начин: Ако су сви остали критеријуми једнаки, најједноставније решење је најбоље. Другим речима, када је више конкурентских теорија једнако у осталим погледима, принцип предлаже да се изабере теорија која уводи најмање претпоставки и постулира најмање ентитета.


2.


Или...како усташа “ћерку кара снаји приговара...“

На једном примеру ћемо показати као то Хрвати раде. И када изгледа да „турпијају“, они доследно истрајавају на свом усташко-домољубном обрасцу, или, што би се финије казало, парадигми.

Аутор је Рикард Барић, подријетлом сироче палог усташе у Блајбургу, по образовању католички теолог, по „вокацији“ препредени језуита. Својевремено је имао врло упечатљиве коментаре на „Новој српској политичкој мисли“, што, ваља напоменути, пре неколико година није било тако лако с обзиром невероватну коцентрацију изврсних интелектуалаца и бистрих људи који су се као коментатори окупили на поменутом порталу*. У својим коментарима показивао је изузетну благонаклоност према Србима. И, пазите, никада није помињао „ствари“ из „новије историје“, које сада редовно и посвећено, па и напису који ћу цитирати, глорификује до божанских размера; не хајући за туђа страдања и туђе херојство. А ти туђи су исти они о којима је тако благоглагољиво писао на НСПМ.

На НСПМ је дошло до „лома“ када је Р. Барић покушао да изједначи Јасеновац и Блајбург, с тим што је све Хрватске злочине покушао да сублимира у једну просторну тачку и један историјски тренутак. Намера је била подла. Са једне стране, немогуће је доказати да је у Јасеновцу убијено 700.000 Срба (и осталих), са друге, немогуће је порећи да у Блајбургу није извршен злочин, што је комунистичка „исторографија“ прећуткивала. И, кад би прихватили „благонаклону понуду“ Рикарда Барића, да „џорамо“ Јасеновац за Блајбург – на чему је тихо али упорно инсистирао – добили бисмо у коначном скору да су Срби лажови и зликовци, а Хрвати мученици.
Ја сам одбио ову Барићеву „пристојну понуду“, уз образложење да Хрватски злочин према Србима има временски континуум, да то ни случајно није једнократни „ексцес“, већ доследна дугорочна идеологија истребљења, чији је вршни део прогон из 1995. Следствено, не може се Хрватски злочин свести на једну тачку, већ је он просторно, у дугом периоду, присутан где год се мешао православни и католички живаљ. Супротно, злочин у Блајбургу није српски злочин.
Наравно, на Рикарда сам у овом питању морао ићи брутално (што је имало за последицу неколико цензурисаних коментара), голим чињеницама без увијања, одприлике као Дикан буздованом. Јер, знао сам, где ја могу са њим уфитиљено, па тај је студирао цео живот како се воде „дијалози“ са „шизматицима“, па се од бесног али наивног Србина направи добар и богобојажљив усташа. Опасни су то људи.
Па ни тада не бих лако да не би остале браће.

Ево како језуитске усташе виде ЕУ и малог подлог пса Хрватску у њој...

Цитат: Rikard Baric

(Ne znajući da je EU dobila Nobela za mir)

Njemačka i Francuska su vitalni dio spinalne anatomije Europe. Skeniranje činjenica te anatomije pokazuje da se za njen život brine židovski nervni sustav. Ukratko, činjenice stoje točno suprotno od Hitlerovog najdubljeg uvjerenja koji je on u do-it-yourself sistemu testirao pod nazivom Mein Kampf, dok se Gandhi mučio sa testiranjem istine.

Propast ostvarenja političkog autoriteta A. Hitlera, izvedenog iz površne analize Sun Tsu-ovih dogmi kojoj je nakalemio Nietsche-a, doveo je demokratski Zapad do modernog oblika vladanja kojeg se može zvati strukturalnom demokracijom, dakle formom koja ima snagu i kvalitet da ograničava moć pojedinca na njegov rok pozitivnog outputa, slično kao sezonsko voće koje je u nekom momentu naprosto zrelo i upotrebivo. Ovo novo iskustvo svijeta je u cjelini timski i sinergijski rad. U ovom smislu su mjerivi neki značajni pomaci političkog vladanja koje pripisujemo čitavoj generaciji. Za Njemačku i Francusku može se reći da su Merkel i Sarkozy takvi generacijski indikatori koji dominiraju izrazom jedne pregnantne Europe koja je relativno rano našla svoj moderni izlaz iz nirnberških dogmi.

Na zapadnom krilu demokracije (USA i UK) postoje indikacije sumnje u budućnost. P. Krugman se prijateljski ne slaže sa Billom Clintonom po pitanju nominiranja američke i globalne krize. Krugman je vidi kao krizu za koju postoje radni instrumenti kontrole, a Clinton je uporno sagledava kao strukturalnu krizu.
Sudeći po toku i tijeku događaja izgleda da je realna slika bliža Cintonovom iskustvu.

Moramo se sjetiti da su u Reykjaviku prije par decenija (Reagan – Gorbačov) - napravljeni veliki globalni dogovori koji su bili efektivno strukturalni. Od tada do danas, mi možemo kazati da je Europa imala i ima svoj generacijski indikator (Merkel – Sarkozy), a da su Hrvati izgubili takav jedinstveni indikator – napuštanjem Siniše Glavaševića** u Vukovaru, nakon čega smo postali zapravo – generacijski abortus. Njega je najbolje izrazila Vesna Pusić***,**** koja je silovane žene Vukovara pozvala da se uključe u Gay-pride terapiju na splitskoj rivi, nakon čega su i Rusi i Srbi ove naprosto zabranili. Nešto je otišlo toliko krivo da se udarilo u same osnove strukture vladanja svijetom.

Taj krivi potez je opet komprimiran u jednoj ličnosti opsesivnog anti-hitlerizma ili fundamentalističkom Otvorenom društvu G. Sorosa*****. U svojoj prepotenciji onoga koji zna srozao se taj čovjek od financijskog eksperta do bizarnog sakupljača zlata******. A skupljanje zlata u krizi, kako pokazuje P. Krugman, ima za posljedicu divljanje cijena, odnosno dokaz da od zlatne teladi nema pozitivne sezonske koristi koju se od financijske žetve očekivalo. Tako u zaključku kažemo da je Soros generacijski izraz onog dijela ljudskog duha, koji direktno uništava židovsku kulturu u Europi, jer njena nervna struktura upravo organski ne podnosi radikalni financijski primitivizam koji zatvara dinamiku života i počinje bildati neki svoj novi zlatni Mein Kampf.

Iz svega se može izvući zaključak da i svijet i EU jesu u strukturalnoj krizi, upravo kako je vidi Bill Clinton i da će u tom smislu slijediti personalne promjene u kojima se male kvazi državice poput nas moraju dokopati moralnog sinhronizma sa zapadnom demokracijom, od kojih su Njemačka i Francuska ključni auditori budućnosti.
....
* Ђорђе Вукадиновић са својом екипом је доследно, кроз инквизиторске маказе, истрајавао на концепцији да „њихове треба штити више него наше“ („шта год то значило“),што је за директну последицу имало разбијање (случајно?) окупљене српске народне памети. Као колатерална штета је што је Ђ.В. остао главни баја у селу.
**
Цитат:Siniša Glavašević rodio se u Vukovaru 1960. godine. Bio je pisac proze, knjižničar,[1] novinar, ratni izvjestitelj. Osnovnu i srednju školu završio je u rodnom gradu a studij komparativne književnosti i bibliotekarstva na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Nakon završetka školovanja radio je u školama u Lovasu i Borovu Naselju.[2] Na Hrvatskome radiju Radio Vukovaru zaposlio se najprije kao spiker a za vrijeme Domovinskog rata je bio urednik Hrvatskoga radija Vukovar i ratni izvjestitelj. Bio je ranjen krhotinom granate 4. studenoga 1991. godine na putu u bolnicu gdje je krenuo prikupiti podatke za izvješće.[3] Posljednje izvješće Siniša je poslao iz vukovarske bolnice 18. studenoga navečer.[4] Poslije pada grada Vukovara odveden je, 19. studenoga 1991. godine, iz vukovarske bolnice i od tada mu se izgubio trag. Naknadno je utvrđeno da je ubijen i pokopan u masovnoj grobnici na Ovčari 20. studenoga 1991. godine a ekshumiran je i identificiran u veljači 1997. godine.[3]
Priče iz Vukovara
Matica hrvatska u Zagrebu posmrtno je 1992. godine izdala Sinišinu zbirku Priče iz Vukovara, sastavljenu od toplih priča o temeljnim ljudskim vrijednostima koje je Siniša čitao slušateljima radija opkoljenoga grada.
(Напомена Ђ.И.:Не помиње се да ли је овај Рикардов жртвени фаворит писао лирске приче о страдалим Србима у Вуковару и околини од усташког оружја и осталих помагала у чијој су конструкцији Хрвати показали невероватну креативност).
Zaustavljeni glas
Višnja Starešina snimila je 2010. godine dokumentarni film Zaustavljeni glas, priču o Siniši Glavaševiću, Hrvatskom radiju Vukovar i stradanjima Vukovaraca.[9][10] Film također prikazuje sudbine Branimira Polovine te francuskog dragovoljca domovinskog rata Jean-Michela Nicoliera[11], koji su ubijeni na Ovčari, a dobio je Nagradu publike za najbolji film 20. Dana hrvatskog filma.[12]

***
Цитат:Vesna Pusić
Vesna Pusić (Zagreb, 25. ožujka 1953.), hrvatska publicistikinja, političarka, aktualna ministrica Vanjskih i Europski poslova te sveučilišna profesorica. Pusić se danas smatra ne samo, uz Radimira Čačića, ključnom osobom HNS-a i osobom zaslužnom za integraciju Hrvatske u Europu već i jednom od najutjecajnijih hrvatskih političarki uopće.

Vesna Pusić rođena je 25. ožujka 1953. godine u Zagrebu u staroj zagrebačkoj obitelji Pusić. Majka Višnja, rođena Anđelinović, bila je profesorica engleskog jezika, a otac Eugen svjetski poznati sveučilišni profesor na Pravnom fakultetu u Zagrebu. Jedno je vrijeme bio i savjetnik glavnog tajnika Ujedinjenih naroda.
Devedesetih je godina jedna od osnivača te direktorica Erazmus Gilde, nevladinog, nestranačkog projekta za promicanje kulture demokracije. U sklopu projekta izdaje časopis Erasmus, koji se uglavnom fokusirao na različite aspekte tranzicije u Hrvatskoj te ostalim istočnoeuropskim zemljama. Već u prvom broju ovog časopisa ostaje zapažen njen tekst o diktaturi s demokratskim legitimitetom. U okviru Erasmus Gilde, koja je djelovala do 1998. godine, organizirala je veliki broj okruglih stolova i rasprava o kontroverznim pitanjima u regiji, s ciljem poticanja građanske inicijative u razrješavanju sukoba i traženja alternativnih političkih rješenja na ovom području.

Politička karijera
Krajem sedamdesetih godina 20. st. (1978.) jedna je od sedam žena koje su inicirale i organizirale prvu feminističku grupu u Jugoslaviji nakon 2. svjetskog rata, pod nazivom Žena i društvo. Zbog aktivnog djelovanja članica, grupa je bila predmet javne kritike tadašnje službene politike, ali i mnogih javnih osoba koje su zastupale antifeminističke pozicije.
Nakon uvođenja višestranačja u Hrvatsku, Vesna Pusić se priključila Hrvatskoj narodnoj stranci. U svijetu je odjeknuo zahtjev šestero hrvatskih političara, godine 1993., za odstupanjem i odgovornošću predsjednika Hrvatske Franje Tuđmana,koji su potpisali V.Pusić, K.Cviić, I.Banac, V.Gotovac, O.Žunec i S.Goldstein. Na parlamentarnim izborima 2000. godine ulazi u Sabor, a iste je godine u travnju izabrana za predsjednicu HNS-a. Postala je poznata po oštroj kritici politike Franje Tuđmana, odnosno Hrvatske, prema BiH za vrijeme rata 1990-ih, zbog čega je postala predmetom žestokih napada od strane desnih i nacionalističkih krugova. Na izborima 2003. godine ponovo ulazi u Sabor te je izabrana za njegovu potpredsjednicu, a godinu kasnije HNS-ovi delegati ponovo je biraju za predsjednicu stranke. Za vrijeme njezinog mandata HNS je postao treća stranka u Hrvatskom saboru i zemlji, povećao broj članova s 5000 na 35.000 te upeterostručio broj zastupnika u Saboru. Pod njezinim je vodstvom HNS uspješno proveo još jedan dotad jedinstven proces u hrvatskoj politici – 2005. u veljači ujedinjuju se HNS i LIBRA, te danas zajedno tvore Hrvatsku narodnu stranku – liberalne demokrate.
2006. godine postala je potpredsjednica Europske liberalne i reformističke stranke (ELDR-a).
Godine 2009. se kandidirala za predsjednicu Republike.
****
Цитат: Hrvatska narodna stranka
Hrvatska narodna stranka je liberalna politička stranka lijevog centra u Hrvatskoj.
Osnovana je u jesen 1990. od bivših pristaša Koalicije narodnog sporazuma na čelu s Mikom Tripalom i Savkom Dabčević-Kučar, bivšim vođama Hrvatskog proljeća.
Pokušaji stranke da se početkom 1990-ih nametne kao liberalna, odnosno građanska alternativa predsjedniku Tuđmanu i vladajućem HDZ-u nisu urodili plodom, pa je HNS dugo vremena preživljavao u okviru raznih koalicija stranaka centra, od kojih je najpoznatija tzv. Četvorka koja je 2000. HNS-ovog člana Stjepana Mesića kandidirala za predsjednika.
Četvorka je početkom 2000. postala dijelom tzv. Trećesiječanjske vlasti, a sve do njenog kraja premijeru Ivici Račanu postajala sve važniji saveznik u sukobima s Draženom Budišom. Godine 2002. se stranka spojila s Liberalnim demokratima i promijenila ime u Hrvatska narodna stranka - Liberalni demokrati.
Danas njen vođa Radimir Čačić u anketama uživa veliku popularnost, odnosno većina građana Hrvatske ga je preferirala kao najpoželjnijeg budućeg premijera nakon izbora 2007. godine, ali zbog odbijanja SDP-a da stupi sa njima u predizbornu koaliciju, obje stranke su ostale u oporbi. Godine 2010. su obje stranke sklopile sporazum za sljedeće izbore, poznat kao Kukuriku koalicija.
Na izborima 2011. taj je blok osvojio apsolutnu većinu u Saboru, te će HNS postati dio nove koalicijske vlade.

(Има ли пластичнијег примера у чему је разлика између Хрватских и „српских“ либерала?
Док Хрватски либерали баштине своју идеологију на „Хрватском прољећу 1971“ и Савки Дапчевић-Кучар и Мики Трипалу, дакле на плишаном усташтву, дотле српски ЛДП своју политичку енергију црпи из наркотика, зликовачког титоизма у итерпретцији „зеленаша“ Јова Капичића и силиконском естрадизму Јелене Карлеуше. Милојко Пантић у таквој констелацији националног, моралног и естетског идиотизма има улогу поцепане најлон-чарапе.
Обе „либералне“ странке су `окренуте` будућности. Шта значи та „окренутост будућности“ у појединачним случајевима, није тешко разлучити ).

*****
Цитат: Џорџ Сорос рођен као Ђерђ Шварц 12. августа 1930. у Будимпешти, Мађарска) је американизовани Мађар јеврејског порекла, инвеститор, филантроп и политичар. Председник је корпорације за управљање инвестиционим фондовима Сорос фонд менаџмента, Института за отворено друштво и бивши је члан борда директора Савета за иностране односе.
Финансијски је помагао дисидентске покрете у Пољској, тадашњој Чехословачкој и Совјетском Савезу. Недељник Њу стејтсман (New Statesman) наводи да је током 90-тих година 20. века преко своје фондације помагао Радио Б92 и неке опозиционе групе у Србији са преко 100 милиона долара. Новинар Кларк гa је у том контексту назвао „некрунисаним краљем источне Европе".
******
Цитат: Soroš i Polson navalili na zlato
http://www.b92.net/biz/vesti/svet.ph...&nav_id=646289
Izvor: business.hr
Cene zlata rastu već jedanaestu uzastopnu godinu i u tom periodu su povećane za čak sedam puta.
Soroš je više nego udvostručio ulaganje u SPDR Gold Trust, na 884.400 udela, prema podacima od 30. jul Paulson & Co. povećao je udeo za 26%, na 21, 8 miliona udela.

3.


Или: Увређени језуита


Изгледа да је Др. Рикард Барић нешто љут на мене? Можда се унервозио? Или, једноставно, не жели да широко пућанство зна шта где ради. Да му паства не разоткрије шпурије?
Ко ће знати. У главном, наша једнострана сурадња на опћу корист је прекинута ни мало екуменском гестом уваженог теолога.
Будући да ја немам што за крити, у овом непланираном трећем наставку моје хвале Хрватској интелектуалној мисли, навешћу само два цитата, држећи се простонародне гесле која далекозорно антиципира да "ако лаже коза, не лаже рог."

Елем, овако је зборио Др. Рикард Барић:

Цитат: Jasenovačka voštanica
...

Ustaštvo se ni po kojoj vanjskoj karakteristici ne može usporediti sa četništvom, to nije kontrapunkt. Nije zato jer je upravo taj kontrapunkt ukinut i dokinut sa Jasenovcem koji ga je obilježio kao smrtnu ranu kršćanstva u srcu srpsko-hrvatskih odnosa.

Ti odnosi su toliko oštećeni i devastirani da se danas Srbi niti ne usude pojaviti kao subjekti srpsko-hrvatske rane, nego se javljaju kao moralni turisti koji se šlepaju uz jevrejske holokaust grupe od koji očekuju nešto milosti za sebe.

Poznato je da je ustaški pokret najtragičniji politički projekt kojem je teško naći «match» (nešto adekvatno). U moralnom smislu to je politički projekt iterirane izdaje – dakle sasvim svjesni alat smrti ovjekovječen izdajom samog Pavelića.

Onim mladim ustašama, jer starih nije tamo moglo biti, koji su očekivali svoju Hrvatsku preostao je samo Blajburg, naravno ne kao odgovor na Jasenovac, nego kao «negative reinforcement» ili pojačanje pogreške razbijanja kršćanstva već u Jasenovcu. Drugim riječima, rješavanje zločina činjenjem drugoga, samo pojačava zločinački kapacitet populacije.

Zločini vojno nepriznatog rata 1991. pogoršali su ukupnost ove otužne bilanse kad su se ustaško-četničke filtrirane jedinice nastojale poništiti u međusobnim sukobima. Konačno se čitavu stvar politički uknjižilo na desno divljaštvo kao pasivu, a nekretnine i pretvorbena vlasništva kao novu balkansku komunističku aktivu.

Poslije Jasenovca i Blajburga ovo je treći veliki negativni reinforcement (pojačanje pogreške) koja pokazuje krajnju političku inferiornost i idiotiju subjekata kontrole događaja, potomaka Titove komunističke partije. Identično Jevrejima koji ne pronalaze nikog svog odgovornog za tragediju svojih 6 miliona ljudi, tako se i naši komunisti ne nalaze odgovorni za našu slavensku tragediju. Oni također kriju, ali sada od sebe, totalni prezir zapadne civilizacije koju kao pojedinci imaju na tržištu kapitala individualnih političkih statusa...

Видите као је Др. Рикард благоглагољив?
Па шта не ваља, изгледа све тачно?
Једнострана и дестилисана лаж се лако препознаје, сем ако не постоји довољно снажан иформативни систем који ће је без престанка понављати. Зато лаж мора бити фино упакована и удробљена са нешто истине. Тако се лакше прихвата и гута, па конзумент нема осећај да је у питању жаба или неки отровни жохар.
Др. Барић у хрватском тиску не пише овако, и то смо показали.
Но, оно што у свом "кришћанско-помиритељском" напису Др. Барић пропушта су балвани који му стоје у очима, а он би да их подвали и нама.
У најкраћем, Др. Рикард Барић пропушта да констатује елементарне чињенице:
1. Да је садашња Хрватска држава настала "синергијом" практичних дејстава усташа и титоиста.
2. Да тзв "домовински рат" није ништа друго до наставак "јасеновачке" политике другим средствима.
3. Да "...nekretnine i pretvorbena vlasništva kao novu balkansku komunističku aktivu..." важи недвосмислено за Србију, али за Хрватску никако. Рецимо и зато што су у првој влади Ф. Туђмана трећину сустава чинили активни чланови хрватске усташке емиграције, али превасходно зато што је усташка идеологија примарни генетски код свих политичких странака и најмањи заједнички садржалац целога друштва.
Рекреативни тениски мечеви Туђмана и Рачана на Пантовшћаку, те разговори угодни уз обилату трпезу Туђмана, Месића и Анте Марковића, тек су сензационалистичке ВИП-папарацо потврде чврсте спреге комуниста и усташа.

У свему, оно што је Др. Барић писао мало везе има са стварношћу, још мање са оним што искрено мисли, али је добро као пецаљка за наивне Србе.

Ја сам тада одговорио онако како сам у претходном посту сажето пренео. Но, да не би било никакве забуне, ево мог тадашњег коментара. И не мислим да га је време имало окрњило:

Цитат: недеља, 04 октобар 2009 23:05
Нимбус
Пола Хрвата, или неки приближан проценат, су расрбљени Срби.
Зашто бих се ја/ми братимили са одродима, таман да `они` то и хтедну?
Није ли, најблаже речено, проблематично сажимати у једну `тачку` (Јасеновац)- један огроман пројекат-злочин коме су "свој допринос" дале генерације Хрвата, старих и нових?
- Просторни пројекат. Јер није у питању само Јасеновац, него и хиљаде других `тачака` од Херцеговине до Срема,од Голог отока до Загреба, од Јадовног до Земуна.
- Дугорочни пројекат. Јер траје преко сто година. За тих сто и више година проценат Православаца на `хрватским` просторима је са 35-50% доведен до једва 5%.
- Методолошки разнородан и свеобухватан пројекат. Сведен на, можда, баналну, али `де факто` тачну формулу о три трећине. Ова формула није била само за једнократну (павелићевско-усташку) употребу. Она функционише и данас, само прилагођена култури софтвера.
Ако се тако неуравнотежено јак акценат стави на `Јасеновац`, па још вербалом акробатиком у којој је г. Барић ненадмашан, повеже са `Блајбургом`, цео текст почиње нагло да `тамни` и показује `мрку` потку. Ово зато што сам злочин није споран, али јесу његове размере, па се `доказивањем` да је број жртава удесетостручен, све комромитује. Са друге стране, `Блајбург` вапи за својом истином.
И где смо тако дошли?
Оно што су радили у другом св.рату, Хрвати називају српским болним искуством. Ово новије своје делање називају домовинским ратом. Славе га у Книну.
Кад је у питању `памет улице` можемо се играти двосмисленим поскочицама.
Код ове теме то је недопустиво.
Можете ли, дакле, г. Барићу, оно што сте нам хтели саопштити, свести на неколико реченица (макар тако `осакатили` своју `мисаону осећајност` /или обрнуто/) које имају почетак и крај, подмет и прирок, јасно и недвосмислено?
Да не би гасили ватру упаљеним воштаницама.

Недуго затим, Др. Рикард Барић је напустио своје коментаторско место.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
04-11-2014, 01:12 PM
Порука: #38
RE: Батин подрум (Стара писма)
МОЈ КАНДИДАТ ЗА НОБЕЛОВУ НАГРАДУ ЗА МИР

13-10-12.

Нобелов централни комитет је ове године превазишао себе доделивши „награду за мир“ Европској унији. Након избора Мартија Атхисарија, чије миротворне мисије не морамо истицати, те Барака Обаме, који је „Нобела“ добио на невиђено, на „дођем ти“, пре него што је стигао до свог првог милиона цивилних жртава, на ред је дошла ЕУ, која се природно деформисала у друштвену структуру која више личи на хијерахију каста у средњевековној Индији него на уређену Европу деветнаестог века. На шта запаво ЕУ личи и куда ће одвести својих петстотина милиона становика и можда још толико колатерално повезаних жртава са овим акрепом, додуше још живих, тек ћемо да видимо.

Недвосмислено излази да у прошлој години међу шест или седам милијарди живих људи, нема ни једног који је нешто допринео визији занесењака Нобела о миру.

Овим је Нобелов комитет поставио нове стандарде у хипокризији, политичком полтронству, моралној мимикрији и надасве невероватном, апсолутном, цинизму.


[Слика: eu-nove_310x186.jpg]
EU dobila Nobelovu nagradu za mir

Цитат: Evropska unija ovogodišnji je dobitnik Nobelove nagrade za mir, saopštio je u petak Nobelov komitet. U saopštenju se navodi da je Evropska unija nagrađena zbog "doprinosa unapređenju mira i pomirenja, demokratije i ljudskih prava u Evropi"

Дакако ту су широке приче о „миру у свету“, „братској слози“, напретку и хармонији. Нашло се мало сећања и за земље Западног Балкана којима ЕУ уз помоћ доброг НАТО донесе мир, напредак и Нову Наду. И Србију са благошћу поменуше. Европски званичници у коментарима изјавише да су „дирнути“, „ганути“, „поносни“, „охрабрени“...

Има и оних Европљана који изјавише да их је срамота због ове лакрдије, али шта ћеш, колико људи, толико и ћуди. Никад свету угодити. Али, није „Нобелова награда“ Буриданово магаре. Коме је додељена, има да се беспоговорно радује и поноси њоме.

Интересантно је да је ова вест на „проеуропским“ „e-novinama“, међу читаоцима изазвала праву лавину негодовања и саркастичних коментара. Изгледа да се и у том делу лоботомираног пука почињају јављати неке синаптички функционалне везе на релацији дупе-глава...
Цитат: nagrada za birokratiju
mjovanovic

Nobelov komitet ne urusava samo svoj moralni kredibilitet nego i kredibilitet i znacenje same nagrade.
Jasno u oporuci stoji da se Nobelova nagrada za mir dodjeljuje onome ko je u protekloj godini ucinio nesto znacajno za svjetski mir. EU kao ideja je u vrijeme nastajanja mozda i zasluzila ovu nagradu. Ali danas kada muku muci da rijesi unutarnje probleme, a vanjske rjesava uglavnom upotrebom sile, smatram ovu nagradu kao politicki cin, nicim potkrijepljen. Providno.

Ta nagrada je odavno predmet sprdnje.
Damir

Jedan komentar s hrvatskog sajta,s koji potpisujem:
Pitajte Libijce, Grke, Spanjolce, Alzirce, ostatak Afrike, a i ostale gradjane EU kojima naturate svoje bolesne zakone, GMO, bespolnost, bolesti, medicinsko farmaceutsku mafiju, obrambeni stit, otrovne zarulje, dugove, cionisticko bankarstvo itd - vi bolesne EU fasisticke nakaze. Samo je pitanje vremena i stete koju cete uciniti prije nego sto vas izvuku iz vasih rupa i obrade, kako se vec obradjuju tirani kroz povijest.

Mislio sam da poslije Obame(kojeg vec zovu Obusha),ne moze gore,ali taj Odbor za dodjelu neprestano iznendajuje svojom "inventivnoscu".
Poserem se na EU!
I to u vremenu kad je sve vise naroda nazadovoljno njom.Nije li ovaj potez tipicna predstava elita za jos jedno zaglupljivanje masa.Tako si uvijek tirani otudjeni od naroda, djele titule,pocasne doktorate,nagrade itd.Sreca je i nada da takve stvari po defaultu dolaze pred kraj njihove vladavine.Budi nadu da ce takva nakazna konstrukcija korporacijskih i bankarskih interesa otici u prah i pepeo i biti zamjenjena narodnom,onom po mjeri covjeka.
Smrt Europskoj Uniji i barossovsko rompuyskim lazima.
Barrosso je najveci demagog i izdajnik lijevice,kao i sva ona Benditsko Schulzovska bagra u EU parlamentu.
Scum of the earth!
Nazalost ima jos budala koje to puse.
kalevipoeg


Oni smatraju da je kapitalizam svojim odvratnim medijima odradio posao i da je većina svjetskog pučanstva umjereno mentalno retardirana. Otud ovakve odluke. Ovo možeš samo ako smatraš ljude debilima. Samo tako se možeš toliko zajebavat s njima.

Gadovi kapitalistički, mater im...
Damir

Hm. Kako norveski parlament koji dodjeljuje nagradu za mir objasnjava da Norveska NE ZELI da udje u EU?
Norveska, koja je jedna od najmiroljubivijih zemalja na svijetu.
black-white1
[Слика: monkey_computer1.jpg]
Žiri za dodelu Nobela pod lupom Podnošenje nominacija za ovogodišnju nagradu protekao u znaku kritika da žiri ne poštuje kriterijume koje je utemeljivačnagrade zadao
Satana

Наравно, после 40-50 коментара који су скоро унисоно критиковали ову накарадну одлуку, очигледно су се убацили тролери, па је полемика, која је стигла до три стотине коментара, скренута у приче о вештицама, обрезивању, и савакаквим другим глупостима, само да се пучанство више не бави избламираним Нобеловим комитетом.

Ја сам, међутим, спреман да кренем корак напред. Да погледамо, ко би могао следеће године добити Нобелову награду за мир? Ко испуњава све задате строге критеријуме Нобеловог комитета.
И, мој закључак је недвосмислен:
Једини који заслужује овонајвеће светско признање је ....

БАБА СЕРА!


И то не једна Баба-сера, већ све Баба-сере овог света, као целовит и јединствени ентитет.




Истина, ни Баба-сере нису без мана, али их треба сагледати у свој њиховој хуманости.
- Оне шире мир, блаженство и спокој.
- То је „Кад загусти, једина особа која нам је дража од мајке.”

Не може свако да буде расна Баба-сера:

Senior toilette maintenance manager
Uslovi:
- ВШШ економског усмерења
- 3 три године радног искуства на пословима микроменаџмента
- Познавање механике флуида
- Оспособљеност за рад по ЈУС стандардима за хигијену из 1971. год.
- Способност за рад од притиском и у кратким роковима
- Комуникативна, аналитична и продорна особа

Истина, као што већ напоменусмо, има увек људи који негативно размижљају. Тако је и у овом случају:

Баба сера:
-Нехумана особа која уцењује људе и искоришћава их да узме паре у моментима слабости.
- Старица која, као и сваки капиталиста, користи туђу муку да би остварила профит.

У ствари, замера им се што су апсолутно некоруптивне.

Замерају им и на физичком изгледу:

Цитат: Назив за професионалну радницу која ради испред јавног WC-а! То је обично наборана, увек надркана, климактерична, рашчупана, осушена жена, са пушачким, скоро мушким гласом. Са завршеном вишом школом за Сере Техничаре, пуна је знања о дефекацији, бројању листића тоалет папира, и правилног држања отпушивача за чучавац. То је тип радника која ти никада неће рећи: "Ајде сад кућа части!"

[Слика: baba-devojke_800x600.jpg]

Али, треба знати: "Лепежене су за људе без маште".

У то име мој глас за Нобелову награду за мир идуће године иде Баба-сери!
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
04-11-2014, 02:41 PM
Порука: #39
RE: Батин подрум (Стара писма)
ПОНОС ШМОКЉАНА

05-10-12

[Слика: 451257_javreji-praznik-beta-ap-o.-b._f.j...1412351873]

Поводом актуелних „педерских ида“ у Београду, чији је почетак означила већ знаменита скарадна изложба, коју можда ни најострашћенији муслимани не би дозволили из осећања части и достојанства, огласио се и већ „легендарни“ Александар Ламброс на Б92. Заиста, овај новинар је написао неколико добрих текстова. Али, показало се да су то тек епизоде, блиц екскурзије у памет.

Цитат:
PONOS
[Слика: okaok1.jpg?w=234&h=300]
AleXandar Lambros
Da vidite dalje od pravoslavnog kalendara i opštinskih slava videli biste da je Izrael pustara od zemlje a uzgaja i izvozi i voće i povrće. Da ima neviđeno razvijenu tehnologiju a praktično nikakve prirodne resurse. Da u njemu Palestinci, ako hoće, mogu da upražnjavaju pravo zbog kojeg bi im na palestinskim teritorijama odletela glava. Mogu da se ožene s pripadnikom druge veroispovesti, što im, inače, nije dozvoljeno. Muškarac Palestinac može da se oženi s muškarcem Palestincem. Ili Jevrejinom. Da vidite dalje od pola kifle i čaše jogurta videli biste da se ovog leta u Jerusalimu održao deseti po redu Prajd. U sred najsvetijeg grada tri najveća monoteizma, ujedno i tri najfanatičnije religije koje istorija čovečanstva poznaje.

Koje su mere bezbednosti potrebne u gradu u kom bomba može da vas raznese i na sasvim običan dan? I u kom, kvart do kvarta, žive najveći religijski fanatici tri najfanatičnije religije na svetu? Pa se održao.
E, zato je Izrael moćan, onako mali i neplodan, okružen talibanskim okeanom sa svih strana, a vi ste nemoćni, zaraslih njiva koje se prodaju po ceni pakla cigareta (i to bez ovog novog PDV-a) frustrirani i bedni u sred Evrope.

Па, видимо даље од календара, кифле и јогурта.

Али, шта је са оних скоро десет хиљада људи који у цигло три дана прочиташе напис? Шта је са стотином и кусур ликова који поставише надмене, високоумне коментаре подно текста? Шта сви ти људи, укључив и аутора који је својом писанијом на нивоу дудука изазавао толико одушевљење, екстремно велико чак и за Б92, егзалтацију и одобравање, имају место мозга?

Виде ли они даље од свог пропедерског пркна?

Где им је памет?

Како ником, али ником ко је обишао напис Александра Ламброса није пало на памет да напише: Ало будало, шта лупеташ?

Зар заиста неко мисли да снага и понос Израела извире из педерастије у Јерусалиму?

Шта има, у осталом, необично у Јеврејској педерастији?

Зар не мислите да снага и понос Израела извире из две стотине атомских бомби које поседују?
Зар тај понос не извире из стоина и стотина најсавременијих борбених авиона, какве нико у окружењу нема, небројено тенкова најновије генерације, подморница које носе атомско оружје?


[Слика: 01izrael-podmornica_620x0.jpg]
TEL AVIV - Podmornice nemačke proizvodnje koje je nabavio Izrael u okviru šireg sporazuma o kupovini oružja opremljene su tako da mogu da ispaljuju nuklearne krstareće rakete, piše nemačkog magazina „Špigl“. Prošlog meseca Izrael je od Nemačke dobio četvrtu podmornicu tipa „delfin“, koja će biti operativna počekom sledeće godine. Namenjena je da operiše u Sredozemnom moru.
Nemačka je prve tri podmornice isporučila Izraelu kasnih devedesetih godina i subvecionisala je kupovinu. Navodi se da su opremljene krstarećim raketama dometa 1.500 kilometara i da mogu da nose nuklearne bojeve glave. Podmornice pružaju Izraelu mogućnost takozvanog „drugog udara“, u slučaju nuklearnog napada.

Шта би Ајександар Ламброс писао да треба да служи три године војску ако је мушко, и две године ако се не осећа тако?

У Израелу, министар одбране изађе са мудрим словом:

Цитат:
Цитат:"Izraelu je potrebna mala i pametna vojska, a ne prevelika i glupa", govorio je sadašnji ministar odbrane Izraela Ehud Barak 1999. godine, kad je bio premijer.

Sada je počela realizacija tih riječi. Načelnik Generalštaba Odbrambenih snaga Izraela (CAHAL), general-potpukovnik Gabi Aškenazi, predstavio je prijedlog budžeta izraelske vojske za narednih pet godina - od 2008. do 2012. "To je praktično projekat reforme i obnove izraelske vojske s obzirom na rat između Libana i Izraela", objasnio nam je izraelski ekspert Kopel Šumah, bivši saradnik vojne obavještajne službe.
Novi budžet izraelske vojske je sačinjen s obzirom na sporazum o vojnoj pomoći koji je zaključen sa Sjedinjenim Američkim Državama. Amerika će u roku od 10 godina dati Izraelu 30 milijardi dolara za vojne potrebe, a dio te sume će se odnositi na isporuke američke vojne tehnike.

Ало, ТРИДЕСЕТ МИЛИЈАРДИ само војне помомоћи!

Шта, Израел окружен непријатељима? Ма немојте ми касти!

А Србија није, но ми затуцани?

Па да ми неко да толику силу, и ја бих лагано ходао около и говорио тихо, јер водим пса са собом.

Али, како у Израелу изгледа смањивање велике и глупаве војске на мању и паметнију:
Цитат:ЈЕРУСАЛИМ – Врховни суд Израела донео је „историјску” одлуку којом укида привилегију ултраортодоксних Јевреја да не служе војску, јавила је Верска информативна агенција ВИА.
Њима је још од оснивања Израела, такозваним „Тал-законом” дато право да се „посвете само вери”.
Око 13 одсто „врло побожних” младих Јевреја (прошле године их је било 71.000), ослобођено је војне службе.
Они годинама похађају верску „Јешива” школу и због тога нису у стању, како истичу, да буду војници. Осим тога, не желе да буду у војсци где нема одвојености војника мушкараца од војника жена, њима вера не допушта заједнички боравак.
Понекад такође, војници морају да се ангажују суботом, што они сматрају скрнављењем од Бога одређеног дана од одмора, шабата.
Ултраортодоксни не признају ни постојање државе Израел, по њима државу је могао да оснује тек месија, а не обични људи.
Судије су старозаветним цитатом образложиле пресуду. „Ако твоја браћа одлазе у рат, хоћеш ли ти да им се не придружиш”.

То смањење значи да војску од цца милион људи треба смањити на милион и сто хиљада људи.

Ето како Јевреји виде самењење војске.

Да није те памети, Арапи би им ПОНОС са све педерима у Јерусалиму за дан разбуцали сабљама и џилитима.

Па, ја бих волео да ми се макар један од десет хиљада обожаватеља написа Александра Ламброса јави и искрено каже како би реаговао да наш Уставни суд донесе одлуку да и он мора да иде да ослободи Косово и Метохију, са образложењем: „Ако твоја браћа одлазе у рат, хоћеш ли ти да им се не придружиш”?

Шта би рекли на ту Јеврејску слободу која подразумева и безусловну обавезу да браниш отаџбину?

У нечему је ипак разлика – нема тог оружја и тих милијарди долара због којих би ја прихватио да се педери гузе на прагу Храма Светог Саве или Грачанице.

У осталом, зна се кога је Исус протерао испред храма.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
06-11-2014, 01:33 PM (Последња измена: 06-11-2014 02:23 PM од Ђорђе Ивковић.)
Порука: #40
RE: Батин подрум (Стара писма)
ПУРПУРНИ СРБИ

25-09-12.

Једна кинеска изрека гласи отприлике овако: "Ствари се одвијају толико добро да црвена прелази у пурпурну."

[Слика: zivjelenjin.jpg]

Ствари се у Србији, међутим, одвијају толико лоше да је све црвеније. И месец добија крвавију боју.

Што у таквој ситуацији србомрсци шире крила, њима скоро није ни замерити, такви су, знамо шта хоће. Готово.

Невоља је са Србима који се приказују као велике патриоте, али просвећене, узвишене, далековидеће. Они са презиром гледају на нас јадне патриЈоте, који сем што пијемо пиво, ништа не знамо и све забрљамо.

Ту узвишену врсту можемо назвати Пурпурни Срби.

Пурпурна боја је симбол аристократије, узвишености и надмоћи. Технички, то је црвена боја комуниста у коју се смућка мало светло плаве небеске боје.

И, да, наравно, ради се о најобичнијим „троловима“, „црвенима“ који су умочени у мало плаве боје, да се Власи не досете. Њима је „троловање“ пасија или занат, скоро је све једно. Битно је да подкопавају и ометају сваки напор, све што може да омете “Србију на путу“ који ми, ограничени Срби, видимо као потонуће.

Ко се још сећа „Новосадских сквотера“ од зимус? Пример друштвено безначајан, али карактеристичан. Ко је тада говорио да је напад на касарну Чанкова ујдурма, био је испљуван од пурпуралиста. Ма шта ви затуцане патриЈоте знате, деца као свуда у свету траже простор за уметничко изражавање. Данас та „деца“, много ближа климаксу него пубертету, раде своје друге плаћене политичке послове, прича о сквотерима је заборављена, а патриЈоти остали испљувани.

Отпор педерима? Хајте људи, будимо цивилизовани и интелигентни, пустимо то, боље поседимо на некој таверни и мирно попијмо пиће...У осталом и педери су Срби и наш виши циљ је да их (педере) придобијемо за „нашу“ (српску) ствар.

Криза у Епархији Рашко-Призренској. Ма каква политика, какво „ломљење кичме Србима“, то су будалаштине, треба искоренити криминал из Цркве! И шта би и са Црквом, и криминалом и српском кичмом?

Дамјанич? Ма какав злочинац, он је био прави Србин. У осталом, морамо се суочити са тим да су Срби били контрареволуција, јер су одбили да буду „мађарски политички народ“. Не каже се имали Срба тамо где су остали политички народ. Сва вековна борба Војвођански Срба тако, по пурпурнима, постаде нека ситнозуба контрареволуција.

Светозар Прибићевић – онај што је бранио Павелића и тражио Бановину Хрватску, ал да буде што већа? Ма то је био највећи Србин. Џаба што један написа пурпурном историчару – „Нећете ме натерати да постанем старчевићевац“, трол је одрадио посао.

Тако редом. Ко ће се свега сетити. Наравно, може се по неком питању имати посебно мишљење, али не може се скоро редовно имати мишљење супротно народном интересу а себе приказивати као моралну елиту тог народа.

Ових дана, Срби се побунили против стања окупације у коме се налазимо. На патриЈотским порталима појавило се неколико написа који су изазвали приличну пометњу, да се претерано не изразимо – земљотрес. И, нормално, ето их пурпурни Срби са новом идејом. Али, они по ортодоксним принципима троловања не нападају директно, већ изнутра. Да, све они подржавају, али кофронтација са окупаторима никако, макар та конфронтација значила само залагање да профункционише (правна) држава, која ће казнити злочинце, вратити отету имовину, лустрирати окупаторе, искоренити организовани (под државним окриљем) криминал, зауставити распад земље...

Да не бисмо мењали ништа данас, враћају нас у прошлост.

Пурпурни Срби нас упозоравају да су сви из оног рата, и љотићевци и четници и партизани крвнци и мање-више хуље, па нас с тога стављају пред судбиски избор - да останемо запретени вечито у крвавом глибу одавно прошлих, мртвих, завада или постанемо „ модерна нација, која је грађански рат завршила пре седамдесет година и која је посвећена будућности и просперитету – појединца и државе – уместо измишљању непријатеља и тражења разлога за сукобљавање.“

Наравно, услов свих услова да Срби постану та толико жежено жељена „модерна нација“ је „српско-српско“ помирење. Кад се измиримиримо можемо се посветити будућности и просперитету.

Дефиницију шта суштински чини модерну нацију пурпурни Срби оставише у флуидима стратосфере, па не можемо ни обрисе дефиниције да наслутимо, провлачећи као дискретну назнаку да је ово слабовидје плод недовољне способности апстрактног мишљења нас сораба Божјих. Но, уз то, ускратише нас и за одговор на питање зашто се друге, несумљиво модерније нације од нас, тако чврсто укопавају у своју традицију, не одричући се ничега, ни лошег и срамотног из те своје традиције, памтећи свако име и знак, камоли оног доброг и поноса заслужног. Ако им зафали традиције, латиће се сложно стварања митова, само да имају нешто своје. Па ће то своје, истинске и лажне вредности и свој начин живота изникао на тим вредностима, агресивно наметати другим народима. О онима који уђу у њихово двориште, да не говоримо.

Но битније је да пурпурни Срби, поред свих својих далекосежнијих и разумнијих спознаја и визија од нас обичних сивих Срба, пропустише да регистују да су се Срби већ само Бог зна колико пута мирили, братимили и кумили са непријатељима. Треба ли подсећати на сва наша епохална и маестрална помирења кроз историју и мудра превођења поражених непријатеља на нашу, победничку страну? И тако, све док нас епохалне комшије, преобраћене из непријатеље у барћу и кумове, нису лагано очистили из простора који им требају, нешто вертикално, нешто хоризонтално?

Колико смо тек труда улагали у сопствена помирења? Да не копамо по богатој историји наших унутрашњих мирења, којих нема ништа мање од братоубилачких епизода и братских умалћивања за пола метра међе, сећа ли се неко Великог помирења 2000 године? Измирио се Воја са Ђинђићем, Чанак са Вељом, чупав са ћелавим, ишли сви заједно и на причест и на појило. Истина, да се тада не помирисмо, тешко да би данас Србије било. Али, нисмо се договорили да се тако помиримо. Нешто друго смо се ми договарали, а не да гутамо жабе, цепамо Отаџбину и себе пљачкамо да би дали онима истима за које је Србија и предходно била ратни плен.

На крају ове опште теорије помирења банално питање за високоцењену пурпурну Србадију: Кад стигосте, части вам пурпурне, да се међу собом испосвађате, а нема пола године да сте се окупили у мисији новопросветитељског спасавања Србије? Шта то пуче између Тулимировића и Вукадиновића, по којим то шавовима попуца Нова Зора Србије звана НОПО?

И сад ћете вас петорица или десеторица, међу собом надрндани ко комшинице око прелетајућих кокошака, да нас кадите помирењем?

Не могу ја да побегнем и од личног искуства. Сећам се, оних октобарски дана по партијској односно коалиционој директиви, као сваки племенити корисни идиот, послат сам у Радио Темерин да „смирим и средим стање“. И шта сам радио у овом свом хаотичном микрокосмосу? Мирио сам припите „отопраше“ (даће Бог да су само припити били) који су хтели да поменути „медиј“ револуционарном методама преко ноћи, фикете и готово, преузму, са новинарима члановима СПС, које сам избачене, уплашене и смањене, срео на улици. Па и једне и друге са младим кадровима, који су, неколико година касније схватили да припадају некој другој Србији, и сетили се Сребренице. Али, у оном моменту само су били млади, лепи и слободоумни. На крају сам све три групе мирио са Мађарима, који су чврсто наумили да ту малечку Радио Станицу поделе на два дела, да се сепаратишу, сегрегирају, гетоизирају. И све сам радио строго пазећи да ме не уједе змија па да седнем у неку чаробну фотељу и залепим се неповратно за њу.

И шта је после било? Па остали измирени. Станица дрнда „народњаке“ са све „Хитом дана“ као и раније, а особље уредно сложено по полицама и ротирајућим седалима, дремуцка у блаженој синекури чекајући пензијице. По неко напише текстић за „е-новине“, али тематски прилагођеног политичком тренутку. Изменило се ипак што се руководећа места множе самодеобом, па се од једне фотеље изроде две. А има и случајева безгрешног зачећа, где се радно место свори ни из чега.

Само ја остао фашиста.

На мене, поганог фашисту, с висине гледају они што лепе плакате са Ђинђићевим ликом, и објашњавају младима (а ја се ни једног од тих новопечених апостола не сећам из старих дана) шта је покојни визонар, коме историјска мисао беше „Коме је до морала нек иде у цркву“, те је тако и завршио, хтео да нам остави у аманет, јер нешто хтеђаше и да нам остави, није он био човек који само отима.

Фашиста сам и за оне што су нас терали у рат, уместо да нас поведу.

Па ево, фашиста сам и за Пурпурне Србе, чија је надмоћ у томе што виде иза брда, а ја само што је преда мном.

Али, добро. Којих, дакле, седам услова још треба да испуним, којих седам покора молећи се за своју фашистичку душу да кротко истрпим, па да и ја постанем Модеран Србин, савршено интегрисан у цивилизацију која је толико напредна да је више нико не може зауставити?

Треба ли у стану да качим „Теслину пурпурну плочу“, а око врата носим пурпурну аманлију, да би ме холастичарски мази свемирском енергијом преобратили у смиреног, трансмутираног, трансформисаног, уравнотеженог, исцељеног кроз бол, медитативног, духовног, Србина?

Са ким још, у својој ретроградији и затуцаности, заборавих да се помирим?

Ова мучена згрбина од земље и смалаксали патрљак од народа само што није.

Тамара Калитерна, колумнисткиња „Пешчаника“ па редом родомрзачких платформи, свесна ситуације, из своје Београдске резиденције шаље путем друштвених мрежа ликујући „статус“:

Kao i svakoj kvarljivoj robi i Srbiji je istekao rok trajanja. Vreme je da je bacimo u đubre i zaboravimo.

Да ли је она пример субјеката мог будућег трансцедентално уравнотеженог мирења и стварања Нове Будућности?

На „Слободној Војводини“ а из пера неког Сабахудиновог и Недимовог посинка, а можда и лично од њих, поводом најновијег Чанковог перформанса у виду пребијања извесног Паје Леша, кога он и његове гориле нису тукле што је Леш, него што је с ону страну Дунава, изникао је напис из класичне школе „теорија завере“, где је основна нит да је ДБ сместила клечку наивном Чанку. Исти текст почиње реченицом:

Sećate se izvesnog Martinovića sa flašom u dupetu, koji je bio povod za ''ubijanje Boga u Albancima'' na Kosovu 80-tih?

„Извесни Мартиновић“ је мученик коме су шиптарски терористи набили срчу од пивске флаше. Стане Доланц је наредио да се јавности да извештај да је повреда настала као последица неопрезног самозадовољавања. „Извесни Мартиновић“ је после неколико година умро од задобијених рана у тешким мукама.

И са креаторима такве „Слободне Војводине“ треба да се мирим, да би Пурпурни Срби били задовољни са мном?

Нећу више да се мирим ни с ким сличним. Јер, нећу да се стављам на страну ни Паје Леша ни Ђуре Мутавог. И Чанак и сво то поменуто и непоменуто друштво су моји смртни непријатељи, будући да су смртни непријатељи Србије.

НАПОМЕНА: Даље је полемика са друговима окупљеним на "ПРЕВРАТУ" текла као и све сличне полемике. Навешљу само пар делимично скраћених коментара.
-------------------------------------------------------------------------

„НЕ ПРДИ ИЗНАД ГУЗИЦЕ“*

(Ромен Ролан)
01-10-12

Бранимир Марковић је карактеристичан по томе што су му мисли сређене као да их кашикаром сређује.

Овај пут изгледа да у је дилер подвалио неки лош доп, или је овлажио, па смо као одговор на писање „Пурпурни Срби“ добили „експлозију“ из наслова.

Како се у опште бавити трацкањима становитог БРМ-а, сроченом у облику безвезног дијалога?

Наравно, и према очекивању, БРМ се у опште није бавио сушинским питањима која сам поставио Драгославу Павкову (становитом ДРП-у, који у свему, па и ницкнаме-ну следи и имитира свог вољеног гуруа БРМ-а).

Шта сам питао?

Шта је дефиниција „модерне нације“? Где то расте?

Да ли се они које „видимо“ као модерне нације одричу своје традиције, или, пак, покушавају да је и другима наметну као модел понашања?

Можемо ли постати модерна нација (како се то воли рећи шта год то значило) ако не извршимо добру и корениту лустрацију? Прочишћење од антинационалне титоистичке идеологије и менталитета?

Ко и с ким по ДРП-у треба да се мири? Да ли је помирење могуће са онима који желе да униште Србију?

Ко је, по ДРП-у „српска страна“ у помирењу којој он припада, а која је јасно дефинисана?

Подсетио сам ДРП-а на нашу мазохистичку црту да се непрестано са неким миримо, и нисам бежао ни од споствених заблуда по том питању.

Уместо озбиљног одговора, добили смо дукљанерска лажљива баљезгања, уз карактеристичну ароганцију без покрића.

Уместо аргумената и логике, ето БРМ-а као лајаве женетине.

Нудило Србима из Војводине, вели БРМ, и Славонију. А блесави Срби нису прихватили?! Заборавио дукљанер да одговори на питање – где Срби као нација још постоје, ако су прихватили да буду нечији „политички народ“ (шта год то значило) ?

А као то „у пракси“ функционише? Па по Аустроугарском попису из 1720-те године у Суботици је живело 2 (два) Мађара, а у целој Бачкој мање од 5 (пет)%. Мало време затим постојало, Бачка подпадне под Будим, дође будимски сатрап и каже: „У Бачкој живе Мађари, коме се не свиђа, може да се сели!“.

Прошла столећа, а звучи свеже.

Ја нећу да будем ничији политички народ, хоћу да будем Србин у својој земљи.

Јесам ли лош човек, недоучен, ружан, какав год, хоћу да будем Србин на Српском тлу.

Не разумете? Па ко вас .... што не разумете.

(О педерима посебно, сутра).

Епархија Рашко-Призренска. Да се манемо личних ситнурија. Питање: Требају ли монаси из Пећке Патријаршије да узимају документа „државе Косова“? Једноставно питање: ДА или НЕ, ЈО или ПО?

Онда ми се, скоро сладострасно, подмеће Љотић. Ту хоће да ме омаловаже до црва.
Ајде!
Ја се од већине, ако не свих који ће ово читати, разликујем по томе што је Димитрије Љотић био гост у мојој кући. Можда не присан пријатељ фамилије, али свакако врло поштован познаник и пословни срадник. Димитрије Љотић је био озбољан господин. Јесам ли ја љотићевац, оставићу за празноглава пребирања кад мудријаши лоше спавају, па у бессну морају нечим мозак да забављају.

Нешто друго, али повезано, средишње је питање целе полемике. Наиме, свуда у модерној Европи постоји и модерна десница. „Љотићевски“ еквивалент у Француској је „Национални фронт“. У Мађарској је на власти „умерена“ десница (по њиховим схватањима), а у опозицији је она нешто тврђа десница. И Мађари су равноправни чланови ЕУ.

Цитирам, у вези ове европске политичке опције:
Цитат:Ако се узме у обзир да ове три посланичке групе у Европском парламенту имају укупно 121 посланика то их ставља на трећу по снази политичку организацију у Европи, после конзервативаца (264) и социјалиста (183).

Зашто Србија треба да буде једина земља у Европи где људи (свуда је то приближно 20%) који желе социјалну правду и националну част као приоритете, не могу политички да се организују и изађу регуларно на политичку сцену? (Без обзира да ли бих ја гласао за њих или не)?

На крају, најмање важно, али илустративно. Како се може видети, дукљнерски трол и квази-Србин БРМ је поприлично простора врло нервозно потрошио на зимске Новосадске „сковотере“. Упорно брани став да су у питању „деца која немају где да се уметнички изразе“, а ми, фашисти им још додатно исто уметничко изржавање ометамо.

Невоља је што се зна да су оргнизатори сквотерске „акције“ из Чанковог СЕПАРАТИСТИЧКОГ ЛСВ. То је ово:
Stručni savet za kulturu (ЛСВ):
Uglješa Belić
Bogoljub Savin
Radoslav Petković
Dragana Saboljev
Boris Kovač
Radovan Živankić (zamenik predsednika)
Ivana Inđin (predsednica)

Ивана Инђин, Чанкова прангија, млада ко роса у подне, све само не оличење сквотеризма, је међу главним, ако не и главни организрор лакрдије „окупације касарне“. Ту лакрдију је и г-ђа Инђин давно заборавила.

Па шта је проблем?

Е, кад погледате ко су пријатељи затуцане сепаратистичке фрајле на ФБ, одмах ћете наићи на Бранимира Марковића. Потпуно је искључено да БРМ-у није јасно о чему се ради.

Све је то један змијски колоплет.

Очигледно, дукљанерска хуља тролује српске сајтове. И нашао бизоне да га подржавају.

Мој одговор је јасан: „Не прди изнад гузце, дукљанеру!“
......

*Драга Илић – Јонаш, које се ми старији сећамо по најчистијем српском језику, побунила се против насилне феминизације језика, и у једном свом чланку је поручила феминистичкој социолошкињи (цитирајући Ромена Ролана): „Не прди изнад гузице!“

Исто се може применити на новокомпоноване теоретичаре „србистике“.

ЈОШ ЈЕДНА ПОРУКА СРПСКОМ ВОЛУ У ЗАЛЕТУ, ПРЕ НЕГО ШТО ПОЧЕНЕМО ДА СЕ БАВИМО УСТАШОМ, ГАЗДОМ ОД НАРЕЧЕНОГ СРПСКОГ ВОЛА


[i]ПС. Никад нисам ни покушао да напишем политичку анализу било чега. Пишем искључиво коментаре догађаја или појава у друштву.[/i]
Српски Во

[Слика: holy_cow.jpg]
Цитат:драгослав павков
06. октобар 2012. 07.37

Мислим да је кључно:"Између српског и албанског ништа, природно, они бирају своје ништа. Али, питање је како би реаговали на српско нешто. "

Ми као друштво волимо стереотипе; један од њих је да су Шиптари дивље, неписмено и неинтелигентно урођеничко племе коме смо ми, благочестиви каквим нас је Бог дао дозволили да живе на једном делу наше територије. Што је заблуда, са зрном истине таман довољним да буде прихваћена као истина. Да смо могли - давно бисмо их протерали преко Проклетија - све до једног, укључујући и Раму посластичара (иако он тврди да није Шиптар него Горанац, али то нек' прича свом тати...). Међутим - не можемо, и никада нећемо моћи. Не јер су они много јаки, већ јер смо ми много слаби (видети моју полеммику са Нимбусом - чисто као илустрацију зашто смо слаби)... Па шта нам онда преостаје? Да у међусобној мржњи истрајемо док не нестанемо и једни и други, или да покушамо да нађемо заједнички интерес у заједничкој држави. Као што је тачно да је "Косово" де факто независна држава, тачно је да оно то де иуре не може постати док то Србија званично не призна. Механизми за притисак су још увек у већој мери у рукама Србије него што је то случај са "Косовом"... Тако да смо у једној пат позицији којој се не види крај. Сад, шахисти знају да пат обично и остане пат; нико се без велике потребе не предаје. Албанци на Космету ће се тртити "независношћу" још једно извесно време - док сиромаштво и беда не постану доминантни, док још стижу дознаке из дијаспоре и донације од моћних савезника. Међутим, то не може да траје бесконачно. Нити ће рођаци наставити да издржавају "косоваре" који пландују, нити ће економије Запада наставити да сипају новац у корумпирану парадржаву... Питање је хоће ли Србија спремно дочекати тај дан или ћемо се злурадо поставити са "дошла маца на вратанца". Ако ми не преломимо и не схватимо да је компромис неопходан, да живот није партија карата где један све губи а други све добија, косоовски рак ће се ширити и на јужне делове Србије где су Албанци у већини. Ако морају да бирају између нашег и њиховог НИШТА - поново ће изабрати СВОЈЕ ништа. Надам се да се око овога слажемо.
Али нажалост(увек има "али" које нам срећу квари), слаба читаност овог текста нам доказује оно што сви добро знамо: Ми још нисмо спремни да размишљамо државотворно. Оно што је пре двеста година знао неписмени коџа Милош - данас не могу да сваре (или не смеју да кажу) врхунски српски интелектуалци.

[Слика: images?q=tbn:ANd9GcRp0cmeQkZjp9KkSRtPw1o...nuY8d2XN0g]

Оставићу свима да погоде о ком манастриру се овде ради.

Колико пута исти манастир треба спалити да просечни српски во почне да пасе траву, и мане се политичких анализа?
Или, ако воловска памет победи, да се компромисно договоримо са Шиптарима - да ово не буде више манастир кога су шест пута палили, већ да буде џамија, па да је више нико не пали?!
Е, то је воловски компромис.

И док је Латинка Перовић објашњавала како се са Албанцина „мора успоствити дијалог“ који би довео дотога „да само граница буде заједничка“, и док је иста своје теоријске мултикултуралне концепте спроводила на чврстом темљу реал-политике Ивана Самболића, са Космета је исељено/прогнано/протерано 300.000 Срба.Али ти људи нису били предмет Латинкине опсервације тада, а ни данашњих „свевидећих“ Срба, које ја, ето, злурадо назвивам воловима.

Супротно, неки Михајло Ђурић, академик, је правовремено упзоравао шта ће бити, допао затвора.

Немојте, ви, свевидећи волови, полемисати са мојим покојним оцем који је животом и смрћу доказао да ће СРБСКА ВОЛОВСКА ФУКАРА уништити Србију. Немојте полемисати ни са мном, који спрезиром констатује да у полемици нисте стигли даље од жохра.

Али покушајте да оспорите тезе Др. Михајла Ђурића од пре четрдесет година. Ваљда је бар он достојан ваше воловске памети?

Па ја знам да ћете хвалити Анту Марковића.
Таква вам памет, будибог с нама.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
06-11-2014, 02:41 PM
Порука: #41
RE: Батин подрум (Стара писма)
ПУРПУРНИ УСТАША

[Слика: 200px-Brn%C4%9Bnsk%C3%A9_kolo_a_drak.jpg]

Оставићемо за тренутак Драгослава Павкова. Да видимо каква је ствар са његовим гуруом, вољеним вођом, Бранимиром Марковићем. Ваља се.

Једну компликовану и осебујну личност сажећемо, ради разумевње, у две једноставне фусноте, или како се каже `пахуљице`.

*

БРМ, исповедно:

Цитат:понедељак, 20 август 2012 15:56
брм

"Ни по чему није доказано да је марихуана штетнија од дувана или алкохола."

аха, tako sam i ја мислио са 18.чак сам 87. био активиста за легализацију исте.. десетак година касније пробудио сам се размишљајући да ли сам био у Њу Јорку или сам сањао да сам био.. три године је трајала дилема без јасног одговора ... уз бројне друге рупе у памћењу... тек после 5 година потпуног неконзумираања схавзтио сам да нисам био.. да се разумемо ништа јаче никада нисам пробао нити желео да пробам ..
а на алкохол не дам, то је оријентална пропаганда ..ми смо ипак цивилизација вина и ракије
не трујте децу стварима о којима појма немате и које нисте пробали...

Тако, знамо оно што смо и знали, да је БРМ био у Њу Јорку, само се тих екскурзија нерадо сећа, највише због архаичних транспортних средства које је користио

[Слика: images?q=tbn:ANd9GcSWlulQ6Os4Oas7mngNTOa...C_oKIuivUB]
БРМ се враћа кући из Њу Јорка.

Ослободио се БРМ психоделичних супстанци, али, тиха и свеприсутна емпатија к замјевима је ту. Тако, имамо један битан део профила БРМ-ове личности:

Рођен: У години Змаја
Хороскопски знак: Змај
Прво сећање: Змајчино крило
Ожењен: Са Женом-Змајем
Омиљени филозоф: Змај од Шипова
Омиљено превозно средство: Моторни Змај
Живи у: Змајевом Гњезду
Улица: Змаја Огњеног
Инспирација: Магични змај (меџик Драгон)
Омиљњена песма: Змај од Ноћаја
Филм: Лет изнад кукавичијег гњезда (Ал на Змају)
Писац: Јова-Змај
Радује се: Змајевим играма
Омиљено село: Змајево
Омиљенини комбајн: Змај
Досадни рођак: Аустралијски Змај

[Слика: pogonae%20(2).jpg]
Досадни рођак, дође па не зна кад треба да иде кући

Шта га нервира: Кад Нана растерује змајеве по кујни

Мислите да је шала. Па читајте како пише. То не може ни за главу ни за реп да се ухвати. Да монти-бајком пређете преко његовог текста, поломили би амортизере, и ипак нигде не бисте стигли.

Спржило му сиву мождину.

Какво је то варничење на синапсама, само он зна кад почне да виђа омиљена бића.
Изузетно је тешко схватити шта БРМ жели да каже.

**

Цитат из породичне псеудо-историје (пошто свако може да напише историју о славним прецима, али је мало ко спреман да призна да је било /и/ хуља у часном и јуначком братству):
Цитат:конте Марковић: Ето, провалио си ме. Ја сам пореклом по баби из наследне кнежевеске породице, а отац ми је био комуниста. Прадеда по мајци и његово шесторо од седморо преживеле деце ...су били једини партизани у селу четничких Васојевића који су му три пута палили кућу, а не би ни њих поштедели да нису усред зиме бежали у планину...

То се некад у Црногораца звало „потурице“, изроди.

И све је лепо накитио БРМ, само не рече како се из планинских збегова оберео у Биограду?
Па ја ћу, на невиђено да устврдим: Успентрало се Балкансом улицом, што је лако било јер је калдрма подсећала на родне гудуре.

Сад нам БРМ са срогошћу озбиљном тули о „грађанској свести“ и „модерној нацији“, „средњој класи“ и свим тим трулим стварима. Чак је написао један социолошко-спортски трактат о грађанском клуби БСК (Садашњи ОФК Београд), са основном тезом да, ето, нема грађанског сталежа у Биограду, па зато ни ОФК Београд нема заслужени статус. Па како да има грађанског Београда, кад је пре рата бројао 350.000 становника, а онда дошли Совјети, иза совјета двадесетпетогодишњи „генерал“ Пеко ( Сећа ли се неко драме о „ослобађању београда“ и фамозног јављања са Дедиња /а да ђе би друго штаб могао бити/ „ОЂЕ ПЕКО!!!“), па Јово Капичић.. И шта је после њиховог обрачуна са београдским „издајницима“ и „сарадницима окупатора“ остало од „грађанског“ Београда? Да неко не мисли да се „грађанин“ постаје од сељачина? И то мал не преко ноћи. Да БРМ не мисли да је он тај београдски грађанин?

Наравно, има уљудног света у Београду, и биће га све више, само треба генерације да одрастају, процес је то...

Но, овде је битно друго.

Ај да видимо ко је и чији Савић Марковић Штедимлија?
Па што да вас оптерећујем цитатима – исто!

Можда овај наш Марковић и Штедимлија нису блиски рођаци, ал да су неки братственици, нема грешке (да се по црногорски не изразим). Но још горе – ако погледате шта ова два „теоретичара“ пишу и како думају, па то је исто. Само што БРМ што под дејством змајевих огњева, што свесно замећући трагове, све закукуљи и замумуљи.

Себе (лукаво) приказује као "просвећеног српског патриоту", па тешко оном ко му се супротстави. Такав непријатељ је само за ломачу.

Штедимлија тврди да су Црногорци подријетлом [b]„Црвени хрвати“[/b] (том му дође неко чудно име за Хецеговину и Црну Гору), а да су Срби неки племенски чопори који су се мували туда...

Цитат:Za razliku od dr. Pilara, Savić Marković u svojoj knjizi Osnovi crnogorskog nacionalizma 1937. tvrdi da je crnogorska nacija, unatoč tadašnjih teških, diskriminacijskih uvjeta, povijesna realnost i da će to u budućnosti postati bjelodano. On je za prvotno etničko podrijetlo Crnogoraca smatrao hrvatsko, no nikada nije želio ili tvrdio, niti je smatrao mogućim, da bi suvremeni Crnogorci mogli biti bilo što osim - Crnogorci. U bitnome je Marković u Osnovama crnogorskog nacionalizma saopštio slijedeće:
• "Crnogorci su nekoliko stotina godina, prilično samostalno izdvojeni, na jednistvenom i neprekidnom teritoriju međusobno općili i zajednički živjeli. Tako je njihova nacija istorijski postala zajednica jezika, teritorije, ekonomskog života i psihičke konstitucije, izražene u zajednici sveukupne njihove duhovne i materijalne kulture". (str. 9.)
• "Pretci današnjih Crnogoraca došli su u svoju zemlju kao Hrvati i tu, pod tim imenom, živjeli nekoliko vjekova". (str. 10.)
• "Za zemlje Crvene Hrvatske bio je u upotrebi obično naziv Duklja, Primorske strane, a kasnije Zeta". (str. 38.)
• "Zeta je postepeno postala zasićena srpskim stanovništvom, kojem je ona ukazivala gostoprimstvo. Dok su doseljenici kao žrtve političkih borbi i ratnih neuspjeha donosili jače razvijenu političku svijest i veću borbenost, dotle je kod domorodaca bila veća kulturna i civilizatorska premoć. U pomirenju ovih razlika logično je bilo da pobijede i održe se u zemlji obilježja političkih nastojanja došljaka, a kulturna i civilizacijska sadržina narodnog i državnog života i uređenja domorodaca. Postepeno je tako stvoren jedan novi tip države sa nacionalnim imenom došljaka (srpskim) i političkim težnjama, koje su oni donijeli sobom, a sa kulturnom orijentacijom i civilizacijom domorodaca, koje su bili nasljedili od svojih predaka, Crvenih Hrvata". (str. 41.)
• "U konačnom sukobu dviju suprotnosti istok-zapad, u Crnoj Gori, a u nedostatku onih političkih razloga, koju su navodili Njegoša da se orijentira prema istoku, u ovoj zemlji danas odnosi trijumfalnu pobjedu duh zapadne kulture i civilizacije, duh odbrane tradicija čuvanih vjekovima predaka današnjih Crnogoraca. Vođena tim duhom ona polazi u budućnost putevima kojima se kreću veliki zapadni narodi, a da li će njeno kretanje biti za njima ili sa njima, zavisiće od brzine, kojom će Crna Gora stresti sa površine lica svoga naslagane slojeve mrtve istorijske prašine, koju su za sobom ostavili mučni događaji iz njene duge prošlosti." (str. 51.-52.)

Дабоме, на бранику Милогорске антисрпске идеологије (из које гвири штедимлијин нос) Б. Марковић ће опучити по Кости Чавошком:

Цитат:АКАДЕМСКЕ БУДАЛАШТИНЕ
http://revolucijasada.blogspot.com/2...post_8080.html
….

На каквим ли је тек халуциногенимм дрогама био тада опат и лични папин шпијун из Боке Мартин де Сегонис, такође у „српско становиште“ неуклопиви „ПО НАРОДНОСТИ КОТОРАНИН(А) А ПОРИЈЕКЛОМ СРБИН(А) ИЗ НОВОМОНТА, ДРУКЧИЈЕ НОВОБРДА [v]“, кад је у свом „извешћу“ са путовања, у сред земље Србије видео три етноса – насилне Рашане уз Дрину, дивље сточаре Влахе на истоку и блаже и уљудније, јер се баве трговином, Србе на југу „око Ниш“ [vi]. А јужно од њих Дарданце, Македонце и Трибале још у 15. веку!
http://revolucijasada.blogspot.com/2...og-post_4.html

[iv] „Пољички статут у свом додатку из 1665. године, писмо којим је писан, а то је ћирилица, назива арвацким (хрватским) писмом“ http://www.scribd.com/doc/66926958/T...m-Sclavorum-II

[v] МАЛО ДЈЕЛО ПОШТОВАНОГА ГОСПОДИНА МАРТИНА ДЕ СЕГОНИС ПО НАРОДНОСТИ КОТОРАНИНА А ПОРИЈЕКЛОМ СРБИНА ИЗ НОВОМОНТА ДРУКЧИЈЕ НОВОБРДА НАЗВАНОГ ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ ЕПИСКОПА УЛЦИЊСКОГ ПРЕБЛАЖЕНОМ СИКСТУ IV РИМСКОМ ПАПИ

Какви, Срби, Трибали су по Шумадији напасали стада до Балканских ратова!

Знате како, за петсто година, неко се може позвати на неки чудом сачувани лист новина, у коме пише да су на простору данашање Србије живели Чарапани, Чивијаши и нека друга племенена, а да је Биоград био насељен културно доминантном цивилизацијом Монтенегрина, па ће на тој тези докторирати.

Зато што му заварени мозак ради по истој матрици као и Штедимлијин, БРМ ће реаговати безобразно, са ароганцијом камењарске сељачине, кад се помене да је Светозар Прибићевић водио антисрбијанску политику између два рата, са катастрофалним последицама по Српски живаљ у Хрватској, па и по своју фамилију. На чињеницу да је Прибићевић тврдио да је „Павелић умерени политичар, жртва Александрове диктатуре“ што је цитат и једна од основних теза дела СП „Диктатура Краља Алењксандра“, те да се СП залагао свим силама, до краја живота, за формирање „Бановине Хрватске“ и то да буде што већа, БРМ ће вам одбрусити „Ма немаш ти појма!“, и извући неки цитат бокте пита од куд, па ко нема воље да се озбиљније позабави питањем дићиће руке од писанија и пустити да ствари теку својим током.

Исто је са историјом/судбином Срба у Војводини.

Србима у Војводини у ова али баш пресудна времена, је као кисеоник потребна слога и јединство. И зато сам питао, ко с ким и како да се мири и удружује и да ли баш са сваким смемо да се миримо, јер на ова питања одговора нема. Али са оваквима попут БРМ-а, а има таквих к`о шодера, ничега неће бити, са извесним епилогом. А у подтексту, можете наслутити БРМ-ову поругу “Ко вас *ебе кад нисте хтели да будете мађарски политички народ!“

Апсолутно, никад и ни по чему Бранимир Марковић није „искочио“ из канцерогене идеологије тзв „друге Србије“, родомрзаца. Зар се неко може изненадити што је и у вези оне срамотне педерске изложбе написао:

Цитат:ПАРАДА ФАРИСЕЈА, КОРИСНИХ ШТЕТНИХ ГЛУПЕРДИ И СЛУЖБЕ: Диксији Библијског појаса Србије су Шведску фотографкињу прогласили за иконописца!!!

Ми смо елем будале и пропалице, а он и његово кићено друштво мудраци и интелектуална аристократија.

Сами Црногорци имају став о оваквим „Марковићима“:
Цитат:Међутим, ако су Штедимлија, умро 1970, и Дрљевић били хваљени, награђивани и почаствовани, мада увијек држани на узди, од стране њихових хрватских господара, они никако нијесу уживали исти третман од стране Њемаца, упркос свему што су удварачки чинили у славу Хитлера и Трећег Рајха. Напротив, као што је то показао историчар Растислав В. Петровић у својој књизи ''Црногорске усташе'', изашлој у Београду 1997, а која је послужила као основа за ово штиво, Њемци никад нијесу пропуштали прилику да испоље свој презир према двојици црногорских ренегата. Тако је министар Рајха за југоисточну Европу, Херман Нојбахер сматрао Дрљевића «безвредном особом, лоповом, прво плаћеним од Италијана па онда од Хрвата», назвавши га чак « хрватском курвом, - kroatische Hure», како је написао на маргини једног тајног извјештаја о црногорским сепаратистима. Док је њемачки представник код усташке владе, Ханс Хелм, слично третирао Штедидмлију, кад је овај биран за кључну личност геноцидне пропаганде, изругујући се шта би могло бити његово име а шта презиме. Треба истаћи да се, према Антоану Сидотију, аутору књиге ''Црна Гора и Италија током Другог свјетског рата'', објављене 2004 у Паризу, чак и сам Мусолини сажалио над судбином Срба у усташкој Хрватској изјавивши да никада неће опростити Павелићу што их је побио цио милион, али да су двојица окорјелих усташких најамника, јединих које је изродило тло Црне Горе, остали до краја неосјетљиви пред једним таквим поклањем и зазидани у свом нечовјештву, потхрањиваном опаком храном издаје.

Али, шта нам то вреди кад се међу Србима увек нађу волови да повуку за усташе.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
08-11-2014, 08:25 AM
Порука: #42
RE: Батин подрум (Стара писма)
Нисам запазио ову тему до сад па се позабавих истом и имам пар питања.
Ко сте Ви и зашто пишете најјаче текстове икад, и где их уосталом објављујете осим овде?
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
Одговори 


[-]
Podeli (Prikazi sve)
Facebook Linkedin Twitter Digg

Скочи на Форум:


Корисник(а) прегледа ову тему: 1 Гост(а)