Одговори 
 
Оцена Теме:
  • 4 Гласова - 2.25 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
Батин подрум (Стара писма)
08-11-2014, 12:24 PM (Последња измена: 08-11-2014 02:15 PM од регул.)
Порука: #43
RE: Батин подрум (Стара писма)
Зове се Абдулах Карамехмедовић а зову га Зоки!Иначе пише у Дневном авазу и у Гласу ислама.Блиски је сарадник Билала Боснића,ондашњег вехабије и Муамера Зукорлића,коме је био ментор на факултету исламских студија у Каиру.Доста се добро котира код династије Сауда и саветник је седамнаестог по реду наследника круне.Звали су га да ради устав исламског калифата али због обавеза је одбио,јербо не би могао квалитетно да га одшеријати.Код американаца је шездесетпрви на листи најтраженијих.За ФСБ Русије нема података.У Србији пише под псеудонимом,где се сакрио после сукоба са Обамом и његовом женом Мишел око преласка Хусеина у ислам,своју исконску религију.Мишел је запретила разводом и Хусеин је одустао што је Зокија јако повредило!Циа,Деа и Фби су га јурили и спасило га је пријатељство са Шабаном Шаулићем који му је дао свој пасош(јако личе један на другога) те је напустио уса!Ето то је укратко прича о Зокију!Креза
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
08-11-2014, 02:13 PM
Порука: #44
RE: Батин подрум (Стара писма)
селамим,алал ти вјера роде мој.хвала и поздрави абду зокија нафахли му ова писанија и посeлеми све тамо.
и да, цвијеће би требало залит,жао ми мушкатли.хихихи
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
08-11-2014, 02:14 PM
Порука: #45
RE: Батин подрум (Стара писма)
(08-11-2014 02:13 PM)Чеда Пише:  селамим,алал ти вјера роде мој.хвала и поздрави абду зокија нафахли му ова писанија и посeлеми све тамо.
и да, цвијеће би требало залит,жао ми мушкатли.хихихи


Оћу чим заврши клањање!Јок
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
08-11-2014, 03:12 PM
Порука: #46
RE: Батин подрум (Стара писма)
Регуле, миран!
---
(08-11-2014 08:25 AM)Чеда Пише:  Нисам запазио ову тему до сад па се позабавих истом и имам пар питања.
Ко сте Ви и зашто пишете најјаче текстове икад, и где их уосталом објављујете осим овде?

У земаљском животу зовем се Ђорђе Ивковић. Сад, зашто пишем "најаче текстове икад" н`умем да објасним.
Иницијално, текстове објављујем на "Српском културном клубу" и "Србијанском гласу" (који тренутно не ради), па одатле преузима ко шта жели, тако да тих сочињенија може да се нађе на двадесетак сајтова и сл. Од скора, велико интересовање за моју маленкост испољавају "е-новине", што ми је знак да сам успео у животу.
Некако истовремено, одлучио сам да написе предпремијерно објављујем и на "Погледима". Зашто? Зато што је тако мало људи остало уз свету идеју изворног србског бунта и непокора, мада и овде има ДБ тролова на службеном задатку.

Разлог оваквог објављивања старих написа је што део тога пребацујем на "Погледе". Елем, ја сам до пре неколико година био обичан коментатор који је нетом научио да укључи компјутер. Условно "озбиљније" текстове сам почео да пишем на наговор "Калуђера" (од раније познат "Погледима", нисам сигуран да је и даље срећан што ме је наговорио да пређем у блогере, ал` шта да му радим). То је било на "Форуму српских патриота". (Ако Вам се жури тамо можете наћи у "Архиви" много тога што сам писао). Међутим, то је гласило Горана Давидовића, дакле про-љотићевско. Зато, без обзира што су према мени били врло коректни и што су покушавали да "патриотску причу" прошире па да не буде сасвим једнозначна, ипак се осећало идеолошко трење. Они су сада у неком прегруписавању које више није моја брига. То прегруписавање за последицу може имати и брисање неподобних текстова или гашење портала.
Што се мене тиче, свака птица своме јату лети.

Кад се већ хвалим, користим прилику ради хвале да сам у раној младости био "најталентованији млади песник јужне Бачке" што је смешно, али волим да се зна да сам приликом натјечаја победио и Ђорђа Балашевића, тада с косом а без браде. Скоро пола века касније написах једну песму, за коју сам сматрао да је пророчанска, а испоставило се да ме је време прегазило као булдожер...5+5...

ФУТУРИСТИЧКА ПРИЧА ЈЕДНОГА,
ШТО ЈЕ БИО ЈАЧИ
ОД БУЛДОЖЕРА


[Слика: apokalipsa-300x208.jpg]

Ономад се сударих
с булдожером.
Све новине су писале о томе,
и истраживачи престижних ТВ кућа
су испитивали
позадину случаја.

Све су претресли :
С ким сам у вези,
тучем ли жену,
да ли пијем, пушим и коцкам се.
Да нисам, случајно, против интеграција.
Или,
(О грдила!)
нешто србско хоћу
да уваљам!

Или да ме нису попови
(који су одреда кољачи
- као они,
и педофили
- као онај),
па их треба
пацификовати, лустрирати и демонтирати,
(и њих и објекте!),
док не почну да се владају
као сав нормалан
свет
( Што подразумева
док нас цепају
да се цепају с нама,
и кад се двојица заволе,
да им круне на главе ставе),
на тамјан навукли,
затровали,
па сам сад међу онима
што будалесају
да су им преци,
(цео народ,заправо),
на небу
(А зна се да је то опасна лаж,
претња окружењу)!
И зна се да је све земаљско,
где нам је и место.

Како им драго!

Нису казали,
а нису ни могли,
јер то је било само
између мене и њега,
интимно,
шта је било у задњем часу,
пре него што ми се смрачило,
а његов моћни бруј
скурцао до тихог прдежа.

Гледао сам белу кост
(за ову прилику,
у поверењу
и није тако бела),
и гроздове одраног меса,
делимично прашњавог.
И с радошћу сам констатовао
да је лева,
а ја шутирам десном,
тако да је штета подношљива.
(Будмо реални,
не може се на булдожер
а ни перо да не
пр`не).

А он ?!
Ха!
Жут, а разбивен!
Жут, а федери му млитаво висе!
Жут, а вире из њега којејакве скаламерије,
ђаво сам зна
за чега му то служи.
О жутој лопати
нећу да будем експлицитан –
ручак би вам се смучио!

(Возач,
уз врисак,
пао у несвест!)

И док ме је сморно гледао
(видело се да је и њему свега доста)
и тихо кркљао,
гушећи се
у сопственом уљу,
ја сам му шапутао
(јер тако треба -
кад један губи
и мегдан и живот,
што свака шуша
после
да кити и распреда?)
Што,бре, царе,
ниси остао црвен,
к`о тата и мама,
било би кад је ред
и како треба.
(Овако,
опоганисмо све око себе!)
Још си дозволио
Да те замажу и замусаве,
к`о што су и сами
мусави и замазани,
(кад ти стану у сенку,
камелеони,
да их губавци не сконтају
и додиром не присвоје).

И да те,
спина ради,
можда прикажу као багер!
(А шта ће ти то
кад си булдожер?)

Па си још кренуо на мене,
не хајући
колики чемер и бес
носим у костима
(због чега ме,
већ одавно,
срамота и да постим!)
да поравнаш све у мени!
Сваку чуку, камен,
бусен памћења.

Ма, шансе ниси имао!

Сад ћеш на отпад,
у црно,
жути!

А ја,
кад стигне дојава,
има да дахћем,
и сто знојева да пребијем,
док се, бангав, не успентрам
међу своје.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
08-11-2014, 05:46 PM
Порука: #47
RE: Батин подрум (Стара писма)
Цитат:Регуле, миран!

Јел ја?Смарање бре
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
08-11-2014, 06:27 PM
Порука: #48
RE: Батин подрум (Стара писма)
(08-11-2014 03:12 PM)Нимбус Пише:  Регуле, миран!
---
(08-11-2014 08:25 AM)Чеда Пише:  Нисам запазио ову тему до сад па се позабавих истом и имам пар питања.
Ко сте Ви и зашто пишете најјаче текстове икад, и где их уосталом објављујете осим овде?

У земаљском животу зовем се Ђорђе Ивковић. Сад, зашто пишем "најаче текстове икад" н`умем да објасним.
Иницијално, текстове објављујем на "Српском културном клубу" и "Србијанском гласу" (који тренутно не ради), па одатле преузима ко шта жели, тако да тих сочињенија може да се нађе на двадесетак сајтова и сл. Од скора, велико интересовање за моју маленкост испољавају "е-новине", што ми је знак да сам успео у животу.
Некако истовремено, одлучио сам да написе предпремијерно објављујем и на "Погледима". Зашто? Зато што је тако мало људи остало уз свету идеју изворног србског бунта и непокора, мада и овде има ДБ тролова на службеном задатку.

Разлог оваквог објављивања старих написа је што део тога пребацујем на "Погледе". Елем, ја сам до пре неколико година био обичан коментатор који је нетом научио да укључи компјутер. Условно "озбиљније" текстове сам почео да пишем на наговор "Калуђера" (од раније познат "Погледима", нисам сигуран да је и даље срећан што ме је наговорио да пређем у блогере, ал` шта да му радим). То је било на "Форуму српских патриота". (Ако Вам се жури тамо можете наћи у "Архиви" много тога што сам писао). Међутим, то је гласило Горана Давидовића, дакле про-љотићевско. Зато, без обзира што су према мени били врло коректни и што су покушавали да "патриотску причу" прошире па да не буде сасвим једнозначна, ипак се осећало идеолошко трење. Они су сада у неком прегруписавању које више није моја брига. То прегруписавање за последицу може имати и брисање неподобних текстова или гашење портала.
Што се мене тиче, свака птица своме јату лети.

Кад се већ хвалим, користим прилику ради хвале да сам у раној младости био "најталентованији млади песник јужне Бачке" што је смешно, али волим да се зна да сам приликом натјечаја победио и Ђорђа Балашевића, тада с косом а без браде. Скоро пола века касније написах једну песму, за коју сам сматрао да је пророчанска, а испоставило се да ме је време прегазило као булдожер...5+5...

ФУТУРИСТИЧКА ПРИЧА ЈЕДНОГА,
ШТО ЈЕ БИО ЈАЧИ
ОД БУЛДОЖЕРА


[Слика: apokalipsa-300x208.jpg]

Ономад се сударих
с булдожером.
Све новине су писале о томе,
и истраживачи престижних ТВ кућа
су испитивали
позадину случаја.

Све су претресли :
С ким сам у вези,
тучем ли жену,
да ли пијем, пушим и коцкам се.
Да нисам, случајно, против интеграција.
Или,
(О грдила!)
нешто србско хоћу
да уваљам!

Или да ме нису попови
(који су одреда кољачи
- као они,
и педофили
- као онај),
па их треба
пацификовати, лустрирати и демонтирати,
(и њих и објекте!),
док не почну да се владају
као сав нормалан
свет
( Што подразумева
док нас цепају
да се цепају с нама,
и кад се двојица заволе,
да им круне на главе ставе),
на тамјан навукли,
затровали,
па сам сад међу онима
што будалесају
да су им преци,
(цео народ,заправо),
на небу
(А зна се да је то опасна лаж,
претња окружењу)!
И зна се да је све земаљско,
где нам је и место.

Како им драго!

Нису казали,
а нису ни могли,
јер то је било само
између мене и њега,
интимно,
шта је било у задњем часу,
пре него што ми се смрачило,
а његов моћни бруј
скурцао до тихог прдежа.

Гледао сам белу кост
(за ову прилику,
у поверењу
и није тако бела),
и гроздове одраног меса,
делимично прашњавог.
И с радошћу сам констатовао
да је лева,
а ја шутирам десном,
тако да је штета подношљива.
(Будмо реални,
не може се на булдожер
а ни перо да не
пр`не).

А он ?!
Ха!
Жут, а разбивен!
Жут, а федери му млитаво висе!
Жут, а вире из њега којејакве скаламерије,
ђаво сам зна
за чега му то служи.
О жутој лопати
нећу да будем експлицитан –
ручак би вам се смучио!

(Возач,
уз врисак,
пао у несвест!)

И док ме је сморно гледао
(видело се да је и њему свега доста)
и тихо кркљао,
гушећи се
у сопственом уљу,
ја сам му шапутао
(јер тако треба -
кад један губи
и мегдан и живот,
што свака шуша
после
да кити и распреда?)
Што,бре, царе,
ниси остао црвен,
к`о тата и мама,
било би кад је ред
и како треба.
(Овако,
опоганисмо све око себе!)
Још си дозволио
Да те замажу и замусаве,
к`о што су и сами
мусави и замазани,
(кад ти стану у сенку,
камелеони,
да их губавци не сконтају
и додиром не присвоје).

И да те,
спина ради,
можда прикажу као багер!
(А шта ће ти то
кад си булдожер?)

Па си још кренуо на мене,
не хајући
колики чемер и бес
носим у костима
(због чега ме,
већ одавно,
срамота и да постим!)
да поравнаш све у мени!
Сваку чуку, камен,
бусен памћења.

Ма, шансе ниси имао!

Сад ћеш на отпад,
у црно,
жути!

А ја,
кад стигне дојава,
има да дахћем,
и сто знојева да пребијем,
док се, бангав, не успентрам
међу своје.
Е, нисам знао за овде детаље. Свака част!
Калуђер више не долази на сајт, али на Фејсбуку мало-мало па нешто распредамо, обично о љотићевцима... Гледао сам понекад тај сајт њихом газда ме једном баш испљувао, по четничкој линији. Није био једини, дапаче. Smile
Одлична песма!
Јел си објавио неку књигу?
Драго ми је што омладинци попут Чеде препознају квалитет. Smile
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
08-11-2014, 08:37 PM
Порука: #49
RE: Батин подрум (Стара писма)
Стараћу се!
.......

Ма треба да ме у`апсе и стрпају у самицу па да завршим роман. Све сам спремио итд. али треба човек да се изолује да реализује.
Па и кад га или ако то завршим, неће бити за објављивање на "Погледима". Не бих знао где бих у опште ту наказу могао да објавим. Роман се зове "Уздигнуће Пустаре" и ради се о окупираној територији где су људи прозрачни и заборавили су да беху Срби, а простор и време се укрштају те ништа није сигурно и коначно. Средишњи део приче се одвија у (повезаним) лагумима од Петроварадина, Београда до Арадске тврђаве 1914-6. Успут се суочавају са наказама из мрака. Јунаци су тинејџери, два најбоља друга, Гугл и Цигла, који су се сукобили на паради пердера са окупаторима. На крају, изашли су као животиње. Нема позитивних ликова.
И, да и завршим и уобличим, где то да објавим?
...
Ево ПРОЛОГ и ЕПИЛОГ, све остало је промељиво....

ПРОЛОГ

Дрво беше старо и уморно.
Последњих шест година време једва приметно цури, воде су кужне а ваздух нечист и устајао. Бледуњаво лишће тешко долази до даха и купи слабе зраке сунца, но истрајава . Корењем, дрво се грчевито зарива у муљно, љигаво тло које више не подноси над собом моћно стабло још увек разметљиве крошње.
Пролазници који су наилазли укрштеним путевима, са запада су видели високо и витко дрво. Они са севера чворновато, широке крошње. Са југа и истока нико није наилазио, јер те стране одавно нису постојале. Пролазници нису размишљали зашто је дрво различито када му се прилази са разних страна. Није их се тицало. Није их се тицала ни жилава борба за опстанак која се водила пред њиховим очима. Ишли су својим путем, лавиринтом. Нигде.
Дрво је уз то врло високо и види све. Знало је да је Пустара лавиринт без зидова којим су меантрирале свакојаке стварности. Дрво је морало да изгледа другачије из различитих праваца јер се налазило на укрштању коридора неистих стварности. Последњих година време се толико згуснуло да је скоро стало и претваравши се у непроходни рит. Паралелне ствароности тешко одржаваху уредан поредак. Све чешће су се мешале и преплитале.
Катарза само што се није догодила.
Дрво је знало да Пустара хоће да га одбаци јер има сувише дубок корен и сувише памти па је лако могло да у бившим људима пробуди сећање на себе. Пустара је, међутим, одлучила да постане нова. Да се уздигне из трулог корења и оловног памћења. Хтела је да има само будућност и од садашњости мало, тек колико мора. Као скраму.
Бивши људи нису имали личности. Имали су само безлична, прозрачно беличаста и безимена тела за варљиво и безнадежно тумарање магловитим лавиринтом.
Једаред, на раскрсници код дрвета, срела су се два бивша човека. Један је био само бивши, други је био уз то још и нови, Пустарјан. Бивши је питао:
- Да ли има излаза, или је ово заиста пакао?
- Ovo možda i jeste pakao, za nekoga sigurno i jeste, ali ćemo Mi od ovoga pakla napraviti raj. - Одговорио је благошћу убеђеног фанатика Пустарјан.
Дрво је знало да је разовор погрешан. Прво, зато што за бивше људе не постоје рај и пакао, већ само Пустара. Друго, и излаз постоји, само није негде с краја, у некаквом четвртастом, маргиналном, скрајнутом свратишту, већ у средишту. Може да се назре кроз лепљиву измаглицу што се споро диже из Пустаре, ако неко погледа из висине. Није то тешко, само се треба досетити. И треба смети. Знало је још нешто: да бивши/нови човек не узима у рачун лудаке и тинејџере. Можда и псе.
Дрво је одлучило да због тог погрешног рачунања у крошњи сачува жишку, генетски код. Зато се тако жилаво борило за опстанак.
И неће се с грзом стрести када се Предатор крвавим канџама буде њиме уздизао.
....

ЕПИЛОГ

Једнога јутра које је морало доћи, када су се коначно, први пут, одморни пробудили, почело је весело чаврљање међу хулиганима. Младост се брзо опоравља.
Поред Гугла је прошла Макарена. Дуго, одвећ дуго, није мислио ни на једно женско, онако, као мушкарац. Туговао је за својом првом девојком, Зекушком. Сада му се жеља пробудила. Њухом је осетио да је Макарена у плодним данима. Устао је и кренуо према њој. Са стране је чуо претеће режање. Окренуо се и искезио зубе ка Цигли. Чаврљање је заменио мук.

*****

Обриса уста од крви, стресе се да ослободи вишка адреналина и пусти урлик из груди од којега се од страха следила чекиња свом зверињу Пустари.
Женка је кротко пошла за њим у шипраг.

*****

Касније је неко време дремуцкао у шипражју. Није имао превише времена за мазно одмарање након сношаја. Попео се на дрво да осмотри Пустару. Са врха крошње се мемљива равница видела као на длану. Одлучио је онако како му је дрво дошапнуло - да свој мали чопор предатора поведе у срце Пустаре, где су сигурнији од ловаца на главе и има довољно плена.
Не, није то високо и мудро дрво било ни шљива ни крушка, како се лаички у квази-пророчким круговима наклапа, ни багрем или платан, тако нешто... У ствари, беше Храст. Па, јесте: Храст је запис. Испод таквог Храста не сме да се одмара. Да у себи Храстови нису носили Запис Пустаре не би их пси транзиције, пореклом дрвосече, посекли. Овај један је промакао. Издвајало га је од околине и што је посечен, али је одбио да падне. Упорно је стојао, шта год радници из „Шума Пустаре“ с њим чинили. На крају су предрадник Карчика и дружина сели у хлад посеченог дрвета, размотали новинску хартију у којој се шушкала голема шнита гњецаве сланине, лук и хлеб. Појели су то, заливајући ужину млаком водом из пластичног балона и домаћом јабуковачом. Затим су отишли и слагали шефа да су оборили врло сумњиво и претеће дрво, како им је наложено.
Испод мудрог Храста са кога се Пустара најбоље познавала, сакупио је чопор и наредио покрет. Чопор је послушно кренуо за својим алфа-мужјаком.
Негде из даљине допро је до њега мирис крви Харадинаја коју је запамтио једним угризом. Није било време да се тиме бави. У гене својих потомака пренеће памћење и Пресуду.
Иза њих, у широкој локви крви, раскиданог гркљана остао је Цигла. За њега ће се побринути лешинари.

*****

Када су се удаљили Храст је пао, с олакшањем.
Дићи ћу се када дође време Записа.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
08-11-2014, 09:48 PM
Порука: #50
RE: Батин подрум (Стара писма)
Ух, баш је хорор.
Јасно је откуд инспирација...
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
09-11-2014, 07:08 AM
Порука: #51
RE: Батин подрум (Стара писма)
Хвала на исцрпном одговору, надам се вашем новом писанију, али исто тако и објави неких старих.О песми нећу да трошим речи, а књига ме је заинтригирала осим по материји, умногоме по главним јунацима.
И ако ништа, имам част да вам честитам после толико времена што сте победили нашег највећег песника међу говнарима ,или највећег говнара међу песницима, нисам сигуран. хихихи
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
11-11-2014, 02:35 PM
Порука: #52
RE: Батин подрум (Стара писма)
У СЕНЦИ РАМОНДЕ

12-11-12

[Слика: Izvidjac-srpske-vojske-Dragutin-Matic.jpg]

Прошло је деведесетчетири године од окончања Првог светског рата. Славе Французи и Енглези „Дан примирја“, па би и ми некако, стидљиво и потиштено, да се придружимо.

Како да се придружимо достојанству прославе великих држава, ондашњих наших савезника, за које нисмо сигурни јесу ли својим политикама допринели више или мање смрти 1.300.000 Срба од аустро-немачких и бугарских топова и вешала, арнаутских заседа или тифуса? Како другачије него на нама својствен начин – имитирањем.

Каче наши сурови пријатељи на ревере имитацију неког цвета који је за њих симбол херојства њихових ратника. Кад они каче, и ми ћемо. Избор је пао, претпостављам, по окаснелој наруџбини из кабинета Председника републике, у дизајнерској радионици неке ПР агенције чији креативни сарадници слабо кореспондирају са српском војничком традицијом. Тако је у временској стрци изабран пандан енглеског цвета, Наталијина рамонда. Цвет-феникс, па још краљевски, добар штос, закључили су креативни сарадници. Пошто сам цвет није довољан, трака је стилизована тако да је са оригиналне „Албанске споменице“ одрубљена глава краља Александра Карађорђевића и место ње накалемљен цвет Наталије Обреновић. И ту је симболика – ПР агенција и Кабинет мире династије. Од једне династије орден без главе, од друге ендемски цвет без корена...Узалуд је шалтерска службеница из Министарства за рад и социјалну политику новинарима објашњавала узвишени значај овог новокомпнованог кич-симбола. Никог није убедила.

[Слика: images?q=tbn:ANd9GcQsiq1hp3hJ9_hgqsVroAy...gYAVICnICa]
Албанска споменица

Тим симболичним бастардом обележисмо годишњицу највеће погибије и највећег херојства нашег малог народа са Балкана.

Цветић је, скоро извесно, прелазно решење. За четири године, на ленти Албанске споменице, очекујте жуту звездицу, или заставу дугиних боја. То ће, колико познајем памет наших политичара, по њима бити још један корак ка Европској унији и добро послата слика у свет.

У сенци нашег чудноватог помена минулој Голготи, трајало је искежено сеирење онога што зовемо „друга Србија“ над несрећом сопственог рода. Мали цвет, који по себи не може бити крив, добро је дошао ситним душама за поругу. Једна београђанка, која не скрива амбицију да под старе дане постане угледна грађанка, те је с тога „храбра“ и грлата, прксно изјави у вези симбола Ramonda nataliae „Ништа српско неће на мене!“

На већ митском „Пешчанику“ исцурео је пригодан (по обичају) чланак Светлане Лукић. Класично „лезбарење“:

Цитат: Ramonda serbica
Svetlana Lukić

Predsednika sportistu je smenio predsednik botaničar. Sa Andrićevog venca je stigla depeša da svi koji rade u državnoj službi, a drugih zaposlenih i nema, tokom cele nedelje uoči 11. novembra na vidno mesto treba da zataknu cvet Ramonda nataliae. Vlada i predsednik žele da se od ove godine, sve noseći Ramonda nataliae na reveru, u ruci, zubima… gde ko može, pridružimo državama i narodima koji toga dana slave pobedu u Prvom svetskom ratu. To je još jedan korak u pridruživanju porodici evropskih naroda, a i dobro je za nacionalni moral da se makar na trenutak setimo kako je biti na pobedničkoj strani. Među cvećarima i botaničarima, naviknutima na Koštuničin različak, još uvek vlada zabuna da li je novi srpski nacionalni cvet u stvari isto što i Ramonda serbica, endemska vrsta koju je otkrio Josif Pančić. Ako jeste, biće još veći poduhvat nabrati pola miliona tih ljupkih cvetića. Cvet koji je dobio ime po kraljici Nataliji je izabran jer ga zovu i cvet feniks: kada izgleda da je uveo i spreman za herbarijum, dve tri kapljice vode ga smesta vaskrsnu, vaistinu. To našeg novog ljubitelja flore iz nekog razloga asocira na Srbiju. Ako imate problem da za svoj rever pronađete Natalijinu ramondu, zamislite kako bi vam bilo da su vlada i predsednik doneli zakon da novi državni praznik obeležavaju nekim drugim srpskim endemskim i ugroženim vrstama, kao što su cela Pančićeva omorika ili živi lešinar beloglavi sup...

Пошто се, како Лале кажу, „новци ујесен броје“, аустријанац Волфган Шисел нам је са ароганцијом аустроугарског конзула поручио: „Сто година после атентата у Сарајеву почети преговоре са Србијом о чланству у ЕУ“.

Тако! Да се зна да нам није заборавио што им нисмо ономад дозволили да нас униште, већ је његова царска тамница народа пропала, и да стави до знања ко је до краја изашао као победник. У „бекраунду“ поруке наслућује се да је намера да оно што није учињено 1914. снагом оружја, сада ће се учинити снагом преговора.

Следствено, снагом новаца, главу су сасвим подигли повампирени војвођански немчари.

„Војводина република“ и „Војвођански отпор“, „интернационализација војвођанског проблема“...Мени је богат...

На „Слободној Војводини“, осврнули су се на ослобођење 1918. Негде при крају ће рећи:

Цитат:Zdanja pod kojima će orgijati im se već smeju - šajkača u senci austrijskog baroka.
Uvek će ih nadvisiti

Да, ово је тај "узвишени аустријски барок" који се смеје шајкачи...

[Слика: zlocni-iz-prvog-svetskog-rata.jpg]
Доминантни аустријски барок

Може се са овдашњим немчарским скотовима још препуцавати по којекаквим сајтовима и фејсбук групама. Али, у основи, „узвишени аустријски барок“ разуме само један језик, и пред њим устукне. Ако га не употребимо, појешће нас као тифус и маларија.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
11-11-2014, 04:15 PM
Порука: #53
RE: Батин подрум (Стара писма)
Пренео сам:
http://www.pogledi.rs/kako-je-ramonda-un...a-odlicja/
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
17-11-2014, 02:40 PM (Последња измена: 17-11-2014 03:24 PM од Ђорђе Ивковић.)
Порука: #54
RE: Батин подрум (Стара писма)
ВОЛАНД СЕ САМО ШАЛИО

15-9-`12

[Слика: 270px-1933-may-10-berlin-book-burning.JPG]

Рукописи, наравно, лепо горе.
Горе пореске обавезе и кривичне пријаве као суве гранчице, како неће пискарања занесењака.
Шта би ђаволи, магистри зла, друго радили него подметали пожаре и сладуњаво шаптали лажљиве фразе на уво.

Нема ваљда реченице из неког књижевног дела која се тако немилице троши за сваку глупост, као антологијска опаска ђавола Воланда из Булгаковљевог романа „Мајстор и Маргарита“ „Рукописи не горе!“. Ауру пророчанства овој иначе сатиричној реченици дала је, неочекивано и за творца, судбина самог Писца и његовог ремек-дела:

Цитат:...Затим 30-их година, у периоду стаљинских репресалија – стигла га је судбина одбаченог писца: његове драме су скидали са репертоара, књиге нису штампали, а на самог Булгакова су нахушкали критичаре. Мајстор и Маргарита, загонетно, мистично, филизофско, стаирично пишчево дело тако и није видело светлост дана за његова живота. Али... Рукописи не горе, пророчки је приметио аутор у роману Мајстор и Маргарита. 25 година касније роман је био ипак објављен и започео је његов буран живот...

Ко највипше прича о поштењу до курви. Тако је и иначе као отарак развлачена реченица, постала поштапалица управо оних којима спаљивање рукописа и брисање речи из памћења јесте наследно занимање.

Ту, сада већ трагичну мученице од три речи у неком свом писанију силовао је и Сретен Угричић, Дукљанин из Сорошеве школе на задатку од посебног интереса у Народној библиотеци Србије. Задатак се састојао у уништавању књига и преметању памћења. Угричић, Воландов мољац, одговорно је прихватио задатак па је књиге од изузетног значаја у џаковима бацао на ђубре. Бацао је књиге према којима је осећао усађено идеолошко условно-рефлексно гађење. Мали Воландов шмокљан се одлично осећао у Министарству Истине српског Титостана.

„...И просјак је пре неколико година на тренутак могао да се осети као краљевић, јер је уместо корице хлеба поред контејнера могао да набаса и на књигу из чувене Дворске библиотеке...“

Није баш лако ликвидирати скоро 30.000 књига. Од `45 инжињери наших душа раде стрпљиво и сериозно на том цепању и сагоревању памети на тихој ватри.
Не знамо колико је хартије из политички неподобне библиотеке рециклирано у тоалет и дуван папир.
Угричића запало да докрајчи посао.

Тако је свуда. У култури, политици, спорту, естради и екомомији. Неподношљиво је.

До побуне мора доћи!

И, нашао се човек, који је отворено написао да не прихвата духовну окупацију, која сада већ нагиње у бесконачност.

Цитат:ДРАГАН КОЛАРЕВИЋ: ВРЕМЕ ЈЕ ЗА ПРВИ СРПСКИ КУЛТУРНИ УСТАНАК

Против окупације постоји само један лек. А то је устанак, овде се мисли на културни устанак.

У државна позоришта одавно не идем јер нисам мазохиста. Не гледам домаће филмове. Било који пацијент са Губеревца или неке друге клинике за људе помереног ума духовно је уравнотеженији од аутора и актера дела која се тамо играју и приказују. Ако ћу да гледам лудаке, ићи ћу у лудницу. Не пристајем да на мој укус и вредносни систем утичу комесари титоистичко-крлежијанске свести.

Уседила је моментална, до крви запенушена реакција са свих аутошовинистичких медија. Ти медији одреда, да видиш чуда оркестрирано као у најкрвавија титина времена, линчују Драгана Коларевића, а да им не пада напамет да пренесу његов напис, па да евентуално дозволе својим читаоцима да својом главом, каква год да је, процене ваљаност изнетих ставова.

Савременим речником то се зове "спиновање", а фигуративно, старински и болно истинито за жртве - "испирање мозга". Лоботомија.
Новоговором овакво коминтерновско прангијање се назива "денацификација".

И, гле, чуда, једино гласило које одудара од овог модела је НСПМ*, која се у нашој тзв "грађанској опцији" третира као "фашистичка". На НСПМ је пренет и напис ДК, али и коментари "прозване" стране.

Питање је, дакле, ко је ту по свом карактеру "фашистички", или "коминтерновски" или "титоистички"? Сва је прилика да су границе попустиле па су се у нашем несретном времену које нам је дато за земаљско постојање, садржаји испреплетали измиксовали и коагулисали до легуре Воландовски оплемењеног Зла.

Јован Ћирилов се није либио да Коларевића назове квази-патриотом, глупим али опасним.

Напис Д. Коларевића није глуп. Још горе по г. (тја) Ћирилова, ја се не осећам угроженим његовим објављивањем. Напис није де факто опасан за народ.

Јавили су се они за које размишљања Д. Коларевића уистину представљају „смртну опасност“. Не због тога што је то написао неки ДК, већ зато што слуте да је артикулисан народни гнев.

Највише што се ДК приговара су "спискови" јавних делатника на које рецимо делом мисли.

Прво, он није правио сам никакве спискове, већ је пренео већ постојеће спискове "културних делатника", наводећи и изворе (линкове).

Али друго и битније, зар онда сваки сличан списак, ма ко да га објави, није подједнако друштвено опасан?

Како Милошу Васићу, Петру Луковићу, дефинитивно гузатом навр-деди Басари, Ћирилову... до сада не засмета нпр. списак који се педантно прави на "Бетону“(**)? Ти жалосни огледи неталентованих и инфериорних младописаца, потмуло свесних својих слабашних писачких снага, који покушавају да прејаким речима без темеља, увредом и ружењем, нагрде људе из нашег културног простора, чија се кривица састоји у томе што нису заборавили да је патриотизам један од основних постулата доброг кућног васпитања.

Ти, новокомпоновани писци са сорошевских аудиција „Ја имам таленат“, представљају друштвену еманципацију управо оне културне дегенерације окупатора Србије, о којој Коларевић говори.

За мање упућене, "Бетон" је и "културна" испостава шиптарских терориста у Београду.

Зашто нико конкретно и озбиљно није покушао да се разложно супротстави Коларевићу, већ сав тај одијум није макао од обер-паланачке пљувачине?

Ту израња...

Цитат:Хелсиншка повеља о национализму. План за денацификацију Срба

Политичка, културна и духовна елита главни је кривац што Србија није у стању да напусти великосрпски пројекат, тврди Хелсиншки одбор

У недавно објављеном извештају Хелсиншког одбора за људска права за прошлу годину, под називом „Самоизолација: реалност и циљ”, чак су објављена имена шездесетак „националистичких” универзитетских професора, писаца и новинара, који због свог десничарског деловања, стварања антизападног и антиевропског духа „морају бити позвани на одговорност”, а њихове књиге цензурисане.

У извештају организације, чија је председница Соња Бисерко, закључује се да је „српски национализам девастирао друштвено ткиво нације и готово уништио потенцијал земље за демократску транзицију”.
„Реакције српског руководства на проглашење независности Косова показале су да су последице дугогодишњег радикалног национализма на унутарње друштвено и морално биће српске нације дубоке и погубне, те да континуирано угрожавају регионалну сигурност и њену демократску консолидацију”, наводи се на самом почетку извештаја.

У Хелсиншком одбору за људска права јуче је „Политици” речено да њихова председница није доступна за разговор, па смо остали ускраћени за одговоре на питања: ко је састављао извештај (који је писан хрватским језиком), шта су желели да постигну објављивањем имена „неподобних интелектуалаца”, какву одговорност предлажу за њих и мисле ли да је цензура прихватљив облик контроле у демократским друштвима, каквим желе да виде Србију.

Посебно поглавље извештаја посвећено је „националистичкој” академској елити која потпирује националистичке и радикалске идеје међу младима у Србији својим вишегодишњим иступањем у јавности и разним ангажманима, било као појединци, а неретко као група. Као пример, наводи се да је чак два пута 51 професор потписао петицију против Закона о сарадњи са Хашким трибуналом, при чему је укупан број наставника и сарадника око 115.

Али, као много опаснији и озбиљнији проблем, аутори извештаја су навели њихове уџбенике, као и осталу литературу на коју упућују студенте.
Навођење имена шездесетак интелектуалаца, који су означени као кривци због којих се у Србији оспоравају универзална људска права тиме што се аргументује посебност српске културне традиције, српског идентитета и религије, стављено је у носталгични контекст чистке „српских националиста” професора Правног факултета из 1972. године.
Без навођења аргумената „анализа” Хелсиншког одбора за људска права покушала је да докаже да сви побројани интелектуалци (иако су многи од њих пензионисани, неки у стручном сукобу са наведеним поставкама, а неки чак и мртви) погубно утичу на друштвено-политичке прилике у Србији и да „индуциране и објективне фрустрације и устрајавање на великосрпским, ратним циљевима генерише даљи радикализам”.

У реакцији на извештај београдског Хелсиншког одбора, један од споменутих професора Слободан Антонић у листу „Печат” наводи да се ради о својеврсној „Бијелој књизи српскога национализма”.

Антонић наводи да је „ово захтевано обезглављење српске националне елите” написано веома необичним језиком (Еуропа, промицање, разина, убоиство и сл.) и да књига садржи и „два антисрпска новума, које до сада нисмо имали прилике да сусретнемо у ’другосрбијанској’ пропаганди”.
„Први је директан захтев да се промени српски национални идентитет тако што ће се извршити чистка Универзитета, медија и културе од ’неподобне’ интелигенције. Захтев за цензуру универзитетских предавања и универзитетских уџбеника злокобна је најава правог тоталитаризма. Такву врсту насртаја на елементарне академске слободе може извести само окупациона сила или марионетски режим. Изгледа да неко у ’другој Србији’ мисли да је бар један од ових услова на најбољем путу да буде испуњен”, пише Антонић.

Не морамо појашњавати да су се сви који су се тако демократски острвили на Драгана Коларевића, једнаким револуционарним жаром бацали у ватру морално-политичке егзорције у режији „Хелсиншког одбора“.

Ту постоји само један лек. А то је устанак.

__________

*Ова похвала не значи да у целини имам позитиван став према уређивачкој политици НСПМ, или да делим њихов нови политичко-оперативни ентузијазам.

**http://www.elektrobeton.net/bulevarzvezda.html

ТРАПАВЕ МАРИОНЕТЕ ПОДЛИХ НАМЕРА

04-9-`12

[Слика: images?q=tbn:ANd9GcT1GLh8lLZs6ouslsKkXJN...IEkp-nJQVQ]

Цео дан сам чекао да видим како ће да протекне громогласно и ратоборно најављивани митинг "Protiv mržnje, stop fašizmu".
Кад оно, ништа.
Нема богзна шта да се коментарише. Скоро да сам мрзовољан. Разочарали ме.

Једна од техника спиновања се ради тако да се измисли неки догађај, „псеудо-догађај“ (у овом случају то је „обелодањивање“ неких графита који су исписани ко зна када), па се од тога направи фама у средствима информисања, и онда се крене у лов на вештице свим институционалним и ванинституционалним средствима.

Међутим, у овом случају, све је толико неспретно и провидно „одрађено“ па је "псеудо-спиновање" лако препознато. Људи не само да нису хтели да се појаве на дилетантски режираној циркуској представи, већ је цела ситуација постала предметом опште спрдње.

Залуд наслови „Нови Сад рекао НЕ...“, „На митингу присутно 500 грађана и грађанки...“. Тиме се само појачавао подсмех.

На митинг је дошао Др. Пајтић да да подршку себи. Са њим је у пратњи стигло двадесетак црних лимузина. Неколико млађаних страначких активиста на доказивању сморено је држало најлонску цираду са глупаво „осмишљеном“ паролом. Изашао је Динко Грухоњић, стао искривљене кичме и неправилног телесног држања пред микрофон, нешто промрмљао и ајмоте мили моји, куд који.

[Слика: protest2.jpg]
Динко држи слово. У даљини се види непрегледна маса Новосађана.

Фоторепортери су се мучили како да ухвате угао из кога би изгледало да има некога.

Пајтић је дао интервју у коме је поново запретио да ће знати да (се) брани. У преводу да ће бранити своју фотељу по сваку цену.

Јутрос је на „Slobodnoj Vojvodini“ изашао хистерично-патетичан „коментар дана“, који је толико повезан унтар себе да ми се чинило да је аутор био обучен у чврсто везану лудачку кошуљу, па је главом бесно ударао по тастатури.

То би било то.

...

Некако у исто време догодио се „Утисак недеље“. Чобаница Оља је са јаранима Крлетом и Трлетом /Нап: Теофил Панчић/(који је у међувремену за*ебо сваки кантар), изгледа била расположена да направи интимно и пријатно прело. Идеју је упропастио Ђорђе Вукадиновић, који, какав је да је, шпицловски хладнокрвно изуо из опанака чобанчиће. Трле је дрхтавим рукама попио чабар воде јер се толико усплахирио да му је шећер скочио до неба.
...

И шта је веза између два догађаја?

Па види се да се „другосрбијанцима“, родомрсцима, „компрадорској елити“, зовите их како хоћете, помиче тло под ногама. Боје се да ће изгубити власт. Губе живце. Џаба Крле наизглед опуштено говори да „и у опозицији ДС има важну улогу“. Па људи који чине ДС нису у политици да би имали важну улогу у опозицији, већ да би имали власт и паре. Друго их не интересује.

Са друге стране, у новим околностима, избија из њих генетика револуционарног терора. На страну што ја мислим да ће пре или касније Ђилас заменити Тадића, јер чланство тражи чврсторукашко вођење и партије и државе. Тако их је одгојило. Оно ка чему се уз велике турбуленције покреће друштво, са Ђиласом или Тадићем све једно, је враћање на владавину терора.

За терор им треба подршка моћних држава и нема тог „уступка“ на који нису спремни, да би власт повратили у целини од истородних актуелних властодржаца који су их нетом превеслали.

Зато су ове трапаве марионете тако опасне.

ПОСЛЕДЊА ОДБРАНА ПЉЕСКАВИЦЕ

01-9-`12.

Ја, бре, кад једем, брате,
падају звезде на кровове
као беле дудиње
и пливају многе лађе по Тиси.

Ја, бре, кад једем, брате,
коњи расту лепи као виолина
и возови у Пешту путују,
и чак у Руму, мајке ми.
(Мика Антић)


Истина, мало се претерује. На све стране ничу „ијаде“. Сланинијада, Кобасицијада, котлићијаде у свим варијантама, туцијада, пасуљијада (чију идејни творци, да би елиминисали стереотипну инфериорност пасуља у односу на месо, манифестацији додадоше интернационално име „Been fest“, како би назначили интернационални и мултикултурални карактер пасуља који има моћ да спаја народе и културе). Ту је и збиља бизарна Мудијада - такмичење у спремању специјалитета од белих бубрега, па ко воли нек изволи.

Све све те манифестације су симпатичне и разумљиве, доприносе развоју туризма у локалној заједници.

Али Роштиљијада! То је збиља гадно и ружно! Пљескавица је још један доказ српског примитивизма и неумерености.

Да би се читалачкој публици што боље згадио српски роштиљ, на “e-novinama” је изашао напис симтоматичног наслова:

Цитат:Povraćajte zdravo!

Piše: Dobrosav Nešić

Znam, opet će da bude “evo ga bruka rođeni grad”, ali ja mislim da je ovo o Ćumurdžijadi pravi lokalpatriotizam. Idite bre ljudi na livadu, eno vam tamo aerodrom, jedite, pijte, povraćajte, pevajte, svirajte, tu ste ograđeni, tu je bodljikava žica, ulazi se na ličnu odgovornost, pa ko izađe neka priča

Даље у тексту следи елаборација свега ружног што је повезано са ћумуром и пљескавицом, укључујући и искорачивање удаљености клозета од рестаурације.

У свакој другој реченици помиње се повраћање, што је и једног коментатора написа натерало да посумња да је аутор текста Добросав Нешић страдао од преждеравања и препијања током шпиунирања мaнифестације, па онако мамуран написао над*кани текст.

Аутору није пало на памет да се позабави питањем зашто добра и укусна пљескавица губи „битку“ са ђубретом званим хамбургер. Зар се управо у том феномену приклањања много лошијем, нездравијем и скупљем производу, јер забога стиже из „западне цивилизације“, запакован у шарену кесицу, уз пратњу халабучне рекламе, не крије наша слабост и поводљивост?

Срби, елем, претерују, и не умеју да се зауставе кад почну да једу и пију. Има и у томе истине. Иво Андрић је записао једну мисао сељака са Каленић-пијаце: „Таки ти је Србин. Кад нема, трпи док не мањка, кад има једе до не прсне!“

Добро, а како сличне манифестације изгледају у напреднијим и цивилизованијим земљама, где су људи умерени и умеју да се контролишу?

Па, умереност изгледа отприлике овако:

[Слика: 7b5cb3654986bc41c97a3f63e87_prev.jpg]
Месиште

А цивилизованост овако...

[Слика: tomatina.jpg]
Парадајзијада по стандардима ЕУ

Октоберфетст је „парадигма“. Траје скоро три недеље и посети га више од шест милиона људи. Последњи пут, кратак резиме је следећи:

Цитат:Иако се економска криза одразила и на "Октоберфест", кафеџије, ипак, задовољно трљају руке и броје поједене печене волове, кобасице, коленице и друге баварске специјалитете.
Овај Октоберфест, чији мото је била парола ′′више гостију, више пива, више јунећег меса′′, протекао је у знаку појачаних мера безбедности из страха од исламског тероризма.
Забаву пива, јаке хране, музике и шаренила пратиле су и ове године уобичајене појаве -пијанство, туче, ′′летеће кригле′′, повраћање, бол у стомаку - невоље које су углавном све имале срећан крај.

Посебан шмек Октобeрфесту дају овакве епизоде:

Цитат:Октоберфест и пијанство прешло у Кицк-бокс меч..

Конобара је брутално претукао Бесим Кабаши, свјетски првак у кик-боксу, због чега ће морати одговарати пред судом због наношења тешких озљеда...
Конобар је чувао стол који је био резервиран за специјалне госте, но Кабашију се то није баш свидјело. У налету попијеног пива и публике које су сачињавале дјевојке за сусједним столом, кренула је 'шора'.
Кабаши му је задао 15 удараца што у лице, што у тијело, бацио низ степенице и неколико пута исципеларио ногом. Успјела су га зауставити тек четири редара.

Гледајте тек ову браћу по пиву...

[Слика: images?q=tbn:ANd9GcT4ZY2W45DBQO8y6P1QNnU...NVYHTHDL4w][Слика: images?q=tbn:ANd9GcTT1pCnUtvzl7R8jXZGWPf...YEgoH7hMfe]

На Октоберфесту сирене што хитне помоћи што милције, чују се у просеку сваких 13 минута, израчунали људи.

Па на шта то личи? Све наше „ијаде“ скупа су право забавиште за овај хаос. Чекај само док им дође Доброслав Нешић, па их опучи, неће знати где су.

Ма неће их Добросав напљувати као што је напљувао свој Лесковац! Европа је то, па ће видети само ону лепшу страну, као што је из своје аутошовинистичке „визуре“ На Лесковачкој роштиљијади видео само оно најружније.

Да је Октоберфест сачињен само од ружних и непријатних ствари, како сам ја „тенденциозно“ приказао, не би трајао скоро двеста година.

Људи свуда у свету воле да једу и попију, веселе се и мувају у гужви. Мало хедонизма не шкоди.

Један стари дебели писац је давно написао „Од свих љубави, љубав према храни је једина искрена“. Истина, помало је пристрасан и очигледно је тако размишљао у познијим годинама, али је мисао добрим делом тачна и универзална. А један други писац, Зилахи, је у „Арарату“ приметио да се свака гозба, ма колико на почетку била помпезна, са столњацима од најфинијег дамаста, скупоценим есцајгом и кристалом, на крају заврши као у последњој крчми, са столом који личи на свињац.

Тако је свуда и одувек било. Још од доба кад су наши преци јели златним кашикама, а Немци рукама.

Пре ће бити да другосрбијански лобисти прижељкују посебан, особито здрав начин исхране за Србе:

[Слика: cipelacaplin.jpg]

И баш у то име, и узинат неситим завидницима:

ЖИВЕО ЋУМУР, ЖИВЕО РОШТИЉ!!!

[Слика: rostiljijada_03_a_640__leskovac.org__381248262.jpg]

Јер, имамо право да волимо што је наше и што је боље.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
24-11-2014, 04:03 PM (Последња измена: 24-11-2014 04:17 PM од Ђорђе Ивковић.)
Порука: #55
RE: Батин подрум (Стара писма)
МОЈ ОТАЦ ЈЕ БИО ЛЕКАР...

30-8-`12.

Не као овај...

[Слика: p_73137.jpg]

Цитат:Мислите ли да ћете из “докторских сапуница” научити нешто о медицини, у опасној сте заблуди, тврди др. Andrew Moeller. Одгледао је 364 епизоде серија “Др. Хаус”, “Увод у анатомију” и “Хитна служба” те утврдио да њихови доктори немају појма, посебно о епилепсији.
У 46% сцена напада гранд мал покушавају пацијента задржати на месту (чиме би га само могли повредити) и стављају му нешто у уста како се не би угризао за језик (што је застарели поступак). Канадски доктор др. Давид Гринберг обожаватељ је серије "Др. Хаус", али свакој епизоди пронађе барем једну ману. Тако је "ухватио" свезнајућег доктора како погрешно даје инјекције, а у једној епизоди сам управља рендгеном, за што уопште није оспособљен. А мало и касни у својим генијалним закључцима:
- Имао сам одличног ментора. Да је он на месту др. Хауса, свака епизода трајала би око три минуте јер би одмах схватио шта мучи пацијента - тврди dr. Greenberg.

Овај је реалнији...Док Мартин...

[Слика: 3446872.png]

Толико има серија о болницама и докторима. Привлаче пажњу јер се бојимо смрти, па је драматургија интензивна.
Али, живот је другачији.
Много људи воли серију Др. Хаус. Мање њих, али ипак доста, воли Др. Мартина.
Америчка серија је стерилисана бљутава сапуница у којој болница личи на васионски брод а болесници су „изгубљени у свемиру“, које купе локални медицински стручњаци тек изашли из пелена, а којима командује полусвесни неодољиво симпатични наркоман.

Др. Мартин, у препознатљивом енглском стилу, је много ближи животу. Наравно, у питању је муви-фикција, па не може бити све баш потпуно реално.

Мој отац, лекар, скоро никада није причао о догађајима из амбуланте.
Тек понекад јесте, са великом временском задршком.
Можда буде занимљиво.

Цига са цревима

Живели смо у Праћину. У то давно доба (негде 1956.) приватна пракса је била дозвољена. Тако је мој отац имао приватну ординацију у кући.
Испричао ми (ја био много мали па спавао):

Једну ноћ вика, дрека, шта је... Дош`о Цига у пратњи целе черге. Цига у прљавој кошуљи носи сопствена црева. Запио се с кумом у кафани, па кад је ракија учинила своје они се, не знајући касније зашто, дохватили ножева. И тако, кад је исход био познат, ај код Др. Ивковића...А бреее.. спасавај братеее... Па шта је могао него да испере црева неким раствором, врати их у трбух и угоди како треба шта да стоји, уземе иглу и конац и пришије. Није све била потпуна импровизација. Јер, силом историјских прилика, отац је прошао ратну хирургију. Више су њему правили проблема они малечки што су се неконтролисано мували по ордиацији.
После неколико година сретне(мо) пацијента у Београду. Пацијент је већ увелико био Београђанин, са многобројном фамилијом. Ништа. Поздравили се и разишли.

Први наркоман

Чуло се да постоје неки наркомани, па ми отац исприча:

Догађа се исто у Параћину и исто у глуво доба ноћи.

Неко лупа у прозоре. Отац изађе, човек цепа кошуљу са себе. Шта је? Наркоманска криза. Обичан човек, сељак, путовао из Београда кући, и морао да изађе из воза јер није могао да издржи кризу.
Све поцепао од муке са себе.

Шта отац да ради? Па дао му дрогу.

А знате на шта се несретник навукао?
На ПЕНИЦИЛИН!

Отац отворио ону једну флашицу, лик попио и смирио се. Отишао да чека јутарњи воз.

Српска каталепсија

Е, ово је из Нове Пазове, а исто мрак. А-јој- дош`о човек, све нас разбудио, па и мене, вели оцу „Убио сам жену!“. Види се да је био пијан, па се у моменту отрезнио. Е, због овога ни ми деца нисмо могли спавати, него с мајком чекали да се тата врати. У та доба убиство је било уникум, а не као сада. И, вратио се после сат и по времена. Богара и смеје се у исто време. Ујутру мора на посао.

Шта је било?

Дошли тамо кући, жена лежи на патосу. Лекар (тата) гледа, гледа, вели нагло отрежњеном мужу.. „Е, нисам понео скалпел, дај ми нож, ал да буде оштар, треба јој пустити крв, да дође себи..“,. Човек донесе ножину што иначе коље свиње, тата јој прислони исти на ручну вену, и до тада госпођа без знакова живота скочи као опарена. Прича је била да муж био мало у кафани, жена звоцала кад се вратио, овај је ошапучио, ова помислила „Е, не`ш више!“

Отац их оставио да распаве у дугој рунди.

Како сам сачувао чедност

Па отац био поштован у целом крају. Кад се чује да је лети дошао на одмор нагрну са свих страна.

И тако, једном приликом, дође човек из суседног села, са чезама, да мој отац види његову мајку. Ја сам имао 13 година, ал мало сићушан био, па је на чезама било места и за мене.

Уживанција.

Леп крај, идеш кроз забране, поред винограда, стали код једног потока да коњ одмори, ја отиш`о у воћњак...у то време хемије није било.

Јес, ал кад тамо дођосмо, тата отишао да види бабу, а мене оставише са унуком. Унука старија годину-две од мене и за по главе виша.
Ај вели да ти покажем где живимо. Ајде. Кад она мене иза сламе. Овде живите? 'Јок,мори... Ма где... могао бих ја сада да сложим причу, али није било тако. Туц муц..гили гили... Ипак, девојчица ми лично поклонила певца и кокошку, са жељом да се опет видимо, а они њени се ваљали од смеха. А и тата се нешто смеуиљо. Како смо одмицали од оног пласта, мени лакше.

Ма, још сам дете био.

Увек то иде заједно...

-Хоћеш да видиш друга? – Питао ме отац.
-Хоћу- Одговорио сам, мада стварно нисам разумео.
Отац ме је чврсто држао за руку док сам седео поред друга. Друг вероватно више није ни знао да најбољи друг седи поред њега.

ДИПЛОМЦИ

30-8-`12.

Нема мира међу академским грађанима.
Тек што је Председник Томислав Николић доказао, након жестоких оспоравања са многих страна а нарочито из кругова ЛСВ-а Чанка господина Ненада, да је његова диплома стечена на факултету ФАМ из Сремских Карловаца исправна...И тек што је доказано да је недавно пронађена диплома Јована Кркобабића валидан артефакт...

[Слика: 42910_hieroglifi_show2.jpg]

...Овдашњу научну јавност је уздрмала нова афера.
Цитат:Директор Електровојводине докторирао на фиктивном факултету

Директор Електровојводине Тихомир Симић, који је на ту функцију изабран са највишим академским звањем, свој докторат стекао је на неакредитованом хавајском универзитетуWestern Pacific University (Havaji), сазнаје 021.

[Слика: images?q=tbn:ANd9GcRNX9fIIz8BC46uqNMtiOH...V_8Qji6O5l]

На постеру видимо Тику, доктора Хавајских Наука. Ја се баш чудио како је Др Тика похађао наставу на овом далеком, али нама пријатељском острву. Да ли је имао месечну авионску карту или је становао у некој скромној студентској собици, учећи често гладан до дубоко у ноћ?
На моје разочарање, Тика зна да рукује интернетом:

Цитат:"Western Pacific University, ili PacWest, bio je neakreditovana ustanova koja se bavila prodajom diploma preko interneta...“ Mi smo ih tužili zbog kršenja odredbi obrazovnog sistema koje se nalaze u paragrafu 446E havajskog Statuta", kaže Kim za Novosadski informativni portal.
Sudski proces je završen nakon nešto više od godinu dana, i rezultirao je gašenjem ovog "mlina za diplome", kako ga je nazvala američka štampa, a dodatno su kažnjeni sa pola miliona dolara novčane kazne.

У најкраћем (јер му је радна биографија пребогата) Др. Тика бејаше ударна интелектуална снага „Покрета снага Србије“ г. Богољуба Карића. Бејаше директор у скоро свим Карићевим фирмама. Када је худа судбина окренула леђа Снази Србије, Др. Тика није имао друго до да окрене леђа Карићу и падне у дежмекасти загрљај Ненада г. Чанка. Просто се чудио себи како раније није спознао истинске вредности Лиге. Тако загрљен са Нешом, Др. Тика је ушао на велика врата Елертровојводине.
Недуго затим Др. Тика је проглашен за „Најбољег менаџера југоисточне и средње Европе“. Награда му је свечано уручена у Сарајеву. Мукотрпни рад и дописивање са хавајским колегама је коначно уродило пуном интелектуалном сатисфакцијом.

А што би Неша истраживао порекло дипломе свом човеку? Криви су увек неки туђи.

Са црвом зависти што ја нисам тако способан и упоран па да стекнем тако цењено звања доктора наука, наставио сам да истражујем креативну страну стицања диплома.

Тако сам сазнао да је свака десета диплома у Србији неважећа. Да се не замарамо академским вештинама, навешћемо само један пример снаге школованог ума:

(„Не може нам нико ништа, јачи смо од судбине,
Могу само да нас мрзе они што нас неволе!“
– Рефрен студентске химне)

Цитат:Načelnik Republičke prosvjetne inspekcije Velimir Tmušić rekao je da se falsifikuju - ne samo diplome visokih škola iz manjih sredina ili privatnih fakulteta, već i najuglednijih univerziteta - beogradskog i novosadskog.

Prema njegovim riječima, najveći problem predstavljaju izdvojena odjeljenja fakulteta, čija kontrola će u ovoj godini biti prioritet. Većina nema dozvolu za rad, otvaraju se po cijeloj zemlji i nemaju potrebne uslove za rad, pišu današnje "Večernje novosti".

"Kolege iz Republike Srpske saznale su, na primer, da jedan privatni beogradski univerzitet drži časove u kafani u Banjaluci. Zatekli su 40 studenata i profesora, prekinuli nastavu i pisali prijavu. Na kraju je uprava univerziteta donela dokaze da su svi ti studenti upisani u Beogradu, a časove u Banjaluci nazvali su ekskurzijom. Nismo im mogli ništa iako nisu bili u pravu", rekao je Tmušić.

Но да се позабавимо још мало интернационалним студијем.
Више од двадесет наших врхунских интелектуалаца власници су престижне дипломе Универзитета „Ешвуд“.

Недавно су добили колегу који се одазива на име Сони.

Цитат:Australijski zlatni retriver Soni ima diplomu doktora medicinskih nauka Univerziteta Ešvud! Možda ovo i ne bi bilo tako neobično da s diplomom tog univerziteta u Srbiji ne radi više od dvadeset ljudi, i to na visokim pozicijama. Među njima su i jedna asistentkinja na privatnom fakultetu, vlasnici nekoliko kompanija, cenjeni advokati, visoki zvaničnik vodeće NVO, strani predavači iz oblast bezbednosti na pojedinim našim fakultetima.
Kako to funkcioniše u praksi? Australijski novinari poslali su formular popunjen na ime svog psa, zlatnog retrivera. U odeljku „životno iskustvo“ naveli su da je Soni „jeo iz bolničkog kontejnera poslednjih pet godina, što je psećih 35“, kao i da „ima veliko iskustvo u mirisanju anusa drugih pasa“. Poslali su dokument sa sličnim navodima i objašnjenjima, platili 450 dolara i posle dve nedelje stigla je diploma s transkriptom navodno položenih ispita.

[Слика: pas_magistar__1345800357_420x0.jpg]

Сони је успешно дипломирао, нека се припреми Чанак будући Др Ненад.
Ено га, интензивно пише семинарске радове, елаборате, дисертације... наравно на ВАМ-у, где би другде. Купуј домаће! Па није он најдоњи, па да нема звање Доктора наука.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
26-11-2014, 03:56 PM (Последња измена: 26-11-2014 04:28 PM од Ђорђе Ивковић.)
Порука: #56
RE: Батин подрум (Стара писма)
СЕПАРАТИСТИЧКО „ЛАЈКОВАЊЕ“ НА РАДИЈУ 021

28-8-`12.
[Слика: logo021.png]
Сепаратистички преваранти

Да је цела Србија премрежена антидржавним и антинародним медијима није никаква новост или велика скривена истина. Обични потрошачи новина, радија и телевизије могу да „бирају“ између истих политичких вести и „стручних“ коментара који су „чопоративно“ нагнути ка Западу и наклоњени више нашим „комшијама“ и њиховим интересима, него нама. Могу конзументи информативне робе да из реалности „побегну“ у „Папарацо потеру“, секс мршавих и дебелих, скандал, примитивно крештање ушмрканих и припитих „певача“ који су и Гучи отели лепоту традиције и бацили је у прашњави зној разуздане теревенке.
Ипак, човек се понекад изненади докле су новинарски рисари спремни да иду, каквим се све баналним триковима служе, у манипулацији јавним мњењем и упорним преусмеравањем ставова грађана у жељеном, деструктивном правцу.
РАДИО 021 знамо да је про-сецесионистички, али они често знају да оплету и по локалном партократском и тајкунском „естабилишменту“. Зато су и опаснији од отворених србомрзаца, јер стварају привид сопствене професионалне објективности. У осталом, боље упућени указују да је њихов критички однос према врхушкама Новог Сада и Војводине последица озлојеђености и фрустрације јер су прикраћени за жељене субвенције, а не жеље за истином. Лична пизма је у питању.
Око идеје сецесионизма они међутим никакве двојбе немају, и спремни су на сваку шпурију, не би ли допринели њеном остварењу.
Тако су, наизглед објективности ради, објавили текст:

[url]http://www.021.rs/Novi-Sad/Vesti/Desnicari-Pobeda-srpske-opcije-nad-autonomasima.html[/url]

Наравно, коментара има разних, и позитивних и негативних. Не треба сумњати да много тога шаљу полу-професионални писачи коментара највећма распоређени по „јавним предузећима“, који и немају неке друге занимације у радно време. Не траба сумњати ни на коју страну су окренуте маказе цензора, у шта се свако ко је бранио ставове немиле редакцији лако уверио.

Али, да се манипулише, вара, са оценама које читаоци дају коментарима, то је колико јадно и бедно, толико и корисно по критеријумима сепаратиста.

Ја иначе ретко „ударам“ плусеве и минусеве, али овај пут ми се неки коментар свидео па притиснух +. Кад оно хоп, истовремено „искочи“ и неколико минусева.

Чек, чек... пробам на још једном месту, кад оно исто...Е, онда сам већ приступио истраживачком новинарству.

Да не компликујем превише, нарочито са много бројева, ствар функционише овако – ако позитивно оцените неки коментар који подржава десничаре, одмах ће се број негативних оцена још више повећати. Обрнуто, ако негативно оцените коментар који подржава сецесију, одмах ће се повећати број позитивних даштања.

Први пример: Коментар: „ДОЛЕ АУТОНОМАШИ!“
Пре мог лајквања: -3, +2
Чим сам лајковао (+): - 13, +3

Други пример: Коментар:“...Лизаћете јогурт који сте просули...“ итд..
Пре мог лајковања: -8, +21
Чим сам "лајковао" (-): -9, + 28

Укупно сам „систем“ тестирао на 15 коменртара, и резултат је следећи:
Мојих 15 гласова у корист десничара произвело је на екрану 14 гласова у корист десничара и 74 против десничара.

Сад, има ликова који тврде да је то зато што, док ја лајкујем, то и други раде па се то скупно гласање показује на екрану. Доообро, проверио сам тврдњу на пет тренутно најактуелнијих тема.

• Aktuelna vlast u Novom Sadu izgubila većinu (150)
• Direktor Elektrovojvodine doktorirao na fiktivnom fakultetu (105)
• Jelić: Ne želim da učestvujem u Pavličićevoj zloupotrebi budžeta (92)
• Pavličić: "Još nije gotovo" (90)
• SPO napušta sadašnju vlast? (87)

У 50-60 насумичних лајкова, ни једном, али ни једном, није се догодило да се сем мог гласа појави још нешто!

И у томе је још један преварни трик – не варати увек, и не сво време код једног написа.

Зашто хуље прибегавају овој превари? Па зато што велика већина читалаца, махинално погледа у рејтинг коментара, па и на основу тога ствара слику о „општем“ уверењу читалаца. Тако миц по миц „коригује“ и своје ставове у жељеном правцу.

Друго, многи ће покушати да изнесу своје мишљење, па ако нису довољно сигурни у себе, кад виде да их читаоци „кажњавају“ негативним оценама, повућиће се у самоцензуру. И обрнуто, они који пишу политички коректно, биће вештачки охрабривани да се још више ангажују.

То је негативна селекција.

Можемо рећи да на неки начин ово варање показује и слабост сепаратиста, али у сваком случају показује колико су прљави у својој "борби", и зато их не треба потцењивати.

ТИЈАНИЋЕВ РАЗУМ

26-8-`12.
„ЈАСЕНОВАЦ ЈЕ, ЗАПРАВО, БИО БОЛНИЦА“

[Слика: tijanic_tompus.jpg]

Извесни хисторичар и католички свећеник Стјепан Разум, кога презиме унапред ослобађа од сваке сумње у лудило, недавно је скренуо позорност шире јавности тврдњама да су „Срби измислили Јасеновац“. Разум ауторитетом непристрасног научника и човекољубљем светог човека, упозорава... „Вријеме је да срушимо великосрпски мит о Јасеновцу“, те детаљније појашњава...
Цитат:"Вишедеценијском пропагандом јасеновачког мита доведени смо у стање да данас морамо да доказујемо да тамо није било масовног броја жртава. Зато је свијета дужност хрватских историчара, али и цијелог овог нараштаја, да каже ријеч одбране, јер су комунисти за то оптужили хрватски народ. Злочине у Другом свјетском рату заправо су почели четници побуном против легалне хрватске власти у јулу 1941. године", те додаје „да су Јасеновцу приписали и жртве које су страдале у Србији.“

Елаборацију својих "научно утемељених" ставова закључио је са дозом домољубног патоса...“Према његовим ријечима, усташки поздрав „За дом спремни“ један је од љепших, а убраја се у хришћанске и родољубиве...Ако тај поздрав некоме смета, онда му смета породица као таква, као и домовина хрватског народа", објаснио је Разум.

Усташе су по Разуму Божје овце. Комшије само за пожелети.

Дакле, искључена је препоставка да је луд.

С обзиром да је Разум начелник Надбискупског архива у Хрватском државном архиву, што је место на које се именује уз сагласност бискупа Католичке цркве у Хрватској, јасно је да свећеник само савесно ради свој посао, по директивама Католичке цркве, њеног ОУР-а у Хрватској и хрватске владе.

Ваља додати да је ова прича везана за књигу још једног борца за истину у наклади „Гласа Концила". Борац за истину је угледни Томислав Вуковић, који је рођен, на нашу част, у Србији.

Цитат:ЗАГРЕБ, 27. српња 2012. (Хина) - Књига Томислава Вуковића "Другачија повијест (О Србу, Јасеновцу, Глини...)" представљена је данас у просторијама Гласа Концила у Загребу.
Томислав Вуковић рођен је 1955. у Суботици. Новинарством се бави готово тридесетак година. Између осталих, објавио је у суаторству с Љубицом Штефан књигу "Преглед српског антисемитизма", а самостално и збирку новинских текстова "Хрватска њима успркос".

Као што видимо, хрватски публициста се жив сатро да расветли и жидовске патње узроковане србо-ћетничким садизмом и антисемитизмом, од кога ни усташе немогадоше да Жидове заштите. Но, то није тема.

Ако се мало боље проанализира стање свести хрватског друштва, лако се види да они имају две приче – прву, млаку и немушту, која донекле признаје извесна злодела хрватске државе у II светском рату. Ова прича је усмерена ка спољњем свету. Али, каже се да су у Јасеновцу страдали већином грађани Хрватске, те им се срце цепа ради тога. Они гаје толику емпатију према тим жртвама, да су „Јасеновац“ угравирали у своју верзију евра.

у Европској централној банци у Франкфурту на Мајни искован је према предлогу Хрватске, у ограниченом специјалном тиражу од хиљаду примерака, хрватски евро посвећен уласку у чланство ЕУ идуће године. Та нулта серија од посебне историјске важности за суседну Хрватску има назив “Биљни и животињски свет Хрватске”, а на новчићу-кованици од 10 центи је рељефни отисак споменика у Јасеновцу, посвећен жртвама државно планираног и међународно осуђеног геноцида у највећем логору фашистичке НДХ.

Друга прича на исту тему је унутрашља, за њихов народ. Та прича је отприлике оваква:

ЈАСЕНОВАЦ ЈЕ, ЗАПРАВО, БИО БОЛНИЦА


[Слика: 1121._5F00_marko_5F00_skejo_5F00_.jpg]
Pitali smo ga za logore. Skejo se isprva zbunio. "Kakvi logori?", pitao nas je. Jasenovac, Gradiška, podsjetili smo ga.

Opet iskrivljene povijesne činjenice, upozorio nas je Skejo. "Pričao sam sa Šakićem u zatvoru. Jasenovac je bio bolnica u kojoj je šest tisuća ljudi umro od tifusa i drugih bolesti, a 700 ih je strijeljano. Ali to su sve bili ljudi koji su radili protiv hrvatske države", ispravio nas je Skejo.

Не треба се чудити таквој привидној шизофренији. Хрвати су увек били такви. Они, како рече наш песник јесу најхрабрији народ, јер се ничега не стиде. Ако ћемо право, ми Срби смо им пресудно помогли да изграде себи државу на темељима геноцида и лажи, немилице и са невероватно доследном глупошћу упорно им праштајући све злочине.

Хрвати су у својој дугорочној политици имали сигурну потпору Католичке цркве. Заправо, њихова политика је креитана у Ватикану.

Ватикан је држава-удруга-религија без вере и мере. Коме је педофилија средње име, а Борџије славна традиција, „пацовски канал“ дође као цвет у врту. (Наравно, не дирамо искрене вернике, претежно пуку сиротињу, говоримо о структури и арматури ове моћне и пребогате мултинационалне компаније).

Код њих може све, нема ни граница ни дна (висови их слабо интересују).

Погодите, шта је ово: Бункер, атомски реактор, депо за хемијски отпад...? Није. То је црква.

[Слика: a-000687a.jpg]
Католичка црква "Krist - nada svijeta" у Бечу

Кава црква, таква и вера.

Или ово...

[Слика: GetImage.aspx?imgId=36542&fmtId=20]
Католичка црква и свети чувари католичке традиције

Сваки циркус и измотација су прихватљиви у циљу промиџбе.

Разум дакле, у таквим друштвено-верско-народним координатама није никакав екстремиста - као што ни неки врач у људско/мајмунском племену где је на посебној цени људско месо, не пердставља злочиначки ум канибала, већ високоцењеног члана заједнице.

Али, зар смо ми, Срби толико ниско пали, да је Разум постао наш морални оријентир?

Та није прошло пар дана, како је Тијанићева миљеница Оливера Ковачевић у јутарњем програму РТС ставила знак једнакости између једне наркманске жртве и жртава Јасеновца. На тај начин, као колатералну корист, непобитно је доказала теорему Јелене Карлеуше да јој је мозак полни орган.

[Слика: images?q=tbn:ANd9GcRt2lten7IcRYaG0ta9XJM...zkHxEp37Dw]
Оливера Ковачевић, девојачко Playboy
[Слика: olivera-kovac48devic487.gif?w=632]
Оливера Ковачевић, умјетичко Тијанић, загрева полни орган пред емисију

Наравно, није ни плејбој зечица на привременој скрби код Тијанића тако удобно угњеждена у сарају нашег медијског Калигуле, да не слуша, односно не говори шта јој се нареди.

Да није у питање гаф неиспаване пустоловне „црне удовице“, већ „политика куће“, убрзо је потврдио сам Тијанић.... „Иако је са аутором склопио уговор о емитовању, директор Јавног сервиса Александар Тијанић три године неће да прикаже документарац о страдању Срба „Валдхајм - Скривено зло“.

И шта сад?

Па на потезу је влада Србије. Морала би да смени српског Разума Тијанића. И, битније, да промени „политику куће“. Има овај народ неке обавеза према жртвама прошлих времена. А требало би да има и неку будућност. Ваљда.

Није све у преузимању власти и пост-изборној математици праћеној јатима прелетача.

На жалост, колико познајемо наше ћораве вође, главатог господина можда и промене, али „политку куће“ никако. Што себе да оптререћују проблемима са Каптолом?

УЧИТЕЉИЦА ЖИВОТА

19-8-`12.
[Слика: teacher.jpg]
„Сви ми прете што ја љубим дете,
еј ја се мучим дете да научим...“
Подучавајући Бећарац

Ових дана светску јавност је уздрмала вест да је једна средњошколска наставница енглеског језика осуђена на пед година затвора због секса са пет својих ученика.

Бар је сведочило пет дерана.

Сви су били пуни разумевања за своју наставницу, и оценили су је највишом оценом.

Кажу новинари да је олакшавајућа околност што су сви ђаци, који су долазили на допунску наставу ипак били пунолетни у тренуцима полагања најважнијег испита у животу.

Каже се такође да су сведоци на суђењу, полазници допунске наставе, уз то и рагбисти.

Треба рећи истину да је, без обзира на друшвени одијум ка проказаној наставници, њен допринос рекламирању рагбија - шире, физичке културе - значајан.

На исти начин, интересовање за енглески језик бележи нагли раст...

Такође, нема сумње да ће пет рагбиста који су поред бројних обавеза стизали и на допунску наставу, постати врло популарни код другарица, тако да су дефинитивно решили највећу тинејџерску бригу.

[Слика: images?q=tbn:ANd9GcSnE9Dw1caWxLepdKfvgat...MKv0nLrrVu]
Ко умије, њему двије...

Истина, није све тако лепо и бајно, као на насловној фотографији.

Госпођа учидељица је мајка троје деце, а муж јој је припадник војске УСА. У опису догађаја не каже се да ли су ђаци приликом обуке учитељици ствљали џак преко главе...

Отворене су и многе дилеме.

Да ли је у опште наставница заслужила затвор за своје прегалаштво? Помислите колике ће генерације бити ускраћене за њено више него корисно подучавање, док буде бескорисно чамила у затвору.

Други пак, изгледа задрти феминисти, постављају питање – а што и ђаци не иду у затвор јер су саучесници? Па побогу, зар да децу шаљемо у затвор због учења?

Од свега, мени је најбољи супруг од инкриминисане и резервни играч у омладинском рагби тиму. Очекивао би човек да он, прекаљени ратник, реагује као Рамбо-осветник, ал оно јок. Човек стаде безрезевно уз супругу, уз разумно образложење да ... "Ako poznajete Britni, znate da je ona odana osoba puna ljubavi i saosećanja. Brižna je majka i potrebe naše dece stavlja ispred svojih"...

Елем, бритни је чистила младе тексашке пиштоље из материнске љубави. Па да, кад ти је супруг брижни отац и дебил при војсци УСА, све постаје складно и разумљиво.

Поента је што је и едукативна волонтерска НВО акција прекинута баш када је почела давати најбоље плодове, објављивањем видео-записа наставе.

За све су криве видео-камере. Куд ће цивилизација отићи са тим видео-камерама?
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
Одговори 


[-]
Podeli (Prikazi sve)
Facebook Linkedin Twitter Digg

Скочи на Форум:


Корисник(а) прегледа ову тему: 1 Гост(а)