Одговори 
 
Оцена Теме:
  • 4 Гласова - 2.25 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
Батин подрум (Стара писма)
18-07-2018, 11:46 PM
Порука: #85
RE: Батин подрум (Стара писма)
ДРАЖА И МИ
[Слика: Drazza%2C%20pristalice%20KROP.jpg]

Текст први пут објављен 18. маја 2015.

ТАКИЈА: учење које даје верски легитимитет, право муслиману да лаже. По њој муслиман може лажно да негира да је муслиман ако је на то приморан јер би штета од храброг инсистирања на вери могла да буде већа од користи. Тако да кад год је муслиман приморан да лаже опрашта му се. Њему је заправо чак и наређено да се служи обманом ако ће то донети корист исламу. То је та Такија.

На етичкој матрици Такије, у колосалном сношају нацизма и бољшевизма, изрођена је савремена цивилизација. Да би звучало савремено и са нотом мистике, измишљено је ново име за стари муслимански трик – „кетман“. Особито је на цени „етички кетман“. Људи обдарени њиме кадри су да хладнокрвно побију милион људи у име револуције, демократије, спречавања „хуманитарне катастрофе“, ако наиђе таква потреба, али труде се да некако улепшају своју суровост, те се у личним односима граде поштенијима и бољима од људи који чувају природну етику. За Сорошоиде [1] које на малим екранима гледамо како им се из уста цеде многобројне лажне благоутробне фразе, док истовремено сеју смрт на све стране, Борџије су биле цвећке.

Балкан није могло ништа квалитетније да западне до кетманске „секунд хенд“ робе. Тако имамо усташке антифашисте, бољшевичке демократе, НВО ознаше, војвођанске балије, поштене титовце. Том паучином коју ни један ветар не може да поцепа, премрежено је српско небо, да сунце Слободе не може ни зраком да нас огреје.

У тако живописном миљеу, неки Суд је донео Пресуду да командант ЈВуО, једине антинацистичке војне силе на простору Краљевине Југославије, генерал Драгољуб Михаиловић, није осуђен као издајник. Само је убијен као издајник, у чему Суд није надлежан. Суд се није бавио ревизијом историје, будући да је у нас историја укинута.

Ако се сагледа јавни балкански дискурс након такве ослобађајуће осуде на вечито ништавило часног српског генерала, биће да су у праву они који се противили да се од крипто-титоистичких институција тражи било каква сатисфакција за ЈВуО и њеног команданта.

Ђенералова величина и српска правда једновремено појавише се тамо где је и очекивано – у страху и мржњи из страха од Србије. Хистеричне конвулзије које су ескалирале до гранд-мал стања кетманских антифашиста, након само наизглед, површно и позерски, опроштаја генералу Михаиловићу, избациле су поново на видело „партизанску епилепсију“.[2] И још више, показале су истост комуниста и усташа.

Постоје уистину они добронамерни који сматрају да Пресуда, која Дражу Михаиловића суштински не ослобађа већ враћа у ништавило недоказивости, јесте неки корак у добром правцу. Та добронамерност уверења да се тим путем може започети помирење, извире из племенитог патриотизма. Очекивање је да се тако, корак по корак, може стићи до истине, правде и народног добра. Они не разумеју да нико са њима неће да се мири, већ хоће само да их смири, наркотизује. Такви добронамерни су ван власти, а велико национално помирење значи и прихватање заједничке одговорности за судбину државе. Заједничка одговорност подразумева и партиципацију у власти. У конкретном случају, прихватање суштинске рехабилитације генерала Михаиловића значила би и суштински повратак на етички код старе српске државности, па би сви који из државног апарата позивају на помирење и заједнички рад, консеквентно покренули питање реституције Српске Монархије. Јер, коме није јасно, ово је Србија, не Бихаћка република.

Мисли ли неко да је вазални премијер Вучић у свом патетичном позиву на помирење, искрен?

Цитат:“Као председника Владе занима ме Србија 2015, Србија будућности, а све даље деобе на партизане и четнике сматрам непотребним и штетним за интересе државе Србије“... Премијер напомиње да разуме да је пресуда о рехабилитацији Драгољуба Михаиловића код неких изазвала одушевљење, а код других тугу и бес, али да што пре то превазиђемо, бићемо ближи победи пристојне, модерне и успешне Србије.“

„Пристојна, модерна и успешна Србија“ са партизанским такијма на челу квислиншке власти? Па ми знамо да Вучић жели да се помири са својом дисидентском квази-четничком фазом од пре петнаест година, односно да нам своју кетманску шизофренију наметне као „пристојност“, да би суверено владао следећих деценија. Али, то нема везе са пристојношћу и модерношћу, нити са интересима Србије.

Коме није јасно, након Пресуде Вучић се није састао са Престолонаследником и представницима патриотских опција, како би се направила Влада националног спаса, што би сваки одговорни државник учинио у стању катастрофе у којој смо, већ је већао са аутошовинистичким нарикачама и штеточинама, како са њима да реконструише Владу.

Подупире га радио-Ђука. Исповедно, Ђука каже да потиче из места у РС где титоисти још увек суверено владају. Са усхићењем прича како тамо сваке године иде на сеоску Славу – Дан устанка; али, ето, спреман је да Србијанцима опрости што нису паметни као они из његовог села.

Чији су пак „туга и бес“? Стефановић, Вулин, Дачић... ? Да, и Брозов унук. И та креатура има тугу и бес. У вези њихових туга и бесова, Дачић је тако у интернет простору измуштран, налупан и осрамоћен, да сматрам сувишним да наводим линкове. Сви знају.

Бес и туга такође припадају великом антифашисти Ненаду Чанку. Природно би било питати га, што не „отиђе“ у Лику, родни крај, па тамо врши антифашистичку сепарацију од усташке Хрватске? Неће. Дапаче, радије би да споји Српско Војводство са усташком Хрватском. Истовремено, грми да је поменута Пресуда отварање пута да се рехабилитује Хитлер???!!! Прадеда му је служио аустроугаре, деда и отац аустроугарског каплара, а он јопе Немце! Па логично је да савремени фељбаба Чанак господин Ненад мрзи човека који се као часни Србин борио и против његовог прадеде и против деде. И ничије није отимао, за разлику.

У околним државама расцветалог нацизма, насталим из онога против чега се борио Ђенерал, општа је констернација на Пресуду. У Хрватској Колинда оде да се поклони усташама, па се у повратку згражава на Пресуду. Месић исто. И он, једнако као и Чанак, мисли да је то пут ка рехабилитацији Павелића и Хитлера. Међутим, контрадикторно свакој памети, на исту страну стане и резервни Србин из Хрватске.
Цитат:„То ће, на жалост, несумњиво нарушити међунационалне односе не само између Хрвата и Срба, него и између других на простору бивше Југославије“, прокоментирао је саборски заступник српске мањине Милорад Пуповац у тексту Ениса Зебића Рехабилитација Михаиловића је као рехабилитација Хитлера или Павелића.
„То је силно велика погрешка као што би била рехабилитација Хитлера, Мусолинија или Павелића“, оцјењује министар правосуђа Орсат Миљенић.

На истој таласној дужини са про-усташким мњењем су наши „слободни медији“. Слободни медији су нешто што је добро плаћено од Западних обавештајних служби да бране бољшевике у Србији. Није апсурд. Нацисти сигурно стоје на становишту да се Србија може држати у покорности строгом бољшевичком диктатуром од стране прогресивних снага. Прогресивне снаге ћете препознати по жестоком залагању да се Србија утера у НАТО и ЕУ, макар „остала без иједног Србина“, уз истовремено чврсто држање за комунистичке традиције.

На „Пешчанику“ се са бесом и тугом питају „..шта је то што, са “чисто формалне стране” (која, како нас уверавају, једино занима суд) разликује судски процес који је у Београду вођен против нацистичког генерала Александра Лера од судског процеса вођеног против Драгољуба Михаиловића? Суштинске разлике нема.“ Са друге стране, у стручној анализи Весне Ракић-Водинелић, у којој су са по једном негативном опаском поменути Војислав Коштуница и Анте Павелић, констатује се пак да је суђење, у поређењу са суђењима у другим државама након Другог светског рата, ипак било релативно „поштеније“, па је с тога апсолутно непоштено да се суђење поништава.

Ту су наравно и Кораксове „карикатуре“, смешне као и оно што можете видети на вратима станичних клозета.

Класичну такију демонстрирао је Сабахудин Грухоњић /Нап.: У међувремену судски доказао да није Сабахудин, већ само Грухоњић/на својој, јел`те војвођанској, „Аутономији“. Ако занемаримо опаске о ракији и гибаници човека који преферира ракију и питицу, имамо његову провалу истине:

Цитат:За Србију је право питање: уколико постоји толики политички – а и друштвени консензус – о томе да овај четнички командант није био квислинг већ је – авај – био антифашиста, да ли је онда ова тзв. ужа Србија у Другом светском рату уопште била на страни сила победница? Или јој је можда Југославија пружила могућност да се ескулпира /нап. Ђ.И.: није замерити човјеку, први пут користи реч/од греха колаборације четника, недићеваца, љотићеваца и остале багре са нацистичким окупационим режимом? Колико је заиста партизанских одреда било на подручју те тзв. уже Србије? А колико их је било на подручју Војводине? Није ли Војводина наново додељена Србији након Другог светског рата, да би се повећао тај недовољно постојећи србијански антифашистички капацитет? При томе, не треба мешати Србију са Србима, који живе и на подручју Хрватске, Босне и Херцеговине, Црне Горе…

Елем, Сабахудин тврди да је Србија екскулпирана од стране комуниста тако што су јој придодате све традиције ЅЅ дивизије „Принц Еуген“, мађарских Хонведа, сремских усташа, те партизанских дивизија сатника Ивана Јосипа Рукавине, формираних од чистокрвних домобрана, који су вршили прочишћење Војводине од нациста, са и без суђења, у главном у масовним гробницама. Тако је Србији придодат и ексклузивни комунистички антифашистички патент – „анти-Аушвиц“, смештен у месту Книћанин, у коме је за време партизанске „Војне управе“ уморено толико немачке нејачи, деце, жена и стараца, да је тај логор постао највеће цивилно стратиште у Европи након Другог светског рата, и због чега сада Србија ни крива ни дужна носи крст срама, и сматра се свака освета над њом праведном.

Ако неко сматра да је узгред, нека буде: Сабахудин је доказ да су четници колаборационисти са Хитлером подвукао паралелом да је Милошевићева четничка Србија чинила злочине, геноциде чак, над муслиманима у Босни. (Може бити да је и Мира Марковић „четникуша“?) Истовремено, спас од тих србијанских злочина Сабахудин је нашао у Србији. Једнако као што је у тој шовинистичкој Србији којом је ономад владала та и та нацистичка багра, спас нашло и 15.000 Словенаца. Све је то „нацистичка“ и „ужа“ Србија нахранила и сачувала.

Истина је и то да ми Сабахудин никада није одговорио на читко питање да ли му је деда/прадеда био у аустроугарском шуцкору који је клао уз Дрину и у Мачви? И, да ли су сви они Грухоњићи, или само неки од њих, које сам налазио у списковима усташа, његови рођаци?

Србија јесте „мрља“ ма европској мапи. Србија, чак и под окупацијом која по окрутности није имала пандан, није дала ни једног ЅЅ добровољца. Сви други народи јесу. Истина је, Србија је одбила и бољшевизам. И сад, треба да се стидимо тога?

Негде загубљени у запенушаним антифашистичким анализама остадоше као „заштићени сведоци“ Анте Павелић и Миклош Хорти. Од чега треба „е(к)скулпирати“ ову двојицу, кад их нико није ни кажњавао? Односно, кажњени су приближно као и Милан Стојадиновић, који је прогнан на Маурицијус, мада се тачно не зна зашто, али свакако није правио ништа слично Јасеновцу, нити је бацао људе под лед. О Јосипу Брозу, који се убраја у десет највећих масовних убица ХХ века, да не говоримо. За тим славним човеком, десетим на вечитој листи светских злочинаца, наши антифашисти поносно кликћу „Било је часно живети са Титом“!

Антифашистички анализатори се никада у животу нису бавили феноменом међународне правде која редовно заобилази балканске злочинце. Изгледа да се сматра да је релативно праведно убијати Србе. Само ако се прихвати такав вредности систем, ђенерал Михаиловић јесте крив, јер се борио против поменуте тројице локалних крвника, против Лера, против деде и прадеде личког Шицера, и шуцкорских предака Сабахудинових, и толиких других. Па, морао је једном пасти, Слава му!

На моје лично изненађење, шта је мера и шта је пут, написао је један хрватски блогер. Не значи да бих сваку реченицу потписао, али, човек поштено пише, за разлику од наших антифашиста. [3]

Цитат:Раније им је један Хрват организирао убојство једног краља, други Хрват протјерао другог краља... убио им војсковођу... а у мп3 ....логично да нас не воле.... Сада још очекујем да ону лешину с Дедиња баците хијенама у београдском ЗОО-у..само вас молим да узмете узорке за ДНК-а..чисто ради знатижеље..па да се утврди тј. рашчисти и тај мит..наиме..неки веле да тај сатрап уопће није био Хрват него неко копиле подметнуто као мућак народима еx Југе...Ето..ако се утврди да јест био Хрват..ја се као Хрват у своје име испричавам за све злочине које је вама Србима направио...а има се тога поприлично за набројати.

И? Шта коме није јасно где је пут тешких реформи које Србија мора учинити да би поново постала права држава? Научио нас неки обични Хрват, коме ни право име не знам.

...........

[1] За Сороша се не зна тачно да ли је у питању мађарски нациста немачког порекла Георг Шварц, или жртва првога, мађарски Јеврејин Ђерђ Сорош, или преторијанац америчке демократије Џорџ Сорош.

[2] „Партизанска болест“ – За већину читатеља ... лик „лудог Бошка“ у филму Вељка Булајића „ Битка на Неретви“ из 1969. године био је први сусрет с поремећеним партизанским борцем необично ауторитативног и насилног понашања. Сама радња филма одвија се у прољеће 1943. године, када су се заправо међу партизанима и почели појављивати први случајеви хистеричних психичких поремећаја. Први пута су замијећени и забиљежени на подручју око Козаре у изразито партизанским срединама. Појединци су западали у неку врсту транса и у том стању проживљавали и приказивали борбу с непријатељем. Напади су трајали од неколико тренутака до неколико сати и понављали су се и до десетак пута на дан. Послије проживљеног напада болесник се уопће није сјећао што је за вријеме напада говорио или чинио. Болест се наставила прогресивно ширити по осталим крајевима, а посебно се интензивира завршетком рата када се број обољелих почео нагло повећавати. У медицинским круговима болест је била позната под називом „козарска психоза“.
Отуда, ако је до помирења, четници су дали најбоље што су могли, психијатра Немању Вурдељу, најбољег психијатра на свету.

[3] Srbijanci, moje čestitke
http://pollitika.com/comment/reply/14209#comment-form
----
Накнадна напомена:

Првобитно, напис је објављен на сајту "Српски културни клуб" али је хакерским нападом сајт оборен а архива уништена.
Затим су исти напис пренели "Добошар",
http://www.dobosar.com/djordje-ivkovic-draza-i-mi/
"Вести" и "Весник" http://vesnik.net/%D1%92%D0%BE%D1%80%D1%...%BC%D0%B8/
...Али је и на ова три сајта доживео исту судбину.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
19-07-2018, 10:03 AM
Порука: #86
RE: Батин подрум (Стара писма)
Неће ваљда и овде доживети исту судбину.Шок
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
19-07-2018, 01:54 PM
Порука: #87
RE: Батин подрум (Стара писма)
(19-07-2018 10:03 AM)Бенито Пише:  Неће ваљда и овде доживети исту судбину.Шок

Неће, ако будем паметан па не критикујем много "Двери". 5+5

Има исправка: + "Србијански глас". Дакле, објављено на пет портала, и све нестало или избрисано.

Да не будем досадан са старачким богорадањем, ал' јбг., досади на крају и живот, а не писање "про боно" политичких и са њима граничних текстова, а да за тобом иде пет "теткица" и брише све варикином. Осим оних двадесетак претњи смрћу или умлаћивањем, једва да је нешто остало. Гледано бројем прегледа, уништено је близу 80% мојих објава.

Већ не знам где сам све писао о томе, али поновићу, па ако се понављам, прескочите.

Кулминација што се мог писања тиче беше октобра 2015. Јес' да се згодило да тог месеца изађе нешто више мојих текстова, али, све једно, што се тиче политичке аналитике, био сам најшерованији аутор у Србији, ако не рачунамо Дражу Петровића који је писао ем за моћни Н1, ем су му објаве биле дебело спонзорисане. О толиком броју шерова за поједине своје написе Ђ. Вукадиновић или С. Антонић и сл. су само могли да сањају.
И онда је почела сеча. Нагло.
Типичан пример:
"Kако су комунисти 1944. године у Новом Саду побили Србе, интелектуалну елиту Војводине"
http://www.srpskaistorija.com/kako-su-ko...vojvodine/
Не, сајт "Српска историја" је у реду. Него, идите доле, наводи се извор "Војвођанске новине". Пробајте да уђете у тај извор. Нема, ерор 404 нот фунд. О чему се ради? Изворно, текст је објављен на СКК и "Србијанском гласу", и већ тада је имао добру прођу. После по' године, господа и/или госпође са "Војвођанских новина" преузму чланак, обраде га, скрате, промене наслов... и тек је онда доживео праву експанзију. Ја им чланак нисам нудио - "нит лук јео, нит лук мирисао". Све кад се сабере, тај чланак је објавило најмање 25 портала (толико сам успео да лоцирам, а Гугл не избацује све налазе, нарочито ако је промењен наслов а изостављено име аутора). Уз то, не као линк већ текст у целини преко ФБ је шерован више од 160 пута. Колики је то могући број читања? Преко 50.000 свакако, 100.000 може бити. А шта су урадили на "Војвођанским новинама"? После три недеље обрисали су и тај чланак који су сами поставили и све раније моје текстове које су објавили. Та ко је луд да обрише текст који се тиче историје у моменту кад има +1.400 шерова, и кад тај број рапидно скаче? Па то без "интервенције споља" нико себи не би радио. Да се не лажемо, београдски "слободни интелектуалци" са титулама, кад им неки текст нагура +1К, иду по "штрафти" напувани као паунови.
Е, тако сам ја дотеран до тога да пишем текстове од којих за неке треба по две недеље рада 8х дневно, сасвим сигуран да ће исти допрети до мах. 500 читалаца. Па ти Бато изволи, пиши. Ово је слободна земља, а Интернет још слободнији. Ако се нешто буниш, шта'ш, џангризави старац.
Пошто ми је пропало 2/3 онога што сам писао за ФСП, јер нисам чувао копије, мрзело ме, сад немам друго него да оно што сам другде објављивао па побрисано или затурено, још негде објавим. У мом компу им дође као у фрижидеру на "патологији".
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
19-07-2018, 04:55 PM
Порука: #88
RE: Батин подрум (Стара писма)
Само јако, Нимбусе...
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
23-07-2018, 12:58 PM
Порука: #89
RE: Батин подрум (Стара писма)
ИЗ „ЦВИЈИЋЕВЕ КЊИГЕ“*

[Слика: jovan-cvijic.jpg?w=283&h=364]

О добрим намерама и илузији.
У годинама када се спрема последње
ништење српства у Босни и Херцеговини,
И години када Србија више неће бити своја.

Први пут објављено 11.3.2014. "Србијански глас"

I

ЗНАЧАЈ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ ЗА СРПСКИ НАРОД**

Србија и Црна Гора су мале области кристализaције, у којима није скупљена ни једна трећина народа српско-хрватског језика.

Резултат израчунавања је овај: Народа нашег језика има око десет милиуна. Он по броју долази на треће место међу Словенима, одмах после Руса и Пољака. Од немачке границе до Цариграда нема већег народа од нашег. Већи је од Чеха, Мађара, Бугара и Грка. Годишњи прираштај нашега народа износи око 100.000; исти је или већи од околних народа, а спада међу народе који највише прираштају. У том великом комплексу или етнографској области српскога народа Босна и Херцеговина имају централни положај.

Сва та народна маса од десет милиуна говори једним језиком који је толико једноставан, као ретко који у Европи. Од Истре па дубоко у Македонију могу се сељаци међу собом споразумевати. Осим тога је славистима и зналцима језика познато, да на Балканском Полуострву нема народног језика који је толико формиран и усавршен за литературу и науку као што је српски језик. Први књижевни споменик српскога језика постао је у Босни 1189. године, познато писмо бана Кулина. Најлепше народне умотворине постале су на земљишту Херцеговине и Босне. Језик Херцеговине узео је оснивалац српскога књижевног језика и новије српске литературе, Вук Караџић, за књижевни језик српскога народа. Тај исти језик усвојен је за књижевни језик Хрвата још у првој половини XIX века. Многи најзаслужнији људи српскога народа пореклом су из Босне и Херцеговине. Неколико од данашњих најбољих српских књижевника, чији су списи распрострањени по целом српском народу, Херцеговци су и Босанци. Свако научно предузеће у Београду налази најживљих сарадника у Босни и Херцеговини. О целини српскога народа и његовим националним тежњама има иста схватања сва српска журналистика, а у извесном правцу предњачи српска журналистика Босне и Херцеговине. Поред свих препрека, које се стално постављају, литерарне и научне везе између Београда с једне и Мостара. Сарајева и Бањалуке с друге стране остале су живе и интимне.

Али народ обележенога простор није везан само истим језиком и литературом. На већем делу те географске просторије постоји српско национално осећање и мишљење, које је у широким народним слојевима тако јако као ни код једног балканског народа. По заједничким историјским традицијама јасно се осећа да су народ и виши народни живот састављени не само од живих личности него и од мртвих и од догађаја прошлости. Иако има регионалних разлика, исте су основне психичке особине народа целе обележене области, оне стваралачке особине народног духа, које се у свему показују: почевши од мотива и орнаментици и начина на који се зграде и алатљике граде па до погледа на живот, до оне суме осећања, празноверица и маштања, којима народ даје себи рачуна о свету и животу. И у овом погледу народ Босне и Херцеговине представља један од етнографски најсвежијих и најјачих делова српског народа и чини нераздвојну целину с народом западне Србије, Новопазарског Санџака и Црне Горе. Кад се из црногорских Брда пређе у Херцеговину не опажа се у народу никаква разлика. Исто тако, кад се из пограничних крајева Србије пређе у Босну или у Новопазарски Санџак. Скоро цело становништво западне Србије пореклом је из Херцеговине, Босне и Новопазарског Санџака.

Трговина не само Босне и Херцеговине већ и суседних области, па и западне Србије поглавито је у рукама Херцеговаца. Нигде није оданост и пожртвовање за културне и просветне интересе српскога народа више развијена но у Херцеговини и Босни. Шта више Босанци и Херцеговци су у знатном броју учествовали у свим ратовима, које је Србија у XIX веку водила ради свог ослобођења и ослобођења суседних области. Они су још у турско време, пре окупације, дигли велики број својих цркава, школа и основали друге просветне установе, и тај су рад и после окупације наставили; и сад сами издржавају своје школе и учитеље и чине велика завештања на економске и просветне циљеве. Имају своју просветну организацију, која располаже знатним средствима за школовање даровитих, младих људи на университетима.

Идући из Србије према западу најпре се у централној Босни наилази на католичко становништво српскога језика. Граница између једноставног православног и мешовитог православно-католичког становништва иде у главноме развођем између река Дрине и Босне. Католичко становништво Босне и Херцеговине се до окупације осећало као целина са православним. Измешано с православним, које преовлађује, оно лежи у средини између Хрватске, у којој већину чини католичко становништво, и Србије с источном Босном и Херцеговином где су искључиво православни. Из тих делова Босне може се дакле знатно утицати да се изравнају разлике створене различитим историјским развитком између западних и источних земаља истога народа и да се оне још чвршће споје, но што је сада случај, у једну културну целину. Ово тим пре и лакше што су већина Хрвата и Срба у Хрватској показали да су не само осетили потребу да се узајамно трпе, већ и способност и увиђавност да заједнички раде. Дух и смисао аустриске окупационе управе био је томе сасвим противан: растављао је и удаљавао ове народне делове.

Из изложенога је јасно да су Босна и Херцеговина по вредностима народа, по његовом централном положају у етнографској маси српско-хрватскога народа и по згодној мешавини православних и католика кључ српскога проблема. Без њих не може бити веће српске државе. Оне су најважнија област и за решавање српско-хрватског и тиме југословенског питања.

-----------

* Из „Цвијићева књига“ – Српска књижевна задруга, 1927.
** Штампано најпре 1908. године. Овде прештампано из „Говори и чланци“, Београд 1921, 1, с. 214 -216.
----------------------------------------------------
II

О ИСЕЉАВАЊУ БОСАНСКИХ МУХАМЕДАНАЦА*

Познато је да су се мухамеданци почели исељавати из Босне и Херцеговине после Окупације; пред 1908. годину то исељавање је сасвим ослабело; од Анексије је узело највеће размере. Ово је нарочита врста миграција. У Европи мигрирају данас веће народне масе из економских узрока. Исељавање босанских мухамеданаца само је у малој мери изазвано економским, много више психичким узроцима. Не само с националног већ и са научног гледишта је миграција босанско-херцеговачких муџахира важна и интересантна. Одзивам се дакле радо позиву мухамеданске омладине да о томе саопштим своја проматрања и закључке.

*
Скоро сви босански муџахири пролазе сада кроз Београд. Пред полазак брзог воза, који се креће из Београда за Солун око поноћи, београдска жељезничка станица прекриљена је босанским муџахирима. Људи трче и свршавају послове пред полазак воза, а жене и деца, као крда, седе и леже на поду станице. Сви се на овој врућини и запари згурају у вагоне III класе, и још у поноћи виде се на прозорима вагона живахна, здрава и лепа дечица нашег језика, која још не спавају; имају да издрже целу ноћ и цео дан, док приспеју у Солун. Има већ више од два месеца како их возови непрекидно носе и нико их овде никаквим разлозима не може зауставити. Они на крају крајева одговарају: све ће се из Босне иселити.

Изгледа да се у студијама и размишљањем не може добити тако дубок и свеж утисак о томе шта значи вера и како може бити неизмеран њен утицај као разговарајући с тим босанским исељеницима. Сва друга им је осећања пригушила и искоренила. Ни најмање не помаже то што говоре нашим језиком. Нема скоро ни трага од осећања да су они с нама народна целина. Ако им поменете, јасно видите како је то од њихове свести јако далеко као што је блиско и јасно да су због вере исто што и Турци. Ја сам могао запазити осим тога само још једно осећање: мржњу на странце који су у Босну дошли. Иду у далеку и сасвим туђу земљу са заблудом да су Турци, једном од највећих заблуда што их је икада један народ имао, и са мржњом, немоћном и неактивном мржњом на завојевача. С више неразумности и очајања није могуће своју земљу оставити.

Ови босански муџахири ће наћи своје саплеменике, раније исељене, не само по европској, већ и по азиској Турској. Последњи су махом они што су се први после Окупације одселили. Има их у Малој Азији (Анадолу) у већим масама од Смирне до Ески-Шехера, нарочито око Брусе. Чине мухаџирске махале по варошима и варошицама и цела села, и нека се зову Боснакеј, босанско село.. Ја сам био у Бруси и суседним областима у лето 1905. године и сазнао сам ово о утицају нове земље и прилика на босанске муџахире.

Одмах после досељавања су многи изумрли, неке целе породице. Рачунају да их је за првих пет година по досељењу око 1/3 помрло, нарочито деце. То је објашњиво. Велика разлика, нарочито климатска, између зелене и шумовите Босне, која је скоро цела под свежим планинским ваздухом, пребогата текућом водом, и између спрљене Мале Азије, суве климе, с ретким рекама и изворима. Кад се босански мухамеданци у масама пренесу и трансплантирају у Малу Азију, они морају изумрети. Само ће остати у животу оно што је најјаче и што се може прилагодити новој средини. Али ће и њихово потомство још изумирати, јер је организам босанских муџахира, њихова крв и њихове ћелије, и наслеђем удешен за климу Босне, не Мале Азије.

Оно што је остало у животу дубоко је незадовољно. Старци нису могли научити турскога језика. Где их је више заједно још се међу собом разговарају, и вену и чезну за својом земљом. Овде се тек осете да су странци, да нису Турци и да с Турцима, осим вере, немају ничег заједничког. Причали су ми босански мухаџири, који су као младићи дошли у Малу Азију и онако научили турски као што прост човек, који се потуца по Аустрији или Немачкој научи немачки, да сваки Османлија позна од прве речи да су странци и да се с њима као са странцима понаша. Деца, тамо рођена, науче турски, али, не ретко, има случајева да не науче добро српски, и тешко се споразумевају са својим родитељима. Са покољењима ће од њих постати праве Османлије.

Једно вече сам се састао ради разговора са важнијим босанским мухаџирима из Брусе. Било је тешко гледати те опале и оронуле људе, махом представнике неколико најпознатијих и најсилнијих босанских породица. Сви су се само тужили и кајали, што су напустили своју земљу, али су се тиме бранили што се под „Швабом“ није могло издржати. Осећа се како је код бегова главни мотив за исељавање био сујета: сматрају се за увређене, јер је у Босни нестало старих прилика. Нису се сећали да није беговски и господски волети своју земљу само онда када се у њој може господарити.

Нема скоро вароши и варошице у Старој Србији и Македонији у којима нема нарочитих махала са насељеним босанским мухаџирима. Има их и по селима, и мени су остали у најживљој успомени мухамедански Корјенићи из Херцеговине, који су насељени у Малешу на самој бугарској граници, јер су се обрадовали као да су неког свог срели, кад су видели људе који говоре њихов језик и познају њихове крајеве. Видео сам их насељене чак и у Еласони, у Тесалији, према грчкој граници.

За ове мухаџире се не може рећи да су премештени у сасвим стране и по природи битно друкчије земље, али је њихова беда сасвим неизмерна. Код врло многих се носталгија развила до праве болести; то се више осећа на беговима и сељацима, мање на варошанима, који су се као такви из Босне иселили. Сељак и бег воле синор своје земље, и после много година описују га како изгледа и како у пролеће мирише жбуње, које је по њему избило; сећају се сваке воћке, коју су садили и калемили, сваког дрвета, гајева и гора, бразди и травки, које су ралицом превртали и као да још осећају мирис своје узоране земље. Чежња и бол се попну до манитости, кад почну уз то изазивати успомене и говорити о животу и обичајима своје земље, који су несравњиви и према којима је све oво што сада раде само јад и беда.

Иде им врло рђаво. Сваки извежбанији путник може унапред да позна у варошима Старе Србије и Македоније махале босанских мухаџира: по оронулим и посрнулим кућама, које изгледају као да су напуштене, по дроњавом оделу људи и жена и по општој запарложености; утисак је такав као да све што видите говори и виче: ми смо остављени и запуштени и хоћемо да се запарложимо и затремо. Од људи, који су по босанским варошима били окретни трговци, није се одржао ниједан од сто, и пада у очи да ти, што су се одржали и напредовали, махом су били лиферанти турске војске. Познао сам велики број турских чиновника и међу њима нисам нашао ни једног босанског мухаџира, који би више стојао на такозваним степеницама чиновничке хијерархије. Али их је врло много међу суваријама и заптијама (турски жандарми); ако могу судити по онима што су мене пратили, они чине више од половине жандарма европске турске.

Потомака првих босанских мухаџира има доста међу официрима. По мојим обавештењима у турској војсци има преко 300 официра нашег језика, међу којима је неколико генерала; истина је знатан број од њих из Новопазарског санџака. Као да је војска једина струка у којој и босански мухаџири напредују. Они од њих који су свршили турске војничке школе знају турски, али међу собом говоре српски и сви га беспрекорно знају. Муче се само са речима нашег језика, које су производ више културе и нових потреба.

Једног јутра у априлу ове године дошао сам из Пазара или Јениџе-Вардара у јужној Македонији на железничку станицу Топчин да ухватим воз који иде из Солуна за Београд. Изненади ме кад на станици угледам једног средовечног Босанца са булом. То није правац којим се они сада крећу; Они иду обрнуто од Београда Солуну. Чим сам га српски ословио, он се за мене привезао. То је збиља мухаџир који се враћа у Босну. Иселио се са женом и четворо деце пре двадесет година, и био је имућан. Деца му умирала и зато је мењао места по јужној Македонији. На послетку остао и без деце и без игде ичега. Морао је радити као аргат и допирао је тако до Цариграда. Био је још сачувао речитост Босанаца, и представио ми је живо и са сузама у очима не само материјалне невоље, већ у и онај дубоки бол, који туђина и заблуда у човеку остављају. Тај зна да су Турци, прави Турци, нешто сасвим друго но што је он и да он с њима нема ништа заједничко, осим вере. Њему је сада јасно да смо му ближи него Османлије. Овај пропали човек враћа се у Босну да тамо саму умре, и то на наваљивање своје жене, која плаче за својом кућом двадесет година. Узда се у сроднике, који су у Босни остали. Кад би било по његовој вољи, он се не би враћао, јер не може од стида и срамоте. Кад сам му напоменуо да другима у Босни говори да се не селе и да им несрећу на себи докаже, он се само ударао по глави и викао: тврде босанске главе неће послушати; и мени је говорено па нисам веровао.

*

Исељавање босанских мухамеданаца најмање је изазвано економским узроцима. Селе се најимућнији. Ако се и сиромашни селе, то није због тога што би у Турској налазили боље зараде; напротив, прилике за зараду су повољније у Босни. Они се дакле селе из области бољих привредних прилика у земљу лошијих економских прилика. И ипак сада код босанских мухамеданаца не само наклоност и тежња, већ народни хук за исељавањем ( Онај узвик: „сви ће се из Босне иселити“ обележава тај хук).

Као што је поменуто, главни узрок томе је психички или, ако употребимо старији израз, нарочито стање народне душе, које се развило под утицајем прилика што су настале после окупације и нарочито анексије. То је стање незадовољства с приликама и самим собом, озлојеђења, очајања. Истина, такво душевно стање завлада код свих мухамеданаца Балканскога полуострва кад потпадну под туђу, хришћанску управу, али је у Босни много интензивније. И то је управо оно што треба објаснити.

Босански мухамеданци су живели под нарочитим приликама и имају друкчије психичке особине но остали словенски ренегати Балканскога Полуострва. Сасвим су друкчији него Помаци или помухамедањени Словени Јужне Старе Србије, Македоније и Бугарске. Као што је познато, босански мухамеданци су Срби, знатним делом српско племство, које је променило веру (поглавито богумилску и православну) и изгубило народну свест. Бивша господа, они су и под турском управом остали господа. Босна је вековима је вековима била перифериска турска земља, највише удаљена од Анадола и Цариграда. Османлије су је могле поглавито тиме уза се држати што су повлађивали босанским муслиманима. Ови су често имали стварну аутономију. Отпавши од вере и српске народне свести, ови мухамеданци су тежили да се покажу достојни нове вере и нових положаја и стављали су се све већу супротност према својим сународницима, који су остали у старој вери. Последње су чинили због оног стида , који се јако јавља код свих ренегата и изазива тежњу да се тобож удаље од свог корена и да затру везе и осећања , која су их за њега везивала. Тако су се код многих развиле особине осионости, разметљивости и лажног турцизма. Познато је како су „Влахе“ третирали. Направили су се ак-турцима и веровали су са у бољи Турци од Османлија. Сумњали су кашто и у султане да ли су онако добри Турци као што су они. Оволико силе и апокрифног турцизма није се могло развити ни код једних других исламизованих Словена Балканскога Полуострва.

Осим тога су на њихову српску природу била накалемљена оријенталска осећања и расположења, и развио се живо и разноврсно колосалан домаћи и интимни живот. Усталила се била извесна хармонија и нарочита врста рахатлука или конфора. Уз то су више но и једна друга народна група на Полуострву задржали неки окамењени, јамачно средњевековни начин мишљења; у маси су некритични, кадри веровати у немогућности, фантазисти.

Гром из ведра неба не може изненадити и пореметити као што је апокрифне Турке Босне и Херцеговине душевно пореметила најпре привремена окупација, затим анексија. Потпали су не само под хришћанску државу већ под хришћанску државу клерикалних тежња и строгог бирократског режима. Душевно стање њихово није постало повољније услед тога што их је босанска влада дуго време фаворизовала. Од окупације је њих све вређало и они су са свих страна вређани.

То дубоко незадовољство је могло ослабити, ако би се мухамеданци предали унутрашњим борбама. И оно је збиља почело малаксавати. Исељавање, започело после окупације, било је стало. Међутим ново незадовољство, које је настало после анексије, преобраћено је у нови хук за исељавањем.

Широке народне масе се врло тешко крећу и у нормалним приликама, нарочито им је тешко прелазити државне границе. Путујући наилазио сам на обичне људе и сељаке, који су послом изашли из своје области или још даље из своје државе, и уверио сам се како је путовање за њих низ невоља и кашто патњи; још теже им је кад морају под новим непознатим приликама зарађивати. Босански мухаџири се премештају без економске потребе, у масама, у нове прилике и у област поглавито страних језика; даље у земље економски неразвијене, где не могу наћи зараде. Уз то су и они сами троми, некултурни, не умеју да се помогну, све им је страно, а уз то долазе са особинама дубоко увређених, које нове прилике такође вређају и разочаравају. Не само у Европи, можда и даље, нема већих патњи којима би народне масе биле изложене но што су ове босанских мухаџира.

И зато се најпре јави мисао како треба процес исељавања зауставити, и то би била на првом месту дужност млађе мухамеданске интелигенције. То је велики задатак и захтева најенергичнија средства. Слабо вреди радити журналистиком и књигама, јер је ретко ко од босанских мухамеданаца писмен и довољно спреман за читање и разумевање. Народни хук би се могао можда зауставити живом речју и апостолским радом: ако мухамеданска интелигенција зађе од села до села, од куће до куће.

*

Како исељавање босанских мухамеданаца утиче на наш народни биланс и колика је од тога штета за нашу народност?

Несумњиво је да се њиховим исељавањем знатно смањује број људи, који говоре српским језиком. Нестаје их из Босне где би тај језик сачували, а иду у Тесалију и Анадол, где ће њихови потомци заборавити српски и научити турски језик. Што ће ни у овим областима привремено раширити српски језик, нема значаја за будућност. Тренутно и привидно изгледа да је за српску народност мања штета од тог исељавања но што је за српски језик. Народна маса босанских мухамеданаца осећа се као Турчин, и све невоље, и на послетку и последњи догађаји, нису могли учинити да се у том погледу изврши преврат код босанских мухамеданаца, У тој маси нема ни сада других осећања сем верских и према томе псевдо-турских. Има младих и школованих људи, даровитих песника и појединаца, који себи чине част што су се могли дозвати својој народности. То су ретки изузеци.

Али верски фанатизам стално слаби код босанских мухамеданаца. Што буду просвећенији, он ће више слабити. У њиховој ће души остајати празнина, много доцније прави вакуум, и он се, изгледа, не може ничим другим трајно испунити до националним осећањем, за које сада нема места. Истина, изгледа, то се већ и сада назире, да ће Аустрија тежити да од заосталих босанских мухамеданаца створи средњу партију, неутралце, нешто налик на некадашње национално безбојно чешко племство, да би могла с њима по вољи политички оперисати. Није немогућно да она у томе бар у неколико успе. Али мухамедански неутралци не могу то на дуга времена остати, онако исто ко што није могло остати неутрално ни чешко племство. Најпросвећеније и најпрогресивније природе брзо ће се вратити својој народности. Остале мало доцније.

Исељени мухамеданци су дакле заувек изгубљени за српску народност, они што остану у Босни враћаће се са напретком просвећености својој народности. Не само из хуманих побуда већ и из националних морају дакле Срби најживље настојати да се босански мухамеданци не исељавају. Они треба да се за то онако исто заузму као и мухамеданска омладина.

Историска несрећа је учинила да је знатан део босанских Срба променио веру и изгубио народно осећање. Сада мора због тога да нестане знатног дела босанских мухамеданаца: нестаће и њиховог српског језика и њихове српске физичке конституције, јер ће се потпуно претопити у један азиски народ. То се некад звало испаштањем због греха, а сада се зове социјалним законом. Али по том истом закону они босански мухамеданци, који остану у Босни, морају се вратити својој народности.

Али највећа опасност од исељавања босанских мухамеданаца и за српску народност и за остале домаће елементе у Босни у томе је што ће иза босанских муџахира остати празне земље, велике просторије и што оне могу бити насељене странцима. Познато је да је тим начином ослабљаван и истискиван наш народ у Славонији, Срему, Бачкој, Банату; тако су ове покрајине по етнографском саставу постале мешовите. Зато није довољно само откупљивати земље, које остану иза мухамеданаца у Босни, већ треба спречити да се на њима насељавају странци. Треба насељавати Србе, Хрвате и Словенце. Ако се не могу населити људи нашега језика, нека то остану унутрашње просторије, по којима ће се моћи домаћи раширити и умножити.

-------
* Штампано најпре 1910. године. Овде прештампано из „Говори и чланци“, Београд, 1921., 1, с. 255 – 264.
---------------------------------

Напомена: Последњи наставак, "ПСИХИЧКЕ ОДЛИКЕ ШУМАДИНАЦА", сутра или кад сервер дозволи.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
24-07-2018, 10:42 PM
Порука: #90
RE: Батин подрум (Стара писма)
III

ПСИХИЧКЕ ОДЛИКЕ ШУМАДИНАЦА*

(Из "Цвијићеве књиге")

(Први пут објављено 11.3.2014. "Србијански глас")


Најпре, чини ми се, пада у очи као психичка карактеристика Шумадинаца у ширем смислу, нешто крепко, живчано, врло активно, често нервозно-активно, и смело. Осећа се велика живчана и радна енергија. Има горљивости за посао и има доста жураца, живчаних људи који на нос падају од рада и кадри су, изгледа, сваки посао савладати. Чамалица скоро нема, а има појединаца од велике иницијативе. Ово је све још живље у интелигенцији и неким варошким слојевима, и странцу се чини, да се овде све гура, хоће напред, са великом упорношћу и жилавошћу. Даље, сви су изгледа прилагодљиви, навикавају се на нове прилике и услове живота, нема укоченог традиционализма у раду и животу. Кад се ближе загледају, нађе се у њима, у већини, много осећајности, питомине и благодарности, али и се појаве и црте оштрине и суровости. Код Шумадинаца има по правилу много озбиљности и ретко се „ајначе“ („ћалапрдају“, зановетају), као што је то често случај код правих Динараца.

Не расплињују се, не исказују олако своја осећања и не говоре много, нарочито не кад осете да је то некорисно и без резултата; ретко је дакле фразерство, готово сасвим ретко. Шта више, народне масе могу ћутећки или с мало речи, стрпљиво и по изгледу немарно, извршити тешка, опасна и благородна дела; нарочито се опажа како могу све више ћутећки трпети. Несумњиво су мање говорљиви (треба разликовати оне што нису пореклом из Србије!) не само од људи панонске равнице, који су често сувише говорљиви и сувише љубазни, и од слаткоречивих Србо-Хрвата динарско-приморске зоне, већ много мање говоре но и Старовласи и племенски људи, који станују навише од Шумадинаца и који такође често говоре, да се говори, кашто и онда, кад их не слушате. Многима, нарочито онима расплинуте осећајности, ова шумадијска црта учини се као немар, непажња, нељубазност; међутим је то, као и све горње особине, знак мушкости, чврстине, збијене енергије.

Јако пазе на образ, част, понос, и то по правилу са једном нотом озбиљности и достојанствености. То се показује у начину како сусрећу друге људе, како се појављују као кућне и народне старешине, како изиђу на збор и сабор, како примају зле и добре догађаје. Ретка је она претерана и сујетна осетљивост на част и понос, као код већине осталих динарско-планинског типа, већ због уздржаног поноса и достојанствености могу да оћуте и отрпе мање увреде и неће се загрејати и запалити за сваку ситницу, која се поноса тиче. Али, ако се осећају дубље увређени или им је учињена неправда, махом не протестују иза леђа и не о(д)говарају, већ се испрсе и слободно, овда онда дрско, у очи кресну; вековима сами судили насилнику; самозване судије. Али се кашто јави доста жестине и наглости, онда осионости, шта више и суровости, као што је горе поменуто; то су трагови старог хајдучког менталитета.

Последње долази од опште српске и специјалне србијанске историје, која их је често стављала на муке и изазивала белу народну јарост. То се још више развијало због додира са Турцима, Арбанасима и Бугарима. На послетку нас није ни унутрашња историја Србије меко и нежно васпитала: Карађорђе је брзо пиштољем пресуђивао; Милош је био немилосрдан не само према противницима, већ и према опозиционарима, и једноме од њих је и језик одсекао; у једноме писму јавља Милош своме брату: “противне партије све сам уничтожио“; и народ није био милосрднији према владаоцима у које је посумњао; опште су познати најновији догађаји. Од тога је нешто остало у души Шумадинца.

Као што због горњих особина Шумадинци изгледају људима из панонске равнице, нарочито Србима из прека, јако мушки и мало опори и нељубазни, тако се људима из виших партија динарске планинске зоне чине питомо-јуначни и милосрдни; последњи у својим песмама називају Србију племенитом, јуначном, славном и питомом.

Многи посрћу, и морално посрну и падну, али, ако им душа није пропала, они се у Србији опет могу дићи. Као год што су кадри срушити човека, исто тако му не сметају, чак и помажу му, да се морално дигне. Али несумњиво наступају периоде у којима изгледа као да је шумадиски свет изгубио способност да разликује морално од неморалнога, не показује одвратност према корупцији и непоштеној тековини, бар је не показује велика маса. Та ми појава још није довољно јасна.

У становништву Шумадије, а нарочито Подриња и ваљевских крајева, има неке врло старе питомине, коју сви познајемо. Има пристојности и благородности, или у крви или води порекло од старе патријархалне културе, у којој се поштовао старији и паметнији, уважавало поштење, високо ценила женска част, волели као најближи доби суседи и други сељаци, било општег саучешћа према бедницима; међу појединцима, породицама и задругама учвршћивало се пријатељство на појасеве, као дубока благородност за добра дела која су једни другима чинили. Ја сам познавао неке породице у Јадру, код којих је питомина и душевност била онолика као у сличним руским породицама, које описују руски приповедачи. Интересантно је да и оштри планинци, од Брда, од Црне Горе и високе Херцеговине, населивши се у Србију, постају питомији и блажи.

Та се питомина, дружевност и ред виде већ у првом устанку, и по нешто је од тога сачувано и у народним песмама, као н. Пр.: „Ту спртише торбе пртењаче, отворише дрвене чутуре, све два и два сјеше ужинати.“ Или: „Све с` коњици по два поређаше, а пјешаци по два загрлише.“ Или: „Извадите дрвене чутуре, напојте се поцерске ракије, зарад срца и зарад слободе.“ Даље,`као што је раније поменуто, није срамота јунаку јаукнути и заплакати кад виде невоље својих ближњих, „сиротиње раје“. Не надмећу се увек јунаци који ће на Турке ударити, већ иде онако како одреди војвода или се они сами споразумеју, - и ово је дубоко народно и има у њему доброте и шале – и пуштају напред онога који је сретне руке, као Срдана Илију у боју на Лозници; „нека буде свеколика кавга на онога Срдана Илију, и нек буде срећа Срданова.“

У народној маси Србије ова питомина и мекота није мања сада но у ранијим временима. Шта више у ратовима од 1912.-1915. показало се да је она можда још дубља и развијенија.

Шумадинци су се до пре које деценије одликовали веселошћу и песмом. Старији писци и путници често истичу да су се песме хориле по селима кроз која су пролазили. И најозбиљнији послови су зачињавани шалом и хумором. То је познато, а има и утврђених, готово историјских случајева.

Кад је ваљевска војска у почетку устанка први пут видела Карађорђа и чула његове речи: „добро дошли, браћо моја, српски соколови“, „верујте децо (каже прота Матија) да ту није војник који запевао није, а многи је старац радосне сузе проливао што је то дочекао. И преко свега Дубоког (између Обреновца и Београда) рекао би да не само војници певају, но да је и шумар и сваки листак на дрвету људски глас узео и пропевао; и тако с певањем 8. маја у Остружницу на конак дођемо“.

Ведрину, веселост, песму, шалу и хумор у кући, при раду, при путовању на коњима или пешке запазио је савесни Ото Пирх, који је 1829. г. Путовао по Србији, и коме је пало у очи као народна особина.

У томе је, поред народне особине, било и веселости задовољних људи, који су се ослободили Турака и уживали све повластице ослобођења. Јер, ја сам пролазио кроз долину Ибра од Рашке до Митровице и од Пазара преко Рогозне у турско време, 1910. г. С јесени, а затим у лето 1914. године, и нашао сам да се свет у погледу веселости из основа изменио. Уместо утучености и немара од 1910. године, 1914. г. Сам наишао на неко благо и питомо расположење, као код људи који прележе тешку болест, а уз то кашто и песму, често на веселост и ведрину; даље се јасно види општа тежња за тековином и напретком, радозналост и интересовање, што се такође на овим потиштеним чифчијама није пре запажало.

Све те особине, као изливи и облици веселости, доцније су ослабиле. И сад се сусрећу, и не тако ретко, али ми се чини да сам осетио како су често уздржате, пригушене. У свој јачини се јаве приликом великих народних догађаја, као уз турски рат 1912.г. и као што је био случај уз повољне велике догађаје аустросрпског рата 1914. г. У неколико махова се осетило како цео народ затрепти, пролије сузе радости и обузме га ведрина и веселост.

Интелигенција се тешко одушевљава и врло ретко у правом смислу развесели.

Често је истицана трезвеност као карактеристична особина народа у Србији; трезвено гледају на живот и на догађаје, имају развијен смисао за реалност. То би била рационалистичка црта: превлађивање разума над осећањем. И збиља је несумњиво да Шумадинци показују више трезвености и реална смисла но остали Срби и Хрвати динарско-планинске зоне, више но и многи остали Југословени; ипак остају неки, нарочито Хрвати у тршћанско-кварнерском приморју, који имају много смисла за трезвеност и реалност. Али те црте шумадијске душе могу се у ствари свести на здрав разум, због кога потиче склоност да се стварно и трезвено гледа на живот и догађаје. Није то још она израђена рационалистичка навика, која се добија дужим искуством и с вишом културом, под слободним приликама живота и развијања. Нама још недостаје дуго културно искуство; због тога код нас још није довољно развијено осећање мере; и зато се шумадиска трезвеност и смисао за реалност пре могу обележити као склоности које потичу из здравог разума, него као израђене рационалистичке особине. У вези с тим је јасно изражена тежња Србијанца за општим добром, на опште добро управљени смисао, који опет потиче из здравог разума; развио се као последица слободе и слободне државе; затим због непријатељства којима смо окружени и угрожени, који нас збијају и стално опомињу на опште интересе. Овом народном особином, склоношћу за трезвеност и реалност, може се , уз друге узроке, и то објаснити што ми међу интелигенцијом имамо више правих западњака но у осталој динарској целини, западњака са јако израженом поменутом рационалистичком особином и са развијеним осећањем мере.

Особито је развијено и за сву Србију карактеристично осећање за смешно, и махом је у вези са интелигентном и кадшто фином опсервацијом људских радњи; даље је у вези са оштрим проматрањем рада политичких и других група и друштава и са запажањем појава целе једне природе. Све се то оштро и овда онда малициозно проматра. Све што се не допада, изобличи се шалом, хумором и нарочито подсмешљивошћу и подругљивошћу. Тешко ономе који има особине што незгодно стрче или ради из суве сујете, из тежње за обичном коришћу коју другим чим маскира, или као недоук и природно непозван „попује“ целини! Учиниће га тако смешним да ће се весео смех хорити по Србији. Особито се лако учине смешним људи из панонске зоне због неких особина које ћемо доцније представити. Ништа се не прашта, нико се не штеди, никоме се не гледа кроз прсте. Шумадиска средина је најоштрија, најкритичнија и најподругљивија у динарској целини. У њој се сви људи, а нарочито јавни радници, „пропусте кроз решето“, пречисте и прекале – и мало их после тога пургаториума остану нетакнути и неначети. Кадшто онима што исмевају није увек до тога да омаловаже личности и исмеју догађаје, не раде то ни ради општег добра, већ из задовољства. На послетку, овде има више но што се у динарској целини обично срета таквих, међу интелигенцијом, који немилосрдно се проматрајући, и сами себи се подсмехну и често не крију своје побуде, ни себичне. Нигде у динарској целини мање хипокризије а више цинизма но код ових!

Осим природног дара, особина оштрог проматрања људи и њиховог понашања развила се и због поменуте разноврсне композиције становништва у Србији; измешани су људи разних и често стрчећих особина (на пр. Црногорци или Срби из прека), које су морале бити изражене: због тежње за изједначавањем те се особине исмевају; од подругљивости није далеко до цинизма.

Код Шумадинаца има здраве равнотеже између личних и себичних тежњи са једне стране и опште корисних и идеалистичких с друге стране; нису онолико материјалистички и егоистични као на пр. Бугари, али нису ни онолико понесени и занесени, у много прилика и често за ситнице, као неки прави динарци, на пр. Црногорци и Старовласи. Све се више у Шумадији опажа, како нису само осећања и занесеност, која их поведу и наведу на велика и благодатна дела што су изван њих и кадшто супротна или по изгледу супротна њиховим личним интересима, већ траже разлога и хоће да виде шта је циљ таквој акцији; на далеко не познајем свет који више жели да се обавести и увери него што су разумни србијански сељаци! Услед овога су код њих друкчији облици одушевљења и очајавања или панике. Не одушеве се онако лако као посавски Хрвати или Срби из прека, нити онако плаховито и убојно као Црногорци, али, једном одушевљени више издрже и даље терају.

То су показали одушевљавајући се и вршећи националну мисију Србије (и показали, може се без устезања рећи, у највећој мери); даље у политичком и економском животу. Осим тога, ова етничка група у нормалним временима даје многе појединце, који се без награде или с минималном зарадом, мучно живећи, одају до пожртвовања националном, националном, политичком и научним пословима. Исто тако не падају лако у очајање и панику, и ако падну то не траје дуго; за чудо се брзо освешћују и повраћају, брже но остали динарско-планинског типа.

За последњу особину има много примера из новије историје и новијег политичког живота, од којих ћу један навести. Познати су догађаји од 1813. г., све од вере и акције скочило је и ради на све стране. Многи се одмах спремају на нови устанак. То смишљају и емигранти, и у Срему у свим правцима помажу оне што су остали у Србији; разговори, преговори, вести, доставе. Већ почетком 1814. г. Диже Хаџи-Продан познату буну. Пре Милошеве акције скупљају се неки важнији људи у Радовцима и договарају да устану на Турке. Док се књаз Милош ломио, букне устанак у Јасеници и Гружи. Кад је почет таковски устанак, Милош наилази на све стране чете које га помажу, и сви одмах раде сагласно. Док се ови дижу, други иду за руским царем Александром у Париз, групе српских емиграната облећу око бечког конгреса. Чим је прешло дакле врло кратко доба првог запрепашћења, појави се дух отпора, солидарности и преданости општим интересима у великим размерама. Због тога се може рећи да готово није било два устанка, Карађорђев и Милошев, већ сам кратак прекид у једном једноставном устанку. Нема дуже панике и очајања, који убијају духове и сасвим униште тековину. – Треба се сетити и последње кризе у аустро-српском рату: обрт од 20. новембра 1914.г.

Из свега предходнога излази да је осећајна и афективна страна код народа у Србији и данас истина јака, али на решења акције утичу више разлози здравог разума но код осталих динараца. Услед тога је код Шумадинаца такође мање духовног и моралног volte-face-a (мада их још доста има), наглог прелаза из једног осећања у друго, често сасвим супротно осећање, као из мржње у љубав. Они, дакле, имају доста карактера, у смислу људске сталности и одређености, може се знати, како ће се под датим приликама понашати.

*

Има две особине народа у Србији, које су,због организације, постале вишега ступња но код осталих људи динарског типа. То су национална свест и демократско осећање.

Није потребно нарочито карактерисати националну свест народа у Србији, јер је она онаква као српска национална свест у опште. У Србији су у маломе кондензоване све српске земље, скупљена и сабијена сва национална снага и динарских и моравско-вардарских Срба. Националне мисли су прешле у осећања и тако постале део народног карактера. Она консолидована и једноставна национална душа нашла је у слободној српској држави нарочито повољно земљиште и претворила се у оргнизовану националну мисију. Осим тога, јунаштво динарскога типа овде је преобраћено у организован хероизам, чија су славна дела позната у из ратова од1912.-1914. г. – Интересантно је да се национална мисија Србије јави одмах у почетку првог устанка и исказују је народне песме, нарочито она песма јасних мисли Устанак на дахије. Борба се води ради слободе и ослобођења, свога и осталих српских земаља. Води се свесна борба, са одређеним програмом, пијемонтске тежње и пијемонтске песме. То, у вези са демократским мислима, постала је неукротљива и несавладива сила.

Карактеристично је да су Срби из других област одмах у почетку првог устанка осетили да је шумадијски устанак нешто сасвим друго но дотадашњи по другим крајевима, и да ће од Шумадије постати земља српске мисије. То су нарочито осетили најјуначнији међу свима, Црногорци, који су без суревњивости (иначе код њих претерано развијене) одмах разликовали свој задатак од велике мисије, коју предузима „питома, јуначна и славна“ Србија. Ни певају: „Од како смо царство изгубили, на Косову пољу крвавоме, још не није сунце огријало, а данас је огријало сунце: заратио Петровићу Ђуро, од Србије наше земље славне“. Кад сазнаду да околне потурице спремају војску на Србију, гледају да предусретну и убију нарочито „силне јунаке“, да олакшају борбу питомој Србији. Мени је познато из путовања да се у народу Црне Горе стално овако мислило о Србији. Осим тога су доцније плодну Србију сматрали као Мисир, а Београд им је био као Париз. То је порасло до највећег степена, када су у ратовима 1912. – 1914. г. Видели значај организованог и уређеног јунаштва.

Важна је особина народа у Србији демократско осећање. Основа је србијанског демократизма, држим, у овоме:

Демократска осећања и тежње су природне, јер је народ Србије за време ослобођења био хомогене друштвене структуре, народ земљорадника и сточара, у коме није било не само никаквих друштвених класа, већ није било ни знатних разлика у имућности.. Ко што Вук и прота Матија кажу, једино је господство било бити кнез, поп и калуђер, а и пандур је имао неко мало одличје. Нарочито су цењени попови и многи су тежили да имају попа у породици. Због тога су се породице презивала Поповићи и онда кад је у њима нестало попова, и зато је презиме Поповић код нас тако јако распрострањено.Кад је у намастиру ком у умро старешина, игуман или архимандрит – пише Вук у Ријечнику под намастир – новога је бирао околни народ, а владика му је само очитао оно што треба по закону.

Ни у народним традицијама нису могле наћи ослонца никакве друге тежње осим демократских. Истина, ми имамо дугу лозу, велики низ славних царева и јунака и великих патника, али то није лична и породична лоза као код племића, није крвна у ужем смислу, већ је то дугачка лоза нас свију, наша национална лоза. Даље, народ је од старе српске државе задржао успомени поглавито оно што му је као целини давало важности и величало га; ничег класнога.

Истина се кадшто и у народу нађу поједине личности или породице, у којима има ауторитативнога, кадшто готово круто ауторитативнога, господарске ћуди, и због тога се можда некима учинило да ми имамо склоности противне демократизму. То су поједини, махом ретки случајеви. Такви појединци и породице су пореклом или од главарских породица из Црне Горе, Брда и високе Херцеговине, где има племенског живота, или од оних старешина у задругама, где се старешинство у једној линији дуго задржало и где су се јављали људи виших способности; на послетку овакви појединци господарске ћуди могу и иначе избити. Али и племенски главари и старешине задруга су у основи изборни. Издвајање, ауторитативно, господарска ћуд је диференцијација која се појединачно јавља и у најдемократскијем друштву.

И династије и војводе ослобођене Србије биле су нове, младе, од сељака, и махом изборне или по сагласности с народом постављене. Било је повољно за развијање демократизма, што су династије биле народне.

-------
* Штампано најпре 1914. године.Овде прештампано из „Говори и чланци“, II, Београд, 1921.с. 106 – 114.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
27-07-2018, 02:18 PM (Последња измена: 27-07-2018 02:22 PM од Ђорђе Ивковић.)
Порука: #91
RE: Батин подрум (Стара писма)
Овог лета кише нас прате као никад. То је разлог зашто се присетих страшне поплаве 2014. А можда није само због тога.

Текст је теже пратити зато што се ради од "компилације" ондашњих вести (од којих неких више нема на Интернету) и мојих коментара, али ко је упоран разумеће о чему и коме је све реч.

--------

ИЗВАНРЕДНА СИТУАЦИЈА
(Или: Одакле је Премијер покупио фразу)

Први пут објављено 12. Мај 2014. "Србијански глас"


SERBIANMETEO (Први српски метеоролошки форум)

http://www.serbianmeteo.com/forum/

« Одговор #52 послато: 12. Мај 2014. у 09:22 »
Овом библијском потопу који се спрема ће претходити и један занимљив дан. Сутра ћемо бити у топлом сектору циклона, па ће температуре поново бити око или мало преко 20°C. Предфронталне нестабилности су ту, а смицање ће бити веома изражено, па су јако велике шансе и за прве суперћелије ове године код нас.

А за период од среде до петка немам да додам ништа што већ нисте написали. Потоп, хладно, ветровито, с обзиром на средину маја једном речју - ужас! Сва је срећа да се свему томе назире крај већ за викенд, у суботу знатно слабљење падавина, а од недеље суво и значајније отопљење. Остаје нам да се надамо да ће све ово проћи са што мање последица.

« Одговор #57 послато: 12. Мај 2014. у 17:44 »

Да бог сачува каква се кишетина спрема наредних дана, очекивао сам како се ближи период да модели постепено смањују падавине али ништа од тога...

« Одговор #66 послато: 13. Мај 2014. у 19:36 »

Прилично је извесно да ће највише падавина имати Мачва, Подриње, Срем, део Шумадије. Могуће је да ће у наредних 48 сати пасти и преко 100мм кише.
Нека је свима у тим деловима пуно среће са набујалим водотоцима у наредним данима...

http://www.dodaj.rs/f/3y/qN/21ZLNrrL/1/4...etgram.gif

13. Мај 2014.
Место збивања: Сарајево


[Слика: ap-vucic-hayat.jpg]
Serbian Prime Minister Aleksandar Vucic inspecting Bosnian honor guard during visit to the Bosnian capital of Sarajevo, on Tuesday, May 13, 2014. Serbian Prime Minister is in one day visit to Sarajevo.(AP Photo/Amel Emric)
http://www.b92.net/news/pics/2014/05/13/...%20big.jpg

Вучић: У Сарајево сам дошао као пријатељ

Локације Председника републике Томислава Николића и министра без портфеља за ванредне ситуације Веље Илића: Неутврђене, вероватно негде у Србији.

У Поднаслову: Обилне падавине и пораст водостаја

Танјуг | 13. 05. 2014.

У Србији су у наредна два дана прогнозиране обилне падавине као и пораст водостаја на више река.

На Сави код Шапца водостај се налази изнад границе редовне одбране од поплава са тенденцијом пораста од 15. маја, упозорио је данас Републички хиодрометеорлошки завод (РХМЗ).

На Колубари, водостаји ће границу редовне одбране од поплава прећи сутра, а границу ванредне одбране током 15. маја, навео је РХМЗ на свом сајту.

На Љигу, Тамнави и Убу као и на Јадру такође се очекује пораст водостаја док ће „на сливу Топлице током 15. маја водостај превазићи границу редовне одбране од поплава“.

На горњем току Западне Мораве, на Моравици, Бјелици и доњем току Ибра водостаји ће сутра и прекосутра превазићи упозоравајуће нивое.

На Јасеници током сутрашњег дана водостај ће превазићи границу редовне одбране од поплава, а границу ванредне одбране током 15. маја.

На Кубршници, Ресави и Лугомиру сутра ће бити превазиђени упозоравајући нивои водостаја док ће на Млави и Пеку водостаји правазићи границе редовне одбране од поплава у наредна два дана.

На Белом Тимоку код Зајечара и на Црном Тимоку код Гамзиграда у наредна два дана водостаји ће правазићи упозоравајуће нивое. На Нери, Брзави и Моравици водостаји ће, у наредна два дана превазићи упозоравајуће нивое, навео је РХМЗ.

За сутра и у четвртак у већем делу земље прогнозиране су обилне падавине, док се четвртак и петак на вишим планинама може очекивати снег и стварање снежног покривача.

У другом поднаслову: Зајечар мимо света

Зајечар набавио мобилну брану (Вест од 13.Маја 2014)

Градска управа у Зајечару, због најаве да ће у наредна 24 сата на подручју те општине и околине пасти 120 литара кише по метру квадратном, предузела је данас све превентивне радње како би се предупредиле могуће поплаве проузроковане високим водостајем Белог и Црног Тимока, а набављена је и мобилна брана.

Председник Скупштине града Зајечара Саша Мирковић рекао је на конференцији за новинаре да је почело испуштање воде из Грлишког језера и упозорио грађане да се због најављене кише очекују велике количине воде, али да места паници нема.

- Градска управа је обезбедила и мобилну покретну брану, која је већ стигла у Зајечар – истакао је Мирковић и додао да се нада да неће бити неких великих проблема са рекама.

Мирковић је нагласио да су све службе у приправности и да ће, уколико дође до поплава, мобилна брана бити постављена на месту где је то најнеопходније...

16. Мај 2014.


Ох слатке прилике за репризу Фекетића
ВУЧИЋ ОБРЕНОВЧАНИМА: Критично је, не одбијајте евакуацију, животи су угрожени!

Србија 11:19, 16.05.2014.

Аутор: Танјуг

Не терајте нас да примењујемо силу да бисмо спасли ваше животе и тиме додатно угрозили животе спасилаца, рекао је премијер који ће за два-три сата бити у Обреновцу.
[Слика: Aleksandar-Vucic-7.jpg]
http://akademskikrug.rs/wp-content/uploa...%B0-2..jpg

Ко не верује да постоји невидљива медијска рука која ће нас повести к хероју, може се уверити…

https://www.google.rs/search?sa=X&tbm=is...24&bih=581

Истовремено, може се постићи и погибељна конфузија:

[Слика: Skrinsot-Sinisa-Mali-1.png]

http://www.nspm.rs/images/stories/1-mark...Mali-1.png

Поднаслов: Две битанге и поплава


Време је да се покаже строгост старовременског политичког комесара и тиме постигне гласачка ерекција:

Место: Влада Србије

Премијер Вучић (до њега онај Мали што је спречавао евакуацију Обреновца, дакле први до Великог):
[Слика: Tan2014-5-16_18485330_14.jpg]
http://s.tf.rs/2014/05/16/Tan2014-5-16_18485330_14.jpg

„Тишина тамо!“
„Рекао сам: Ниједну реч више да нисам чуо! Не интересује ме да ли је министар или било ко.“
„Изађите напоље, министре, ако касните на овакве ствари.“
„Ко може да помогне – нек помогне, ко не може да помогне, нека ћути.“


ХИТЛЕРУ, ВРАТИ СЕ, НИСМО ОПРОСТИЛИ АЛИ БОЉИ СИ ОД СВОЈЕ ДЕЦЕ

Упркос вапају грађана БиХ: ЕУФОР не да своје хеликоптере!
ВЕСТИ ДАНА, Регион 17. мај 2014.


Сарајево – Иако је Министарство сигурности БиХ данас упутило званичан захтев за реакцију Снага Европске уније (ЕУФОР) због поплава које бесне широм земље, укључујући и хеликоптерску подршку, овај позив није наишао на позитивна одговор из ЕУФОР-а.
“Снаге Европске уније неће се укључити у спашавање угрожених грађана, јер ми морамо поштовати одређене стандарде и процедуре”, кратко је одговорено из ЕУФОР-а.

У међувремену, и многи цивили са свих страна зову ЕУФОР, очајнички тражећи помоћ.
Санџачке.прес

Шта није јасно? Процедура предвиђа да се хеликоптери користе за убијање људи, не за спасавање.

Исто је било и у Србији. Због процедуралних разлога каснило је слање петнаест плеханих чамаца док вода није почела да се повлачи.

Затим је као бомба одјекнуло у свим медијима да ЕУ шаље помоћ од милијарду (по амерички билијарду) евра. И то су пронели медији као што се проноси глас планином. Затим је стигла исправка коју само малициозни преносе – да је у питању 1% од првобитно најављене цифре, која је неспоразумом поменута. Медији који не желе да шире дезинформације, ситним словом и забашурено су пренели исправку своје првобитне информације.

“Сви други заједно нам неће дати толико помоћи као ЕУ, а грађани Србије треба да знају да је највише на нама да урадимо. Бескрајно хвала – да нам није ЕУ не бисмо имали никакву шансу, истакао је Вучић.

Рече Вучић. Нема злонамерног новинара да га пита колико би евентуално прикупили средстава ако би дигли царине на увоз производа из ЕУ једно 5%, уз разумно објашњење да смо у стању библијске катастрофе и да су нам паре неопходне, па смо сигурни да ће нас разумети.

Овако, могло би се схватити да ће ЕУ да пошаље десет милиона евра као појас за спасавање свом пиону Вучићу. На то нас нагони упозорење да је процедура компликована и дуготрајна. Морамо бити дисциплиновани да би добили део онога што извлаче од нас. Па сваки Србин да дода још по евро, ето то би било то.

Потписник ових редова одавно стоји на становишту да је Хитлер бољи од ЕУ. Јесте Европска унија Хитлеров пројекат; али, нацисти су, за разлику од ових, били господа.

Као што је Јово Капичић био господин за Александра Вучића.

КУКАВНИ МЕДИЈИ

Све је јасно, али опет сви подлежу. Како и не би кад те затрпавају 24х дневно из свих канала и оружја.

Знамо ми да није све идеално и да не треба ломити дух народни у стању катастрофе причама о најгорима међу нама који су се ружно понели. Није народ монолит; има и кукавица и лопова.

Не би требало ни да се скрива што је добро. Па што се скрива?

ГДЕ ЈЕ ПРИЧА О ЗАЈЕЧАРУ?

Па не може, јер би се видело каква банда влада државом. Нема приче о Зајечару јер се на време припремио, па се нико није удавио. Сасвим је неважно којој политичкој опцији припада локална самоуправа.

Што све телевизије са националном фреквенцијом дижу Вучића, туристу са Баш-чаршије од 13. маја, некако им дође у опис послова остарелих проститутки. Опслуживали су друге, што не би и њега.

Има бар зрно логике у одговору катастрофалног Веље Илића „да је и он био на терену, али новинаре није водио са собом“. Ма и да је хтео, не би смели. Зна се с ким треба да буду. Исти је случај са Николићем, за којег је скромно јављено да је припремио неки „конвој помоћи“. А ко није?

Зашто трпе дрипца на грбачи, они знају.

Али, хвалоспеве шире и „е-новине“. Њихова „сарма“ изгледа овако: Опљуј по Србији. Похвали Вучића. Опљуј по поповима. Похвали Вучића. Опљуј по мртвом Ћосићу. Похвали Вучића. Опљуј по Николићу. Похвали Вучића. Похвали педере. Похвали Вучића. Похвали Перу Луковића. Још више похвали Вучића. Фелацио није искључен.

Однос је искрен. Овако на свом ФБ збори извесни Нецин из редакције „е-новина“, кога зли Срби оптужују да је пицин.

Goran Necin

Подржавам напоре Владе Србије на челу са премијером Александром Вучићем у борби против највећих поплава у историји земље и за сваки угрожени људски живот. Такође, другосрбијанским радикалима и сличним екстремистима који праве шалу над туђом несрећом и људским жртвама у овом тренутку, а зарад прикривања њихових неизлечивих губитничких фрустрација или теже патологије, јавно поручујем: пушите ми киту, мрзим вас више него Хитлера, који је очито ментално био здравији од вас

Goran Necin

Премијер Србије је данас био овде. (Нап: Слика са преносом хуманитарне помоћи из хелихоптера, горе приказана) А где си био ти? Коме си помогао, због кога си покисао? Да ли ти је данас неко рекао најискреније хвала за нешто добро што си учинио? Другосрбијански радикали много сте ви поремећене особе и психопате...

Могли би ми да разумемо Перу Луковића, који своје поступке објашњава јаким разлогом да му је новац ужасно потребан. Али, јасно ћемо поставити питање, пошто је однос очигледно узајамно позитиван до сношаја: Шта човек (Вучић, да извинете) који наводно из чистог патриотизма води Србију, жели да постигне у змијском загрљају са хуљама које мрзе Србију?

Одговор је једноставан: исто што и хуље које мрзе Србију.

Уместо закључка:
САМООРГАНИЗОВАНИ НАРОД У БЕСПУЋУ ПОВЈЕСНЕ ЗБИЉЕ


Величанствена је народна солидарност која је доказана у катастрофи.
Што је спашено, спашено је самоорганизацијом народа у општем расулу.

Постојала су нека последња острва државне организације, где се показало како је требало да буде, па да страдање буде најмање могуће у потопу.

Нису знали?

Па како знају шта сваки блогер шврља по интернету? Па их не мрзи и да седну у ауто и кућно обиђу по неког жучнијег, на пример потписника ових редова, тек да се зна да се прати.

А Вучић са недељу дана закашњења прочитао упозорење да нам се спрема потоп библијских размера па то издекламовао скоро не мрдајући уснама у све ТВ камере ове земље.

За њега је потоп Србије изванредна ситуација за саморекламу. Можда и успе.

Где је био, док није грмело? Код ахбаба. Што код својих убосни није остао, лакше би нам било. Кад је загрмело, стао да се слика, као да је у контузији, несвестан ситуације. После смењивао кога је хтео, ударао лево и десно, дувао атрактивно из носа у микрофон, свог Малог сачувао.

Сад моли Вучић Немце (нешто ново?) да га којим евром подрже. Изгледа да мисли да је он тај који треба да спроводи обнову земље за чију је пропаст директно одговоран. Директно су одговорни он и Синиша Мали за смрт неколико десетина људи, о осталим невољама да не причамо.

Колико год букале ТВ станице јасно је – МИ ДРЖАВЕ НЕМАМО! НИ ХОРИЗОНТАЛНО НИ ВЕРТИКАЛНО.

Свуда постоје плаћени људи за одређене послове који у свом животу ништа нису радили, па су сад једноставно заблокирали. Апсолутно ништа није радило. То није држава, то је окупаторски апарат који брани себе.

Нико се у овој фиктивној држави ништа не пита. Није то, међутим, оправдање да Николић и Илић не поднесу оставке, за свој део одговорности. Имају година, можда и неке трагове части.

И зато да би Србији дали шансу да се одбрани од окупатора. Јер, видели смо да је самоорганизација чудо.

------------------------------------------------------------------------

Четири године касније, Вучић суверено влада Обреновцем, а остарели Тома и Веља, како се проносе тајни гласови, хоће да покрену нову странку.

Исправка: Датум прве објаве је 22.мај 2014.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
25-08-2018, 09:58 PM
Порука: #92
RE: Батин подрум (Стара писма)
ЗНАКОВИ ПОРЕД СРБА


[Слика: 7cZwNiV.jpg]

Први пут објављено 29/03/2016 Српски културни клуб

Док нам се притисак претвара у тлак

Сваком српском телу уроњеном у политику притисак скаче сразмерно дубини урона. Тако је потписник ових редова оборио лични рекорд. Прогутах пар препоручених таблетица и добро. Но, уз пилулице добих и савет – ако хоћеш да сачуваш срце, мораш престати да мислиш.

Да, престати мислити и стоички трпети последице престанка размишљања је глобална усрећитељска формула за уредан тлак.

Пензионери на удару беле куге

Ударна песница празне главе и уредног тлака су дакако пензионери. Нема већих фанова људског ђубришта „Парова“ од пензионерске популације. Најактивнији су у јављању уживо , читају своју лирску епику, саветују „укућане“, исказују неостварене певачке таленте и ласцивну враголастост. Рече један пензионер уз опште одобравање да Парови нису за интелектуалце већ „забава за обичан народ“. Људи који би требало да носе наталожену народну мудрост најлакше се идентификују са курвештијом? Једини одговор је да никада у својим титопоклоничким животима нису ни излазили из тог скаредног вртуљка. Последњи из плејаде која изгуби невиност на „Омладинским радним акцијама“.

Стварност се претвара у страшило кад се „весели пензионери“ претворе у хомо-политикусе; у српског колективног Mr. Хајда – окрутног, убилачки настројеног манијака. За ђутуруме дресиране робовске свести Слободна Србија је лоше место за живот. Рече један такав поодавно „Шта ће ми Србија ако није комунистичка?“

У организованом јављању у „шоу“ Парови нарочито се истиче Пензионерски клуб Голубинци. Хтедох да проверим који су то. Привуче ми пажњу неки ТВ извештај са њихове Скупштине, само због једног податка – констатовано је да је у протеклом периоду умрло 24 пензионера, а организацији је приступило 10 нових. Могућности зашто се то десило могу бити различите, па сам потражио информације на ширем плану. И, потврђено је – број пензионера у Србији се смањује.[1] Данак у пензионерима Вучићевих „тешких реформи“ у првих пола године 2015. је износио 6.663. Ова пензионерска гиљотина отвара друго питање – ако нација рапидно стари због све болније беле куге, како може да се број пензионера смањује? Може, померањем законских критеријума, ширењем сиве зоне оних при крају радне способности, тако да количина убогих, гладних и рано умрлих прогресивно расте.

Пораст броја нових пензионера угрожава комодитет пензионера-староседелаца. Зато Вучић има, наизглед парадоксално, највећу подршку тешке пензионерске категорије и ПУПС-плутократије. Шеш-беш.

Интелектуалци заглављени у ’68-ој

Од пензионера, гори су интелектуалци, односно поштена интелигенција. Цитирам укратко ФБ пријатеља Бориса Трбића: „Данас на Западу та генерација („шездесетосмаша“) представља дух површног материјализма и себичлука образованог, али крајње тупавог, недовршеног света. У Србији је оличена у духу покварености, непризнавању духа заједнице, одијуму према крезубим суграђанима, неолибералним литанијама и шизофреним сећањима на „побуну студената“ против Тита која се завршила Козарачким колом и преформулисаним заклетвама великом вођи.“

Ево, пола века, српска интелектуална елита није макла из „шездесетосашког“ Дизниленда.

Курска битка паора Калиманићâ [2]

Кад је зло, нема куд народ да се окрене него сељаку. Али, сељак је изгубио битку са распојасаним „паорима“.

У сукобу алавих интересената на северу Бачке око државне земље, ухапшено је неколико локалних паора. Да ствар није тако једноставна показао је Драгослав Павков.[3] Лимитиран сопственом земаљском парадигмом, Д. Павков није рад да иде до краја у анализи проблема кога се дохватио.

У његовој причи, неки су похапшени просто зато што нису у клану. Ништа више. Али, шта кад се сукобе паори блиски власти, па милиција не сме да интервенише?

Негде у сивилу Бачке равнице, где не може да се разазна где се завршава сива земља а почиње сиво небо, судариле су се две фаланге трактора. Нису то „Фергусончићи“ какви су таљигали пре педесет година, већ грдосије са лотрама да се тракториста попне на своје место, а унутра софтвер „Абрамса“. Велможе обе фаланге су чувене фамилије, знало их до Маршалата ономад, па милиција грицка семенке, не сме да се меша. Личило је све на репризу Курске битке. На крају, како и доличи, лично се очи у очи сукобише вође. За грла се велечајшчи дохватише. Давитељ против Давитеља.

-Ел ти мало?!!- Грми Kалиманић I, а бјела му пјена на уста ударила.

-А ел теби мало ??!! – Не попушта Калиманић II, а пјена му бјела и крвава.

Отимају се око отетог. У овом случају није у питању имовина неког апстрактног окупатора, већ земља Ђоке Дунђерског, старином од Гацка.

Ствари у држави нису могле да се доведу у ред без натуралне реституције, лустрације, отварања досијеа ДБ и увођења пореза на ратне добитке (какав је постојао у Краљевини Југославији), како би се стесали ратни профитери. То су те тешке реформе, политички и привредни дубоки хируршки захвати, које смо морали спровести. Како време пролази, све је теже поправити што не ваља, па нам се кућа све више криви и распада. Кад је нешто „државно“ а није државно, „ни Давидово, ни царско, ни спахијско“, наравно да ће се никаквом силом закона ограничени и ратом профитирани професионални конвертити понашати као да је земља по којом ходамо гола ледина негде на Дивљем Западу, коју само треба за себе околчити.

Зашто нисмо тако урадили? Није било народне храбрости код тих крупних питања. Социјалистички рај саткан од „Алајбегове сламе“ је пропао, а није замењен ничим, ни паклом ни чистилиштем. Зато можемо само с муком да гледамо како се новокомпоновани „паори“ отимају око поседа. Можемо да описујемо и псујемо, не и да спречимо.

Принц и трагови звериња

Буру у барици је изазвао долазак у посету Принца Чарлса. Јетки пратећи коментари, нпр. пуковника Г. Јевтовића, [4] углавном су оправдани (Г.Ј. међутим не објашњава како му није сметало док је његов претпостављени Вељко Кадијевић учио исте Западне војне школе, или како се десило да ратни злочинац Агим Чеку заврши Војну академију усред Београда? Но, није нам то тема па ћемо прескочити та неугодна питања). Форин офис јесте одабрао упадљиво непристојно време за посету британског престолонаследника Србији. Годишњици мартовског погрома Срба на Косову и Метохији китњаста ројалистичка помпа и пратећа домаћа малограђанштина заиста не приличе.

Оно што је обележило ову посету другоразредног гламура је да је балканска зверад показале трагове. Престолонаследник Александар Карађорђевић једва да је успео да попије чај са рођаком од навале другосрбијанске елите. Хистерија је била већа него кад нам бејаше у посети Halit Ergenç, алијас Сулејман Величанствени. Они исти који се са презиром односе према Српској монархији, одједном се претворише у напирлитане покондирене тикве и тикване, приметно нервозне и несигурне у себе. За тако нешто ноблес је и Ненад Чанак по цену крвавих жуљева и сабијања палчева угурао своју ногу личку у ципелу бечку. Није чудо што је посета пропраћена серијом протоколарних киксева и гафова.[5] Ничем наш естаблишмент није научила бламажа са „Жутим људима у Морави“. Не умеју ти скоројевићи да се владају, па не умеју. Срећом, није се десио скандал сличан ономе из 1985., када је ротирајући Председник Председништва СФРЈ Радован Влајковић (завршио продужену стручну школу кожарске струке), обрисао рукавом нос седећи поред Шпанског краља Хуана Карлоса, те је овај демонстративно напустио свечану вечеру. Вучић, који се око принца Чарлса хипер-активно гузио преко сваке мере, скрушено је признао: „Тачно је да сам направио омашку у протоколу. Рекао сам му да ја просто нисам човек од протокола, нисам вешт у тим стварима, а он је то џентлменски прихватио.“ А шта је друго могао британски принц дочекан у маниру „Ђес’ ба Чарлсе!?“ Вучићево оправдање може бити примерено за неког афричког поглавицу, не и за наследника Цара Душана. Шта је радио у политици толике године, ако није научио ни пристојно да се понаша, односно није научио да влада собом?

Мали нешлифовани диктатор Вучић никада неће превазићи духовну бедастоћу оличену стрипованим јунаком Изногудом. Он међутим носи огроман потенцијал зла који се генерише управо из његове моралне и менталне ограничености, коју на дужој или краћој узди (по потреби) држи под контролом страни господар. Какав Вучић, такви му и „дворјани“. Шта су око принца Чарлса тражили Дубравка Стојановић, Соња Бисерко, Соња Лихт, Ненад Чанак, Мики Манојловић, и све оно кусо и репато са лептирићима у стомаку?[6] Нема другог одговора сем да Вучић неће боље око себе. У бољем друштву постаје несигуран.
И то је кључно место. Новак Драшковић добро уочава: „…Нико од овдашњих дежурних запаљивих републиканаца, анти-монархиста и неотроцкиста из тих својих нашироко прокламованих принципа није одбио да се огребе за присуство краљевском пријему. Изгледа да њима смета српска а не британска монархија. Ваљда зато што им смета Србија а не Британија.“

Предизборна фјака

Исти смо као и Хрвати.[7]

Скоро незапажено пролази тихи рат клика за власт у Србији. Како друкчије, већ кликама, назвати скупине које ратују за власт не држећи се правила и обичаја, скупине које чине пријатељи и савезници, познаници из малог места, завичајно или професијом повезани људи?
Актуелни политички сукоби нису нимало идеолошки, иако се идеологијом маше, није раскол светоназора или сукоба о политици, ”политикама“, мерама, реформама и стратегији. Политичка борба је тренутно борба клика за моћ, контролу ухлебљења и скретање пажње јавности с тога.

Политичку сцену обележавају сукоби у политичким странкама, унутар донедавно хомогених скупина пријатеља и савезника. Други се паре не би ли прошли лавиринт звани „цензус“. И док су изборне свађе барем донекле регулисане законима, навикама и обичајима, дотле је у борби за страначке позиције, а заправо за моћ контроле ухлебљења, све дозвољено. Као што се они „паори“, фенси аге и бегови тракторима боре за пољопривредне поседе, тако се ови свим својим средствима и снагама боре за себи приличне поседе.

Тако је могуће да се исти политичар, уз то млада снага и дама (што је особит адут у политичким биткама), буде на две изборне листе наводно супротстављених идеологијâ.[8]

Поруке које вода носи

Као деци, било нам је неразумљиво „вргање прилика“ из школске лектире десетерачког приказа Устанка на дахије. Нисмо били кадри да разумемо, нити је имао ко да нас научи, да је у Васељени све повезано и међусобно зависно – прошлост, варљива садашњост и оно што не знамо шта је али зовемо будућност. Да нема јасног крај земаљског и почетка небеског. Наши стари су добро разумели, ми никако.

Ево, три пута се вода врга на нас, а ми не знамо да прочитамо поруку.

Ево, реке беже из Србије. Дрина и Дунав беже из Србије. Дрина бежи у Семберију, Дунав у Барању. Еј! Дрина бежи од нас! Кажу научници – то је због ротације планете и силе гравитације. Научници су врло умешни у објашњавању природних феномена. Ваљда зато, због ротације планете и силе гравитације и ми Срби се тако бесловесно котрљамо на запад. Знамо да не ваља, да је то рулање у ништавило, али не можемо да одолимо.

Ево, овога пролећа „бујични токови“ поново плавили. Ништа нисмо урадили, ништа побољшали, паре расуте. Народ тупо гледа у бесну воду.

Ево, тоне у муљну воду Ваљевска Грачаница. Са њом, тонемо и ми.

Je suis OXI

Нимало случајно 24-ог марта, на дан када је 1999. почела срамна агресија НАТО на тадашњу Југославију, Радован Караџић је осуђен на 40 година робије. Тиме је „Хашки трибунал“ само још једном показао да је тек накарадно политичко оруђе нео-нациста. Лагано нас црни харлекини дизајнирају у геноцидни народ без преседана. И тако ће за вјеки вјеков бити забележено. Тиме ће се издати индулгенција за све злочине свих народа у свим вековима над Србима. Срби, и заклани и криви.

Треба ли се покорити немерљиво јачима?

Срби јесу робови митова. Само, то су добри митови. И да, крајем марта 1941. Срби су рекли НЕ Хитлеру. Све учесталије овдашњи васколики маскирани комунисти или домобрани, шта ли су већ, нападају Србе да су били том неприликом будале и жртве енглеске обавештајне службе. Истовремено ће величати грчки OXI, што је узурпирала као слоган квази-комунистичка СИРИЗА. OXI се може превести као „НЕ!“, и беше повод рата између Грчке и Италије 1940.,[9] који би Грци херојски добили да није интервенисао Хитлер газећи преко Југославије. Дакле, нисмо ми неки случај сасвим осим света. Неизбежно, на сваких неколико деценија, мали народи који држе до себе буду сатерани у крај и приморани да кажу силеџијама OXI или „Боље гроб него роб“.

Дошло је поново време кад бирамо хоћемо ли бити нови „Калиманићи“ XXI века, или карика у српском царском низу.
……
[1] http://www.makroekonomija.org/penzije/br...uzastopno/
[2] Калиманићи, прва потурчена српска фамилија у Херцеговини. http://www.damjanovic.org/008818273.html
[3] http://prevrat.com/2016/03/21/драгослав-...рска-земљ/
[4] http://www.intermagazin.rs/pukovnik-jevt...ih-poseda/
[5] http://opozicionar.com/foto-i-video-krse...li-srbiju/
[6] http://www.teleprompter.rs/sandalozna-ve...video.html
[7] http://www.autograf.hr/kontrola-uhljeblj...rebljenja/
[8] http://www.blic.rs/vesti/politika/izborn...je/x84f9hr
[9] https://sr.wikipedia.org/sr/Грчко-италијански_рат
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
28-08-2018, 01:30 PM
Порука: #93
RE: Батин подрум (Стара писма)
ШТА СА ДЕЦОМ?

[Слика: President-Putin-on-EU%E2%80%99s-apathy-o...992016.jpg]

Први пут објављено год. 2016. Српски културни клуб


Притиснути великим и тешким државним питањима, некако смо заборавили на децу. Изродили смо кћери и синове, истина много мање него што демографски стручњаци саветују. Демографи нас уче да је за народно здравље нужно да свака породица има троје деце. Они то зову „генофонд“. Ми смо се, каже статистика, одлучили да правимо једно и по дете. Тако се сваке године смањујемо бројчано за једну паланку. Села се одавно празне, па се жилави паланачки дух Р. Константиновића насељава у неколке градове, велеград Биоград особито, у које се преостало становништво бујицом соргало, мутирајући у једнако паланачки дух, само што сада носи лепши наслов „урбани дух“.

Али, децу смо родили колико-толико, љуљали смо их јер је ваљало, шта сад даље с њима, не умемо да одговоримо. Пошто не знамо па смо рефлексно тај мучни проблем ћушнули на споредни колосек, покондирена паланка је заврнула рукаве да нам децу преобликује у дебиле.


Васпитни котао прокувава у Новом Саду

Гејевски лексикон из станичних клозета Пајтић и буљава дружина подваљује по Војводини као уџбеник сексуалности. Нити је кога питао за одобрење, нити ко од надлежних мари шта му се ради у ресору.


СОШОВ

Војвођанска секретарка за спорт и омладину Мариника Чобану представила је Нацрт стратегије развоја школског спорта на територији Аутономне Покрајине Војводине [1] и оценила да ће се на тај начин побољшати јавно здравље грађана покрајине. Укратко, „стратегија“ се бави лошим стањем здравља омладине, затим се разбацује празним декларацијама и има само једно решење: „Секретаријат жели да на пролеће ове године оживи некада популарни СОШО, односно Спортску олимпијаду школске омладине Војводине“.

Како је то давно угасла СОШОВ доприносила „јавном здрављу“ у стара времена те је г-ђа Чобану прописује као еликсир младости?

СОШОВ је трајао од 1969/70 до 1988 када је укинута. Из мноштва студија на које се позивају концептуалисти нове СОШОВ, изоставили су једно, кључно, истраживање. [2] Зашто? Зато што је у питању најмасивније истраживања физичке развијености и способности Војвођана управо у периоду када је СОШОВ требао давати своје слатке плодове, а није било тако:

„Период 1980-1988. укупно испитаника 21. 199. из Војводине.

3. Генерално, утврђен је инверзиван карактер промена у простору физичке развијености и физичких способности. Односно, тенданција прогреса развијености и регреса физичких способности.“


На први поглед изгледа да је СОШОВ пре негативно утицала на физичке способности третиране популације, али знамо да то не може бити тачно. СОШОВ је једноставно индиферентна према народном здрављу. Проблеми, па дакле и решења, налазе се на другим странама. У осталом, 80-90% учесника поменуте манифестације се иначе бавило спортом у клубовима. Уз то, школска олимпијада је одржавана сваке четврте године, тако да већина деце није имала среће да учествује у кровној манифестацији физичке културе социјалистичке Војводине. Дакле, тврдње покрајинске министарке Чобану немају везе са животом.

СОШОВ је примарно скупо политичко разметање војвођанском ексклузивношћу, па и у физичкој култури, из програма ЛСВ. "Крајњи циљ је да имамо радно способно становништво, психички и ментално здраву децу" – идеја је водиља програма ЛСВ и њезиног вође, радно способног и психички и ментално здравог такмичара на моторним санкама Ненада Чанка са братаницама, док су деца све мање здрава а становништво све килавије.

Да ли раздвајати децу?


Један покушај педагошке иновације у Новом Саду изазвао је прави одијум јавности (сасвим супротно него у случају поменуте илегалне акције рекламирања хомосексуализма међу средњошколцима), те се од идеје одустало. Наиме, након студијске посете Русији, руководство „Радосног детињства“ размишљало је да формира посебна одељења за дечаке и девојчице и уведе билингвалну наставу, односно да у праксу уђе учење руског језика. Уместо да се одмере разлози за овакав иноваторски концепт, још једном се урбано-племенски дух, неспособан да прихвати ишта што му је страно, обрушио свом силином на несуђене иноваторе.

„Фашисти би да нам раздвајају децу“ – Грми НВО сектор и пратећи медији.

ЛСВ тражи смену директора "Радосног детињства"! "Уколико се обистини намера руководства 'Радосног детињства' да уведе сегрегацију - да одвоји дечаке од девојчица, као и да се уведе билингвална настава на српском и руском језику, то би било и више од наметања". Та странка је запитала да ли то значи да ће "деци у вртићима служити кашу и воду, да ће деца имати обавезу да током распуста бораве у манастирима, да дечаци носе бројанице, а девојчице мараме и да ли ће девојчице учити да им је место у кухињи?".

Неизбежна војвођанска омбудсманка Анико Мушкиња-Хајнрих рекла је да је "свако нормалан против овакве идеје" и додала да "Радосно детињство" није компетентно да самостално прави овакве планове. „Процес социјализације детета не може да буде потпун у подељеним одељењима, то је свима јасно. – Вели целомудрена Анико. - Дечаци и девојчице морају да се упознају, а без тога не може бити правилног развоја деце ". Војвођанска омбудсманка такође сматра да увођење билингвалне наставе изузетно сложен процес који није могуће тек тако извести.

Све критичаре поменуте идеје у опште не тангира чињеница да забавишта и школе са енглеским и француским језиком одавно постоје, нити исказују страх да би таква пракса довела децу до индијанских резервата и једења живог меса бизона, или до Бастиље. Смета само оно што је руско. Дакле, у питању је прави расизам, са снажним аустроугарским шмеком.

Но, шта је са одвојеним одељењима за дечаке и девојчице?

Управа „Радосног детињства“ се ослонила на искуства професора Владимира Базарног, који је конципирао различите педагошке моделе за дечаке и девојчице, поштујући полне разлике у менталном развоју и постигао је добре резултате.

Код нас се Владислав Ђорђевић [3] упорно труди да покаже да је школски систем феминизиран, прилагођен девојчицама, па стога дечаци све више заостају у школском успеху.

Да ли су проф. Базарни или В. Ђорђевић особењаци и мрачњаци „уврнутих“ идеја? Нису. Пре можемо поставити питање да ли цењена омбудсманка и сво њено учено друштво тако забринуто за социјални и ментални развој деце, читају нешто па макар само новине, или демонстрирају лажну бригу док заправо не желе да се макну из пaрлога своје идеолошке паланке?

Исти педагошки проблем је већ констатован у земљама у развоју. Исти проблем је констатован у западној Европи, где дечаци заостају у савладавању школског градива читаву годину за девојчицама. Али, иста појава је присутна и у Америци. И, о чуда, амерички научници су дошли до потпуно истих резултата као и Рус Базарни, па и до врло сличних идеја како проблем решити. И (све горе од горег) модел је већ примењен!

„Америчка средња школа "Фоли" од пре неколико година нуди могућност да дечаци и девојчице уче у одвојеним разредима. На ту идеју је дошла Ли Мансел, директорка школе, пошто је прочитала књигу "Дечаци и девојчице уче различито", аутора Мајкла Гаријана...Прве године, када је школа организовала програм наставе посебно за дечаке и посебно за девојчице, уписала се трећина студената, да би се већ следеће године број заинтересованих повећао на две трећине од укупног броја ђака, а треће године је 87 одсто родитеља тражило да њихова деца уђу у тај програм. Директорка Мансел је изјавила да су у да су у разредима где се учи одвојено ђаци дисциплинованији, показују боље резултате у писању, читању и математици, а родитељи пружају већу подршку.[4]

Да ли је ту крај? Није. Идемо до Далеког Истока: „Дечаци тинејџери у једној шангајској школи нашли су се у првим редовима просветне реформе након што су у једном од најбољих образовних система у свету (Шангајски школски систем добио је највише оцене на тестирању 15-годишњака 2009. године од стране Организације за економску сарадњу и развој ОЕЦД, испред вршњака у Јужној Кореји, Финској, Хонг Конгу и Сингапуру) уведени разреди само за мушкарце, због забринутости да они заостају за девојчицама.“ У Шангају иду још даље и разматрају могућност да дечаци крену у школу годину дана касније од девојчица!

Ко је ту, дакле, фашиста?

Стварна сегрегација деце


[Слика: 34475i1pol08.jpg]
Две школе у Србији

Сегрегација деце постоји, али она не иде разделницама којима нас гњаве дволични професионални борци и боркиње за разне „вредности“, инклузије и „реадмисију“ (еуфемизам за етничко прочишћење аријевских држава), већ прикривено, социјалном/сталешком диференцијацијом, правећи све веће провалије међу децом. Та сеграција се најбоље види када је у питању инфраструктура, школски објекти. Толико декларација о једнаким правима деце, толико пуна уста бриге, толико министара школства заклетих социјалиста, толики закони који брину да сви буду једнаки, а на терену разлике које се могу мерити вековима и континентима. Не узимамо у рачун приватне школе, већ материјалну базу државног школског система. На школским зградама се огледа бестидност и мимикрија оних који деценијама држе у својим рукама образовање и васпитање нових нараштаја.

[Слика: Laza-bazen.jpg]
ОШ "Вук Караџић" Нови Београд

Док у једној школи постоји мултимедијални центар, у другој деца иду у пољски клозет – чучавац; док се у једној школи деца купају у базену, у другој школа се снабдева пијаћом водом са извора (?!); неко има халу, другима је школски ходник простор за физичко васпитање.[5] Канализацију нема 50% школа. Опремљеност објектима и справама за физичко васпитање креће се од перфектног до непостојећег.

[Слика: klozet-skola-grdelica-kozare-540x720.jpg]
WC ОШ "Десанакa Максимовић" Козар/Лесковац
Деца тренутно своје физиолошке потребе обављају у шуми.

У школском систему Србије влада потпуни хаос, анархија, неједнакост која у сиромашнијим крајевима поприма све атрибуте јужноафричких црначких фавела од пре пола века.


Васпитна димензија Голдфингерове постеље

Спољашњост показује стање духа. Може ли се очекивати у скицираним условима у просеку више од јавашлука, који ће понегде нарушити какав педагошки Дон Кихот?

Потписник ових редова из свог тренерског искуства пише да деца изађу из основне школе а не умеју да направе `колут напред`. Пола дечака трче као жене. Да се овакве аномалије спрече нису потребни неки посебни технички услови већ минимум професионалности оних који су плаћени да науче децу колуту напред. Али, ни тог минимума нема.

Школски спорт би требао да делује у синергији са системима спортских клубова и такмичења. Ову синергију би требало од времена социјализма да употпуни систем приватних спортских школа. Мрка капа.

Прихвата се као да је у камен уклесано да је довољно да се деца баве спортом па ће бити „одвојена од улице“ и здравија. Заборавите. То је фатални стереотип који можда негде у свету важи, али је на овим просторима одавно у ауту. У једином поштеном истраживању на ову тему, сазнаћете нешто скоро супротно:

...Спортови се међу собом прије свега разликују по типу негативног учинка, а не по томе да би, бар неки од њих, производили позитивне одгојне ефекте“ [6] (К. Момировић, А. Хошек - о васпитној улози различитих спортова). Мало ближе објашњење:

„На основу више истраживања, потребно је исказати озбиљну сумњу у социјализцијску улогу спорта опћенито, а посебно југославенског“. Чини се да је актуална програмска и друштвена организација већине спортова, иако декларативно увек афирмативна, стварно потпуно индиферентна на моралне и етичке норме и опће системе вредности које, изгледа, постоје само и једино у тзв. Педагогији физичке културе...Догодила се нека врста социјалне мутације или, точније, мутација колективне свијести, која је на површину издигла управо оне вриједности које су, барем што се спорта тиче, највише допринијеле његову социјалном краху. Да се стварно ради о таквој мутацији, овдје добивени резултати најбољи су доказ. Наиме, функционерство је рак рана спорта, и увијек била у свакој земљи. Примитивизам такођер, а особито код нас. Локал-патриотизам и то све више што је средина мања...Међутим, ми смо, коначно, створили социјалну климу у којој је међусобна повезаност ових појединачних феномена прерасла у јединство новог квлитета.” И, укратко, „...сви се успављују уз музику у Голдфингеровој постељи [7], а то, молит ћу лијепо, није на дневном реду данашње расправе!“

Може бити да се нешто у међувремену побољшало?

Шта се може добро очекивати од недопустиво дуго у нас владајућег архи-простачког „естабилишмента“ чија се урбана философија своди на максиму „у се, на се и пода се!“, и који је, гледамо, у најјачем замаху тамо где га не би очекивали – у Војводини?!

Цела наша друштвена грађевина, не само школство и не само физичко васпитање и спорт, просто сама вапи да се развали до темеља, да се курајберски повезана котерија, што јавним читањем „Философије паланке“ глумата дубокомисленост брадатих жена „Колорадо“ циркуса, па тако одурно тражи алиби за сваку свињарију коју чини народу, разбуца за сва времена и сагради све из почетка.


Деца су нам здраво болесна

Каква брига, такво и здравље.

Нема истраживања које налази да је више од 40% деце у Србији здраво, колико год критеријум „здравља“ толерантно поставили. (Бела куга ваљда није болест). Једно истраживање је показало да је од укупно прегледано 662 деце, 142 било без дијагнозе док је њих 520 имало једну или више дијагноза. На то затим наилази адолесценција са свим изазовима ризичног понашања.

Уз то, већина багателише проблем акцелерације. Ради се о убрзавању раста и сазревања. У првој половини ХХ века поросечна висина зрелог мушкарца је била како где, од 163цм до 169цм, што је данас висина просечног „осмака“. Не своди се проблем тако брзог раста само на „продужавање полуга“ и тиме нарушену координацију, већ је страховито брзим, с тога и тешким, па ако хоћете и болним променама изложен цео човек. Акцелерцију идентификују сва истраживања, само скорашња бележе пораст масних наслага за 14% , услед перманентног пада физичке активности и све нездравије исхране.


Решење постоји, насупрот дебелих баба

Овај проблем специјализовани спортски клубови објективно могу да ублаже, ако их, Боже здравља и сигурне руке, приведемо намени, али је кључ у школи, односно у ономе што зовемо „настава општефизичког васпитања“. Ми се хвалимо да смо надарени за спорт (истина, имамо генетских преидпозиција), али у реалности спадамо у доњи просек, и генерално, нашој деци је најпре потребна здравствена рехабилитација.

Стање је тешко, али не зато што тако судбински мора да буде, већ због целокупне оргнизације друштва. У таквој ситуацији немамо ми више шта да питамо гузате бабе из НВО и Ненада Чанака, Пајтића и дружину.

Питам вас, шта мислите како би наш НВО мироклепачки сектор препознао пројекат „Савлађивање тешког пута“? „Нова милитаризација српског друштва“ – рекли би. Што је у питању обавезни део АМЕРИЧКОГ школског програма, чији је циљ сналажење деце у природним условима, нема везе. Али, ја бих га применимо, макар поменуте бабе пресвисле.

Не бих се обазирао ни на друге отпоре:

Швајцарци на референдуму задржали војни рок, против иницијативе гласало је близу 73 одсто становништва швајцарских кантона.

Министар одбране Улрих Маурер је уочи референдума рекао да би „укидање војне службе прекинуло природну везу која уједињује народ и војску”.

„Војним обвезницима сматрају се сви мушкарци узраста од 20 до 50 година, који су дужни да око пет месеци проведу у школи за регруте, после чега постају резервисти и редовно морају да се враћају на тронедељне вежбе. Укупно, сваки регрут треба да одслужи око 300 дана и за то време „у случају рата” код куће има наоружање.“

Таман да су Швајцарци и супротно гласали, ја сам и за народну војску (у данашње време професионална војска мора да постоји). Добро је рекао швајцарски министар војни. Хоће ли нашим деранима нешто фалити да пет месеци окусе војнички таин? „Ко није за војску, није ни за девојку“ (српска народна пословица, стара вековима, практично проверена). Ма заиста ме не интересује став Маринике и Анико. Оне ће до краја бранити само право деце да пропадну, ни случајно дечје право на здраво одрастање.

Да, треба наставу прилагодити посебно дечацима, посебно девојчицама.

Лажу да нема пара да се у школама направе хигијенски чворови. Има, само слабо кога је брига.

Да, терба удвостучити број часова физичког. Замислите, подржавам француски, (не руски), пројекат „трећина“ – једна трећина за француски језик (у нашем случају српски језик) и математику, једна трећина за подстицајну наставу и једна трећина за физичку културу.

Скупо? Није, исто кошта, исти број часова, само је оргнизација друкчија. Али, и да јесте, с опроштењем, толико људи колико је потребно да се прошири један део наставе, прими по партијској линији неко јавно предузеће које држи до себе. Ту се паре не жале. И мислите да сам фанатик? Не, само подржавам САВЕТ ЕВРОПЕ[8]:

Препорука Комитета министара државама чланицама о унапређењу физичког васпитања и спорта за децу и младе у свим европским земљама
Rec(2003)6
(Усвојио Комитет министара 30. априла 2003. на 838. састанку заменика министара)

Комитет министара, у складу са условима из члана 15.б Статута Савета Европе

Унутар школе

1. Договорено је да број сати физичког васпитања у наставном плану и програму треба да се повећава до обавезног законског минимума од 180 минута недељно, у три временска периода, при чему ће школе настојати да иду даље од овог минимума, где је то могуће. Деца и млади треба, међутим, да имају један сат физичке активности сваког дана...

2. Треба развијати концепт школе као места које промовише здравље на свим нивоима. Физичко васпитање треба да буде главна компонента наставног плана и програма...

3. Важно је подстицати школе да деци и младима учине примамљивим да проводе слободно време напољу играјући разне игре.

...

[1] STRATEGIJA RAZVOJA ŠKOLSKOG SPORTA U AP VOJVODINI
2013-2017. godine
http://www.senta-zentasport.rs/doku/stra...3-2017.pdf

[2] З. Ахметовић, Ђ. Павловић, Д. Попмихајлов:
“Физичка развијеност и физичке спсобности становника САП Војводине“ – Завод за физичку кулуру Војводине. Нови Сад, 1990.

[3] Владислав Ђорђевић: ПРОБЛЕМИ МУШКАРАЦА У ШКОЛИ
http://www.srpskikulturniklub.com/proble...ca-u-skoli

[4] http://www.politika.rs/rubrike/spektar/R...ma.lt.html

[5] Сјај и беда српских школа
http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/S...la.sr.html

[6] Кинезиологија, Загреб, Вол. 19. бр.2 Загреб, 1987. (Издавач: Савез педагога физичке културе Југославије)

[7] ...Једну од најупечатљивијих смрти девојака Џемса Бонда сигурно је одглумила Ширли Итон у филму "Голдфингер", која се угушила од тровања златном бојом.

[8] http://webcache.googleusercontent.com/se...clnk&gl=rs
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
06-09-2018, 10:05 PM
Порука: #94
RE: Батин подрум (Стара писма)
ДИНАРСКИ ЖОХАРИ ТРЕЋЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ

Први пут објављено 11. 6.`13 у "Србијанском гласу"

Мали је леп, способан и има тату.

Гузоњин син.

Чаршија је одахнула. ДС Београда је добила новог преś(шј)едника. Кумић Бориса Тадића који се, необично за Црногорце, пришљамчио уз конкурентску шквадру са другог краја Динаре Драгана Ђиласа, док је на резервном положју уз „тадићевце“ остао тата Зеко Божовић. Балша је победио Драгана, али Божовићи ни у ком случају нису могли изгубити.

Београд је и даље затрпан динарским генетским шутом.
Ко је Балша Божовић?

Син Драгослава Зека Божовића, некадашњег гориле и шофера Зорана Ђинђића а касније народног посланика ДС, који је посланичко место "као ђедовину" оставио у аманет сину Балши. У богатој и динамичној биографији пуној погибељних опасности, (нарочито у мрачним лавиринтима српског спорта), током убрзаног пењања друштвеном лествицом, стигао је Зеко до директора фирме "Србија никл" која је добила дозволу за истраживање руде никла у Србији.

“Нема разлога да не будем директор у "Србија никлу"“ – Вели самосвесни Зеко.

Бивши каратиста, горила, шофер и пословни човек који је био на челу СЦ "Ташмајдан", на питање "Блица" како се сада нашао и на челу ове компаније, нашалио се и узвратио питањем: "А зашто да не? Истекао ми је посланички мандат, људи су ми понудили позицију директора“. Што ће јадан, да га нису молили, не би се он наметао.

Знамо каква се тешка борба води око овог најновијег удруженог геолошког подухвата српске власти и опозиције. Зеко се у Србији понаша с љубављу коју су исказивали шпански конквистадори у Јужној Америци или колонијални бизнисмени у Африци.

Сасвим је класичан развојни пут ђетића Балше.

Као волонтер Народне канцеларије председника Републике радио у одељењу за имовинско-правне односе. Студентски представник на Правном факултету Универзитета у Београду од 2005. године. Члан савета Правног факултета од 2005. до 2006. Један је од оснивача "Коалиције младих против насиља" (2009), НВО "Европа нема алтернативу" (2008) и НВО "Праве ствари" (2007).

Полазник школе "Центра модерних вештина" (ЦМВ) на тему "Политичке вештине" (2005). Похађао курс NDI "Effective communication" (мај-септембар 2006). Учесник семинара Центра за демократију на тему "НАТО" (2009). Полазник школе "Политеа" (2009). Полазник годишњег семинара BeFPE 2009/2010. Полазник семинара Фридрих Еберт Фондације — Бањалука (2010).

Дакле развојни пут је типичан за наше новокомпоноване еурофанатичне „метроништаке“ (“урбани мушкарац било које сексуалне оријентације који има снажан смисао за естетику и који троши велику количину времена и новца на свој изглед и начин живота”). Даље истраживање породичног стабла би вас довело до Мила Ђукановића, слично како и у случају сада већ почившег Бата Буторовића Кан-Кана. Ово тек да се наслути обрис сивих еминенција који држе тал новца и политике у Србији.

Нису Божовићи никаква посебност. Можда је најтипичнији пример динстија Капичић – деда заклети партизански кољач „зеленашке“ провенијенције, син узорити кошаркаш и доцније српски спортски угледник, унук филмски глумац у трулој капиталистичкој Америци.
Преокрет може бити неразумљив само под условом да се наивно поверује да у тим људима постоји било какав етички, идеолошки или патриотски кодекс.

Из Црне Горе је са титовком на глави иза совјетских тенкова нахрупило `44 близу педесет хиљада таквих. Са друге стране Динаре, коридором Шесте личке, још више. Настала је општа отимачина.

Црногораца у Београду сада има преко сто хиљада. Ових других нико не зна.

Није проблем у кретању народа. Херметичке заједнице су осуђене на дегенерацију. У осталом, сви смо ми негде од некуд дошли.

Невоља је што је Београд, а тиме и Србија, под окупацијом тог несоја.
Било да је у питању политика, „глумиште“, бизнис, спорт или криминал, свуда су они „највишљи“. Увек где су част, маст и сласт. Учини се човеку да се ради о некој надчовечнској врсти.

Има врло поетских покушаја објашњења овог феномена.

Социолог Тодор Баковић је описао „тврди и контрасни“ карактер Црногораца, који по њему проистиче из супротности афективног живота:

- Природа је Црногорца учинила оптимистом, а историја депресивним песимистом. Зато су код Црногораца љубав и мржња тако блиски и из љубави врло лако плане љутња и опака мржња. Та депресивност понајвише утиче на формирање црногорских етничких норми и критеријума. Особине које Црногорац највише цени су храброст, поштење, мудрост, снага, лепота, духовност, па тек онда гостопримство и дружељубивост. А особине које Црногорац највише мрзи су шпијунаже, издајство, кукавичлук, па потом лаж, крађа, хвалисање и нерад. Шпијунажа му је на првом месту јер она садржи и кукавичлук и издајство. Црногорац не мрзи много крађу, јер је историјски доста дуго морао кроз четовање да храброшћу и лукавством ноћу долази до средстава за живот. Иако је четовање у себи садржало и отимачину, оно је вредносно код Црногораца, третирано као храбро и јуначко дјело, јер је спровођено уз борбе и погибије."

Ма шта ми наприча! Мрзе шпијунажу а то им је главно занимање. Питајте Јова Капу. У Загребу се, гле, све тако оптимистички и депересивни, мрзећи кукавичлук и издају, очас преметну у „Црвене Хрвате“.

Још ћете прочитати да Црногорци воле Београд из „патриотских разлога“. Емотивно су везани за Србију. Како су се провели недавно студенти из Србије у Чању због силних излива братске црногорске љубави, има у новинама.

Све врлине чојства и јунаштва које нам је тако пластично дочарао социолог Тодор Баковић, могу се подвести под две доминантне детерминанте: алавост и мржња. То је неки чивутско-арбанашки менталитет, увежен у Србију са Титом.

Политички примитивизам титоиста остао је његово неуништиво језгро које се издржава као канцер, болест која живи од здравих ћелија око себе. За разлику од левичарства, титоизам уопште нема никакав морални контолни механизам и врлину ревизије, једини могући услов сваког побољшања, било политичког, економског или психолошког. Динарски партизани, као посебна категорија у читавој историји комунизма, вероватно су најгора верзија која је у том комунистичком космосу икад створена.

Да. Алавост и мржња. Нико не пљује у бунар из кога воду пије као потомци динарских партизана, који се сада већ самопроглашавају за „старе Београђане“. Тако ће Тамара Калитерна, уредница у Танјугу до 1995, дакле и за време Милошевића, а онда нагло престројена у „жене у црном“ и колумнисту свих интернет гласила која хране мржњу према Србији, филозофски написати:

„Kao i svakoj kvarljivoj robi i Srbiji je istekao rok trajanja. Vreme je da je bacimo u đubre i zaboravimo.“

Тај канцерогени био-материјал генетски је кодиран да се међусобно препозна и умрежи. Не знам колико пута ми је обрисан коментар на разним странама да је велика вероватноћа да ће пре или касније доћи до „велике коалиције“ СНС-ДС, из баналног разлога јер су Вучић и Ђилас земљаци из западне Босне, са партизанским педигреом. Зато овај нови двојац неће имати ни морални проблем са било којим захтевом Запада, „јер у демократским друштвима категорија издаје не постоји“. Николића очекује положај „почасног председника“, а Коштуница ће и даље бити најстигматизованији политичар у Србији, коме међутим не треба обезбеђење кад иде градом.

Истовремено, Србија пропада.

Привреда уништена. Само, молићемо, није крив Зеко, већ транзиција и СЕК-а.

У Војводини расте сепаратизам. Кад погледате ко су најбучнији фронтмени сепаратизма, видећете да су то људи који су са спрженог камена нашли у Србији и кров и хлеб.

Млађахни Балша ће, унаточ суморне реалности и мрачне будућности, самоуверено изјавити:

"Легитимитет и снагу коју смо добили овим изборима морамо да уложимо у то да повратимо поверење грађана у Демократску странку, да уз одрицања и велике напоре помогнемо Београђанима да живе као грађани европске метрополе."

Не каже метро-Балша, чега мисле да се уз велике напоре одрекну он и његов тата?

Ма кога брига, Србија боље није ни заслужила, кад може такве да трпи!
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
14-09-2018, 02:05 PM
Порука: #95
RE: Батин подрум (Стара писма)
НАП.:Ово је мој најдражи чланак. Везан сам за њега и интимно и локално. Већ је објављиван на "Погледима", али ваља се кад је нешто добро као старо вино... Ракија
***
Први пут објављено на СКК маја 2013.
***
21-02-2014, 12:55 PM

RE: Занимљивости из српске историје

ДОБРА КАПЉИЦА И НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ

[Слика: kapljica-slobode.gif]

Ако ћемо право, никад се човек не би одвојио од мајмуна без помоћи алкохолног врења.

Не би Аргонаути повратили Златно руно да Херкул не беше онолика пијандура, каквом га је описао хелениста и литерата Роберт Гревс.

Троја је пала због превише вина. А шта је Тројанцима држало борбени дух до тада историја не помиње.

За Марка Краљевића и његовог верног коња Шарца знамо да беху алкохоличари.

Има ситуација где се алкохол грубо поиграо с нама. Остаће за сва времена записано и овековечено подужом епизодом у амбициозном документарном серијалу „Београд, вечити град“ аутора Александра Диклића, да је Београд априла 1941. „освојило седам пијаних Немаца“. Мој субјективни утисак је да управо из те епизоде провејава сладострашће српским поразима тзв. „другосрбијанаца“. Таква епизода може врло корисно да се употреби у затирању патриотизма младих нараштаја, мада сам догађај није имао никаквог суштинског значаја. Било би занимљивије знати шта би дрегер показао код Черчила и Стаљина, када су политиком „фифти-фифти“ тако лако и трагично преломили српску судбину?

Оно што ме је погодило у очињи живац и натерало да напишем ових неколико десетина редака је недавна ударна емисија јавног сервиса Србије „Можда да, можда не“, од које нисам погледао више од два минута. О чему су присутни причали има коме ће се исповедити. Мене је дубоко повредила већ класична злоупотреба шљивовице у грађењу ружне слике о Србима. Наиме, неминовно присутна плавуша из другосрбијанских редова је испричала један добар виц, али га је унакарадила како само оне то знају. Ради се о измишљеном експерименту где се белим мишевима дају разна пића и посматрају њихове реакције. Плавуша је навела текилу, ваљда зато што је Амери плаћају, па није хтела да дира виски, од којих и бивши трапери и Индијанци поблесаве. Као што знамо, виски и није изворно америчко пиће већ еликсир храбрих Шкота. Затим је на ред дошла вотка, према којој је била статусно неутрална. У оба случаја пића су благотворно деловала на расположење мишева. На крају дође проба са шљивовицом, од које, пазите шта рече „МИШЕВИ КАО И СРБИ ПОСТАЈУ ХИСТЕРИЧНИ!!!“… Ово је изрекла уз другосрбијански традиционални фацијални грч који би требало да представља цинични осмех. Аааа, ту сам употребио даљиски пошто ништа убојитије нисам имао при руци. У оригиналној верзији вица, од вискија мишеви само буду весели, после опијања вотком позаспу, а из њих плава пара избија, а кад се напију шљивовице изазову мачку на мегдан. Има у овој шали, како ће се касније видети, више истине него што на први поглед изгледа.

Зашто тајити да су алкохолни дестилати готово судбоносно утицали на исход многих преломних историјских догађаја, који су временом постајали камени темељци националних идентитета многих народа? Усудићу се да упоредим два донекле слична догађаја, две битке; једног великог и једног малог народа.

Прва прича се односи на широм света познату тврђаву Аламо. Битка се званично претставља овако:

„Дејвид (Дејви) Крокет (енгл. David (Davy) Crockett; 17. август 1786. – 6. март 1836.), амерички народни херој, познат као “King of the Wild Frontier” (Краљ дивље границе). Био је ловац (трапер), војник и конгресмен Тенесија где је и рођен, учесник у тексашкој револуцији. Фебруара 1836. пуковник Тревис знао је да је изгубљен – са малобројним војницима био је опкољен снажном мексиканском војском у тврђави Аламо у Тексасу. Одједном се зачула весела свирка гајди. Био је то Дејви Крокет са својим друговима и пушком Бетси, који је дошао да се придружи тексашким борцима. Јунак Дивљег запада, увек са шубаром од ракуновог крзна, кожној блузи и индијанским мокасинама, дочекан је радосним клицањем. О њему се причало да је једном убио 47 медведа за месец дана ловећи их чак и у њиховим јазбинама. Али, 6. марта 1836. Мексиканци су кренули у последњи јуриш (нап. после тринаестодневне опсаде). Дејви Крокет се огорчено борио и пао, изрешетан мецима, заједно са последњим браниоцима Алама.“

О тој бици написано је, веле упознати, око 5000 студија, направљено небројено играних, документарних и цртаних филмова, прича и дечијих цртанки. На бојним заставама писало је „Сети се Аламоа“. Тврђава Аламо је несумљиво чвориште и неприкосновени камен темељац целокупног американског „слободарског националног идентитета“.

У стварности Дејви Крокет је био пропалица у поодмаклој фази алкохолизма. Вероватно није био сасвим ни свестан, од свог добро распоређеног вискија, где је дошао. Од њега је хероја направила жута штампа коју годину раније. Светлана Слабшак чак тврди да је највећи амерички народни херој имао проблем са сифилисом. Но, знајући за Светланину мужефобичност, ову њену дијагнозу примамо са крајњом резервом.

Противнички командант, гереналисимус Санта-Ана коме је право место било у оперетама, а никако на бојишту, шепурио се десетак дана око тврђавице, док су бранитељи безнадежно чекали помоћ коју им сународници нису упутили. Онда се догодила битка, која је трајала један сат. Толико је Мексиканцима требало да измасакрирају несретне бранитеље. Још су неко време трагали за онима који су се посакривали. Један од тих беше и Дејви Крокет, кога су извукли из неког подрума.

У војном смислу, битка је била безначајна.

Један амерички блогер је написао да је сва та прича око Аламоа „коњско стајско ђубре“ којим се испира мозак младих Американаца. „Тамо су се борили за слободу и то је све што треба да знаш“ вели песма на крају једног пригодног блок-бастера. Тачка. Големи део човечанства прихвата слободарску формулу делиријум тременса тексашке битанге, разгаљено бленући у екран одакле их Холивуд преко својих избријаних лепотана и лепотица беспрекорних фризура и у највећим дивљинама, учи историји човечанства. Тако смо се примакли логичком расуђивању да је еволуција човека реверзибилни процес у коме се, бојати се, људи претварају у тексашке трапере. Јер, непобитна је истина да је устав нове Тексташке државе чије је стварање почело код мале тврђаве, озаконио ропство, које је Мексико одавно укинуо. Ни земља није била њихова. И то је „борба за слободу“???

Али, грандиозна америчка индустрија производње славне прошлости урадила је свој посао.

Неке три деценије раније, Срби, мали балкански народ, дигоше устанак против Турака.

Једна од првих битака беше код манастира (намастира) Чокешина, на обронцима Цера. По предању, то је задужбина Милоша Обилића.

Шта шта се то збило око Чокешине? Прва година устатанка 1804. У најосновнијем, скупи неки Ножин-Ага или Мула-Ножина коју хиљаду Турака и крене у помоћ опкољеним Турцима у Шапцу и Биограду. Пошто је сазнао да успут нема већих устаничких снага сем пар стотина хајдука код намастира Чокешине крене прво на њих, да их не би остављао за леђима. Код устаника којима је заповедао Јаков Ненадовић настане пометња са вечитим питањем „шта нам је чинити“, јер Турака беше вишеструко више. Ђорђе Ћурчија се залагао за „повлачење“ на шта је Јаков употребио аргумент „да са Турцима бој бити није прљити бабе по мраку“, на шта се Ћурчија наљути и са својом четом оде уз Цер. Јаков одлучи да се утврди у намастиру и ту дочека Турке. Након повлачења Ћурчије, устаника, по тврдњи В. С. Караџића*, није остало “млого више од двеста“. … „но Недићи (два брата, такође хајдуци, из нахије ваљевске из села Осјечине), и који су сад остали мјесто Ћурчије, и тако се изопијали да готово нијесу виђели један другога, повичу „Ми нијесмо жене да мремо овђе у затвору и да крвљу цркву поганимо, него идемо на мејдан да сретнемо Турке“. Па изађу више намастира те онако пијани сретну Турке (на Лазреву суботу, уочи Цвијети)…“

…И ту се, на брду Џајевац, бише цео дан. Турцима стиже упомоћ још војске. Било их је десетоструко више него Срба. При крају боја, оно што је остало од Србаља, све израњављено беше, нестаде им и џебана а „у ђе којих су пушке биле од млогог пуцања позагоријевале да већ танета нијесу могла ни силазити у њих.“ Онда су се тукли ножевима и пушкама као батинама. До последњег.
Јаков одоцини са појачањем.

Неки извори говоре да је Срба са браћом Недић у боју било више него што пише Вук Ст. Караџић. Бележе да су свештеници опојали 303 погинула. Караџић, опет, пише да је Турака пострадало више од хиљаду. Можда бројеви и нису толико пресудно важни.

Турци јесу битку добили, али дух им беше сломљен. Оно што је од десетковане њихове војске остало разиђе се кућама, а сам Ножин-Ага једва живу главу од својих спасе. Побегне некуд у Босну. Манастир Чокешина би сачуван од паљевине. Убрзо, предаду се и Шабац и Биоград Србима.

Не од препеченице „хвалисави“ Срби, већ немачки историчар Леополд Ранке, битку на Чокешини је назвао „српским Термопилима“ а браћу Недић „српским Леонидама“.

Тако је почело стварање нове српске државе.

Наравно, битка код Чокешине има и свој мало накићени еп**.

Стодесет година касније поново је Чокешина заливена крвљу. Овај пут у бици са Аустроугарима.

Затим су наступиле деценије Великог Заборава. Намастир је тихо пропадао. Имовина му отеше комунисти.

Онда је дошла сестра Ана. Ни налик костимираном мексичком генералисимусу Санта-Ани, већ тиха православна монахиња. Стрпљиво крену да поправља што је оронуло. И, кажу људи, народ је почео да се враћа својој светињи.

Да ли ће или када ће нестати фацијални грч наших плиткоумних плавуша и плавушана са почетка приче? Хоћемо ли престати да се стидимо и ругамо својој и славној и трагичној историји? Докле ћемо се поводити за квази-историјом пијаних америчких конгресмена што јуре за медведима, проглашавају ропство за слободу и владају светом? Не знам. Наше је да истрајемо. Понекад и уз помоћ шљивовице.

……

* ВУК СТЕФ. КАРАЏИЋ „ПРВИ И ДРУГИ СРПСКИ УСТАНАК“

„Просвета“ Београд, 1947.

** Филип Вишњић: Бој на Чокешини“
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
24-09-2018, 03:21 PM
Порука: #96
RE: Батин подрум (Стара писма)
[b][b]
[b]ДРАГО ПИЛСЕЛ, МОНСИЊОР УСТАШКОГ АНТИФАШИЗМА

[Слика: Drago_Pilsel_Navijac.jpg]

[b]Први пут објављено 25/04/2016 на СКК. Поставио Остоја Симетић, док се још тамо нешто питао.

Ми нисмо познали вас по заставама,
Ни ваше хероје „од лавова љуће”
Све на коленима вукли сте се к нама
Носећ мач убице и луч паликуће.

Многи мишљаху да је синтагма „усташки антифашизам“ схизофрена пројекција србских ултра-националистичких параноикуса. Црног ђавола је то измишљотина; камо среће да јесте!

Ово је краћи преглед деловања једног језуитског командоса у Србији, које је наново актуелизовано након његовог недавног гостовања у „Ћирилици“ Миломира Марића на „Хепи“ телевизији. Током интервјуа, Милиомир Марић је деловао кастрирано, без трунчице препознатљивог сарказма. Више је био марионета слична Пинокију у рукама надмоћног госта, него новинар познат по провокативним питањима.

Драго Пилсел, тренутачно мудроносни глодур елитног хрватског портала „Аутограф“, неуморно шири маријанску љубав, суочавање са прошлошћу, разумевање, мир, љубав и сличне шећерлеме западним Балканом. „Мој је циљ био – смерно приопћава љубезни Драго – пробудити срце, моје и ваше, а не повећати его, ни властити ни ичији.“

Как’ лијепо казато. Па ће шире образложити[1]: „Имао сам прилику разговорати са младим људима. Када говорим младим људима, појашњавам им шта то значи бити заробљеник идентитета, шта то значи допустити да митови завладају нама и колико је важно отворити срце и прихватити судбину других, као властиту судбину.“ Драго је прихватио бреме „задаће која стоји пред људима балканскога простора: да се напосљетку смире и интегрирају у обитељи европских народа“.

Дакако, са тако широким видицима, раширеног удовља дочекан је од овдашње „друге Србије“, те његови написи и интервјуи красе странице „Данаса“ и „Пешчаника“ етц, па се отуда као канцер лагано проширио и на које-куде национално одговорна гласила, тако да се његова маријанска плазма комотно разлива Србијом незамјећена ни од иначе увек будног слоболиког читалаштва.

Његов исповедни „Аргентински роман“ се широко дистрибуира [2] путем „Делфи“-књижара, а грађанске удруге се својски труде да ово пацифистичко и екуменско штиво умивено денацификаторским „Вешплавом“ допре до што ширег публикума. Ваља зато упозорити на биографију језуитског поклисара коју исти и не крије, већ се њоме размеће. Он је, између осталог, мултипрактични улични пиљар породичне биографије, злокотлокрп хрватске историје, политички фарисеј на државној скрби [3] по „министарском дискреционом праву“, те еванђеоски посленик из кога незадрживо избија усташка простачина. Пургер, филистарски обер штрумфирер. Речју, хрватска иначица Пере Луковића.

Carlos Звонимир Пилсел се родио у Аргентини, одрастао по пустолинама Патагоније, радио на нафтним бушотинама на Атлантику, студирао у Сао Паолу теологију ослобођења, посветио се Фрањи Асишком. У неком „крешченду“ личног разголићавања Урби ет Орби је обелоданио да је професионално испипаван од фрањеваца по међоножју тјеком младеначких исповједи, те челичен уз дахтање католичког Духа на уши.

Bog I Hrvati

Тако опремљен је мали гаучос олити гаучињо 1989. авионом ЈАТ-а дошао у Југославију, односно како му је амбасадор, Словенац, у југословенској амбасади у Буенос Ајресу пожелео: Срећан Вам пут у Вашу домовину Хрватску, и постао Драго, хрватски бранитељ.
Тек по доласку у Југославију, куне се, схватио да је НДХ била “злочиначка творевина”, утемељена на расним законима и мржњи према комунистима, Србима и Јеврејима, а да су у партизанима били и католици, католички свештеници, ХСС-овци. Моје је буђење, тврди Драго, било изузетан болан процес.

Како неће бити болно када је одмах по почетку усташких терористичких акција у Хрватској његов брат, тренирани диверзант, погинуо у сукобу са тада још постојећом ЈНА. Укратко, група диверзаната ИВ бригаде ЗНГ је „десантним“ чамцем кренула на задатак ка Стону. У групи су били Andrés Бранко Пилсел (рођен у Аргентини) и Миљенко Тадић (из Сплита), Хрвати, припадници IV бригаде, те Fernando De Lucchi i Alejandro Patrón (Аргентинци), такођер припадници исте постројбе. С њима је нестао и припадник посебних постројби I гардијске бригаде из Загреба, Арнолд Ножић (из Мостара). У зору 23. листопада 1991. Близу отока Шипана „ниодкуд“ се појавио патролни чамац ЈРМ 178 и једним хицем разнео Драговог брата Andrés Бранка и осталу четворицу „црнаца“.

„Хрватски Витез“ и антифашиста Andrés – Бранко Пилсел

Отац, телохранитељ Анте Павелића, добио је име по Хитлеру, и данас живи у Парагвају, куда је због двоструког убиства утекао с другом женом, и зове се у целини Адолф Звонимир Пилсел. Дедови Јаков Пилсел, гестаповац, и Ерих Павлинц, усташки војник, учврстили су усташки педигре и беспрекорну биографију будућег, како се очекивало, бојовника за обнову НДХ. Стварали су га да буде непоколебљив попут ножа, да буде чвршћи од маља. У ту сврху каљен и печаћен. Он је, међутим, волео новинарство и књижевност, што га је највероватније и спасило од зла и одвело га средином осамдесетих код исусоваца (= језуити) на теолошки факултет Colegio Maximo San Jose у месту Сан Мигуел. Тамо је задивљен слушао предавања Хорхе Бергоља о Борхесу. Усавршен у исповједи. Отац Бергољо је данас папа Фрањо… Тата је, пише данас Драго, одрастао у околностима тешког рата и геноцида којег су потакнули нацисти и квислинзи, усташе… У неколико десетљећа обитељ престаје бити нацистичка и постаје усташка, у кући се престаје говорити њемачки и почиње говорити хрватски и готово сви постају Хрвати. Енглези су ухапсили дједа с оптужбом да је ратни злочинац и двије је године био у затвору очекујући стријељање, али ипак је пуштен. Дошли су до папира за бијег "штакорском рутом“ у Аргентину, и дјед и бака су с оцем, братом Отом и сестрама кренули на пут. На броду, те 1949. године, дјед огорчен затвором и бака (Хрватица из Мркоњић Града) чија су два брата искасапили четници у Босни, одлучују да ће се дружити с Хрватима, а не Нијемцима. Дјед и Анте Павелић у Буенос Аиресу постају добри пријатељи. Дјед постаје симпатизер усташког покрета до те мјере да су се у кући Пилселових једном приликом састали Адолф Ајхман и Анте Павелић, а бивши министри НДХ на истом су мјесту договарали оснивање хрватског ослободилачког покрета. По доласку у Аргентину Хрвати су били силно захвални Перону и свим војним антикомунистичким режимима. А педесетих година су посебне комисије америчке војске крстариле Јужном Америком и тренирале и спремале младиће-емигранте за борбу против комуниста у Европи. Драгов тата се укључио у тренинге. Био је убеђен да је само питање времена када ће Вашингтон навалити и срушити Југославију, а њих с Павелићем на челу вратити у Хрватску. Ако је неко и посумњао, морао је “бити куш”, јер су Пентагон и ЦИА и генерали давали посао, од њих је зависио и живот и статус.
Може се некако разумети што је Драго свог брата (и његове саборце) назвао „витезом“/“витезовима“, мада би им по некој прихваћеној кодификацији тачније одређење било „пси рата“ (јер шта су ког врага тражили Аргентинци у југословенском грађанском рату?). Занимљива је, међутим, једна Драгова каснија интерпретација идеолошког опредељења ове страдале групе командоса која се једнако могла назвати терористичком:

„…Очекују ме двије важне правне битке у којима ћу бранити достојанство Домовинског рата, достојанство мојега несталог брата, моје особно достојанство, те оно што сматрам да је достојно бранити, а на темељу изворишних и других полазишта нашега Устава и нашега правног поретка, наше кршћанске културе и нашега хуманистичког свјетоназора. Учинит ћу то као теолог, као новинар, али и као члан предсједништва Савеза антифашиста у Републици Хрватској чије интересе увијек браним када јавно наступам…“

Да, добро сте прочитали, Драго Пилсел је и свог рођеног брата, усташу, као и целу групу, не трепнувши постхумно и засигурно мимо њихове воље за живота, прекрстио у антифашисте. Ма колико пример изгледао појединачан па с тога и маргиналан, он је добра илустрација матрице којом се читава једна нацистичка, расистичка и лишена сваког достојанства политичко-кољачка ујдурма, накнадно редизајнира у узвишену „борбу за слободу“.

„Истог трена“ Драго Пилсел је напустио свећенићки позив и заменио брата у истој бригади. Тако је још једном у низу изгубио невиност.

Занимљива је та IV бригада ЗНГ. Четврта гардијска бригада основана је 28. травња 1991. године у јеку припрема за устројавање ЗНГ-а, након самог почетка „агресије“ на Републику Хрватску. Бригада је била састављена од скупине младих редарственика (њих 130) који су изашли из средишта за изобразбу постројби за посебне намјене МУП-а ПЈП Кумровец. У Сплит су стигли 30. свибња 1991. године у Хотел Сплит. Већина је била из Ливна, затим из Томиславграда, Купреса, Широког Бријега, Требижата, Љубушког, Стоца и Бугојна. Први њен командант био је генерал Иво Јелић [4], „класић“ и другар генерала Ратка Младића. О „ратном путу“ ове бригаде са пуно одушевљења прича њен први командант Иво Јелић. Да не бисмо преносили трећеразредни холивудски сценариј’, укратко Јелић тврди да је скоро без оружја разлупао десет пута бројнијег непријатеља, наоружаног тенковима, грдним топовима и 106 авиона. Па подвлачи:

“То смо урадили часно, поштујући све међународне конвенције, дакле витешки… За вријеме мог заповиједања никоме од српских заробљеника није пала ни влас с главе док су били под Четвртом бригадом, али би настрадали кад би дошли у руке Војне полиције, у војне затворе Лора у Сплиту или Кулине у Шибенику. Напомињем да је Војна полиција била изван моје ингеренције те је одговарала изравно Министарству обране, које је толерирало такво понашање.”

Питања се ионако множе сваком реченицом, те ћемо се овде мало зауставити. Да ли је нормалан човек који некакву „битку за Задар“ пореди са Стаљинградском битком? Како смо видели, било је довољно једно зрно да пошаље пет припадника те постројбе Богу на истину. Колико је зрна требало да се постројба у целини пошаље „низа страну, плавоме Јадрану“? 100, 1000, мало више? Према хрватској причи укупно је погинуло 185 усташа из те сатније тјеком ратног пута заливеног крвљу стараца и старица из села далматинског залеђа. Иво Јелић будаласто тврди да су штапом и праћком растерали војску која је располагала свом силом тенкова, хаубица и 106 авиона?! При томе Јелић не оспорава да је окупио дружину која благе везе с ратом није имала, те су се обучавали „успут“, шта год то значило. Па још, против себе је имао официрске „класиће“ који нису били мање способни од њега. Ништа се ту не слаже. Био би Јелићу превелик залогај и Момчило Перишић. С обзиром на учинковитост клања баба и деда Четврте бригаде ЗНГ, како се – о наивног ли питања – могло десити да Момчило Перишић и Ратко Мадић заврше у Хагу, а Иво Јелић се истовремено дичио витештвом, величан од Хрвата? Хуља је тако ових дана и скончала без овоземаљске казне, вероватно у паклу, сем ако католици немају и тамо неку везу, штакорски канал, те постају капои код казана. Усташку хуљу је као личног пријатеља оплакао Драго Пилсел. У једном ранијем чланку сам цитирао и Макса Лубурића који се исто дичио витештвом. Витез Бранко Пилсел, витез Иво Јелић, витез Макс Лубурић. Све хрватски витез до витеза. Од зла оца и од горе мајке.

Ако погледате састав те зорне IV бригаде ЗНГ, то је махом примитивно људство из Босне и Херцеговине, васпитавано по истом обрасцу као и Драго Пилсел. И сад, та усташија јелте брани демокрацију у Хрватској, а они који крену да бране бабе и деде од таковог клањем и паљевином довршетка усташког пројекта, су агресори и злочинци?!

Лагао је дакако Иво Јелић да његова сатнија није чинила злочине. И никога они нису победили, већ су добитници на рулету политичких нагодби. Али, овде се у свој озбиљности поставља питање одговорности надлежних служби: Како се у опште могло догодити, с обзиром на безбедносне провере, да ординарни усташа Иво Јелић прође обавештајно сито и решето и буде „класић“ Ратка Младића, те се у моменту усташке побуне у Хрватској нађе на тачној диспозицији?

Ту је и злогласни затвор „Лора“ од кога се (и) Иво Јелић курвињски дистанцирао. „Није знао“ или није било „под ингеренцијом“. Укратко ћу да поменем искуство једног мог познаника, који је прошао „Лору“. Завршио је некакву „средњу школу“ не питајте како. Као тинејџер, ушао је несмотрено у један локал на риви у дресу Црвене Звезде. Онда су га локалци тукли и бацили са 5м висине на морско камење. Како је остао жив, није јасно. Онда је дошла милиција и спровела га у „Лору“. Три дана су га родитељи тражили, нико није хтео да им каже где је. Тамо су га тукли, тукли и опет тукли. Па су га терали да пева усташке песме пред уклесаним усташким знаком на зиду. Он тврди да није хтео. Онда су, присећа се, дошли неки у црним униформама. Да, било је то управо у време када су Бранко и Драго Пилсел дошли у Хрватску, 1989. док је СФРЈ још кобајаги постојала. Тек је од ових настрадао. Ко је кундацима ломио несретног младића у циљу „убрзане обуке“? Драго са шњуром око паса, Бранко или њихови пајташи? Па и да нису лично они, јесу њихови знанци и ортаци. Е, витезови фрањевачки, тући беспомоћног полуретардираног клинца, то је мера вашег витештва. Мој познаник је преживео, колико њих, касније приведених, није? И опет нико одговоран, нико кажњен, нигде стида, сви хрватски витезови.

Даље беше идила са хепи-ендом. Драго сведочи свој (= хрватски) антифашизам.

“Дао сам мали допринос Домовинскоме рату, али велики допринос исправном схваћању мојега патриотизма. А оно се најкраће дефинира жељом да око себе ширим спознају да нам никакав тоталитаризам не користи. Истински су антифашисти, за мене, демократи и противници тоталитаризама, лијевог или десног опређељења. Мој се антифашизам очитовао и кад сам, као члан ХХО-а, након Олује покапао убијене Србе у Лици или евидентирао ратне злочине над тим нашим суграђанима. И, не сумњајте у то, очитоват ће се оштрим захтјевом да се антифашисти јасно одреде у вези са злочинима партизана након слома НДХ.”

Врхунац његовог преобраћења беше у „Кући цвећа“

“Довршавајући књигу у љето године Господње 2013. у Београду, стајао сам испред Титова гроба камо ме је довела потреба да критички приступим чињеницама и митовима, те схватио, као да се будим након дугога сна бивајући негдје између јаве и стварности, с 35 година закашњења, да ми је требала бити пружена прилика да кроз вријеме путујем с лакшом пртљагом од оне којом су ме натоварили дједови и родитељи те приморали да корачам под силним теретом страховитих повијесних заблуда.”

Са стране Анте Павелића преобратити се у „фана“ Јосипа Броза! О грдне ли промене! Каква је цивилизацијска разлика између поменуте две громаде, сем што је вероватно Тито у укупном скору можда већи крвник од Павелића?

Како се то истовремено Драго клања Титовој сени, приказујући се тако антифашистичким ревидентом и истовремено „прети“ „оштрим захтјевом да се антифашисти јасно одреде у вези са злочинима партизана након слома НДХ“? Чији су ти злочиначки партизани, него Титови? Али, зашто само „након слома НДХ“? Зар не би било логично „јасно одређење“ антифашиста према свим злочинима комуниста од почетка рата и на целокупном простору окупиране и расистички черечене Краљевине Југославије?

Лицемерје овог усташког антифашисте међутим има „дупло дно“. Испред Руса из Југославије је утекло 170.000 Фолксдојчера. Сигурно да је већини било јасно због чега морају да беже. Остала је нејач, старији људи, жене, деца, који ништа нису били криви. 200.000 Драгових бивших сународника је, након ликвидације сумњивих по кратком поступку, потрпано у класичне концентрационе логоре. Најпознатији је Книћанин. Тај логор „Книћанин“ је најгори икада формиран на овим просторима после Јасеновца. Званично страдало је у њему више од 12.000 нејачи. Да су комунисти исти принцип применили нешто западније, данас би се о Хрватима писало као о Абориџанима. О кривици Немаца не може бити дилеме. Потписник ових редова је својевремено разговарао са једним старим Швабом, који се међу последњима и тешка срца иселио у Немачку, 1956. Тај је једнак био ономе са чувене фотографије где сви нацистички поздрављају, само овај неће. Е, Алберт М. је три пута дезертирао из Хитлерове војске. То је приближно као да три пута играте „српски рулет“ који се од „руског рулета“ разликује по томе што је само једно место за метке празно. Када је причао о „старом крају“, плакао је. Али, што се рата тиче, био је децидиран, и цитираћу га уз мало архаичан српски језик: „ То што су Немци радили у Србији 1941., то није био рат, то је био шкандал!“

Да, шкандал био, шкандал и остао. Немачка је, „Данке Дојчланд“,у сукобима на простору СФРЈ непогрешиво стајала на страну својих старих ЅЅ дивизија, не марећи што тиме крши члан 26. сопственог Устава.

Раније, 1941., једна избегличка продица из Барање је у организацији Недићеве квислишке владе, распоређена у Друговац, у кућу Ивковића. Три и по године су ту боравили. 1995. иста породица у трактору крену у бестарага. Куда? И старица, која је 1941. тек девојчица била, рече, идемо у Друговац, код Ивковића. Опет! Разлика је била велика. Први пут су бежали од усташа, други пут од усташа. Међутим, сада су наишли уместо на домаћинску кућу, на рушевину. Уништили Титови комунисти, којима се тазе просветљени усташки језуита Пилсел до земље клања због постигнућа.

Ако се прати Драгова екс Швабе, линија просвељења, наићи ћете на Влада Готовца као гуруа, кога знамо из групе Савке Дабчевић-Кучар и Мика Трипала, који су крајем шездесетих и почетком седамдесетих година прошлог века разбуктали дотле донекле притајено хрватско усташтво и који су тражили нову независну државу Хрватску. Једина мана овог хрватског „либерала“ је што су временом израсле горе усташе од њега.
И у породици ствари су добиле другу боју. Мајка је опростила Србима што је била усташкиња и децу тако одгојила, а отац „као мирни Парагвајац, на све то гледа као да се догодило некој другој особи, а не њему“.

Наизглед драматични заокрет Драга Пилсела је природно стање језуита . Није сигурно да је језуитска заклетва која се лако налази на Интернету заиста права или се ради о неком измишљеном/замишљеном ритуалу. Но, ако се има у виду њихова пракса, та „заклетва“ јесте парадигматична… “…Сине мој, сада си научен да играш прикривено – међу римокатолицима да будеш римокатолик и да шпијунираш сопствено братство; да не верујеш ни једном човеку, нити у једног човека; међу реформистима да будеш реформиста, међу хугенотима да будеш хугенота, међу калвинистима да будеш калвиниста. Међу протестантима да будеш протестант и придобијањем њиховог поверења да држиш чак и беседу са њихове проповедаонице и да их потказујеш свом силином свога бића наше свете религије и нашег папе. И да си у стању да се спустиш тако ниско да постанеш Јеврејин међу Јеврејима, што ће ти омогућити да прикупиш све информације за свој Ред као одани војник папе…“ Итд. На „Јутјубу“ има снимак како фратри играју српско колце, уз шеретски коментар „крв није вода“. Види се да аутор „прилога“ не разуме ситуацију: играће ти фратри и „Чочек“ ако треба, само да се „заблуделој пастви“ увуку под кожу. Само је коначни резултат битан, све остало савршено безначајно. Тако Пилсел „има разумевања“ за српске резерве према проглашењу Алојзија Степинца за свеца. У полемичком напису који је пренео „Видовдан“ [5], који је, како смо већ напоменули, прошао уз путпуну тупост читалаштва, иначе хипер-сензитивног на завере. Пилсел поставља наизглед оштро питање „Степинац је толерирао геноцид, јесмо ли ми бољи од њега?“. Даље није ни мало нежан према Степинчевом наследнику кардиналу Јосипу Бозанићу па и „цркви у Хрвата“, но истодобно је пун разумевања за деликатну позицију папе Фрање, који „жели целу истину“ и ту већ не допушта никакву сумњу.

„Иако су њемачки бискупи три године прије јасно осудили нацизам и расизам те иако Степинац врло добро зна да су темељи усташког покрета расистички, филофашистички и пронацистички он пише овако: ”НДХ створена је Божјом милошћу, мудрим и пожртвовним радом Поглавника и усташког покрета те вољом наших савезника (истакнуо Д.П.). Од оснутка Државе (…) прошло је кратко вријеме (…) учињена су дјела, која задивљују…” (Надбискуп Степинац у чланку “С надом у бољу будућност”, Католички лист, број 32/1941.).

Бозанић је узурпирао хомилију која је требала бити посвећена мариолошким питањима да би појаснио зашто је папа Фрањо изашао у сусрет Српској православној цркви и ставио процес Степинчеве канонизације на чекање. Злоупотријебио је, кажем, јер Бозанић тврди да је већ све у вези Степинца познато и ”доготовљено”. Ако је тако, зашто онда Папа прихваћа иницијативу патријарха Иринеја да се ”расправља о Степинцу”? Је ли то само зато да се сачувају или побољшају екуменски односи тиме да се дозволи СПЦ-у да сагледа документацију која је приређена за Степинчеву беатификацију 1998. па да се приступи чину канонизације са што мање свађа између Београда и Загреба? Мене та аргументација не задовољава. Мени се чини да је папи Фрањи лакнуло када је лани у липњу добио писмо из Београда. Има сада разлог да кантом хладне воде охлади усијане главе хрватског епископата.

Папа мора на неки начин доскочити нагомиланим проблемима тзв. ”Цркве у Хрвата”, Цркве која се није оградила од усташтва како су то чинили њемачки бискупи од нацизма, Цркве која и даље прихваћа одликовање који је Степинац добио од усташких власти и то концем 1944. (!), дакле, ”Ред за заслуге – Велеред са звиездом“ и то: ”Што је као надбискуп разкринкавао у земљи и изван земље одметнике с подручја Независне Државе Хрватске”, како у службеном гласилу НДХ Народне новине 1944. гласи одредба о одликовању на приједлог усташког Министарства правосуђа и богоштовља.Хрватско друштво мора смоћи снаге и рећи до краја истину о тој горкој чињеници своје повијести, али и о другим злочинима који су учињени у име других идеологија. Тада ће и хрватски народ залијечити љагу што су јој нанијели неки из његових редова.“

Наизглед, али само наизглед, поштено. Јер, између „филофашизма“ и активног делања у геноциду или између одлагања Степинчеве беатификације и његовог јасног сврставања међу ратне злочинце, дубока је и непремостива морална провалија. Пилсел пише слободном руком потпуно свестан да ће Степинац од стране морбидног језуите Фрање бити проглашен за свеца. Међународна комисија стручњака за истину о Јасеновцу, основана је 2000. године. На једној седници Међународне комисије у Њујорку дошло се до података да су 1400 католичких свештеника из НДХ били директне убице невиних жртава геницида о чему говори Др. Србољуб Живановић, професор лондонског универзитета, антрополог светског гласа и члан Међународне комисије стручњака за истину о Јасеновцу. Његова казивања преноси “Политика” од 3. јула 2002. У НДХ је покрштено око 250.000 православних Срба. То је податак који усваја Србска Православна Црква, а ту исту бројку наводи и загребачки надбискуп Алојзије Степинац у писму папи Пију XII у писму од 18. маја 1943. године. Покрштавање је вршено насилно, јер Срби нису имали избора = могли су или да буду покрштени или да буду убијени. Многи су побијени после покрштавања. Усташке власти су донеле “Закон о преобраћењу из једне вјере у другу”. Покрштавање православних Срба је било законски регулисано, а иза њега су стајале и католичка црква и католичко-усташка држава. Није само Степинац одликован од Павелића. Још 129 католичких свећеника је поглавник Анте Павелић одликовао за тај дичан рад, а међу њима неки су били надбискупи, неки бискупи док је већина припадала високом католичком свештенству. Примас целокупне те у капуљаче забуљене геноцидне структуре беше Алојзије Степинац, чије понашање папа Фрања и његов патагонијски ортак Драго Пилсел сада хоће да сведу тек на флертовање са нацизмом.

(Потписник ових редова имао је прилике да упозна једну такву жртву – као дете 1941. насилно покрштен, али није било довољно – 1995. је тако покрштен протеран из Хрватске, те софистициране нео-НДХ. И, што је феномен – кад дете једном покрсте, скоро да нема враћања у прву веру).

На другој страни, имамо „суочавање са злочинима у Другом светском рату. Драго о томе говори овако:

„Овдје су у питању и митови. Неко вријеме су се католички бискупи измотавали са чињеницом да ако оду у Јасеновац, признају великосрпску пропаганду, која је говорила о 700.000 убијених у Јасеновцу, што је ноторна глупост и претјеривање. Мање-више хрватски и српски повјесничари слажу се око цифре 80.000, што је престрашно. Стручњаци Спомен подручја Јасеновац у побројали до сада 83.145 жртава.“

Толико побројано вероватно јесте. Но, шта ћемо са непобројанима? Шта ћемо са усташким логорима за децу Јастребарско, Сисак, Лобоград? Шта са јамама безданкама и црквама пренамењеним у крематорије за живе људе? Ко је те жртве пописивао? Са киме то хоће Драго Пилсел да једначи хрватске-католичке злочине „које су вршили неки међу нама“? „Неки“, вели ДП. За толику количину злочина није довољна једна невладина организација, то једино може уз општенародно прегнуће. Ако баш хоће, може да се мери са Турцима из помрчине средњег века, са Синан-пашом, са јаничарима и њиховим „данком у крви“. Овде, на Балкану, у новијој историји нема им равна по злу и бестидности.

А шта са хрватским злочинима из првог светског рата? Шта са покољима и логорима-мучилиштима из тог периода? Арчибалд Рајс (иначе пореклом Немац) због таквог „витештва“ назвао их је најгорим злочинцима.

Коначно [6], Пилсел ће и за Туђмана рећи да је очијукао ишпекулисао са усташама што и да из све снаге хоће, не може да порекне. Признаће и да је „Хрватска, без икаквог двоумљења, на неки начин пројект хрватске Удбе. Дакле, од тог тренутка усташе фигурирају као равноправни субјекти унутар Хрватске демократске заједнице (ХДЗ)“.

И шта? Ту стаје. Не тиче га се што Брионски транскрипти [7] („Ударити Србе да нестану“) недвосмислено доказују да је нова Независна држава Хрватска геноцидни пројекат, а да не буде никакве сумње сведочио је први УСА велепосланик у Загребу Питер Галбрајт који се са Туђманом погађао колики проценат Срба сме остати у Хрватској, док се остали морају уклонити „јер представљају рак на трбух Хрватске државе“. У Хагу се процес око тог геноцидног злочина вољом и тужилаштва и судија и мрачних ликова у позадини суда, завршио урнебесном спрдњом у драмолету око некаквих „топничких дневника“.
Но када чињенице ставите пред фрањевачки нос г. Пилсела, из њега почињу да врцају бале побеснелог усташког псета. Он,( гле!), „не дозвољава да се о новој Хрватској говори као о усташкој земљи или парадигми!“ Отворено износити такве чињенице је „нешто престрашно“ нешто што си дозвољавају само српски „лунатици који тврде да постоји завјера Ватикана против Србије и да је у тој завјери РКЦ дала побити милијун Срба, нарочито оних фамозних 700.000 у Јасеновцу?“ /Цитирано из писма упућеног потписнику ових редова/ Ама немој! Јок, нема зав(ј)ере! И како да се говори о новој НДХ? Као о „младој демокрацији“ са чекићем за последње ћирилично слово и балистичким ракетама за даље? И није „се дало побити милијун Срба“, него више – мали је Јасеновац био за таково подузеће и кратак је један рат за толику кланицу. Што се не побије да се покрсти или прот(ј)ера. Да кришћаске ли девствености и целомудрености! Да витештва и савести! Да духовног ли прочишћења и ослобађања терета нацистичко-усташког домаћег воспитанија!

И тако, прочишћени Драго, обрисаних бала беснила са образа и браде, крену у нови живот са новим другосрбијанским пријатељима, пун оптимизма.

„Ми са надом гледамо у тај процес и вјерујемо да ће и овдје коначно доћи до неке модернизације и до процеса суочавања, којег организације цивилног друштва, попут РЕКОМ-а, којег сам члан, или , DOCUMENTA са којима сурађујем, проводе. У Србији су то госпођа Наташа Кандић, госпођа Соња Бисерко и многи други добри људи (sic!). Напросто, цијело друштво је отишло пуно даље него, на њихову срамоту, што су отишле вјерске заједнице, не само православна и католичка, него и исламска, па чак и жидовска.“

Чудим се, како није поменуо становитог Динка Грухоњића? У главном, нашла крпа закрпу. Где ће усташа, него међу своје. То су њему „дивни људи“, тај дегенерисани људски отпад, србомрзна шодер-елита коју пристојни људи заобилазе. Циркус наказа. Крипто-наци злочинци у мисли, речи и покушају. Збиља је велика разлика у погибији брата Драга Пилсела и брата Соње Бисерко – први погинуо у чамцу, други у ауту, о истом послу. Кај се чудити да у том друштву, наш срцепарателни-фрањевачко-комунистички гаучос, наставља са офензивним д(ј)еловањем:

„Мислим да је глас грађанске, демократске, људско-правашке и антифашистичке јавности у Србији, у неком тренутку, мало застао, да би људи требали обновити напор јер је чудно да ми из Хрватске повремено чујемо као да је глас четника јачи од гласа антифашиста. То нас збуњује и обесхрабрује…У Србији је чињеница да приближавањем ЕУ, дакле, тим процесима руководе ратни злочинци и људи који су дубоко били компромитирани у четничким или агресорским структурама. То јако нервира бивше гласаче Демократске странке, који су ужасно разочарани.”

Ето, излајао се. Четници су наравно били једини аутентични антифашисти. Они који су пак помагали или лично учествовали у усташком покрету средином и поткрај ХХ века, били су, јесу и биће усташки антифашисти. Колико је заиста Д.П. поштен, могли смо назрети већ на почетку овог текста. Ако је за „демокрацију“, зашто се одмах није одредио према ЦИА и генералима УСА који су регрутовали и добро плаћали бивше есесовце „ради борбе против комунизма“? Д.П. је сам изјавио да је против и левог и десног екстремизма. Па ако је тако, зар није логично да једна демократска земља и сила, каквом се гради УСА, тражи борце против комунистичког тоталитаризма међу демократски орјентисаним људима, а не међу нацистима, и најгорима међу њима – кољачима баба, деда и деце, из обитељи Пилсел? Или имамо посла са освеженим и редизајнираним нацизмом? Ама, пуно га не узрујава ни „Ватиканска рута“ олити „штакорски канал“, којим ватикански душебрижници нису спасавали поштене људе, већ крваве злочинце. Па ако неко покуша да обелодани шта је Курија радила, дело се стави на Index librorum prohibitorum (Ради оријентације: На ИЛП никад нису дошли Маркс и Дарвин, али јесте Magnum Crimen).

Тако постаје јасно зашто су му последњих година родитељи „омекшали“ гледе свог ултра-нацизма. Једноставно, остварили су им се влажни кољачки сни. Ејакулирали. Имају право на пензионерски одушак. Наставиће млађи. Упоредите сладуњавост Д.П. с почетка са псином коју је показао при крају, па цените о каквој се анти-људској покварености ради. Може се разумети и Драгово поклоњење Титу. Оно је двострано. Најпре, захваљује му јер је за НДХ учинио више од Павелића. Друго, тако „бије жицу“ на резонацији овдашњих усташких антифашиста, у даљем територијалном и биолошком надирању. Од Хрвата/усташа начинити антифашисте и демократе и, обрнуто, Србе међу којима никада не беше нациста, систематским блаћењем четника, ђенерала Михаиловића или Недића, “преквалификовати” у фашисте.

Што у то име беспризорно гази по дечјим костима својих бивших сународника Фолксдојчера, што се одриче много чега у шта се до јуче клео, то је само прагматика. Драго Пилсел је изабран од Ватикана зато што је, неспорно, генетски злочинац. Кад им је требао Лубурић, њега су користили. Сада им треба неко „склонији новинарству и књижевности“. Суптилнији, нежнијег срца.

Ако неко помисли да је овај једини, грдно се вара. Само примера ради, погледајте опус Мирослава Кевеждија, исто „исусовца“. Стигао је до мог Друговца. Па премерите.[/b]
…..
[1] http://www.slobodnaevropa.org/content/in...49275.html
[2] http://blog.palanacke.com/drustvo/gradja...a-pilsela/
[3] http://www.index.hr/vijesti/clanak/porez...03938.aspx
[4] http://www.slobodnadalmacija.hr/novosti/...ike-srbije
[5] http://www.vidovdan.org/slobodna-zona/it...i-od-njega
[6] http://www.avaz.ba/clanak/194910/drago-p...ove-ratove
[7] http://www.nspm.rs/dokumenti/tudjmanovi-...estanu.htm[/b][/b][/b]
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
01-11-2018, 01:31 PM
Порука: #97
RE: Батин подрум (Стара писма)
УРБАНИ ЈУГОСЛАВЕНСКИ ШУЦКОР

Први пут објављено 12.9. 2016.

Мала српска деца раде тешке физичке послове под кнутом Аустроугара (НАП: Фотографија уклоњена са Интернета јер ствара лошу слику о Аустроугарима)

Одавно је непотребно доказивати да је „Autonomija.info“ Sabahudina и Nedima стециште аустро-фашиста, довршених аутошовиниста и рециклираног шуцкора. Ово медијско ђубриште је богато кићено грантовима од наших владâ (покрајинске и републичке), ЦИА и сличних спектакуларних Blockbuster удруга (дакако везом преко разноликих фондација узвишене вербалне поанте и женских и женскастих физиономија „пројектних менаџера“ фондација од којих човеку проради вегетативни рефлекс повраћања, баш као кад би нашао мртвог зомбија у кади свога купатила). Ту је и јеврејски лоби. Ако вам се учини да Јевреји и нацизам никако не могу руку под руку, та не будите менталне стипсе: све може када је корисна шпекулација у питању. На нареченој депонији шодер-новинара, шодер-политичара, шодер-хисторика, шодер-интелектуалаца, шодер-хуманиста и кристализованих нацистичких каопоâ, нећете никаквим форензичким методама наћи било шта људско, али псине и аустро-фашистичке мрцине има више него што мутни Дунав може да понесе из новосадске канализације. Тако се нетом објавио и седиментирани хабзбуршки гмизавац коме би се други барунски рептили ругали јер нема основног шлифа, Миливој Бешлин:

Цитат:Историчар Миливој Бешлин изјавио је данас да је српска националистичка интелектуална елита планирала злочине који су се десили у ратовима из деведесетих година 20. века.

ИТД. У Србији све кољач до кољача, па су се јадне комшије по трећи пут за сто година морале бранити. Елем, на нечему што се одазива на „MIRUH BOSNE zemlja dobrih Bošnjana“ што би и јесте еуфемизам за потурице, брљиво лупетање несретне гмизаве хисторическе протухе Миливоја Бешлина је пренето под добро-бошњанском рецензијом:“SRBIJANSKI HISTORIČAR MILIVOJ BEŠLIN: SRPSKA NACIONALISTIČKA INTELEKTUALNA ELITA PLANIRALA ZLOČINE“. На страну сад дихотомија израза „србијански“ (Србијански – ако се односи на становнике дела српског простора и „србијански“ ако се односи на државотворну опште-српску вертикалу). Несретни Миливоје Бешлин би радије у катран и перје него да га назову „Србијанцем“, што му учинише јарани Недимови и Сабахудинови (који, ваља се увек изнова понављати, од кољачких Србијанаца изБосне побегоше у Србију?!). Нису то „добри Бошњани“ учинили случајно, већ да Бешлина боље понизе, да боље слуша. Кад буде боље слушао, опет ће га угазити. Да буде још послушнији. Као што су и сами под Аустроугарима тако угажени да су им и дан-данашњи најбоље слуге, немчарски шуцкор.

Миливој Бешлин просто речено лаже. Политичар сме да лаже, то му је sui generis дато карактерно одличје. Историчари не би смели да лажу, као што лекари не би смели да дају лажне дијагнозе и убијају пацијенте. (Мада, уверили смо се у „Хашком трибуналу“, таква медицинска пракса супротна лекарској етици је благонаклоно спровођена као политички врло коректна). Но, историческа квинта којој припада јадни Миливој Бешлин убија својим отровом читав народ. Сопствени народ! Јеврејски учени копилани Adolfа Eichmannа. Зато се самом трулом лажи нећемо ни бавити. Међутим, шта даље расте на том нацистичком културном замазу? Читава сомнабулна „војвођанерска“ идеологија пречанских аустро-фашистичких лунатика, без везе са земљом, небом, ваздухом и гравитацијом. Наводимо као пример један ефемерни, али на ђубришту читљиви цитат:
Цитат:Ок. Тако је. Али зашто? Чему етничко чишћење, протеривање, убијање? Откуд глад за територијом?
Србија је од почетка, од 1815. устројена наопако и није прошла ни пут развоја капитализма који су прошле оне републике бивше СФРЈ које су биле у Аустро-Угарској, а није остала ни патријархално друштво, као Црна Гора, Косово и други делови који су били у Турској зони утицаја.
Уместо формирања заједнице, форсирана је парола “да комшији цркне крава”, која је и данас актуелна. Уместо да се развија солидарност и у томе појединац тражи шансу, пласира се у основи нацистичка идеја да је Србија идеално друштво, само што Србима треба већи животни простор (Lebensraum ). То доводи до експанзионистичких идеја од 19. века до сада. У ту идеју су упрегнути политика, наука, црква. 1918. је експанзинистичка политика доживела врхунац, од тада траје спор процес распадања Велике Србије, јер је по КАрађорђевићима и Н. ПАшићу Краљевина СХС била баш то.
Без пораза те основне идеје Србија неће постати модерна држава, а највише ће испаштати Војводина која је у правом смислу речи србијанска колонија и ратни плен.
Људи као М. Бешлин раде добро, али морају да дају већи допринос расветљавању целе ствари, не само да понављају очигледне чињенице.

Кад неко напише нешто овако, једино што може да се закључи у вези аутора/ке је „нит јебати, нит кући водити“. Како може да се не рачуна да је Аустроугарска, газећи све могуће тада важеће међународне споразуме, анектирала православну и још више српску Босну и Херцеговину, јер сви Срби не беху и православци? После тога, Велики рат је био неминован. Ко је ту вршио јебени Lebensraum? Након тога, упорним „радом“, потпуно је измењена етничка, културна, конфесионална и морална дефиниција датог простора. Потписник ових редова је толико писао о овом геноцидном феномену, да је неугодно да и упутнице ка текстовима дајем. У једном од предходних текстова сам навео и скоро бизарни, мучни и срамотни податак да је Православна црква у Пречана скупљала паре од своје пастве за рат против Србијанаца. Ту силеџијску етничку дезинтеграцију Срба дужни су и обавезни су да одлучно и бескомпромисно објављују и раскринкавају не-нацистички историчари, а нарочито „геноцидолози“ у, на пример, буљавом обличју геноцидолошкиње Јање Беч-Нојман. Та буљава шквадра, међутим, ради управо супротно – од жртава геноцида прави гипсане геноцидисте. Зато те преварне „хисторике“ и „геноцидологе“ треба гонити као јасне нацисте и бесне псе.

Ја инсистирам на Првом светском рату, зато што су тада све Западне „вредноте“ скинуте до голотиње и у својој голотињи су показале телесну и менталну ругобу, па и за њима наилазећи нацизам, па даље... Средњеевропски културни код се печатирао у Србији 1914/6.

Чак и Србијанцима је наметнуто да је фелдмаршал фон Мекензи частан официр који је поштовао Србију. Истина је да Мекензи био суров. Што је подигао споменик својим противницима величине колобрана, тешко се може разумети као војничко поштовање. Након окупације, Србију је задесио такав ужасан окупаторски терор, каквоме се тешко може наћи пандан. Што су окупатори одлично говорили српски језик, наша је незацељива рана. Али, ћирилицу затрети одмах! Чини се познато? Чеси нису знали српски, па су се ваљда зато побунили против морбидних репресалија над народом у Шумадији и ту побуну платише животима.

Чим је Србија ослобођена, ситуација је рашчишћена:

Одмах по ослобођењу (1.11.1918) Београда, Управник града Београда, Коста Ј. Туцаковић је издао следећу наредбу:
Цитат:"Управа града Београда. Свим квартовима и комесаријатима: Непријатељ за време окупације натерао је наше трговце и јавне радње те су на радњама истицали фирме латиницом написане ( и то ГАЈЕВИЦОМ * примедба). Наређујем да се ове фирме од данас за пет дана промену, а у року од двадесет дана истакну фирме ћирилицом сходно Закону о радњама. Кварт ће се постарати о извршењу мог наређења, исто објавити и са сваким ко по њему не би поступио – казнити по надлежности."

Да ли је спорно да и данас једнако треба урадити?

Како је Србија живела под Аустроугарском окупацијом, перјаницом европске културе?

Под нашом влашћу морају напредовати и лепо живети сви трговци, ситни чиновници, радници. Чим престану ратна дејиства омогућити слободно кретање овим слојевима широм своје нове Царевине. Сељацима треба омогућити само нужно. Са друге стране, све интелектуалце, професоре, рентијере, индустријалце, више државне чиновнике, одмах интернирати. Интернирати, или на други начин ликвидирати свакога ко би могао да предводи Србе у било ком смислу. Онемогућити Православним свештеницима било какво идеолошко деловање.*

Да направимо дигресију и запитамо какву су стратегију спроводили Тито и његови партизани, који су такође добро говорили српски, када су се коначно уз несебичну помоћ Стаљина и Черчила поробили у Србију? Управо како је цитирано, само су из људског инвентара елиминисани и трговци.

У Београду, који је за време окупације у Првом светском рату имао 15.000 становника, 13.600 је регистровано као сиротиња. Они су „преживљавали“ од великодушне помоћи окупатора у количини шест килограма црвљивог брашна, девет килограма трулог кромпира, и нешто црева и бубрега стоке, који нису били подобни за исхрану царске војске.

Прво су затворени факултети и све школе сем основних, а тек од септембра 1916. је дозвољен рад и средњих школа, али су наметани учитељи из Аустроугарске, углавном хрватске националности. Постојале су једне дозвољене новине, окупаторове "Београдске Новине", на латиници.

Пљачке и "конфисковања" приватне имовине од стране окупаторске војске су биле честа појава. Велики број Срба, и из окупиране Србије и из Аустро-Угарске је интерниран у конц-логоре у Араду, Добоју и другим местима. Хигијенски услови у овим логорима, посебно у Араду, су били ужасни, а затвореници су изгладњивани, па је више хиљада људи умрло у њима (има доста о томе у „Црној Књизи“ Владимира Ћоровића). Немали број ратних заробљеника и Срба осумњичених за непријатељство према окупатору је једноставно повешан или стрељан.

Од Аустроугара били су гори браћа Бугари (и тек мало бољи од Титових „ударнијех бригада“). Њихов „специјалитет“ је био паљење православних Цркава. Покољи су били ужасни. Војводи Кости Пећанцу убили четворо деце, од којих најмалечко тако што су га тргли мајци из наручја и треснули о земљу. Зна ли неко да су и једно Титово дете, жене или родбина, а имао их је широм Европе, трпели тортуру од нациста и усташа? Може бити да је толико конспиративан био да Гестапо о њему ништа није знао? А сарађивали?! И фелдвебел Тито овековечен као „антифашиста“! Сачувај нас Боже таквих антифашиста.

Клања, убијања, изгладњивања... то знамо, навикли смо. Но, Мекензијеви култиватори Србије су ишли дубље... Мрцварење деце, у име довођење у парадигму „европске културе“, је спецификум преваспитавања Срба.

Хоће ли неко рећи да хисторик Бешлин није упознат са овим КундК педо-садизмом као темељним изразом средњеевропског културног дискурса који промовише? Лаже ако каже да не зна. Да ли је стид наше Пречане који знају да су им и деде и прадеде учествовале у оваквој окупацији Србије, а сад проклињу Србију?

Поставља се питање, како је могуће да нико за тако колосални геноцид није кажњен? Одговор је у супротној пропорцији западне европске цивилизације. Све је суштински обрнуто. Како у пракси функционише невероватно одвратно западно лицемерје, показаћемо управо на Бешлиновим прецима и газдама тих предака.

У западном свету, посебно Аустрији**, још опстаје мит о царској војсци Двојне монархије која се храбро и витешки борила па на крају капитулирала – уздигнуте главе и заставе.

У стварности, арогантне Ћесареве регименте су у рат кренуле као банде зликоваца и децоубица. У маршу ка Србији побијено је плотунима на десетине деце у Срему, само зато што су изашли да „виде војску“. Сећаш ли се Бешлине? Не постоји војска која је тако панично бежала као Аустроугарска испред Срба. Коначно, тако је створен „зелени кадар“, предак партизана. Морбидни Мекензен би испред Срба побегао, да га нису ухитили Мађари и предали Србима у замену за цело дупе. Злочиначка армија се тако распала у највећој икада виђеној војничкој срамоти.

Али, нови ратови су пред нама, па треба стварати нове митове. С прогресијом заборава налогодавци и починиоци злочина слављени су као часне војсковође и патриоте. (Никад Тита не губити из вида).

Версајски спискови осумњичених за ратне злочине, чије је изручење Међународном суду било регулисано мировним уговором Антанте и Сила осовине, садржало је око 900 имена. Списак немачких ратних злочинаца предводио је цар Вилхелм Други. Међу осумњиченима на аустријској страни обрели су се махом официри који су ратовали у Србији и на Источном фронту. Између осталих, надвојвода Јозеф-Август фон Естерајх (из угарског огранка лозе Хабзбурга), командант аустроугарских трупа на Балкану првих месеци рата, Словенац Оскар Потјорек и шеф генералштаба у пролеће 1915. генерал пешадије Алфред Краус, каснији бригадни фирер нацистичких ЅА јуришника и посланик Остмарка, Како се Аустрија звала по припајању Немачкој.

У Аустрији ни један ратни злочинац није осуђен. Комисија за утврђивање повреда закона о војној служби, надлежна да истражи ратне злочине, закључила је после 484 истражна поступка: „На нижој командној равни, заповедници су преиначивали казне прописане законом у злочиначко дивљање.“. Тако, резултати истраге нису могли имати ефекта у пракси. Кажњавање официра нижих чинова и војника није било предвиђено. Комисија је, реда ради, поменула „неправилности“ у опхођењу виших официра (Нап. Нимбус: касније позната као ТЗВ „лева скретања“), али је то у бројношћу тих кадрова занемарљиво.

Казнени сенат Врховног суда Аустрије ослободио је кривице и свог хрватског генерала Стефана фон Љубичића (Stephan Freiherr von Ljubicic из Вргинмоста) мада је оптужбом одговоран за злочине над цивилима, па и погубљење 12 православних Русина, на католички Божић 1914.

Вргинмост је иначе чудо. Место чије становништво варира од 700 до 1400 становника, дало је, осим нареченог зликовца Љубичића, још Баруна Гаврила Јована Родића (1812-1890), односно Gabriel Joseph Freiherr fon Rodich, генерала у АУ-монархији (1867-1918). Уз њих, Бранко Мамула, адмирал флоте Југословенске народне армије, Раде Булат (1920—2013), генерал ЈНА и народни херој, Павле Јакшић (1913—2005), генерал, начелник генералштаба ЈНА и народни херој. Оне нижих чинова и да не помињемо. Као уљез, међу њима се нађе један једини „ратни злочинац“ генерал Миле Мркшић. Једини који је заправо остао веран официрској заклетви коју је дао, више него што је стао у одбрану свог народа. И само тај је ратни злочинац?! Али, све једно, ко сматра да једно село може дати толико генерала, који су изгубили све битке које су војевали, а командовали државом, имају тешки проблем идентификације. Поред толиких генерала, Вргинмост је данас Гвозд. Збогом.

Команданту Сремске области, генералу Казимиру Литгендорфу – по изјавама његових официра, одговорном за масакр у Шапцу – суђено је 1920. само због наређења да се стрељају тројица аустријских војника који су, пијани, шенлучили у позадини фронта. Маскр у шапцу није поменут, као ни други злочини над цивилима.

Ратни злочини за које је био одговоран шеф генералштаба, али де факто и врховни командант аустроугарске војске, фелдмаршал Франц Конрад фон Хецендорф, нису истражени – упркос обимном доказном материјалу и чињеници да је један од најодговорнијих за злочине и сам рат. Између 1913. и 1914. он је 25 пута тражио пријем код цара Франца Јозефа, захтевајући казнену експедицију на Србију. Сносио је командну одговорност за злочине над цивилима па је у Аустријском државном архиву сачуван телеграм од 13.августа 1914.као један од бројних доказа да је Хецендорф лично налагао репресалије над цивилним становништвом. Он и надвојвода Фридрих фон Естерајх-Тешан издали су наређење заповеднику друге аустријске армије у Петроварадину, фелдмаршалу Едуарду Бем-Ермолију: „Узети таоце у свим српским насељима, с обе стране границе.По потреби их погубити, насеља попалити“.

Велика је срећа изгледа што јадни Бешлини не живљаху у зацртаној територији, иначе не би имао ко да нас учи да су Аустроугари добри а Србијанци зли.

Нису процесуирани ни многи други злочини овог високог официра. Коначно је умро и сахрањен је у Бечу уз највише војне почасти у пратњи сто хиљада ожалошћених поштовалаца.

Европа је ћутала.

Зашто се чудити кад последично нису кажњени Анте Павелић и Миклош Хорти. О Јосипу Брозу (Амбозу) Титу, да не говоримо. А мучени Миле Мркшић проглашен за светског злочинца.

И кад очекујете да се српска младост дигне и побуни, уБосни се млади Срби дигну и стану славити Хитлера. Кажу "неће нас нико више свађати".

Кажу ти ови најврлији Срби, пружамо ти руку, Србине, опусти се. Ја одговарам, не с вама.

И, наравно, пише све ћирилицом. Али, ови нису ни „Љотке“, јер Љотићевци поштују све основне српске вредности.

Ови су от Стефана фон Љубичића, само знају ћирилицу. Мртву децу не броје.

Неопростиви урбани југославенски шуцкорски вирус. Nedim и Sabahudin коначно могу да тихују.

Бескрајни, плави, круг. У њему, звезде...

.........
* 1916 година, Београд ) . Извор . Књига ВОЈНА УПРАВА У СРБИЈИ. Аутор: Фон Хуго Кархнаве
** Милош Казимировић, Др. Ханс Хаутман "КРВАВИ ТРАГ ВЕЛИКОГ РАТА У СРБИЈИ", "Дневник", Нови Сад, 11.8.2016.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
10-01-2019, 02:12 PM
Порука: #98
RE: Батин подрум (Стара писма)
ВЛАДА НАЦИОНАЛНОГ СПАСА


Први пут објављено јул 27, 2016

Прва замерка која се ставља уз моје текстове је да сам неуљудан и неодмерен. Сарказам је међутим легитимно средство супротстављања хуљама и медиокритетима. Мој "стил" особито погађа Титине осредње медиокритете и обер-хуље, дакле мамлазе и гелиптере на квадрат, кад се нађу на бисектристи мојих критика. Са "неодмереношћу"је проблем што се мало затим покаже да сам, држећи се само сувих чињеница, делимично и резервисан с обзиром о каквим етаблираним кретенима и упропаститељима пишем.

Други приговор је важан - Да, Бата, Нимбус, Ђорђе, критикује али не нуди излаз. Његова прича је "лајање на месец", одлична анализа са фелером, исказ фронтално разочараног човека.

И, да, има у томе истине.

Свега сам десетак пута указивао шта треба и као се мора. И радио тако како се ваља. И показивало се да сам у праву, када некако успе да се такве идеје реализују. Али, не, они вишљи Срби који све боље знају али оно што су радили и раде је дреновина пропасти, и због којих смо постали предмет изругивања и подсмеха и али и врани, најпре ће разбуцати оно ишта што је добро урађено па ће наново ма'нито понављати - али Бата-Нимбус је острашћени човечуљак који добро али бескорисно трућка. Како по мени, тако и по многим другима. Ко год шта покуша корисно да уради, макар се звало "Тежина ланца", наићи ће на погану поругу.

Ја бих, ето такав сам - какав сам, питао: А ШТА ЈЕ ВАМА ЦИЉ? Шта је то што би моје критичаре са све четири српске стране света задовољило? СТРАШНО НИШТА, то је једина дефиниција. Ако би саставили моћним струјним ударом све доминантне идеје у простору "патриотске Србије" у нешто живо, од тога би горски вуци од страха излуђели. Даље се прави компромис, скраћивањем разломака у сабирању, са патриотски декларисаним комунистичким Ст(во)ром, и добија се оно што се у домињању зове "дупло голо". Кад се у то дупло голо пенетрира вепар Адонис "грађанске Србије" (у коју, ево, спада и г. Зукорлић), добијамо тачно оно што и имамо - разваљене државу, народ, породицу, душу, људе...

Хоћемо ли спас? Нема таквог исцељења да није врло једноставно и врло болно. Нису нама криви Масони, Илуминати и Билдерберг група, већ наша осорна туњавост. Данко Поповић је у "Књизи о Милутину", дефинисао корен нашег пропадања кроз речи чича-Милутина о комунистима "Сачувај ме Боже људи који виде иза брда, а не виде шта им је пред носем!"

Опомињао сам благовремено, а главата господа, тадашњи другови, с осмехом одговарали: " Неебрин ти, има ко размишља отоме..."

Ето нам њиховог размишљања, ратоводства и дугорочне стратегије. Ако нису знали један прави потез више унапред од противника, непогрешиво су бирали најгори потез уназад.

О да, био је Бата тамо негде 1988. за сарадњу са НАТО. Говорио сам: "Дајте људи да Америма дамо Боку Которску за војну базу, само да остану неутрални, згазиће нас иначе..." "-Штааа!!!!??? - добијао сам одговор запрепашћених патриота - Ти си издајник!...Само нек' приђу, јебаћемо им матер за сва времена...!"

После 1993. већ је било касно. После 1999. имамо потпуно промењене околности, али 90% ондашњих горљивих Србенди данас објашњавају "да морамо бити паметни", што је еуфемизам за легање на руду. И опет сам ја препрека "паметној политици". Иста ствар са скидањем петокраке и ЕУ. Срби су имали шансу да буду први европски народ из социјалистичког лагера, пре Пољака или "наших" Словенаца, који одбацује петокраку (у осталом, петокрака никада није била србијански симбол, већ симбол њене окупације) и тражи пријем у Европску Заједницу. Али, не! Билмези су пљунули на ту вероватно последњу добру српску шансу. Сад лижу што су попљували, и оно за собом. Сетили се, сад би у ЕУ. Прекасно је магарци. Они други, што неће ЕУ, а и даље неће ни Србију, би да се спојимо са Русијом. То је немогуће, магарци. Још би да се спајамо са Кинезима и с Арапима. 'Сте нормални? Нисте, глуперде блањане па тесане. Био је Бата и за опште-српско помирење, дакле и са комунистима, и ту је промашио. Није од Његоша научио лекцију о потурицама, већ је то морао да учи сам, наравно на тежи начин. Ето их потурице црвене као мајмунско дупе, опет владају Србијом. Народ ропће, дура и криви се на руди. То нам је ваша борба дала, осим 3Хтриестишест генерала (црногорских, гламочких, славонских) .

И шта сад, јадна нам мајка с вами?

Ево, прво: домицилне нарцисоидне туњавце и теоретичаре опште завере одмах елиминисати у "Треће Око".

Друго, одмах се морају елиминисати све титоистичке, квази-титоистичке и крипто-титоистичке накараде. Лустрација.

НВО сектор је по дефиницији усташоидан, тако да у већини ту ни лустрација није довољна. Никад ми неће бити јасно како су се про-усташке комуњаре претвориле у "грађанску опцију", али наметнули су да је то заправо њихова исконска парадигма. Ја их ипак, без обзира на поштовану парадигму, не бих третирао друкчије већ као џукеле. С том разликом што градске џукеле знају да стану када је на пешачком прелазу знак црвено, а ново-скојевке претрчавају да би пре стигле до хаубе бесног аута.

Па ко остаје? Они који су добро чинили Србији и Србима. То је мерљиво. Врло мало људи остаје. Потписник ових редова је потуно свестан да га чврст став према рестаурацији Монархије моментално избацује из сомнабулног "корита размишљања" овдашњих озрачених патриота (дегенерисани "грађанисти" нису у опцији), без обзира што је НЕПОБИТНО да све што смо добро урадили за Србе, урадили смо док је била Монархија, и да смо очас све упропастили као републиканци. Просто, још увек већински нисмо сустали у тој републиканској содомији. Јесте за малу утеху, људи полако схватају, али трагично споро, да је за Србе бољи облик владавине монархија. Још увек ће добра половина Срба (грађани у целости) фрас добити ако се то питање отворено постави. Док се дозовемо памети, убиће нас радијација.

Пошто монархија не може моментално, шта друго може?

Опет, морамо се ослонити на резултате рада/владавине, не на личну тупавост.

Последњи који је економски дизао Србију, у немогућим условима, је Војислав Коштуница. Нема спора да је, док је био премијер, спољни дуг Србије био најмањи од 1945. Да је ММФ-у речено збогом. Уз то, врло је битно, 2006.-године, телеком Србије је купио Телеком РС за 200 милиона више од конкурентске Аустријске фирме. Додик не крије да је то био начин подршке Републике Српске. Америчка амбасада је немоћно констатовала "да без обзира што Додик лично има боље везе са Тадићем, прави заштитник Републике Српске је Војислав Коштуница". На то, Коштуница је продао НИС Русима! Направио добру копчу. Па још, избоксовао Устав који је данас главна препрека уништавању Србије. Није хтео да прихвата ултиматуме које Милошевићеве подгузне муве Вучић, Дачић, Вулин, Шешељ... прихватају без роптања.

Ако би говорили о томе где је спас за Србију и једнако за српски народ, онда се најпре морају дефинисати основни циљеви.

"Коштуничин" устав је најбоље што се у датим околностима могло постићи, и то крајњим напором, уз синергијско подривање са свих страна. А да тада није изгласан устав, остали бисмо без државе. Патриоте лицемерно оптужују Устав "да није довољно српски", млатећи појмовима "Србин" и "грађанин", што иначе може бити тема, али не угрожава државу. Супер-патриоти овим зановетањем заправо прде у исту тикву са аутошовинистима, до душе са супротне стране, ако то нешто мења. Кад таквима укажете на једноставну околност да ће промена Устава на који и они својим блебетањем припремају народ бити катастрофалан, они упозорење једноставно превиде и наставе да прде у поменуту тикву из принципијелних разлога.

Велика мањкавост "Коштуничиног" Устава, коју он са оно мало снага којима је располагао није ни могао елиминисати је проблем постојања антисрпског титоистичког реликта покрајина. Ово кључно питање врли националисти избегавају упорним блебетањем о "туњавом" Коштуници са девет мачака. Е, хајде да питамо све наше српске националисте свих боја у Војводини јесу ли за укидање комунистичког отарка САП Војводине? Питање је потпуно рационално: ШТА ЋЕ НАМ РЕПУБЛИКА У РЕПУБЛИЦИ? У Србији не можеш да уђеш у авион без пасоша, јер је следећа станица у иностранству. Уз то, урбанисти сасвим рационално предвиђају да ће Београд и Нови Сад за неколико деценија да се споје у један мегаполис? И сад ће на некој значајној раскрсници да се удара граница?

Потпуни логички, морални и национални колапс је што они који нису били ни вољни ни кадри да се икада изборе за своју аутономију у Хрватској, сада горе као сумпор у борби за "републику Војводину". Имате Чанкове као модул ове српске попишмањености. Не само сифилистичног Ненада, већ комплетну његову династију са пратећим фамилијама би питали: А што се нисте борили за аутономију Лике док сте били Аустроугари?

У одлучном интересу Срба је да се укину Покрајине. У Војводини живи 75% Срба, па да питамо да ли је тих 75% Срба свесно да је у њиховом животном интересу да се укине аутономија, а локални интереси реше на други начин? Ма не! Нема шансе. И сад се Бата-Нимбус налази у лудој ситуацији - да зна шта треба, али је окружен лудацима у бољем случају, или доњом аустроугарском фукаром без јасног националног идентитета у реалној варијанти. Утилитарно решење је да Бата-Нимбус ћути и умре тако ћутећи. Пошто не љубимо то решење, настављамо...

Са друге стране, Војислав Коштуница је на изванредно прагматичан начин показао како Србија треба да подржава Републику Српску. И да питамо да ли Босанци и Херцеговци воле Коштуницу? Таман посла. Мрзе га. Воле оне друге које не морамо помињати скроз што хоће све што је Коштуница кућио да раскуће и буквално поклоне Немцима. И пазите, није ту само пара у питању...Да овдашњи Босанци листом стану на страну отвореног аустроугара Вучића, то је уникум, срамота, национална курвештија. А то раде овдашњи Босанци.

Ваља објаснити: Милошевић је у Дејтону подло правио Републику Српску тако да може да траје неко време, док се страсти не смире, па да пропадне. Јесте да РС заузима 49% територије БиХ, али конзумира само 30% индустрије и пољопривреде, 20% рудних и енергетских ресурса, нема ни једну своју пругу, нити целовиту територију. Дакле, Републици Српској је финансијска помоћ Србије неопходна, без обзира колико је нама тешко.

Мора се још једно рећи: Београд је сатруо. Као огроман канцер црпи снагу Србије и шири се на њен енергетски трошак, увелико претећи да је уништи. Београд прати као метастаза Нови Сад.

И на ових неколико премиса рађа се виђење опстанка на врло узаној погибељној стази. Оно што би морало је ВЛАДА НАЦИОНАЛНОГ СПАСА. Ту се појављује персонални проблем. Није први пут да се идеја Владе националног спаса појављује, али су до сада предлози били идеолошки разгаћени и неозбиљни. Неки од предложених "решења" су најмање за терапију и дневни боравак, попут Дуција Симоновић и Мире Алечковић. Неки су за комплетни боравак у установи другог типа, попут Стева Драгишића. Лудорија је да министар војни могу бити пуњена птица Лазански или задрти полуретардирани титоиста Горан Јевтовић.

Српски народ, ако жели да опстане мора да погази своју бандоглавост и глупост.

[Слика: banja-luka-bosnia-and-hercegovina-presid...?s=612x612]

Мора се ићи одлучније него што је радио тихи Војислав Коштуница. Дакако, ако га здравље служи, он је без премца за место Премијера. Министар спољних послова Леон Којен. Министар културе и образовања Драган Коларевић... Обавезно у владу увести (као заменике и сл.) неколико млађих људи чистих биографија и порекла. Најмање три министарства, међу којима обавезно министарство војске, треба дати на одлуку Престолонаследнику Александру и крунском Савету. Уз то, мора се успоставити директна и отворена веза Влада-Круна.

Осим напуштања пута у беспуће ЕУ, мора се променити Устав и на тај начин да се Покрајине укину. У Преамбули треба да стоји да је Косово и Метохија привремено отета територија Србије.

Престоница Србије треба да се премести из Београда у Крушевац, а средишњи универзитетски центар Србије ваља створити у Сремским Карловцима.

Та влада мора коначно бити кадра да изврши лустрацију и натуралну реституцију која неће важити само за Јевреје, већ за све жртве подједнако.

Та влада треба да изједначи по правима и одговорности све држављане Србије. Позитивна дискриминација мањина значи негативну дискриминацију већине. Педери да се сузбију. Имају спаваће собе за себе, то им нико не оспорава.

Војни рок обавезно.

Школском систему вратити достојанство. Гимназији посебно. Ко неће да учи и пристојно се понаша, довиђења, ради једноставан поштен посао. Приватне школе затворити док се не стекну услови да буду предводник а не сурогат комунистичких "вечерњих школа". Обавезно, измена школских програма. Не може "теорија еволуције" да буде догма која се утуца деци у главу. Дозволити посебна одељења за дечаке и девојчице. Број часова физичког образовања утростручити.

Само још нешто... Међусрпска сарадња Србије и Републике Српске не може бити једносмерна у два правца, односно тако да Србија Босни даје паре, а Босна Србији политичаре и генерале. Додик мора такође да прави владу националног спаса. У тој влади бар три кључна министра морају бити из Србије, именовани договором владе Србије и круне.

И онда кажу, Нимбус нема решење. Кад наведе решење, онда кажу "он је луд". Зашто сам луд? Зато што нећу да срљам за комунистичком будалаштином? Па добро, нека буде, само да знате за мало касније кад се још боље ошурите.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
Одговори 


[-]
Podeli (Prikazi sve)
Facebook Linkedin Twitter Digg

Скочи на Форум:


Корисник(а) прегледа ову тему: 1 Гост(а)