Одговори 
 
Оцена Теме:
  • 0 Гласова - 0 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
Биографије комуниста
31-05-2017, 09:57 PM
Порука: #15
RE: Биографије комуниста
Како ниједан? Душан Јерковић, Желе Ђурић, Петар Лековић, он је, ваљда, први " народни херој"...
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
31-05-2017, 10:16 PM (Последња измена: 31-05-2017 10:31 PM од Перун.)
Порука: #16
RE: Биографије комуниста
(31-05-2017 09:57 PM)Бенито Пише:  Како ниједан? Душан Јерковић, Желе Ђурић, Петар Лековић, он је, ваљда, први " народни херој"...

Нико од њих. Јерко Кадињача остали 42. Поента питања је била колико је партијаца погинуло у офанзиви против Немаца? Значи до 02. нов. 41. Увукли су четнике у устанак а они су се бавили ,, позадинским питањима ".

Одговор је Мика Јарац. Намерно сам овде поставио питање јер на вики има бољу предратну биографију од Палоша.

,,Пећине слободних Српских планина се отварају за једну ноћ и ми ћемо свакоме положити рачун о нашем двогодишњем раду у шуми. Тешко ономе ко овај рачун не буде полагао."
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
10-07-2018, 04:20 PM
Порука: #17
RE: Биографије комуниста
Први командант комунистичког ЈРВ, усташки генерал Фрањо Пирц


http://www.vidovdan.org/istorija/prvi-ko...anjo-pirc/Читај
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
29-12-2018, 05:57 PM
Порука: #18
RE: Биографије комуниста
Душан Буковић: Случај Светозара Вукмановића „Темпа“
28. децембра 2018.


„Главни циљ наше борбе јесте уништење наших класних непријатеља“, – Душан Јерковић

Светозар Вукмановић Темпо (Подгор, код Цетиња 1912 – Режевићи, код Петровца 2000), дипломирао је права у Београду, у Србији. По народности је Црногорац ( Види: Редакциони одбор, Ко је ко у Југославији, Београд 1957, стр. 786). Његов отац је био присталица тзв. „зеленаша“. Вукмановић је имао брата Луку, свештеника, који је био присталица монархије. Луку су комунисти ухапсили у Словенији и стрељали 1945. године. Светозар није ни прстом мрднуо да спаси ухапшеног брата, јер се држао комунистичког класног начела: убиј ближњег свога! Члан СКОЈ-а од 1933, а члан КПЈ од 1935. године. Такође, био је члан ЦК КПЈ од 1940. године. Као познати предратни комуниста бечко-берлински марксиста баљезгар, био је у више махова хапшен и осуђиван за време студија на Београдском универзитету због антидржавне активности. Водио је између осталих конспиратора, групу млађих студената и субверзивних комунистичких симпатизера, који су извикивали познате комунистичке и антидржавне фразе и пароле:

– Доле са крвавом србијанском монархијом! – Доле велико-српска војно-фашистичка диктатура!
– Доле велико-српска политика националног угњетавања!
– Живела борба расходованог и угњетеног албанског народа за независну и уједињену Албанију!
– Доле хегемонистичко-империјалистичка политика крваве владавине велико-српског фашизма!
– Живеле радничке и сељачке совјетске владе у Србији, Хрватској, Словенији, Македонији, Косову, Црној Гори, Босни и Војводини!

Вукмановић је присуствовао на комунистичком историјском састанку 4. јула 1941. године у Београду, у вили Владислава Рибникара, којег је организовао Покрајински Комитет КПЈ за Србију по наредби Коминтерне, да се покрене прва етапа „буржоаско-демократске“ револуције у Србији. На састанку су били присутни Јосип Броз „Тито“, Александар Ранковић, Иван Милутиновић, Иво Лола Рибар, Милован Ђилас и Сретен Жујовић. После тога, Вукмановић је за време извођења и покретања Брозове великохрватске, интермаријумске, фабијанске и бундистичко-бољшевичке “буржоаско-демократске“ револуције у Србији 1941. године, која је била само нагли прелаз у пролетерску, био овлашћен од стране Јосипа Броза „Тита“ да покрене точак револуције у Босни и Херцеговини и да ради на ширењу комунистичких партијских ћелија.Такође, после тога, по наређењу Стаљина, а у сагласности са Брозом одлази у Македонију ради повезивања НОП Југославије са НОП Бугарске, Грчке и Албаније, да би се створио Балкански штаб, који би био под командом великохрватског „маршала“ Јосипа Броза Тита. Овим је Стаљин хтео да у току 1943 и 1944. године спречи заузимање Грчке од стране англо-америчких трупа. У овом подухвату Вукмановића је активно помагао и др Благоје Нешковић, политички секретар Покрајинског Комитета КПЈ за Србију.

И ако су Вукмановићеви планови и намере пропали у Босни и Херцеговини 1941. године, показало се да је то било привремено. Долазак Брозових пролетерских бригада, које су побегле из Србије и Црне Горе у Босну и Херцеговину крајем 1941. године, донеле су нове покоље, страдања и идеолошке поделе обезглављеном, пониженом, окупираном, обесправљеном нашем несрећном србском народу. Ово потврђују између осталих и публицисти Драган Марковић и Слободан Босиљчић у књизи коју су објавили под насловом „Делегат Врховног штаба“, где између осталог, стоји:

„Изненада, 24. децембра, око 8 часова увече, у Рогатицу су стигли Тито и Врховни штаб. Дошли су Едвард Кардељ, Александар Ранковић, Моша Пијаде и Иво Лола Рибар. Обрве су им биле беле од иња. Пратио их је добро наоружани Крагујевачки батаљон Прве пролетерске бригаде, која је три дана раније формирана у Рудом. Босанцима је сада било јасно зашто им је Врховни командант још за време разговора у Ужицу тражио да му обезбеде неко место у Босни за смештај Централног комитета и Штаба.

Чим су се срели у Рогатици, Темпо се, сав узбуђен од радости, обратио Врховном команданту:

– Друже Тито, спасили сте нас од расула!

– Како то од расула?

– Да, управо сте нас спасили – наставио је Темпо детаљно објашњавајући ситуацију у овом делу Босне.

Тито се онда, храбрећи их, насмешио и рекао Кардељу и Ранковићу:

– Видите, добрим смо путем стигли!…“ (Види: Драган Марковић и Слободан Босиљчић, Делегат Врховног штаба, Београд, 1968, стр. 77).

Веома је важно напоменути да се Вукмановић слободно кретао у својству Брозовог специјалног делегата Врховног штаба на подручју тзв. Независне Државе Хрватске и Недићеве Србије са лажним исправама, са објавом и картом за повлаштену вожњу на жељезници, које су издавале хрватске и где год је било потребно потврђивале и немачке власти, а на подручју Недићеве Србије и србске и немачке власти. Вукмановић се једно време у току 1942. године налазио на Брозом специјалном задатку у Сарајеву, а затим и Загребу. У Павелићевом Загребу, у којем су вођени преговори између немачких национал-социјалиста, хрватских усташа и Брозових комуниста-троцкиста о заједничкој сарадњи да се уништи и и разбије србски национални покрет Драже Михаиловића и да се сломи кичма србском народу, налазио се поред Поповића, Ђиласа и Велебита, на специјалном задатку и Иво Лола Рибар у својству специјалног изасланика и делегата ЦК и Врховног штаба (Види: Јозо Петричевић, Иво Лола Рибар, Загреб, 1964, стр. 119-131).

Вукмановићев случај је важан и интересантан, јер доказује и поткрепљује историску истину, да је несумњиво постојала добро организована и камуфлирана сарадња између лажног „маршала“ Јосипа Броза „Тита“ и поглавника Анте Павелића, као и са извесним немачким национал-социјалистичким представницима у Загребу.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
Одговори 


[-]
Podeli (Prikazi sve)
Facebook Linkedin Twitter Digg

Скочи на Форум:


Корисник(а) прегледа ову тему: 1 Гост(а)