Одговори 
 
Оцена Теме:
  • 1 Гласова - 5 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
Чланак о првом масовном убиству Срба у НДХ, 28,. априла 1941.
26-01-2016, 07:26 PM
Порука: #1
Чланак о првом масовном убиству Срба у НДХ, 28,. априла 1941.
Проф. Жељко Караула
постдипломант на Филозофском факултету
у Загребу



«СЛУЧАЈ ГУДОВАЦ» 28. травањ 1941

У раду се говори о слиједу догађаја и околности које су довеле до погубљења православног, српског становништва у мјесту Гудовац крај Бјеловара крајем травња 1941 године. Досадашња југославенска и хрватска хисториографија другог свјетског рата увијек је наглашавала да је злочин у Гудовцу био почетак усташке репресије, али сам догађај досад није био знанствено обрађен и стављен у контекс догађаја на ширем бјеловарском подручју. Уз помоћ изјава преживјелих, докумената усташких власти те докумената комунистичке провенијенције насталих послије 1945. године аутор покушава приказати начин успоставе и дјеловање нове усташке власти у граду Бјеловару и околици, те оне догађаје који су непосредно довели до «случаја Гудовац» 28.травња 1941. године.

Кључне ријечи: Гудовац, НДХ, православно становништво, Хрватска сељачка заштита, злочин, побуна 108 пука, «миротворни комитет»


Увод

У хрватској хисториографији која је истраживала и доносила судове о карактеру раздобља НДХ 1941.-1945. дуго је превладавао ткз «марксистички» образац који је био једнодимензионалан и редукционистички уз недвојбено додатну политичку инструментализацију. Под притиском таквог образца «ништа се није могло отети једноставној схеми десно-лијево, фашизам-антифашизам те конзервативно-напредно. Таква дефиниција НДХ функционирала је као «догма». Падом «марксистичког» образца 1990. године над хрватском хисториографијом се надвила опасност њеног скретања у ревизију повијести НДХ. Ту опасност хрватска хисториографија је отклонила, тако да дошло до одређене «реинтерпретације» повијести НДХ, тј. до покушаја њене објективизације. Међутим истраживачи раздобља НДХ не могу тек олако прескочити трновиту проблематику усташких злочина, то је најмање мјесто гдје се може тражити «ревизија» и промјена «образца». У овом раду се уз помоћ докумената различитих провенијенција пружа поглед на «случај Гудовац» са више мотришта, смјештајући га у контекс догађаја и околности пропасти и војног пораза Краљевине Југославије и рађања НДХ на подручју бјеловарског краја.
Гудовац је мјесто надалеко од Бјеловара на путу према Чазми, које је према попису из 1931. године имало 330 кућа, с 1073 становника. Насеље је имало мијешано становништво, тако да су око двије трећине чинили Хрвати, док су Срби чинили преосталу трећину. Према попису из 1948. године, дакле три године након рата број становника се је нешто повећао (1216), од тога броја било је 185 особа српске националности. Опћина Гудовац имала је према попису из 1931. године око 8000 тисућа људи од тога 3000 је био Срба. Мјесто је настало још у средњем вијеку, а посљедња већа сеоба у тај крај, осим сеобе Влаха током 16. стољећа, догодила се између два рата када се у њега досељава већи број људи из Хрватског загорја који насељавају дио Гудовца зван Храшће.
Подручје Гудовца је било богати сточарски и пољопривредни крај, али велика господарска криза које је погодила и Краљевину Југославију 1929. године довела је до пада цијена пољопривредних производа, тако да је на бјеловарском подручју у дугове пало преко 39% посједа. Посљедица тога је да су у Гудовцу многе обитељи осиромашиле, те биле присиљене да раде као надничари код богатијих породица. То се посебно односило на тек досељене људе из Хрватског загорја, који су радили код богатијих сеоских обитељи, а већином су попуњавали редове локалне Хрватске сељачке заштите. Постоји теза да су припадницима Хрватске сељачке заштите у Гудовцу нове власти НДХ обећале српске посједе, при чему у «Случају Гудовац» постоји и економски мотив, али то се у изворима не спомиње. У Гудовцу је прије другог свјетског рата било и средиште опћине с начелником и другим особљем.

Један од најранијих приказа гудовачког злочина доноси Шиме Бален у својој малој књижици «Павелић» која је занимљива по томе што доноси дио изјаве Рудолфа Срнака, усташког таборника из Гудовца, која је дана послије рата Земаљској комисији за ратне злочине (ЗКРЗ). Ускоро затим излази књига Раде Ковача у којој је ток догађаја у Гудовцу укратко описан. Фикрета Јелић-Бутић у монографији «Усташе и НДХ 1941-1945» само спомиње стријељање Срба из Гудовца, док у својој књизи о Хрватској сељачкој странци даје замјетљиву позорност догађајима у Бјеловару, посебно око укључивање припадника Сељачке заштите у службу усташког режима. Милан Булајић преноси дијелове свједочења Срба који су преживјели стријељање и попис жртава. Свој прилог је дао и Здравко Диздар који знатно детаљније описује догађај покушавајући му дати шири аспект. Јуре Кришто у својој књизи «Католичка црква и НДХ 1941-1945.» с правом напомиње да око догађаја у Гудовцу «нитко не даје подробнијих детаља» да би се могао «створити неки конкретнији суд». У посљедње вријеме је изашла књижица Милоша Бјеловитића, у којој аутор доноси цјеловиту аутобиографију Илије Јарића, једног од преживјелих из Гудовца, а и властите осврте на тај догађај. Публициста Славко Голдстеин је у својој новој мемоарској књизи посветио значајну пажњу злочину у Гудовцу стављајући га као почетак репресије и терора нових власти НДХ над српским становништвом.

О усташкој акцији у Гудовцу постоји релативно велики број аутентичних докумената. Ради се о исказу Рудолфа Срнака, усташког таборника из Гудовца, пријави Мартина Цикоша, заповједника Хрватске сељачке заштите у Гудовцу, свједочанство четворице од петорице преживјелих мјештана Гудовца и околних села који су преживјели стријељање( Милана Маргетића, Илија Јарић, Милош Деспинић и Милан Вулес), свједочанство Томе Предраговића из великог Коренова, извадке из дневника Павла Грегорића, комунисте, члана ЦК КПХ, који управо тих дана у бјеловарском крају организира устанак, извјештаје Котарске и Градске комисије града Бјеловара Земаљској комисији за ратне злочине (ЗКРЗ), свједочење Славе Срнак, жене Рудолфа Срнака из 1952 године, писмо Марте Поповић, сестре једног од убијених упућене протојереју Радославу Грујићу.


Тијек догађаја у граду Бјеловару и околици од 6. травња до 28. травња 1941. године

Нападом Њемачке и њезиних савезника 6. травња 1941. године на Краљевину Југославију рат се је преселио и на хрватске просторе, тј. на Бановину Хрватску. Водство ХСС- а на челу са Мачеком, као потпредсједником југославенске владе, позвало је хрватски народ на « пуни реди дисциплину на сваком мјесту, било код куће или у војсци ». Тежња водства ХСС-а је била да одржи потпуну политичку контролу у датој ситуацији. Међутим трупе југославенске војске се нису могле одупријети нападу осовинских сила, слабо наоружане и покретљиве, са старомодном војном стратегијом постале су лака мета, посебно њемачких постројби. Али осим проблема опскрбе и наоружања југославенска војска је имала и унутарњи политички проблем. Повјесничар Рудолф Хорват наводи да се хрватски војници нису одазвали позиву малодобног југославенског краља Петра ИИ, да су без икаква договора одлучили, да се у том рату неће борити за опстанак Југославије, коју су сматрали тамницом хрватског народа. Точније је да су се Хрвати ипак одазвали позивима у југославенску војску, али је међутим упитно је какав је био њихов морал, те спремност за борбу против надмоћнијег непријатеља. Такво расположење дошло је до изражаја на подручју Бјеловара међу војницима 108. пјешадијског пука на подручју Великог Грђевца који су под водством ткз. миротворног комитета организирали побуну и отказивање послушности команди. Ускоро су дијелови 108. пука заједно са Хрватском сељачком заштитом разоружали жандармеријску постају у Гарешници и кренули према Бјеловару. Побуњеним војницима се придружују припадници усташког покрета из Бјеловара под водством Мије Ханса. Истовремено у граду начелник Бјеловара Јулије Маканец заједно са Иваном Шестаком у име усташке организације и Фрањом Хегедушом заступником ХСС-а у Бјеловару тражи предају југославенских постројби у граду. Већ рано ујутро неколико војника побуњеног 108. пука улази у Бјеловар те се сукобљава са југославенским жандарима који двојцу војника убијају, а тројцу тешко рањавају. Ускоро су остале постројбе 108. пука присилиле југославенске часнике да се повуку из Бјеловара. 108. пук улази у град, разоружава преостале југославенске војнике, бурно поздрављен од грађанства, а Маканец поподне 8. травња са балкона градске вијећнице проглашава ускрснуће Независне Државе Хрватске. Према садржају Мачековог телефонског разговора с Бјеловаром 9. травња може се закључити да је он тада тражио слање побуњеног пука назад на положај, те је изјавио да ће сам доћи у Бјеловар, што није испунио. Вође побуне и нове усташке власти траже везу са њемачком командом да је обавијесте о ситуацији у граду и да јој предају град. Два дана касније 10. травња њемачке постројбе пролазе кроз Бјеловар према Загребу. У појединим селима на подручју Бјеловара видљиво је дошло до укључивања припадника Хрватске сељачке заштите у службу новог усташког режима, нарочито у Гудовцу. Побуна 108. пука и усташко преузимање власти прије формалног проглашења НДХ 10. травња 1941. прогласом са радија Славка Кватерника, добила је велики публицитет у новинству НДХ служећи као аргумент да се хрватски народ на позив Павелића дигао на устанак још у вријеме травањског рата. Ипак до 10. травња, када је проглашена НДХ у Загребу, та је акција била усамљена. Тек је послије 10. травња када је због њемачког напредовања дошло до ширег расула југославенске војске дошло до преузимања власти у другим градовима у Хрватској од појединих усташких скупина заједно са са појединим припадницима Хрватске сељачке и грађанске заштите.
Иако одстрањене из града преостале скупине југославенске војске налазиле су се у близини. Припадници Славонског коњичког пука нашли су се у околици села Доњих Мости. У пуку је било доста четнички настројених подчасника и часника који су вјеровали да ће се рат наставити. Но како су били изолирани, више команде су се распале, препуштени су властитој иницијативи. Када су дознали да проглашење независне Хрватске почели су исказивати отворену мржњу према локалном хрватском сељаштву. Ухитили су једанаест особа из Доњих, Средњих и Горњих Мостију као обвезника који се нису јавили са запрегама на позив за опћу мобилизацију као и оне који су се вратили из јединица. Према неким тврдњама сељаци су тражили да војници предају оружје. Ускоро су та једанаесторица сељака смакнути без суђења.

У Гудовцу је вођа Хрватске сељачке заштите Мартин Цикош 8. травња 1941. затражио од команданта Јордановића који је заповједао са 3.500 војника који су се налазили у Гудовцу, да му омогући да као предсједник Котарског одбора ХСС-а и сатник Хрватске сељачке заштите одржи говор пред јединицама. Након допуштења Цикош је позвао војнике да откажу послушност београдској власти и да се «подвргну усташкој влади у Загребу». Ускоро су војници разоружани и пуштени кућама. Цикош у свом извјештају пише: «11. травња организирао сам од чланова Хрватске сељачке заштите 85 чланова у народну стражу ради сигурности јавног реда и за чување 7 војних магазина у Гудовцу са разноврсним оружјем, муницијом и осталом војном опремом које сам након 14 дао превести у Бјеловар са 140 сељачких кола (…)».
Одмах послије преузимања власти, припадници усташког покрета на челу са др. Маканцем почели су заузимати све положаје власти у Бјеловару. Тако је за котарског предстојника постављен Јосип Верхас, Нијемац, за усташког таборника у граду Ђуро Војновић, усташког повјереника Мијо Ханс, а за шефа градског редарства Алојз Чукман који је одмах донио наредбу да припадници православне вјероисповијести морају носити на лијевом рукаву црвену траку са натписом «Србин»-«Сербе».О томе имамо свједочанство Павла Грегорића, члана ЦК КПХ који је 15. травња допутовао у Бјеловар ради прегледа ситуације и разговора са локалним комунистима: « Пролазећи Бјеловаром од станице према Шеноиној улици, примјетио сам међу становништвом прилично велики број људи који су носили ако се не варам, на лијевом рукаву изнад надлактице црвену траку на којој је било одштампано црним словима «Србин», а испод тога на њемачком «Сербе». Био је сајмени дан и Бјеловар је био пун сељака, међу којима доста са црвеним тракама. У парку сам срео двије младе сељанке с истим ознакама. Храбро, Српкиње! – рекао сам им у пролазу. Ми се господине и не бојимо – гласио је одговор. Ускоро је почела и успостава власти НДХ и на терену. Јулије Маканец за привременог заповједника Оружничког крила Бјеловара именовао Ивана Гаршчића, јавног биљежника, који је убрзо изјавио да ће организација подручних оружничких станица у округу бити у најскорије вријеме проведена. За команданта мјеста Бјеловар постављен је Иван Мрак, зракопловни капетан, који се истакао у побуни 108. пука. Уз помоћ оружништва и Заштите успостављале се власт на терену. Иван Мрак је од побуњених припадника 108. пјешадијског пука почео оснивати 16. пјешачку пуковнију, названу по 16. пјешачкој пуковнији аустро-угарске царске и краљевске војске. Војсковођа Кватерникје 17. травња промакнуо у више чинове неколико часника и војника који су се посебно истакнули тијеком побуне у Бјеловару. У својој наредби од 23. травња 1941. капетан Мрак, као заповједник града Бјеловара, заповједио је да се требају «православци, надаље Руси, Жидови одмах отпустити из војне службе, те да сачекају коначно рјешење код куће. Могу се задржати само овдашњи Срби православни у које се има неограничено повјерење и који су се раније показали Хрватима склони (...).»
Припадници усташког покрета и Хрватске сељачке заштите имали су задатак да прикупљају гомилу оружја која је остала након расула југославенске војске, које су многи војници одоносили са собом кући, да га предају Нијемцима као ратни плијен, а постојала је и бојазан да не падне у руке противника њихове власти. Тако је војсковођа Славко Кватерник објавио наредбу да је «Разоружање пучанства јесте најважнији дио нашег рада у садање вријеме (…) У том погледу имаде се најбезобзирније поступати те створити план за извршење истога те га најенергичније са свим расположивим средствима проводити (...) да се мјесто за мјестом, село за селом имаде разоружати.» Брзо су почеле преметачине неких кућа. Тако су у селу Патковцу, крај Бјеловара код члана тамошње комунистичке партијске организације пронашли око 25. травња 80 пушака и неколико митраљеза. Секретар партијске ћелије у Вирју скупио је и сакрио у данима капитулације 40 пушака и 2 митраљеза. Њемачки генерал у Загребу Едмунд Глеисе вон Хорстенау процјенио је да је питање наоружања српског становништва кључно за младу хрватску државу у свом допису врховном заповједништву Wермацхта.
Обрачун нових власти са «неподобним елементима« у граду почео је врло рано. Јулиус Екер, члан Окружног комитета КПХ Бјеловар ухићен је већ 12 травња. Затим 20. травња је затворен Милан Бакић док је до 22. травња ухићен највећи дио чланова Партије. Нова ухићења проведена су након 24. травња када су у затвору завршили комунисти Стево Шабић, др. Франко Wинтер , Шандор Кираљ. Ускоро је у котару Бјеловар ухићено неколико стотина људи непоћудних властима, те већина њих отпремљена на друге локације, већином губилишта. Ситуација се средином травња није смиривала. Остаци југославенске краљевске војске су још дјеловали у околици. Тако постоји извјештај Мише Саболека, заповједника Бјеловарске привремене оружничке чете којим он извјештава Прву оружничку пуковнију у Загребу средином травња: «Околица Бјеловара опсједнута је од Срба, који чине насиља, убијају и пљачкају куће по селима Нарти, Гудовцу и шуми Чесми» због чега је он послао једног сатника и 35 оружника «да сузбију насиље, а истодобно је тражио заштиту њемачке војске«. Одговорено му је телефонски да «у споразуму са Командом мјеста у Бјеловару предузме све мјере и заведе ред према ситуацији на терену». Изгледа да је забринут због таквог несигурног стања у Бјеловар стигао и Андрија Артуковић, повјереник за цјелокупну јавну сигурност и јавну управу у НДХ те том приликом разговарао са котарским предстојником Јосипом Верхасом. Међу Верхасовим службеницима говорило се о неким будућим акцијама на терену да се смири стање и пошаље порука непријатељима усташке власти.

О самом поводу стравичном догађају у Гудовцу постоје двије верзије. Према првој верзији која је по свему вјероватнија, војник Милан Радовановић, Србин, који се у Бјеловар вратио са 108. пуком, одмах је послије отишао кући у своје родно село Пргомеље. Због тога није на вријеме предао војну опрему и тиме се раздужио. Када је послије неколико дана дошао у опћину предати оружје, стављен је у притвор. Сутрадан је Радовановић требао бити спроведен у Бјеловар. У његовој пратњи била су двојца заштитара. На путу према Бјеловару пратња је нападнута те је један заштитар погинуо, а други је рањен. Радовановић је исто погинуо у тој пуцњави. Истога дана је изгледа у Гудовцу у својој кући убијен још један заштитар. Та два догађаја је власт НДХ енергично искористила. Усташки извјештај је говорио о организираном нападу гудовачких четника» што није доказано. По другој верзији коју је послије рата дао на суђењу полицијски надстражар Ђуро Станке, наводи да су постројбе Хрватске сељачке заштите у Гудовцу ухитиле двојцу младића из тог села, те да је приликом спровођења у затвор у Бјеловару један ухићеник покушао бјег. У насталој пуцњави је осим бјегунца страдао један заштитар у својој кући, који је био на одсутству. Неки аутори наводе да је то инсценирани догађај, што ипак дјелује неувјерљиво. Постоје изгледи да су споменуту патролу напали неки од припадника бивше југославенске војске на повратку кућама, које су људи примјећивали како се крију у шуми. Ипак то је покренуло механизам одмазде према Србима у Гудовцу и околним селима.
Тај случај је одмах дојављен у Бјеловар гдје су Верхас, Срнак и шеф полиције Чукман одржали конзултације и одмах обавјестили Равнатељство за јавни ред и сигурност. Котарски предстојник Јосип Верхас одмах је отишао у Гудовац потражити заповједника гудовачких «заштитара» Мартина Цикоша. Када га је нашао у кући Србина Милутина Аџеге, споменуо му је «да му људи падају као снопље» а он лежи ту пијан. На то Цикош је одмах убио свог домаћина. Те ноћи у Гудовцу на састанку Цикоша и Верхаса којима су се придружили службеник Никола Покопац и начелник Мирко Павлешић донесена је одлука о погубљењу. Покопац је одмах кренуо у Бјеловар по креч од 500 кг. Изгледа да у први мах није било јасно како реагирати, јер никакво наређење није стигло из Загреба. Тако је Верхас одмах при доласку у Гудовац заповиједио заштитарима да ухите «најопасније» Србе. Под изликом да иду на саслушање у опћину, десет Срба су окрутно убијени пред својим домовима. Као разлог наведено је посједовање оружја. Рудолф Срнак, усташки таборнику Гудовцу, касније је изјавио: «Тврдило се да је код ухићених приликом претреса пронађена војна спрема, стројнице и пушке. Ја нисам видио никакве спреме. Тако се говорило, али није се показивало ништа». Очито да су поједини елементи задржавали оружје код себе, али у овом случају то се свакако чини изликом за прогоне.

Рано ујутро 28. травња 1941. почела је шира акција на терену. Усташе су отпочеле масовно ухићење Срба до подне у самом Гудовцу, а послије подне и у селима гудовачке опћине – Великом и Малом Коренову, Пргомељу, Болчу, Клокочевцу, Туку, Станчићима и Брези. У помоћ је протекле ноћи позвана једна сатнија домобрана. Ево као је почетак акције описао Илија Јарић, из Великог Коренова, један од преживјелих:

« У понедјељак 28. травња око 3 сата поподне дошло је у село око 40 људи, заштитара, обучених пола војнички, пола цивили. Издају наређење, сви православци морају бити код куће уз ријечи – Ништа се неће догодити . Отишли су у доњи дио села од народа зван «Бостан», гдје су живјели Срби. Ускоро су по мене дошли неки заштитари(…). Ударали су кундацима на врата вичући «Руке увис». Дигао сам руке и кренуо под стражом. Остали су отишли у оближње куће и убрзо довели моје сусједе(…). Отјерали су нас и утјерали у двориште Кнаус Јанка Мађара, и ту је долетио међу нас као бјесан један човјек обучен у одијело југославенског поручника, али је мени изгледао да је то сељак који је обукао официрску униформу. Он нас је све претресао и узео нам што је нашао у џеповима. Почео нас је и пописивати по имену и презимену, али је након четвртог престао. Иза тога је поставио четири стражара да пазе с пушкама на нас, док се не врати. Нама је рекао да не смијемо међусобно разговарати нити се гледати, а стражарима је дао налог, ако који покуша бјежати, да га слободно убије јер за то неће одговарат. Сједили смо у том дворишту дуље времена, а онда смо чули неку галаму с дна села. Када се вика приближил, видио сам, како тјерају све православце из села. Све нас. око 32, отјерали су у Гудовац. Читавим путем тјерали су нас да пјевамо неке усташке пјесме, које нисмо ни знали, и да вичемо «Живио Павелић! Живио Кватерник».

Врло брзо у Гудовцу се нашло око 195 људи, Срба, мушкараца који су затворени у опћинску зграду. Међу њима се налазило и три православна свећеника. У згради нису остали дуго већ, су постројени под зградом опћине. «Пред стројем је стајао Мартин Цикош из Гудовца, који је вршио команду (...) Покрај је стајало још шест жандарма. Чуо сам као је Цикош питао има ли међу нама који Хрват. Јавио се један са десног крила. Питао га је јер је заиста Хрват, а затим га пустио(…). Тада се Цикош окренуо к нама и рекао неком непознатом: «Водниче преброј». Исти је изашао пребројио нас и рекао Цикошу да има де 187 људи. Међутим видио сам да се је још људи надстројило.» При престројавању је према неким изворима пред опћином био назочан и Еуген Кватерник, тада усташки повјереник за град Загреб, који је нетом стигао из Загреба. Његова назочност је «случају Гудовац« дала већу димензију и непосредно је доказ инволвираности врха НДХ у злочин у Гудовцу. Према Голдстеину Кватерник је сам надзирао ухићење око 200 особа српске националности из Гудовца и сусједних села те је особно наредио њихово групно одвођење на стратиште. Према саслушању Славе Срнак из 1952. године она је нагласила да јој је муж (Рудолф Срнак), говорио да је Дидо ( Кватерник) изричито захтјевао да се за једног Хрвата мора побити 100 Срба. Кватерникову назочност показују искази Срнака и Цикоша дати послије «Случаја Гудовац». Цикош наводи да « је наступила оружана акција, коју овдје не могу наводити, коју акцију точно познаје државни тајник и Равнатељ Јавне сигурности и Реда, Господин Еуген Кватерник, јер је био 27. травња у Гудовцу на лицу мјеста». Очито да је цијела акција одобрена из Загреба и сматрана је врло важном.

Ускоро је група од око 200 људи усмјерена према ријеци Плавници у близини Гудовца. У пратњи се налазило наоружано око 80 заштитара-усташа. Када је скупина дошла на ливаду која је служила и као сајмиште у Гудовцу пала је команда «Стој». Према свједочењу Милана Маргетића, једног од преживјелих ток покоља је ишао овако:

« кад је онај плутон на сајмишту био опаљен, ми смо сви попадали у том часу на земљу. Ја нисам био тада уопће рањен, али сам пао с осталим на земљу (…) Видио сам како један човјек бјежи. Касније сам дознао да је то Јарић. Након другог плутона нису пуцали, јер смо ми сви лежали на земљи и онда су како смо лежали у четири реда ишли редом и клали. Сваког су проболи, а када су дошли до мене, случајно су ме прескочили (…) Сада су тражили међу жртвама Стеву Вуксана, који је исти дан продао коње и враћао се са сајма. Тражили су да му одузму новце.»

Мртва тијела гудовачких жртава су усташе прелили тек купљеним кречом, те их прекрили танким слојем земље. Постоје спорови око точног броја жртава у Гудовцу али он се креће увијек око 200 људи. Није постојала никаква намјера усташке власти да прикрије тај злочин, већ се је хтјела послати порука свим непријатељима усташке власти и НДХ. Познати хрватски умјетник Едо Муртић је као младић из Загреба путовао у Бјеловар, «с мајком сам кренуо на село по крумпир у село Гудовац покрај Бјеловара. Ишли смо влаком, све онако полако, влак стане па онда дуго стоји, па опет крене, да би ја у свијетлоплавој свјетлости свитања видио једно бијело поље величине тениског игралишта. Боље погледам из влака и имам што видјети, из те вапнене воде вире руке, ноге коса, главе……….Послије сам чуо да су цијело село побили и посипали вапном. То је био мој први сусрет са терором.» Колико су се вијести брзо шириле доказује и извјештај Јосипа Броза Тита из Београда Коминтерни у Москву писано негдје средином свибња 1941. у којему он описује усташке злочине мислећи на Гудовац «по селима је стрељано на стотине Срба, сељака и радника без икаквог разлога. То је тобоже освета за злочине пријашњих српских режима над Хрватима.»
Послије два дана дошла је њемачка комисија која је дала налог да се лешеви ископају и фотографирају, те је тада избројано 187 лешева. Том приликом је спашен још један преживјели који је два дана лежао на губилишту. Сам преживјели Деспић из Клокочевца овако је описао тај тренутак: «Са Њемцима је била Марта Омичкус из Бјеловара као тумач. Познао сам је и позвао упомоћ. Рекла је нешто Њемцима. Усташе који су били ту, склонили су мртве са мене и извукли ме на траву, која је била црвена од крви………. Нијемци су ме пребацили у бјеловарску болницу. Водили су рачуна о мени, јер кад сам оздравио, спровели су ме у Даницу. Њемачка војска је ускоро ухитила усташе који су судјеловали у покољу, спровела их у Бјеловар и затворили у бјеловарску гимназију. Њемачка је команда дјеломично преузела цивилну и војну власт у граду и објавила проглас у којему се наглашава да «такозване акције чишћења од стране хрватске војске и заштитних јединица треба спријечити снагом њемачке војске. Ако хрватска влада за такве послове има оправдан разлог онда она треба да добије одобрење од Нијемаца од Генералне команде. У случају да се овакво одобрење добије, ове акције треба стално да се изводе под надзором њемачке војске.». Тога истог дана у Бјеловар се враћао из Вировитице и споменути Павле Грегорић који је одмах примјетио промјену у граду. На жељезничкој станици уз два оружника стајао је и њемачки војник, а по граду су патролирале њемачке постројбе. Убрзо је у гостионици сазнао што се догодило да је под водством «Кватерника стигла једна група усташа из Загреба, (...) те уз помоћ мачекових заштитара поубијала Србу у Гудовцу». Грегорић је примјетио да по граду нема више ни црвених трака којима су биле означене особе српске националности, што је наредила њемачка команда. Власти НДХ су брзо интервенирале. Тако према извјештају њемачког велепосланика у НДХ Сиегфриеда Касцхеа од 30. травња стоји да га је претходног дана државни тајник у Министарству вањских послова НДХ др. Младен Лорковић обавјестио да је са српске стране у близини Бјеловара убијено 11 Хрвата, те да је зато 28. травња извршена одмазда над српским становништвом у селу Гудовац над 192 особе. Даље Лорковић тражи да се ухићени починитељи предају хрватским властима, које се провести даљњу истрагу. Изгледа да је њемачка команда тражила даљње објашњење хрватских власти за догађај у Гудовцу, тако да је Предстојништво градског редарства Бјеловара доставило Министарству вањских послова НДХ, исказ о погинулим Хрватима у времену од 6. до 30. травња 1941. на подручју Бјеловара на којему се налази 28. погинулих Хрвата. Види се да је спис био намијењен Нијемцима јер је руком надописано. «Превести на њемачки у четири примјерка.» Ускоро су сви ухићеници пуштени, нитко од усташа није сносио никакве посљедице, а Нијемци су у Бјеловару и околици протурили летак писан ћирилицом у којему се упозоравају Срби да ће за једнога убијеног њемачког војника бити стрељано 100 Срба. Тим поступком њемачко заповједништво дао је подршку новоуспостављеној власти НДХ. Ипак због таквог њемачког поступка ускоро је реагирало Заповједништво Савског дивизијског подручја (стожер у Загребу), које је 9. свибња 1941 послало заповјед бјеловарском Попунидбеном заповједништву у којему стоји да треба провести «чишћење околине од четника и сумњивог православног живља у споразуму са усташким повјереником» те да се са «њемачким властима мора постићи сугласност за чишћење Бјеловара и околине од четника и непоћудних елемената православаца у околним селима.» Већина локалних активиста ХСС-а и водства странке из бјеловарског краја на разне се начине дистанцирала од злочина што су га починили бивши припадници њихове странке из Хрватске сељачке заштите. Према неким изворима и Јулије Маканец, тадашњи градоначелник Бјеловара, настојао се дистанцирати и наводно је протестирао «на надлежним мјестима» у Загребу, очито безуспјешно.
Занимљиво да су фотографије гудовачких жртава што их је направила њемачка комисија у Гудовцу први пут јавно објављене 1942. године на изложби у хотелу Балкан у окупираном Београду, све у циљу тадашње њемачке политике која је тежила онемогућавању оних снага које су наступале са пројугославенским ставовима (партизански покрет), које је њемачка управа у Недићевој Србији сматрала врло опасним.



Закључак

Многи аутори наглашавају да је злочин у Гудовцу почетак масовних прогона српског становништва сугерирајући неки зацртани план који се овдје почео остваривати и који је настао још међу припадницима усташке емиграције у Италији. Неки овдје презентирани документи говоре о томе да «Случај Гудовац» носи печат «застрашивања» и одлучности усташке власти да свим појавама које ремете њезино устројавање и стабилизацију пошаље страшну поруку што чека оне који не прихваћају «ново стање», преузимајући на тај начин њемачки «модел». Такав став су заузеле новоустројене власти НДХ указујући да је то мјера одмазде према Србима за убојство Хрвата тога краја. С обзиром да се злочин у Гудовцу догодио у специфичним околностима бјеловарских догађаја само 18 дана након оснутка Независне Државе Хрватске а сам злочин догодио у прилично несређеним и конфузним увјетима, у којима се план стварао дословце на «терену», то више дјелује као мјера одмазде или «изолирани случај». Међутим шири контекст догађаја у слиједећим мјесецима на просторима НДХ указује на то да је постојала и очигледна намјера, да је доласком на власт усташки покрет покренуо план стварања «народно чистих простора», али чини се да није имао прецизно разрађен план о проведби, те се ослањао на импровизацију према датим приликама. Његови даљни потези према српском становништву у Хрватској само су потврђивали такве намјере. Послије злочина у Гудовцу слиједили су други злочини над српским становништвом и особама жидовске националности у разним дијеловима новоуспостављене државе (Глина, Вељун, Доњи Лапац, источна Херцеговина). Вал терора и репресије почео се ширити и на Хрвате комунисте и оне који нису прихваћали нову власт. Главни човјек за проведбу «мјере против Срба и Жидова» био је Еуген Кватерник, равнатељ Равнатељства за јавни ред и сигурност Независне Државе Хрватске. Показало се да је за циљ претварања државе у моноетничку државу биле дозвољене све методе. Иако је првобитни вал репресије над Србима и осталима неочекивано заустављен средином свибња 1941. између осталог и због њемачких приговора, али и показатеља да многи Хрвати (и унутар усташког покрета) не прихвачају такву политику усташког врха, касније је Хитлеровом дозволом репресија ипак настављена. Успркос томе злочин у Гудовцу је унио велико неспокојство међу становнике града Бјеловара и његове околице. Пут у злочин који су инаугурирале власти Независне Државе Хрватске је оваквим поступцима постао отворен.

CONTENTS/SUMMARY

«Gudovac Case» 28th April, 1941

The attack of the Axis Forces on the Kingdom of Yugollavia on 6th April, 1941 enabled the creation of the Independent State of Croatia led by Ustasha leader Ante Pavelić. Before the actual declaration of the new state, Croatian soldiers of the 108th regiment of the Kingdom of Yugoslavia Army, led by pro-Ustasha «Peacemaking Committee», disobeyed the ruling power Belgrade. The rebel regiment, helped by «Peasant protection», took over Bjelovar soon and forced the Serbian officers to leave Bjelovar. In retaliation, some Yugoslav Army formations killed Croatian peasants within the town area. In that situation, the constitution of a new ruling power in Bjelovar was passing in the atmosphere of teror and fear towards the disliked elements of the new ruling power, especially communists and Serbs. Using one of the incident sin Gudovac village, where two guards had been killed, the Ustasha ruling power killed around 200 Serbs from Gudovac and surrounding villages as a message to those who were not willing to obey and who did not accept the «new condition». Such actions of the Ustasha ruling power opened doors of terror against its nonsimathizers and opponents.

Key words: Gudovac, The Independent State of Croatia, Serbian Orthodox inhabitants, pheasant protection, crime

http://blog.dnevnik.hr/povjesnik/2008/01...i-rad.html
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
28-01-2016, 01:21 PM
Порука: #2
RE: Чланак о првом масовном убиству Срба у НДХ, 28,. априла 1941.
Занатски је добро написано, али постоји примедба да се аутор није потрудио да нађе доказ да су Срби убили тих 11 Хрвата, па да је ово била одмазда, како су тврдиле усташе. А на крају текста, иако доноси правилан закључак да је то само оправдање за почетак великих злочина који ће показати праву природу усташког режима, узима погибију тих Хрвата као вероватну. По мени, можда је те погибије и било, али то су дани када српски војници беже са западних и северних граница Југославије, а заштитари их лове свуда по бановини Хрватској. Вероватно је тако дошло до неких убистава. То је требао мало боље да објасни.
Интересантно је да су комунисти увек близу неких усташких злочина, макар као сведоци. Чуј кренуо Грегорић да припрема устанак. У априлу 41??????
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
29-01-2016, 02:22 PM (Последња измена: 30-01-2016 12:46 PM од Николај.)
Порука: #3
RE: Чланак о првом масовном убиству Срба у НДХ, 28,. априла 1941.
Први условно речено масовни хрватски злочин био је 17. априла у срезу Нова Градишка, о чему постоји извештај жандармеријске станице у Старом Петровом селу. У то време су и Немци први пут пустили на слободу Србе које су ухапсиле усташе.

"Оружничка постаја Старо Петрово Село са Бр.23 од 28. травња 1941 године јавља: „17. травња 1941 године око 22 сата, чуло се пушкарање у источном правцу села Старо Петрово Село, котар Нова Градишка.

Постајеводник са свима оружницима са постаје и са неколико усташа, одмах је изашао на лице мјеста и установио је; да је на мјесту „Крченик" удаљено око 100 метара од државног пута Сл. Брод - Загреб, а око 150 метара од Ст. Петровог Села лежи на једној ливади 25 поубијаних и са ножевима изнакажених мушких лешева у доби између 35 до 40 година старости. Истовјетност убијених особа до сада није се могла утврдити. Један леш био је обучен у униформу жељезничког пружног стражара.

Надаље је установљено: да је истог дана усташка стража из Нове капеле имала спровести усташком повјеренству у Ст. Петрово Село, ради даљег спровода у Нову Градишку око 30 људи који су између Сл. Брода и Нове Капеле по усташким стражама похватани под сумњом као четници. Према јавном поговарању - које до сада још није утврђено - имала би речена стража из Нове Капеле од ових ухваћених 30 људи поубијати 25 људи, а дочим да је 5 особа нетрагом побјегло.

Судбена-лијечничка комисија из Нове Градишке изашла је на лице мјеста, гдје је 18 травња ове год. очевид извршила и покоп лешева одредила. Комисија очевидом установила је по исправама које су пронађене међу побијеним особама, да међу истима имаде и Хрвата, што се је установило по презимену Сертић Стјепан, али се није могло утврдити од куда је овај Сертић.
Сличан случај имао се догодити и на подручју ове постаје 19 на 20 травња, али је то енергичном итервенцијом овдашњих усташких власти спријечено. Овај случај за сада се држи у строгој тајности. Вођеном свестраном потрагом није се могло до данас утврдити починитеље овог крвопролића а нити истовјетност побијених особа.

20. травња ове год. усташко повјеренство у Ст. Петровом Селу притворило је 50 православних мушкараца под сумњом, да су четници, али их је 25 травња командант мјеста у Ст. Петровом Селу њемачки артиљеријски надпоручник пустио на слободу." Постајеводника узео сам на одговорност зашто по овоме није раније доставио извјештај и издао заповјед крилном заповједнику, да се предузму потребне мјере и спријечи овакови случајеви, те да се успостави потпуни мир и ред.

Овај извјештај достављен је Министарству унутарњих послова Државе Хрватске.
За Дом спремни!
Чанић"


Зборник, Злочини на југословенским просторима у Првом и Другом светском рату, том 1, књига 1, док, бр. 13

"Не бојте се Турака је мало, а нас је много, они се бију за господство, а ми за Слободу, да можемо данути душом" - Карађорђе Србима пред ослобођење Баточине марта 1804. године
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
Одговори 


[-]
Podeli (Prikazi sve)
Facebook Linkedin Twitter Digg

Скочи на Форум:


Корисник(а) прегледа ову тему: 1 Гост(а)