Одговори 
 
Оцена Теме:
  • 0 Гласова - 0 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
Драгиша Васић
12-04-2017, 10:33 AM
Порука: #1
Драгиша Васић
ДРАГИША ВАСИЋ, ЧОВЕК ЗВАНИ ХРАБРОСТ


Српска модерна историја има једну посебно интересантну групу личности, интелектуалце и уметнике који су се показали као истински јунаци у најопаснијим ратним дејствима и на првој линији фронта.
Ако је Станислав Краков, вероватно, и најспектакуларнији (а, опет, недовољно познат) случај оваквог двојства ”оштрог пера & још оштријег мача”, онда је Драгиша Васић - за све нас, ипак, онај најважнији постојећи модел ”талентованог хероја” и репрезентативног (у сваком смислу) представника истинске елите, израсле из народа и пострадале у име и за част наше Отаџбине. Ту су и Милан Ракић (песник и добровољац код војводе Вука), Стеван Јаковљевић (писац ”Српске трилогије”, као официр се борио на Церу и Колубари, пред свијим војницима), Милосав Јелић (четнички командант и својевремено чувени писац ”Србијанског венца”), Растко Петровић (као веома млад учествовао је у Балканским ратовима), генијална свезналица наше културе Станислав Винавер (писац ”Ратних другова” и поручник у Ђачком батаљону, познатијем као 1300 каплара), па сликари Васо Поморишац (тешко рањен на Солунском фронту), Милан Миловановић (зет војводе Живојина Мишића), Јефта Перић, Коста Миличевић, Тодор Швракић, Малиша Глишић (јунак одбране Београда 1915-те) Милош Голубовић, Васа Ешкићевић, Коста Јосиповић (био више пута рањаван), Михаило Миловановић (херој из Великог рата, стрељан од партизана током дана ”црвеног терора” у Ужичкој републици), Наталија Цветковић (ратна болничарка), Даница Јовановић (Аустроугари је стрељали прве године рата у Петроварадинској тврђави као непокорног српског родољуба), Надежда Петровић (умрла од пегавог тифуса лечећи српске рањенике)... који су, сем сликарства, учествовали у рату, на опасним и по њих често смртоносним положајима...

Али је Драгиша Васић, по много чему, за нас данас - додатно интересантан пример правог јунака и темељно образованог интелектуалца, изванредног писца (постао је и члан Српске Краљевске Академије Наука) и неустрашивог сведока епохе, способног уредника и оштроумног критичара, суптилног есејисте и луцидног ”карактеролога” (”историчара менталитета”), успешног политичара и још успешнијег престоничког адвоката, првог помоћника Драже Михаиловића (идеолога Равногорског покрета) и мученика страдалог од усташке руке (на крају рата, где је само остала дилема ко ће, од толико потенцијалних кандидата, пре стићи да погуби овог несрећног и до скоро заборављеног српског великана)... који је, својом судбином, исписао и најупечатљивију хронику читаве српске историје оличене у једном човеку и његовој биографији.

Нимало случајно, наш већ прослављени историчар Милош Тимотијевић (рођен 1969) насловљава своју тек из штампе изашлу монографију са ”Драгиша Васић и српска национална идеја” (Службени гласник, Београд, 2016, 566 страна). И није могло другачије, јер је сав његов живот и читаву, иначе сложену и на многим местима тајанствену биографију - могуће свести на то неуморно заступање ”српске (националне) идеје” и онда када је то већ сматрано ”анахроним” и онда када је читава ствар собом носила смртну опасност (и статус ”народног непријатеља” и наводног ”сарадника окупатора”).

А Драгомир (Драгиша) Васић није марио за опасност, нити се борио за удобности и (у његовом случају више него заслужене) привилегије.
И зато је тек 60 година после своје трагичне смрти (оставши без гроба и споменика) одржан први научни скуп њему посвећен, и то не у Београду, већ у Васићевом родном Милановцу. Да би ови текстови и студије морали да сачекају још неколико година да доживимо њихово објављивање, а тек након свега тога извршена је и судска и политичка рехабилитација овог необичног српског академика, са ратним медаљама за храброст и прекланим вратом (од стране истих оних Хрвата за чију се слободу од бечке тираније борио у Великом рату).

Како каже Мило Ломпар: ”Драгиша Васић репрезентује један особени став унутар српске интелигенције. Тај став подразумева неку врсту активног учешћа и, у исто време, спремност на жртву. На шта Милош Тимотијевић додаје (на основу исказа Владимира Димитријевића, али и данас све присутније дефиниције овог случаја): ”Васић је с временом (спонтано) постао архетипски представник шумадијске (или, још уже, рудничке) варијанте српског патриотизма, борбе за слободу и правду на темељу православних хришћанских вредности у чијем средишту се налази одговорност и жртва према сопственом народу”. И даље: ”Драгиша Васић је био сведок, учесник и креатор многих важних догађаја у политичкој и војној историји Србије и Југославије у првој половини двадесетог века: од његових забелешки о Мајском преврату 1903. године, активног деловања у либерално-националним организацијама организацијама (1903-1912), учешћа у Балканским ратовима, Првом светском рату и послератним војним метежима (пре свега, везаним за дешавањима на граници са Албанијом), међуратним политичким, интелектуалним и конспиративним токовима (блискост са црнорукцима, комунистима, оснивање Срског културног клуба, припадност масонима, сарадња са обавештајним службама, родбинске везе и пријатељства с људима попут Стојана Рибарца, Слободана Јовановића или Мифослава Крлеже), до учешћа у јединицама генерала Михаиловића у Другом светском рату у улози идеолога Равногорског покрета. Истовремено, он је био књижевник снажне уметничке изражајности, као и публициста који је јавно испољавао негодовање због друштвених неправди и угрожености српског народа. А никада до краја разјашњена Васићева трагична смрт 1945. године условила је стварање нових легенди...”.

Васић је спојио, на само себи својствен начин, православни идеал тредиционалне српске културе, са доситејевским каноном национално-либералног погледа на свет, патријархални свет деветнаестовековног рађања српског друштва, са његовим модерним преображајем у међуратну европску цивилизацију (уоквирену најразличитијим идеологијама рођеним из страсног прихватања и исто таквог противљења Октобарској револуцији). Све то у истој личности и у једном потезу наизглед парадоксалног, али, суштински, интегралног, у пуном смислу речи целовитог погледа на свет.

Коста Николић и Димитрије Ђорђевић, најзначајнији српски антикомунистички интелектуални прваци и утицајни ”историчари идеја” су свели бит Васићеве вере у два непроменљива, кључна елемента: ”веру у српство и веру у Бога”. На поуздању у ”заједничку историју, језик, култ предака и веру” саборне и заветне српске заједнице. И на идеологију национализма као ”стил мишљења” и наглашавање важности ”суверенитета народа” - чија су неотуђива права истакнута изнад ”општих људских и индивидуалних права”. На светосавској хармонији државе, нације и Цркве, на идеји ”владара-вожда (и хероја)”, на елементима органског монархијског устројства преживелог још из средњовековних времена династије Немањића. На значају православља, наших светитеља и ”српства” као ”Новог Израиља” (”у оквиру православне васељене”).

Драгиша Васић је упорно трагао за новом артикулацијом националне идеје у потпуно измењеним историјским условима, за српским национализмом спремним и способним да издржи сва искушења двадесетог века. И он је сву своју енергију, вољу и таленат уложио у овај свети циљ (који се апокалиптички, трагично завршио у масовном покољу српске националне елите након уласка Титових партизана у разрушени Београд и стравично осиромашену, исцрпљену и разорену Србију).

Васић је и специфични, у сваком смислу репрезентативни израз наше предратне интелигенције, оне што је дезоријентисано и немоћно лутала између немила и недрага: између чекића југословенства и наковња секуларизма, читаве оне генерације која је у сопственој крви угушена, забрањена и физички ликвидирана одмах након октобра 1944-те. И то је разлог више да се у његовој судбини и у његовом случају види и све оно најважније што се догодило његовим саборцима из ровова на фронту и партијских клупа, али и многима међу његовим непријатељима (страдалим у истом том периоду од Немаца, усташа и комуниста).
Зато је размишљање о томе ”шта се догодило са Драгишом Васићем” нераскидиво увезано са друштвено-историјском и културно-политичком историјом Србије и обе (краљевске и комунистичке) Југославије.

Он је ишао за све удаљенијом и све мање видљивом ”звездом водиљом” српске предводничке елите, као за последњом надом у обнову оног идеала за који су крварили и падали као класје најбољи пукови српске војске и њихове породице заувек оковане тугом и вечном погребном црнином.
И, идући за њом, за том треперавом звездом која је добијала све чуднији и црвенији сјај, упао је у амбис у коме су нетрагом нестали и многи његови савременици, носиоци Обилића медаље за храброст и ордена Карађорђеве звезде. Он је макар имао ту ”срећу у несрећи” да страда од небратске, несрпске (усташке) руке (која је престигла толике заинтересоване Васићеве сународнике, једнако жељне његове крви).

Пореклом из Полимља, Драгиша (крштено: Драгомир) је рођен 1885. године у Горњем Милановцу (некадашњој Деспотовици), вароши саграђеној око цркве Свете Тројице (”жуте дуње”, по Настасијевићевим речима), у Рудничкој улици, као син (трговца и учесника у ратовима за ослобођење) Вићентија и Христине (девојачко: Зисић) Васић.
Записано је да су обе породице биле ”танке крви” (како се некада говорило) и преке нарави, склоне кавги и инаџије, али и срећно сналажљиве, верне присталице династије Обреновић.

Рођен у јуначкој Шумадији, ”земљи српске мисије” (Јован Цвијић), Драгиша је одувек веровао у ”њен морални геније”, баш као и у њену добро познату широкогрудост (посебно према непријатељима и ратним заробљеницима). Он зато пише о ”Шумадинцима” (као најизразитијим представницима ”динарског типа Срба”) као идеалном репрезенту читаве српске нације. По мишљењу генерала Јована Мишковића и, затим, Драгише Васића - ”планина Рудник је срце Шумадије”, тог Пијемонта српства. Ту су и Топола и Таково, а вођени су и први бојеви оба устанка (на Руднику и на Љубићу). ”Руднички крај имао је статус својеврсне свете земље, кроз симболичне центре патриотске религије” (Милош Тимотијевић). А ”руднички крај” је старо, још средњовековно име за оно што ће се тек од 18. века назвати ”Шумадијом”, земљом (ускоро слободних) шума. Па тиме Шумадинци, у ствари, представљају Рудничане, цвет Нове Србије (Стара Србија је, наравно, Косово и Метохија).
То је била мисао-водиља и темељ Васићевог исконског, устаничког родољубља.

После основне школе, годину дана учи у Чачку, у генерацији са Владиславом Петковићем Дисом, а школовање наставља у Другој београдској гимназији. Професори су му били Стеван Сремац, Ђорђе Крстић, Јован Ердељановић, Сима Тројановић..., који су га не само учили предметима које су предавали, већ су га (и његове школске другове) васпитавали на ”Косовском миту”. Такво образовање (шире од искључиво стручних оквира) је настављено и током Васићевих студија права, започетих исте године када су убијени краљ Александар и краљица Драга Обреновић, а завршених уочи велике анексионе кризе и великих демонстрација с тим у вези у престоници.
Васић почиње да се интересује за проблеме најсиромашнијих слојева свог народа, али је његово срце ипак припало ”Народној одбрани”, тада основаној, вероватно најсрпскијој организацији свих наших времена.
Дипломира за четири године, затим завршава војни рок, запошљава се као судски писар, па адвокатски приправник и, на крају, један од оних стотињак адвоката у Београду (у читавој Србији их није било више од нешто преко 300). Тада му умире и брат Љубиша (као деветнаестогодишњак), а пре тога је изгубио и сестрице Радмилу (у њеној осамнаестој) и Зорку (у дванаестој години) и, уз млађу сестру Даринку, остао једина потпора очајним родитељима.

Активира се у либералној (антирадикалској) странци Стојана Рибарца, чију ће кћерку Радојку (1894-1917) оженити неколико година касније (1913-те).
Улази, као студент, међу прваке ”Националне омладине”, подмлатка либерала и активно почиње да се бави свакодневном борбом за развијање националне свести и уједињење српства.
Са својим саборцима у овом екстремно-српском омладинском покрету, Драгиша припрема и прве колективно организоване прославе ”ђурђевданског уранка” по читавој Србији.
Та борбена крсна слава (до тада слављена готово искључиво у војсци) тако постаје и ”општи национални омладински празник”, а као противтежа много популарнијем, социјалистичком слављењу Првог маја.
Уз њих су припадници српске спортско-националне организације ”Душан Силни”, која промовише искључиво српско уједињење, за разлику од југословенских и свесловенских ”Сокола”, који ће после Првог светског рата постати јака подршка новој власти...

Ни Драгиша ни његови пријатељи нису (за разлику од многих својих вршњака) мешали српство и југословенство, нити су имали симпатија према идеји уједињења јужнословенских, а не само српског народа. Зато их српска културна јавност третира као ”реакционаре” и ”екстремисте”, а они имају прилику да схвате каква опасност чека њихов народ и буудћу (послератну) државу.

Као студент, Драгиша почиње да слави руску подршку Србији и Србима и заузима свој трајно проруски став, који ће га водити и кроз разна (тада непредвидљива) идеолошка искушења. Он је разумео значај трајног гео-политичког везивања своје православне Отаџбине са бескрајном руском Царевином. И то је имао у виду и онда када је ретко ко од српских националиста умео да види руско срце у совјетском телу: Васић је знао да визионарски препозна будуће путиновске успоне тада поприлично мртве ”руске идеје” (пред и за време Октобарске револуције).

У Први балкански рат је Драгиша ушао са одушевљењем већ искусног и чврстог националисте, истичући у први план - ”три најзначајније љубави српског народа: љубав према Богу, Отаџбини и Истини”, кроз ”морални идеализам, а по обрасцу јеванђелског живота”.

У редовима Моравске дивизије Драгиша Васић, водник Другог батаљона Десетог пешадијског пука Првог позива креће према Урошевцу, преко Приштине. И већ након првих борби, добија чин поручника и конкретно искуство сусрета са смрћу.
Онда се преко Васићеве судбине ваљају и узимају свој данак у (српској) крви Други балкански и почетак Првог светског рата.
У борбама ће, узорним јунаштвом, заслужити неколико Златних медаља за храброст и добити чин капетана.

1914-те он објављује своју прву написану приповетку (”Пацко”) са ратном тематиком, и то под скраћеним именом Драгиша (чиме престаје да се потписује и живи као Драгомир) Васић.
За ову своју причу добија ”Политикину награду”, одлуком жирија у коме седе нико мање него Јован Скерлић и Исидора Секулић.

Затим почиње са градњом писаних споменика мртвим херојима српских ратних година, од приче ”Први дани”, где овековечује лик и дело прерано погинулог (тада већ прохујалог 16. октобра 1912-те из ”претпрошлог рата”) поручника Милана М. Поповића (”познатог по богатству, по интелигенцији и по врлини - прве жртве за освету Косова”). И да нема Васића, одавно бисмо заборавили бесмртног јунака Милана, артиљеријског официра, заувек палог у блатњави ров на светој српској земљи, пред њено ослобођење.

Својих првих седам ратних приповетки, Драгиша Васић објављује исте те, 1914-те и сместа бива примећен међу водећим именима српске књижевне критике. А након рата објављује неколико изузетно запажених радова (приповетку ”Ресимић добошар”, по некима и најбољу икада написану причу српске литературе, из збирке ”Утуљена кандила”, 1922; те роман ”Црвене магле”, у издању СКЗ-а, 1922; ону оштру осуду српско-југословенских власти и њихове ”катастрофалне политике на Косову”: ”Два месеца у југословенском Сибиру”, 1921; као и оригиналну студију ”Карактер и менталитет једног поколења”, где брани српску националну идеју, 1919; али и Драгишине ђачке успомене на Мајски преврат: ”Деветсто Трећа”, 1925).
Уз апотеозу српском јунаштву, читамо и опоре Васићеве редове, попут ...тупи шумови бајонеа у месу и костима, шикљање крви, кундак, рвање, јауци... избезумљене, крваве очи”.

Васић гледа у реалност и морални пад нове државе (која је убрзо издала своје победе из Великог рата и њене срамно заборављене хероје) и о томе пише, разговара и јавно сведочи.
Осећање пропуштених шанси појачава му и лична трагедија и смрт његове младе супруге (с којом добија кћеркицу Браниславу-Бранкицу, 1914-2007, будућу лепотицу, која ће 1932. године постати ”Мис Филм”).

Адвокат, писац и резервни официр улази, огорчен догађањима након формирања Краљевине СХС, у Републиканску странку. Након намештеног ”Солунског процеса” (1917-те) почиње да се дружи са (до тада му мрским) ”црнорукцима”, а после рата бесплатно брани социјалистичке агитаторе и активисте. Одлази у Совјетски Савез одакле долази (полу)разочаран (пре свега због стања Цркве у Стаљиновој држави и ужасног страдања свештеника и православних храмова). Сарађује са Крлежом, али убрзо и прекида сваку сарадњу са њим и кружоком његових истомишљеника.

Разочарани националиста, он упућује горке речи послератној српској омладини, на трагу опомена Арчибалда Рајса. Васић огорчено пише (у ”Црвеним маглама”): ”Не волите ништа, не одушевљавате се ничим, не верујете ни у шта”...
Престаје да онако страсно, као некада, верује у људе, своје савременике, али и даље упорно верује у српски народ и његоу будућу судбину и пркосно (свесно патетично) пише: ”Бог чува Србију”, спреман да се подухвати најжешћих полемичких оружја и одбрани од својих све бројнијих, циничних исмевача, неистомишљеника и критичара.

И најбољи познаваоци Васићевог дела не схватају до краја важност његовог листа ”Прогрес”, иза кога, као његови најближи сарадници, стоје један Момир Николић (један од првих конзервативних револуционара међу Србима; присталица Шарла Мораса и ”Француске акције”; страсни противник парламентарне демократије; антисекуларистички писац данас заборављеног ”Грађаниновог врта” из 1937), па Душан С. Николајевић (”коленовић”, син Светомиров; најособенији политички мислилац међуратне Србије: писац ”Антифауста”и књиге о Дантеу и Макијавелију; Шумадинац, ничеанац и обреновићевац) и Сима Пандуровић (песник, естета, љотићевски симпатизер и ”озлоглашени” писац предговора за ”Тврђаву”, књигу ратне добровољачке поезије). Какав квартет!
У овај издавачки пројекат је Васић уложио (и изгубио) велики део очевог наследства, у серијском наставку разноразних незгода и не баш најсрећнијих судбинских обрта.
Остаће упамћено да је у чудном споју традиционализма и модернизма какав је био ”Прогрес” свој експресионистички ”Манифест” објавио Станислав Винавер.

Најсрећнија ствар његовог отужног међуратног живота пуног разочарења била је Драгишина женидба, 1924-те, са отменом и елегантном Наталијом Сергејевном Александровом (1902-1986) - кћерком руског царског генерала, племића и инжињера Сергеја Ивановича Александрова (пројектанта кронштатске тврђаве) - са којом ће добити Татјану (Васић-Јанићијевић, рођену 1925).
Кум је био, по свему судећи, Крлежа, али се тај податак често прескаче (због Драгишине равногорске епизоде из Другог светског рата).

Да би све било чудније, на Васића утицај имају и српски ”богомољци”, преко владике Николаја Велимировића, али и Иво Андрић, Милош Црњански, Урош Предић, Момир Коруновић (и његове нереализоване, мистичне и монументалне ”Вратнице победоносних Шумадинаца”, предиђене за изградњу након победе српске војске из 1918-те), Милан Кашанин и Слободан Јовановић.

Између 1935. и 1937. исправља и прерађује (дословно поново пише, по сведочењу историчара Димитрија Ђорђевића) чувену ”Српску трилогију” Стевана Јаковљевића.

Постаје академик, изузетно успешан престонички адвокат, оснивач (и потпредседник) ”Српског културног клуба” (1937, насталог из редова елитних београдских масонских ложа), путује по свету. Последње две године пред избијање рата Краљевине Југославије са Немачком уређује лист ”Српски глас”, кроз који се, као један од ретких, отворено противи ”Споразуму са Хрватима” (1939, прото-усташкој ”Бановини Хрватској”) на српску штету. У свом листу Васић објављује текстове младог јеромонаха, др Јустина Поповића, на круцијалну тему ”светосавља”: ”једине стваралачке снаге у српској народној култури”, ”идеалу целокупног српског друштва”. Покушава се са ”стварањем новог српског национализма”, са паролом ”Срби на окуп”, по мери времена и постојећих искушења (па чак и у оквиру југословенске државе, јер бољег решења у том тренутку немачке ратне претње и отвореног хрватског сецесионизма - нема)...
Са Слободаном Јовановићем и Димитријем Љотићем разговара о прављењу једне озбиљне ”српске странке”, али ови преговори убрзо пропадају...

И упорно овај стари романтичар верује у природну, хришћанску синергију ”Отаџбине и друштвене правде”, у онај ”здрав инстинкт српски, путоказ нашег народног самоодржања”, који треба да проговори ”чистим и слободним српским гласом, ослобођеним од партијских предубеђења”.

”Ми смо из патријархалне културе упали у метеж у коме смо изложени најразличитијим утицајима. И још увек се нисмо снашли...”, пише Драгиша Васић, описујући тако не само трагичну прошлост, већ и скору, а још несрећнију будућност српског народа. Будућност која то, у ствари, и није била и у којој ће нестати читав Васићев свет, заједно са његовим животом и идејама за које се борио до свог последњег даха.

Драгиша Васић је један од првих присталица евро-азијске идеје код Срба, због чега успоставља сталне, необично живе и снажне везе са совјетском амбасадом у Београду. Интензивно ради на успостављању неких другачијих, Србији много кориснијих веза од оних са незахвалним и егоистичним Хрватима, рачунајући на то да идеологије не могу трајати вечно, за разлику од геополитичког контекста који опстаје вековима, упркос свему.

А пред сам рат, пише изванредан (и данас актуелан) текст ”ШТА СТАРИЈИ ОЧЕКУЈУ ОД ОМЛАДИНЕ”, у коме исказује осам захтева српској омладини:
1. ”Чисто срце” (моралну обнову),
2. Унутрашње усавршавање и рад на себи као ”пут победе над злом”,
3. Уздизање националног (и општег друштвеног) интереса изнад појединачних егоистичких захтева,
4. Очување јуначких дела очева и предака, јер је ”земља створена српском крвљу”,
5. Одбацивање колективне наивности када су у питању национални интереси, јер се ”непријатељ може учинити добрим - само ако се разоружа”,
6. Ширење систематског и упорног рада као ”националног обрасца за деловање у животу”,
7. Васпитање нације на примерима ”златног доба” српског друштва из периода пре 1914. године (Цвијић, Михаило Гавриловић, Мика Алас, Јован Жујовић, Слободан Јовановић...),
8. Спречити хиперпродукцију факултетски образованих људи и опасно смањење фонда општих знања, а на основама традиционалних вредности српског друштва...

У рату постаје главни саветник генерала Драгољуба Михаиловића за политичка питања.
На Равну гору долази на Преображење (19. августа) 1941. године, у пратњи Миодрага Палошевића и Звонка Вучковића, након тромесечног размишљања и разних дилема које га муче и притискају.
Претходно га хапсе партизани у Горњој Трепчи и туку (лично будући командант Друге пролетерске и ”народни херој”, Спасоје Урошевић га бије (Васић тада добија први шамар у животу) и малтретира.
Неким чудом му је био спашен живот, после жестоког протеста сељака, његових земљака.

У том периоду, током прве и друге године рата, јавља се у слободним шумама окупиране Србије и неколико веома занимљивих личности који имају амбицију да преузму наш антикомунистички национално-ослободилачки покрет.
Међу њима је посебно интересантан Војко Чвркић, утицајни међуратни политичар (министар и адвокат) и харизматични ”кабларски орао”, кога четници убијају 1942. године под оптужбом ”како је спремао атентат на Дражу Михаиловића”.

Драгиша Васић игра важну улогу у формирању политичког крила равногорског покрета (”Централно-националног комитета”), покреће лист ”Слобода или смрт” и четници га називају ”Чичом број 2”.
Многи верују да је он прави ”вођа покрета”, а Дража Михаиловић - ”само војни командант и извршилац”.
Томе погодује и став самог Васића, који, уз све похвале моралним и психолошким вредностима ”Горског цара” Михаиловића, говори: ”Дража је велика морална сила, има огромну популарност у народу. Али, он је више икона што виси у цркви, а не господари црквом”...

Драгиша Васић једини не носи са собом никакво оружје и импонује својом фигуром и аристократским држањем, у својој униформи резервног мајора. Иако антимонархиста (још од 1918-те), он прихвата постојећу хијерархију и команду краљевске владе, преко министра војног, ђенерала Михаиловића.
И утиче на формирање омладинске четничке организације: ЈУРАО (Југословенску равногорску омладину), са Војином Андрићем из Српског културног клуба као формалним оснивачем (и инспиратором, по Васићевим инструкцијама).
Уводи и војне свештенике у све корпусе ЈВуО и ствара политичку платформу ”равногорства”. Предлаже да се при Врховној команди ЈВуО оснује ”Одсек за вероисповест”, а са тим у вези одржавају се и контакти са оцем Јованом Рапајићем, најдаровитијим младим богословом-антикомунистом (касније мучеником, страдалим од партизана у Босни)...
Британци се противе овако важној улози Драгише Васића јер га описују, критички, да је био ”исувише Србин” (уосталом, као и Дража). Посебно им је сметало што је Дражин политички саветник сматрао усташе и комунисте за веће непријатеље него Немце. А и плашили су се да је Васић, у ствари, ”скривени експонент Москве” (знајући за његово отворено русофилство и веру у мистични значај руске мисије у свету и историји)....
И на то је Васић реаговао јавно и оштро, нападајући политику Велике Британије према Србима.

И у најтежим околностима, њега чувају четири четничке ”тројке” и нико га не може убити, нити ухватити (у тренуцима склањања и скривања, а после великих немачких офанзива). У тим данима предаха, Васић пише ”Историју Равне горе” (”Историју устанка”)...
Написао је овај драгоцени документ (на преко 900 страна) и дао да се откуца у три примерка и закопа на различитим местима.
На несрећу, овај рукопис је нестао (или су га комунисти уништили после рата или се налази, скривен, у њиховим још затвореним архивама)...

Гестапо му хапси жену Наталију и кћерку Татјану, и држе их у бањичком логору, али оне успевају да изађу одатле и спасу се (касније се прерушавају у монахиње и крију се у манастиру Јовање)...

17. јула 1942. лично Хајнрих Химлер, вођа СС-а, износи своје мишљење: ”Основа сваког успеха у Србији и целој југоисточној Европи лежи у уништењу Михаиловића!” и наређује да се ”употребе сва расположива средства” и уништи Равногорски покрет.
Слично се постављају и ”савезници”, а посебно Енглези, који чине све што могу да не дајући ништа Србима, од њих добију све (што им је потребно).
А и Дража Михаиловић се љутио на Васића јер му је било тешко да поднесе његове отворене и искрене критике и непоколебљиви отпор свим недостојним компромисима са предратним југословенским политичарима.
Стеван Мољевић и, посебно, др Ђуро Ђуровић (који 24. јуна 1944. активира масонску ложу ”Равна гора”, због илузије о могућем побољшању контаката са Британцима) директно се сукобљавају са Васићем и његовом политичком визијом равногорства.

Али, све су то сад биле узалудне буре у чаши воде, јер се приближавао неумитни час смрти и судњи дан свим српским националним снагама и покретима.

Драгиша Васић се повлачио ка Словенији заједно са четницкма Павла Ђуришића.
Усташе су их заробиле и 21. априла 1945. убиле великог српског писца и националног проповедника у Старој Градишци (неки тврде да је то, ипак, било у Јасеновцу).

Постоје сведочења да је Драгиша Васић чекао смрт занемео, са малим молитвеником који је прелиставао. И да се пре погубљења, клечећи и метанишући, молио Богу.

Усташе су дословно масакрирале четнике који су им допали руку (и оштрих кама). ”Били су животињски заклани. Свуда је била просута људска крв, негде делови мозга и крв помешана са мозгом...”

Тако је своју овоземаљску авантуру завршио велики српски јунак и мислилац, талентовани књижевник и политичар, храбри официр и идеолог, велики и суверени заступник српске идеје. Са тестаментарним речима: ”За мене је нешто највеће кад читам у Светом Писму како су велики грешници и грешнице милошћу Божијом постали праведници и светитељи”...

Драгослав Бокан

Текст постављен уз одобрење аутора

Два Рима падоше, трећи још стоји, а четвртога неће бити.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
12-04-2017, 02:12 PM (Последња измена: 12-04-2017 02:13 PM од Перун.)
Порука: #2
RE: Драгиша Васић
(12-04-2017 10:33 AM)Vlad Alekš Пише:  У тим данима предаха, Васић пише ”Историју Равне горе” (”Историју устанка”)...
Написао је овај драгоцени документ (на преко 900 страна) и дао да се откуца у три примерка и закопа на различитим местима.
На несрећу, овај рукопис је нестао (или су га комунисти уништили после рата или се налази, скривен, у њиховим још затвореним архивама)...

Велика штета...

Цитат:Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је ријечи потрао и својих потурио.

,,Пећине слободних Српских планина се отварају за једну ноћ и ми ћемо свакоме положити рачун о нашем двогодишњем раду у шуми. Тешко ономе ко овај рачун не буде полагао."
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
12-04-2017, 02:29 PM
Порука: #3
RE: Драгиша Васић
Цитат:Са Слободаном Јовановићем и Димитријем Љотићем разговара о прављењу једне озбиљне ”српске странке”, али ови преговори убрзо пропадају...
Ово су неки нови моменти... Smile
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
13-04-2017, 07:25 AM (Последња измена: 13-04-2017 07:30 AM од Vlad Alekš.)
Порука: #4
RE: Драгиша Васић
(12-04-2017 02:29 PM)Вукашин Петковић Пише:  
Цитат:Са Слободаном Јовановићем и Димитријем Љотићем разговара о прављењу једне озбиљне ”српске странке”, али ови преговори убрзо пропадају...
Ово су неки нови моменти... Smile

Да, и ја први пут чујем за ово. Драгослав Бокан није професионални историчар, а овај текст нема фусноте за изворе података. Ово би се могло назвати лирско-епском биографијом Драгише Васића.

(12-04-2017 10:33 AM)Vlad Alekš Пише:  Најсрећнија ствар његовог отужног међуратног живота пуног разочарења била је Драгишина женидба, 1924-те, са отменом и елегантном Наталијом Сергејевном Александровом (1902-1986) - кћерком руског царског генерала, племића и инжињера Сергеја Ивановича Александрова (пројектанта кронштатске тврђаве) - са којом ће добити Татјану (Васић-Јанићијевић, рођену 1925).
Кум је био, по свему судећи, Крлежа, али се тај податак често прескаче (због Драгишине равногорске епизоде из Другог светског рата).

Мени је и даље потпуна мистерија ово Крлежино кумство...
Шта кажу историчари? Бенито? Самарџићу? Романија? Остали, мени знани и незнани...?

Два Рима падоше, трећи још стоји, а четвртога неће бити.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
14-04-2017, 12:11 PM
Порука: #5
RE: Драгиша Васић
Владимир Димитријевић – Драгиша Васић или: Бунтовник у име Отаџбине
Драгиша Васић, бунтовник са разлогом, још увек није довољно присутан у нашој култури.Рођен 2. септембра 1885. године у Горњем Милановцу, где завршава основну школу и ниже разреде гимназије, коју ће наставити у Чачку и Београду, Драгиша Васић, као ђак осмог разреда гимназије, биће сведок Мајског преврата 1903, у коме је учествовао његов рођак Т. Мијушковић, пешадијски потпоручник на служби у Васићевом родном граду. У Београду је млади Милановчанин дипломирао на Правном факултету да би 1912. године у месту рођења отворио адвокатску канцеларију. Као резервни пешадијски официр, учествује у Балканским ратовима да би 1914, у доба кратког мирнодопског предаха, објавио прву причу у Политици. Онда почиње крвави светски рат, и Васић је поново у првим борбеним редовима.

Вративши се у Горњи Милановац и настављајући адвокатску праксу, пише прво обимније дело Карактер и менталитет једног поколења (1919), химну својим саборцима из ратова кроз које је управо прошао.Та књига се наставља на његове прве приче о часном лику српских јунака, какве су Пацко или Пуковска застава. У Карактеру и менталитету он каже:

„Ето такав је хероизам Срба: сав младићски, сав бујан, сав наиван; он подсећа на хероизам љубавнички, онај ватрени хероизам који не зна за границе. Он представља највишу тачку до које се несебичност људска могла да успне, највећу висину до које је људско пожртвовање могло да узлети. Тужан је хероизам Срба: пун бола, пун невиности. Он, заиста, личи на хероизам младости, чија оданост не зна за границе. Он представља најдубљу реку крви, коју је људски идеализам могао да пролије и најдужи пут патњи, који је људска истрајност могла да издржи. У тој дубини и на том путу није се више могао распознати човек. Доцније, много доцније, гледан из даљине, тај човек биће несхватљив будућим нараштајима. Сав је крвав хероизам Срба; њихов хероизам то је хероизам хришћански. Један народ поступио је тачно као што је нешто пре две хиљаде година поступио један човек. Као што је човек једно биће, народ је једно биће. Оба су се бића племенито жртвовала, али оба нису разумели у времену када су се жртвовала.”

Књига Драгише Васића била је одговор на студије Гистава ле Бона о суровостима балкансоког човека, пре свега Србина. Ево шта је, по Васићу, Ле Бон писао о Балканцима: „О народе ове цивилизација се само очешала; она их није изменила. Њихови су наследни карактери непроменљиви, јер су стабилизирани и управљани религијским веровањима и расним мржњама. Ове расе разликују се религијом, језиком, аспирацијама и мржњама које су нарочито дубоке. Жестока мржња коју су мали балкански народи испољили противу Турака, последица је вековног угњетавања и она се манифестовала у бесној и дивљој освети угњетених према угњетачу. Ова наслеђена страст према Турцима била је жестока, али је она била још силнија између њих самих. Једном ослобођени од Турака, они се масакрирају без поштеде, тражећи да се увећају пљачкајући и уништавајући своје суседе… Ропство турско беше, можда, политички режим најбоље прилагођен њиховом менталитету.”

Народ слободе

Такође, Ле Бон је говорио да су Балканци спремни на сталне узајамне обрачуне ако нису „задржавани гвозденом руком трећега”. Васић се, као учесник великих ратова, потрудио да ове тезе оповргне, и то управо из перспективе очевица, али човека који жели да напише не толико историографско, колико историософско дело. Шта је смисао српске борбе и страдања, и да ли га уопште има? Зашто су људи гинули и зашто су усмрћивали? Куда нас води наша историјска судбина? Има ли наде да ћемо бити схваћени од стране других?

Васић почиње од Првог балканског рата, и показује да Срби који су у тај рат полазили нису мрзели Турке, него су желели да ослободе своју потлачену браћу и свету косовску земљу. Суштина свега, по Васићу, била је у жељи да се буде достојан својих предака, див-јунака, који су се борили у устанцима с почетка XIX века. Српски сељак је „ишао јер је веровао, али није ишао што је мрзео”. Када се срео с Турцима у крајевима који су ослобођени, Србин је био великодушан, али не и охол. Он покушава да седи с Турчином у његовом дућану и да „разговара” с њим иако Турчин ништа не разуме. Карађорђев потомак му прстима показује колико има деце и колика су она. Он Турчину нуди да запали цигарету. Поражени, Турци „нису изгледали ни сурови, ни рђави, ни угњетачи, ни осветољубиви, ни подмукли”. Мирили су се источњачки трпељиво са „кисметом” (судбином), и честитали онима који су на сабљи добили оно што им је султанова војска некад на сабљи узела. Када су се Срби повлачили 1915. преко тих територија, турске жене су им кришом давале хлеб.

Иако су Бугари починили много зверстава над Србима и њиховом нејачи, ни њих нису мрзели. Васић сведочи: „Мрзети, то је, имати урођену, необуздану, непомирљиву и смртну одвратност према некоме; а у јесен 1916. приликом српске офанзиве, земљаци г. Ле Бона зграњиваху се гледајући: како њихови савезници заробљеним бугарским војницима деле свој хлеб, често недовољан и за саме њих, и како ове благо и другарски распитују о местима кроз која пролажаху и о тамошњим приликама; мрзети, то је: са изразом дивљачког беса гледати омрзнутог, а истом приликом, земљаци г. Ле Бона беху очевици, како се бугарски рањеници носе на мазгама, пажљиво вођени од болничара, док поред њих малаксало корачаху српски рањеници, нимало лакше рањени од непријатељских; мрзети, то значи: имати одвратан ужас од некога, а на Божић 1916, и доцније, о великим празницима, српски војници примаху, у својим рововима, посете“.

Драгиша Васић у Карактеру и менталитету једног поколења описује судбину српског војника Пацка, који је на ничијој земљи, између српске и бугарске линије фронта, искористивши прекид ватре због магле која је пала, изашао из рова да би сахранио бугарског поднаредника Касанова. Пацко му је и крст издељао и побо га више покојникове главе. Кад се магла разишла, неко од Бугара је угледао Пацка, пуцао у њега и убио га на месту. Он је пао преко крста на гробу свог непријатеља.

Васић је своју студију завршио тврдњом да су Срби одувек били за демократију јер су желели и себи и другима слободу. Ле Бонова анализа се показала као површна пашквила која је промашила циљ. И српски писац је то желео да покаже целом свету, подсећајући га да ми никад нисмо имали ни Наполеона ни Виљема Другог са њиховим сновима о освајању света.

Док живи у Горњем Милановцу, Васић помно прати све што се збива у савременој књижевности. У оставштини С. Б. Цвијановића налази се једно Васићево писмо где га моли да његов помоћник из књижаре часком отрчи до редакције Мисли и замоли неког и редакције да му пошаљу нову свеску часописа. „Близу је, па може лако отрчати“, закључује писмо Васић. Ту, у Горњем Милановцу, настаће и Васићев текст Покушај једне анкете, објављен на страницама већ поменуте Мисли, коју уређују Велимир Живојиновић и Сима Пандуровић. У том тексту Васић оштрим потезима слика послератне друштвене околности:

„Наш друштвени организам болује од многих болести и немоћан је од многих рана, али најтежа болест и рак рана његова то је паланка. У њој живе и развијају се, снаже се и шире се две озбиљне болести,које нико и не покушава да лечи, то су: корупција и отупелост савести (…) У паланци црв ове гадне болести то је конфидент, лиферант и ортак окупаторов, који је, за време рата, стекао много новца, постао врло богат. (…) Данас он, који је је слао на вешала своје суграђане, поново жари и пали, и опет тргује и опет лиферује и опет ортакује. (…) Конфидент и ратни богаташ то су борци, то су сасвим једна нова врста борца, то су борци противу свега што је морално. (…) Цео свет посматра: како зло пролази некажњено, издајнике и злочинце Отаџбине како се зло рехабилитује новцем, власти како одају почаст пороку, како друштвеног интереса и критеријума моралног нестаје. (…) Верујте, паланка више и не критикује, она се и зато осећа сувише уморном“.

Поратно разочарење

Васић се супротставља идеји да је за нову, велику Југославију, потребна нека нова велика визија да од ње начини велику и ваљано изграђену државу. Он мисли да се треба вратити моралу предратне Краљевине Србије, који је Србију припремио за велика дела, предлажући „да у нове послове што нам предстоје и у живот нове велике куће унесемо здрав и јасан смисао националног и економског живота којим смо живели у малој, али срећној нашој кућици, где смо се сви осећали једнодушни и равноправни“. Шумадија је, по Васићу, „Вандеја српског национализма“, која је занела све што је знају: „Ми сви мислимо, не, ми сви верујемо: ту је излазак сунца, јер смо пронашли да су тамо прво кадри за велика праштања“, па ће оздрављење и спсење доћи од Шумадије. Шумадинац, најхрабрији солунац, највише је дао за нову државу и за њу је спреман да живи, као што је био спреман и да умире. Само је народ „жедан да види,осети и доживи истинску бригу о њему оних који га воде“.

По повратку из рата, разочаран послератном свакодневицом, политички се опредљељује лево, постајући уредник републиканског листа Прогрес и бивајући по казни послат на југословенско-арбанашку границу, што ће описати у свом делу Два месеца у југословенском Сибиру (1921). Затим прелази у Београд, где ће наставити са књижевним стваралаштвом. Његову збирку прича Утуљена кандила поздравља између осталих Слободан Јовановић, који сматра да су Васићеви ликови слике људи који се мењају под снажним притиском спољних околности. По њему, писац је „у нашу реалистичку приповетку унео ратну нервозност свога нараштаја“. Због тога је његов исказ „искидан“ и „фрагментаран“. У то време Васић се налази међу елитом југословенских послератних „књижевних лавова“: Андрића, Црњанског, Растка, Крлеже, Винавера. Због тога није могла да га мимоиђе, по Михаилу Пантићу, „лака сенка експресионизма“ (основни мотиви експресионизма, европског и нашег: „болница, воз, фронт, лудило, болест, нервоза, потсинута сексуалност, социјални активизам, слутња радикалних револуционарних промена света“).

Јунаци Васићевих прича постају нискомиметске личности, попут Ресимића добошара у истоименој приповеци, или разочарани и згађени људи, попут невиног човека кога крвнички туку као комунисти у причи У празном олтару да би га без икаквог извињења бацили на улицу, после чега он заиста и решава да постане комуниста, борац против чудовишног система. Тако настају и Црвене магле, роман сав у грчу једне епохе, роман о људима које је рат трајно обележио и који се не могу уклопити у послератни поредак, пун духовне и моралне трулежи. Витло и друге приче већ су писани са одмаком од експресионистичке нервозе, и у њима се јавља иронизација чак и иронизација мотивације једног самоубице, као у причи Исповест једног сметењака. Сама насловна прича Витло представља живот човека као непрестано витлање, које се завршава у смрти и забораву. Последња збирка Васићевих прича, Пад са грађевине, приближиће се извесним струјањима социјалне књижевности.

Све ово га је зближило и са Мирославом Крлежом, коме је био кум на венчањеу са Лепосавом (Белом) Кангргом. Крлежа га је хвалио као уредника републиканског Прогреса, писца Два месеца у југословенском Сибиру и браниоца комунистичког атентатора Спасоја Стејића. Године 1923. њих двојица су посетили Алексу Шантића у Мостару. Касније се Крлежа ограђивао од Васића, заменика Дражиног, али ипак је на свој начин био обузет судбином кума („То су Срби – слатко ћаскање, ћерететање, приповиједање са сјеном сна, одавање старим лепим данима, на темељу потпуне преданости националној прошлости и патосу“, говорио је, сећајући се њихових разговора). У разговорима са Енесом Ченгићем истицао је да су му „неки поуздани људи на основи низа аргумената рекли да је он био цијело вријеме руски човјек у Дражиној команди“. Године 1961. пролазио је, са Јосипом Видмаром, кроз Гоњи Милановац и у њему се кратко задржао. Питао је: „А је ли на животу кућа Драгише Васића?“, изразивши жељу да је посети. На то су му локалне партијске главешине рекле: „Друже Крлежа, можда није згодно. Ви знате које био Драгиша Васић?“ На то је Крлежа одбрусио: „Да, да, он је био мој пријатељ. Одведите ме тамо“. Чак је и са Крцуном причао о Васићу. Седам Васићевих писама Дражи Михаиловићу, које је Добрици Ћосићу дао Александар Ранковић, Ћосић је предао Крлежи; овај му их никад није вратио, и писма су нестала.

Чувар традиције

Васић је и у Београду мислио о свом завичају. У Крлежиним Фрагментима из дневника из године 1943 остало је записано: „Другујући са Драгишом (1925–1928), много ми је причао о своме горњемилановачком детињству“. Бринуо је Васић и о својим земљацима; тако је познатом етнологу Тихомиру Ђорђевићу једном приликом писао, молећи га да обрати пажњу на извесну Милановчанку Живку Стојковић, која је већ неколико пута пала код њега на испиту: „У Горњем Милановцу, одакле сам и родом, живи и породица бившег занатлије пок. Михајла Стојковића. Овај Михајло Стојковић, који је умро као честит и необично скроман човек, оставио је жену са неколико кћери без игде ичега. Ја не знам већих мученика ни честитије од ове породице у Милановцу (…) Опростите ми, поштовани и драги господине Ђорђевићу, ово писмо и ову молбу, ако је могуће учините нешто за ову сиротицу“.

Завичајност је код Васића била драгоцени естетички, али и етички оријентир. Мр Сања Степановић о томе каже: „Веома много полаже на очување традиције, на очување облика понашања који идентификују и презентују народ. (…) Сматра да очување вере зависи од инстинктивног памћења обичајних образаца и од емоционалног односа према Богу“. Пред почетак Другог светског рата у Београду настаје Српски културни клуб, у коме, по мишљењу Предрага Протића, преовладава уверење „да је време да се Срби позабаве собом и да српским уступцима мора доћи крај“. Васић, већ академик, близак Слободану Јовановићу, прилази Клубу и постаје уредник његовог часописа Српски глас. Када избије Други светски рат, Васић одлази међу борце за слободу и придружује се Драгољубу Михаиловићу, постајући „Чича број два“, све док га не истисне Стеван Мољевић.

Мило Ломпар уочава: „За Васића је питање о жртви увек било повезано са питањем о одговорности. (…) Готово јединствен пример тако истакнутог припадника Српског културног клуба Драгиша Васић у Другом светском рату није у Лондону, него у планинама“. Не одвајајући се од Светог Писма, пишући Историју Равне Горе, вероватно затурену у архивима УДБЕ, и носећи мученички крст свог народа и Дражине војске, Васић се повлачио са четницима Павла Ђуришића ка Словенији. Постоје две верзије о његовој смрти 1945: по једној, убиле су га усташе у Јасеновцу, као и војводу Павла; по другој, убили су га партизани, негде код Бањалуке. Немци су му из одмазде 1941. палили кућу у Горњем Милановцу и држали му жену и ћерку као таоце. Комунисти су му после рата конфисковали имовину као „народном непријатељу“. У култури је био прецртан. Било како било, после рата био је прецртан: тек почетком шездесетих година 20. века појавиле су се у послератном издању Српске књижевности у сто књига његове три приче, а тек крајем осамдесетих и почетком деведесетих година 20. века његове књиге (на увид јавности предали су их Маринко Арсић Ивков и Гојко Тешић). Године 2005. Музеј рудничко-таковског краја у Горњем Милановцу одржао је научни скуп посвећен Васићу, а на месту где му је била родна кућа постављена је спомен-плоча.

Драгиша Васић, бунтовник са разлогом, још увек није довољно присутан у нашој култури. Можда зато што се међу првима, много пре него што је рођен Радомир Константиновић, обрачунавао са „философијом паланке“; али не у име Тита, кога је Константиновић назвао „генијем историје“, поредећи га са Пикасом и Де Брољијем, него у име Свете Шумадије и њених завета, који су га и одвели на Равну Гору, а касније и у смрт. Србија је и даље вечна док су јој деца верна.

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Посети веб страницу корисника Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
14-04-2017, 01:06 PM
Порука: #6
RE: Драгиша Васић
Драгиша Васић - Обрад Достанић, мирни херој Пацко

Војник српске војске у Првом светском рату погинуо је сахрањујући непријатељског војника.

Најмањи војник у нашој чети редов Обрад Достанић био је љубимац командиров, мој и целе чете. Звали смо га Пацко, а волели смо га зато што је, иако веома мали, био издржљив и одличан војник. Са искривљеним штиклама на цокулама и са торбом на леђима испод шињела, издржао је мали Пацко све тешке напоре незаборављених албанских маршева и убројао се међу оне, у исто време, и срећне и несрећне што су видели Јадранско море па му после пуни туге казали збогом. Никада овај мали војник није изостао на маршу нити се коме пожалио. И док су велики и снажни војници застајкивали и одмарали се, па опет пристизавали, дотле је сиромах Пацко постојано корачао напред и клизао се се седећи низ залеђене низбрдице албанских висова(…)

А тек кад је настао бугарски рат, ми смо открили дивне особине овог малог и храброг војника, који је увек био скроман и који никад није радио за награду и похвалу. Највише смо га сво заволели после свршене борбе на Дренку. Тада је непријатељ после три неуспела напада био одступио и оставио на положају своје топове и митраљезе. Око два пољска топа лежало је четрнаест бугарских војника – артиљераца, које су, као послугу топовску, гађали за то нарочито изабрани, најбољи стрелци једне наше храбре чете. Међу палим војницима, леђима наслоњен на точак топа и крвљу и земљом по лицу умрљан, више је седео него лежао један рањен, крупан и риђ бугарски војник, који је тешко дисао и коме спаса није било. Војници су видели и чули кад му је Пацко, разгледајући освојене топове, био пришао, и, као што је то редовно после чинио прилазећи непријатељским рањеницима, упитао га тихо и тужно: “Имаш ли деце?” А кад је тешки рањеник, не могавши говорити, савио палац своје гараве десне шаке, која је грчевито гребала земљу, и показао своја четири прста, Пацко је, растужен и дубоко тронут судбином овог оца четворо деце, јер их је и сам имао, натукао шајкачу на очи и удаљио се. Вратио се чим, осим стражара одређеног код узетих топова, није випе никог било и на своја уска плећа натоварио рањеника коме су се ногф вукле по изораној од гранатра земљи и однео га не превијалиште где га је предао болничарима и где је овај јадник одмах потм умро… Ето, од тога дана нарочито Пацко је постао наш љубимац(..)

Пацко беше на бојишту нашао леш бугарског поднаредника из околине Ћустендила, по имену Касанова. Била је густа магла и Пацко, болећив, подухвати се да под заштитом магле сахрани мртво тело Бугарина, свога непријатеља. Бугарске предстраже налажаху се доста близу, на неколико стотина метара од једног малог и голог ћувика где је полеђушке лежао поднаредник Касанов. Пошто га је лепо укопао, мали Пацко издеља тада један крст и уписа својом самоуком руком име поднаредника које је сазнао из његове бележнице. Баш у том тренутку када он, уморан и знојав од журнога рада, побијаше крст више главе погинулога, магла се подигла. Бугарски војници могаху тада са својих места лепо видети Пацка и добро распознати чиме се он занимаше. Али их овај племенити посао није уздржао да пропусте згодну мету. И како је Пацко, уверен да га у овом хришћанским послу нико неће узнемиравати, стајао сасвим отворено, једно зрно из пушке погоди га поред срца. Када се магла поново спустила, ми нађосмо јадног Пацка мртвог са рукама раширеним око оног истог крста кога он беше тако побожно садељао једном непријатељу.

(Драгиша Васић: „Пацко“, Зборник “Небеска Србија”, 2. књига)

,,Пећине слободних Српских планина се отварају за једну ноћ и ми ћемо свакоме положити рачун о нашем двогодишњем раду у шуми. Тешко ономе ко овај рачун не буде полагао."
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
08-07-2017, 07:13 PM
Порука: #7
RE: Драгиша Васић
Цитат:КОМУНИСТИ СТРЕЉАЛИ СРПСКОГ ХЕМИНГВЕЈА

Драгиша Васић има изузетно бурну биографију, а ни данас,скоро седам деценија после његове смрти не зна се сасвим сигурно како је умро.Да ли је стрељан или убијен 1945. године. Углавном, у социјалистичкој Југославији његов живот и дело деценијама се нису смели помињати.После мистериозне смрти Васић је, одлуком земаљске комисије Србије за утврђивање злочина окупатора његових помагача,проглашен издајником народа.Тада му је одузета сва имовина,повучене књиге из књижара и библиотека,као и списи из Српске Краљевске Академије чији је био члан.Кривица Драгише Васића,како су пресудиле нове власти одмах по завршетку ДСР,била је у томе што је почетком рата приступио четничком покрету Драже Михаиловића,био главни идеолог тог покрета, или Чича број два ,како су га звали.По највероватнијој верзији његове смрти,почетком јуна 1945. године Васић је изведен на тајно суђење у Бањалуци и по кратком поступку осуђен на смрт. Стрељан је истог месеца у истом граду. Васићево хапшење и затварање није нигде званично објављено,па су због тога многи сматрали да је завршио у Јасеновцу или Новој Градишки,као и већина четничких бегунаца из Србије у Крајину,који су поверовали у гаранције Секуле Дрљевића и усташа да ће остати живи.Према већини извора,Васић је добро знао шта може очекивати од усташа,па се са више од сто официра и војника окренуо назад.Убрзо су,међутим,опкољени од партизана. По једној другој верзији, Васић није убијен 1945. године већ је побегао у Москву и поживео до 1956. године.Ова прича се наслања на једну другу,по којој је он у четничке редове стигао по задатку совјетске обавештајне службе , као шпијун НКВД.

Ово је део текста Славице Даниловић, објављен у часопису Историја,број 57, октобар 2014. године.

Само ме занима што су комунисти опседнути 1956. годином Кез и који је ово равногорац по реду који је утекао у Москву и тамо живео до 1956. Smile
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
12-08-2017, 02:56 PM
Порука: #8
RE: Драгиша Васић
Koји су извори за ово да је убијен од партизана у Бања Луци? Тј. Да ли је постојала могућност да су га они заробили или је некако од усташа предат њима???
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
01-12-2017, 08:30 PM
Порука: #9
RE: Драгиша Васић
Господин Драгиша Васић, књижевник, говори о свом књижевном раду читаоцима (1934. године)
[Слика: dragisa_vasic.jpg]
https://s7.postimg.org/tbwidy17d/dragisa_vasic.jpg
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
08-10-2018, 10:43 PM (Последња измена: 08-10-2018 10:45 PM од Вукашин Петковић.)
Порука: #10
RE: Драгиша Васић
Четничка повест нестала у селима око Чачка
Рукопис Драгише Васића „Историја Равне горе”, откуцан у три примерка, завршио је у магацину Титове тајне полиције, објављује ових дана чачански историчар др Милош Тимотијевић
[Слика: CETNICI.jpg]
Знаменити српски мислилац и националиста, адвокат Драгиша Васић (1885–1945), саставио је у ковитлацу Другог светског рата темељну историју Равне горе, која је прекуцана у само три примерка, али данас нико не зна где су. На то изворно дело подсетио је недавно историчар Народног музеја у Чачку др Милош Тимотијевић, у студији „Драгиша Васић и српска национална идеја”, чији је издавач „Службени гласник”.

Ево како др Тимотијевић за „Политику” описује та збитија и личности, при чему историја бележи да је Васић био десна рука ђенерала Драже...

Према сведочењу савременика, Драгиша Васић био је пре свега књижевни стваралац, што је потврђено и у Другом светском рату. У пролеће 1942. радио је на многим проблемима везаним за пропаганду покрета генерала Драгољуба Михаиловића, али и на писању „Историје Устанка” (односно „Историје Равне горе”).

Та историја обухватала је период који отпочиње од Дражине појаве, непосредно иза капитулације, па до пада Равне горе, којом су Немци овладали 6. децембра 1941. године. Пишући тај рад Васић се послужио масом прикупљених исказа и архивском документацијом. Сва излагања пропратио је личним утисцима и критичким примедбама, оценом догађаја и људи.

Рукопис из Каоне и Добрица Ћосић
Сачувана су и усмена сведочанства о преостала два рукописа „Историја Равне горе”. Према изјави Миладина Вукосављевића, новинара из Чачка, Васићев повереник Драгослав Тодоровић из Врнчана на Каблару сакрио је негде у планинском кршу и пећинама Васићев рукопис „Историја Равне горе”, писаћу машину и низ других списа. Тодоровић је умро пре него што је новинар Вукосављевић дошао до сазнања где је тачно рукопис сакривен.
Постоји сведочанство новинара Емила Протића из Ивањице о трећем примерку рукописа „Историје Равне горе”, који је Васић приликом повлачења из Србије 1944. оставио у Ивањици код Језде Ђекића, који је био у родбинским везама са генералом Михаиловићем (из Ђекића је била Дражина мајка). Овај рукопис чувао се све до 1974, и доласка Јосипа Броза Тита у западну Србију. Те године отварала се сателитска станица у Ивањици, долазио је Тито, па је Ђекић закључио да је најбоље да тајни рукопис уништи, јер се бојао претреса Удбе и последица које би га задесиле ако му пронађу четничку документацију.
Постоји и сумња да је рукопис из Каоне заправо негде сачуван и да га је можда користио Добрица Ћосић као историјску подлогу за своја књижевна дела. Зна се да је Ранковић давао Ћосићу нека Васићева писма из Другог светског рата у којима је критиковао генерала Дражу Михаиловића и равногорски покрет. Та писма Ћосић је каснио поклонио Крлежи, а затим им се губи сваки траг, осим јасних сазнања да су постојала.


Рад на овом делу није прекидао током целог рата. Драгиша Васић је у јесен 1942. и даље активно писао „Историју Равне горе”. Повремено је читао биографије појединих равногораца сваком од учесника у „Дражиној акцији”. Није крио свој рад, тако да су Звонко Вучковић и Брана Страњаковић имали прилику да се упознају с деловима незавршеног рукописа.

Драгиша Васић, према сведочанству Јакше Ђелевића, пред крај рата завршио је своје дело, које је затим откуцано у три примерка и добро сакривено на терену ширег подручја чачанског краја. Поред писања „Историје Равне горе”, Васић је током рата водио и дневник, што су знали сви из равногорске организације.

„Историја Равне горе” није била тајна, тако да су остала многа сведочанства о структури овог данас изгубљеног рукописа. Васић је однос равногораца с партизанима обрађивао заједно с капетаном Милорадом Митићем, који је 1941. био задужен за везу Драже и Тита. Поред усмених сведочанстава, Васић је прикупљао и оригинална документа.

Према сећању Димитрија Ђорђевића, који је читао рукопис, Васић је највише обрађивао 1941. годину, оштро критиковао Михаиловића, писао о преговорима с Титом (за кога је мислио да је Рус), Дражиним преговорима с Немцима у Дивцима (када је хтео да активира бомбу), спречавању плана да се генерал Симовић падобраном пребаци на Равну гору у време када се мислило како је Михаиловић погинуо у нападу Немаца, затим и о успостављању прве радио-везе с Лондоном. Према сведочењу дактилографкиње Јелисавете Јеле Лазаревић (родом из Чачка, раније на служби у Министарству пошта), која је Васићу куцала рукопис, „Историја Равне горе” имала је око 900 страница. Како је изјавила, Васићев текст почињао је пропашћу старе Југославије и доласком Драже Михаиловића на Равну гору.

Васић је правио синтезу која је обухватала сећања учесника и осврт на аутентичну архивску грађу. Према изјави Ђуре Ђуровића, који иначе није био у добрим односима с Васићем, заиста је постојала документација о одговорности партизана за почетак грађанског рата 1941. године. Тај део архиве Васић није носио са собом. Према Ђуровићевом судском сведочењу, та документација била је добро сакривена. Звонко Вучковић је забележио како је део Васићеве архиве закопан у селу Рошцима на Каблару, код Михаила Петровића, бившег Драгишиног наредника са Солунског фронта.

То је највероватније била и судбина Васићеве „Историје Равне горе”. Један примерак рукописа, као и обимна лична документација, закопани су у селу Каона код Чачка пред Васићев полазак у Босну, у јесен 1944. Према већини истраживача, права судбина мемоара и других докумената остала је непозната, мада постоје сведочења да је Озна дошла до те грађе.

Судбина рукописа из Каоне посебно је занимљива. Према сведочењу историчара Димитрија Ђорђевића, њему је средином педесетих година 20. века Драгољуб Павловић из Каоне донео у Београд једну копију Васићеве „Историје Равне горе”, коју му је Драгиша оставио пре поласка у Босну („Прочитао сам је у једном даху и замолио своје другове из организације да прекуцају један примерак”). Ђорђевић је оригинални примерак однео историчару Драгославу Страњаковићу, кога је Титова милиција ухапсила 1958. године. На суђењу се није појављивала информација о рукопису, мада је због Васићевог критичког односа према Михаиловићу и његовој организацији пропаганда социјалистичке Југославије могла да за своје потребе употреби ту грађу. Ђорђевић је био убеђен да је рукопис завршио негде у архиви Титове тајне полиције. Прекуцани примерак рукописа је закопан, али је убрзо уништен због страха од провала Удбе.
http://www.politika.rs/scc/clanak/412781...-oko-Cacka
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
08-10-2018, 11:25 PM
Порука: #11
RE: Драгиша Васић
Мени је овај текст посебно занимљив, јер сам можда и једина особа која баш о свакој личности која се помиње у тексту знам макар понешто.
Осим наведеног , морам додати да је Васић најмање на још једном месту оставио рукопис ове књиге. Тај примерак је УДБА још раније добила, сасвим случајно, а не зато што је била способна. Мислим да је због тога академик Ђорђевић био у заблуди да су се они први пут срели са тим делом када су ухапсили Страњаковића.
Спис се данас сигурно налази на некој много важној локацији, јер га УДБА сигурно није уништила.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
Одговори 


[-]
Podeli (Prikazi sve)
Facebook Linkedin Twitter Digg

Скочи на Форум:


Корисник(а) прегледа ову тему: 1 Гост(а)