Одговори 
 
Оцена Теме:
  • 1 Гласова - 5 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
ДУХОВНЕ ПОУКЕ
18-02-2015, 03:12 AM
Порука: #15
RE: DUHOVNE POUKE
Љубав је смирено заборављање себе, она је давање себе другима, ради Бога и деце Божије. Насупрот
томе, грех је ''памћење себе'' и заборављање других, утврђивање у себи и укорењивање у себе,
грубо-физичко или танано-душевно. ''И старање за тело не претварајте у похоте'' РИМ.13,14, не
наслађујте се собом, не будите побеђени сопственом себичношћу. Али, зар се не дешава исто то, само
у души, када општим са људима, и уместо да им се дајем, да се бринем о њима и због њих, ја сам опет
заузет самим собом и унутарње себе утврђујем пред њима и, разговарајући с њима- гледам себе у
огледалу? А када стојим на молитви, зар не бива да, уместо да се молим Богу, ја се ''молим самом себи''-
дивим се себи и пребивам у сујети. У свему томе, и у многоме другом- када осуђујем, када се вређам,
раздражујем, мрзим, отимам, када сам похлепан- у суштини ја радим једно те исто: утврђујем се у
себи, у својој грешној себичности, своме ЈА уместо у НЕ-ЈА, уместо у Богу и људима, уместо у
љубави. Да би ово схватили опитно, НЕКИМА ЈЕ ПОТРЕБНО ДА ДЕСЕТИНЕ ГОДИНА СЛУШАЈУ РЕЧИ
ОТАЦА.

СЕРГЕЈ ФУДЕЉ

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
18-02-2015, 05:52 AM
Порука: #16
RE: DUHOVNE POUKE
Човек нема већег непријатеља од самог себе. Човек тражи на принудан начин и у страху од себе самог непријатеље ван себе да би му било лакше да сопствено Зло пројицира на неког другог.

ВЛАДЕТА ЈЕРОТИЋ

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
18-02-2015, 04:43 PM
Порука: #17
RE: DUHOVNE POUKE
Пројекције као одбрамбени механизам.
Људи се на тај начин бране од самосагледавања и катарсе, да не би сагледали самог себе и да не би доживели катарсу; а доживети је, то баш није просто! Треба имати за тако нешто снаге и смелости. Уместо самог сагледавања, пројицирају се сопствене мане и сопствене грешке на друге, најпре на суседе, па онда на друге народе и тако се полако критика преноси на цео Запад.

ВЛАДЕТА ЈЕРОТИЋ

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
18-02-2015, 06:56 PM
Порука: #18
RE: DUHOVNE POUKE
Ај,шта се оно чује из даљине?
Да л удара море о мраморје,
Ил се бију на планини виле,
Ил громови гађају дубове?
Нит удара море о мраморје,
Нит се бију на планини виле,
Нит громови гађају дубове,
Шенлук чини Велибор Џомићу,
Беко Барон из Краљева града –
Доктор права он постаде сада,
А у славном граду Крагујевцу,
Некадашњој српској престоници,
На ономе Правном факултету
Овдашњи је, а чувен по свету,
Са продаје чувен је диплома,
И на њему докторира Џома.
А ко не зна проту Велибора,
Ко га не зна, јади га не знали?
Житија је овај узорнога,
О ком цела Србадија прича.
Као млађан право студираше,
А о праву слабо размишљаше,
Размишљаше где да нађе лову,
И да живи ко бубрег у лоју.
Беше Беко јагње умиљато,
Умиљато – до две мајке сиса:
Једну мајку – српску дијаспору,
Другу мајку - Цркву у Србији.
Грдне паре узе „зборашима“,
Све хвалећи Љотић Димитрија,
И кујући у звезде „збораше“
Што се кесе раздарушно маше.
Штампао је књиге Љотићеве,
А пара је било као плеве,
Све од старог оца Митрофана
И другијех богатих „љотана“.
Кад потроши паре од збораша,
Промени се Беко харамбаша,
Четник поста и четнике хвали
Да би њему неку кинту дали.
У Чикагу, у четничком листу,
Он се клео у ту љубав чисту
Према Дражи, српском војеводи,
Пише Беко у листу „Слободи“.
А у своме родном отачаству
Без мантије гулио је паству:
Кола узе мати Гликерије,
Што столује у Свете Ћелије -
Узе кола, али их не врати,
Нити врати, а нити их плати,
Каже Беко – то је због мисије,
Кола вози широм Шумадије.
Кад га Стефан отера владика,
Он добеже до славног Тврдоша,
Да би Таси био скутоноша.
Би уз Тасу харамбаша Беко,
Али Таса није дуго чеко:
Отера га до равног Цетиња,
Ту се скраси Беко аветиња,
Па услуге свога пера пружа
Од Цетиња све до града Спужа.
Пригрли га цетињски владика,
Што је Милу и понос и дика,
Парохију обилату даје
Да се знаје да служи код Баје:
Џома поста подгорички прота,
Куд ћеш више од земног живота?
Зато сада он услуге враћа
Обадвојци духовнијех ћаћа:
Таси што га у Тврдош доведе,
Па га после свом брату спроведе,
Радовићу Ристи га доведе,
Амфилохиј Џому воли много,
Не држи се према њему строго,
Свог сеиза обилато плаћа,
Нек се види ко је прави ћаћа.
Зато Џома и говор промени,
Ијекавски он поче да шени,
И да мења свога изговора,
Удворица цетињскога двора.
Увек Беко запет као пушка
Кад га неко од владика хушка
Да покаже своје знање права
Да поскида више српских глава.
Тако Џома оптужницу пише
Кад заверу ћаће саставише
Да укину главу Артемију
На Косову што брани Србију.
Оптужницу пише на сто страна,
Зна одакле долази му храна,
Одакле му долазе банкноте –
Пун трбушчић подгоричког проте.
Пљује, сикће, маше, виче,прети,
Ко ће Џоми славном одолети?
У новине своје чланке меће,
Хонораре очекује веће.
Али Џома не би Џома био
Кад докторат не би урадио.
Зато оде Крагујевцу граду
Ту заложи задњу своју наду,
Подгоричке прота шиша овце,
За докторат тражи „индексовце“
Што су многи испит продавали,
Србију у црно завијали,
Суди им се за та дела срамна,
Ал је ова дружина помамна,
Па их нико склонити не може
Да продате дипломе не множе,
Факултетом „индексовац“ влада,
Боже правде – правда нам пострада.
Код њих дође Џома стари борац,
Придружени он је Црногорац,
Руке шире, у лице се љубе,
Одјекују победничке трубе.
На одбрану стиже му и ћаћа
Амфилохиј који добро плаћа,
А стиже му и владика Таса
Стари пљувач громовитог гласа –
И они се са Џомићем љубе,
И чују се победничке трубе.
Џомић лепо искористи шансу,
И заврши правничку романсу –
Докторат је славно одбранио,
А да никог не би почастио,
Искористи могућност банкета
Свог матичног Правног факултета,
На банкет се ували и Џома,
Прославља се докторска диплома.
То је нама наша борба дала -
Докторира Беко наш, машала!
Сад доктора великог имамо,
Устав Цркве одмах да мењамо,
Комисија уставна је права,
Ристо, Таса, Беко, мудра глава,
О реп мачји качиће каноне,
У сва звона они ће да звоне,
Прави људи у правом времену –
Неће остат камен на камену
Што га Џома разбуцати неће,
Шта ће Срби кад су такве среће?
Ој Србијо, земљо наша мила,
Стотине си рана задобила,
Крвљу својом платила слободу,
Сад те топе све у мутну воду.
„Индексовци“, владике и Џома-
За Србију то је права кома.
Ал Србија када се пробуди,
Кад глас Божји над нама загуди –
Тешко оном ко лаже и маже,
Јер пред Христом лажа не помаже!
Покајте се, браћо моја мила,
Док нас ноћца није препокрила,
Док нас Господ на Суд не доведе,
Када лажне не вреде победе!

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Посети веб страницу корисника Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
19-02-2015, 03:05 AM
Порука: #19
RE: DUHOVNE POUKE
Каква је корист од уплетене косе безумниче, чему служи груба кожна хаљина када си чист

само споља, а испод свега тога и даље пун страсти? Као што јасмин отреса са себе увеле

цветове, тако и ви, монаси, отресите са себе страсти и мржњу.

БУДА

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
20-02-2015, 12:29 AM
Порука: #20
RE: DUHOVNE POUKE
Не треба бити непажљива погледа, своје уши затворити за сеоска наклапања. Не жудети за укусима

и ништа на овоме свету не сматрати својим. Запљуснут болом не кукај, не прижељкуј нигде ништа

да нестане ил' настане, не задрхти од страха. Примајући храну и пиће, лек и одећу, не прави скривену

залиху од тога. Нити несрећан буди, кад тога за тебе нема. Сабран, а не непромишљен, уздржи се

од неспокојства, непажљив не буди, живећи на тихом месту. Не претерујући у спавању, марљив,

предан будности, напусти лењост, обману, разоноду, забаву, разврат и све што уз то иде.

Не практикуј враџбине, тумачење ознака на телу, снова, звезда, животињских крикова. Не дрхти

пред покудом, нити се горди пред похвалом. Одложи себичност, похлепу, оговарање и љутњу.

Нити критикуј друге због њиховог живота, увида, правила или обичаја. Зато, сабран, непрестано

себе подвизавај и чисти.

БУДА

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
22-02-2015, 04:55 AM
Порука: #21
RE: DUHOVNE POUKE
О ОГОВАРАЊУ


Нико паметан, мислим, неће спорити да мржња и злопамћење рађају оговарање. Зато га у своме излагању и стављам на ово место, одмах из његових родитеља.

Оговарање је пород мржње. То је танана а крупна болест, скривена и подмукла пијавица, која сише и слаби крв љубави. Оговарање је лицемерство љубави, узрочник оскврњења и оптерећења савести, уништење чистоте.

Неке девојке греше јавно и без срама, а друге потајно и са више стида чине још горе ствари него прве. Тако се нешто може видети и код срамних страсти. Много је тајно, изнутра покварених девојака [тј. страсти]: лицемерство, лукавство, грешна туга, злопамћење, оговарање у срцу. Видљиво, оне представљају једно, али унутра гледају на друго.

Када сам једном приликом чуо неке људе како оговарају, ја им запретих. Делатељи овога зла су у своју одбрану наводили да тако чине из љубави и бриге за онога који је био предмет оговарања. А ја њима рекох: Онога који тајно оклевета ближњега свога, тога отерах (Пс.100,5). Ако заиста волиш ближњега како кажеш, помоли се тајно, а не да исмеваш човека. То је начин који је угодан Господу. А и ово нека ти не остане непознато, па ћеш се чувати да не осудиш људе који се спотакну: док је Јуда био ученик Христов, разбојник је припадао убицама; и чудо, како да се у једном магновењу зби са њима таква промена!...

Ко хоће да победи духа оговарања, нека кривицу не приписује ономе који је пао, већ демону који га је оборио. Јер, нико баш нарочито не жели да греши против Бога, мада нико од нас не греши принудно.

Знао сам човека који је јавно згрешио, а тајно се покајао. И онај кога сам осудио као блудника, беше већ пред Богом невин, умилостививши га искреним обраћењем.

Никада се немој устручавати пред оним који у твоме присуству оговара ближњега, него штавише реци: „Стани, брате! Ја сваки дан падам и у теже грехе. Па, како могу да га осуђујем?" Тако ћеш једним замахом начинити два добра: једним леком излечићеш и себе и ближњега.

Један од најкраћих путева да се добије опроштај грехова јесте: не осуђивати. Не судите, и неће вам се судити (Лк.6,37). Као што се ватра противи води, тако је и осуђивање страно ономе који хоће да се покаје.

Немој осуђивати чак ни када би видео некога да греши и на самој самрти: Суд Божији људима није познат. Неки су јавно чинили велике грехове, али су још и веће врлине чинили тајно. И они који су им се тако радо ругали, преварише се, јер од дима нису видели сунце.

Чујте ме, чујте, сви ви који строго судите туђим делима: ако је тачно (а тачно је) да ће нам се судити судом каквим судимо (уп. Мт.7,2), онда ћемо свакако пасти управо у оне телесне или душевне грехе за које окривљавамо ближњега.

Строге и брижљиве судије грехова свог ближњег болују од наведене страсти зато што немају савршенога и трајног сећања и бриге о својим сопственим гресима. Јер, онај који тачно, без плашта самољубља, види своја зла дела, ни о чему се другом од овоземаљких ствари више не брине, мислећи на то да ни за сопствени плач неће имати довољно времена, макар и сто година живео, и макар видео како из очију његових истиче и читава река суза, велика као Јордан.

Испитивао сам плач, и не нађох у њему ни трага од оговарања и осуђивања.

Демони нас наговарају или да грешимо, или, ако не грешимо, да осуђујемо оне који греше, како би, убице, помоћу другог испрљали прво.

Знај да се злопамтљиви и злобни људи препознају и по томе што, обузети духом мржње, лако и са уживањем умањују вредност учења, делатности и врлине свог ближњег. Знао сам неке људе који су тајно и скривено од света чинили најтеже грехе. Међутим, сматрајући се чистим, они су тешко нападали оне који јавно падају у лаке грехе.

Судити, значи бестидно својатати Божије право, а осуђивати, значи упропашћивати своју душу. Као што надменост може и без друге страсти упропастити човека, тако нас и суђење само по себи може савршено погубити. Онај фарисеј је био осуђен управо због тога (уп. Лк.18,10 и д.).

Добар баштован бере само зреле јагоде, а незреле не. Паметан и разборит ум, исто тако, примећује само врлине и само о њима говори. А безумни човек проналази само кривице и недостатке. О њему је и речено: Истражише безакоње, ишчезоше они који су истражили истрагу (Пс.63,7).

Немој осуђивати ни онда када својим очима видиш да неко греши: често се и очи варају.

СВЕТИ ЈОВАН ЛЕСТВИЧНИК

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
22-02-2015, 01:54 PM
Порука: #22
RE: DUHOVNE POUKE
Враћај се Богу кад год ослабиш у борби са злом. Он је твоја неисцрпна резерва. Непријатељу ће оскудевати оружје на крају. А теби неће, јер је Творац твој пребогат у оружју, сили и војсци. Ја сам Господ над војскама. Његове су војске не од меса и крви, него пламени духови серафима и херувима. Где је Бог ту - је већина. Ако будеш и сам с Богом, бићеш у већини не само над људским војскама него и над васионом.
Св.Николај Велимировић

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Посети веб страницу корисника Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
22-02-2015, 10:54 PM
Порука: #23
RE: DUHOVNE POUKE
О ПОДНОШЕЊУ ЖАЛОСТИ, ДУГОТРПЕЉИВОСТИ И О СМИРЕЊУ



Када су ме упитали да ли да користе снагу магнетизма, ја сам одговорио да су Хришћанима подарене и веће и много поузданије силе: вера и молитва. И свако спуштање на нижи пут, који ето човек открива тако што га попут слепца напипава својим самовољним и гордим размишљањем, не представља ништа друго него пад.

Речено је да не волимо језиком, него делом и истином. Зато, запамтимо, љубав од ћутања не постаје мања. Истина не нестаје ако заћуте речи. Као што верујемо речима, тако исто треба да верујемо и ћутању. Помолимо се да Господ благослови и наше речи и наше ћутање, тако да не буду ни речи празне, ни ћутање бескорисно.

Свако од нас, у мањој или већој мери, шири онакав живот каквим сам живи, тј. нови или стари. Највећи је дар када неко у другим људима шири узвишен живот. Благо ономе ко у овоме служи као оруђе благодати Божије. Не усуђујући се да себи ово припише, човек може да жели да бар, лажном речју и недостојним примером, не шири лажни живот, живот по телу, живот греховни и лицемерни. Реч "лажни", потпуно пристаје лицемерном животу, животу који само наизглед делује као побожан и бого угодан.

Благо вама ако вас узасрамоте. Благо вама! Зар не би требало да се трудимо да се што ближе примакнемо блаженству? Како да будемо блажени ако нас узасрамоте, ако не можемо да истрпимо ни ако се за нас каже да смо под истрагом или да нам се суди, иако још нисмо ни осуђени? Много је оних који су осуђени, а који нису осрамоћени.

Када себе пажљиво проматрамо, не би требало да нам пажња слаби и за небројене жалости око нас, које настају због сиромаштва и других ситуација које нам праведни Творац даје. Такве невоље су нам дате да би се једни људи научили трпљењу, други да би се поправили, трећи да би се научили да помажу другима. Оне који су себе посветили Богу, такве недаће подстичу да умноже молитве за наше грехе и за наше незнање.

Има на жалост тужних људи који своју тугу не разблажују утехом. Има људи који су се утешили и који, на жалост, своју утеху не разблажују са мало туге, која извире из љубави и смирења. Има људи за које као да не постоји ништа што је невидљиво и који се тако узалуд скривају од онога што је неминовно. Ипак, има људи који су снагом воље начинили својеврстан пробој у духовни свет, или бар мисле да су то учинили. Да ли је то потребно? Да ли тако треба? Зар није скромније да са надом чекамо пред затвореном градском капијом, да чекамо када ће отворити врата Онај Који има Давидов кључ?

Само смирење може донети мир нашој души. Душа која није смирена и коју стално витлају таласи страсти, мрачна је и мутна као хаос. Дајте јој да нађе снагу у смирењу и тек тада ће се у њој појавити истинска светлост. Тек тада ће у њој настати складан свет исправних мисли и исправних осећања. Гордо мудровање и закључци, настали из земаљске природе, загушују душу као магла, пропуштајући у њу само привид слабе и нејаке светлости. Учините да магла падне у долину смирености, и тада ћете над собом угледати чисто и високо небо. Душа себе саму загушује комешањем и хуком надмених, увек немирних помисли и страсних жеља. Дајте јој да се утиша у смирењу и тек тада ће моћи да осушне и чује склад природе, који савремени човек још увек није потпуно уништио. Моћи ће да у њој чује сазвучја који су достојни премудрости Божије као што се у тишини ноћи могу чути далеки звуци.

Не могу да прекоревам осетљиво срце које воли. Зар је боље срце које је хладно? Камено срце треба размекшати, хладно – загрејати, а осетљиво и оно које је способно да воли, њега треба узвисити од природне љубави до љубави духовне. За овакво срце најбољи је пут тиховања који даје промисао Божији, да ово срце, утонувши у породичне везе, не би било сасвим загушено само том природном љубављу. Није увек страшно када срце остане као у детета. И Господ нам је заповедио да будемо као деца. И Апостол нам каже да будемо безазлени као деца, да будемо добри попут деце, да волимо простодушно као деца. Не треба се жалити на оно што је Бог дао кроз природу, него га уздизати до благодати, па ће све бити добро.

Често се догађа да онај човек који пажљиво гледа, нађе у свом природном карактеру нешто што би требало поправити и нешто што је потребно постепено мењати. Потпуно је исправно да он у таквој ситуацији тражи помоћ од Бога. Ако помоћ не стигне одмах, не треба губити наду. Треба и даље куцати на врата милосрђа и истовремено се подвизавати, да би се зауздали лоши нагони срца и воље. Када нас запљусне негодовање и гнев, не треба да допустимо себи да тако говоримо и да по томе поступамо, него је потребно да се уздржимо и да размишљамо о свему томе, као и да кроз молитву утишамо страст. После тога можемо да ономе ко је згрешио, одмерено укажемо на грешку, и да му снисходљиво одмеримо казну.

Семе правде сеје се у миру који ствара мир. Мноштво чуда не мора да нас доведе ни до каквог закључка. И само једно чудо може бити доказ да постоји Бог. Хиљаде чуда могу да укажу само на пророка. Лазарево васкрсење показује нам чудотворца Бога, али да бисмо то могли да видимо, потребно је да у овом чуду откријемо оно што га уздиже изнад свих оних чуда која су учинили Богоносни људи, а која су, на први поглед, иста као и поменуто чудо Господње.

Зашто мислите да је радост далеко? Она је ту, близу. Она је иза жалости, као што је, у Песми над песмама, женик иза зида близу своје невесте. Увече плач, а ујутро радост. Потребна је велика обазривост када се спаја слатко са горким, радост и страх, да у радост богопознања уносимо страх јер смо свесни своје недостојности, која и чисти кладенац може да замути својим комешањем, и која може да помрачи светлост, или да је претвори у некакав слаби бљесак или привиђење.

Понекад човеку није лако да види своје невидљиве, али несумњиве грехе јер их заклањају врлине које тај човек лако уочава, али које су само привидне.
У наше време често се дешава да неки људи мисле да исправно и корисно поступају, приносећи службу Богу, а у ствари само прате, и то не увек успешно, моду која је тренутна и коју пропагирају други. Тако они служе тој моди, надајући се да ће им она послужити на корист.

Замаљска радост бива проткана тугом јер душа потајно осећа да јој овоземаљско није довољно, те да чезне за бољим. Тугујући за Господом, душа осећа и радост јер осећа да, као што каже Апостол, туга за Господом доноси спасење. Нека да Бог да тражимо радост у којој се неће скривати жалац туге. Нека да Бог да се не плашимо туге која ће се претворити у радост.

Увек треба видети и показивати истину, па макар она била и жалосна јер се и од такве истине учи, да не бисмо дочекали горку истину, која не само да васпитава, него и кажњава збога нашег немарног односа према њој.

Кажете да онај ко није убеђен у своју победу, да ће тај бити побеђен. Ипак се не слажем са тим. Онај ко се бори за праведну ствар и ко се у Бога узда, може да победи и мимо очекивања, у околностима које ни најмање не пружају наду на успех. Има примера када је, уз извесне губитке, битка ипак добијена, и то само због тога што се није смело допустити непријатељу да нас баш сасвим победи и уништи.

Покушајмо да се барем на кратко отргнемо од свега што је земаљско и пролазно и за шта смо нужношћу привезани, или својом вољом, и покушајмо слободно, али озбиљно да продремо погледом у оно шта је небесно и вечно. Из тродневног гроба устаје Светлост вечнога живота. Једни виде, и верују. Други не виде, и верују. И сви су блажени јер верују.

Када Господ узима добре душе, оне са собом односе делић милости Божије, која је на њих и кроз њих силазила са Небеса. 3ато нама који остајемо више него раније прети гнев Божији.

Треба на време да мислимо куда нас води живот и куда нас је однео, не без учешћа промисла Божијег, а сада треба ту да мирујемо, или да корачамо путевима истине.

Добро је ако у болести осетимо да више не припадамо овоме свету и добро је то осећање задржати у себи и онда када оздравимо. Није чудо што се то осећање после болести појављује теже него за време болести. Док је човек болестан, Бог му дарује оно што му је потребно док је немоћан, а када човек оздрави, Бог од њега захтева да се подвизава и да се труди не би ли задобио то осећање.

Насупрот нашој немоћи, греховности и ништавности стоје бесконачна благост и свемогуће милосрђе Божије. Бог нам је дао да се против лењости боримо нечим што је у нама Он створио. Ако умемо да победимо лењост и да се неуморно трудимо да би смо задобили овоземаљска добра и привилегије, зашто не бисмо могли да подстакнемо себе и на подвиге зарад Царства Небеског? Онолико колико се трудимо, онолико нам Бог показује на праведно и свето дело и дарује нам снагу да то остваримо. Истина, није нам увек дато да то одмах видимо, али је сасвим довољно то што нам Бог помаже да нас не поразе препреке и очајање. Уосталом, за дом који се гради у души нашој може се рећи да расте онако како се у причи казује за цркву Кијево-Печерске лавре: док је градња била у току, стално је била тек нешто мало изнад земље, а када' су радови били готови, одједном се указала цела.

СВЕТИ ФИЛАРЕТ МОСКОВСКИ

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
28-02-2015, 10:47 PM
Порука: #24
RE: DUHOVNE POUKE
Живи у миру не само са својим пријатељима, већ и са својим непријатељима; али само са својим личним непријатељима, не и са непријатељима Божијим. (Св. Теодосије Кијевских пећина)

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Посети веб страницу корисника Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
28-02-2015, 11:40 PM
Порука: #25
RE: DUHOVNE POUKE
КАКО ЧИТАТИ СВЕТЕ ОЦЕ


Садашње учење Отаца представиће Оце Православне Духовности; стога су његов обим и циљ прилично другачији од обичних предавања о учењима Отаца.
Наш циљ на овим странама ће бити двострук:
1) да представи Православни теолошки темељ духовног живота – природа и циљ духовне борбе, поглед Отаца на људску природу, карактер активности Божије благодати и људских напора, итд.
2) да пружи, практично учење у живљењу Православног духовног живота, са описом особина духовних стања, и добрих и лоших, са којима се неко може сусрести или проћи кроз њих у духовној борби.
Према томе, прецизна и строга догматска у погледу Божије природе, Свете Тројице, Оваплоћења Сина Божијега, Силажења Светог Духа, биће дотакнути у мери у којој укључују и питања духовног живота; и многи Свети Оци чија се дела баве пре свега овим догматским питањима и која се дотичу секундарног живота само споредно, неће бити дотакнута уопште. Једном речју, ово ће бити пре свега изучавање Отаца „Добротољубља“, скупине Православних духовних дела, настале у свануће нашег савременог доба, управо пре избијања свирепе Француске Револуције чијих смо последњих последица, ми сведоци у нашим данима атеистичке владавине и анархије.
У садашњем веку, било је приметно повећање интересовања за „Добротољубље“ и Свете Оце у њему. Особито, скорији Оци, као Свети Симеон Нови Богослов, Свети Григорије Синаит и Свети Григорије Палама, почели су да се проучавају и нека од њихових дела су преведена и штампана на Енглеском и другим западним језицима. Неко чак може рећи да су у неким семинаријама и интелектуалним круговима, они ушли у „моду“, као оштри контраст, у односу на XIX-ти век, када нису били у „моди“ на скоро свим Православним богословским академијама (насупрот најбољих манастира, који су увек чували њихове успомене као свете и живели су према њиховим делима).
Али сама ова чињеница, представља велику опасност која овде мора бири наглашена. „Улажење у моду“, најдубљих духовних дела не мора да значи првенствено и увек добру ствар. Штавише, далеко је боље да имена ових Отаца остану скупа непозната, него да буду само занимање рационалистичких научника и „лудих обраћеника“, који не извлаче никакву духовну корист из њих, већ само увећавају њихов неразумни понос „знајући боље“ о њима, од било кога – или још горе – почињу да прате духовна упутства из њихових дела без довољне припреме и без икаквог духовног вођења.
Све ово, не значи да љубитељ истине треба да напусти читање Светих Отаца; Боже сачувај! Али значи да свако од нас – научник, монах, или мирјанин (верник у свету) – мора да прилази овим Оцима са страхом Божијим, са скромношћу и понизношћу, и са великим неповерењем према нашој сопственој мудрости и расуђивању. Ми им прилазимо са циљем да научимо, а пре свега, ми морамо признати да нам за то треба учитељ. А учитељи постоје: у нашим временима, када су Богоносни Старци нестали, наши учитељи морају бити они Оци, посебно у временима блиским нама, који су нам посебно рекли како да читамо и како да не читамо, Православна дела о духовном животу.
Ако је сам Блажени Пајсије Величковски, састављач првог Словенског „Добротољубља“ био „испуњен страхом“ учећи да ће такве књиге бити штампане и неће више кружити у рукопису између пар манастира, колико онда морамо ми са више страха прилазити њима и схватити разлог његовог страха, да не би доспели у духовну катастрофу коју је он предвидео.
Блажени Пајсије, у писму Архимандриту Теодосију из Скита Св. Софронија писао је: „У погледу објављивања у штампу Отачких књига, и на Грчком и Словенском језику, испуњен сам у исто време и радошћу и страхом. Радошћу, јер неће бити предане крајњем забораву, и ревнитељи ће лакше моћи да их стекну; са страхом, будући уплашен и дрхтећи да не би биле понуђене као друге књиге, не само монасима, већ такође свим Православнима, и да не ви ови касније, проучавајући подвиг умне молитве на самовољни начин, без упутстава од оних који су искусни у томе, могли пасти у самообману, и да не би због самообмане, сујетни и ташти могли хулити на овај свети и беспрекорни рад, које је потврђен од стране многих великих Светих Отаца... и да не би због тих хула, имали сумњу у погледу учења наших Богоносних Отаца.“ Подвиг умне Исусове молитве, натавља Блажени Пајсије, могућ је само под условом монашке послушности.
Мало је оних, сигурно је, у нашим временима немоћне аскетске борбе, који теже ка висинама умне молитве (или чак знају шта ово може да буде); али упозорења Блаженог Пајсија и осталих Светих Отаца, садрње истину такоће за мање борбе монгих Православних данас. Свако ко чита „Добротољубље“ и остала дела Светих Отаца, и чак мога Житија Светих, наићи ће на одломке о умној молитви, Божанској визији, о обожењу, и о другим узвишеним стањима, и кључно је за Православног Хришћанина да зна ште треба да мисли и осећа о овоме.
Хајде, стога, да видимо шта Свети Оци говоре о томе, и о нашем прилажењу Светим Оцима уопште.
Блажени Старац Макарије Оптински (+ 1860), сматрао је за неопходно да напише посебно „Упозорење онима који читају духовна Отачка дела и желе да вежбају умну Исусову молитву.“ Овде овај велики Отац скоро нашег века, говори нам јасно какав наш став теба да буде пема овим духовним стањима: „Свети и Богоносни Оци писали су о великим духовним даровима, не да би неко тежио неразумно и насумице да их прими, већ да они који их не поседују, слушајући о таквим узвишеним даровима и откровењима која су примали они који су били достојни, могли да признају своју сопствену дубоку немоћ и велику недовољност, и могли и нехотично да уђу у понизност, која је неопходнија онима који траже спасење од свих подвига и врлина.“
Опет, Свети Јован Лествичник (VI век) пише: „Као када сиромах, гледајући царске ризнице, пре свега признаје своју сопствену сиромаштину; тако и дух читајући описе великих дела Светих Отаца, нехотично је све понизнији у свом путу мисли“. (Поука 26;25) Према томе, наш први прилаз делима Светих Отаца мора бити понизност.
Поново, Свети Јован Лествичник пише: „Добра је ствар дивити се мукама ових светаца, још боље је следити њихов пут спасења; но хтети одједанпут достићи њихов живот, ствар је безумна и немогућа.“ (Поука 4;42)
Свети Исак Сиријски (VI век) учи у својој другој Хомилији (као кратко резимирано од Старца Макарија Оптинског, стр. 364): „Они који у молитви траже слатке духовне осећаје са очекивањима и посебно они који теже прерано за визијама и духовним размишљањима, падају у обману непријатеља и у област таме и замрачења ума, напуштени од помоћи Божије и предани демонима на ругање због њиховог гордог тражења изнад њихове мере и вредности.“
Према томе, морамо прићи Светим Оцима са скромном намером почињања духовног живота на најнижем степенику, и чак ни не сањати да ћњмо постићи та узвишена духовна стања која су потпуно изнад нас. Свети Нил Сорски (+1508), велики Руски Отац, ближих времена, пише у свом монашком правилу „Монашком Правилу“ ( II глава): „Шта ћемо рећи о онима, који су у својим смртним телима, окусили бесмртну храну, који су се нашли достојни да приме у овом пролазном животу, део радости која нас чекају у нашој Небеској отаџбини?...
Ми који смо обремењени многим гресима и жртве страсти, недостојни смо чак и да слушамо ове речи. Ипак, полажући нашу наду на милост Божију, ми смо охрабрени да чувамо реч и светих дела у нашим умовима, тако да би бар могли да растемио у познању понижености у којој се ваљамо.“
Као помоћ нашој скромној намери у читању Светих Отаца, морамо почети са основним Отачким књигама, онима која нас уче „азбуци“. Искушеник из Газе, у VI веку, једном је писао великом прозорљивом Старцу, Ст. Варсануфију, више у духу неискусног Православног ученика данас: “Имам догматске књиге и када их читам. Осећам да је мој ум пребачен из страсних мисли на размишљање о догмама.“ На ово је Старац одговорио: „Не бих желео да се ти занимаш тим књигама, јер оне уздижу ум на висину; боље је проучавати речи Старац који спуштају ум низбрдо. Ово сам рекао не са циљем да омаловажим догматске књиге, већ ти само дајем савет; јер храна је различита. (Питања и Одговори, 544)
Важна сврха овог учења Отаца, биће прецизно указивање које Отачке књиге су подесније за почетнике, а које би требало да се оставе за касније. Поново, различите Отачке књиге о духовном животу су подесне за Православне у различитим условима живота: оне које су посебно подесне за усамљенике, отшелнике нису директно применљиве за монахе који живе у манастирима; то што се односи на монахе, неће уопштено да се односи на мирјане; и у самом услову, духовна храна која је подесна за оне са нешто искуства, може у потпуности бити несварљиво, за почетнике. Једном када је неко постигао сигурну равнотежу у духовном животу, што значи активно вршење Божијих Заповести унутар послушности Православној Цркви, плодним читањем основних дела Светих Отаца, примењујући их на услове свог живота.
У погледу овога, Епископ Игњатије Брјанчанинов је написао: „Примећено је да почетници никада не могу да прилагоде књиге свом стању, већ бивају неизмењиво изнурени тенденцијом књиге. Ако књига даје савете о тишини и показује обиље духовних плодова који се скупљају у дубокој тишини, почетник неизмењиво осећа најјачу жељу да оде у усамљеност, у ненасељену пустињу.
Ако књига говори безусловној послушности под управљањем Духоносног Оца, почетник ће неизбежно развити жељу за најстрожи живот у потпуној покорности Старцу. Бог нам није дао у наше време ниједан од ова два начина живота. Али књиге Светих Отаца које описују ова стања, могу тако јако да утичу на почетника да из неискуства и непознавања, он може лако одлучити да напусти место где живи и где има све услове да се спаси и учини духовни напредак, спроводећи у дело Јеванђелске заповести, због немогућег сна савршеног живота, снажно и примамљиво осликаног његовој машти. Стога, он закључује: „Не веруј својим мислима, мишљењима, сновима, импулсима и нагињањима, чак и када ти нуде или пред тебе стављају привлачни изглед најсветијег монашког живота.“ (Арена, X глава). Шта Епископ Игњатије говори монасима, то се односи и на мирјане такође, са олакшицама због другачијих услова светског живота. Нарочите примедбе ће бити дате на крају овог увода у погледу духовног живота за мирјане.
Свети Варсонуфије указује у другом Одговору (број 62) нешто друго, врло важно за нас, који прилазимо Светим Оцима превише теоријски: „Онај ко води рачуна о свом спасењу, не би требао да пита (Старце, тј. чита дела Отаца) само ради стицања знања, јер знање надима (1 Кор. 8:1) као што Апостол каже; али је најподесније да пита о страстима и о томе , како неко треба да живи свој живот, тј. како да буде спасен; јер ово је неопходно и води ка спасењу.“
Према томе, неко не треба да чита Свете Оце из пуке знатижеље, или као једну теоријску вежбу, без активне намере да вежба оно што они уче, према сопственом духовном нивоу. Модерни „теоријски“ богослови су врло јасно показали да је могуће имати доста апстрактних информација о Светим Оцима без икаквог духовног знања уопште. О таквима, Св, Макарије Велики говори (Омилије 17:9): „Као што неко одевен у просјачке рите може себе видети у сну као богатог човека, али се након буђења из сна, опет види сиромачног и голог, тако и они који размишљају о духовном животу делују да говоре логично, али пошто то о чему говоре није потврђено у уму, било којом врстом искуства, моћи, потврдом, они остају у некој врсти фантазије.“
Један од тестова да ли је наше читање Светих Отаца теоријско или стварно, указано је од Светог Варсонуфија у свом одговору почетнику који је прметио да постаје надмен и поносан када говори о Светим Оцима (Одговор број 697): „Када разговараш о животу Светих Отаца и о њиховим Одговорима, треба да осуђујеш себе, говорећи: „Ко сам ја! Како ја могу говорити о врлинама Отаца, када ја не чиним ништа слично и уопште нисам напредовао?
И ја живим, учим друге за њихово добро; како може да се на мени не испуни реч Апостола: Учећи, дакле, другог себе не учиш.“ Према томе, константни став некога према учењу Светих Отаца мора бити само-укоравајући.
Коначно, морамо запамтити да цела сврха читања Светих Отаца, није да нам пружи неки врсту „духовне забаве“ или да нас потврди у нашој праведности, или супериорном знању или „мисаоном“ стању, већ једино да нам помогне да вежбамо делатни пут врлине.
Многи од Светих Отаца дискутују о разлици између „активног“ и „мисаоног“ живота, и треба нагласити и истаћи овде да то не подразумева, као што неки могу да мисле, било какву вештачку разликуизмеђу оних који воде „обичан“ живот „спољашњег Православља“, или само „добрих дела“, и један „унутрашњи“ живот посађен само код монаха или неке интелектуалне елите; никако.
Постоји само један Православни духовни живот, и он се живи од стране сваког Православног борца, било монаха или мирјанина, било почетника или искусног, узнапредовалог; „акција“ или „вежба“ (praxis на грчком), је пут, а „визија“ (theoria) или „обожење“ је крај. Скоро сва дела Отаца упућују ка животу акције, делања, а не животу визије; када је касније поменуто, то је да нас подсети на циљ наших трудова и борби, што је у овом животу окушено дубоко од само пар великих Светитеља, али у својој пуноћи знано само у добу које долази. Чак и најузвишенија дела у „Добротољибљу“, као што је Епископ Теофан Затворник написао у предговору последњег тома „Добротољубља“ на руском језику „имали су у виду не мисаони, већ скоро искључиво активни живот.“
Чак и са овим уводом, сигурно је, Православни Хришћанин живећи у нашем веку надимајућег знања, неће избећи неке од замки које чекају оне који желе да читају Свете Оце у њиховом пуном Православном значењу и контексту.
Стога, зауставимо се овде, пре почињања проучавања Отаца, и испитајмо укратко неке од грешака које се чине од савремених читалаца Светих Отаца, са намером да помоћу тога формира пре ближи поглед, како да не чита Свете Оце.

ПРЕПОДОБНИ СЕРАФИМ РОУЗ

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
25-04-2015, 01:22 PM
Порука: #26
RE: DUHOVNE POUKE
Свети Филарет Московски је рекао:
"Љуби непријатеље своје,
гнушај се непријатеља Божијих,
а непријатеље отачаства сатри."

Свети Јован Златоусти:
"Ако треба стећи пријатеље стекни их ради Бога.
Ако треба стећи непријатеље стекни их ради Бога."
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
05-08-2016, 04:43 PM
Порука: #27
RE: DUHOVNE POUKE
Код свакога самоуверење омета самопознање.
Почетак спасења је самоукоревање.

АВА ЕВАГРИЈЕ

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
05-08-2016, 11:46 PM
Порука: #28
RE: ДУХОВНЕ ПОУКЕ
(18-02-2015 04:43 PM)Шумадинац Пише:  Пројекције као одбрамбени механизам.
Људи се на тај начин бране од самосагледавања и катарсе, да не би сагледали самог себе и да не би доживели катарсу; а доживети је, то баш није просто! Треба имати за тако нешто снаге и смелости. Уместо самог сагледавања, пројицирају се сопствене мане и сопствене грешке на друге, најпре на суседе, па онда на друге народе и тако се полако критика преноси на цео Запад.

ВЛАДЕТА ЈЕРОТИЋ

Јел стварно Јеротић био против издавања сабраних дела Слободана Јовановића, у неком комитету, 1986?
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
Одговори 


[-]
Podeli (Prikazi sve)
Facebook Linkedin Twitter Digg

Скочи на Форум:


Корисник(а) прегледа ову тему: 1 Гост(а)