Одговори 
 
Оцена Теме:
  • 7 Гласова - 2.57 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
Екуменизам
30-01-2014, 04:42 AM (Последња измена: 15-02-2015 03:32 AM од Милослав Самарџић.)
Порука: #1
Екуменизам
Чујемо да "Патријарх" Бартоломеј жели да форцира Православље да слави 25 Децембар........

ткз Кристмас.....(или боље речено Римска славије Мифраца)

Dogodine Božić u decembru?
28. januar 2014. 5:35 · 83 komentara



Carigradska patrijaršija se zalaže da sve crkve, pa i SPC, pređu na gregorijanski kalendar. Vaseljenski patrijarh Vartolomej za 9. mart 2014. sazvao je poglavare svih kanonskih pravoslavnih crkava na sastanak u Carigrad (Istanbul) radi planiranja organizacije Svepravoslavnog sabora za iduću godinu.

Kako se ocenjuje u Carigradskoj patrijaršiji, taj skup treba da bude ozbiljan napor ka jedinstvu pravoslavnog sveta i unapredi saradnju pomesnih pravoslavnih crkava. A dokle će se pravoslavcima u svetu Isus Hristos, sin Božji, dva puta godišnje rađati, 25. decembra po aktuelnom i 7. januara po starom kalendaru, trebalo bi takođe da odluči Svepravoslavni sabor, čije održavanje Carigradska patrijaršija priželjkuje 2015. godine.

Na tom Saboru pitanje jednoobraznosti kalendara za sve pravoslavce trebalo bi da bude jedna od 10 predviđenih tema. Jer, zajednički kalendar, kako je odavno ocenjeno u Konstantinopolju, “nije samo pitanje verodostojnosti pravoslavnog, odnosno hrišćanskog identiteta, već je i od pastirskog značaja”.

Verski analitičar Živica Tucić tvrdi pak da kalendar nije dogmatsko, već religijsko-kulturološko pitanje.

- Među kanonskim pravoslavnim crkvama, bilo da se drže novog ili starog kalendara, oko tog pitanja uglavnom nema sporenja, uprkos paradoksu da im se Isus Hristos dva puta rađa u razmaku od dve nedelje. Ne postavlja se kao problem ni to što sa aspekta novog kalendara, srpski sveštenik ili vernik ako se, na primer, zatekne na službi u Grčkoj crkvi ili Grk u Srpskoj crkvi, dva puta u 14 dana može da slavi različite datume Hristovog rođenja.

Ali, ako imamo u vidu da je ovo vreme dehristijanizacije u čitavom svetu i da se hrišćanima s podsmehom postavljaju pitanja da li zaista znaju kad im je Sin Božji rođen i kad je vaskrsao, smatram da bi svi hrišćani trebalo da se usaglase i barem da velike Gospodnje praznike slave istog datuma.

Bilo bi uzalud očekivati da svi oni koji se drže aktuelnog gregorijanskog kalendara pređu na stari. Tim pre što je odavno poznato da taj julijanski kalendar astronomski nije tačan – kaže za “Vesti” Živica Tucić verski analitičar.

Protojerej stavrofor prof. dr Radomir Popović u studiji pod nazivom “Budući Sveti i veliki sabor Pravoslavne Crkve”, navodi da je pitanje kalendara počev od 1971. godine nekoliko puta razmatrano na međupravoslavnim pripremnim konferencijama i to sa dva aspekta, teorijskog i praktičnog, te da je zauzeto stanovište da nema kanonskih predispozicija po pitanju kalendara, izuzev pitanja Pashe (Vaskrsa).

- Usaglašeno je da svi hrišćani slave Vaskrs istog datuma. Komisija je takođe konstatovala da je novi kalendar tačniji od starog, makar što se tiče matematičkih i astronomskih izračunavanja. I da se treba se više starati o tačnosti datuma Vaskrsa, kao i nepokretnih praznika tokom kalendarske crkvene godine.

Komisija je imala u vidu i prilike u pojedinim pomesnim Crkvama, pre sveg a pastirske razloge (Ruska pravoslavna crkva, Srpska pravoslavna crkva, Jerusalimska patrijaršija), tako da je konačno rešenje ovog pitanja ostavljeno svakoj pomesnoj crkvi da ga uredi prema svojim mogućnostima.

Postignuta je saglasnost, kad je reč o kalendaru, da kad se vernici nađu na teritoriji određene pomesne crkve da su dužni da poštuju kalendar koji je u bogoslužbenoj i liturgijskoj upotrebi. Poslednji put je kalendarsko pitanje razmatrano na pripremnom svepravoslavnom skupu 1982.

Zaključeno je da je trenutno prosto nemoguće iz pastirskih razloga da sve crkve pređu na novi kalendar. Tad je prihvaćeno i miroljubivo jevanđelsko načelo ‘subota je radi čoveka, a ne čovek radi subote’ kako bi se izbegli mogući raskoli – naveo je Popović.


Brojna pitanja za pravoslavce

Poslednji, Sedmi vaseljenski sabor održan je 787. godine u vreme jedinstvene hrišćanske crkve, a pripreme za budući počele su pre gotovo pola veka, podseća Tucić.

- Ovo je, rekao bih, poslednji pokušaj patrijarha Vartolomeja da se ubrza održavanje Svepravoslavnog sabora. Pravoslavne crkve još nisu zajednički razmotrile svoju poziciju i utvrdile zajednički put za treći milenijum, koji je počeo pre 14 godina.

Pred njima su, takođe, pored eventualne jednoobraznosti kalendara, drugi važniji izazovi. Ključna i sporna pitanja su diptih, odnosno određivanje redosleda u poretku pomesnih pravoslavnih crkava, zatim pitanje davanja crkvene autokefalije i autonomije, kao i preciziranje uloge vaseljenskog patrijarha kao prvog među jednakim poglavarima u pravoslavlju.

Ako bi se tokom martovskog susreta u Istanbulu i priprema usaglasili oko spornih tema, ili ih skinuli sa dnevnog reda, Svepravoslavni sabor bi realno mogao biti održan iduće godine – smatra Tucić.

Julijanski kalendar netačan?

Teolog Pjer Sologub iz Pravoslavnog bratstva Zapadne Evrope na međupravoslavnoj konferenciji u Parizu pre nepune dve godine izneo je stav da “reforma liturgijskog kalendara nije teološke već tehničke prirode” i da “julijanski kalendar nije adekvatan za računanje praznika jer nije u skladu sa astronomskim kalendarom”.

On je naveo da “prema praćenju drevnih tabela za računanje Pashalije pravoslavna crkva greši i ne prati opšta pravila prihvaćena na Nikejskom saboru 325. godine”. Sveštenik Vladimir Hulap, prorektor Duhovne akademije u Sankt Peterburgu, govoreći na temu “Pastorski problemi reformi liturgijskog kalendara u Rusiji” istakao je da je u toj zemlji “neophodna edukacija za bolje razumevanje ove reforme”.

ŠTA JE O PROBLEMU KALENDARA GOVORIO POKOJNI PATRIJARH PAVLE

Praksu nije lako promeniti

Kad je reč o prelasku na novi kalendar u Srpskoj pravoslavnoj crkvi još patrijarh Pavle je, u svom kapitalnom delu “Da nam budu jasnija pitanja naše vere”, izneo stav da o tome konačnu reč treba da donese Svepravoslavni sabor, a ne da se to pojedinačno čini u pomesnim pravoslavnim crkvama koje se još drže starog julijanskog kalendara.

“Jer, viševekovnu praksu nije lako promeniti, svi praznici i sva bogosluženja ustanovljeni su prema starom kalendaru.”

U vrhu SPC smatraju koji kalendar Crkva koristi je njeno unutrašnje pitanje. Ima i mišljenja da bi eventualnom promenom kalendara došlo do velikog raskola u SPC, možda i većeg nego što je bio u prvoj polovini 20. veka u Grčkoj i Rumuniji, kad su tamošnje crkve prešle na novi kalendar.

Julijanskog kalendara pridržavaju se danas, pored Srpske pravoslavne crkve, još patrijaršije Jerusalima, Moskve, Gruzije i manastiri na Svetoj gori Atoskoj.

Ove crkve nepokretne praznike slave 13 dana kasnije nego što to predviđa gregorijanski kalendar, što znači da, na primer, Božić pada 25. decembra po novom računanju vremena, odnosno 7. januara po starom računanju vremena.

(Vesti)

Погледи је био један од првих сајтове у Србије и даље да стави клипове Рат за Душу!
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
30-01-2014, 03:07 PM
Порука: #2
RE: Екуменизицам
http://pravoslavljepzv.wordpress.com/201...novi-skit/

Удар нађе искру у камену / без њега би у кам очајала!
https://youtu.be/TnX9n43wnO8 || https://youtu.be/lIi6rlVULaU || https://www.youtube.com/watch?v=hV0pEPDWn1o
Нису Срби као што су били / лошији су него пред Косовом / на зло су се свако измјенили
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
30-01-2014, 03:57 PM
Порука: #3
RE: Екуменизицам
Захумље,

па православна црква и прославља Божић 25. децембра, а онда послије Божића и Нову годину.

„Грађанска“ демократија отуда нуди избор свега и свачега, али себе а приори изузима од тог правила; она не допушта могућност избора између ње и ма ког алтернативног концепта.

[Слика: traktor.gif]
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
31-01-2014, 02:20 AM (Последња измена: 31-01-2014 02:30 AM од Захумље.)
Порука: #4
RE: Екуменизицам
Да слави се 25тог Децембар....сад које су те чињенице да је тај датум Божић?

http://www.youtube.com/watch?v=thV2FcW0EN4

http://www.youtube.com/watch?v=e6J8hPr58Qc

http://www.youtube.com/watch?v=upLyP5co68s

http://www.youtube.com/watch?v=eM9-8qj_Js8

Ја сам на овај сајт много раније рекао да Србска Православна Црква мора да врати корене Православље.....а не овај облик ко се вековно нуди народу!

Корене Православље.....за људи почне у 50АД кад Христовог брат Св. Јакоб стиже на Хелмског поло'острова! А посље њега 7 Апостола и њихових најближе ученици.

Чекам да се УДБЕ архиве ослободи.....тако да висим ко у суштини преставља ткз Српској Православној Цркви....

Булгари кад су отрорилих своје архиве су нашлих 15 Владика да су били шпијони!

Опростиме 11 0д 15 Владика су радили за Удбу!
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
31-01-2014, 11:10 AM
Порука: #5
RE: Екуменизицам
Не знам да ли да коментаришем ово и да ли сам у праву али мислим да би то покренуло сијасет проблема пре свега , ако би се прешло на грегоријански календар како би се славио Васкрсење Господње ? Сигурно је већини познато да у време православног Васкрсења по јулијанском календару у Светој земљи приликом уласка Патријарха васељенског у Христов гроб појављује БЛАГОДАТНИ огањ који пали свеће Патријарху , а када се слави по грегоријанском календару се то недешава . Можда би се морало размишљати и у том правцу шта је правилније ! Праштајте на ово моје писаније .

``А ти Србијо, куда си пошла за Европом? Ти никад ниси ишла њеним путем и никад за њом. Ти си имала своју мисао, своју веру, свога Господа и свој пут. Назад на своје, ако хоћеш да се спасеш и преживиш. Са туђе бљувотине врати се своме Христу и он ће те осветлити и спасити"[/size]
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
31-01-2014, 12:28 PM
Порука: #6
RE: Екуменизицам
Старац Псково-Печерског манастира архимандрит Јован Крестјанкин одређује четири обележја апостасије у Цркви последњих времена:

а) прелазак на нови календар;

б) превод богослужења на руски језик;

в) екуменско зближавање и уједињавање с римокатолицима и другим инославнима;

г) осми “васељенски” сабор.

… јер се приликом преласка на римокатолички грегоријански календар нарушава низ саборских одлука и црквених установа, нарочито богослужбени Устав, изложен у Типику.)
Посети веб страницу корисника Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
05-02-2014, 11:58 AM
Порука: #7
RE: Екуменизицам
(31-01-2014 12:28 PM)smederevo Пише:  Старац Псково-Печерског манастира архимандрит Јован Крестјанкин одређује четири обележја апостасије у Цркви последњих времена:

а) прелазак на нови календар;

б) превод богослужења на руски језик;

в) екуменско зближавање и уједињавање с римокатолицима и другим инославнима;

г) осми “васељенски” сабор.

… јер се приликом преласка на римокатолички грегоријански календар нарушава низ саборских одлука и црквених установа, нарочито богослужбени Устав, изложен у Типику.)
Управу си чини се да долазе последња времена !

``А ти Србијо, куда си пошла за Европом? Ти никад ниси ишла њеним путем и никад за њом. Ти си имала своју мисао, своју веру, свога Господа и свој пут. Назад на своје, ако хоћеш да се спасеш и преживиш. Са туђе бљувотине врати се своме Христу и он ће те осветлити и спасити"[/size]
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
10-03-2014, 11:26 AM
Порука: #8
RE: Екуменизицам
http://facebookreporter.org/2014/03/09/%...%82%D0%B0/

Удар нађе искру у камену / без њега би у кам очајала!
https://youtu.be/TnX9n43wnO8 || https://youtu.be/lIi6rlVULaU || https://www.youtube.com/watch?v=hV0pEPDWn1o
Нису Срби као што су били / лошији су него пред Косовом / на зло су се свако измјенили
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
10-03-2014, 12:57 PM
Порука: #9
RE: Екуменизицам
Спремам неки текст, па ево нешто из прикупљеног материјала. Ај` на брзину, погодите ко је ово писао:

„ШТА ЧИНИТИ?
Ово питање поставља се данас пред многим православним хришћанима, који су свакодневно сведоци ширења СВЕОПШТЕ ЕКУМЕНИСТИЧКЕ АПОСТАСИЈЕ на свим нивоима. Многобројни догађаји новије историје јасно показују да се убрзано ради на стварању АНТИ-ЦРКВЕ, на ”ПРЕРАДИ„ Хришћанства, реинтеграцији догмата, црквене историје и интензивној секуларизацији и модернизацији духовног живота.
Живимо у временима која су у много чему опаснија од времена Св. Марка Евгеника, или времена аријевске, монофизитске и монотелитске јереси...
Сад се поставља озбиљно питање, ДА ЛИ ЈЕ ДОШЛО ВРЕМЕ Да ће УСКОРО ЦРКВА ХРИСТОВА Моћи ДА ПРЕЗИВИ ЈЕДИНО У КАТАКОМБАМА И ПУСТИЊИ И ДОЧЕКА Христа тамо, одакле је и кренула на свој историјски пут?”
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
10-03-2014, 07:13 PM
Порука: #10
RE: Екуменизицам
Пошто је питање очигледно било врло тешко, ево одговора:

EKUMENIZAM I VREME APOSTASIJE , jeromonah Sava Janjić , Sveti knez Lazar Prizren 1994 , mek povez,ilustrovano,ćirilica,108 strana
NA KRAJU SVOJE POZNATE KNJIGE,
„EKUMENIZMA I VREME APOSTASIJE”,
Jeromonah Sava Janjic postavlja veoma značajno pitanje: ...
...
Дакле, искључено је да највиши духовнинци СПЦ не разумеју о чему се ради. Сава Јањић "Дечански" је данас највећи екумениста и Шиптар по држављанству.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
01-12-2014, 10:51 PM
Порука: #11
RE: Екуменизицам
Ово су 7 Архијереја који су устали у одбрану Православља, против јереси екуменизма и Васељенског Патријарха Вартоломеја и његових духовних вратоломија

[Слика: 108019301015246250172660.jpg]

Удар нађе искру у камену / без њега би у кам очајала!
https://youtu.be/TnX9n43wnO8 || https://youtu.be/lIi6rlVULaU || https://www.youtube.com/watch?v=hV0pEPDWn1o
Нису Срби као што су били / лошији су него пред Косовом / на зло су се свако измјенили
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
02-12-2014, 11:19 AM (Последња измена: 02-12-2014 11:23 AM од смедерево.)
Порука: #12
RE: Екуменизицам
Пејовић П: Екуменизам у Србији је прозрет од истински верујућег народа


Под плаштом идолопоклонских медија истина се није успела сакрити, разни Џомићи и Јањићи иако лукаво саветовани нису дорасли ретком и појединачном сведочењу од Господа изабраних.
Истинска благодат се свакодневно излива на Божанским Литургијама, како у Љуљацима, тако и у свим енклавама где се она катакомбно служи.

Мироточивост икона мученичко страдалних црноречана, немо сведочи о Покровитељу извора нападнуте истине.

Забележена чуда су само потврда која доказују и говоре о вољи Господњој.

Ником у интересу није да храмови Цркве наше Православне зјапе празни.

Ко је то својим поступцима саблазнио народ српски?!

Дал’ они који сведоче и указују да је одступништво изабраних, воља људска по наговору лукавог?

Или, фарисејска књижевничка гордост, филозофски устројена на темељу новокомпонованог Зизјуласовог тумачења Светог Јеванђеља.

Захукталост мрзне речи према брату, ближњем свом, само тренутно јењава.

Много ствари се још морају завршити до доласка папе, јер римокатоличког свејересног оца треба задовољити одстрањивањем свих који светоотачки не одступише.

Опет живимо време Иродијаде, главе истинољубивих се евидентирају за прогон и одстрел.



Шта би се данас догодило када би Христос поново дошао у свет?

Лудим га прогласивши, трајно би га сместили у душевну болницу, где би психотерапији, савременој науци и медицини, попут експерименталног кунића служио.

Урадили би исту ствар као пре 2000 година, где су у време Његовог страдања, пострадали и сви они који га пратише, попут Светих Aпостола.

Медијски јавно исмејан, поруган и оклеветан, ради свих оних који у њега данас вјерују, уморен хуманим инекцијама новог доба.

Данас када кажемо да живимо у време Хришћанства нико и не слути да су то само празне речи које ту мисао дефинишу.

Стварност је сасвим другачија, данашње глобално хришћанство нема есенцију истине. Истина је доступна и оком видна свега малом броју људи на овој планети.

Научно филозофско учење модерног човека, негира зачетак свог постојања, проповедајући лаж.

Савремени светски сатански паганизам мрзи човека који проповеда истину.

Шта је једина Истина?

Она говори да је смисао овоземаљског живота бесмислен ако човек на крају пута телесног занавек умре.

Какав је смисао живљења времена људског, без спознаје (обожења).

Век таквог живота је бесповратно утрошен и узалудан, боље да се рађао није.

Све осим служења Богу апсолутно нема никакву важност, сва учења овога света немају ама баш никакву везу са истином, која је смисао човековог живота.

Христос нас учи да је суштина живљења припрема за будући вјечни живот.

Да Христовог доласка није било, који својом смрћу откупи грехе наше, човек не би имао свој спас ни избављење од страдања вечног.


Овакве речи су стране и саблажњиве савременом традиционалном свету, који фолклорно, енциклопедијски, хобистички, скупља антицрквене паганско-религијске експонате, којим свесно и несвесно ритуално приступа и служи.

Данас је против-законито сведочити за Истину.

Свака јавно сведочење у име Христа, једине Истине, из уста Његовог малог стада је мрска екуменским проповедницима, међу којим су највиши Aрхијереји српски.

Истина њима смета, јер их она разоткрива у неделима њиховим.

И зато је велика повика на све оне који сведочећи у име Истине разобличавајући лаж, јеретизам екумениста откривају,.

Није далеко дан када ће се сваки Eпископ српски, свештеник и мирјанин, понаособ морати одредити којем стаду и пастиру припада.

Година 2013, можда време и коначног престројавања народа српског у редове светоотачког Православља или свејересног екуменизма.


Тренутно, Србија за разлику од других народа православних има једну специфичност, која није својствена другим православним, који немајући светоотачки орјентир у борби за очување вере лутају јеретичким гудурама.

Зато је толико и успешна борба српских антиекумениста која утемељена светоотачким учењем ни за педаљ од њега не одступа.

Борба српских антиекумениста траје већ дуго и прије свих ових дешавања у вези владике Артемија.


Од самог учлањења 1965. године СПЦ у ССЦ, данашњи Свети Оци Јустин Поповић и Николај Велимировић су били први поборници антиекуменског покрета и његови утемељивачи, и као такви остали до краја свог овоземаљског живота.

Следећи пут њихов светоотачки, стасале су неретко генерације које су данас изистински камен Цркве Христове.

Да би напокон 2010. године, зарад тог малог дела верујућег српског народа у борби његовој, сам Господ те исте ојачао пројавом једног српског Eпископа, да буде први пастир српски који Христа издати неће.


Свети говоре, у времена последња ту и тамо биће по који Eпископ и његово богоносно свештенство и они ће чинити Цркву Христову, како је било на почетку доласка Његовог, тако ће бити и на крају, служиће се катакомбне Литургије далеко од вреве градова и народа светског, благодат ће бити на свима оним који Истину познаше.


Свети Оци;
Градиће се нови храмови, служиће се величанствене екуменске „литургије“ мира (вероватно у декору и амбијенту Канбере или Асизија), посвуда ће се говорити о новој ери мира, правде. Али у целој тој Вавилонској кули, која ће бити одевена само у спољашње обличје Цркве, неће бити истине и Духа Божјег. Једина и истинита Црква Христова, Црква Православна, живеће вероватно у малим катакомбним заједницама, по градовима, у пећинама и шумама, предвођена богоносним Eпископима, свештеницима и монасима, потпуно сакривена од блештавих рефлектора јавности и ТВ камера.

Многе од тих малих Цркава можда неће знати једне за другу. Неће их повезивати видљиве административне везе, већ јединство вере Православне, светоотачко предање, и надасве заједничко општење у Телу и Крви Господњој. Те ће заједнице верних бити сурово прогањане као и у римска и совјетска времена, и припадници „лажног Хришћанства“ и других сједињених религија сматраће их фанатицима, људима нехуманим, настраним и мизантропима, противницима „Новог Светског Поретка“ благостања и свеопште среће на земљи.


Многи у заблуди својој осуђују свештенике који људски сагрешише, и од њих се оделише - али морамо да раздвојимо особене грехе њихове од Црквеног одступништва.

Благодат без обзира на све како изгледа, још није одступила, а кад ће?

Једно је сигурно, у лажи пребиват’ неће.

Отац Бог, након распећа свог Сина није у трену искалио гнев свој, већ је прошло четрдесет година да би Јерусалим изгорио а виновнике злочина казнио.

Исто тако ни након 1054. године расколом Цркве Његове, царству западном зарад љубави Божје према човеку благодат није у трену нестала, дајући могућност свима оним који истински верују да познају спасење њихово.


Морамо напоменути:

Да у време вршења Светих Тајни свештеник је само оруђе у рукама Божијим. Све Свете Тајне невидљиво врши Сам Христос.
Колико год да је свештеник грешан, чак ако је за њега припремљен вечни огањ у паклу, ипак само преко њега можемо добити разрешење наших сопствених греховa.

Ово важи само док је у Цркви Христовој.

Залуд помазаник без греха људског (а таквог нема од људи рођеног), ако у Цркви није.

Коме јересни бискуп може помоћи!

Ни самом себи, јер за Свети Дух само у православним Светим књигама читајући знаде.

Тако исто ће бити и са православним свештеником који Цркву Христову иза себе остави, препустивши се свејересном екуменизму, где дух демонски а не Свети влада.

На крају да завршимо речима Светог Апостола Павла:
„сва мудрост овога света је лудост пред Богом“.

29.01.2011
На дан Светог Апостола Петра


Пејовић Предраг
http://www.istokpravoslavni.org

Проглас православних против екуменизма и екуменског покрета
Објављено децембар 2, 2014
Литургија у Истанбулској Цркви светог Ђорђа на којој се Папа Фрања поклонио и затражио благослов од Васељенског Патријарха Вартоломеја сматра се новим кораком у смеру уједињења Католичанства и Православља, што је Папа и потврдио изјавом: „Једино што тражимо католичка црква и ја, то је заједница с православним црквама”.


Сама реч „заједница“, као и посредништво америчког потпредседника Бајдена сусрету у Истанбулу (о чему сте могли читати на ЦЕОПОМ-у), указује да је папино поклоњење пре свега мотивисано политичким интересима савременог глобаолизма а не искреним и неопходним верским покајањем. Но, да ли је „заједница“ стварно могућа, без истинског покајања и поновног крштења у Христу свих јеретика, с обзиром на Божански извор истинског Православља? И да ли је Васељенски Патријарх имао право да служи заједничку литургију са Папом?

Као могући одговор ЦЕОПОМ-Истина преноси проглас православних монаха и свештеника са сабора православног свештенства и монаштва Грчке Православне Цркве, априла 2009. године, након чега је уследио њихов прогон (хапшења и малтретирања) који и данас траје…

„Сви ми који смо благодаром Божијом одгајени на благочестивим догматима и следујући у свему Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву верујемо да:

Једини пут спасења људи је вера у Свету Тројицу, у дело и учење Господа нашег Исуса Христа, који се настављају у Његовом телу, Светој Цркви. Христос је једина истинита светлост, нема друге светлости да нас просветле, нити других имена која могу да нас спасу. „И нема потпуног спасења у ничему другом, јер нема другога Имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасти“. Сва друга убеђења (и веровања) и цве друге религије, које игноришу или не признају Христа „који је дошао у телу“, лажне су људске измишљотине и ђаволова дела и не воде истинском богопознању, као и поновном рођењу кроз божанско крштење, него обмањују људе и воде их у пропаст. Ми, Хришћани који верујемо у Свету Тројицу, немамо истога Бога ни са једном другом религијом, ни са такозваним монотеистичким религијама, (Јудаизмом и Мухамеданизмом), које не верују у Свету Тројицу.

За две хиљаде година, Црква коју је основао Христос и руковођена Светим Духом, остала је стабилна и непоколебљива у очувању спасавајуће Истине, коју је од Христа научила, Свети Апостоли су јој је предали, а Свети Оци је задржаше у својој непромењивој и спасоносној Истини. Није поражена окрутним прогонством, у почетку од Јевреја, а касније идолопоклоника током прва три века. Пројавивши мноштво мученика изашла је као победник, доказавши своје божанско порекло. Као што и каже велики светитељ Божији, Свети Јован Златоусти: „Ништа није јаче од Цркве… Ако се рат води против човека, или си победио или су победили, али, ако се рат води против Цркве, биће поражени, без изгледа на победу, Бог је јачи од свега и од свих“.

По престанку прогона и тријумфа над непријатељима ван Цркве, тј. Јеврејима и идолопоклоницима, вишеструко бивају оснажени и умножени непријатељи унутар Цркве. Појављују се разне јереси, које су покушале да измене (збаце) и да искваре предану веру, натурањем лажног учење, како би се код верника изазвала збрка и ослабило њихово поверење у Еванђелску истину и осујете је да не испуни свој предани Еванђеоски задатак. Свети Василије Велики, подвлачи, да је овакво стање у Цркви изнедрило и Аријеву јерес, која је административно доминирала четрдесет година, те говори: „Догме Светих Отаца се презиру, апостолска предања не сматрају се за низашта, нови световни људи, баве се изумима и живе у Црквама; дакле, људи се не баве теологијом, већ технологиком; мудрост овога света преовладава, мудрост света постаје важнија и не чине похвале, већ се ругају Крсту. Пастири се протерују, а на њихово место се уводе грабљиви вуци који растрзају стадо Христово“.

Шта се десило са спољним непријатељима религије десило се и унутрашњим јересима. Црква – има велике и просветљене Свете Оце, који дефинишу, ограђују и штите Православну веру одлукама Помесних и Васељенских Сабора приликом појава сумњивих учења, остајући у јединомислију са Светим Оцима (consensus Patrum) по свим питањима вере. Ми смо сада у потпуности сигурни јер следимо Свете Оце не померајући границе вере које су они поставили. Речи „Следујући Светим Оцима“ и „Не померај међе које поставише наши Оци“ је безбедан правац пута и сигурносни вентил Православне вере и нашег Православног живота. Стога, основне тачке нашег Исповедања су:

1. Држимо непоколебљиво и постојано све истинске Саборске одлуке које су Свети Оци на њима установили. Све што они прихватају, прихватамо и ми и осуђујемо све што они осуђују, а избегавамо општења са онима који у веру уносе новине. Ми не додајемо нити одузимамо ишта у учењу, нити га мењамо. Већ као што Свети Богоносни Отац Игњатије Антиохијски пише у Посланици светом Поликарпу Смирнском: „Који год говори против онога што је заповеђено, чак и ако је и истинит, ако и пости, чак ако живи и у девствености, чак и ако чини знаке чуда и пророкује, нека ти буде вук у јагњећој кожи, који чини штету овцама“. Свети Јован Златоусти тумачећи речи Апостола Павла: „Ако вам неко проповеда Еванђеље друкчије него што примисте, нека буде анатема“, и примећује да Апостол није рекао „ако вам супротно објављује или ако све изврће, него ако и нешто најмање проповеда другачије од онога што примисте, чак и ако нехотимично уноси новине, нека буде анатема“.

Седми Васељенски Сабор, проглашавајући своје одлуке против иконобораца, Константинопољском свештенству пише: „Следовали смо Светом Предању Васељенске Цркве и ништа не одузесмо (не избацисмо) нити шта додасмо, него будући научени у апостолском духу, чувамо Предања која смо примили, прихватајући и све што је Једна Света Васељенска Црква, од раних времена усмено и писано наследила и добила… Јер истинити и праведни суд не прихвата нити допушта никакве новине у Цркву уносити, или било шта одузимати. Стога и ми, следујемо отачким законима и примамо благодат од једнога Духа, без новачења и без умањења сачувасмо, односно чувамо Цркву“.

Заједно са Светим Оцима и Саборима анатемишемо и одбацујемо све јереси које су настале и појавиле се у историји Цркве. Од старих јереси које су преживеле до данас осуђујемо (Аријанизам) Монофизитизам, како радикални Евтихијев, тако и онај умерени Севира и Диоскора, и остајемо у сагласности са одлукама Четвртог Васељенског Сабора у Халкидону и христолошким учењем Великих Светих Отаца и Учитеља, као што су Свети Максим Исповедник, Свети Јован Дамаскин, Свети Фотије Велики и богослужбене химне.

Ispovedanje-vere

2. Прокламујемо папизам (римокатолицизам – прим.) као извор свих јереси и матрица заблуда; учење „Филиокве“ (Filioque), што значи, исхођење Светога Духа и од Сина, што је супротно свему што нас је сам Христос учио о Светоме Духу. Листом сви, Свети Оци – и делимично Сабори – сматрају папизам за јерес, јер је осим Filioque , произвео је још мноштво других заблуда, као што су примат и непогрешивост папе, употреба бесквасних хлебова, учење о чистилишту, о безгрешном зачећу Богородице, о створеној благодати, о куповини опроштаја грехова (индулгенције); изменио је скоро читаво учење и праксу Крштења, Миропомазања, Божанске Евхаристије и других светих тајни и претворио је Цркву у секуларну државу.

Струја данашњег папизма је још више, у односу на средњевековни папизам, довела до одступања од учења Цркве, тако да данашња Западна црква, не представља више наставак древне Западне Цркве. Уведено је мноштво нових претеривања у „Мариологију“, као што је учење о Богородици као „саискупитељки“ (corredemptrix) људског рода, односно – човечанства. Охрабрио је „Харизматични Покрет“ пентикосталаца, као и осталих протестанских група, наводно пневмато-центричних.

Усвојио је духовне оријенталне методе источњачких спиритуалних „молитава“ и медитације. Увео је такође, новине у богослужење, као што су инструментални хорови, плесови уз пратњу органа. Скратио је и суштински потпуно уништио Божаствену Литургију. У области Екуменизма Другим ватиканским концилом поставио је основе за Сверелигију (Пан-религија), признајући „духовни живот“ припадницима других религија.

Догматски минимализам довео је до снижења и ублажавања моралних захтева, с обзиром на чврсте везе догме и морала, што је имало за последицу моралне падове врховних клерика и умножавање међу клерицима моралних настраности хомосексуалности и педофилије. Настављајући да подржава „Унију“, ту карикатуру православља, чија је улога тројанског коња, која ће завести и привући вернике тзв. „дијалогом“ како би приказала да су они „искрено“ за унију.

У принципу, постоји радикална промена и окретање папизма према протестантизму, након Другог Ватиканског Концила, као и усвајање различитих „духовних“ покрета „Новог доба“ (New Age покрет).

Према речима Светог Симеона Солунског – Мистагогија (Тајноводцу), папизам јеизазвао и нанео Цркви више штете него што су нанеле све јереси и расколи заједно. Ми Православни имамо заједницу са Папама који су живели пре раскола и многе Папе прослављамо као светитеље.

Папе, након шизме су јеретици; престали су да буду наследници Римског трона, немају апостолско прејемство, односно – наслеђе, пошто немају веру Апостола и Отаца. Из тог разлога са сваким од тих Папа „не само да немамо заједницу, него га и јеретиком називамо“. Због хуле на Светога Духа кроз учење о Filioque, изгубили су Светога Духа, и сви су лишени благодати. Ниједна њихова света тајна није ваљана према светом Симеону.

„Дакле, уводећи новотарије, иноватори хуле на Духа Светога, тиме они у потпуности сведоче, да у њима нема уопште Духа Светога, зато су и њихове свете тајне безблагодатне, пошто благодат Духа одбацују и унижавају га… зато и Духа Светога у њима нема, и ничега духовнога у њима и све је ново и измењено и празно код њих и мимо Божанског учења“.

3. Исто се ово односи, још и у већој мери и на протестантизам, који је као чедо папизма наследио многе јереси, и још многе додао, а одбацио је Свето Предање, прихватајући само Свето Писмо (Sola Scriptura), које, међутим, погрешно тумачи; укида Свету Тајну Свештенства као посебну тајинску благодат, такође и иконопоштовање Светих и унижавање личности Богородице и одбацио монаштво; од Светих Тајни прихвата само Крштење и Божаствену Евхаристију, искривљујући учење и праксу Цркве, учећи о апсолутном предодређењу (Калвинизам) и оправдању само вером, а од скоро његов „прогресивни“ део увео је Свештенство жена и брак истополних, које примају чак и у Свештенство. Али је најважније, међутим, да су лишени еклисиологије, јер не постоји појам и смисао Цркве, онако како га разуме Православно Предање.


4. Једини начин да се обнови наше општење са јеретицима је проглашење и признавање грешака са њихове стране и покајање, како би се васпоставио истински савез и мир, јединство са истином, а не са погрешкама и јеретичким заблудама.

За утеловљење јеретика у Цркву канонска тачност (ακρίβεια) захтева њихов пријем кроз Крштење. Јер њихово претходно „крштење“, је обављено ван Цркве, без трикратног погружења и уздизања крштенога у води освећеној посебном молитвом и од стране православног свештеника, није крштење. Лишено је благодати Светога Духа, која не постоји у расколима и у јересима, и следствено томе немамо ништа заједничко што би нас сједињавало, као што каже свети Василије Велики: „Они који од Цркве отпадоше немају више благодат Светога Духа на себи; јер је престало предавање (благодати) пошто су прекинули прејемство… а они који се одвојише, будући да постадоше лаици, нити да крштавају нити да рукополажу немају више власти, не могући да предају благодат Светога Духа, од које су сами отпали“.

Јер је неоснован и неизвестан нови покушај да се наметне уверење да екуменисти имају заједничке крштење са јеретицима, и не постоји крштењско јединство које би подржало јединство Цркве, која је – наводно – тамо, где је крштење. Али људе у јединство спаја Црква, а не било какво крштење, већ једно и једино исправно и само крштење обављено од стране свештеника који имају Свештенство Цркве.

5. Све докле год јеретици продужавају да остају у заблуди, избегавамо општење са њима, посебно заједничке молитве. Свештени канони у целини забрањују не само заједничко служење Литургије и заједничке молитве у црквама, него чак и обичне молитве на приватним местима. Строги став Цркве према јеретицима проистиче из истинске љубави и искреног интересовања за њихово спасење и из пастирске бриге како се верни не би повели за јересју. Онај ко љуби исказује љубав, и не оставља другог да пребива у лажи; у противном су љубав, као и јединомислије и мир са њим, вештачки и лажни.

Постоји добар рат и лош мир. „Бољи је славни рат него мир који одваја од Бога“ каже свети Григорије Богослов. И свети Јован Златоусти саветује: „Ако негде видиш да се наноси штета благочешћу, не претпостављај једномислије истини, него стој храбро до смрти… нипошто не издајући истину“.

И још саветује наглашавајући: „Ни један кривотворени догмат не прихватајте, изговарајући се притом на љубав“. Такав став Отаца усвојио је и велики борац и исповедник Православне вере против Латина Свети Марко Ефески Евгеник, који своје Исповедање вере у Фиренци завршава на следећи начин: „Сви учитељи Цркве, сви Сабори и сва божаствена Писма опомињу да треба бежати од инокомислећих и туђити се општења са њима. Зар ћу ја, све њих презирући, следити онима који заповедају да се под образином вештачког мира ујединимо? И то са онима који кваре свештени и божански Символ (вере), уводећи Сина као другог узрочника Светога Духа? А остала безумља остављам, узимајући ово за сада, од којих би и једно само било довољно да нас од њих одвоји.

Да нам се никада тако нешто не догоди, Утешитељу благи, нити да на такав начин изгубимо свој разум, него да држећи се твога учења и блажених мужева које си ти надахњивао, будемо придодати нашим оцима, ово, ако не било шта друго, одавде поневши, побожност“.

6. До почетка двадесетог века, Црква је чврсто и непроменљиво стајала на позицији одбацивања и осуде свих јереси, као што је јасно наведено у Синодику Православља, који се чита у Недељу Православља. Она анатемише јереси и јеретике, сваку јерес појединачно и сваког јеретика понаособ и посебно, а да случајно нека од њих не остане изван анатеме, на крају постоји општа анатеме: „Анатема свих јеретика“.

Нажалост, овај јединствени, чврсти и непоколебиви став Цркве све до почетка двадесетог века, почео је постепено да бива напуштан, након Енциклике коју је разаслала Васељенска Патријаршија 1920 године. „Свима црквама Христовим свуда“, и која по први пут званично карактерише јереси као цркве, које нису отуђене од Цркве, него су јој домаће и своје (сродне). Препоручивала је да се „распламса и ојача пре свега љубав међу Црквама, не сматрајући једна другу за страну и туђу, него као блиску и сродну (домаћу) у Христу, санаследником и сутелесником обећања Божијег у Христу“.

Овим је већ отворен пут за усвајање, стварање и развијање јереси екуменизма у оквиру Православне Цркве (пαν-αίρεση), првобитно протестантски изум, а сада усвојен и од католика, јерес Екуменизма, та свејерес, из које произилазе све јереси и које она гради усваја и озакоњује, све те јереси које ударају на догмат о Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви. Осим тога, она се развија, учи, намеће и предаје од стране Патријараха и Епископа у виду нове догме о Цркви и као нова еклисиологија. Према томе, ниједна Црква нема право да захтева искључиво за себе карактер истините, праве и Васељенске Цркве. Свака од њих чине по један одломак, један део, али не и целовиту Цркву. Све заједно чине Цркву.

Све међе (дефиниције) које су поставили Оци су пале; тако да више не постоји линија разграничења између јереси и Цркве, између истине и заблуде. И јереси су цркве, а многе од њих, као што је папска (католичка), сматрају се сада сестринским црквама, којима је Бог, заједно са нама, поверио бригу за спасење људи.

И у јересима постоји благодат Светога Духа, зато су њихово крштење, као и све остале свете тајне, ваљане. Сви који су крштени, без обзира којој јереси припадају, чланови су тела Христовог, Цркве. Осуде и анатеме Сабора више не важе и треба да буду избрисане из богослужбених књига. Нас су сместили у „Светски Савет Цркава“ и ми смо у суштини издали – самим укључењем – нашу црквену (еклисиолошку) самосвест. Укинули смо догму о Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви, догму „један Господ, једна вера, једно крштење“.


7. Овај међухришћански синкретизам се развио и сада проширио и на међурелигијски синкретизам, који изравнава све религије са јединственим, божанским пореклом и од Христа откривеним богопоштовањем, богопознањем и животом по Христу. Овим је дакле, нападнута не само догма о Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви у односу на јереси, него и темељна догма јединственог у свету Откривења и спасења људи кроз Исуса Христа, у односу на религије света. То је најгора заблуда, највећа јерес свих векова.

8. Верујемо и исповедамо да је спасење могуће само кроз Христа. Светске религије и јереси воде у пропаст. Православна Црква није само истинита Црква; она је једина Црква. Само она је остала верна Еванђељу, Саборима и Оцима, и следствено томе само она представља истиниту католичанску (Свеобухватну и Васељенску) Цркву Христову. По преподобном старцу Јустину Поповићу, Екуменизам је заједничко име за све псевдоцркве Западне Европе. Њихово заједничко име је свејерес.

Ову свејерес и панјерес, прихватили су многи Православни Патријарси, Архиепископи, Епископи, клерици, монаси и лаици. Њу проповедају „откривене главе“ (гологлави), њу примењују и њу намећу у пракси, узимајући учешћа (заједничарећи) на разне начине са јеретицима, у заједничким молитвама, разменама посета, пастирском сарадњом, постављајући себе суштински изван Цркве. Наш став који произилази из канонских Саборски одлука и из примера Светих је јасан. Свако мора озбиљно схватити своје одговорности.

9. Наравно да постоји заједничка (колективна) одговорност и пре свега наших архијереја и теолога оријентисаних у пуноћи Православља, ако своје духовно стадо окрећу екуменистичком размишљању. Њима поручујемо са страхом Божијим и љубављу, да су такав њихов став и отвореност према екуменским активностима, са сваке стране достојни осуде, јер:

а) заиста доводе у питање нашу православну веру и отачко предање;

б) сеју сумњу у срца пастве и збуњују многе, водећи у поделе и расколе, и

в) одвлаче део пастве у заблуду, заводећи их у прелест и тиме у духовну погибао.

Поручујемо дакле, да из тих разлога, они који се крећу у екуменистичкој неодговорности, без обзира на положај који заузимају у Црквеном Организму, супротстављају се предању наших Светих и према томе налазе се насупрот њих.

Дакле, њихов став и мишљење мора да буде осуђено и одбачено од свих архијереја и верног народа.

Исповедање вере је потписано након провере свих доказа.
Посети веб страницу корисника Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
02-12-2014, 11:50 AM (Последња измена: 02-12-2014 11:51 AM од Громовник.)
Порука: #13
RE: Екуменизицам
Васељенски Патријарх Вартоломеј са папом

[Слика: Papa%20i%20Vartolomej%20poljubac.jpg]

Удар нађе искру у камену / без њега би у кам очајала!
https://youtu.be/TnX9n43wnO8 || https://youtu.be/lIi6rlVULaU || https://www.youtube.com/watch?v=hV0pEPDWn1o
Нису Срби као што су били / лошији су него пред Косовом / на зло су се свако измјенили
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
02-12-2014, 02:12 PM
Порука: #14
RE: Екуменизицам
Бију на Србина, са свих страна, горе је него 1915.
Само нам још фали сад да се разделимо (а тако ће и бити) на оне који признају други календар и на оне који не признају, па да правимо циркус. А памети нам не фали.

Уздајте се у Бога, и држите барут на сувом.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
Одговори 


[-]
Podeli (Prikazi sve)
Facebook Linkedin Twitter Digg

Скочи на Форум:


Корисник(а) прегледа ову тему: 1 Гост(а)