Одговори 
 
Оцена Теме:
  • 7 Гласова - 2.57 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
Екуменизам
12-08-2017, 12:04 PM
Порука: #883
RE: Екуменизам




Креза

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
14-08-2017, 04:20 PM
Порука: #884
RE: Екуменизам
Ми неодступно и неизмениво чувамо све што су Сабори и свети Оци установили. Прихватамо све што они прихватају и одбацујемо све што они одбацују; осим тога, избегавамо општење са онима који уводе новине у стварима вере. Ми не додајемо нити одстрањујемо било које учење, нити га мењамо. Још је свети Игњатије Богоносац у својој Посланици упућеној светом Поликарпу Смирнском писао: „Свако ко говори супротно од онога како је установљено – макар тај био достојан поверења, макар постио, девственик био, чуда чинио, сматрајте га вуком у јагњећој кожи, који хоће да науди овцама“. Свети Јован Златоусти, тумачећи речи Апостола Павла „ако вам неко проповеда еванђеље друкчије него што примисте, анатема да буде“ напомиње да Апостол „није рекао – ако би они проповедали нешто супротно, или ако би све изврнули, него – ако би проповедали макар и најмању ствар која вам није предата, чак и ако би само нашаптавали, нека буду анатема“.

ИСПОВЕДАЊЕ ВЕРЕ ПРОТИВ ЕКУМЕНИЗМА – СА САБОРА ПРАВОСЛАВНОГ СВЕШТЕНСТВА И МОНАШТВА ГРЧКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
април 2009. године

Удар нађе искру у камену / без њега би у кам очајала!
https://youtu.be/TnX9n43wnO8 || https://youtu.be/lIi6rlVULaU || https://www.youtube.com/watch?v=hV0pEPDWn1o
Нису Срби као што су били / лошији су него пред Косовом / на зло су се свако измјенили
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
14-08-2017, 05:05 PM (Последња измена: 14-08-2017 05:08 PM од Шумадинац.)
Порука: #885
RE: Екуменизам
Громе, скоро све Православне Цркве су у Светском Савету Цркава.

Блаженопочивши Патријарх Павле и Св. Владика Николај су били екуменисти, Св. Јустин Ћелијски није..... и шта сад?

А да би разумео шта је Екуменизам, ево једног одличног чланка.....



МИСИЈА ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ; ЕКУМЕНИЗАМ


Црква постоји у овоме свету да би сједињавала све
људе и народе, цео космос са Светом Тројицом. То је
Њен "програм" и Њен задатак. Она Себе сматра саборном,
сабирном, католичанском заједницом. Православна
црква има католичански ум, осећање и бригу за све људе
и народе без обзира на доктрину, вероисповест, пол, језик,
боју коже, нацију. За православну теологију сваки други
човек је неопходност, брат, икона Божја, највећа светиња.


У вечност не улазе религије, теорије, културе, учења,
догме, нације већ живи и конкретни људи. Црква није за
релативизам Истине, није толерантна према демонским стихијама
овога света, верама, учењима и религијама које
скрнаве људско достојанство. Она мрзи грех и заблуду
али воли човека. Бог нас воли не зато што смо добри, толерантни,
морални, правоверни већ једноставно зато што нас
воли. Божја љубав не тражи никакав разлог. Кроз целу историју
цркве Божанска љубав и љубав Цркве се појављивала
и према оним који су изван Ње, чак и према Њеним
непријатељима. Најконкретнији доказ за то су чуда светитеља
над неправославним.


Евхаристија се служи не само за православне, већ за
све људе и цео космос. На сваком богослужењу Црква
се моли за "мир целога света" и "сједињење свих". "Бог
не гледа ко је ко, него у сваком народу онај који Га се
боји и твори правду мио је Њему", каже Свети Апостол
Петар (Да. 10,34-35). Један од највећих теолога и отаца
Цркве, Свети Јован Златоусти на једном месту каже: "Не
верујем у спасење онога који се не труди да спасава
друге". То значи да нама православнима нема спасења
ако не чинимо све што можемо да се спасу и имају живот
вечни други. То подразумева не да друге вере равнодушно
"толеришемо'', и да према њима не примењујемо
насиље, већ много више. Треба да изађемо из себе, да се
саживимо са не-ја, с другим људима и народима који при-
падају другим религијама и хришћанским конфесијама.
Треба их упознати, разумети њихове патње и проблеме,
ући у њихов свет. То значи, треба их волети.


За Православну црквy учествовање у екуменском
покрету и дијалогу са нехришћанским религијама није ствар
тактике и дипломатије. То је Њена мисија, пројављивање
самог Њеног идентитета. Питање верске толеранције и
екуменизма је превасходно сотериолошки проблем и питање,
тј. израз и брига Цркве за спасење свих.

Антиекуменизам се често правда тобожњом бригом за очување
"православног Предања'' и "Вере Отаца''. То се може чути
и од појединих теолога.


Међутим, не учествовати у екуменском дијалогу, не показати бригу, одговорност и
љубав према онима који не припадају Православној цркви,
у суштини значи капитулацију православних пред неправославним
умом и духом. То би значило да се Црква
одриче мисије, тј. саме себе.


Ако добро разумем Православље и природу Православне цркве, за њих није мерило
истине доктрина, уверење, убеђење, религија, текст, догма,
канон, него жива Личност Богочовека Христа, односно
Црква као Тело Христово и љубавна заједница.


Показивање љубави према неистомишљеницима, неправославним,
нехришћанима па и непријатељима, никако не подразумева
да Православни напусте своје Предање, догмате,
каноне, учење. Напротив, то само значи, све то
потврдити на делу.


Православни не могу да се одрекну верске толеранције
чији је телос Истина јер једино Она ослобађа и препорађа.
Екуменизам у "вертикали", јединство у вери и Истини, јесте
нужна претпоставка екуменизма у "хоризонтали". Без
живог и личног Бога нема мира и добре воље међу људима.


Уколико би Православни напустили своју веру, Предање
и учење, то би значило да напуштају екуменски покрет
и екуменизам љубави који једини даје праве плодове. То
би значило самонегацију Цркве, Њену редукцију на религиозно
удружење с посебним циљевима.

Циљ и тежња Православних је јединство свих у Христу, јединство у вери и
Евхаристији. Вековно искуство их учи да нема преображаја,
промена на боље, истинске људске слободе, све док се не
разлучи Истина од лажи, добро од зла.


Екуменизам и верска толеранција подразумевају лично самоограничење, покајање
и праштање, што подразумева и заборав туђег греха
и непочинства; рат са самим собом, подвиг да се обуздају
они импулси у нашој природи који је терају на егоизам,
саможивост, самозатвореност и мржњу.


БЛАЖЕНОПОЧИВШИ ПРОТОЈЕРЕЈ РАДОВАН БИГОВИЋ

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
16-08-2017, 05:21 PM
Порука: #886
RE: Екуменизам
http://www.vaseljenska.com/vesti-dana/jo...lmatinski/

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Посети веб страницу корисника Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
22-08-2017, 05:21 PM (Последња измена: 22-08-2017 05:22 PM од Громовник.)
Порука: #887
RE: Екуменизам
[Слика: 21034171_1931562817055826_547597876194906950_n.jpg]

Када буду Владике ишле њему Папи да се поклоне или било зашто да га замоле, велику ће невољу на себе навући и немир имати и доживети. Нема шта код њега да се тражи. Папа оне, који хришћане муче и Србе ниште, свецима проглашава. Тражиће у Београд да дође, али ће се народ успротивити, ако и дође ништа неће ваљати, велика ће се крв пролити, то ће узроковати велики грађански рат у Србији, и опет ће се стране силе умешати. И Папу чека невоља ако дође, питање је да ли ће се извући, народ ће се побунити и свађа ће бити велика, умешаће се и државници и црквени људи. Крв ће се у Скупштини пролити. Народ ће се покренути, своје ближње изгинуле и нестале помињаће. Опет ће крвави потоци тећи. Немир ће се на целу Србију пренети. Али ће Србија бити мања него што је била. И њу ће распарчати. Већ су силници и карте нових гранииа нацртали. само их крију. Али народ је крив, навукао је гнев Божји на себе, Бога је оставио, нити пости, нити се како треба Богу моли, у Цркву иду а правде Божје не творе. Закон погазио, нити се о спасењу брине, а деца јадна посрћу у неморал и дрогу.

Отац Гаврило.

Удар нађе искру у камену / без њега би у кам очајала!
https://youtu.be/TnX9n43wnO8 || https://youtu.be/lIi6rlVULaU || https://www.youtube.com/watch?v=hV0pEPDWn1o
Нису Срби као што су били / лошији су него пред Косовом / на зло су се свако измјенили
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
22-08-2017, 05:55 PM
Порука: #888
RE: Екуменизам
http://www.021.rs/story/Novi-Sad/Vesti/1...-Sada.html

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Посети веб страницу корисника Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
22-08-2017, 06:18 PM
Порука: #889
RE: Екуменизам
(22-08-2017 05:21 PM)Громовник Пише:  [Слика: 21034171_1931562817055826_547597876194906950_n.jpg]

Када буду Владике ишле њему Папи да се поклоне или било зашто да га замоле, велику ће невољу на себе навући и немир имати и доживети. Нема шта код њега да се тражи. Папа оне, који хришћане муче и Србе ниште, свецима проглашава. Тражиће у Београд да дође, али ће се народ успротивити, ако и дође ништа неће ваљати, велика ће се крв пролити, то ће узроковати велики грађански рат у Србији, и опет ће се стране силе умешати. И Папу чека невоља ако дође, питање је да ли ће се извући, народ ће се побунити и свађа ће бити велика, умешаће се и државници и црквени људи. Крв ће се у Скупштини пролити. Народ ће се покренути, своје ближње изгинуле и нестале помињаће. Опет ће крвави потоци тећи. Немир ће се на целу Србију пренети. Али ће Србија бити мања него што је била. И њу ће распарчати. Већ су силници и карте нових гранииа нацртали. само их крију. Али народ је крив, навукао је гнев Божји на себе, Бога је оставио, нити пости, нити се како треба Богу моли, у Цркву иду а правде Божје не творе. Закон погазио, нити се о спасењу брине, а деца јадна посрћу у неморал и дрогу.

Отац Гаврило.

То је извучено из контекста и уметнуто оно у загради од Владике Николаја.

А отац Гаврило је сужених схватања и у прелести.

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
23-08-2017, 11:50 AM
Порука: #890
RE: Екуменизам
Небојша Вукановић: И дубровачке Србе Григорије истерао на улицу!

Након више породица у Требињу, владике Григорије избацио је на улицу и Вијеће српске националне мањине града Дубровника, што је изазвало гњев и буру незадовољства око 3 500 дубровачких Срба, који петицијом траже од патријарха Иринеја да их изузме од јурисдикције недостојног владике.

Под изговором наводног проширења галерије икона, Григорије је наредио да једини легитимни представници Срба из Дубровника, вијећници СНВ, напусте малу канцеларију од свега 15 м2, за коју су цркви и херцеговачкој Епархији годинама уредно плаћали мјесечни закуп у износу од 2 000 куна. Канцеларија је кључна за рад и функционисање јединог националног удружења Срба у Дубровачко-неретванској жупанији, које се стара о положају Срба на крајњем југу Хрватске. Нажалост, и на велико разочарење дубровачких Срба, владика Григорије је одлучио да истјера на улицу српске вијећнике и угрози рад Вијећа, а наводно проширење галерије икона је само изговор којим је владика покушао оправдати неразуман потез. Дубровачки Срби у писму упућеном патријарху Иринеју и Синоду СПЦ сматрају да владика намјерава да црквени простор додатно комерзијализује отварањем ресторана.

Српска православна црква има веома вриједну имовину у најстрожијем језгру древног Дубровника захваљујући српским трговцима и добротворима, породицама Бубало, Николајевић, Бошковић и другим, које су у прошлости своју имовину поклањале нашој Цркви са циљем да она помаже Србе, рад националних удружења и организација. Десетине станова и пословних простора на најатрактивнијим локацијама око Страдуна херцеговачка Епархија изнајмљује по баснословним цијенама дубровачким угоститељима и трговцима, од чега се остварује милионски годишњи приход. Поставља се логично питање зашто Епархија није могла оставити само једну малу просторију од свега 15 квадрата за рад кључне српске националне организације, која је Епархији уредно плаћала закуп и све обавезе? Зар је важније проширити неку умјетничку поставку или отворити ресторан, а са друге стране угрозити рад српских вијећника који крајње савјесно, поштено и одговорно раде тежак посао, и који су у најтежим ратним временима преживјели голготу јер су били на челу Црквеног одбора и националних удружења? Зар није Епархија требала без накнаде уступити просторије и дио новаца од закупа Вијећу како би се помогао његов рад, повратак људи и имовине, очување традиције и идентитета, и тако заједничким радом спријечио процес покатоличавања и нестајања Срба у Дубровнику? Зар није логично да владика окупља малобројне Србе, разговора са њима о бројним проблемима и покуша да им помогне у тешким временима, умјесто што их тјера, игнорише, понижава, и вријеђа? Нису наши преци у прошлости завјештали своје богатство и имовину нашој Цркви да би неки недостојни владика узимао милионе и живио луксузно, већ да би Црква имала снагу да се брине и помаже своје вјернике и браћу у тешким временима. Срби у Хрватској тренутно су најугроженија и најобесправљенија заједница у Европи, и било би природно да наша Црква и епископи имају кључну улогу у очувању националног идентитета, окупљају и помажу свој народ и вјернике умјесто што их тјерају и избацују на улицу за шаку сребрењака.

За разлику од владике Григорија и свештеника, неки Мађари и челници града Дубровника показали су више разумјевања и помогли да СНВ изнајми друге просторије у Лападу. Ипак владикина одлука да без разговора по хитном поступку истјера на улицу српске вијећнике изазвала је бурне реакције и ерупцију незадовољста најугледнијих српских интелектуалаца у Дубровнику. Бивши предсједник Црквене општине СПЦ у Дубровнику др Владислав Турнић, који је такође своју имовину раније поклонио Цркви, поднио је Тужбу патријарху Иринеју и Синоду СПЦ против владике Григорија због штеточинског понашања, а српски вијећници обратили су се патријарху са молбом да изузме дубровачку Парохију из састава херцеговачке Епархије и директно је потчини патријарху и Синоду како им Григорије не би био владика.. О тужби, захтјевима и писмима дубровачких Срба упућених патријарху и Синоду детаљније ћу писати наредних дана како би читаоци спознали колико је штетно и погубно понашање владике Григорија, и зашто је неопходно да се он што прије измјести и удаљи од Дубровника, Требиња и Захумско-херцеговачке и приморске епархије.

Извор: nebojsavukanovic.info

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Посети веб страницу корисника Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
27-08-2017, 09:15 AM
Порука: #891
RE: Екуменизам
.
[Слика: IMG_4818.jpg]

Двери се држе Патријархових речи и стају на страну своје Цркве против које су се сада подигли многи који верно служе интересима Запада и актуелне власти у Србији.

Инфо служба Двери

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
04-09-2017, 05:07 PM
Порука: #892
RE: Екуменизам
''Да су нормална времена, Николај Берђајев (1874–1949) се не би ни у ком случају могао сматрати за православног хришћанина. Могао би да се сматра за гностика-хуманисту, филозофа, који се пре напаја западним секташима и 'мистицима' неголи православним изворима. То, што њега и данас називају 'православним филозофом' или чак 'богословом' - само је тужна последица духовне неписмености нашег времена''.

Отац Серафим (Роуз) о Николају Берђајеву у књизи ''Православље и религија будућности''

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Посети веб страницу корисника Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
04-09-2017, 05:24 PM
Порука: #893
RE: Екуменизам
(04-09-2017 05:07 PM)смедерево Пише:  ''Да су нормална времена, Николај Берђајев (1874–1949) се не би ни у ком случају могао сматрати за православног хришћанина. Могао би да се сматра за гностика-хуманисту, филозофа, који се пре напаја западним секташима и 'мистицима' неголи православним изворима. То, што њега и данас називају 'православним филозофом' или чак 'богословом' - само је тужна последица духовне неписмености нашег времена''.

Отац Серафим (Роуз) о Николају Берђајеву у књизи ''Православље и религија будућности''

Чуо сам да је филозофија Н. Берђајева прилично контраверзна али ја никада нисам читао његова дела. То ме подсети нашао сам једну његовиу књигу па ћемо видети да ли велики амерички духовник Серафаим Роуз био у праву.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
05-09-2017, 07:02 AM
Порука: #894
RE: Екуменизам
(04-09-2017 05:24 PM)Ултрадесничар Пише:  
(04-09-2017 05:07 PM)смедерево Пише:  ''Да су нормална времена, Николај Берђајев (1874–1949) се не би ни у ком случају могао сматрати за православног хришћанина. Могао би да се сматра за гностика-хуманисту, филозофа, који се пре напаја западним секташима и 'мистицима' неголи православним изворима. То, што њега и данас називају 'православним филозофом' или чак 'богословом' - само је тужна последица духовне неписмености нашег времена''.

Отац Серафим (Роуз) о Николају Берђајеву у књизи ''Православље и религија будућности''

Чуо сам да је филозофија Н. Берђајева прилично контраверзна али ја никада нисам читао његова дела. То ме подсети нашао сам једну његовиу књигу па ћемо видети да ли велики амерички духовник Серафаим Роуз био у праву.
Губиш време на глупости!

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Посети веб страницу корисника Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
07-09-2017, 10:09 AM
Порука: #895
RE: Екуменизам
АРХИМАНДРИТ НИКОДИМ: „Светост“ Фрање Асишког по митр. Амфилохију
Пише Принцип дана 21. јануара 2016.
Остало у Коментар:

Илустрација
РОБЕРТС: Сједињеним Државама владају морони и ратни злочинци
19. априла 2017.
Застава Сјеверне Кореје
ИЗГЛЕДИ И ПОСЛЕДИЦЕ: Рат Сједињених Држава против Сјеверне Кореје
14. априла 2017.
Ахмадинеџад
Ахмадинеџад одлучио да се поново кандидује за предсједника Ирана
14. априла 2017.
Коначно, усмена канонизација Фрање Асишког од стране митр. Амфилохија добила је своју писану потврду. У Предговору књизи Свети Сава Српски митополит је написао: „Биографија Светог Саве је започела да се пише руком његових ученика, монаха Доментијана и Теодосија
Своју Светост Црква црпи од своје Главе – Господа Исуса Христа. Црква у својој утроби рађа Духом Светим синове Богу Оцу за Царство Небеско
Нажалост, митр. Амфилохије није усамљен међу православнима по уверености у „светост“ Фрање Асишког. Њега за светог сматрају К. Оливе, Н. Берђајев, Н. Струве, С. Аверницев и др. Овај списак показује да се о „светости“ паписта и Фрање Асишког митрополит могао учити на Западу: од учитеља на Институтима у Берну и Риму, и као предавач на Институту Св. Сергија Радоњешког у Паризу
За Принцип пише: Архимандрит др Никодим (Богосављевић)
До сада је митр. Амфилохије сведочио о „светости“ Фрање Асишког само усмено. Писац ових редова је саслуживао на свечарској Литургији, коју је поводом 1700 година Миланског Едикта служио Патр. Иринеј са епископима и свештеницима на Томиндан 2013. у Ман. Лелић, и чуо како је митрополит тада у беседи, поред осталог, рекао да Европа треба да иде за Св. Иринејом Лионским и Св. Фрањом Асишким. То исто је поновио окупљенима на октобарским протестима прошле године у Подгорици, рекавши да је права Европа она Св. Бенедикта Нурсијског и Св. Григорија Двојеслова, али и Св. Фрање Асишког и Дантеа[1]. Коначно, усмена канонизација Фрање Асишког од стране митр. Амфилохија добила је своју писану потврду. У Предговору књизи Свети Сава Српски митополит је написао: „Биографија Светог Саве је започела да се пише руком његових ученика, монаха Доментијана и Теодосија. Каснија сва историја наше Цркве, наше духовности, наше културе, па и државности, оно што је највеће и најљепше у њој, највећим дијелом је наставак те биографије. По томе, Свети Сава спада међу изузетне историјске личности, не само нашег народа и не само у свом времену: он је заиста човјек по свом дјелу савремен и свевремен. Попут свог савременика Светог Фрање Асишког који је одиграо изузетну улогу у духовним промјенама западног хришћанства, тако је Свети Сава, својим подвижничким животом и радом, својом везаношћу и упућеношћу на Никеју, на Цариград, духовним рођењем и обликовањем у Светој Гори, својим сусретима са најважнијим духовним и историјским личностима тадашње културне Европе, путовањима и поклоњењима на Блиски Исток, и у Свету Земљу, од суштинске важности за православни исток“[2].

Светост Православне Цркве

Светост је једна од четири догматска својства Цркве, одогмаћена Никејско-цариградским Символом вере: „Верујем у Једну, Свету, Саборану и Апостолску Цркву“. Своју Светост Црква црпи од своје Главе – Господа Исуса Христа. Црква у својој утроби рађа Духом Светим синове Богу Оцу за Царство Небеско. Светост је призив и заповест онима који су у Цркви у Св. Тајни Крштења рођени за вечни живот: „Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт. 5, 8). О светости Цркве Св. Авва Јустин пише: „Она је света као Богочовечанско тело Христово, коме је сам Господ Христос бесмртна глава, а Дух Свети – бесмртна душа. Зато је у њој све свето: и учење њено, и благодат њена, и тајне њене, и врлине њене, и све силе њене, и сва средства њена, уризничени у њој за освећење људи и твари“[3]. Разумљиво је, отуда, да светости, тј. светих, као ни спасења нема ван Цркве. Ако митр. Амфилохије назива Фрања Асишког „светим“, онда он исповеда да светост и спасење обитавају и у Римокатоличкој папистичкој јеретичкој заједници, односно, њу признаје за Цркву са спасоносним и светоплодним тајанама: Крштењем, свештенством и Евхаристијом.

Свети Оци о Латинској цркви

Међутим, о папистима као Цркви, и Фрањи Асишком, као плоду њене „светости“, митрополит се није могао учити ни од Св. Јустина Ћелијског, свог духовног оца, нити од Св. Григорија Паламе, на чијем је богословљу о Светој Тројици докторирао. Св. Григорије Палама пише: „Одступање од исправног учења било је заједничко свим Црквама, јер је током векова зло прљало час једну, час другу Цркву. Но, само се Латинска Црква после отпадништва није вратила, иако је огромна и заузима врховно место, односно запоседа најузвишеније место од свих патријарашких престола. Њој, која је највећа од свих Цркава, дешава се оно што и највећој од свих животиња – слону. За њега, наиме, кажу да ни за време сна не леже на земљу ради одмора, него само мало повије бокове; ако се пак деси да падне, никако не може да устане. Код слонова, међутим, разлог је телесна тежина и масивност, коју они са муком носе и која их, попут каквог претешког олова, притиска надоле – но, код Латина је у питању само надменост, за коју могу рећи да представља неизлечиву страст, што, по речима апостола Павла, јесте нарочито својство само лукавога; због те надмености ни он не може бити излечен у векове… Онима, међутим, који су својевољно пали, ништа не може помоћи, чак и ако је лек против лажног учења приготовљен и понуђен од самих небеских умова. Управо се на њих односи порука изражена пророчким речима: ‘Лечисмо Вавилон, али се не исцели’“[4]. А Св. Јустин Србски о папистима као цркви, и, посредно, о „светости“ Фрање Асишког каже: „Јер је западно хришћанство, у суштини својој, најодлучнији хуманизам, пошто је човека прогласило непогрешивим, и Богочовечанску религију претворило у хуманистичку. А да је тако, показује то што је Богочовек потиснут на небо, а на његово упражњено на земљи место постављен Његов заменик, Vicarius Christi – папа. Каква трагична нелогичност: свуда присутном Богу и Господу Христу постављати заменика! Али ова се нелогичност оваплотила у западном хришћанству: Црква је претворена у државу, папа је постао владар, владике су проглашене за кнезове, свештеници су постали вође клерикалних партија, верници су проглашени за папске поданике, Еванђеље је замењено ватиканским зборником канонског права, еванђелска етика и методика љубави замењена је казуистиком, језуистиком и ‘светом’ инквизицијом. А то значи: систематским уклањањем, уништавањем свега што се не клања папи, па чак и насилним превођењем у папску веру и спаљивањем грешника у славу кроткога и благога Господа Исуса“[5]; „Јер римокатолицизам је многострука јерес, а о протестантизму и да не говоримо. Није ли још Свети Сава у његово време, пре седам и по векова, називао римокатолицизам ‘латинска јерес’. А колико је од тада нових догамата папа измислио и ‘непогрешиво’ одогматио! Нема сумње, са догматом о непогрешивости папе римокатолицизам је постао свејерес. А многохваљени II Ватикански Концил ни у погледу те чудовишне свејереси ништа није изменио него ју је напротив, потврдио. Стога, ако смо православни, и желимо остати православни, онда став Светога Саве, Светог Марка Ефеског, Светог Козме Етолског, Светог Јована Кронштатског, и осталих светих Исповедника и Мученика и Новомученика Православне Цркве, мора бити и наш став према римокатолицима и протестантима, од којих ни једни ни други не верују правилно и православно у два основна догмата хришћанска: у Свету Тројицу и у Цркву“[6]. Св. Григорије Палама недвосмислно говоро о неповратном паду надмене Латинске Цркве, а Св. Јустин је кристално јасан да је код паписта-јеретика „света“ једино њихова инквизиција!

Није, дакле, у праву митр. Амфилохије када Фрању Асишког назива „светим“ и тиме себе доводи у несагласност са својим Светим духовним Оцима и Учитељима, односно под осуду због преступања Господње заповести да ученици не смеју бити већи од својих учитеља: „Доста је ученику да буде као учитељ његов“ (Мт. 10, 25).

Из „Житија“ Фрање Асишког

У прилог „несветости“, тачније демоно – а не Светодуховске- надахнутости живота, подвига, дела и мисли архипрелешћеника Фрање из Асиза, навешћемо неколико потврда из његовог „житија“. Све што је он радио било је покретано и ношено бескрајном сујетом, глађу за похвалама и жеђи за славом људском. И као што глумци и лакрдијаши своје представе изводе пред светом да би од света били хваљени и слављени, тако је и Фрањо све своје „свете“ представе изводио пред светом. Пост: „’Није згодно да ме народ сматра испосником, а ја се, међутим, насамо тјелесно кријепим.’ Зато је, распаљен духом свете понизности, устао и на улици града Асиза позвао народ те је с много браће, коју је довео са собом, свечано унишао у велику цркву. Свезавши уже око врата, наредио је да га гола, само у гаћама, наочиглед свима одвуку до камена на који су обичавали стављати злочинце да их казне. Иако бијаше грозничав и исцрпљен, успео се на тај камен и с великим жаром срца проповиједао у вријеме оштре студени. И док су га сви слушали, наглашавао је како га се не смије славити као духовна човјека, него га, штовише, треба презирати као путена и прождрљива“[7]. Сиромаштво, по коме је Фрањо пожелео да се „прослави“ (!): „Иако је одлучио прославити се по повластици сиромаштине коју обичаваше називати: сад мајком, сад заручницом, сад господарицом. Сиромаштином је желио надмашити све остале, јер је од ње научио да се од свију сматра најнижом. Ако би кад опазио некога тко је по свом вањском изгледу био од њега сиромашнији, одмах би себе прекорио и потакнуо да оствари нешто слично, као да се натјецао са супарницом сиромаштином, бојећи се да ће га у ономе другом побиједити“[8]. Слична је по смирењу и следећа његова одлука: „Одлучивао је да ће под Кристовим водством изводити велике ствари“[9]. Након следеће молитве Фрањо је имао виђење серафима који је пред њега донео Христово Распеће, и унутрашње сведочанство „да се сасвим претворио у Исуса: „О Господе Исусе, молим те само за две милости: пошаљи ми их пред смрт. Прва је – да ја, колико је то у мојој моћи, душом и телом могу да поднесем све муке, које си Ти, Најслађи Исусе, доживео током Својих страдања. И друга милост за којом жудим је да, колико је то могуће, могу да осетим свим својим бићем ту неограничену љубав којом си пламтао Ти, Сине Божији, и која те је натерала да претрпиш толике муке за нас, презрене грешнике!“[10]. Сведочанство тог демонског виђења и гордог поистовећивања са Христом јесу ране на Фрањиним удовима и грудима, тзв. стигмате[11]. Као што му је читав живот био јаван, таква му је била и кончина – јавна и театрална; онај који „није“ љубио свет, за љубав света је приредио представу: „Кад је био допремљен онамо да примјером покаже како заиста нема ништа заједничко са свијетом, у оној се тако тешкој болести која је имала довршити све његове патње у светој горљивости духа сасвим гол простро по голој земљи да би се у последњем часу, у којем би се непријатељ још могао разбјеснити, гол борио с голим. Лежећи тако на земљи, одложио је одјећу од костријети, а лице на уобичајени начин управио к небу“. И у свом том несмиреном, сујетном егзибиционизму не заборавља да јавно покаже знакове лажног смирења: „Посвема се усмерио према небеској слави а лијевом је руком прекрио рану на десном боку да се не би видјела па је рекао браћи: ‘Ја сам своје учинио, а што треба да ви учините, нека вас о томе поучи Крист!’“[12]. И шта је онда писцу Животописа, „Св.“ Бонавентури, преостало него да ускликне: „О, најкршћанскијег ли човјека који је по савршену насљедовању за живота настојао бити суобличен живоме Кристу, а кад је умирао да буде сличан умирућем Кристу, а као мртав мртвоме, па је зато завриједио да му и тијело буде урешено видљивом сличношћу!“[13]. „Плотска осећања која је искусио Фрањо могу бити приписана његовој сопственој фантазији која је довела до духовног усхићења. У овом случају, тешко је рећи шта је било претежније у Фрањиној обмани (прелести): духовна гордост или маштање. У сваком случају, маштање је било веома снажно“[14]. А последње речи овог гордог опрелашћеног умишљеника су гласиле: „Ево Бог ме призива и ја праштам свој мојој браћи, како присутнима тако и одсутнима, њихове увреде и заблуде, и отпуштам и грехе, колико је то у мојој власти. Испунио сам оно што сам био дужан да испуним. Христос ће вас научити како даље да поступате. Праштајте, децо… Ја се враћам Богу; нека се Он смилује над вама“[15]. „Најзад, из наведеног можемо закључити да је Фрањо Асишки, изузетно поштовани оснивач Фрањевачког реда, током живота све дубље упадао у прелест, од тренутка кад је чуо наредбу да обнови Римокатоличку цркву, па све до изузетног виђења Христа Распетог и саме смрти… Тужна је истина да Фрањо Асишки никад није био у могућности да заснује прави духовни однос са Христом. Јер, како је био ван Цркве Христове, није ни могао примити божанску благодат, нити било који други дар Светог Духа. Његови дарови су потицали од другог духа“[16]. „Главни и основни разлог, који је помрачивао наведени подвижнички пут Фрање, ми видимо у изворним условима католичке цркве, у којима је никао и васпитавао се Фрањо. У његовој епохи истинског смирења у католичкој цркви уопште није било. Ако је и било тада у духовништву те цркве тзв. смирење, оно је било само привидно или уопште далеко одступљено од идеала, о коме је говорио Св. Антоније. Да, на крају, према условима тога времена и по условима саме католичке цркве, то истинско смирење, шта више, није ни могло постојати код католика. Сам Христов наместник на земљи са својим полагањима права на власт, не само духовну, већ и политичку, био је представник не смирења, већ духовне гордости, пошто веће духовне гордости од убеђења у своју непогрешивост, није могуће себи ни представити. Тај отров, који је заразио католички свет, није могао не одразити се и на Фрању. При свему говорећи о свом смирењу, Фрањо је, као и сами папа, боловао од болести духовне горадости“[17].

Ето за таквог Фрању Асишког митр. Амфилохије пише да је „одиграо изузетну улогу у духовним промјенама западног хришћанства“ и објављује за светог, поредећи га, а самим тим и изједначавајући са Светим Савом!

Богословље Фрањине „светости“

Нажалост, митр. Амфилохије није усамљен међу православнима по уверености у „светост“ Фрање Асишког. Њега за светог сматрају К. Оливе, Н. Берђајев, Н. Струве, С. Аверницев и др. Овај списак показује да се о „светости“ паписта и Фрање Асишког митрополит могао учити на Западу: од учитеља на Институтима у Берну и Риму, и као предавач на Институту Св. Сергија Радоњешког у Паризу. Богословски, пак, посматрано, митр. Амфилохије је до „светости“ Фрање Асишког могао стићи двоједним путем. Или прихватајући учење о. Г. Флоровског да се харизматске границе Цркве не поклапају са канонским, тј. да благодат Светога Духа обитава и ван Цркве, у расколничким и јеретичким заједницама, што је бесмислица и против чега су написане многе расправе и књиге. Нажалост, већина наших епископа и већина професора на Богословском факултету у Београду, по овој теорији, признаје Риму све основне свете тајне. Или, следећи учење противника Св. Григорија Паламе Варлаама, који је, заједно са папистима, тврдио да је божанска благодат, божанска енергија створена, и да се човек спашава, односно, посредно, посвећује тварном благодаћу (што је јерес). У сваком случају, ово догматско агиолошко и сотириолошко веровање митрополита сагласно је са његовом еклисиологијом, која се оваплотила 03. 05. 2015. г., у Ман. Превлака, када је служио парастос јерменским „мученицима“, заједно за јеретичким монофизитским јерменским епископом. Тиме је он показао да су његов хуманизам, „љубав“ и самовоља шири од догмата и канона Православне Цркве. Опет Св. Јустин, сведочи против свога духовног сина: „Свој став према јеретицима, а јеретици су сви који су неправославни, Црква Христова је једном за свагда одредила преко Светих Апостола и Светих Отаца; то јест преко светог Богочовечанског Предања, јединственог и неизменљивог. По томе ставу: православнима је забрањено свако молитвено општење и дружење са јеретицима. Јер, какав удео има правда с безакоњем? или какву заједницу има видело с тамом? или како се слаже Христос с Велијаром? или какав удео има верни с неверником? (2. Кор. 6, 14-15). Правило Светих Апостола 45 наређује: ‘Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако им пак допусти, као клирицима, да што раде, нека се свргне’. Овај свети Канон Светих Апостола не одређује какво богослужење, него забрањује свако заједничко мољење, ма и појединачно (συνευξάμενος) са јеретицима“[18].

И тако: ново, хуманистичко, либерално-модернистичко, екуменистичко-глобалистичко богословље, нова еклисиологија, ново богослужење, нова светост… Да ли ће се, међутим, и на Страшном Суду судити по новим догматима и новим канонима? Не. На њему ће се судити по старим, непролазним, непроменљивим, незастаривим, што значи, вечним догматима и канонима.

[1] Митрополит Амфилохије: Оваква Црна Гора је – дрљевићко-титоистичка Црна Гора, http://www.princip.me/mitropolit-amfiloh...5/10/2015/ (18. 01. 2016.).
[2] О вређању Светог Саве, http://borbazaveru.info/content/view/8461/1/ (18. 01. 2016.).
[3] Св. Јустин Поповић, Православна Црква и екуменизам, Манастир Хиландар 1996, 44.
[4] Св. Григорије Палама, О исхођењу Светога Духа, Друга беседа, превод: С. Јакшић, Нови Сад 2012, 92-93.
[5] Св. Јустин Поповић, Православна Црква и екуменизам,, 98-99.
[6] Исти, Одговор Светом Синоду, http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Ek....htm#note2 (18. 01. 2016.).
[7] Sv. Bonaventura, Životopis sv. Franje, 19, http://www.ssf.hr/?gid=34 (01. 04. 2014.).
[8] Исто, 24-25.
[9] Исто, 51.
[10] Новоселов М. (свешт.), Мистика Цркве и мистика западних исповедања, превод: Станковић М., http://predanje-ms.blogspot.com/2010/09/...st_16.html (28. 03. 2014.); Sv. Bonaventura, Životopis sv. Franje, 47-48.
[11] Оне се на Западу јављају после раскола, и, према археип. Василију (Криошејину), представљају вид духовног „несторијанства“, јер познају само човека, Распетог, а не и Васкрслог и Вазнесеног Бога Христа, Кривошеин В. (архиеп.), Несколько слов по вопросу о стигматах, Богословские труды, Нижний Новгород 2011, 169-170. Такође: Блум А. (митр.), О стигматах, превод: Майданович Т., http://www.mitras.ru/trudy/19.htm (03. 04. 2014.).
[12] Sv. Bonaventura, Životopis sv. Franje, 51.
[13] Исто, 52.
[14] Макрис Г. (свешт.), Поређење духовности Фрање Асишког и Светог Серафима Саровског, превод: Братија ман. Студеница, Православна црква и римокатолицизам, Горњи Милановац 2002, 162.
[15] Новоселов М. (свешт.), Мистика Цркве и мистика западних исповедања.
[16] Макрис Г. (свешт.), Поређење духовности Фрање Асишког и Светог Серафима Саровског, 169.
[17] Лодыженский М., Серафим Саровский и Франциск Ассизский, Свет незримый. Из области высшей мистики, Санкт-Петерсбург 1912, 132.
[18] Св. Јустин Поповић, Одговор Светом Синоду.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
23-09-2017, 09:02 AM
Порука: #896
RE: Екуменизам
[Слика: 21640881_10154833317091606_3463985511506707730_o.jpg]
Призор је постао свакидашњи за прилике у Епархији бачкој па због тога није примерено да га назовемо чудом - фрањевци на корак од Путира (фигуративно и буквално!), за разлику од велике већине преосталог присутног свештенства Епархије бачке.

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Посети веб страницу корисника Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
Одговори 


[-]
Podeli (Prikazi sve)
Facebook Linkedin Twitter Digg

Скочи на Форум:


Корисник(а) прегледа ову тему: 1 Гост(а)