Одговори 
 
Оцена Теме:
  • 7 Гласова - 2.57 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
Екуменизам
19-02-2015, 01:24 AM (Последња измена: 19-02-2015 01:27 AM од херцеговац.)
Порука: #379
RE: Екуменизам
Ало,

када оптужујеш, онда и докажи!

Цитирај!

„Грађанска“ демократија отуда нуди избор свега и свачега, али себе а приори изузима од тог правила; она не допушта могућност избора између ње и ма ког алтернативног концепта.

[Слика: traktor.gif]
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
19-02-2015, 01:31 AM
Порука: #380
RE: Екуменизам
СЛОВО О ХЕРЦЕГОВИНИ


Херцеговина је за мене најприје предање, a предање је за мене ријеч која има једно дубље значење. Све ми се чини да би испред ове ријечи, кадa је Херцеговина у питању, могли да кажемо ријеч: свето предање, зато што је то свето предање надвладало оно обично људско предање.

Зато највише признање припада онима који су пролазили кроз Херцеговину и носили најјаче предање овога свијета – свето хришћанско предање. То су, прије свих, апостол Павле и његов вјерни ученик апостол Тит. Несумњиво је да су они пролазили кроз Херцеговину путујући до Јерусалима, Атине, Солуна, Македоније преко Далмације до Рима; а од словенских просвјетитеља, најупечатљивији носиоци предања су били Кирило и Методије. Многима је непознато да су баш овим путевима, баш кроз овај град, баш кроз Требиње носили мошти Св. Климента Римског. Овдје у граду има неколико цркава и црквица посвећених св. Клименту Римском, а постоје и породице које славе Св. Климента Римског. И онда, на све то, ученици светих словенских просвјетитеља Кирила и Методија никако нису заобилазили овај крај. Поред тога, своје војводство, Херцеговину, Стефан Немања не повјерава ником другом него свом најмилијем сину Растку Немањићу, доцније Св.Сави. А Сава када установљује православну Цркву као самосталну и помјесну Цркву, међу првим епископима поставља на трону Архијереја у Херцеговини. А иза Саве ређају се снажни ликови српске историје и српске цркве: Данило Хумски, књигољубац и можда најученији архиепископ наше цркве, Сава II Хумски, а онда неизбрисив печат оставља један Херцеговац, рођен тридесетак километара одавде у Мркоњићима, Св. Василије Тврдошки, Поповски, Завалски, Требињски и Острошки Чудотворац.

Кад све то узмете у обзир, и кад узмете ово најважније што се збило у Херцеговини у двадесетом вијеку, неописиво и неизрециво страдање и мучеништво због вјере православне, добијате једну слику свјетлости предања кроз историју Херцеговине. Јер никаквим поводом и никаквим разлогом људи нису изазвали мучитеље, и ишли су баш као у Светом Писму „као јагањци на заклање“. И кад су мислили да је ту завршено, да је ту крај једне тако чудесне области, ево ми учествујемо у побједи тих мученика, у побједи тих носилаца и преносилаца светог предања. И сада, да кренемо уназад, од оног првог епископа кога је поставио Св. Сава, па ево до наше недостојности, било је седамдесет епископа у континуитету у разним приликама, али чешће неприликама. Требало је непрестано бити православан, на простору који је занимљив свима и свакоме.

Неко је лијепо ову земљу назвао Херцеговина изнад мора, јер Херцеговина и цијела моја епархија је као човјек који сједи на једном мјесту, које личи на простор у крилу Божијем. Ноге су му у мору, а он сједи гдје је винова лозица и смоква, а над главом му је снијег.“ И на опште чуђење сваког ко иоле познаје историју Херцеговине, свуда по њој звоне православна звона. Географски описујући какав је тај простор од Стона и приморја па до равних гора – од Зеленгоре, Волујака, Лебршника, Вележа, Прења, Хргуда до Орјена, имате невјероватну љепоту планина, а онда имате поља: Невесињско, Гатачко, Дабарско, Љубињско, Требињско, Попово, потом језера на Зеленгори, Орловачко језеро и седам језера око њега, па Невесињско, Билећко језеро. Не зна се које од коjeг љепше и не зна се које би човјек могао описати људским језиком. Oнда имате ријеке које теку кроз тај простор: Заломка у Невесињу, Неретву, Буну, Брегаву, Требишњицу и – што је чудо у данашњем вијеку – од извора па до ушћа на сваком мјесту можете пити воде. Данас морате да тражите у разним енциклопедијама да бисте тако нешто нашли. A о њиховим љепотама и животу у њима, стварно није могуће говорити, јер човјек не може то осјећање да искаже па бива недоречен.

И сама клима ове земље је чудесна – медитеранска, која се преклапа са континенталном, а опет са планинском, као и та могућност, да одавде из Требиња за тили час будете испод Орјена, а опет за трен можеш да будеш на обали мора. Све то говори о томе да је човјек некако сретан, некако привилегован тиме што живи на овом мјесту, и зато сам употријебио израз који највише оцртава ту привилегију, чувши га од неког свештеника, а он је опет чуо од старијих људи: „Живјети овдје значи живјети у крилу Божијем“. Aли, да би човјек живио у крилу Божијем и да би имао ту привилегију, он мора да се стално преображава, он мора да погоди тај јеванђелски пут да би остао на свом мјесту, мора непрестано да учествује у свему ономе што је Христос и што је хришћанско. А Христос је оваплоћење, Христос је крст, Христос је Богојављење, Христос је освећење времена и простора, Христос је личност и лице у коме се свако лице огледа и ту, или се види или не види, или опстаје или пропада. И мени се чини да, као ријетко гдје данас у Европи, овдје немате проблем са идентитетом. И зато овај простор, који је пут апостола Павла, сматрам темељним дијелом Европе, колијевком Европе.

У данашњој Европи и свијету је велика привилегија имати недвосмислен и јасан идентитет. У Херцеговини људи, захваљујући том силном предању, немају проблем да одговоре ко су, шта су, шта хоће да буду. Мени се чини да је то велика предност у односу на сваког онога ко има проблем са идентитетом. Они који су се одрицали тог предања, они који су били уроњени у то предање, а сада више нису – они ће како каже пјесник“увијек бити кивни на нас, зато што их познајемо“. Зато се историја Херцеговине непрестано компликује.

Из тог разлога она стално има нове пријатеље, али и нове непријатеље. Издржати ту одговорност и ту привилегију уопште није једноставно, за то је потребан подвиг и васкрсење. Слава овог града је у томе што он то издржава, и зато је она веома важна јер подразумијева управо то што је Херцеговина. Она подразумијева улазак на Тавор гору, она подразумијева одговор на Христово: „Хајдете са мном!“. Она подразумијева различите карактере, као што је био Јаковљев, тврдоглав и вјеран, карактер Јованов препун љубави, жртве, као што је био карактер Петров, плаховит баш као што су и Херцеговци, нарочито у приликама када им догори до ноката, а исто тако спреман на покајање и кајање и поновно прилажење Христу. А највише од свега подразумијева спремност да се прими свјетлост Таворска. Tо је оно што Херцеговце чини и тако карактеристичним у неком визуелном смислу. Они изгледају лијепо, тајанствено, они имају несумњиви интелект, какав је имао Руђер Бошковић који је из Мркоњића одакле је и Св. Василије, какав је имао Никола Тесла и да не помињем многе друге.

Aли, ево, у контексту Преображења помињем Николу Теслу, који је погодио шта је суштина материје. Он је говорио да је материја саткана тако да је њена суштина свјетлост, али још више од тога да је суштина свјетлости милост, да је то благодат Божија. Tо је, у ствари, један савршен одговор једног човјека који није теолог на питање шта се то догодило на гори Тавору. На Тавору се догодило то да нам је Бог показао шта је суштина материје и како да се материја извуче из пропасти, трулежи и смрти. Зато ће у Херцеговини људи увијек наглашавати оно што карактерише овај град, то да је град свјетлости, то да је град у коме имате 275 сунчаних дана у години. Зато ће вам сваки Херцеговац бити тужан када нема пуно свјетлости, кад није сунце све обасјало. Зато ће бити незамисливо за једног Херцеговца да живи у Норвешкој, Шведској и да у исто вријеме буде сретан. Зато ће бити увијек снажна носталгија према Херцеговини, коју сам сретао код људи који живе у другим мјестима, а причају о Херцеговини.

Као на примјер Душко Бајeвић, са којим сам разговарао у Атини, па он кад помене Херцеговину одједном му се очи напуне сузама. Или Дејан Бодирога који се није ни родио овдје – питао сам га гдје му више срце лупа, тамо гдје се родио у Клеку или овдје у Херцеговини? Рекао ми је: Овдје. Када је први пут, након двадесет година младалачког живота, био у Требињу и на Загори било је тако да није могао од узбуђења да проговори. То су неке ствари које једноставно нису описиве људским језиком. А да не говорим о другим Херцеговцима које сам сретао у Америци, који су тамо трећа, четврта, пета генерација и који једноставно не могу да престану да буду Херцеговци, иако би неки то хтјели. Или, рецимо, Кустурица – како он има то осјећање, како носи тај идентитет, иако нема времена да се ту чешће нађе. Да не говорим о другим људима који су стварно окарактерисали ово вријеме у коме ми живимо – Рајко Ного и Момо Капор који су у једном тешком времену остали Херцеговци. И опет да се вратимо ономе који је успио да буде свуда и на сваком мјесту домаћи, а да не престане да буде Херцеговац – Јовану Дучићу који у себи носи све то о чему смо причали: отмјеност, љепоту, поезију, вапај за Христом и за Богом, и ту префињеност и способност да опстане у сваком времену, и да са разним владама направи компромис који није штетан по идентитет, и да дā свој допринос том идентитету.

Оно што мене радује данас јесте да кад год одем у Требињску гимназију или кад год сретнем неко дијете, младића, дјевојку овдје у Требињу на улици, или у Билећи, Гацку, Невесињу, Љубињу, Берковићима, Мостару, Београду – видим да свако од њих носи то предање. Кад их гледаш, увијек можеш да очекујеш да из њега проговори и Дучић, и Тесла, и Св. Сава, и Св. Василије, и седамдесет епископа, и апостол Павле, и Кирило, и Методије, и све то одједном може да проговори из једног младог човјека, јер он носи у себи то предање. А исто тако можеш да одеш на врх Лебршника и да те нека баба или ђед запрепасте својом културом, отмјеношћу и образовањем.

Ја једноставно немам ријечи са којима бих могао да опишем шта је то Херцеговина. Херцеговина је једно чудо, једна светиња, једна привилегија, једна љепота и доброта, а у исто вријеме она носи ону трагику коју носи у себи све што је створено – тај бол, страх од смрти, то неповјерење. И зато је наиван свако ко ће очекивати од једног Херцеговца да се он одмах отвори, да он одмах прихвати, да он одмах буде тек тако наиван на сваку причу. Херцеговац ће га гледати, посматрати, можда ће му и одобрити по коју ријеч, али никад неће бити тако наиван да повјерује у сваку шарену лажу. Ја мислим да је то једна од тајни опстанка. И још више, Херцеговац ће се гдје год оде у свијет, врло брзо прилагодити том свијету и врло брзо ће остварити успјех.

Мени је јасно зашто је то тако – зато што Херцеговац нема проблема да остварује свој идентитет. Њему је идентитет јасан, а да би се човјек афирмисао у овом свијету он не смије да користи огромну енергију на стварање идентитета. Зато све ствари које нису идентитет, био то остварен успјех у медицини, науци, техници, у литератури, било чему – то је надоградња. Зато он тако брзо успије, јер има добар темељ. Темељ је оно што је најважније, а Црква је ту да чува тај темељ. Наравно да је било тешко зато што је у тај темељ стално требало доливати нову крв и стално дограђивати нове кости. Али та нова крв и те нове кости су тај темељ увијек чиниле много, много квалитетнијим него што је био прије. Зато је могуће на том темељу увијек изградити и изграђивати славу и част и достoјанство и моћ и способност за живот.

Дакле, Херцеговина је Израиљска долина или Таворска гора или библијска земља. Можда би било најбоље да за крај кажемо да је Херцеговина једна библијска земља, а да је Херцеговац библијски човјек, да кажемо да је овај град у крилу Божијем и да је град који има такву историју и такав темељ, на којима се може саградити град који стоји на чврстом камену и коме никакве стихије овог свијета не могу наудити. Зато је важно да се налазимо у овом граду, у овом храму посвећеном светом Преображењу Господњем, васкрсењу, Христу. Kао што је рекао један млади Рус: „Видио сам овдје људе који воле Христа.“ Нема боље похвале за један народ.

Наравно да ми нисмо слијепи па да не видимо своје падове и своје гријехе, своје слабости, одустајања и немоћи, али оно што је важно јесте да постоји тај темељ сазидан на камену вјере Христове који не могу врата пакла оборити. У томе је одговор на питање како битишемо и како то наше биће има вољу да непрестано остаје и бива такво. Такав карактер сам видио код јеврејског човјека, код Грка, такав карактер има и словенски човјек. Али Херцеговци имају све то испреплетено и словенско и грчко и јеврејско, једном ријечју библијско предање, библијско осјећање и карактер, а то потврђују ове костурнице, ова стратишта, то потврђују ове цркве. На седамдесет хиљада људи у Херцеговини имате двјесто цркава. Свако село има своју цркву. Aли у ком времену и у каквим временима је то бивало? И то је стожер за који су се људи држали и помоћу ког су опстајали да их не однесе било каква бура и искушење овога свијета и живота у свијету.

По томе како народ овдје слави Божић, Васкрсење, Преображење, Богојављење види се колико је тај народ свјестан тог значаја Цркве. Може да буде владика или поп један од ових или један од оних, и не најбољи од нас или њих, али они знају да смо ми сви заједно Црква и зато и на Божић и на Богојављење, и на Васкрс и на Преображење, можемо да кажемо да цијели град слави. Tо опет за нас данас, за двадесет први вијек, није уобичајна стварност. Tог дана и тих дана престају све размирице, и ми макар на тај дан, за разлику од других, постајемо браћа и сестре, једна породица. И сви тако дишу. То можете да видите кад год дођете на Преображење и на било који други празник. Oдједном све постане једна душа. Као да се пшеница са ових поља прикупи, самеље и постане један хљеб који се приноси Христу Богу. Дакле једним срцем, једном душом, једним устима пјевамо Богу, Оцу и Сину и Светоме Духу, и то је вјера којом дишемо, којом се крећемо, којом постојимо на овом дивном Божијем рајском мјесту.

ЕПИСКОП ЗАХУМСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКИ И ПРИМОРСКИ ГРИГОРИЈЕ

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
19-02-2015, 01:54 AM (Последња измена: 19-02-2015 01:56 AM од херцеговац.)
Порука: #381
RE: Екуменизам
Ало,

када оптужујеш, онда и докажи!

Цитирај!


Оптужио си ме, сада докажи то што тврдиш!


(19-02-2015 12:47 AM)Шумадинац Пише:  Наравно, ниси изнео Православно исповедање вере, већ Артемијево и ''Борба За Веру''тј. њихово
јеретичко учење. И да се овде видети шта си све писао. Скочи па реци ''хоп''!

„Грађанска“ демократија отуда нуди избор свега и свачега, али себе а приори изузима од тог правила; она не допушта могућност избора између ње и ма ког алтернативног концепта.

[Слика: traktor.gif]
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
19-02-2015, 01:56 AM
Порука: #382
RE: Екуменизам
Ето ти о Херцеговини, шта ћеш боље и лепше!

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
19-02-2015, 01:57 AM
Порука: #383
RE: Екуменизам
(19-02-2015 01:54 AM)херцеговац Пише:  Ало,

када оптужујеш, онда и докажи!

Цитирај!


Оптужио си ме, сада докажи то што тврдиш!


(19-02-2015 12:47 AM)Шумадинац Пише:  Наравно, ниси изнео Православно исповедање вере, већ Артемијево и ''Борба За Веру''тј. њихово
јеретичко учење. И да се овде видети шта си све писао. Скочи па реци ''хоп''!

„Грађанска“ демократија отуда нуди избор свега и свачега, али себе а приори изузима од тог правила; она не допушта могућност избора између ње и ма ког алтернативног концепта.

[Слика: traktor.gif]
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
19-02-2015, 01:58 AM
Порука: #384
RE: Екуменизам
(19-02-2015 01:56 AM)Шумадинац Пише:  Ето ти о Херцеговини, шта ћеш боље и лепше!

Јок

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
19-02-2015, 01:59 AM
Порука: #385
RE: Екуменизам
(19-02-2015 01:54 AM)херцеговац Пише:  Ало,

када оптужујеш, онда и докажи!

Цитирај!


Оптужио си ме, сада докажи то што тврдиш!


(19-02-2015 12:47 AM)Шумадинац Пише:  Наравно, ниси изнео Православно исповедање вере, већ Артемијево и ''Борба За Веру''тј. њихово
јеретичко учење. И да се овде видети шта си све писао. Скочи па реци ''хоп''!

„Грађанска“ демократија отуда нуди избор свега и свачега, али себе а приори изузима од тог правила; она не допушта могућност избора између ње и ма ког алтернативног концепта.

[Слика: traktor.gif]
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
19-02-2015, 02:54 AM
Порука: #386
RE: Екуменизам
ПРАВОСЛАВЉЕ И ЗАПАД


Чињеница је да је српску историјску прошлост, као и садашњост, добрим делом одредио или определио географски положај Србије – раскрснице и границе најпре, између Источног и Западног римског царства, потом између Византије и Рима, односно православног и римокатоличког хришћанства. Појам, па и синдром који називамо "српска Византија", изговарајући је поносно, меланхолично или патетично, вечно је њихало обешено о небо, клатећи се под утицајем јаких а промењивих ветрова који дувају са обе стране изласка и заласка сунца. Српски чадор разапет у вертикали, између неба и земље, никад довољно учвршћен у хоризонтали Истока и Запада, обележен за свагда "су двије круне" краља Стевана Првовенчаног, измешане крви у Немањићкој лози, остао је до данас на ветрометини питајући се одакле је, где је, шта му ваља чинити. Посрћући под теретом неколико изгубљених косовских битака, заустављен у развоју вишевековним робовањем другој вери, а онда захукталог покушаја да са обе супротне стране хоризонта надокнади изгубљено, "српски Византинац" као да и данас остаје збуњен пред увек актуелним питањем: коме ћу се "царству привољети": небеском или земаљском, источном или западном?

Иако полазим од дубоко хришћанске мисли Солжењицина да је "Сваки, па и онај најмањи народ – непоновљив траг Божије замисли", тешко да ћу бити у стању да одговорим на неколико, за мене, битних питања, као што су: да ли је била и остала Божија промисао да Србија постане "златан мост", незаобилазан, племенит беочуг у размени духовних вредности Истока и Запада, или да себе, после најновијег искуства, одлучно сагледа као саставни део специфичне византијско-грчко-руске културе, или најзад, да се кроз "иглене уши" Србија удене у "нови светски поредак" онако како то овај "поредак" од малих земаља тражи, препуштајући танком слоју духовних људи Србије да се баве културом прошлости и православљем.

Поставио сам себи амбициозан задатак да на сажет начин одговорим на три нова питања: 1. у чему видим битну разлику између православне и западне римокатоличке и протестантске вероисповести; 2. које су битне критичке замерке упућиване православљу са Запада и од православља Западу и 3. има ли још места и времена за синтезу у перспективи будућности?

Тражећи да нађем, збиља, оне битне разлике у метафизичком, психолошком и социјалном доживљавању православља и западних вероисповести од стране тзв. источног и западног човека, без обзира на свесну религијску опредељеност "источног" и "западног" човека, намерно се нисам задржавао на већ одавно познатим догматским разликама опширно расправљаним у свим хришћанским догматикама (питање Filioque, на пример, употреба бесквасног хлеба у Евхаристији, целибатски или брачни положај свештеника, признавање светих тајни, однос према Богородици Марији, итд.).

Опредељујући се да највише говорим о религијском супротстављању православља и Запада, сматрао сам да су ове разлике, без обзира да ли су их народи на Истоку и Западу свесни, парадигма и за све остале супротности које су постојале и даље постоје између православља и Запада (политичке, економске, уметничке и друге природе). Склон сам да се због тога сагласим са савременим немачким теологом Хансом Кингом (H. Kьng) који је једном рекао: "Нема мира међу народима док га не буде међу религијама".

У чему се православље битно разликује од западног хришћанства?

1. Основна разлика између православља и протестантизма, према Максу Веберу, јесте у форми аскезе. Док на Западу имамо активну аскезу, делање људи као оруђа Бога, у православљу имамо контемплативан, спасоносан мистицизам у коме појединац није оруђе, него посуда божанског1. (Подвлачења Б. Ј.)

2. Православље учи да само као члан цркве човек упознаје Божију Реч и постаје саговорник Божији. Протестантска је мисао да човек може и треба, на властити страх и ризик, личним доживљајем да упозна Бога. Сергије Булгаков2 не одриче потребу и значај личног сусрета са Речју Божијом, али овај лични сусрет сматра могућим само у духовном сједињењу са Црквом, не у одвајању од ње, значи саборно, а ипак и индивидуално. Христос нас је учио да се Богу обраћамо не са "Оче мој", него са "Оче наш", уводећи самим тим свако људско "ја" у саборност "ми".

3. Док православна и римокатоличка црква Свето писми и Свето Предање схвата у њиховом јединству, као природно за црквену свест, не уклањајући и њихову разлику, протестантизам је, признајући само Свето писмо, одбацио Свето Предање, које према протестантима, због своје различитости има само релативно-историјски карактер и вредност.

4. "Ти си Петар, и на овоме камену сазидаћу цркву своју" (Мат. 16,18). У православљу, према Сергију Булгакову3 , Петров "камен" схвата се као вера коју је Петар исповедио и разделио свим апостолима, као унутрашње јединство праве вере и живота, док се у католичанству ове речи схватају као установљење спољашњег јединства кроз јединствену власт Петра у Цркви. Јединство Цркве у римском схватању јесте јединство управљања усредсређено у папиним рукама. То је духовна монархија, и то централистичког типа. Вера је схваћена као догматски континуитет и ауторитет. У православљу, "односи између Цркве и државе у Византији принципијелно су били одређени према типу 'симфоније', то јест узајамне сагласности уз независност сваке од области4 ". Нешто од овакве некадашње "симфоније" остало је у чежњивости данашњих православних цркава за што бољим успостављањем односа државе и цркве, чешће на штету цркве. Одвајање цркве је одавно чињеница коју је најзад прихватила и православна црква, јер одговара "и њеном достојанству и позиву", а што не одриче њен духовни утицај на све области живота у држави.

5. Према Џону Мајендорфу5, главна карактеристика источног хришћанства јесте у његовом етичком и социјалном ставу да човека посматра као већ искупљеног и прослављеног у Христу, а државу као Јустинијанову идеју "симфоније" између "божанских ствари " и "људских дела". Западно хришћанство је традиционално гледало на садашње стање људског рода реалистичкије и песимистичкије, посматрајући човека, до душе, жртвом крста искупљеног, али и даље грешног. Основна функција западне цркве је због тога била и остала да човеку постави обрасце у мишљењу а дисциплину у понашању, док је источна црква себе доживљавала као "мистични" организам задужен за "божанске ствари" са ограниченим институционалним структурама. Нагласак православне цркве на већ оствареној есхатологији објашњава недостатак директне одговорности за историју као такве.

6. Док се у православљу идеја унутрашњег јединства, заснованог на слободи и љубави, може према мишљењу руског религиозног философа Алексеја Хомјакова, најбоље је изразити појмом "саборност", којим се наглашава не само видљиво јединство људи на неком месту, већ и стална "могућност таквог јединства, другим речима, изражава идеју јединства у мноштву", римокатолици су, по мишљењу словенофила, хармонизацију јединства и мноштва свели на безусловни ауторитет "јединства", док се протестантизам придржава такве слободе, при којој потпуно ишчезава јединство Цркве. Претерана индивидуализација хришћанства у протестантизму довела је до тога да се уместо ауторитета цркве јавља ауторитет разума и доминација философског рационализма.

7. Православље са својом мистиком и есхатологијом има максималистички карактер, позивајући верника на светлост, обожење, нову заједницу створену од Духа у Христу, позивајући га у исто време на слободу. Насупрот оваквом православном максимализму, који поставља вернику директан захтев остварења Христове речи: Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески, стоји легалистички и пробабилистички карактер римокатолицизма, пуританистички морализам протестантизма и релативизам савремене "етичке ситуације".

Критичке замерке упућиване западној цркви од православних

1. Када римокатолици говоре да је папа глава Цркве и "намесник" Христов на земљи, онда православни религиозни мислиоци6одговарају да је оваква идеја бесмислена, јер Христос је глава Цркве и не може имати свога намесника.

2. Присуство спољашњег непогрешивог ауторитета у Цркви, којим се тако поноси римски католицизам, неспојив је са личном слободом у Цркви.

3. Иако уопштена, поразно је тачна критика западног хришћанства упућена од православног руског теолога у Паризу Павла Евдокимова7 , Хришћани су, по њему, учинили све што су могли да стерилизују Јеванђеље. Данашњи хришћани су јеретици у својој егзистенцији, каже Евдокимов, а њихова теологија је теологија евнуха; чак и онда када је коректна, она запањује одсуством сваког живота. Ако је хришћанска со на Западу збиља постала бљутава, остаје нам да верујемо да је у православљу она и даље задржала свој првобитни укус Христове хране.

… и православљу са Запада

1. Црква је, у православљу, према Ернесту Бенцу8, протестантском теологу у XX веку, увек у опасности да у односу на државу изгуби своју унутрашњу слободу. Друга стална опасност за православну цркву је национализам, односно филетизам, као вид црквеног национализма.

2. Православна црква, превише усмерена према оностраном, као да повремено напушта свет доживљавајући га на дуалистички начин, као борбу добра и зла, при чему је материјални свет препуштен привремено "кнезу овог света", против кога се човек може само појединачно да бори. Улазећи у опасност литургијског изолационизма, и приближавања монофизитизму, православна црква као да се одрекла дужности остваривања хришћанске етике унутар друштвеног живота, привреде, политике и културе. Речју, под притиском политичког развоја, православље је прибегло једностраном вредновању оностраног, одричући се обликовања света у Христовом духу, односно човека као "сарадника Бога". Ове замерке упућене православљу понајбоље формулише један од најпознатијих православних теолога данас, Џон Мајендорф, овако: "Православно хришћанство има своја сопствена искушења: искушење да побегне из света, да се понаша као да га се тиче историја, искушење да прихвати неку врсту наивног фатализма уздајући се у божанску Промисао, али као да не зна за стварну демонску моћ у историји."

3. Због недовољног или никаквог рада са својим народом, од стране махом недоученог православног свештенства, овај народ је, првенствено на Балкану, са изузетком Грчке и Румуније, недовољно црквен, тј. везан је за цркву првенствено преко старих, махом паганских обичаја или ритуала; у свесном и подсвесном животу народ је много више обузет магијско-анимистичко-традиционалним начином мишљења и живљења, него што је стварно упознат са суштином хришћанства. Проблем охристовљења, рекло би се, вечно паганске душе људи, остао је, уосталом, проблем за све три хришћанске цркве, али можда највећи за православну цркву.

4. У православним манастирима кроз векове тражио се пут спасења у литургији, мистицизму и контемплацији, па тако ови манастири нису били погодно тле за развој науке, за разлику од западних монашких редова (нарочито бенедиктанаца, фрањеваца, доминиканаца) који су погодовали развоју науке. Ова иста примедба могла би да се односи и на развој уметности унутар западног хришћанства, односно православља (нарочито сликарства и музике).

Покушај Синтезе и перспективе будућности

Из споменутих и овде довољно неспоменутих разлика, некада се заиста чини битних, између православља, римокатолицизма и протестантизма, у пракси и теорији хришћанског учења, разлике које постају све разумљивије што се подробније бавимо појединим историјским епохама у којима се хришћанство развијало (западно хришћанство, хуманизам и ренесанса, Византија и Русија, хришћанство на Балкану), и нарочито после брижљивије психолошке анализе римског и грчког, односно византијско-словенског духа народа који су носили терет хришћанства кроз векове, поставља ми се питање синтезе, могућности или неопходности међусобног допуњавања. Претпостављам, заправо, да је закон енантиодромије, а онда и феномен комплементарности, као и познати принцип cointidentio oppositorum, универзалан закон живота, јер се може открити и применити како у манифестацијама психичког живота човека, као што су показивања рационалне и ирационалне функције његове, затим човеков интровертован и екстровертован став, или однос између мушкарца и жене, тако и у испољавању различитих физичких и психичких особина појединих раса, народа и друштвених заједница. Када је реч о разликама у хришћанском исповедању једног Бога и једног Богочовека Христа, односно Свете Тројице, међу римокатолицима, протестантима и православним људима и народима, узимајући у обзир све историјске и антрополошке неминовности разлика међу њима, не изгледа ми немогуће и неизводљиво њихово међусобно приближавање и допуњавање. Одбацујући у потпуности сваки сумњиви синкретизам, а поготово сваки бесмислени "синтетички коктел" различитих а специфичних састојака појединачних учења поменутих вероисповести, прихватајући особитост и посебност православља, римокатолицизма и протестантизма, као део Божијег Промисла у историји и стваралачки изазов народима у напредовању њихове сопствене индивидуације, заступам уверење у могућност, па и неопходност, управо на крају једног миленијума, узрастања све три хришћанске вероисповести до "мере и раста пуноће Христове". Овакво приближавање и допуњавање могуће је остварити тек темељним међусобним упознавањем настанка, раста и садашње ситуације у римокатоличкој, православној и протестантској цркви. Не изгледа да су услови за овакво међусобно упознавање и приближавање погодни. А када ће бити и да ли ће уопште некада бити погодни? Зар су били погоднији у време Карла Великог, када је овај јавно исповедао Filioque, или када су византијски цар и патријарх анатемисали папу Николу I двеста година пре званичне поделе цркава 1054. године, када су пољски католици "огњем и мачем" ширили своју веру у православној Украјини у VII веку, или је време упознавања и дијалога сазревало после усташких покоља на Балкану средином и крајем XX века? При свему томе, питам да ли треба сачекати да хришћанска црква у целини буде највише угрожена неком другом инванзивном расом (жутом, на пример) или религијом (исламом) и да се спусти, поново, као некада у првим вековима хришћанства, у катакомбе, па да се тек онда пробуди свест код свих хришћана света о потреби уједињења и заједничке одбране у име распетог и васкрслог Христа?

Подсећајући на општепознати принцип привлачења супротности и њиховог међусобног плодног утицаја у историји култура разних народа, али и у психолошком животу појединачних људи, као приврженик Тојнбијеве теорије о "изазову и одговору" у збивањима историје света, наводим мишљење Јежи Новосјелског9, једног од највећих пољских сликара данас православне вере, који пише: "Све суштинске одлике уметничке, културне, духовне свести Византије увек се активно испољавају тек у контакту са западним опозиционим елементима. Сваки контакт византијске свести са западном свешћу нечувено је културнотворачки плодан."

Не могу ни данас друкчије да замислим духовни судар или сусрет православне византијско-словенске културе са Западом, него као стваралачки плодан и за једну и за другу страну хришћанства света. Аналитичкој култури Запада неопходна је била у прошлости и остала у садашњости, синтетизујућа култура источног хришћанства, али и обратно. Западна и источна култура чине јединство и није их могуће замислити једне без друге. да ли је могуће предосећати трагедију за обе ове културе данас, претпостављајући да се спушта нова "гвоздена завеса" између Истока и Запада, овога пута спуштена од стране Запада? Или се ова "завеса" спушта само испред Србије?

Пођимо сада од неких конкретних предности и специфичности сваке од три хришћанске вероисповести о којима је овде реч. Сергије Булгаков10 тачно примећује: "Свака од историјских грана васељенског хришћанства има свој нарочити дар који је посебно издваја: католичанство – организаторски дар власти и организације, протестантизам – етички дар животне и интелектуалне честитости, православним народима дато је виђење умне лепоте духовног света". Зар није могућно, питам се, да се протестантска етика у свакодневном животу, која је осим позитивних вредности подстакла и негативне појаве, развијајући прекомерни капиталистички егоизам, облагороди православном софиологијом; или, да се наглашено властољубиви римокатолички рационализам ублажи православно "молитвом срца"; или, да се православно потцењивање рационалног и реалног у свакодневно животу, што православне одводи у опасни политички и економски ирационализам и индивидуални анархизам, исправи неговањем боље организованости, али и просвећивања унутар православне цркве и православних народа! Булгаков11 се позитивно односи према једној оваквој могућности када пише: "У потпуности је могућно да ће се и православље окренути лицем према свету у већој мери него што је оно то чинило; овоме зове црквена историја. Али, остаће његов духовни тип."

Сматрам значајним овакво виђење Сергеја Булгакова управо због тога што је православље до сада, из више објективних и субјективних разлога, остало по страни од историје, пролазећи кроз њу, по речима Булгакова, "као кроз мрачан и празан ходник ка Царству Небеском". Потцењујући историјска збивања и своју улогу у њима, очију и срца тајанствено уперених у есхатолошки крај жалосне историје палог човека, православље се одувек опасно приближавало манихејству и монофизитизму. Ми се можемо сложити са руским религиозним философом Максимом Тарајевим када каже да "Јеванђеље дела у историји, али не за историју"12, као и са дефиницијом хришћанске Цркве "као мистичног тела Христовог које је надисторијско". Ипак, да не изгубимо из вида да хришћанство није ванисторијско. Историја, међутим, треба да буде позитивно схваћена, као позорница на којој ваља да дођу до изражаја сви актери богочовечанске драме, као и све потенцијалне могућности ових актера. Лично спасење човека није могуће без његове активне и саборне ангажованости која захтева не само религиозни однос појединаца "ја и Бог", већ и етички, али и просветитељски буберовски однос "ја и ти".

Осећајна религиозност у православљу, примећују протестанти13, није довољно развила у народу способност гледања стварности овога света и његовог мењања. Самим тим недовољно је и одговорности човека у социјалном старању, рационалног систематизовања и уобличавања властитог начина живота, па према томе и економског и друштвеног живота. Над православним светом, који је рационализам и рационализацију често изједначавао са безверјем, владају ирационалне силе које утичу на економску свакидашњицу. Необуздана тежња за зарадом код православаца има обележје нагона за стицањем који се задовољава свим средствима. Недостаје хришћанско схватање професије и захтев за уздржаним начином живота, какав воде управо најбогатије земље света: Швајцарска, Шведска, Енглеска.

Сматрам значајним и полемике вредним Веберово разликовање "оруђа Бога" и "посуде Божанске", у практичном и контемплативном животу протестаната и православних. Не видим, ипак, зашто би ова разлика била апсолутна. Зар човек није и посуда и оруђе Божије увек онда када је пасивна и активна страна људског бића у односу на Бога како ваља, једна према другој постављена (vita activa et vita contemplativa)? Остати у току целог живота првенствено посуда која прима божанску храну као Божију Благодат значило би одрећи активну човекову улогу у борби светлости и таме, у сведочењу Христове Истине. Постати, с друге стране, само оруђе Божије, пренаглашавањем активне улоге човека у свету, носи опасност преузимања Божије улоге на себе, постајањем човекобогом који се горди могућношћу радикалног мењања света и природе. Не може се одрећи да ону прву опасност, потцењивања улоге активног Божијег сарадника и ствараоца обдареног Духом Светим, нису сасвим избегли православни народи; ову другу опасност, радикалног, већ и демонизираног активизма западних људи, који су на путу да забораве и посуду и оруђе које им је од Бога дато, нико више не може да негира. Још једном да се упитамо, зашто човек не би могао бити и посуда и оруђе Божије, када он то заиста јесте у својој суштини, бар за све религиозне људе света!

Када је реч о Западу, нема сумње да и поред привидног тријумфализма, с којим данас заједно иступају и римокатолици и протестанти, унутар језгра, и то елитног језгра обе западне цркве, постоји развијена свест о мањкавости и једностраности досадашњег историјског пута обе западне цркве: римокатоличке, као ауторитарне и властољубиве црквене монархије, и протестантске, као цркве у којој је етика у потпуности истиснула и заменила веру у распетог и васкрслог Христа, унутар које цркве пријављивања и објављивања нових секти непрекидно трају. Ако је тежња ка васељенској Цркви и свеопштем јединству општа чежња и потреба све три хришћанске цркве, а претпостављам да ће ова тежња убудуће бити све већа, онда је Сергије Булгаков још једном у праву када смело пише да "народи данас траже православље, често за то и не знајући"14. Да би се православље, међутим, заиста и открило народима, оно мора и само да претрпи промене и то не да мења свој драгоцени садржај – непомућен Христов лик – већ да мења форму или, да се сликовитије изразим, да другачије подешава рам Христове иконе. Само у том смислу можемо прихватити и поздравити Булгаковљеву поруку да "православље не само да још није себе исказало, него тек започиње себе да изражава на језику савремености и за савремени свет" (подвукао Б. Ј.). Било би погрешно и штетно за православље да себе сматра савршеним и потпуним, заборављајући да је "несавршеност својствена Цркви на основи неисцрпивости њене дубине" (Булгаков), а занемарујући, такође, чињеницу њене релативне историјске незрелости. Ако православље, па и словенски свет, заиста може и треба у будућности да исправи и ублажи оштре гребене протестантског распршивања и римокатоличког униформизма и тако донесе Западу, према речима Достојевског, "новог Христа", јер је православље најпотпуније сачувало јединство Предања и Христов лик у човеку, онда се оваква Божија Благодат може излити на православље тек када се постигне, не само релативно јединство и сагласност међу самим православним црквама, већ и када свест о величини и значају православља буде достигла, у православним народима, онај степен развоја у току којег све већи број индивидуа постају личности. Јер као што је Џон Мајендорф тачно приметио: "Једино личности могу бити чланови Христове Цркве"15.

Српска православна црква или, како се до почетка XX века чешће називала, православна српска црква, може и треба да нађе своје место, не само у будућој хармоничној заједници свих православних цркава, већ и у својој, од стране духовно просветљених умова Србије, претпостављеној мисији "златног моста" између Истока и Запада. Српска црква ову своју мисију може успешно да обави коренитом реформом свога застарелог црквеног школства, подизањем општег образовања свештеничког и монашког подмладка, савременијом организацијом целокупног црквеног живота и његовог функционисања, личним трудом и радом сваког српског духовног човека, лаика и клирика на хришћанском просвећивању српског човека, што је све могуће постићи под условом развијене свести о својој православној, а онда и српској црквеној и историјској прошлости, пре свега оној византијској, и потом, што је најзначајније, са пуном, јер и доживљеном вером у Христа Господа, који нам даје неисцрпну наду и љубав и за овај и за онај свет. Хришћански крст, па и православни српски крст, уистину се састоји из једне вертикале, то је његова мистичко-аскетска страна унутарње делатности подвига, тиховања и сабирања духа у доживотном процесу обожења (theosis), и једне хоризонтале – човеково припадање земљи, на којој човек служи божанску природу и друге људе.

ВЛАДЕТА ЈЕРОТИЋ

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
19-02-2015, 08:05 AM
Порука: #387
RE: Екуменизам
ЗАШТО ЈЕ ДОГМАТИКА АВЕ ЈУСТИНА ПОПОВИЋА ИЗБАЧЕНА СА БОГОСЛОВСКОГ ФАКУЛТЕТА А УБАЧЕНА ЗИЗЈУЛИСОВА?

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Посети веб страницу корисника Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
19-02-2015, 11:05 AM
Порука: #388
RE: Екуменизам
(19-02-2015 01:59 AM)херцеговац Пише:  
(19-02-2015 01:54 AM)херцеговац Пише:  Ало,

када оптужујеш, онда и докажи!

Цитирај!


Оптужио си ме, сада докажи то што тврдиш!


(19-02-2015 12:47 AM)Шумадинац Пише:  Наравно, ниси изнео Православно исповедање вере, већ Артемијево и ''Борба За Веру''тј. њихово
јеретичко учење. И да се овде видети шта си све писао. Скочи па реци ''хоп''!

„Грађанска“ демократија отуда нуди избор свега и свачега, али себе а приори изузима од тог правила; она не допушта могућност избора између ње и ма ког алтернативног концепта.

[Слика: traktor.gif]
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
19-02-2015, 03:54 PM
Порука: #389
RE: Екуменизам
ХРИШЋАНИН НЕ ТРЕБА ДА БУДЕ ФАНАТИК


Питао сам једном неког човека: „Шта си ти, борац за Христа или борац за кушача? Знаш ли да постоје борци за кушача?“ Хришћанин не треба да буде фанатик него да воли све људе. Онај ко се без расуђивања разбацује речима, па макар биле и исправне, чини зло. Познавао сам једног благочестивог писца који се мирјанима увек обраћао врло суровим језиком, који је, међутим, тако дубоко продирао да их је до сржи потресао. Једном ми рече: „На једном скупу сам једној госпођи рекао то и то.“ Али начин на који јој је то рекао, сасвим сигурно ју је дотукао. Увредио ју је пред свима. „Пази“ рекох му,“ти на људе бацаш златне венце са дијамантима, али тако како их бацаш, разбијаш им главе, не само оне осетљиве, него и тврде“ Не бацајмо се камењем на људе… у име хришћанства. Онај ко разобличује неког грешника пред другима, или са страшћу говори о некој личности, тога не покреће Дух Божији, него… други неки дух. Етос Цркве је љубав: разликује се суштински од правничког. Црква на све гледа са дуготрпљењем и гледа да помогне свакоме, што год да је учинио, колико год да је грешан.
Код појединих побожних хришћана видим неку чудну логику. У реду је њихова побожност, добро је њихово настројење према добру, али им је потребно и духовно расуђивање и ширина, како њихову побожност не би пратила ускогрудост, тврдоглавост (како народ каже: арбанашки инат). Основа свега је духовност, а из ње произлази духовно расуђивање, јер иначе остаје на штуром „слову закона“, а „слово закона убија“. Онај ко има смирења никада неће себе постављати за учитеља другима; такав човек више слуша и кад бива упитан за мишљење, одговара смирено. Никада неће рећи „ја“ него „помисао ми каже“ или „Оци кажу“, односно, говори као ученик. Онај ко мисли да је способан да исправља друге има много самољубивости у себи.

СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ СВЕТОГОРАЦ

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
19-02-2015, 04:58 PM
Порука: #390
RE: Екуменизам
ЗАШТО ЈЕ ДОГМАТИКА АВЕ ЈУСТИНА ПОПОВИЋА ИЗБАЧЕНА СА БОГОСЛОВСКОГ ФАКУЛТЕТА А УБАЧЕНА ЗИЗЈУЛИСОВА?

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Посети веб страницу корисника Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
19-02-2015, 05:15 PM
Порука: #391
RE: Екуменизам
(19-02-2015 11:05 AM)херцеговац Пише:  
(19-02-2015 01:59 AM)херцеговац Пише:  
(19-02-2015 01:54 AM)херцеговац Пише:  Ало,

када оптужујеш, онда и докажи!

Цитирај!


Оптужио си ме, сада докажи то што тврдиш!


(19-02-2015 12:47 AM)Шумадинац Пише:  Наравно, ниси изнео Православно исповедање вере, већ Артемијево и ''Борба За Веру''тј. њихово
јеретичко учење. И да се овде видети шта си све писао. Скочи па реци ''хоп''!

„Грађанска“ демократија отуда нуди избор свега и свачега, али себе а приори изузима од тог правила; она не допушта могућност избора између ње и ма ког алтернативног концепта.

[Слика: traktor.gif]
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
19-02-2015, 09:14 PM
Порука: #392
RE: Екуменизам
Улази се у пост,

вријеме је да се прекида!

„Грађанска“ демократија отуда нуди избор свега и свачега, али себе а приори изузима од тог правила; она не допушта могућност избора између ње и ма ког алтернативног концепта.

[Слика: traktor.gif]
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
Одговори 


[-]
Podeli (Prikazi sve)
Facebook Linkedin Twitter Digg

Скочи на Форум:


Корисник(а) прегледа ову тему: 1 Гост(а)