Одговори 
 
Оцена Теме:
  • 3 Гласова - 5 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
ГУБИЦИ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ЖАНДАРМЕРИЈЕ У СУКОБИМА СА КАЧАЦИМА И КОМИТАМА 1918–1934.
20-11-2013, 05:03 PM
Порука: #1
ГУБИЦИ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ЖАНДАРМЕРИЈЕ У СУКОБИМА СА КАЧАЦИМА И КОМИТАМА 1918–1934.
ГУБИЦИ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ЖАНДАРМЕРИЈЕ У
СУКОБИМА СА КАЧАЦИМА И КОМИТАМА 1918–1934.


Мр Владан ЈОВАНОВИЋ
Институт за новију историју Србије

Цитат:АПСТРАКТ: У раду је на основу извора државног порекла извршен
пре глед људских губитака које је имала жандармерија југословенске
краљевине приликом окршаја са наоружаним групама качака и
комита на простору Македоније, Косова и Метохије

Утврђивање броја људских жртава у конкретним историјским си-
туацијама, због своје погодности за разне врсте злоупотреба, често може
сузити могућности објективног свођења биланса. Стога је, поред неза-
хвалног изношења квантитативних судова, подједнако важно посветити
па жњу вредновању историјских извора (контроверзних статистика) и пре-
ва зилажењу проблема који настају њиховим манипулисањем. Овога пута
смо се определили за људске губитке на оној страни за коју постоји нај-
више доступних информација, а то су државни органи, или прецизније,
жандармерија Краљевине СХС/Југославије. Покушај утврђивања броја
жртава на страни наоружаних група, конфронтираних тадашњем државном
систему, као и међу цивилним становништвом угрожених области био би
један од наредних корака.
Нестабилне југословенске границе према Бугарској и Албанији,
проблем наоружаног (албанског) становништва, бујање качачког и комит-
ског покрета и опште незадовољство народа економским приликама допри-
нели су да југословенска жандармерија има прилично незахвалну улогу на
простору Македоније, Косова, Метохије и Санџака. Широки опсег њених
послова који се често преплитао са ингеренцијама полицијских и војних
снага, хронични кадровски проблеми и висок степен слободе жандарма у
ad hoc одлучивању, учинили су ову формацију крајње непопуларном међу
становништвом. Са друге стране, присуство две трећине њеног састава на
југоистоку Краљевине СХС допринело је привременом сламању качачког
покрета на Косову и сузбијању комита у Македонији. Судећи према губици-
ма у људству, може се рећи да је највишу цену пацификовања „новоослобо-
ђе них области” платила управо жандармерија, чије су потере биле изложе не
синхроној акцији албанских и бугарских чета. Непримерен однос жан дар ма
према становништву, које је по инерцији идентификовано са „јата цима” и
непријатељима државе, додатно је заоштравао постојеће антагонизме , при
чему треба нагласити да су кључни проблеми службе лежали у цивилним
управним центрима који су командовали жандармеријом.
2
*
Након оснивања југословенске државе качачки покрет Албанаца на
Косову и Метохији се из „одметништва” трансформисао у брутални вид
непризнавања друштвено-политичке стварности, док је непрекидно убаци-
вање одметничких група из Албаније било саставни део италијанско-албан-
ског плана за дестабилизацију Краљевине СХС. Акцијама качака руководио
је Косовски комитет из Скадра преко обавештајне централе у Ђаковици, а
потом са југа Италије, уз нескривену италијанску подршку. Југословенска
влада је у више наврата покушала да са владом у Тирани постигне договор
о коначном обрачуну са качацима Бајрама Цурија и Хасана Приштине,
као и о протеривању бугарских комита и присталица ВМРО из Албаније.
Међутим, качачке и комитске групе су очито служиле Тирани као погодан
инструмент за утицање на Комисију за разграничење, иако је југословен ска
страна очекивала да ће се Ахмед Зогу, у знак захвалности својим „патро-
нима” из Београда, одужити макар уништењем качачких група дојучера -
шњег непријатеља Бајрама Цурија. Напротив, у Албанији су несметано бо-
равили и прваци ВМРО који су организовали комитске чете за прекограни-
чне упаде у Македонију.
3
Ситуација је додатно искомпликована после де-
ветојунског преврата 1923. када су пучисти у Софији свргли бугарског председника Александра Стамболијског. С обзиром на кључну улогу Тодора
Александрова у пучу, југословенским званичницима је постало јасно да ће
се појачати и комитска делатност у Македонији, те је у лето 1923. гранична
служба према Бугарској и Албанији подигнута на највиши ниво.
4 На по-
дручју јужне Италије било је сконцентрисано језгро албанске емиграције
која је 1922. уз активно учешће италијанских официра и обавештајаца
преговарала са вођама ВМРО и црногорских сепаратиста о образовању
заједничког комитета који би управљао трансфером терористичких група
у Југославију.
5
Почетком 1924. представници ВМРО и Косовског комитета
су се договорили о истовременом убацивању комита и качака и омеђили
простор за деловање: вођама комитског покрета припала је територија јужно
од Качаника, док је северно од овог места требало да делују качаци.
6
Највећи проблем за власти Краљевине СХС представљали су ка-
чаци Азема Бејте у дреничком крају који су са доста самопоуздања изво-
дили пљачкашке походе и оружане нападе на државне институције. Слаба
координација жандармерије и војске продубила је стање анархије, па су
војне и цивилне власти у неколико наврата 1920. предлагале увођење ван-
редног стања, али и екстремне мере које су се кретале од интернирања
качачких породица и конфискације њихове имовине, до оснивања преких
судова и егзекуција „на видљивом месту”.7
Проблеми са неефикасном
жан дармеријом навели су југословенску државу да током 1920/21. стави у
своју граничну службу чете „организованих Арнаута” (тзв. привремене жан-
дарме), али је међу њима веома брзо дошло до расула, упркос солидним
платама које су примали из каса Косовске и Вардарске дивизијске области.
8

Септембра 1922. Министарски савет је одобрио формирање 20 „летећих
одреда” за гоњење албанских качака и бугарских чета, при чему је свака
армијска област била дужна да жандармеријској бригади у Скопљу стави на
располагање одређен број људи и технику.
9
Прве две године Краљевине СХС број жандарма у Македонији није
прелазио 1.700 људи, иако је стање безбедности према албанској и бугарској
граници било критично. Већ 1921. број присутних жандарма значајно ра-
сте, да би 1928. достигао читавих 8.000, тј. две трећине целокупног састава
Већина бугарских и македонских историчара се позива на податак да је
1923. број специјално организованих лица за борбу против комита износио
25.000 људи, те да је у Македонији било сконцентрисано 40.000 припад ни -
ка војске и 10.800 жандарма.
10 Према сазнањима М. Бјелајца, све до 1925.
го дине жандармерија Краљевине СХС је задржала број од 21.000 жандарма,
при чему је на југу, осим команде пука у Скопљу, постојао и додатни ба та-
љон на територији Брегалничке дивизијске области.
11 Средином 1931. југо-
сло венска жандармерија је бројала 18.203 жандарма (од тога 442 официра
и 35 војних чиновника) и 2.499 полицијских извршних службеника, а
поред тога, држава је 1919–1934. године потрошила 173 милиона динара за
финансирање 1.200 жандарма који су обезбеђивали вардарску пругу.
12 Током
1934. састав жандармерије је незнатно редуциран захваљујући „добро вољ-
ној сарадњи грађана”, али свакако и услед ликвидације комитског покрета
у самој Бугарској. Штавише, модел народне милиције је предложен и за
северозападне делове Југославије.
13
Решеност жандармерије да зарад државних интереса буде спремна
и на људске жртве – како међу непријатељским тако и у сопственим редо-
вима, па и међу цивилима – демонстрирана је у више наврата. Поред тек-
стова у Жандармеријском календару и Полицији којима су припадници
слу жбе психолошки припремани за најтежа искушења, бескомпромисне
поруке стизале су и са највиших руководећих позиција. Присећајући се
своје некадашње функције скопског великог жупана, генерал Јован Нау-
мовић, тада у својству команданта жандармерије, каже: „Кад је била у
питању држава, ја сам сасвим строго поступао, јер нисам питао колико ће
глава пасти. Да је пало и пет стотина глава, не би било ништа за ову државу,
само да се она одржи.”14 Љуба Давидовић је 1923. у парламенту истицао
како је у борби за ослобођење Македоније изгубио сина јединца, да би пет
година касније на истом месту закључио како „15.000 македонских глава”
за очување југословенске управе не би требало да представља неки про-
блем, пошто је за успоставу српске власти у Македонији положено 150.000
људских живота!?15
Иако је македонска емиграција 1920. године понављала пред ме-
ђународном јавношћу да су старе комитске методе борбе против власти
одавно напуштене, утисци о мирољубивости и политичком такту ВМРО ни-
су били убедљиви. Холандски писац Ван ден Долард је током четворомесе-
чног боравка у Бугарској приметио да су „амерички гангстери Ал Капоне и
покојни Џек Дајмонд просто бедници, кад се сравне са вођама Комитета”.
Тројица адвоката који су се вратили из бугарског егзила сведочили су о стра-
ху Ванча Михајлова од народне милиције у Македонији, преневши узгред и
поруку Тодора Александрова: „Убиј петорицу, па ће те се после бојати пет
стотина”.16 И заиста, неколико комитских напада је обележило двадесете го-
дине снажно одјекнувши у јавности: убиство капетана Еугена Модерчина и
петорице жандарма (мај 1922), масакр сељака у Сушеву (септембар 1922),
ликвидација 23 мештана Кадрифалкова (јануар 1923), убиство осам војника
и двојице жандармеријских старешина у Тонатарцима (март 1923), егзеку-
ција Спасоја Хаџи-Поповића, власника битољских новина (јул 1926), атентат
на генерала Михајла Ковачевића у Штипу (октобар 1927), убиства пред-
седника општинског суда у Ђевђелији (децембар 1927) и Велимира Прели -
ћа, правног саветника скопског великог жупана (јануар 1928), неуспели атен -
тат на високог функционера полиције Жику Лазића у Београду (јун 1928),
затим десет терористичких напада на јавне зграде у којима је убијено и
рањено 94 лица, те 28 бомбашких напада на железничке пруге Цариброд–
Ниш и Врање–Скопље–Ђевђелија. Постављање „паклених машина” најче-
шће су изводили пребези при повратку за Бугарску и тиме наносили значајне
губитке жандармеријским јединицама које су обезбеђивале вардарску пру-
гу.
17 И почетком наредне деценије настављени су напади на јавна места, па
су марта 1930. испред једне струмичке кафане двојица комита ликвидирала
стражара и бацила бомбу од које је рањено 16 људи, док је октобра исте
године у Охриду убијен жандармеријски наредник.
18
Са друге стране, Иван Катарџиев сматра да је у периоду 1919–1929.
на подручју Македоније југословенска власт инспирисала или извршила
преко 1.500 политичких убистава, при чему је у време појачаних дејстава
комитских чета у Повардарју било 54.700 људи под оружјем.
19 У покушају
да скрене пажњу Друштва народа на ситуацију у Вардарској Македонији
Димитар Влахов је 1930. објавио текст у Бечу тврдећи да је од 1918. кроз
затворе прошло 25.000 Македонаца и да је петина осуђена на дугогодишњу
робију.
20 Подаци које је пренео један хрватски лист говоре да су прве три године југословенске управе у Македонији резултирале убијањем 742 ли-
ца, рушењем 50 џамија и 6.344 куће и темељним спаљивањем 132 села из
којих се 55.068 људи одметнуло у хајдуке!
21 Пример сурове одмазде може
илустровати случај из јануара 1922. када је комитска чета извршила масакр
над мештанима колонистичког насеља Кадрифалково, а годину дана касније
ликвидирала десеторицу војника и жандарма у селу Тонатарци. Влада Кра-
љевине СХС је у знак одмазде ангажовала шефа Удружења против бугар-
ских бандита Добрицу Матковића, који је већ 2. марта 1923. послао пот пу-
ковника Радића у село Гарван. Резултат ове акције био је масакр 56 старијих
мештана који су страдали у митраљеској ватри. Љуба Давидовић је у пар-
ламенту говорио о двоструко мањем броју жртава, али када је народни
посланик Светозар Ђорђевић покушао да уђе у село и утврди истину, власти
су га на све начине ометале у тој намери.
22
У таквој анархији простор Македоније и Косова је био крајње не по-
пуларан за сваку врсту државне службе, па су у Вардарску бановину углав-
ном стизали жандарми по казни (са кривичним досијеима или наклоњени
опозиционим странкама). Већина жандарма хрватске националности која
се одважила да званично затражи прекоманду је као мотиве наводила не-
здраву климу у Македонији, неподношљиве услове на албанској граници,
честе оружане акције против комита и качака, али и немогућност напредо-
вања у служби.
23 Начелник Министарства унутрашњих послова Мирко Рал-
чић је и крајем тридесетих година био затрпан молбама хрватских и сло-
веначких жандарма да се преместе са Косова и из Македоније у Савску
бановину. Ипак, најчешће ургенције односиле су се на српске жандарме из
Шумадије и Мачве који су посредством утицајних политичара покушавали
да добију прекоманду у свој завичај.
24
*
Расположиви извори нису пружили поуздане податке о жртвама ме-
ђу самим одметницима и цивилним становништвом угрожених области,
баш као што се ни број погинулих жандарма и војника није могао узети без
ре зерве, иако државни подаци потичу махом из полиције и жандармерије.
Уочена је недоследност државних органа у представљању броја жртава, којаје често изазвана околностима под којима су ти подаци саопштавани, самим
тим и мотивима за изношење информација у јавност. Посебан проблем
приликом покушаја утврђивања броја страдалих у сукобима са албанским
качацима био је тај што су збирне процене укључивале и последице борби
са комитским четама у Македонији. Један од ретких приказа броја жртава
качачких и комитских напада потиче из Министарства иностраних послова
и очито је био намењен међународној јавности:
Губици жандармерије у сукобима са качацима и комитaма 1919–1933.
YEAR KACACI (individual brigands) KOMITADJIS (bands)
KILLED WOUNDED KILLED WOUNDED
Offi cers Men Offi cers Men Offi cers Men Offi cers Men
1919 - 30 - 29 - - - -
1920 2 77 - 55 - - - 6
1921 1 21 - 22 - - - 2
1922 - 18 - 11 1 16 - 4
1923 - 40 - 18 1 11 - 2
1924 1 56 - 19 - 30 - 11
1925 - 10 - 7 - 4 - 1
1926 - 12 - 3 - 2 - -
1927 - 8 - 9 - 1 - 14
1928 - 5- 4- - - -
1929 - 1- 1- 2- -
1930 - 1- - - 2- -
1931 - 1- - - 1- -
1932 - 1- - - 1- -
1933 - 6- - - - - -
TOTAL 4 277 - 178 2 70 - 41
AJ, 37-22-174, l. 330, Losses in offi cers and men of the Corps of Gendarmerie
Овај документ показује да су губици жандармерије у сукобима са
комитским четама износили 70 жандарма и два официра, док је 41 жандарм
био рањен, из чега се може наслутити да је качачки покрет био далеко опаснији
по југословенску жандармерију. Према броју страдалих жандарма посебно
се издваја 1924. година, што коинцидира са заједничком акцијом војске и
жандармерије приликом гушења побуне у Дреници.
25 Подаци министра
унутрашњих дела из периода кулминације албанског покрета говоре да
је само од 1918. до 1923. године у покрајини Јужној Србији погинуло око
600 жандарма.
26 Сходно информацијама помоћника команданта Друге жан-
дармеријске бригаде, у акцији разоружавања косовско-метохијских округа
1920. године је учествовало 1.666 жандарма из редовних посада, али се
осим петорице војника 21. пука не спомињу жртве међу жандармеријом.
27
Арчибалд Рајс је кроз причу о последицама деловања комитских чета
провукао податак о 300 убијених „истакнутих мештана” до 1923. године и
око 3.000 погинулих војника и жандарма!
28
Публикација намењена самим жандармима намеће сасвим другачи-
ју слику исхода сукоба са качацима и комитима, иако је период 1929–1933.
важио за „безбеднији”. Ови подаци се драстично разликују од оних у прет-
ходној табели, па су бројеви погинулих и по неколико десетина пута већи.
Тако испада да је у пет „мирнијих” година током 151 сукоба погинуло 78 и
умрло 524 жандарма, тј. да су 602 жандарма изгубила живот:
Број страдалих жандарма 1929–1933.
ГОДИНА 1929. 1930. 1931. 1932. 1933.
Број сукоба 27 25 31 48 20
Погинуло 27 26 14 8 3
Рањено 6 10 3 59 28
Умрло 143 116 117 88 60
Жандармеријски календар за 1935, стр. 74–75.
Приметно је да је број жртава био мање колоквијалан што је вре-
менска дистанца између извора и обрађиваног периода била већа, те да
је уз погинуле и рањене припаднике југословенских снага уведена и нова
категорија жртава – умрлих на дужности. Према полицијском извору с кра-
ја двадесетих година, током периода 1919–1927. у борбама против качака
и комита погинуло је свега осам жандарма, 387 их је рањено, док је услед
„напорног рада” и лоше хигијене дуж албанске и бугарске границе умрло
чак 755 жандарма.
29 Статистика команданта жандармерије генерала Ду-
шана Марковића показала је да је у сукобима са качацима и комитима
1918–1931. погинуло 736, рањено 399 и умрло чак 1.405 жандарма, што би
значило да су у укупним губицима жандармерије умрли припадници чи-
нили читавих 66%! За разлику од броја погинулих, који је варирао зависно
од безбедносних прилика, број умрлих је био перманентан и износио је око
100 жандарма годишње, чиме је њихов укупан број за 13 година досегао
скоро десети део целокупног састава југословенске жандармерије! У вели-
ком броју случајева ова категорија жртава није узета у обзир, па се тако
рачуница бригадног генерала Милутина Стефановића завршава на 11 жан-
дармеријских официра и 816 жандарма који су погинули током прве деценије
југословенске државе.
30 На сличан начин проблему приступа и уредник Жандармеријског календара када каже да је у борбама против качака и
комита жандармерија изгубила девет официра и преко 670 жандарма.
31
Приликом позивања на југословенске изворе, страни аутори најчешће
цитирају службене податке о броју жртава.
32 Уз незнатна одступања, они
одговарају сазнањима Александра Апостолова који каже да је у периоду
1919–1934. забележено 467 комитских напада у којима је погинуло 185
људи, рањена 253 службена лица и 288 цивила.
33 Поново ћемо се позвати на
извор из Министарства иностраних послова који даје какву-такву процену
свих жртава:
Year Komitadji raids
and attacks
Offi cials killed
or wounded
Civilians killed
or wounded
Komitadjis
killed, wounded
or captured
1919 10 1 1 2
1920 17 9 4 7
1921 24 12 8 8
1922 41 26 38 21
1923 51 37 42 16
1924 74 38 42 79
1925 55 14 24 47
1926 23 7 20 9
1927 61 19 32 27
1928 10 3 - 7
1929 16 6 6 8
1930 13 7 33 1
1931 17 5 2 13
1932 18 1 1 3
1933 34 - - 16
1934 3 - - 4
TOTAL 467 185 253 268
AJ, 37-22-174, l. 326-327, Report of the results of Macedonian komitadji action
Табела показује да се после жестоког периода 1921–1927. број ко-
митских упада значајно проредио. Од 1930. поново расте, али без већих
последица по државне органе и цивиле, што се не би могло рећи и за саме
комите. Можда се може претпоставити да је жандармерија постала ефика-
снија, али опет треба имати у виду податке о жртвама у „мирнијем периоду”
које нам је понудио Жандармеријски календар из 1935. године. Поред гу би-
така у директним окршајима са наоружаним групама, југословенска жандармерија је губила своје припаднике и у нетипичним ситуацијама. У
честу врсту инцидената можемо уврстити погибију од граната заосталих
из балканских ратова и Првог светског рата.
34 Друга врста „нетипичне”
по ги бије била је распрострањена у кријумчарским крајевима у којима су
шверцери дувана без имало задршке отварали ватру на жандармерију и слу-
жбенике финансијске контроле.
35
Разлоге за несразмерно велике људске губитке у жандармерији
тре ба тражити на више страна. Прво, принцип ангажмана тзв. народне ми-
ли ције, или наоружаних сељака при гоњењу банди уносио је додатну кон-
фузију у њен рад, иако је „милицији” поверена већа количина војничких
пушака „у циљу самоодбране и потпоре жандармерије”.36 Асистенција на-
оружаних, а потом одликованих сељака приликом ликвидације убачених
комита бивала је све чешћа, па је 1933. године забележено неколико таквих
случајева који су са доста публицитета праћени у штампи (Соколарци,
Драмче, Бајково, Ново Село, Стојаково итд.).37 Други узрок рањивости ове
формације може бити њена сама кадровска структура, тј. неискуство млађих
припадника и несталност у служби. У текстовима који третирају проблеме
жандармерије међу кључним речима доминирају „храброст” и „јунаштво”,
док се о професионализму и вештини не проговара. Неефикасност бројча-
но надмоћније жандармерије илуструје пример из новембра 1924. када се
у Откиси крај Струге сукобило шест качака са 150 жандарма и припадника
„оружаног народа”. Епилог сукоба је био погибија два жандарма, једног
војника, цивила и два граничара које је ова шесточлана група ликвидирала
несметано се пробивши до границе!
38 И на крају, треба нагласити да је
жандармерија била у надлежности окружних начелника сумњивих квали-
фикација, који су је могли ангажовати по властитом нахођењу. Имајући
све то у виду, може се закључити да је традиција жандармерије Краљевине
Србије препознатљива и у пракси унификоване југословенске жандарме-
рије. Упадљиво је да је однос између броја погинулих жандарма и комита
у кратком интервалу 1914–1915. и дужем периоду 1919–1934. године остао
идентичан, т. ј. 1:1,44!39 Ово, готово невероватно подударање у две децима-
ле може бити пука случајност, али такође може навести на закључак да је
упркос новим политичким околностима превагнуо континуитет у метода ма,
тактици, кадровима, па чак и у наоружању са обе супротстављене стране.

''...Видиш ли пријатељу она три чобана на ливади? Е све док та тројица могу да надгласају мене и Сократа и услед тога доносе одлуке, ја у демократију не верујем... ! " - Платон
(„Држава“)
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
Одговори 


[-]
Podeli (Prikazi sve)
Facebook Linkedin Twitter Digg

Скочи на Форум:


Корисник(а) прегледа ову тему: 1 Гост(а)