Одговори 
 
Оцена Теме:
  • 2 Гласова - 1 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
ХРИШЋАНСКЕ ПРИЧЕ
21-02-2015, 03:44 AM (Последња измена: 14-07-2019 10:26 PM од Шумадинац.)
Порука: #1
ХРИШЋАНСКЕ ПРИЧЕ
ИСПОВЕСТ

Срна сам. У васиони ја сам чуло туге. Давно-давно, Неко је протерао на земљу све што је тужно у свима световима и од тога салио моје срце. И отада ја сам чуло туге. Живим тиме што из свих бића и твари сишем тугу. По црну кап туге спусти у моје срце свако биће чим му приступим. И црна роса туге као танки поточић струји кроз моје вене. И тамо, у моме срцу, црна роса туге прерађује се у бледу и плавичасту.

По моме бићу разливена је нека магнетска сила туге. И све што је тужно у свету она неодољиво привлачи и слаже у моме срцу. Зато сам тужнија од свих створења. И имам сузе за свачији бол. . . Не смејте ми се, о насмејани! Ја сам запрепашћена сазнањем: у овом тужном свету има бића што се смеју. О, проклети и најпроклетији дар: смејати се у свету у коме ври туга, кључа бол, пустоши смрт! Какав осуђенички дар!. . . Ја се од туге никада не смејем. Како бих се смејала када сте тако груби и сурови, ви насмејани! Када сте тако зли и ружни! А ружни сте од зла. Јер само зло наружи лепоту земаљских и небеских створова. . . Сећам се, присећам: ова је земља некада била рај, а ја - рајска срна. О, сећања од кога усхићено посрћем из радости у радост, из бесмртности у бесмртност, из вечности у вечност!. . .

А сада? - Мрак је попао све моје очи. На све путеве, којима се крећем, полегла је густа тама. Моје мисли капљу сузама. А осећања вру тугама. Цело моје биће захватио је неки неугасиви пожар туге. Све у мени тугом гори, али никако да сагори. И ја јадна само једно јесам: вечна жртва паљеница на васионском жртвенику туге. А васионски жртвеник туге је Земља, сива и суморна, бледа и сумрачна планета. . .

Моје срце је неприступачно острво у бескрајном океану туге. Неприступачно за радост. Да ли је свако срце - неприступачно острво? Реците ви што срце имате! Знате ли чиме су све опкољена ваша срца? Моје - све самим океанским понорима и безданима. И стално се дави у њима. Никако да се извуче из њих, да изађе из њих. Све чега се дохвати меко је као вода. Зато су очи замагљене од суза, а срце разривено од уздаха. Болне су ми зенице, јер су многе поноћи заноћиле у њима. Синоћ је сунце зашло у оку моме, а јутрос се није родило. Удавило се у тминама моје туге. Нешто страшно и језиво проходи моје биће. Плаши ме све што је око мене и изнад мене. О, да бих побегла од страхота овога света! А постоји ли неки свет без страхота? Зазидана сам муком, опијена пелином, пресићена чемером. Ја усплахирено будим срце своје од пијанства тугом, а оно се све више опија. Душу своју, поплашену и разјурену страхотама овога света, вичем да ми се врати, а она све безобзирније бежи од мене, тужне и сетне. . .

Срна сам. Али чиме? - Не знам. Видим, али како, и то не разумем. Живим, али шта је то живот, не схватам. Волим, али шта је то љубав, не појимам. Патим, али како у мени ниче, расте и сазрева патња, то никако не разумем. Уопште, врло мало разумем од онога што је у мени и око мене. И живот, и љубав, и патња, све је то шире и дубље и бескрајније од мога знања и разумевања и схватања. Неко ме је спустио у овај свет, и у моје биће ставио мало разума, зато и разумем мало од света око себе и од света у себи. Све нешто несхватљиво и необично гледа у мене из сваке ствари, зато се и плашим. А моје крупне очи, да ли су зато крупне, да би што више сместиле несхватљивог, и сагледале несагледаног?

Крај туге, неко је разлио у мени, и обесмртио, и овековечио нешто што је трајно као бесмртност и огромно као вечност. То је инстинкт љубави. У њему има нечег свемоћног и неодољивог. Он се разлива кроз сва моја осећања, кроз све моје мисли, и влада свецелим мојим бићем. Као мало, мајушно острвце, тако је биће моје, а око њега се бескрајно претеже, разлива и прелива она - загонетка моје душе: љубав. Ма куда кренула по своме бићу, свуда наиђем на њу. То је нешто свуда присутно у мени, али и најприсније. У мени: ја јесам, равно је са: ја волим. Љубављу јесам оно што јесам. Бити, постојати за мене је исто што и волети, љубити. И зар може бити бића без љубави? За такво биће не зна моје срнино срце.

Не вређајте љубав у мени. Јер вређате моју једину бесмртност и моју једину вечност. А усто, моју једину бесмртну и вечну вредност. Јер шта је вредност, ако не оно што је бесмртно и вечно? А ја сам само љубављу бесмртна и вечна. То ми је све. Ја тиме и осећам, и мислим, и гледам, и чујем, и видим, и знам, и живим, и бесмртујем. Кад кажем: волим - ја тиме обухватам све своје бесмртне мисли, сва своја бесмртна осећања, све своје бесмртне чежње, све своје бесмртне животе. Са тим - ја сам изнад свих смрти и изнад свих небића, ја: срна сребрнаста, срна нежна, срна усплахирена. . .

Кроз језиве урвине и страшилне поноре пролази љубав моја ка теби - плаво небо, ка теби - благи човече, ка теби - цветна дубраво, ка теби -мирисна траво, ка теби - Сведобри и Свенежни! Кроз безброј смрти пробија се љубав моја ка теби, о слатка Бесмртности! Зато је туга мој стални сапутник. Свака грубост - читава је смрт за мене. Највише сам у овом свету доживела грубости од једног бића што се зове - човек. О, понекад је он - смрт за све моје радости. Очи моје, гледајте преко њега и изнад њега ка оном - Сведобром и Свенежном! Доброта и нежност, то је живот за мене, то - бесмртност, то - вечност. Без доброте и нежности - живот је пакао. Осећајући доброту Сведоброг и нежност Свеноежног, ја сам сва у рају. Нагрне ли грубост људска на мене, о! то пакао нагрне са свима своји страхотама. Зато се плашим човека, сваког човека, осим доброг и нежног.

Крај потока сам, чије обале реси плаво цвеће. А поток је од мојих суза. Ранише ме људи у срце, и место крви потекоше сузе. Нежна небеса, ево вам казујем своју тајну: место крви у срцу имам сузе. У томе је мој живот, у томе моја тајна. Зато плачем за све тужне, за све недужне, за све понижене, за све увређене, за све гладне, за све беспризорне, за све уцвељене, за све намучене, за све ојађене. Моје мисли се од туге брзо загрцну и претворе у осећања, а осећања се излију у сузе. Да, осећања су ми бескрајна, и сузе безбројне. И готово свако моје осећање тугује и плаче, јер чим крене из мене у свет око мене, наиђе на понеку грубост људску. О, има ли грубљег и суровијег бића од човека?. . .

Зашто ли сам бачена у овај свет, међу људе? Ох, некада, давно -давно, када у својим густим и бескрајним шумама нисам знала за људе, свет је био за мене радост и рај. И ја сам своја рајска расположења и усхићења радосно ткала између мирисавог цвећа и витких бреза, између питомих дубрава и плавих небеса. Но у мој рај крочио је он: груб, суров и охол, он - човек. Згазио ми цвеће, посекао дрвеће, замрачио небо. И тако, мој рај претворио у пакао. . . О, не мрзим ја њега због тога, већ га жалим. Жалим га што нема осећања за рај. А од тога нема већег ужаса за створење, за ма које створење. Знате, срна не може да мрзи; она може само да жали и сажаљева. Све увреде, све грубости она одбија тугом и сажаљењем. . . О, људи, како сте сурови и груби! Чула сам да постоје демони. Зар је могуће да су гори од људи? Само једно молим, само једно желим: да не будем душа у човеку, осећање у човеку, мисао у човеку. . .

Сваку грубост људску ја доживљујем као тежак ударац по срцу. Од тога се јавио тумор на срцу. О, колико модрица имам на срцу! О, колико удараца!. . . Ах, да! Та ја сам у изгубљеном рају: срна у изгубљеном рају! Ох, смилуј се на мене, Сведобри и Свенежни! Гомиле модрица, једна до друге, једна на другој, и тако се направио тумор на срцу! Ох, спаси ме од људи, од грубих и злих људи! Тиме ћеш мој свет претворити у рај и моју тугу у радост. . .

Више од свега што се воли, волим - слободу. Она се састоји у доброти, у нежности, у љубави. А зло, а грубост, а мржња, - то је ропство најгоре врсте. Робујући њима, робује се смрти. А има ли од смрти страшнијег ропства? У такво ропство одводе људи, ти измишљачи и творци зла, грубости и мржње. А мене послали у свет, рекли и прорекли, одредили и предодредили: буди туга и љубав. И ја свим бићем испуњујем своје назначење: тугујем и волим. Тугујем кроз љубав, љубим кроз тугу. И зар могу другачије у свету који је насељен људима? Мој живот је у томе оквиру, у томе раму. Сва сам срце, сва око, сва туга, сва љубав, зато ме потреса страх, онај мили страх, за који зна само - тужна срна. . .

У охолости својој људи и не слуте каква раскошна и чудесна осећања носимо у себи ми, срне. Између нас и вас, људи, зјапи провалија, те ми не можемо к вама ни ви к нама. Ви немате чуло за наше светове. Када бисмо ми срне срцем прешле у вас, прешле бисмо у пакао. Некада, ми смо биле у рају. Ви нам га људи претвористе у пакао. Шта су ђаволи за вас, то сте ви људи за нас. Причале нам брезе: видесмо Сатану где паде с неба на земљу, паде међу људе и - остаде. Он, отпадник неба, објавио је: најпријатније ми је међу људима; и ја имам свој рај, то су они: људи. . .

Знам и предосећам: мене очекује бесмртност, боља од људске. За вас људе, тамо у оном свету, постоји и пакао. А за нас срне - само рај. Јер ви сте људи свесно и добровољно измислили грех, зло и смрт, па сте и нас, без нашег пристанка, повукли у њих својом пакошћу и злобом, пошто сте имали власти над нама. Зато ћете и одговарати за нас: за све наше муке, невоље, патње и смрти. Ви ћете и испаштати за нас и због нас. . . Слушала сам, плаво небо шапутало је црној земљи ову вечну истину: људи ће на дан Суда дати одговор за све муке, за све патње, за све невоље, за све смрти земаљских бића и твари. Све животиње, све птице, све биљке, устаће и оптужиће род људски за све болове, за све увреде, за сва зла, за све смрти што им је причинио у гордом грехољубљу свом. Јер са родом људским, пред њим, и за њим иду грех, смрт и пакао.

Када бих бирала међу створењима, пре бих изабрала тигра него човека, јер је мање крвожедан од човека; пре бих изабрала лава него човека, јер је мање крволочан од човека; пре бих изабрала хијену него човека, јер је мање одвратна од човека; пре бих изабрала риса него човека, јер је мање љут од човека; пре бих изабрала змију него човека, јер је мање лукава од човека; пре бих изабрала свако чудовиште него човека, јер је и најстрашније чудовиште мање страшно од човека. . . О, истину говорим, из срца говорим. Јер човек је измислио и створио: грех, смрт и пакао. А то је горе и од најгорега, чудовишније и од најчудовишнијега, страшније и од најстрашнијега у свима мојим световима.

Начула сам, роморио је поток од суза: људи се хвале некаквом интелигенцијом. А ја их гледам из њихових главних дела: греха, зла и смрти. И изводим закључак: ако се њихова интелигенција састоји у томе што су измислили и саздали грех, зло и смрт, онда то није дар него проклетство. Интелигенција која живи и изражава себе грехом, злом и смрћу, казна је Божја. Велика интелигенција - велика казна. Мене би увредили, када би ми рекли да сам интелигентна, на људски начин интелигентна. Ако је таква интелигенција једина одлика људи, онда - ја је се не само одричем него је и проклињем. Када би од ње зависио чак и мој рај и моја бесмртност, ја бих се занавек одрекла раја и бесмртности. Интелигенција без доброте је казна Божја. А велика интелигенција без велике доброте је неподношљиво проклетство.

Са интелигенцијом, без доброте и нежности, човек је готово ђаво. Слушала сам од небеских анђела, када су крила прали мојим сузама: ђаво је велика интелигенција без имало доброте и љубави. Човек интелигентан, а без доброте и самилости, пакао је за моју нежну душу, пакао за моје тужно срце, пакао за моје безазлене очи, пакао за моје кротко биће. Ка једној жељи душа се пропиње: да не живи ни у овом ни у оном свету крај човека који је интелигентан а нема доброте ни самилосне нежности. Само тако пристајем на бесмртност и вечност. Ако не, уништи ме, Боже, и претвори у небиће!

У давна времена причале су беле срне: земљом је прошао Он: Свеблаги и Свемилостиви, и земљу у рај претворио. Где је стао, ту је рај настао. На сва бића и на сву твар из Њега се лила бескрајна доброта, и љубав, и нежност, и милост, и благост, и мудрост. По земљи је ходио, и небо на земљу сводио. Звали су га Исус. О, ми смо у Њему виделе да човек може бити диван и прекрасан, само кад је безгрешан. Он је и нашом тугом туговао и са нама плакао због зала што нам их људи починише. Био је са нама, а против творевина људских: греха, зла и смрти. Волео је сва створења нежно и самилосно; миловао их неком божанском сетом; и бранио од људског греха, од људског зла, од људске смрти. Био је, и заувек остао - Бог наш, Бог тужних и уцвељених створова, од најмањих до највећих.

Само они људи који личе на Њега - мили су нам. Они су род наш, и бесмртност наша, и љубав наша. Душа је тих људи саткана од Његове доброте, и самилости, и љубави, и нежности, и благости, и праведности, и мудрости. Њихова је интелигенција божански мудра, божански добра, божански кротка, божански самилосна. И они личе на светле и свете анђеле. Јер велика интелигенција и велика доброта, спојене у једно, и јесте анђео.

Зато наша љубав сва хита ка Исусу свеблагом, сведобром, свемилостивом, свенежном. Он је - Бог наш, и Бесмртност наша, и Вечност наша. Његово Еванђеље је више наше него људско, јер је у нама више Његове доброте, Његове љубави, Његове нежности. . . Он, о! благословен Он у свима срцима и у свима нашим световима! Он - Господ и Бог наш! Он - наша слатка утеха у овом горком свету који пролази, и наша вечна радост у оном бесмртном свету који наилази. . .

АВА ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
21-02-2015, 01:49 PM
Порука: #2
RE: СРНА У ИЗГУБЉЕНОМ РАЈУ
ТРИ СТАБЛА


Била једном три стабла на брду у шуми. Једнога дана, ова три стабла су разговарала о својим надама и сновима, као што то чине и људи. Прво стабло, изузетних боја и лепоте, рече: "Једног дана, надам се, постаћу ковчег за неко велико и драгоцено благо. Можда ћу бити украшен предивном резбаријом, и сви ће се радовати, гледајући такву лепоту, о којој ће се још дуго затим причати".


Тада друго стабло, снажно и разгранато, исприча своје снове: "Једног дана, ја ћу бити моћан брод. Носићу краљеве и цареве преко мора, и пловићу до краја света. Пружаћу људима сигурност, због снаге мога трупа".


Најзад, треће стабло, високо и стамено, рече: "Желим да узрастем толико да постанем највише дрво у шуми. Кад ме људи буду гледали на врху брда, мислиће на Небо и на Бога, а ја ћу им бити као мост између земље и Неба. Желим да будем најзначајније дрво свих времена, због блискости са Богом и човеком. Желим и да део мог назначења људи носе увек са собом, да ме се увек сећају, да Живот у мени буде победилац над временом и смрћу..."

Након неколико година молитава да им снови постану стварност, три стабла су дочекала и групу дрвосеча, који су ту дошли са намером да их посеку. Један од дрвосеча приђе првом стаблу и рече: "Ово је стабло јако и веома лепо, могао бих га продати дрводељи". Он поче да га сече, а стабло беше срећно, знајући да ће дрводеља умети да од њега направи ковчег за благо и да ће његови снови тако бити остварени.
Стојећи под другим стаблом, други дрвосеча рече: "Ово стабло је изузетно снажно; продаћу га бродоградилишту". Друго стабло се обрадова, верујући да је, на тај начин, на путу да постане велики и моћан брод.


Када трећи дрвосеча дође до трећег стабла, оно беше веома уплашено, знајући да, ако га посеку, његови се снови неће остварити. Посматрајући га неколико тренутака, дрвосеча рече: "Мени, заправо, не треба од стабла ништа посебно, па ћу узети ово". И он посече треће стабло.

Међутим, када прво стабло доспе код дрводеље, од њега направише јасле за храњење стоке. Ставише га у шталу и напунише сеном. То није било оно што је прво стабло сањало и желело...
Друго стабло је искориштено за израду малог рибарског брода. Тиме су завршени његови снови о моћном броду, који превози краљеве и цареве...


Треће стабло је исечено у велике комаде и остављено да лежи у мраку...

Године су пролазиле, а три стабла су напустила своје снове и молитве...

Једнога дана, човек и жена дошли су до стаје. Она се породи и стави Дете у јасле, направљене од првог дрвета. Човек је желео да за Дете направи колевку од дрвета, али су, у тој ситуацији, и јасле послужиле. Од лепоте тек рођеног Детета, јасле су сијале несвакидашњом светлошћу, а стабло је, гледајући ту лепоту и радост, осетило пуноћу и важност овог догађаја, осећајући да у себи заиста чува непроценљиво благо, највеће Благо свих времена...


Много година касније, група људи ушла је у рибарски бродић, направљен од другог дрвета. Један од њих беше уморан, па оде да отпочине. Док су пловили, подиже се велика олуја на мору, бродић прекрише таласи, а стабло увиде да није довољно снажно да заштити људе. Уплашени, људи пробудише Човека на починку - свога Учитеља, видећи у Њему спас. Он устаде, запрети ветровима и мору, па настаде тишина велика. Тада друго стабло увиде да носи Цара над Царевима...


Напослетку, неко дође и узе и треће стабло. Ношено је улицама Града, док су се гомиле људи ругале Човеку који га је носио. На крају тог пута, Он беше прикован за то дрво и подигнут увис, да умре на врху брда. Када освану недеља, стабло увиде да је довољно снажно да стоји на брду и да буде уз Самога Бога, Христа Распетог, Који тога дана васкрсе и дарова Живот вечни свима који у Њега повероваше. Ово Часно Дрво - Крст Господњи постаде мост између земље и Неба, одакле Живот постаде победилац времена и смрти...

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
22-02-2015, 03:43 AM
Порука: #3
RE: СРНА У ИЗГУБЉЕНОМ РАЈУ
КАКО ЂАВО ОБМАЊУЈЕ ЧОВЕКА

Беше неки монах пустињак, велики подвижник у пустињи у пределу Александрије, именом Иларион, велики исихаста. Имао је скоро сто година. Молио се Богу неколико година: "Покажи ми, Господе, које је лукавство ђавола којим они задобијају највећи број душа за царство пакла! Која им је мајсторија и метод да одврате људе од доброга пута, да би их учинили робовима греха и одвели у пакао. Како они задобијају више душа за пакао него ли анђели чувари за Царство небеско?" Молио се отац годину дана, две, три и није му Бог одговорио.

Једне ноћи, када је био на молитви, а беше дубоко у ноћ, напољу беше месечина као дан, чује неки глас: - Аво Иларионе!

- Молим, господе?

- Узми свети крст у руку, узми свој штап, осени се знаком светог крста, изиђи из келије и иди до оближњега пропланка, и када будеш стигао на пропланак, стани тамо поред којег дрвета. Али се не бој онога што ћеш видети! Стој тамо и гледај на средину пропланка, док не будем дошао.

Када је он чуо да га је учио да се наоружа знаком светог крста, познао је да је позив од Бога. Отишао је старац, казујући молитве у уму, и стигао је на пропланак. Беше велика тишина; не дуваше ветар те ноћи. Видео се само месец и звезде. Отишао је стари монах поред неког дрвета и стојаше пазећи.

Одједном, виде да се насред пропланка појављује престо, царски трон. Као да беше од муња, као пламен огњени. Најпре се појавио престо, и зачуди се. Затим виде да долази сатана и седа на престо. Рамена му беху као наковањ. Кожа му беше као мастило, са длаком као што је медвеђа, са снажним канџама. Имао је круну сачињену сву од змија и држао је у руци штап у виду аждаје.

Када га је видео, осенио се знаком Светог крста. Сатана је сео на онај престо и трипут пљеснуо дланом о длан. Када је пљеснуо, испунио се ваздух ђаволским четама. Пукови ђавола, хиљаде и милиони. Једни, који су изгледали да су од највећих, велможе пакла, стојаху близу њега. Други - над шумом и други - по ваздуху; колико поглед обухвати - само ђаволске чете. Када је монах видео тамо толико ликова пакла и толико ђавола, сетио се речи из келије, која му беше речена: "Не бој се", наоружао се знаком Светог крста и стојао пажљиво. Тада, након што су се сабрали као песак морски, на свим странама су се виделе само чете ђавола, устао је сатана на ноге и рекао: - Сакупио сам вас ове ноћи, у поноћ, овде, јер хоћу с вама да обавим испит. Треба да положите тежак испит. Знате ли ви због чега сам вас позвао?

И рече један: - Господару, не знамо!

- Ево због чега сам вас позвао овамо. Да изађе на рапорт сваки од вас који зна најбољу мајсторију да обмањује људе и да их доводи у моје царство. И да ми покаже како он обмањује свет и како заглупљује човека и обмане га, те га доведе у вечну муку и у наше царство. Који је метод, која је ваша мајсторија, јер у целом свету то вам је посао: да обмањујете људске душе. Да вас видим колико сте искусни у обмањивању људских душа! Који ми буде погодио мисао, ако ми буде казао савет како обмањује свет онако како ја мислим, ево даћу му да управља паклом три минута, поставићу га за цара уместо мене на три минута, и учинићу га великим генералом над осталима.

Тада је изашао један из мноштва и рекао: - Жив био, твоја мрачности! Дошао сам да поднесем рапорт како ја обмањујем људе!

- Но, да видимо!

- Ја - вели он - кажем човеку овако: "Море човече, иди ти и у цркву, и пости, и моли се, и чини чак и милостињу, и друга добра дела. Море, али ни са ђаволом немој кварити односе! Иди и у ресторан, иди и у крчму, на игранке, на проводе, на игре на срећу, да би се и с овим светом провеселио!".

Тим методом сам обмануо врло многе. Убацујем им помисао, јер другу силу немам! Друга нам се сила није дала из пакла. Рајски анђели имају од бога силу само да убацују човеку мисао да чини добро. Ми имамо силу само да убацујемо човеку помисао да чини зло. Али да га присилимо не можемо, јер човек има самовласност коју му је бог дао. Не можемо да га принудимо да згреши; само ако је глуп и слуша мисао коју му убацујемо.

И тако сам обмануо врло многе. Када изађу из цркве, неки се зауставе у крчми. Тамо се сваки сретне с родбином, с пријатељима. Узме по ракију, попије по чашу; понеки узме и цигару, дође и који свирач да му свира. Из тог разлога човек се спотакао, није му више ништа користило што је ујутру био у цркви, јер се увече вратио из наше службе. И тако поступам са сваким.

И упитао је сатана: - Јеси ли многе обмануо?

- Жив био, твоја мрачности, многе!

- Обмануо си глупље од себе, али ниси учинио ништа нарочито.

- Због чега, твоја мрачности?

- Ти кажеш човеку да иде и у цркву, да иде и у крчму, да иде и на забаве, да иде и на Света места, да и чита, да се и моли, затим да иде на недозвољене проводе, али Христос му каже у Јеванђељу: Нико не може два господара служити! (уп. Са Мт 6, 24), то јест и мени и Њему. Ти си га подстакао, можда човек није био душевно припремљен и одлази неколико пута, али након извесног времена долази анђео и убацује му мисао: "Море човече, не можеш ходити двема стазама; или с ђаволом или с Богом". И човек, будући укорен страхом Божијим, то напушта. "Море, држим се једне, јер нема спасења у ходу по двема стазама?" - Јеси ли пострадао тако? - Пострадао сам и тако!

- Видиш! Рекао сам ти ја да си обмануо глупље од себе. Дакле, знај да ниси одговорио добро.

И позвао је једног командант, од оних великих, једног капетана, и рекао му:

- Узми га на леђа, однеси га у збор и удари му десет батина по леђима и пошљи га на дно пакла, јер је глуп!

Избио га је, уместо да му захвали! Није му се допао његов савет. Тражио је други бољи.

Изађе други на рапорт.

- Жив био, твоја мрачности! Ако те ја не задовољим, други те неће задовољити.

- Да те видим, јуначе! Како се зовеш?

- Хроми Даба се зовем.

- Како ти обмањујеш људе?

- Ево како, величанство. Ја кажем човеку овако: Море човече, нема Бога, нема ђавола, нема анђела, нема пакла, нема раја, нема вечне муке, нема вечне славе, све је овде, на овом свету! Ако имаш шта да једеш и шта да пијеш и имаш жена и новца много, ако имаш поштовање од људи, кућу и многа богатства, овде је рај. И ако немаш, овде је пакао. Дакле, толико је, колико је човек на овом свету.

- И јеси ли обмануо многе?

- Многе сам обмануо!

- И ти си обмануо глупље од себе. Знам да си обмануо, али глупе, јер оне који познају Свето Писмо не можеш обманути. Јер Свето Писмо каже човеку да има Бога, да има ђавола, да има анђела, има пакла, има раја, има вечне муке, има вечне славе, има казне за грех, има на небу награде за добро дело. Свето Писмо је пуно таквих учења, и који га читају не верују теби. Чак и више од тога. Бог, када је саздао човека, ставио му је у душу и у тело осећање Бога. Ма колико био когод паганин, осећа да постоји невидљива сила у његовој души, а то је савест. Савест га гризе када чини зло и радује када чини добро. И глас савести не може бити одраз материје, нешто материјално, јер је невидљиве природе. Савест је глас бога у човеку, и жим је згрешио, гризе га: "Зашто си тако учинио?" Може нико да га не кори. Може да га не види нико када чини грех. Кад год згреши, тај закон, који је Бог усадио Адаму прво, назван и законом природе или савести, одмах га гризе. Понекад га гризе тако јако, ако је грех велик, да га доводи близу очаја. Испуњава се онда реч која каже у псалмима: Карањима због безакоња покарао си човека, и истањио си као паучину душу његову (Пс 38, 14-15). То јест истањи се нада као паучина и, од многе гриже савести, скоро да изгуби наду.

Ако се савест упрља са много грехова, понекада тако јако гризе човека, да му та грижа (то прекоревање, прим.изд.) савести постаје мука над мукама. Због савести не може ни да једе добро, не може више ни да спава, ни мира више нема, ни молити се не може. Савест гризе, гризе као црв у дрвету. "Зашто се учинио и зашто се разгневио Бога таквим гресима?"

Дакле, узалуд му ти казујеш да нема Бога, јер му савест казује, и - после савести - казује му и Свето Писмо. Ти велиш да учиш човека да нема Бога, да нема ђавола, да нема анђела, да нама пакла, на нема раја, али му савест казује да има, и Свето Писмо је пуно сведочења по којима се доказује да постоји Бог, да има анђела, има вечне муке, има вечне славе. Дакле, и ти си - рекао је сатана ономе с рапортом, који се хвалисаше да овим саветом обмањује много света - глуп и не доносиш велики допринос царству пакла; не доносиш велику корист!

Тако је пострадао и тај ђаво који је дошао с другим рапортом пред сатану, као што је пострадао и први, који се хвалио да је учинио нешто нарочито. То јест, уместо да га похвали, да га учини великим над многим ђаволским четама, избио га је и под срамотом послао на дно пакла, што је глуп и не уме да обмањује људе. Обмањивао је, али је обмануо сувише мало и сувише је мало душа одвео у пакао! Пострадао је и овај ђаво као и први који је учио човека да иде и у цркву и у крчму и да чини и Божије и сатанино. Дакле, и тај се зло провео.

И сада од ђаволских чета које су биле присутне позвао је другог на рапорт. И беше ћутање међу ђаволским пуковима, јер беху милиони демона око шуме и онога пропланка, и не излазаше ниједан, јер се бојаху да ће пострадати као што су пострадали остали, да ће их, уместо хвале, избити и послати на дно пакла.

Сатана је седео на престолу и чекао да изађе још који на рапорт, говорећи:

- Ако ми трећи који изађе погоди мисао, то јест изложи ми план за задобијање душа за царство пакла, бољи него оне двојице који су ми пре поднели рапорт, онда ћу ја тога учинити генералом над многим ђаволским војскама и поставићу га да седи на мом царском престолу три минута.

Након што је сатана тако рекао, из оних небројених ђаволских пукова није неко више хтео да изађе, зато што се бојаху да не пострадају као што су пострадала друга двојица, која су пре поднела рапорт и њему се није допало. Ипак, после неког времена изађе један грбави, са четири реда рогова, једна му нога пачија, једна беше коњска. Имао је знаке пакла на свом челу, реп беше дугачак, од не знам колико метара позади. И када је изашао, отишао је пред стану, како он сеђаше на престолу тамо насред пропланка, и рекао му: - Жив био, твоја мрачности!

Сатана га пита: - Како се зовеш?

- Куси се зовем!

- Ехе, видим те старог и грбавог. Чини ми се да ти знаш разне мајсторије да обмањујеш душе, да их доводиш у моје царство.

Куси је рекао: - Ни твоја мрачност не зна шта знам ја!

- Да те видим! Чини ми се да си велик мајстор да задобијаш душе.

- Ни ти не знаш шта знам ја! Имам мајсторију, јер сам оматорио у борби са људским душама толико хиљада година, и њом многе душе одводим у пакао. Као што у зиму падају пахуље снега, тако ја спуштам у пакао душе свакога дана.

- И како си успео да доведеш толико душа у моје царство?

- Ја нећу рећи као први ђаво који је изашао на рапорт. Човек зна да не може служити два господара и лако га задобије анђео за своју страну. Али нећу рећи човеку ни као онај други глупан, да нема Бога, нема ђавола, нема анђела, нама пакла, нема раја. Не! Јер Свето Писмо каже да има и Бога и ђавола и анђела и пакла.

Ја толико кажем човеку: "Море човече, има Бога, има ђавола, има анђела, има вечне муке за грех и вечне славе за добро дело, али имаш још времена! Зар си глуп? Баш од данас да започињеш добро дело?"

Ако је дете, кажем му: "Море дете, ти од сада имаш да живиш! Долази младост, треба да се ожениш, треба да се проводиш на свету! Немој да изгубиш младост тако узалудно, јер живот треба проживети!"

А ако је младић, кажем му: "Након што се будеш оженио и засновао домаћинство, после тога ћеш отпочети добро дело. Сада једи, пиј, проводи се, чини сва зла, та млад си. Опростиће ти Бог, јер он познаје човекову немоћ. Покајање остави за сутра, остави за прексутра, остави за догодине, за касније".

Учим човека да одлаже покајање од данас за сутра, од сутра за прексутра! "Какву милостињу хоћеш сада да чиниш? Не жури! Покајаћеш се пред смрт! Сада хоћеш да постиш, да истрошиш здравље тела? Нека у старости, јер пост је за старе! Хоћеш да се молиш? Да изгубиш толико сати молећи се Богу? Па сада имаш посла. Ето, имаш да гајиш децу, имаш да стичеш кућу и мираз ћеркама, имаш да жениш и удајеш. Имаш толико!"

И забуним га са животним бригама и стално му казујем: "Остави за други пут". Када дође анђео и каже му: "Море човече, дај подушје за мртве!", ја му кажем: "Зар си глуп? Сада имаш да одеваш децу, имаш да правиш свадбу, имаш да чиниш то и то!" Анђео долази и каже му: "Море човече, хајде отпочни постити постове, током године, средом и петком!" Ја му кажем: "Немој постити, јер ћеш изгубити здравље! Ти треба да радиш, да скупиш имања, имаш да гајиш децу!"

Или долази анђео и каже му: "Море човече, исповедај се и остави грех, остави разврат, остави пијанство, остави дуван, остави псовке!". "Ех, зар још од сада? Касније, пред смрт, исповедићу се свештенику, раздрешиће ме и готово. Па књига каже да те затекне добра кончина, а дотле се можеш проводити овако!"

С тим ме сви слушају - каже ђаво - и стално одлажу добро дело од данас до сутра.

Свето Писмо каже друкчије. Дух Свети буди људе, говорећи: Данас, ако глас Његов чујете, немојте да буду тврдокорна срца ваша (Јев 3, 7-8). И као што сам казао, глас Божији у човеку је савест, која га гризе због греха и каже му: "Човече, напусти грех! Остави се крађе, остави се блудничења, остави се псовања, остави се пијанства, остави се пушења, остави се злих ствари, зависти, злобе, свађе". Бог му заповеда данас, а ми му кажемо: "Не данас, него сутра, прексутра, у старости!"

И казујемо му овако: "Дај мени данашњи дан и ти узми сутрашњи!" И тако је - вели - грех у човеку, као кад би узео велик ексер и брадвом почео да га укиваш у суво храстово дрво. Ако га удариш чекићем једанпут, двапут, трипут, лако можеш извадити ексер. Ако га укујеш до половине, теже је, а ако га сасвим укујеш, треба да расцепиш дрво! Такав је и грех! Укива се у природу навиком. И ако човек не остави данас грех, када је свеж, што више стари, тим га се теже може одвићи.

Јеси ли видео у бакру зелену рђу? Да си бакар чистио свакодневно, сјајио би као сунце! Али ако је остављен годинама, ухватио је зелену рђу, не можеш га више ничим на свету опрати, само ако га истопиш. Таква је душа када остари у греху. Ако није данас оставила грех, нека не мисли да ће га сутра или прексутра оставити лакше. Јер по мери протицања времена, грех стари, укива се у природу, и уобичајавање постаје друга природа; навика постаје друга природа, и човек чини грех хтео-не хтео, и с великом се муком човек ослобађа греха, након што је овај остарео у њему!

Навика, по канонским законима Цркве, јесте десети степен греха, јер даље следи очај, претпоследњи степен. И када сам видео човека да се навикао на грех годину дана, две, десет, не знам колико, мој је заувек! И тако ја успевам да их обманем, јер хиљаде и милиони људи одлажу покајање од данас до сутра, и сви постају робови греху; јер који грех није остављен данас, сутра-прекосутра све више хвата корене и све је тежи. А када човек хоће да остави грех, грех се диже на њега с великом силом: "Зар си глуп, море? Са мном си живео! како да се манеш мена? Шта још преостаје? Да живиш како те ја учим и како си навикао на мене!"

Тако сам, као што сам ти пређе казао, научио и обмануо толико душа, да оне падају у пакао као што падају пахуље када веје, с једним јединим саветом: "Добри људи, има још времена за добро дело; не будите глупи да га отпочнете баш од данас или баш од овога часа!"

Дакле, кажем вам, ваша мрачности, то је мој савет и моја мајсторија, и имам у паклу чету од хиљаде и стотине хиљада мојих ученика, које сам тако научио, и шаљем их по целој земљи да шапћу човеку на ухо: "Човече, за добро дело има још времена. Сутра, прексутра, за годину дана, за две, у старости". И успео сам и успевам. Иди и види у паклу колике сам гурнуо и гурам овим саветом!

Тада је сатана рекао: - Браво! Најбољи савет - да учиш човека да одлаже покајање од данас до сутра: "Баш данас хоћеш да се исповедиш? Баш данас хоћеш да се причестиш? Баш данас хоћеш да твориш милостињу? Зар не видиш да немаш времена? Остави за сутра!"

Сада пошто си ми погодио мисао, даћу ти своју круну и штап да три минута владаш паклом, и сви да научите од њега то лукавство, да бисте довели што више душа у моје царство, да би се са нама мучиле у векове векова.

***

Након што је видео и чуо све то, монах је видео сатану да је пљеснуо трипут дланом о длан и као варница се угасио у ваздуху, и није више видео ништа и није се више чуло ништа. И он је остао зачуђен оним што беше чуо, како сатана обучава своје ученике и безбројне ђаволе из пакла, да уче људе да одлажу покајање.

Тада је дошао анђео Господњи и рекао му: - Аво Иларионе!

- Молим, Господе?

- Три године се молиш Богу да ти покаже како ђаволи обмањују људе и како их одводе у царство пакла! Ето видео си својим очима и чуо својим ушима како!

Иди у своју келију, узми свеску, дохвати перо и напиши све што си видео, све што си чуо својим ушима, да остане за нараштаје који ће доћи, за последње, ова сатанина мајсторија. Јер цео свет треба да зна, да најбољи савет ђавола да би задобили душе за царство пакла, јесте да уче човека да одлаже добро дело од данас до сутра, од сутра до прексутра, од младости до старости, до смртне постеље, и тако да их све одведу у пакао! Амин.

СТАРАЦ КЛЕОПА

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
22-02-2015, 04:46 AM
Порука: #4
RE: СРНА У ИЗГУБЉЕНОМ РАЈУ
У ГОСТИМА КОД МУЖИКА


Ову причу, како је сам Христос дошао у госте мужику на Празник Рождества и чему га је научио, чуо сам од једног старог Сибирца, коме је тај догађај био добро познат. Оно што је он мени причао, пренећу вам његовим речима.

Наше место настало је као насеобина прогнаника, али је било лепо трговачко место. Мој отац је у ове крајеве дошао у време док је у Русији још постојало кметство, а ја сам се ту родио. С обзиром на наш положај имали смо задовољавајуће приходе, а ни сада не оскудевамо. Вере се држимо просте, руске. Отац је био човек начитан и мени је љубав према читању улио. Ко год би волео науку, био би му први друг, и ја сам био готов да за њега у ватру и воду пођем. И, гле, Господ ми једном посла као утеху пријатеља Тимофеја Осиповича, о коме и желим да вам испичам, какво се чудо са њим збило.

Тимофеј Осипович дошао је к нама као младић. Мени је тада било осамнаест година, а њему, можда, непуних двадесет. Владање Тимошино било је беспрекорно. О томе због чега је по судској пресуди дошао у прогнаничку насеобину у нашој се ситуацији, из обзира према човеку, није се распитивало, али причало се да му је стриц учинио неку неправду. Он му је у његовом малолетству, када је остао сироче, био старатељ и потрошио је или присвојио готово цело његово наследство. Тимофеј је, пак, по својој младости био прек, међу њима је дошло до свађе и он је пуцао на стрица. По милости Створитељевој, грех његовог безумља није се до краја испунио. Тимофеј га је само тешко ранио у руку. Због његових младих година Тимофеју није изречена тешка казна и будући да је припадао првом разреду трговачког сталежа био је послан к нама у насеобину.

Од имовине Тимошине, мада је њених девет десетина било разграбљено, и са десетим делом још се могло живети. Он је код нас саградио кућу и почео да живи, али у души га је пекла увреда и дуго се клонио сваког живог. Седео је стално у кући, виђали су га само слуга и слушкиња, свеједнако је читао књиге, и то оне најбожанственије.

На крају, ја и он смо се упознали преко књига и ја сам почео сам к њему да одлазим, а он ме је радо примао. Допали смо се један другоме.

Моји родитељи су ме спочетка нерадо пуштали к њему. Тимофеј им је изгледао чудан. Говорили су: "Не зна се зашто је он такав и због чега се од свих клони... Да те нечем рђавом не научи..." Ја, пак, будући послушан вољи родитељској, истину сам говорио оцу и мајци, када сам тврдио да ништа рђаво од Тимоше не чујем, него да се нас двојица занимамо тиме што заједно књиге читамо и о вери причамо: како по светој вољи Божијој живети треба, да лик Створитељев у себи не нагрдимо и не окаљамо. И они су почели да ме пуштају да код Тимофеја седим колико ми је воља и отац мој је сам к њему одлазио, а затим је Тимофеј Осипович дошао к нама.

Моји стари увидели су да је он добар човек и заволели су га и веома су почели да жале што је он тако често потиштен. Сети се своје увреде и, особито ако му и једну реч о стрицу кажеш, сав побледи, а после хода унезверено и руке му клону. Тада му није ни до читања, а у очима му уместо свагдашње нежности гнев гори. Поштења примерног, био је паметна глава, али се због туге своје никаквог посла није лаћао. Али, Господ је ускоро помогао његовој чамотињи: Тимоши се свидела моја сестра, он се њоме оженио, и престао је са чами и почео да живи и иметак да стиче, и за десет година постао је у очима свих најсолиднији човек. Кућу је подигао као господски дворац – свега пуно, свега довољно, и од свих поштовање, и жена добра, а деца здрава. И шта још човеку треба? Изгледало је да су се све пређашње жалости могле заборавити, али Тимоша је, ипак, свеједнако памтио своју увреду и једном, када смо нас двојица путовали таљигама и разговаралу и најбољем расположењу, ја сам га упитао:
- Како, брате Тимоша, јеси ли сада на своме?
- У ком то смислу? упита он.
- Имаш ли све оно без чега си у завичају остао?
Он сместа сав побледи и ни реч не одговори, само ћутке управљаше коњима. Ја му се тада извиних.
- Ти ми, рекох, брате опрости што те тако упитах. Мислио сам да је зло давно минуло и заборављено.
- Не мари што је давно минуло, рече, све се памти...
Било ми га је жао, али не зато што је некада више имао, него зато што је био тако помрачен: Свето писмо познаје и добро о њему уме да говори, а на увреду такво сећање чува – значи, Његовом се светом речју не користи. Замислих се: будући да сам га поштовао као у свему умнијег од себе, од њега сам очекивао да се користи добрим расуђивањем, а он зло памти...Он то примети и рече:
- О чему размишљаш?
- Тако, рекох, о чему било. И о теби размишљам.
- А шта о мени размишљаш?
- Ти се не љути, ево шта сам о теби помислио. Свето писмо познајеш, али срце је твоје гневно и Богу се не покорава. Имаш ли ти какву корист од Писма?
Тимотеј се не наљути, само се смрачи у лицу од неке жалости и одговори:
- Ти ниси упућен у то да наводиш свету реч.
- У праву си, рекох, ја нисам упућен.
- Ниси упућен рече, ни у то каквих увреда има на свету, које се отрпети не могу и да ја нисам због новца гневан на свога стрица, него због нечег другог, што се заборавити не може. О томе бих целога века ћутао, али ћу се отворити пред тобом као пред својим пријатељем.

И откри ми да је стриц смртно ожалостио његовог оца, тугом отерао у гроб његову мајку, и њега самог оклеветао и под своје старе дане обећањима је навео и претњама принудио неке људе да за њега, старца, удају младу девојку коју је Тимоша од детињства волео и мислио да ће је за жену узети.
- Зар се, рече, све то може опростити. Ја му целога живота мећу опростити.
- Збиља, одговорих, та увреда је велика, то је истина, а да ти Свето Писмо није од користи ни то није лаж.
А он мене подсећа да сам ја од њега слабији у Светом Писму и почиње да наводи како у Старом Завету сами свети мужеви нису штедели безаконике и да су их чак сопственим рукама убијали. Хтео је, јадник, да тиме савест своју преда мном оправда.
Ја одговорих:
- Тимоша! Ти си паметна глава, начитан и све знаш и ја против тебе према Светом Писму не могу да одговорим. Понешто сам прочитао, признаћу ти, све не разумем, будући да сам човек грешан и ум имам ограничен. Ипак, рећи ћу ти: у Старом Завету све је старо, а у Новоме јасно стоји "љуби и опрости", и то ми се допада као златан кључ који сваку браву отвара. А шта и опраштати, ако не баш највећу кривицу?!
Oн је ћутао.
Тада у души помислих:
- Господе, није ли угодно вољој Твојој да преко мене кажеш реч души брата мога? Како су Христа ударали, вређали, пљували и учинили да се само за Њега нигде места не нађе, а Он је свима опростио.
- Угледај се на то како најбоље знаш, али ја се бојим да те "многе књиге безумним чине". Ти си се на себе окомио. Док зло памтиш, зло је живо, а нека оно умре, тада ће и душа твоја у покоју почети да живи.
Тимофеј ме саслуша до краја и снажно ми стеже руку, али није стао нашироко да говори, већ ми кратко рече:
- Не могу, остави, тешко ми је.

Оставио сам га. Знао сам да болује и ћутао сам, а време је пролазило и протекло је још шест година, и све то време ја сам га посматрао и видео да он свеједнако пати и да би, када би му се дала слобода, и он негде дошао до свога стрица, заборавио на цело Свето Писмо и подлегао осветољубивоме сатани. Али у своме срцу био сам спокојан, јер сам у томе видео Прст Божји. Он ми се почео постепено указивати, уистину, а најзад сам и целу Руку угледао. Спасиће Господ мога пријатеља од греха гнева. Чудесно је како се то збило.

Тимофеј је живео код нас у прогонству шеснаест година, а прошло је било већ петнаест откако се оженио. Било му је, дакле, тридесет седам или осам година и имао је троје деце и живео је веома лепо. Волео је особито цвеће – руже, и имао их је много и на својим прозорима, и у врту. Све је пред његовом кућом било застрто ружама и читаву кућу је запахњивао њихов миомир. А имао је Тимофеј навику да, док се сунце ближи заласку, неизоставно излази у свој мали врт и сам дотерује своје руже и чита књигу на клупици. Штавише, колико ми је познато, бивало је да се ту понекадад и молио.

Сходно таквом обичају, дође он једном у врт и узме са собом Јеванђеље. Погледа руже, а затим приседе, отвори књигу и почне да чита. Чита како је Христос дошао у посету фарисеју и како Му притом нису дали чак ни воде да ноге омије. И то је за Господа Тимофеју било несносно увредљиво, и било му је жао Господа. Тако жао, да је заплакао. Кад гле, у том истом тренутку се зби и почетак чуда о коме ми је мој Тимоша овако говорио:
- Гледам, причао је, око себе и мислим; како је код мене свега у изобиљу и на претек, а Господ је мој ходио у таквој беди... И очи ми се напунише сузама и никако их са очију не могах отрти. И све око мене добило је боју ружа, чак и саме моје сузе. Тако у некој врсти заноса или обамрлости ускликнух: "Господе, када би Ти к мени дошао, ја бих ти самога себе дао!"
А одједном, у одговор, као у даху ружиног поветарца затрепери глас:
- Доћи ћу!
Тимофеј, сав треперећи, дотрча к мени и упита ме:
- Како ти то не схваташ, зар Господ може к мени у госте доћи?
Одговорих:
- То је, брате, изнад мога разумевања. Шта се о томе каже у Светом Писму?
А Тимофеј рече:
- У Писму стоји: Христос је исти, данас и у веке, ја не смем да у то не верујем.
- Па добро, рекох, веруј.
- А ја ти велим да ћу свакога дана за Њега прибор на столу постављати.
Слегнух раменима и рекох:
- Ти мене не питај, види сам најбоље шта је по Његовој вољи, а што се прибора за Њега тиче, то не сматрам увредљивим, само није ли то – гордост?
- Речено је: Он грешника прима и са цариницима другује.
- Али, речено је и ово: Господе, нисам достојан да уђеш у дом мој! Мени се и то допада.
Тимофеј рече:
- Не знаш ти.
- Добро, нека ти буде.

Тимофеј нареди жени да од следеђег дана поставља за столом за још једнога. Будући да их за столом седи петоро – он и жена и троје деце – шесто место на крају стола увек је код њих било почасно и пред њим је стајала велика фотеља. Жена је била радознала: шта је то – зашто и за кога? Али, Тимофеј јој није све откривао. Жени и другима говорио је само да тако треба, према завету његове душе, за госта, а за онога правог осим њега и мене, нико није знао.

Чекао је Тимофеј Спаситеља другог дана после оне речи коју је чуо у ружичњаку, чекао и трећег, затим и прве недеље, али та ишчекивања остала су неиспуњена: сваког великог празника Тимофеј је свеједнако очекивао Христа у гостима, мучио га је немир, али није посустајао у надању да ће Господ Своје обећање одржати – да ће доћи. Открио ми је: - Свакога дана молим се: О, дођи Господе и ишчекујм, али не чујем жељени одговор – долазим ускоро!

Разум мој био је у недоумици шта одговорити Тимофеју и често сам помишљао да се мој пријатељ погордио те да се сада заплиће у непотребном искушењу. Ипак, Божије гледање на то било је другачије.

Наступило је Христово Рождество. Била је љута зима. Тимофеј дође к мени на Бадње вече и рече ми:
- Брате мили, сутра ћу дочекати и Господа.
На те речи ја одавно нисам имао одговор и само упитах:
- Како си у то уверен?
- Сада, тек што сам се помолио: О, дођи Господе!, сва ми се душа узбудила и у њој као да је труба затрубила: Дођи ћу убрзо! Сутра је Његово Свето Рождество и неће ли баш у тај дан Он доћи. Дођи к мени са свима рођацима, душа ми страхом трепти.
Рекох:
- Тимоша! Ти знаш да ни о чему таквом да судим не умем и да Господа не очекујем да видим, јер сам грешан човек, а и ти си нам човек близак, ми ћемо к теби доћи. А ти, ако већ са таквим уздањем ишчекујеш тако великога госта, зови не своје пријатеље, већ окупи Њему угледно друштво.
- Схватам, одговори он, и сместа ћу послати своје слуге и сина свога да обиђу села и позову све прогнанике који су у нужди и невољи. Показаће Господ дивну милост, доћи ће, а сви ће бити дочекани како је заповеђено.
- Мени се ни та његова реч није свидела.
- Тимофеју, рекох, ко може да уради све како је заповеђено? Једно нећеш разумети, друго ћеш заборавити, а треће испунити не можеш. Ипак, ако све то тако силно "труби" у твојој души, нека буде тако, како се теби открива. Ако Господ буде дошао, Он ће све што недостане надопунити, па ако на некога ко је Њему потребан заборавиш, Сам ће ти га довести.

На празник Рождества дошла је Тимофеју и цела наша породица, мало касније, како се иде на свечану трпезу. Тако је позивао, да би све дочекао. Пространа кућа његова била је препуна људи, наших, Сибираца, мушкараца и жена и дечијег нараштаја, људи сваког звања и из различитих места, и руске и пољске и финске вере. Тимофеј је сабрао све сиромашне колонисте који се још од свога доласка нису доказали на своме газдинству. Столови велики, прекривени столњацима и свим што је потребно. Слуге трче, квас и зделе са пирошкама разносе. А на дворишту се већ смркло, и више се нема ко чекати: гости више нису имали одакле да дођу, јер се на дворишту усковитлала вејавица и мећава, као да је смак света.

Само једнога госта нема и нема, Оног Милијег од свих.
Већ је требало светиљке упалити и за сто сести, јер се било сасвим смркло и сви су чекали у мраку само при руменој светлости кандила пред иконама. Тимофеј је ходао и седао, очигледно, силно узнемирен. Сва нада његова се била поколебала – сада је већ било очигледно да неће бити "великога госта".

Прошао је још минут – и Тимофеј уздахну, погледа ме утучено и рече:
- Но, брате мили, видим ја да је или Господу угодно да ме остави на подсмех људима, или си ти у праву: ја нисам умео да саберем све како треба, да бих Га дочекао.
Одговорих:
- Очитај молитву.
Он стаде пред икону и наглас очита "Оче наш...", а затим "Христос се рађа, славите, Христос с небеса, срећите, Христос на земљи".

И тек што је ово изговорио, кад нешто страшно удари са дворишта у зид, да се све затресло, а затим се изненада зачу снажан шум на пространим тремовима и одједаред се врата у гостињску одају сама широм отворише.

А на вратима, на прагу, стајао је стари и прастари један старац, сав у ритама, дрхтао је, и да не би пао, обема се рукама за довратке држао, а иза њега из трема у коме је било мрачно, неописана ружичаста светлост светли, а преко рамена старчевих у одају улази као од снега, једна бела рука и у њој дугачка глинена посуда са огњем, каква се у беседи с Никодимом спомиње... Ветар са вејавицом са дворишта надире, а огањ ни да се залелуја... И светли он старцу у лице и на руку, а на руци у очи пада зарасли стари ожиљак – сав побелео од стида.

Чим га спази, Тимофеј повика:
- Господе, видим га и примам у име Твоје, а Ти Сам не улази к мени, ја сам човек грешан и зао, и притом се поклони лицем до земље. Са њим и ја падох на земљу од радости, што га је истинска богопослушност додирнула, и повиках да ме сви чују:
- Молите се: Христос је међу нама!
И сви одговорише:
- Амин, то јест "истина".

Тада донесоше светиљку, ја и Тимофеј подигосмо се са пода, али бела рука се више није видела, остао је сам старац. Тимофеј устаде, узе га за обе руке и посади на почасно место. А ко је био он, тај старац – можда се и сами досећате – то је био душманин Тимофејев, стриц, који му је све његово уништио. Укратко речено, он је испричао како му се све његово развејало у прах, како је остао и без породице, и без богатства и кренуо одавно да пронађе синовца и замоли од њега опроштај. И чезнуо је за тим и бојао се Тимофејева гнева, а по овој мећави скренуо је са пута и почео да се смрзава, чекао је већ једино смрт.

- Али, одједном, причао је, обасја ме неко Непознат и рече ми: "Иди, огреј се на Моме месту и пиј из Моје чаше". Узе ме за обе руке, и ја се нађох овде, не знам ни сам откуда.
Тимофеј пред свима одговори:
- Ја, стриче, твога Пратиоца знам: то је Господ који је казао: ако је гладан непријатељ твој, нахрани га, ако је жедан, напој га! Седи код мене на почасном месту, једи и пиј у славу Његову, и буди у моме дому, колико ти воља, до краја живота.

Од тога часа старац је и остао код Тимофеја и, умирући, благословио га је, а Тимофеј је занавек нашао мир у срцу своме.

Тако се мужик научио да у срцу своме направи јасле за Рођенога на земљи Христа. И свако срце такође може бити таквим јаслама, ако испуни заповест: Љубите непријатеље своје, чините добро онима који су вас увредили – Христос ће доћи у срце његово, као у јутром умивену одају, и начиниће тамо обиталиште Себи.

НИКОЛАЈ ЉЕСКОВ

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
24-02-2015, 05:28 PM
Порука: #5
RE: СРНА У ИЗГУБЉЕНОМ РАЈУ
ДИЈАЛОГ О ПОСТОЈАЊУ БОГА


Професор философије, иначе атеиста, држи предавање својим студентима о проблему који има наука са Богом и појмом СВЕМОГУЋ. Затражио је од једног свог студента да устане:
Проф: Дакле, ти верујеш у Бога?
Студент: Најискреније господине.
Проф: Да ли је Бог добар?
Студент: Да.
Проф: Да ли је Бог свемогућ?
Студент: Да.
Проф: Мој брат је умро од канцера иако се молио да га Бог исцели. Већина нас жели да помогне болеснима. Али Бог није. Како је онда тај Бог добар? Хмм?
Студент: !
Проф: Не можеш да одговориш, зар не? Да почнемо из почетка млади колега. Да ли је Бог је добар?
Студент: Да.
Проф: Да ли је Сатана добар?
Студент: Не.
Проф: Одакле долази Сатана? Ко га ствара?
Студент: Од...Бога...
Проф: То је тачно. Реци ми онда синко, јел постоји зло у овом свету?
Студент: Да.
Проф: Зло је свуда распрострањено, зар не? А Бог је створио све. Истина?
Студент: Да.
Проф: Дакле, ко је онда створио зло?
Студент: !
Проф: Да ли постоји болест? Неморалност? Мржња? Гнусност? Све те ужсне ствари постоје, зар не?
Студент: Да господине.
Проф: Ко је онда њих створио?
Студент: !
Проф: Наука каже да постоји пет чула са којима посматрамо и препознајемо свет око нас. Реци ми синко... да ли си ти икада видео Бога?
Студент: Не господине.
Проф: Да ли си икад барем чуо свог Бога?
Студент: Не господине.
Проф: Да ли си икад опипао свог Бога, осетио свог Бога или помирисао свог Бога? Да ли си икада имао било какво чулно опажање по питању Бога?
Студент: Не господине. Нисам.
Проф: Ипак, ти и даље верујеш у Њега?
Студент: Да.
Проф: Према емпиријиском, анализиционом, демострационом протоколу, наука каже да твој Бог не постоји. Шта кажеш на ово синко?
Студент: Ништа. Ја једино имам своју веру.
Проф: Да. Вера. То је проблем са којим се наука сусреће.
Студент: Професоре да ли постоји топлота?
Проф: Да.
Студент: А, да ли постоји хладноћа?
Проф: Да.
Студент: Не господине. Не постоји. Ми можемо имати много топлине, жегу, врелину, мало топлине или нимало топлине. Али ми немамо ништа што се зове хладноћа. Ми можемо да произведемо 458 степени испод нуле што није топлота, али не можемо више од тог. Не постоји ствар као што је хладноћа. Хладноћа је само реч са којом објашњавамо одсуство топлоте. Ми не можемо да меримо хладноћу. Топлота је енергија. Хладноћа није супротност топлине, већ само њена одсутност.
А шта је са тамом професоре? Да ли тама постоји?
Проф: Да. Шта је ноћ ако није тама?
Студент: Господине, опет нисте у праву. Тама је одсуство нечега... Ми можемо имати слабу светлост, бљештаву светлост, јарку светлост, нормалну светлост... Али, ако константно немамо светлости, онда немамо ништа и ми то називамо тамом, зар не? Реално, није тама. Да јесте, ми би могли таму да учинимо тамнијом, зар не?
Проф: У чему је твоја поента младићу?
Студент: У томе господине, да сте у својој философској премиси оманули.
Проф: Омануo? Да ли можеш да објасниш како?
Студент: Господине, Ви радите са премисом која подразумева дуалност. Ви расправљате о томе да постоји живот, али и смрт, да постоји добар Бога, али и лош Бог. Ви сагледавате целу идеју о Богу као о нечему одређеном, коначном, нечему што може да се мери. Господине, наука не може да објасни ни постојање мисли. То је употреба електрицитета и магнетизма, коју не видимо, а камо ли да можемо да их разумемо. Да би сагледали смрт као супротност животу, морали би да игноришемо чињеницу да смрт не може да постоји самостално. Смрт није супротност животу, већ њена одсутност.
Реците ми професоре, Да ли учите своје студенте да је човек еволуирао од мајмуна?
Проф: Ако мислите на природан еволуциони процес, онда да. Учим.
Студент: Да ли сте икада посматрали еволуцију својим очима господине?
Проф: !
Студент: Пошто нико никад није посматрао процес еволуције на делу и не може чак да докаже ни постојање настојања за тим, зар Ви онда не износите своје мишљење? Зар Ви нисте научник, а не проповедник?
Да ли је ико, икада у овој просторији видео професорову памет?
Да ли је било ко овде икада чуо професорову памет, опипао, осетио или помирисао? Нико се није јавио да је било шта од овог урадио. Дакле, према установљенима правилима емпиријиског, анализиционог, демострационог протокола, наука каже да Ви немате памет.
Уз сво уважавање, како онда да верујемо Вашим предавањима господине?
Проф: Претпостављам да ће те морати да ми верујете синко.
Студент: Наравно... Веза између човека и Бога је вера. Она је та која све ствари покреће и чини их живим.

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
24-02-2015, 06:31 PM
Порука: #6
RE: СРНА У ИЗГУБЉЕНОМ РАЈУ
ЗА ДУШОМ ЦВЕЋА


Цвеће – колико слатких тајни! Колико пријатних тајни! Када човеково сазнање проходи видљиве светове, поцрни од туге; а када се косне цвећа – заблиста, засија, зарадује се. Јер, цвеће – то је радост за наше људско сазнање. Све може бити горко, само је ту нека чудесна сласт, у цвећу. Има у томе неког божанског магнетизма, што душу вуче неки раскош. Јесте ли приметили, људи обично своју претставу о рају везују са цвећем.Није ли цвеће – најскривенији остатак изгубљеног раја? Није ли у њему рај највише сачувао себе и пренео кроз векове до нас? Зато је ваљда и мед од цвећа! Рајска сласт, и душа раја – пробија се кроз цвеће, избегавајући да се сретне са људским злом. Јер наше зло, и јесте пакао, најпре за цвеће. Јер је најосетљивије, јар је најрајскије од свега што постоји у видљивим световима. Ако хоћете да се у овом свету осетите као у рају – живите међу цвећем, са цвећем, цвећем: његовим дахом и његовим духом. Цвеће – најјачи символ, и најизразитији, некадањег раја, нечег рајског.


И најмањи цвет – колико рајског у њему! Најмањи цвет – читав рај! А све што је рајско, рајско је неком слатком бесконачношћу, неком милом бесмртношћу. Гле, по једна слатка бескрајност, по једна мила бесмртност се завила, сакрила, примирила у сваком цвету, и најмањем и највећем. А свака бескрајност је род са свима бескрајностима божанским. И ми, кроз најмање и са најмањим путујемо кроз бескрајно и бесконачно. Поглед ти пао на мајушни цветић незаборавка, и гле, ти си заронио у безмерну бескрајност, успловио у све бескрајности. И незаборавак плави – као плави чунић носи и преноси твоју дшу и искрцавана обалу бесконачности. То Бог учинио, да човек не би био сам, мали, већ увек, са бескрајним, бесконачним = бесмртним. А кроза све то са – вечним. И кроз бескрајно мало, мајушно, посећује нас по нешто бесконачно, бесмртно, божанско. Бог нас је са сваке стране затворио бескрајним, бескрајно великим, неизмерним. И ми смо, у ствари, по свему бескрајни, бесконачни, бесмртни. Између малих мајушних цветића и звезда, које су светлосни цветови,стојимо и крећемо се ми људи. Погледајте, и свуда ћете угледати њу – бескрајну, бесконачну, и самимтим – вечну тајну, једну исту, разливену свуда и по свему и кроза све.


ШАПУТАЛА ЈЕ МИМОЗА:

Људи, ви не видите моју душу као што не видите ни своју; а њоме живите ви, њоме живим и ја. То су наше најнепосредније стварности. Ја бих вам се исповедила, али ви немате довољно фин слух да бисте ме чули, и довољно фино сазнање да бисте ме разумели. Засађена сам руком невидљивог небеског Рукосадника. Кроз мене Он је разлионеку своју тајну; и у мени има више неба него земље, - зар то не осећате? Чини ми се, треба да имате вид раван свевиду да бисте докраја сагледали тајну мога бића. Вама је неопходан Свевидећи да бисте ми душу видели, и Свезнајући да бисте је сазнали, и Свечујући да бисте је чули.

Загледајте у моје нерве, у моју нерватуру: у њој се врши прелаз небеског у земаљско, натприродног у природно. А ви мислите, да сам сва од природе, од онога што ви људи називате природом, а не видите да је у мени натприродно постало природним. Та и сва природа није друго него – натприродно прображено у природно. Људи проглашавају: природом, природу! – и тиме завршавају круг својих мисли, својих истраживања, својих аргумената. Као да су те речи неко објашњење. То је исто као када би казали: сунце је сунце, зато што је сунце; плаво је плаво, зато што је плаво; славуј је славуј, зато што је славуј; човек је човек, зато што је човек. Тиме се ништа не објашњава нити доказује, већ само посредно признаје незнање... Да, ништа натприродније од природе. Ајде, опервазите ми то што називате природом. И шта од “природног” уђе у ваш разум, у ваша чула? Сва је природа у суштини натприродна, јер живи неким тајанственим силама, чије изворе не знамо и чије залихе не спознајемо. И ви се људи још трудите да логиком објасните природу. И говорите: логика, логика! А шта је то – логика, шта је то – логично? Све сама непознања до непознате у неразмрсивој једначини живота.

Последњом тајном свога бића, све је цвеће – натприродно. Најтајанственијим, но најживљим кореном свога бића ми се држимо за небо, невидљиво живимо небом. И видљиво! Гле, нама треба много сунца, и светлости небеске, много звезда и њихове светлости, много неба и његовог плаветнила, да бисмо могле живети овде, на земљи, у “природи”. Та и ми смо прелаз натприродног у природно!

Зашто да то буде привилегија само људског бића, људске логике, људске логосности? И у нама је Логос /=Христос – Јн. 1, 1–3/, и Логика Божја, и Смисао.Зар вас склоп нашег листа не изненађује, и не запрепашћује? Та ви још не знате, откуда боје у свету, и откуда толике нијансе боја? Ви не можете нашу тајну ни да домислите, ни да доосетите. Тајном својом ми смо сакривени у натприроди; зар не?

Ево: моја осетљивост! Како је ви објашњавате својом “логиком? Чим ко додирне један мој листић, сви за њим полегну; а када сам на ливади, чим један стручак додирне неко, он учини да сви по свој ливади полегну, сигнализирајући упасност. Апарат природе врло компликован, и осетљив: на додир, па и на дах. Кад дахне, кад уздахне ваздух, листићи се скупљају, савијају, као скривају, и онда гранчица за гранчицом. Примам најфиније звуке. Апаратура најфинија, нерви запањују. Вене од даха, вене од ружног погледа, од ружне човекове мисли, од прљавог осећања. А како ли се осећа у огњеном мору нашег људског, нашег земаљског зла? Од најмањег напада, увреде, ја се стресем, и – умирем. Јер сам од најфиније грађе. Земља, зар не знате – подножје неба.


БОСИЉАК ЈЕ ПЕВУШИО:

Мирис ме везује са светом. Ја осећам: веза овог света си мирисом. Ко ми даде ту мирисаву душу? Веза са - Богом; веза са видљивим светом. Ја доживљавам то чудо: Срце света улази у мене, и у воду. О, то осећање! Мирис, зар то није чудо? Велико чудо Божје? Чиме то мирис – мирише? Земља не мирише, а срце мирис – мени! Опростите ми ту загонетку! Босиљак у овом свету – у смрдљивој бари, у прикрајку.


ПЕТОНИЈА ЈЕ ГОВОРИЛА:

Ја мирисом живим. Ту су сви моји унутрашњи светови. И кад умирем – кроз мирис умирем. Кроз мирис дишем и издишем. И кроз мирис умирем: без агоније, без ропца, без грчева. Моји мирис/и/ путују кроз нежност. А свака моја пора, то је прозор на мојој мирисној души. А душа моја – сва је у мении око мене. Душа ми је сва од мириса. Кад ме мирис напусти – ја умрем. Таква сам ја. А ко је то Плави нада мном. Плави, ја теби шаљем своју душу. Нађи јој нову круницу – моју бесмртност! Ја волим такву бесмртност, жеђ срцу. Ах, у мом речнику нема много речи, јер много осећам. Само неколико речи: мирис, душа, љубав, бесмртност.
Мој мирис, отима се за сунцем: предвече јури за њим, што је зашло, скрило се. Пролази ли човек поред цвета са рђавом мишљу: пролази са пожаром, од кога вене цвет. Нечист поглед падне ли на лист, пада као распаљени жар.


ЂУРЂЕВАК ЈЕ ЗВОНИО:

Најситнији сам цвет, а знате кроз мене је прострујала нека слатка сила, сигурно божанска. Ја сам уздрхтао – то је Логос /= Христос/ прошао кроз мене, и ја сам се осетио живим, постојећим. Бити, то је сласт и сладост и радост. Јер ме то везује са Логосом. А ви људи, ви све мислите: ми смо мртви, ми цвеће. А гле, кроз нас живи реч Божанског Логоса; тиме смо мирисави, тиме – бесмртни.

Знате, ја сам везан са небом више него ли ви. Мој мирис, та у њему има више неба и сунца него ли у људским мислима, осећањима. И са унутрашњим тајнама земље ја сам у сродству, јер ме оне хране својим соковима. Душа ми је мирисна, јер је то реч Логоса, а реч – Логоса, носи у себи и шири собом миро божанско. А мирис – то је нешто ваистину божанско, натприродно. Јер наш мирис, то је наша душа; издахнемо ли, он иде Богу, који га чува у бесмртним ризницама.

Ми цвеће, гледамо на вас људе, и тражимо сличности са вама. Има је само у једноме: у вашој боголикој души, у вашој логосној /=христоликој/ души – ту се, само ту додирујемо. Али, већим делом свога бића ви се људи отискујете у неки страшан мрак, у неки страшан смрад. То уколико бежите од Логоса и од нас.

Знате, и ви сте људи мирисави, и ви миришете – само молитвом, љубављу. Молитва и љубав, то су мирис, непролазни мирис ваше људске душе, људског бића. Ја ђурђевак осећам да ђурђевски мирис бије из вас када сте на молитви и у љубави.

Ух, али, би људи – ви сте несретници смрад ове планете, кад сте зли. Зло – смрди. Зло је најодвратнији смрад. Ни једно биће над земљом и на земљи не може да има чуло мириса кад су људи зли. Ми смо ваши добротвори, већи но ви наши: ми пречишћујемо ваздух за вас; удишемо угљендиоксид, да се не бисте отровали. Ми смо на тај начин ваши лекари, и ваши лекови: лекари душа и тела. Не гордите се на нас! Бог нас је тако сродио: Уметник Свемудри!

ПРЕПОДОБНИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
24-02-2015, 08:23 PM
Порука: #7
RE: СРНА У ИЗГУБЉЕНОМ РАЈУ
МАЛИШАН КОД ХРИСТА ЗА БОЖИЋ


Живео у подруму малишан, али још сасвим мали, коме је једно шест година или још мање. Тај малишан се пробудио једног јутра у влажном и хладном сутерену. Био је одевен у некакав капутић и дрхтао је. Дах му је излетео као бела пара, и, седећи у куту на неком сандуку, из досаде је хотимично пуштао пару из уста и забављао се гледајући како излази.
Био је веома гладан. Неколико пута пре зоре прилазио је дрвеном лежају, где је на простирци и са некаквим завежљајем под главом лежала болесна његова мајка.
Како се она овде нашла?

Мора да је допутовала са својим малишаном из другога града и разболела се изненада. Власницу преноћишта су још пре два дана одвели у полицију. Станари су се разишли уочи празника - а једини који је остао, лежао је већ дан и ноћ мртав пијан - и није могао дочекати празник!
У другом углу собе јечала је од реуматизма нека осамдесетогодишња старица која је некада и негде живела као дадиља, а сада је умирала самотна, јаучући и гуњђајући малишану, тако да се већ почео бојати да приђе њеној постељи у углу.
Воде да се напије нашао је негде у ходнику, али корице хлеба није нашао, и већ је десети пут прилазио да пробуди своју маму. Страшно му је, најзад, било у мраку: одавно је већ пао мрак, а лампу нису упалили.
Опипао је мамино лице и зачудио се што се она уопште не миче и што је хладна као зид.
"Много је овде хладно",помислио је, постојао мало, и несвесно заборавивши руку на рамену покојнице. Затим је дунуо у своје прстиће да их огреје и, одједном, напипавши на лежају своју стару капу, па полако, пипајући по мраку, изашао из сутерена. Он би и раније пошао, али се стално бојао неког великог псакоји је, горе, на степеницама, цео дан завијао пред сусдним вратима. Али пса сада није било, и малишан је одједном изашао на улицу.
Господе Боже, какав град! Никада тако нешто није видео. Тамо, одкле је дошао, ноћу је црна помрчина - један фењер на целу улицу. Прозори ниских, дрвених кућица затварају се капцима; на улици, чим се смркне, нигде никога - сви се затварају по кућама, и само завијају читави чопори паса, стотине и хиљаде их завијају и лају сву ноћ.
Али је зато тамо било тако топло, и давали су му да једе, а овде - ах, Господе, да му је сад да једе!...И каква је овде врев и тутњава, каква светлост, и људи, и коњи, и кочије, и зима, и мраз!
Ледена пара дизала се од преморених коња, из њихових задиханих врелих њушки; кроз сипкав снег одзвањају о камење потковице, и сви се тако гурају, и, Боже... тако му се јело, макар неки комадић хлеба, и тако му је одједном хладно за прстиће. Поред њега је прошао чувар реда, али се окренуо да не види малишана.
Ево опет једна улица - ох, како је широка! Овде ће ме сигурно прегазити! И како сви вичу, трче и јуре кочијама, а светлости, колико светлости!
А шта је ово? Ух, какво велико стакло, а иза стакла соба, а у соби неко дрво до таванице. То је јелка, а на јелки колико свећица, колико златних хартијица и јабука, а свуда око ње луткице и мали коњићи; по соби трче деца, лепо одевена, чиста, смеју се и играју, и нешто једу и пију.
Ено, она девојчица почела је да игра са дечаком - како је лепа девојчица! Ево, и музика се чује кроз прозор.
Млишан гледа, чуди се, већ се и смеје, али сад га боле прстићи и на ножицама, а на ручицама су му
већ сасвим помодрели, већ не могу да се савијају, и боле га кад миче са њима. И одједном малишан осети да га много боле прстићи, заплака се и потрча даље ....и, ево, поново је видео кроз друго стакло собу, и тамо је дрвеће, ана столовима разни колачи: од бадема, црвени, жути, и седе тамо четри богате госпође, по ко дође, оне му дају колача, а врата се отварају сваки час, с улице улази много господе.
Малишан се прикраде брзо, отвори врата и уђе... Ух, како су почели да вичу на њега и да машу рукама! Једна госпођа брзо му је пришла и тутнула у руку копејку, па му отворила врата - на улицу! Како се уплашио! А копејка му ј одмах испала и звечећи откотрљала се по степеницама: није могао да савије своје помодреле прстиће и да придржи копејку.
Истрчао је малишан на улицу и пошао брже и брже, а куда - ни сам није знао... Опет би се заплакао, али се бојао, и трчао је, трчао и хукао у ручице. Обузимала га је туга, јер одједном се осетио тако усамљен, и било му је ужасно ... одједном ...о, Боже! Шта је ово опет? Стоји маса људи и диви се - иза стакла прозорског биле су три лутке, мале, одевене у црвене и зелене хаљинице, као да су живе! Неки старчић седи, и као да свира у виолину, још друга два такође стоје ту, свирају у мале виолинице, и по такту машу главама, један у другога гледају, а усне им се мичу, говоре, стварно говоре - само се због стакла ништа не чује...
Малишан је у први мах помислио да су они живи, а кад се досетио да су то лутке - изненада се насмејао. Никад није видео такве лутке, и није знао ни да постоје! И хтео би да заплаче, али су му те луткице тако смешне.
Одједном му се учини д га је неко од позади зграбио за капутић: велики и зао дечак стјао је поред њега, и изненада га је ударио по глави, збацио му капу, и ударио га ногом испод колена. Малишан се преврнуо на земљи; тада људи повикаше, он претрну од страха, скочи и поче бежти, бежати, и одједном је утрчао - ни сам не зна где - испод неке капије, у туђе двориште - и чучнуо је иза наслаганих дрва: "Овде ме неће наћи, а и мрак је."
Чучну је и згурио се, а никако није могао д одахне од страха, и одједном, сасвим изненада, било му је тако пријатно: ручице и ножице су одједном престале да га боле и било м је тако топло, као на пећи!.... Тргао се и сав уздрхтао: ах, он је то овде био заспао! Како је добро ту спавати!
"Поседећу овде. Па ћу опет поћи да погледам оне лутке", помислио је малишан и осмехнуо се када се сетио лутака, "стварно као да су живе!"... И одједном му се причуло да је над њим његова мама запевала песмицу. "Мма, ја спавам, ах, како је овде лепо спавати!"
"Хајдемо к мени, малишане, да китимо јелку", прошапутао је над њим одједном неко тихим гласом.
Помислио је да је и то говорила његова мама, али не, није она; ко га је то звао он није видео, али се неко сагнуо према њему, загрлио га у тами, а он му је пружио руку и ...и одједном ...о, каква светлост! О, каква јелка! Као да и није јелка - он још таквог дрвета видео није! Где је он то сад: све блиста, све се сија, а свуда око њега лутке - али не, то су све дечаци и девојчице, само тако сјајни, сви се они вију око њега, лете, сви га љубе, узимају га, носе са собом, и он сам лети, и види: гледа га његова мама, и смеје му се радосно.
"Мама! Мама! Ах како је лепо овде, мама!", довику је јој малишан, и опет се љуби са децом, и жели да им што пре исприча о оним луткицама иза стакла. "Ко сте ви, дечаци? Ко сте ви, девојчице?", пита их он смешећи се и љубећи их.
"Ово је Христова јелка", одговарају му они. "Код Христа је увек на овај дан јелка за малу децу која тамо доле немају своје јелке."
И дознао је да су сви ови дечаци и девојчице били исто таква деца као и он - али једни посмрзавали још у својим котарицама, у којима су их оставили на степеништима пред вратинма петроградских чиновника; друга су се угушила код чуходки дојкиња - које је изнајмио дом за сирочад; трећа су умрла на сасушеним грудима својих мајки (за време самарске гладне године), четврта су се погушила у вагонима треће класе - и сви су они сада овде, сва су она као анђели, сва су код Христа, и Он је лично међу њима, и пружа им руке, и благосиља њих и њихове мајке грешнице...
А мајке ове деце стоје ту, са стране, и плачу; свака познаје свог дечака или девојчицу, а они долећу и љубе их, утиру им сузе својим ручицама и моле их да не плачу, јер је њима овде тако лепо.
А вратари су ујуту нашли доле иза сложених дрва мали леш залуталог и смрзнутог дечака... Пронашли су и његову мајку...Она је још пре њега умрла - срели су се код Господа на небу.

ФЈОДОР М. ДОСТОЈЕВСКИ

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
25-02-2015, 01:14 AM
Порука: #8
RE: СРНА У ИЗГУБЉЕНОМ РАЈУ
ЛЕК ЗА ГРЕХ


Једном је монах, пролазећи поред скита угледао старца којем су се многи људи обраћали за исцелење болести. Кад је монах пришао ближе лекар је упитао:
„А шта ти желиш?“
„Да ли на свету постоји лек који помаже против грехова?“ упита монах.И старац одговори :
„Наравно да постоји. Узми корен духовног сиромаштва, лишће трпљења, цвеће смирења,убери молитву с гране. Затим све то помешај у котлу послушања, процеди кроз сито добрих помисли и стави у чинију с чистом савешћу. Затим залиј сузама и окропи љубављу, а сам у међувремену распали пламен божанске жеље. Кад се све скува како треба, прелиј га у посуду расуђивања. А кад поједеш кашичиц у овог лека, немој заборавити да се умијеш покајањем – и тако ћеш се избавити од многих грехова.

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
10-03-2017, 01:56 AM
Порука: #9
RE: ХРИШЋАНСКЕ ПРИЧЕ
.
ДЕВОЈКА, ЧОВЕК И КЕКС


Девојка је чекала авион у чекаоници једног великог аеродрома. Пошто је требало дуго да чека, одлучила је да купи књигу и да прекрати време до поласка авиона.
Поред књиге, купила је и пакетић кекса. Села је у чекаоницу. Поред ње је била столица са кексом, а са друге стране седео је господин, који је читао новине. Када је она узела један кекс и господин је узео један. Она се зачудила, али није ништа рекла.

Наставила је да чита књигу, а у себи је помислила: "Ма гледај ти ово, да само имам мало више храбрости, до сада бих га већ ударила." Сваки пут када је она узимала кекс и господин који је седео поред ње, не обазирући се, такође је узимао кекс.
Наставили су тако, док није остао само један кекс у пакетићу. Девојка помисли: "Шта ли ће сада да уради?" Човек узе тај кекс и подели га на пола.

Девојка је била запањена. Покупила је своје ствари, узела књигу и пошла у другу чекаоницу. Нашла је друго место где није било никога поред ње. Када се мало прибрала и када ју је прошао бес, отворила је торбу да врати књигу, и у торби је видела пакетић кекса, који је био нетакнут.
Постидела се, као лопов, и тек тада је схватила да је кекс, исти као њен, припадао господину који је седео поред ње, али који је без вређања или нервозе поделио и свој последњи комад са њом, за разлику од ње, која се осећала повређеном у сопственом поносу.

*
Колико пута смо у нашем животу "појели туђи кекс", а да тога нисмо били свесни и никада нећемо ни сазнати. Пре него што дођете до преурањеног закључка, пре него почнете да мислите лоше, погледајте са пажњом детаље, јер врло често ситуација није онаква како изгледа на први поглед.

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
12-03-2017, 01:31 AM
Порука: #10
RE: ХРИШЋАНСКЕ ПРИЧЕ
.
ИСТИНИТА ПРИЧА: ДА ЛИ ПОСТОЈИ СЛУЧАЈНО?




Драги пријатељи,


Из више разлога – у које се убраја и ваше стрпљење, за које себи дајем за право да на њега рачунам док вам причам причу – ја нисам писац, дакле ништа од стилски дотераног низа речи. Причу видим као жанр кoји се превише користи и можда је чак и помало излизан, а био сам и први који је тврдио да после Џејмса Џојса, да би се човек уопште упустио у писање прича, треба да поседује један супер его.



Оно што се, међутим, догодило је толико велико, гигантско, и ја не желим да вас лишим могућности да то непосредно сазнате; имајте мало самилости да опростите писцу и стрпљења да ме пратите до краја ових редова, где ће једна „научна прича“ дати други поглед и оденути у достојанствено рухо рационалне природе оно што се десило.


Током наше мисионарске делатности – јер многи од нас то заборављају – ми не гајимо амбиције, не изводимо радове, не подлежемо уображености, нисмо у ишчекивању награда, плакета и медаља, ми смо упослени добротворним радом из љубави. А шта је то заправо, подсећа нас Свети Павле: „И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам.“


Током наше мисионарске делатности, водећи пројекат „Радости срца“ (“Le Gioie del Cuore”), наишли смо на једну породицу која је слика недаћа Срба на Косову и Метохији.


Taта, Дејан, професор теологије на Богословији у Нишу, пореклом из Призрена, мама, Јелена, зубни лекар по професији, али у стварности домаћица, рођена у Великој Хочи и – три дивна детета, седмогодишњи Сава, те Михаило и Јован, близанци од пет месеци.


Нажалост, мали Јован има срчану ману која му успорава развој и стога је неопходна једна сложена интервенција на његовом срцу.


На плећима породице су тешкоће уобичајене за сваког ко има посла са здравственом заштитом у Србији. Преко нашег пројекта, који је управо посвећен деци која имају кардиолошке сметње и болести, породица назире светлост наде.


На дан 28.децембра, са својим драгим пријатељима Гаетаном и Славицом Паолило, који су одлични медијатори и преводиоци, упознајем малог Јована и његову породицу.


Разговарамо, објашњавам им услове под којима се започиње процедура у којој мали Јован треба да буде помогнут пројектом. Родитељи су напети, близанци ти ионако преокрену живот, а ако је један од њих још и болестан, онда то компликује случај.

„Ићи ћу ја у Италију – мирно тврди Дејан – Јелена доји Михаила и немамо баш много избора“.


Дискретно покушавам да инсистирам:

„Знаш, Дејане, у оваквим случајевима је веома важно задобити поверење детета и због његових потреба, можда би мама била прикладнија“.

„У праву си – каже ми – али ми не можемо другачије, наш избор је условљен, ићићу ја“.


Дан 8. фебруар, тачно у 16:30 налазимо се на београдском аеродрому „Никола Тесла“, Дејан, мали Јован и његови бака и дека. Поздрави пред пут никад нису били нека једноставна ствар, да их дочара, то је посао једног писца.


Укрцавамо се у 18, лет компаније Air Serbiа. Слећемо у Милано, на аеродром Малпенса у 20. Током лета био сам помало забринут какве ће реакције показати мали Јован и каквих је капацитета поводом тога Дејан, али обојица су прошли испит са одличним оценама: Јован, рођени путник, Дејан, модел за доброг тату.


Дочекали су их волонтери као увек срдачно и брижно, потом смо се одвезли до једне прихватне куће, у ишчекивању пријема у болницу заказаног за наредни дан.


Сати 9, 9. фебруар, почиње процедура у Поликлиници Сан Донато, на Одељењу за дечију кардиохирургију. Једно јато лекара и болничара бави се малим Јованом, пред будним оком тате Дејана уз кога смо наша медијаторка Сандра и ја.


То су све неке невероватне руке, руке које лече, које бебу окрећу вешто и брзо, стетоскопски прегледи, електроде које исцртавају криве на монитору, мало речи, а много гестова који указују на сигурност и одговорност.


Дејан се помало зноји, блед је, помишљам да је узбуђен – нагомила се умор, стрес... али Дејан одваја поглед од детета, граби једну столицу, седа, непријатно му је, тражи погледом Сандру, и говори јој: „Није ми добро”.


Од тог тренутка време мења брзину и чини се да моменти трају сатима, Дејан колута очима, постаје бео као какав леш, и пада са столице. Озбиљност тог тренутка уочавам по чињеници да лекари малог Јована остављају једној болничарки и бацају се ка његовом оцу, који је изгубио свест. Наређења су кратка, прецизна.

„Положите га на под“

„Подигните му ноге“

„Кисеоник“

„Дефибрилатор“


Сви се гурају око тог човека који је овде дошао да би довео свог малог сина да оздрави, а сада је на земљи, бео као восак, не одазива се.


Чини ми се да видим једног лекара који убризгава инјекцију, потом лице полако почиње да добија боју, очни капци се помичу, неко му водом кваси лице.

„Носила“


Ефикасни као механизми прецизног часовника, долазе болничари са носилима и Дејан и Сандра нестају, у дубини ходника Поликлинке Сан Донато; да будем прецизан – у дубини неког ходника који припада Првој помоћи Поликлинике Сан Донато. Једва да налазим који тренутак да се повратим, и да схватим да је Дејан у такозваној жутој ознаци хитне помоћи (жуте, особе са озбиљним проблемом које треба збринути у најкраћем року; у италијанској хитној помоћи се ниво здравственог проблема одређује бојама црвена, жута, зелена, бела), и да смо остали сами, волонтери, мали Јован и ја.


Koлико је часова уопште прошло, питам се, а благи Кјарин глас ми одговара: „Дванаест минута“.


У хитној помоћи после седам часова поставља се дијагноза да Дејан пати од једног ретког кардиолошког синдрома, познатог под називом Бругадин синдром, тих и потмуо урођени поремећај, који се показује фаталним код младих људи који и не знају да га носе.


И шта сад – објашњава нам један пажљиви лекар из хитне помоћи: „Одмах ћемо га примити у болницу, пратићемо га и ако запазимо да је ситуација озбиљна, интервенисаћемо“.


Враћам се у собу и мисли су ми ужасно тешке: Дејан у болници, Јован са волонтерима на одељењу, како објаснити Јелени, која је сада хиљаду километара далеко, оно што се заправо дешава...

Само нас молитва може спасти, и онда – молим се, шта би друго могао да ради један монах.


У 9 сати ујутру Дејан је већ оперисан, лежи без кошуље и на његовим грудима је неких тридесетак електрода које су повезане са монитором на коме се исцртавају криве-и-криве и светлуцају бројеви и симболи, неки од тих симбола су срца, а други су слова „о“ и „к“ која састављена чине „ок“ и одају сигурност.

„Како си, Дејан?“

„Добро“

„Како прошо операција?“

„Добро, ма знаш ли оче, да ме је оперисао један српски хирург, из Приштине?“


Помишљам да је још под утицајем анестезије, међутим није, тачно је то што говори, није пролупао, оперисао га је хирург, Србин који је рођен у Приштини, студирао у Нишу и 1986. дошао на усавршавање у Италију, где се специјализовао за Бругадин синдром.


У том тренутку морам да седнем ја – јер почињем да се губим. Дејан је дошао овде због малог Јована, позлило му је услед урођене мане за коју није ни знао да је има, у болници за лечење кардиолошких болести – једној од најчувенијих у Италији; овде су му дијагностиковали редак синдром који се третира у овој болници, где га научно проучавају годинама – дотле да имају одељење за аритмологију и примаријуса на том одељењу који се, за ту материју, сматра једним од најбољих стручњака на свету.


Као да то није довољно, пред операцију, док је Дејан разумљиво уплашен и са тешкоћама покушава да изнађе речи на енглеском, материјализује се пред њим један српски хирург пореклом са Косова и Метохије, који га враћа у живот... ма који је сад ово филм? Ко му је редитељ?


И био је то разлог – због кога сам се одлучио да пишем једном блиском пријатељу мог тате, Ђузепеу по имену, по презимену Аникини, који је по професији, а и звању, редовни професор математичке анализе и рачуна вероватноће на Универзитету у Фиренци.

Овде вам преписујем његов одговор:




Драги оче Бенедето,


Прича коју ми причаш је реално невероватна, али ако желиш прорачун – да се не каже да je наука погнула главу пред религијом – имаћеш га.


Да бих развио променљиве које припадају догађају који си ми исприповедао, употребио сам два метода у прорачуну, веома позната и поуздана: Бајесову теорему и њену примену придружену у развоју Монтихоловог парадокса.


Вероватноћа да Дејану позли првог дана пријема у болницу његовог детета: 1 од 387.930

Вероватноћа да Дејану позли у центру који је на листи првих десет кардио-дијагностичких центара у Европи: 1 од 7.474.238

Вероватноћа да Дејану позли у центру који је класификован као врхунски центар у Европи за синдром од кога он пати: 1 од 11.824.664

Вероватноћа да Дејан буде оперисан од стране свог сународника у болничкој структури у иностранству : 1 од 17.179.249

Вероватноћа да Дејан буде оперисан од стране свог сународника који је пореклом из истог региона као и он : 1 од 23.027.385.

Комбинаторни рачун свих ових променљивих кад се поставе заједно, доводи до вероватноће која износи 1 од 791.830.781.



Разумем да ти све ове цифре мало говоре, па да бих све ово појаснио, ево неких стандардних вероватноћа:

Постићи шестицу у игри на срећу „лото“ SuperEnalotto: 1 од 622.614.385

Добити 5.000.000 евра у игри Gratta e Vinci (греб-греб лутрија у Италији): 1 од 7.500.000

Бити погођен метеоритом на неком отвореном простору: 1 од 1.678.214

Бити погођен муњом на неком отвореном простору: 1 од 137.887.



У одговору на твоје фино питање, драги мој, не знам шта бих ти рекао, статистички је много вероватније да је читава ова прича једно чудо, пре неголи нека коинциденција, под условом да се у чуда верује...


Ето, овде се прича завршава. Није ово прво чудо коме сам присуствовао и сигуран сам да неће бити ни последње.


Видео сам чуда важнa и велика – чистоту љубави без повратних интереса наших волонтера који су се, у ишчекивању маме Јелене смењивали да се мали Јова не би осетио напуштеним, осмех Сандре увек присутне у потреби да преводи било шта у било којим условима будности или умора, присуство Светог краља Стефана у мом манастиру на Косову и Метохији и многа друга чуда којих сада не могу да се сетим, али и оно, најважније, које се служи у Дечанима, онако као што се служи и у било ком другом православном храму сваког дана, у апсиди преплављеној светлошћу, где се хлеб и вино претварају у Тело и Крв Христову.


И питам се – чему и коме је служило ово чудо? Дејану, његовој породици, Богословији у Нишу, нама, да нам предочи један број, немогућ и да се замисли – 1 од 791.830.781, да нам предочи идеју о нашој скучености у духу пред тајном Господњом.


Исувише смо робови нашег сопственог ега, наше важности, наших расејаности у пажњи, наших искушења – глупа смо бића која не примећују океан љубави Божије што нас окружује. Ето шта ме је научио Манастир, то да сам ништа – једна мала капљица у божанственом океану.


Извините ако сам вам одузео нешто од вашег времена. Онај који је био присутан зна, све што сам вам испричао је истинито, то сведочим!



+ Бенедикт

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
10-08-2017, 10:57 AM
Порука: #11
RE: ХРИШЋАНСКЕ ПРИЧЕ
Једном сам замолио да Бог одузме моју гордост и Бог је одговорио : "Не". Рекао је да се гордост не може одузети. Човек може само да је се одрекне.

Замолио сам Бога да исцели моју кћерку која је била прикована за постељу и Бог је одговорио : "Не". Рекао је да искушења рађају трпљење. А трпљење се не може дати, оно може само да се роди.

Замолио сам Бога да ми поклони срећу, и Бог је одговорио : "Не". Рекао је да се дарује само благослов, а да од мене зависи да ли ћу бити срећан.

Замолио сам да ме Бог чува од боли, и Бог је одговорио : "Не". Рекао је да патња човека ослобађа светских брига и приближава га Њему.

Замолио сам да ми Бог пошаље духовни напредак, али је Бог одговорио : "Не". Рекао је да дух треба да расте сам, а Он ће на мени, као на лози орезивати сувишне гране како бих донео више плода.

Замолио сам снагу и Бог ми је послао искушења како би ме прекалио.

Замолио сам за мудрост и Бог ми је постављао питања како би ме научио да размишљам.

Замолио сам за храброст и Бог ми је послао опасности.

Замолио сам за љубав и Бог ме је довео код оних којима је била потребна моја помоћ.

Замолио сам за новац и Бог ми је омогућио да га зарадим.

Нисам добио ништа од оног за шта сам молио.

Али сам добио све што ми је било потребно.

Бог је услишио моје молитве.



Једна прича из књиге "100 хришћанских прича за читање и размишљање"

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
16-11-2017, 11:48 PM
Порука: #12
RE: ХРИШЋАНСКЕ ПРИЧЕ
.
ЉУБАВ ЋЕ ИПАК ПОБЕДИТИ СВЕ



Има томе већ више од десет година када су код мене дошле две жене: мајка и ћерка, односно мајка и бака особе о којој је реч; две изузетно активне парохијанке код мене у јужном Чикагу. Онда су рекле:

- Оче, ми би смо хтеле да вас замолимо за нешто што је код нас, у нашој кући, питање живота и смрти. Хоћемо да разуверите нашу унуку, тј. ћерку да не чини то што жели да чини и да се не удаје за човека за кога има намеру да се уда.

Рекох:
- Уз све поштовање према вама, Лили и теби Норма, ја ипак морам да разговарам са вашом ћерком, односно унуком и да видим како ће она то да објасни.

Нашао сам се са том девојком, 28 година јој је тада било. Она је рекла:
- Знате оче, мој момак и ја - он није Србин, ни православни хришћанин, али јесте хришћанин - ми смо од почетка имали намеру да се венчамо. Међутим, он се пре две године разболео. Дуго је боловао и нисмо знали о чему се ради. И пре месец дана смо отишли код лекара и лекар је рекао да он има тумор који је неизлечив. На изласку из ординације, ја сам њега запросила. Он је рекао: Али ти знаш да су моји дани одбројани. Ја сам му одговорила: Твоји дани можда јесу одбројани, као што су и моји дани одбројани, али дани љубави никад нису одбројани.
Оче, хоћете ли да нас венчате?
Рекох:
- Сутра!!!

Онда сам отишао код њене баке и мајке и рекао:
- Знате шта, ја такву приврженост и тако нешто још нисам видео. Ви треба да сте поносни што имате такву унуку и ћерку.
- Знамо, оче, али удавати се за мртвог човека...
- Није он мртав.

И онда смо заказали венчање за месец дана од тог дана. Али после три недеље, она је дошла код мене и рекла:
- Оче, он више није у стању да стоји.
Болест је напредовала брже него што су лекари предвидели, обзиром да је био рак јетре који је метастазирао.
- Да ли ви можете да дођете код нас кући да нас венчате, јер он не може да дође у цркву... и да ли ми обоје можемо да седимо, пошто он не може да стоји (а ја да стојим, а он да седи, некако не приличи)?
- Добро... - рекао сам.

Повео сам са собом четворицу студената да певају, да то ипак лепо звучи. И некако нехотично, мада ништа није нехотично, увек све има неки смисао, чак и када га нисмо свесни, желео сам тим људима нешто да поклоним. У оваквој ситуацији било је смешно бирати свадбени поклон. Са полице из своје библиотеке узео сам један диван календар, који сам добио из Швајцарске, са православним иконама. Била је јесен и то је био календар за следећу годину. Понео сам тај календар не знајући зашто.

Завршио се обред венчања и ја сам им се обратио са пар речи, буквално пар речи; мој поздрав је стао у пет минута. Онда сам им пружио тај календар. И просто чудећи се самом себи и својим покретима, расцепио сам календар: овај део са иконама ми је остао у једној руци, а календарски у другој. И онда сам рекао њему:
- Гери, ове иконе, код нас, у православној цркви, су наши прозори у вечност, нешто чему ти идеш у сусрет, нешто чему треба да се радујеш загрљен овом љубављу која те од данас овенчаног прати.
- А ти Тобрa, тeби ће још увек предстојати дани и месеци, зато теби поклањам овај календарски део.

Он је две недеље после тога преминуо. Тражио је да га сахране са његовим делом календара, односно са његовим иконама. Може свако о томе да мисли шта хоће, али није ли то заиста она љубав која никада не престаје и она љубав која се свему нада? А ја, када сам чуо ту такорећи исповест ,тј. исповедање вере те младе девојке, која је толико убеђена у васкрсење и у то да ће они поново бити заједно, нисам могао просто да кажем - не.

"А сада остаје ово троје вјера, нада и љубав, али је од њих љубав највећа." (1. коринћанима 13:13)



О. Милош Весин

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
10-02-2018, 07:49 PM
Порука: #13
RE: ХРИШЋАНСКЕ ПРИЧЕ
.
НЕМА ПРОПОВЕД



Раније је сваког викенда одлазио. Време је пролазило и свештеник одлучи да га посети. Дошао је у његов дом; врата су била отворена и свештеник је ушао.

Бивши парохијан седео је сам поред камина. Угледавши свештеника, климну главом у знак поздрава и руком му показа место да седне.

Сместивши се удобно, свештеник поче да посматра дивну игру пламенова у камину. Ћутали су обојица.

Након неколико минута свештеник изненада устаде, узе клешта и са њима дохвати један пламени угарак, те га стави у страну, далеко од јединствене ватре. Затим поново седе. Ћутање потраја.

У међувремену, издвојени угарак престао је да пламти, снага му је јењавала и ускоро постаде хладан и црн. Свештеник устаде поново и клештима врати угашени угарак у ватру. Тренутак касније, он је поново почео да гори заједно са другима.

Остављајући кљешта, свештеник, у тишини, крену ка вратима кад на прагу чу речи:

– Хвала за посету и проповед у камину. У недељу ћу сигурно доћи.

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
07-05-2018, 04:06 PM
Порука: #14
RE: ХРИШЋАНСКЕ ПРИЧЕ
.
Често се дешава да се људи, уљуљкани неким повољним животним околностима, опусте и до те мере учине себе пасивним да доведу у питање и основне животне акције. Бог понекад допусти да нам одрежу ту грану за коју се свом снагом држимо, како бисмо постали свесни да имамо крила.




.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
Одговори 


[-]
Podeli (Prikazi sve)
Facebook Linkedin Twitter Digg

Скочи на Форум:


Корисник(а) прегледа ову тему: 1 Гост(а)