Одговори 
 
Оцена Теме:
  • 4 Гласова - 1 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
ИСКУШЕЊА У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ
27-02-2015, 06:12 AM
Порука: #29
RE: ИСКУШЕЊА У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ
ИСКУШЕЊА ТЕХНОЛАТРИЈЕ И ТЕХНОФОБИЈЕ


Вероватно ниједан проналазак у историји људског рода није донео толико културолошких и друштвених промена у периоду од само неколико деценија од свог настанка, као што су то учинили електронски дигитални уређаји и феномени повезани са њиховом употребом. И то не само промена око нас, већ и у нама самима – у начину размишљања, односу са другим људима, процесу самосагледавања…

Данас су дигиталне технологије свеприсутне: рачунари, мобилни телефони, музички и видео уређаји, дигитализовани кућни апарати… Но као да смо заборавили да није увек било тако. Ко год је имао рачунар током осамдесетих и деведесетих година прошлог века сећа се да је тадашњи ниво дигитализације кућних, пословних, образовних и индустријских процеса био неупоредивно нижи и да готово нико није давао озбиљне прогнозе о садашњем технолошком нивоу. Многи су, чак, предвиђали да неке меморијске границе никада неће бити пробијене нити да ће за то уопште бити потребе – већ после неколико година били су радикално демантовани. А када су се појавили Интернет и њему слични „нови медији“ (који су специфични по томе што спајају телекомуникационе мреже, текст-звук-видео садржај и могућност дигиталне обраде података – добар пример су најновији мобилни телефони), цела ствар је постала далеко сложенија за разматрање. Због свега тога данас ретко ко даје неку прецизнију прогнозу будућег технолошког развоја, осим аналитичара и футуролога којима је то и посао.

Ова брзина промене је заправо кључни изазов за савременог човека. У тако динамичном технолошком окружењу највећи број људи покушава једноставно да се уклопи у токове информатичке ере и да по инерцији следи оно што се нуди на тржишту, без уобличеног критичког става. О томе довољно сведоче рачунарски часописи данашњице. Они би требало да предњаче у критичкој интонацији, али тога има само у траговима. Највероватније због притиска оглашивача, мас-медији који покривају рачунарске теме се најчешће ограничавају на презентације нових производа, односе њихових цена и могућности, процену технолошких трендова – то је уједно и основни разлог због кога је аутор овог текста одавно престао да купује и прати рачунарске часописе. Изразито мали број аутора дигиталне феномене посматра „дубински“ – суштина је прилагодити се сталној промени технолошке сфере, без много удубљивања у шири контекст.

Као реакција на сталне промене које дигиталне техонологије доносе у нашим животима појавила су се и два изразито екстремна става. Први је присутан међу либералним интелектуалним круговима који од дигиталне индустрије имају готово месијанска очекивања. Супротну страну представљају убеђени противници свега што је савремено, који на информационе технологије гледају као на највеће зло које је човек могао да смисли. Наведене поларизоване ставове би у недостатку прецизније терминологије могли да окарактеришемо као технолатријске (технопоклоничке, у смислу обожавања технологије), где је реч о готово идолатријском односу према савременим технологијама, и технофобијске у случајевима готово ирационалног страха према технолошкој сфери. Ове крајности су Сцила и Харбида између којих се треба провући, али не пре него што их детаљније испитамо под малочас поменутом критичком лупом, овог пута из православне перспективе.

ТЕХНОЛАТРИЈА – ДИГИТАЛНО „ЗЛАТНО ТЕЛЕ“

Изгледа да човек никада није престајао са својеврсним обоготворавањем творевине и сопствених креација када год би се одвојио од истинског богопознања. У свакој цивилизацији је морало бити макар једно „златно теле“ (уп. 2Мој 32, 1-4) којем би се људи клањали. Као што је то одлично приметио савремени православни теолог Панајотис Христу – пошто човек није успео да се вине до Бога и божанских висина преко обожења које му је назначено као циљ, покушао је да спусти Бога на свој ниво и идолатризује нешто од онога што га окружује. Тако је било у древној историји, а остало је и данас, овог пута у домену дигиталних феномена.

Ако се некоме ова констатација чини сувише смелом, нека се присети да је часопис Time још почетком осамдесетих година 20. века за личност године прогласио компјутер. То тада као да никога није много зачудило, а данас би вероватно још мање. Бити личност, оно што по природи ствари припада само Богу и човеку који је створен по образу Божјем, приписује се мртвој (с)твари. Има ли већег промашаја у поимању личности као такве? Чак и да је то била само маркетиншка идеја да би се повећао тираж новина, она свакако указује на мислену деформацију насталу под притиском времена чији је заштитни знак рачунар. То јасно показују и технолошки трендови данашњице – уместо да у рачунарима и информационим технологијама виде само алатке за остварење својих циљева, људи полако долазе до идеја о готово аутономним рачунарским системима или, пак, хибридима који ће у неком ступњу развоја имати људске особине. Другим речима речено, данас се увелико размишља о будућим рачунарским решењима као о својеврсним панданима људских личности.

Технолатријски став се огледа и у практичним, једноставним питањима. Примера ради, када разговарамо са родитељима о технолошким темама, углавном чујемо да је најпотребније научити децу да користе савремене технологије и да ће им то решити све материјалне потребе у будућности. Ово је крајње поједностављен и неозбиљан приступ, чак и ако се посматра искључиво са становишта сирове праксе, без неког посебног удубљивања у питања смисла. Нико не пориче потребу да дете буде широко образовано и да поред класичних природних и друштвених наука познаје и информатичке дисциплине без којих свакако неће моћи да функционише у савременом свету, но проналазити у дигиталним технологијама сведовољност је потпуни промашај. Ако се о томе не размишља онда ће можда крајњи резултат бити деца која не умеју да обаве просту рачунску операцију зато што су од малих ногу навикнута на коришћење дигиталног калкулатора или која не знају где се налази Индија док не отворе мултимедијалну рачунарску енциклопедију. Од корисника технологије до њеног зависника пут некада може бити веома кратак.

Постоји у целој технолатријској причи још једна ствар: човек као да све време покушава да тежиште својих проблема које је сам створио пребаци на машину која ће их решити хладно и професионално, без грешке. Управо се та „рачунарска безгрешност“ намеће свима иако смо сведоци да рачунари (тачније, њихови конструктори) итекако умеју да погреше – сетимо се познате грешке Intel-ових инжењера из 1995. године при пројектовању аритметичке јединице процесора Pentium I, због које се у програмерским круговима дуго препричавала духовита опаска да је 2+2=3.99999…. Парадокси попут овог сигурно нису једини и делују отрежњујуће. То не значи да је потребно прећи на папир и оловку у сложеним израчунавањима, али још мање значи да човек треба потпуно да се ослони на машину и препусти јој пуну аутономију без контролног увида.

Крајњи технопоклонички став се види код оних људи који од рачунарских технологија очекују остварење некаквог „виртуелног царства небеског“ у тренутку када сви доспемо на одређени ниво информатичке свести. Ако се добро замислимо над тим идејама, пре ће бити да идемо ка крајњем отуђењу ако машина постане средиште друштва и људског односа. Када су једног старца-монаха упитали како ћемо познати последња времена (ово у ужем смислу, пошто у ширем сви живимо последња времена од тренутка Христовог доласка међу нас), он је једноставно рекао да ће се то десити када људи престану ићи једни другима и када се забораве путеви и стазе међу кућама. Не личи ли та слика на покушај да се електронским дисплеј-контактима замени чврст стисак руке и топли пријатељски загрљај?

ТЕХНОФОБИЈА – СТРАХ ОД СТВОРЕНОГ

Супротни пол екстремног односа према информационим технологијама је из православне перспективе ништа мање чудан, с обзиром да је за хришћанина ирационални страх потпуно страна категорија. Страхопоштовање односно страх Божји, страх да се не почини грех, да не повредимо ближњега, да се не одвојимо од Божије благодати је једини здрав страх који хришћанин познаје, но призвани само да и тај страх превазиђемо љубављу (в. 1 Јн 4, 18). Стога је занимљиво када у домену коришћења рачунарских технологија неки, поготово старији људи, показују фобију и негирање свега што носи префикс „дигитално“. Притом се најчешће помињу разне завере и интриге, говори се да ништа од тога није добро нити добру може послужити и томе слично. Најгоре од свега је што се управо таквим понашањем иде на руку структурама моћи – пажња се расејава и одвлачи од реалних проблема које се тичу угрожавања личности уз помоћ (зло)употребе савремених технологија. То је типичан пример како се полази од апсолутне негације да би се стигло до крајње релативизације – свест за коју је све опасно заправо праву опасност никада и не уочава.

Православни хришћани немају нити треба да имају страх од коришћења технолошких средстава уколико то чине са расуђивањем и молитвеним расположењем. У подвижничкој литератури наше Цркве често налазимо мисао да ствари око нас саме по себи нису ни добре ни лоше, већ да је начин њихове употребе добар или лош. Наравно, ово се тиче оних ствари које нису и нека врста „наметнуте“, строго усмерене употребе – ниједан православни подвижник неће рећи да је нуклеарна бомба нешто што није ни добро ни лоше, с обзиром да је то оружје за масовно уништење живе и неживе силе. Такве „ствари“ су заправо сложени и концептуално строго усмерени системи и не могу се посматрати као неутрални. Или је можда аутор овог текста до те мере ограничен да му никако не полази за руком да схвати да постоји нека добра примена нуклеарног наоружања, чак и ако се користи „некоришћењем“, ради такозваног превентивног одвраћања. Но када је реч о дигиталним технологијама у начелу, оне показују веома широк дијапазон начина употребе и ту не треба имати страх, већ креативност у коришћењу.

Хришћани не треба да гаје фобију према дигиталним технологијама ако ни због чега другог, а оно због њиховог мисионарског капацитета. Својевремено је један домаћи аутор навео фино поређење у вези са коришћењем модерних технологија, тако што је упоредио апостоле у време Христово и мисионаре савременог доба. Први су, да би свуда стигли да благовесте Еванђеље Христово, користили широке римске путеве који су били „последња реч“ тадашње технологије, иако су тим путевима ишле и легије познате по својој суровости. Данашњи хришћански мисионари користе модерне дигиталне технологије и рачунарске мреже које су својеврсни широки путеви 21. века, иако ту исту инфраструктуру користе и други, међу којима итекако има не само нехришћана, него и оних који су отворено антихришћански настројени. Аналогија је делимична, с обзиром да је интернет у исто време и инфраструктура и медијум и да отвара нека питања адекватног начина преноса хришћанске поруке, но свакако има своју тежину и не може се пренебрегнути.

На крају, често се међу савременим хришћанима поставља питање да ли ће управо дигиталне технологије бити једна од главних полуга власти и тираније антихристовог режима. Заиста, нико са сигурношћу не би могао да каже да то неће бити тако, поготово ако се узму у обзир трендови тоталне електронске идентификације и свеобухватних система надзора људи, но о томе не би требало сувише размишљати, поготово ако човек није духовно опитан. Уместо стрепње треба показати друштвену одговорност у историји, чији ток треба да преображавамо и дајемо му смисао. То ће свакако бити и један од наших одговора на Страшном суду и ту не може бити никаквог страха од технике – најлакше је окренути главу у другу страну, но оно што је истински одговорно јесте хватање у коштац са бременом времена.

СРЕДЊИ, ЦАРСКИ ПУТ

Крајности технолатрије и технофобије су стране аутентичном православном поимању света и човека. Можда би чак могли рећи да су у питању замаскирани ставови из давних, чак прехришћанских времена – паганска идолатрија и тотемизам сваке врсте у првом случају, а некакав чудни спој идеализма и манихејства (древне секте која је увек са ниподаштавањем гледала на материјалне и културне тековине) у другом. Истина је негде на средини и тражи подвиг воље и ума да бисмо је увидели и живели. Приклањањем неком од екстремних ставова се ништа не решава, понајмање за хришћане – њихова мисао и у информационој ери треба да буде свећа која се на трпезу ставља, а не испод ње (ср. Мт 5, 15).

О. ОЛИВЕР СУБОТИЋ

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
27-02-2015, 03:18 PM
Порука: #30
RE: ИСКУШЕЊА У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ
ЕТИЧКИ КОРЕНИ ГЛОБАЛНЕ ФИНАНСИЈСКЕ КРИЗЕ


Пре разматрања конкретних етичких корена глобалне финансијске кризе претходно морамо да идентификујемо саме темеље савременог финансијског система. Глобални финансијски систем је (чак и у неким земљама чији се поредак сматра комунистичким, попут Кине) базиран на капиталистичком систему вредности и начину функционисања. Једна од најпознатијих (и најзанимљивијих) теза о историјском настанку таквог система је студија Макса Вебера под називом Протестантска етика и дух капитализма. Вебер је корен капиталистичког система пронашао у друштвеном утицају учења о предестинацији Жана Калвина, предводника једног од три доминантне гране раног протестантизма. Учење о предестинацији је значило фактичко предодређење за вечно спасење или пропаст, при чему су спољашња обележја нечије предодређености за спасење била, између осталог, материјално благостање и успех у животу. Зато су се протестанти који су следовали Калвиновом учењу одликовали великом активношћу на пољу поштеног и вредног рада, штедљивошћу и стицањем материјалних средстава, што је била иницијална акција за што већу акумулацију капитала.

Ова почетна фаза надахнута религијом се није дуго задржала у наведеном облику. Већ у 17. и 18. веку долази до одређених промена које доводе до система који у ужем смислу можемо назвати капиталистичким. Ерих Фром, у својој познатој студији Здраво друштво, капиталистички систем тог периода разлаже на неколико компоненти, наводећи да је исти био састављен од слободних људи у друштвено-правном смислу (односно људи који су имали слободу да свој рад понуде на тржишту рада), затим сâмог тржишта рада и производа на коме би се формирала и одређена цена, приватног власништва над средствима за производњу и још неких претпоставки, попут оне да ће конкуренција сама по себи допринети квалитету производа и бољитку свих, те да је профит коме теже и радници и они који их запошљавају нешто што ће свима донети благостање. То је била почетна парадигма у тренутку када Западну Европу још увек није запљуснуо талас атеизма. Тако је у то време још увек било срамота користити нелојалне методе конкуренције, те није било потребе за државном регулацијом таквих појава. Или, гледано калвинистичким приступом, ако се неко на бескрупулозан начин на тржишту борио да покаже своју предодређеност за спасење, онда је заправо срљао у пропаст.

Међутим, како се Европа све више одаљује од хришћанства и полази путем рационализма, а потом и отвореног (па чак и борбеног) атеизма, тако и сама форма капитализма нагиње ка другом систему вредности и у складу са тим се трансформише у пракси. Већ у 19. веку добијамо један нељудски систем базиран на крајњој експлоатацији радника, који су принуђени да траже начина да се заштите у неравноправној борби са поседницима средстава за производњу. Капиталисти тог времена нису гајили никакав емпатични однос према радницима нити су имали било какав осећај алтруизма, чему је сигурно у одређеној мери допринела и западна индивидуалистичка мисао пренета и у подручје економије. У сваком случају, нељудска експлоатација радника у овом периоду је прва девијација капиталистичког система. Ту се уочава и први етички корен глобалне финансијске кризе коју имамо данас, а то је одсуство осећаја за другог, за човека који је у немаштини и коме је потребна помоћ. Још један корен етичке кризе коју данас осећамо је разлика у односу на првобитни капиталистички систем који се у великој мери одражавао кроз етос штедње и нерасипништва уз марљив рад, док већ у 19. веку расипништво поседника средстава за производњу веома долази до изражаја. Полако се зачињу и велике неправде капиталистичког система (о којима је сјајно писао Берђајев у 20. веку), огледане у томе да неко може да изобилује а да не ради, док са друге стране, они који највише раде често живе у веома тешким условима.

Двадесети век у економској сфери доноси Велику депресију тридесетих година, док се после Другог светског рата као посебан феномен глобалног капиталистичког друштва јавља такозвано потрошачко друштво. То је до тада био невиђен феномен – друштво у коме је сваки човек императивно и првенствено у улози потрошача. Човек је у таквом друштвеном систему постао потврђен ако је могао довољно да троши – степен потрошње је фактички изједначен са валоризацијом друштвеног статуса неке особе. За потрошачко друштво се углавном констатује да негује хедонистичке норме задовољавања различитих материјалних тежњи и потреба. Пољски мислилац Зигмунд Бауман, међутим, иронично примећује да суштина потрошачког друштва није у тренутном конзумирању одређених материјалних добара, већ прижељкивању будуће потрошње и доживљаја који генеришу све јачу и јачу жељу за стицањем и потрошњом.

Ефекте идеологије потрошачког друштва, нажалост, осећају и православни хришћани јер је приметан покушај да се валоризују чак и духовне вредности. Тако многи хришћани секуларизоване свести наводе да одлазе у храм да би „задовољили своје личне духовне потребе“. То није исправно јер ми треба да долазимо на црквена сабрања са свешћу да смо део Тела Христовог, да би се преобразили у Христу и стекли нови Живот у заједници са осталима, а не просто да бисмо задовољавали своје духовне потребе у потрошачком маниру и користили Цркву као духовни сервис.

Да сумирамо: три су основна етичка разлога и својеврсне пукотине на телу капитализма који су довели до глобалне финансијске кризе. Први етички корен глобалне кризе је етос расиништва који је посебно изражен у потрошачком друштву у коме је велики број потреба наметнут: човек више нема жељу да нешто другачије учини, већ је приморан да купи и потроши. Цео систем вас моделира тако да ви треба што више да трчите напред, стичете и трошите без усмеравања погледа ка смислу. Не треба тражити смислен циљ, већ пратити mainstream – то је девиза савремене потрошачке цивилизације.

Други етички корен глобалне финансијске кризе је одсуство емпатије и елементарног осећаја за другог човека. У данашњем глобализованом свету један од најјачих центара моћи су мултинационалне компаније које саме по себи немају осећај за сиромашне и угрожене слојеве становништва. Тај недостатак осећаја за другог у матрици корпоративног капитала се прелама кроз бескомпромисну борбу на тржишту, а посредно се прелива на општедруштвене токове.

И трећи, кључни генератор кризе, јесте огромна похлепа чије размере нису виђене у историји света. Та похлепа је довела до тога да се кредитирају већ узети кредити и да се продаје оно чиме се још не располаже да би се то исто (и реално гледано непостојеће) још више увећало. Похлепа се више не испољава кроз наметање високих цена или монополистички положај на тржишту, већ кроз продају онога што се и не поседује. Та врста похлепе изражена кроз сумануту трку за профитом је и истовремено убедљиво најјачи генератор глобалне финансијске кризе.

Ма колико да је Калвинова теолошка платформа била девијација, циљ који су калвинисти имали приликом стицања материјалних добара је био племенит: људи су поштено и марљиво радили и стицали у жељи да постигну бар психолошко уверење о спасењу. У савременом капиталистичком систему не постоји циљ осим стицања профита као таквог – а када једном себи наметнете такав циљ, етика постаје беспредметна и сувишна и само успорава ваше кретање напред.

Целу причу можемо мало да апстрахујемо и генерализујемо и да кажемо да је глобална финансијска криза заправо глобална антрополошка криза. Човек је дошао у кризу – кризу односа према себи, другоме, и наравно, према Богу. Човек је данас постао подређен стварима, постао је шраф у великој машинерији. У целом систему је замењено место субјекта и објекта, систем је дубоко дехуманизован и не види човека – осим када га користи. Професор Христо Јанарас с тим у вези одлично примећује да је у таквом систему функционисања сам човек објективизован и сведен на чисто квантитативно одредиве категорије.

Православни хришћани треба да покушају оно што је Имануел Кант назвао новим коперниканским обртом, а то је да се константно боре да објекат (цео систем) прилагоде човеку, не супротно. Естаблишменти најмоћнијих земаља, међутим, на такав корак сигурно нису спремни. То значи да оно што Православна Црква може да понуди као решење није на макросоцијалној равни, у контексту глобалног уређивања институција, већ на микросоцијалној равни, усходним путем, од појединачних личности ка горе, тачније формирањем конкретних личности који ће већ сутра можда бити на челу неке важне институције. Како то лепо подвлачи епископ Анастасије Јанулатос, Православна Црква не треба да се поводи за стратегијом Римокатоличке и такмичи са стручним институцијама у давању институционалних решења, већ првенствено треба да је верна вековном етосу преображења конкретних личности. Тиме ће кроз један одређени период Црква дати најбољи допринос решавању ове кризе. На сличан начин је Црква једну чисто паганску Римску империју успела да преобрази у хришћанско Ромејско царство. У односу према свом ближњем православни хришћани ће тако дати главни допринос: свако од нас зна конкретног комшију, пријатеља, можда и непријатеља… угроженог овом кризом и према њима треба бити као Милостиви Самарјанин.

На крају крајева, као што један велики човек лепо рече, ако не можемо од овог света направити рајско место, можемо учинити да не постане паклено. Једино градећи оазе у својој личној околини и на свом личном примеру – штедљивошћу уместо расипништвом, емпатијом и алтруизмом уместо себичношћу и затвореношћу, неуморним стицањем врлина зарад спасења уместо неуморним стицањем новца зарад наметнутих потреба – на најбољи могући начин ћемо дати лични одговор на глобалну финансијску кризу – сада и убудуће.

О. ОЛИВЕР СУБОТИЋ

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
27-02-2015, 05:17 PM
Порука: #31
RE: ИСКУШЕЊА У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ
ДУХОВНЕ ПУСТИЊЕ И ОАЗЕ САВРЕМЕНОГ ФИЛМА


Октобарски филмски фестивал „Бдење душе” који се одржава у Сремским Карловцима добар је повод за разматрање теме духовности на филму. Један приступ био би историографски, у смислу навођења конкретних филмских остварења са религијском конотацијом. Приближан списак таквих остварења вероватно нико никада неће успети да сачини, чак ни у случају строго селективног приступа. Други приступ је доктринарног карактера и повезује се са начелним питањима, те га је могуће далеко лакше обухватити у прецизнији оквир за потребе новинског текста.

У контексту православне духовности која се одликује подвижничким начином живота, ова тема је занимљива пре свега у мотивационо-доживљајном погледу. С тим у вези, познати ђакон Андреј Кураев је пре неколико година у Београду навео занимљив пример свештеника који је после одгледаног Гибсоновог филма Страдање Христово почео усрдније да се моли и практикује кућно молитвено правило. Ово ни у ком случају не би требало схватати у виду погрешне религиозне осећајности (пијетизма) као дефинитивно промашеног облика духовности већ у погледу остављања трајног, упечатљивог и посебно мотивационог утиска на гледаоца према парадигми по којој је филмска уметност специфична. У том погледу се спољашње разлике између филмских остварења често бришу – амерички Бен Хур, руско Острво и српски Владика Николај преносе аутентичан доживљај Христа и мотивишу на подвиг воље сваки на свој начин.

С друге стране, не треба занемарити ни потенцијална скретања. Поменути ђакон Кураев у том погледу наводи проблем визуелизације Христовог лица на филму, што за православне хришћане није прихватљиво с обзиром на то да негују строгу иконографску представу лика Господњег. То је, између осталог, један од разлога због кога је Бен Хур до данас остао непревазиђено остварење у својој категорији.

Када је реч о духовности на филмском платну у генералном погледу, сусрећемо се са више изазова. Први је крајње површан вид религиозности, лако уочљив по масовној појави филмских остварења са квазидуховном позадином и површном обрадом коју бисмо могли окарактерисати као fast food духовност. Нажалост, филмови који су базирани на оваквој духовности представљају највећи број остварења која имамо прилике да видимо у биоскопима – скорашњи Да Винчијев код очигледни је представник тог таласа. Ова констатација не значи позив на својеврсни филмски Index Librorum Prohibitorum (такав приступ никада није ни био својствен православним хришћанима), али значи да ствари треба назвати својим именом. Свако бира телесну и духовну храну којом се храни (за многе су fast food филмска остварења редовна духовна храна, као што им је то хамбургер и помфрит у телесном погледу), али је важно навести утицај конзумирања сваке хране на здравље организма…

Сличан проблем је и са остварењима која имају псеудомесијанску позадину, замаскирану у рухо врхунски генерисане рачунарске анимације и специјалних ефеката. Таква остварења убрзано се појављују, посебно у последњих 10-15 година, тј. од тренутка када су холивудски студији успели да време обраде фотореалистичних сцена на умреженим графичким радним станицама сведу у прихватљиве временске оквире. Филмови у којима супер, хипер и остали надхероји „опет и опет” спасавају свет од различитих пошасти и катастрофа, користећи при том богат арсенал натприродних моћи (омогућен најновијим state of the art рачунарским алгоритмом за визуелизацију) представљају вапај савременог човечанства за Спаситељем – само изражен на погрешан начин.

Чињеница да највећи број филмских остварења данашњице носи извитоперену духовну позадину не треба да обесхрабрује припаднике хришћанске духовности из света филма, напротив, треба да је подстрек за прављење филмских остварења са аутентичном духовношћу. Фестивал „Бдење душе” један је од таквих покушаја, а сигурно није једини. Неко једном лепо рече: ако већ не могу направити од света рајско обиталиште, барем могу учинити да не постане паклено. Стога хришћански филмски уметници треба неуморно да стварају духовне оазе у пустињи савременог филма, а хришћани да улажу труд својеврсних бедуина који се константно крећу од једне до друге оазе.

О. ОЛИВЕР СУБОТИЋ

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
28-02-2015, 02:49 AM
Порука: #32
RE: ИСКУШЕЊА У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ
ДИГИТАЛНИ И/ИЛИ ПРИРОДНИ КОНТАКТ


Роботика (израз који је први употребио познати амерички писац Исак Асимов) је једна од најмлађих научних дисциплина у корпусу модерних наука данашњице. Она обухвата теоријске постулате и практичне моделе за примену робота у обављању разних послова који су углавном механичке природе и често симулирају покрете реалних бића. Највише се ослања на њој сродне и такође младе науке: информатику (науку о прикупљању и обради информација) и кибернетику (науку о управљању). У технолошки најразвијенијим земљама, попут Јапана, роботи се користе у многим областима, превасходно у индустрији, али и за специфичне задатке које човек не може довољно добро обавити из многих разлога (прецизност, недоступност, безбедност…).

Оно што је у домену роботике пре неколико деценија било власништво специјализованих научних лабораторија, данас због приступачних цена имамо у многим домовима, додуше само у технолошки најразвијеним земљама у којима роботи полако постају део кућног инвентара. Ту настаје један проблем на који се ретко ко осврће у технолошки напредним друштвима. Наиме, у последње време читамо помпезне вести о ценовно приступачним моделима робота који замењују кућне љубимце. Апсолутни хит су постали роботизовани модели куца и маца који имају могућност програмирања многих функција. Могуће је програмирати различите покрете, акције, звучне реакције „дигиталних љубимаца“. Минијатурни роботи-животиње су тако конструисани да по местима зглобова, карактеристичним покретима и сличним особинама апсолутно подсећају на оригинале из природе.
„Феноменално!“ – рекао би неки технофил или какав класични припадник потрошачког друштва – „коначно могу да приуштим себи луксуз кућног љубимца, и то без муке око одржавања стана. И све то потпуно аутоматизовано, на дугме! И уз то га могу активирати-деактивирати кад год ја то хоћу, могу му до миле воље командовати и он ће слушати, онако како му ја одредим! А уз све то одлична забава…“
Да ли је заиста све тако лепо и фино како се на први поглед чини некритички оријентисаним потрошачима или се иза сличних изјава крије нешто друго, нешто што мање говори о технологији као таквој, а више о стању свести савременог човека?
Осмотримо ове феномене са гледишта православног учења о човеку. Шта је то што људе више привлачи „контакту“ са мртвом шареноликом машинеријом него са реалним бићем, у крајњем случају са другим човеком? Очигледно је да је у другом случају потребан подвиг општења, који најчешће није лак. Модерном човеку је управо ова реч „подвиг“ мучна. Он бежи од њега у свакој сфери, тражећи не оно што је спасоносно и истинито, већ оно што је лако и примамљиво. Овим се потпуно разоткрива утилитарна и хедонистичка етика која стоји иза целе приче. Та етика не дозвољава човеку задовољавање туђих потреба ако се исте не поклапају са његовим. Жртва за другог, као идеал хришћанске љубави и врхунац подвига, је потпуно занемарена и потиснута.
Следеће што се дâ приметити је одсуство двосмерног контакта у случају односа човек-робот јер само човек има слободу делања која се своди на пуко командовање. Са роботом је лако водити конверзацију јер је исти испрограмиран да даје одговоре и реакције које нама одговарају – са живим бићем је знатно теже бити у општењу, поготово у случају неподударања расположења или, пак, неслагања ставова.
Оно што даље можемо закључити је тежња модерног човека ка саображавању околине његовим потребама, тенденција која извире из егоцентризма (крајња форма индивидуализма у којој човек поставља себе у центар свих збивања и реалности). Робот је тај коме никада неће досадити да нас слуша, увек ће бити потпуно спреман да изврши оно што му се нареди без поговора (или ће бар моћи да има програмиран ниво гунђања, онако како то „кориснику“ одговара). Тако ће виртуелне животиње (или већ сутра дигитални модели људи?) имати све одлике живих оригинала осим управо суштинске животности, која би можда иритирала чуло навикнуто на тежње егоцентричног задовољства.
У целој причи се, међутим, открива једно дубље питање које је вековима било и остало непревазиђено између мисли Истока и Запада – древни проблем индивидуализма.

Начин постојања модерног човека је углавном постојање као индивидуа, а не као личност у живом и аутентичном односу са другим људима. На тај начин је образ Божји који има сваки човек у неку руку потамњен, ослабљен (али не и уништен). Подсетимо се да је човек створен као икона Божија са циљем да доспе до подобија, да се уподоби Богу, да се оствари у заједници љубави и слободе са Богом и ближњима. Може се слободно рећи да ван таквог односа човек суштински и престаје да живи, тачније постоји „на смрт“, како то неки мислиоци карактеришу. Данас се човек полако навикава да му буде потпуно свеједно да ли ће у стану имати дигиталног или правог кућног љубимца, а већ сутра ће му се сугерисати да је дигитална верзија много исплативија и сврсисходнија, за одржавање чиста, а за комуницирање неупоредиво лакша. Епилог целе приче су људски дигитални модели кроз коју деценију које ће рекламирати као савршене саговорнике, који увек слушају шта говорите, увек имају времена за вас, никада вас не критикују и, уопште, понашају се онако како то вама одговара. Човек ће покушати да своју усамљеност (односно глас савести који тражи Бога и ближњег) реши тако што ће комуницирати са машином, наседајући на рекламу комуникације без ризика и без повреде осећања. Било да се та идеја оствари конкретним моделима робота или пак виртуелном реалношћу, сурвавање у амбис безличне комуникације никада неће бити лакше, а промашај људског бића ће бити рекламиран као нешто без чега се не може. Хоће ли човек данашњице имати снаге да се одупре таквом искушењу? Ако не буде имао подвижничку перспективу и литургијску динамику живота, то ће бити веома тешко…
Не треба мислити да је ова будућност далеко те да сада треба размишљати о пречим стварима. Криза личносног постојања је одавно присутна у уму модерног човека, а дигитална технологија је само омогућила да се оно што се збива у дубинама људског духа пројектује кроз опипљиве ствари и види као спољашњи феномен. Како другачије објаснити чињеницу да се озбиљно рекламирају производи попут компјутерске кабине за стан у коју човек коме досаде укућани само треба да уђе и да се изнутра закључа, па ће коначно бити сам са својим омиљеним дигиталним саговорником – рачунаром?! Зар нам дигитална технологија у овом случају не помаже да на најочигледнији начин схватимо на ком нивоу поразне индивидуалности човек данас живи и до које мере је угрожена идеја људске заједнице и општења?

Тежња човека да направи машину која ће бити што сличнија живом бићу се види и у честој екранизацији таквих идеја, од „Одисеје у свемиру“, преко робота Johny 5 из „Кратког споја“ и све до „Ја, робот“. Интуитивно свестан кризе свога идентитета и односа са другим људима, савремени човек не тражи излаз на крстоносан начин, у живом односу са другим човеком, односом који често није једноставан, али је једини изграђујући. Својеврсна виртуелизација ближњег ову кризу идентитета само продубљује.

Ово, наравно, није критика роботике. Приметимо да је она допринела да се многи нехумани послови пребаце са човека на машину – испитивање радиоактивних супстанци, преглед неприступачних терена, помоћ у тешком раду су само неки од примера. У том погледу, роботи замењују човека на пословима који доносе велике опасности. Они могу бити од велике помоћи и људима који су непокретни, слепи, дементни. Чини се, међутим, да ће њихов улазак у домове као део стандардног инвентара највише довести до тога да се древна искушења индивидуализма развију до крајњих граница. Да ли ће, као у случају Нобеловог динамита, човек опет имати више штете него користи од модерне науке и технологије, остаје да се види у деценијама које су пред нама.

О. ОЛИВЕР СУБОТИЋ

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
28-02-2015, 06:33 PM
Порука: #33
RE: ИСКУШЕЊА У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ
МЕДИЈИ О ЦРКВИ И ЦРКВА У МЕДИЈИМА


Када је реч о односу средстава јавног информисања према Цркви, пре било какве дискусије и очекивања морамо бити потпуно свесни једне важне чињенице, а то је да не постоје вредносно неутрална средства информисања. Шта то конкретно значи? На првом месту то је проблематика односа власничке структуре медијског капитала и медијског садржаја. Једноставно говорећи, уколико међу компанијама које су власници одређеног средства јавног информисања има оних које нису благонаклоне према Цркви, не треба очекивати ни благонаклон став медија који су у њиховом власништву. То је сасвим логична ствар, у пракси више пута посведочена. У истом смислу, ако у директорском борду или уредничком колегијуму неког медија постоји више људи који се јавно декларишу као атеисти или су можда припадници неког идеолошког система који не негује хришћанске вредности, тешко се може очекивати серијал хришћанске веронауке, али су извесне емисије које негују изразито критички тон према црквеном животу и његовој друштвеној улози. А ако је реч о државном медију, онда све зависи од односа политичког естаблишмента према Цркви: уколико је тај однос хармоничан (или бар толерантан), онда постоји могућност за афирмативно сагледавање ствари; уколико је, међутим, реч о тоталитарном режиму или антихришћанским деспотијама, јасно је да се у медијима ништа добро о хришћанском животу не може чути.

Друга чињеница о којој треба водити рачуна јесте та да савремени „слободни“ медији у оштрој конкурентској тржишној утакмици пре свега траже начин да опстану и профитирају. То је један од главних закона тржишта и ни ту не треба гајити никакве илузије. У таквој парадигми оглашивачи имају веома истакнуто место јер медији најчешће финансијски зависе управо од њих. Са друге стране, оглашивача ће бити ако медијум има довољно публике, што је примарно одређено занимљивошћу медијских тема. Стога се често дешава да нека важна тема за црквени живот не буде медијски „покривена“ или је приказана у најкраћим цртама, не због идеолошког игнорисања, већ због једноставне процене да тема није претерано занимљива медијској публици. Са друге стране, да би се подигао тираж новина или гледаност емисије, медији ће често пренети баналне вести или „сензационална“ открића, примера ради о неком „специфичном“ свештенослужитељу само зато што је то примамљиво за популарност и тираж. Дакле, процена профитаблиности одређује додатно да ли ће и како ће одређена вест о Цркви бити пренета.

И на крају, трећи проблем код непостојања вредносне неутралности средстава јавног информисања лежи у томе што су новинари сами по себи људи са својим ставовима, што неретко има утицај на извештавање о неком догађају. Примера ради, ако је новинар литургијски хришћанин, он ће приликом извештавања о одређеној црквеној теми (ма колико она имала критички предзнак) најчешће имати и афирмативну ноту. Са друге стране, тешко је очекивати да ће новинар који је убеђени атеиста или, пак, нехришћанин приликом извештавања о Цркви избећи да са негативном критиком посматра много штошта, чак и у погледу крајње афирмативних друштвених тема попут добротворних делатности. Овде се заправо поставља питање мере неутралности коју извештач треба да има. Она се у пракси своди на новинарску етику која треба да одређени догађај представи што верније, без искривљавања очигледних и важних чињеница, без прећуткивања чињеница које нису у складу са личним ставовима новинара и без пренаглашавања оних аспеката извештавања који су у складу са његовим ставовима. То не значи да нека вест из области црквеног живота треба да буде без икакве „личне“ и препознатљиве ноте у извештавању, но та нота не сме да буде средство манипулације јавношћу.

Неко ће можда приговорити да медији и не треба да буду вредносно неутрални с обзиром да ни људи нису вредносно неутрални. Заиста, човек није и никако не би смео да буде вредносно неутралан. Поготово ми хришћани то не смемо бити – наше опредељење треба да је свецело у Христу Исусу – у терминологији Светог Писма сви „неутралци“ би заправо били „млаки и бљутави“ (ср. Отк 3, 16). Но те две ствари се не смеју једноставно мешати: људи нису и не треба да буду вредносно неутрални, док медији нису, али треба да буду што неутралнији. Разлог је јасан: ако су медији то што им само име каже – технолошки медијатори између догађаја и оних којима се ти догађаји преносе – онда степен постизања неутралности (који никада не може бити стопроцентан) треба да буде мера њиховог квалитета. У супротном, с обзиром на горенаведене чиниоце који ометају целовитост и истинитост извештавања, лако се дешава да уместо извештавања и медијских информација добијемо пропаганду и медијске дезинформације. Ову проблематику бар нама, православним Србима са трусног Балкана, не треба претерано објашњавати – веома смо је добро осетили на својим плећима у протеклих пар деценија управо због пропагандистичког деловања и наклоњеног извештавања домаћих, а још више светских медијских кућа. Наравно, треба бити реалан: тешко да ће икада бити неутралних медијских извештаја с обзиром на природу претходно наведених чинилаца који то онемогућавају. Но то само значи да треба вредно радити на формирању критичке свести људи који прате медије, што је већ друга, веома озбиљна тема која захтева посебну опсервацију.



Што се тиче односа Цркве према медијима и њене поруке у њима, то је такође слојевита тема. Постоје, додуше, ствари које су једноставне и где не постоји никаква недоумица, због чега нема потребе „компликовати“ било шта. У јавности се у погледу односа Цркве и медија најчешће мисли на информативни и реактивни контекст, када је, рецимо, потребно пренети одређену информацију или одреаговати на неку медијску дезинформацију. То су активности које Црква редовно чини својим каналима комуникације и у највећем броју случајева медији добијају правовремену информацију о црквеном животу која је значајна за вернике и друштвени живот уопште. Некада, међутим, новинари очекују информације и реакције Цркве, али их не добијају у времену или опсегу који би желели. Рецимо, када се очекују неке специфичне информације о садржају синодских, саборских или сличних седница. У овом погледу треба отворено рећи да Црква нема потребу да повлађује императиву медија за новином и себе не сматра обавезном да медијима даје било какав извештај када они то траже. У односу према људима који прате медије она се руководи сотириолошким разлозима који указују да апсолутно повлађивање актуализму не доноси никакву духовну добробит савременом човеку. Црква је спасавајуће Тело Христово, а не информативни сервис – у том погледу за њу не постоји питање да ли да користи медијску сферу, већ како да је користи да би то било спасоносно за савременог човека.

Постоје и нека сложенија питања у погледу тога на који начин Црква треба да буде присутна у медијима. Примера ради, нека од важних теоријских питања су да ли Црква треба да има свој аутономни медијски простор или да просто дистрибуира свој медијски садржај другима; која је то мера у информисаности верника; како се одредити према медијском захтеву за преносом Свете Литургије… Питања је много, но задржимо се само на последњем у овоме низу да би се видела важност теоријских поставки за практичан однос Цркве према медијима. У погледу телевизијског или радио преноса Свете Литургије данас не постоји заједнички став међу хришћанима. Став аутора овог текста је да је више штете него користи у случају неселективног медијског преноса Свете Литургије и то из више разлога. Први и основни је тај што тиме верујући не добијају много (пре свега у домену спасења), а поготово не добијају оно кључно: не причешћују се. Често се као аргумент пуног преноса Литургије наводи потреба да се изађе у сусрет немоћнима, болеснима, старима… но у том случају би спикер више пута требало да нагласи да је пренос за њих, а не за здраве и младе који треба да су у цркви тог дана. Уосталом, како је то добро приметио један познати православни теолог, древна Црква онима који нису могли доћи на Литургију није покушавала да пренесе то сабрање, већ им је доносила плодове Сабрања (тј. Свето Причешће). Друго, постоји опасност да се временом развије етос посматрача Литургије ако би се она редовно и рутински преносила. Много је лакше медијски „отпратити“ Литургију, него бити на њој и узети живог учешћа у том непоновљивом догађају. Тај догађај је, додуше, медијским путем „споља“ поновљив, али без унутрашње пуноће и смисла, што је само по себи веома проблематично. У времену огромног броја номиналних хришћана који су ионако пасивизирани када је реч о доласку на Свету Службу можда неки од њих помисле да као што могу одгледати фудбалску утакмицу или тениски меч без одласка на терен, тако могу да „одгледају“ и Свету Литургију без физичког присуства у храму. Потребно је, дакле, да се запитамо шта је то што један гледалац може добити посматрајући уживо како се други причешћују? Да ли је ико икада утолио жеђ посматрајући друге како пију воду? И не иде ли то руку под руку ионако јакој тенденцији да се на литургијским службама увек мали број људи причешћује, док огроман број људи стоји и немо посматра, као да га се то уопште не дотиче, као да Христос са амвона увек позива неког другог?

Постоји, са друге стране, јак аргумент да би пренос Свете Литургије допринео стицању знања о њој код неких номиналних верника, али и да би био средство мисије према неверујућима. Но зарад те врсте медијске „катихизације“ и мисионарства сасвим је довољно преносити Литургијску службу до Еванђеља односно еванђелске проповеди, чији циљ и јесте да уведе некрштене у тајну у мери у којој је то за њих у том тренутку потребно. После тог тренутка је заиста упутно или прекинути телевизијски пренос или у најмању руку указати да је то крајње снисхођење према онима који су спречени да дођу на службу. Или, рецимо, користити средње решење у виду прављења медијског сижеа изабраних и посебно свечаних делова Литургије, што би се свакако емитовало у скраћеном виду и после службе. Можда би изузетак од овог правила могла да буду специфична и ретка литургијска сабрања у оквиру којих се догађа нешто од посебног историјског и друштвеног значаја (мада, шта може бити значајније од присуства Христовог међу нама и Његовог давања свима нама које је на свакој Светој Литургији главни и централни догађај?). Такав специфичан случај је, примера ради, устоличења јерараха, но изузетак свако не би требало да представља праксу.

Како год се решила комплексна питања, тежња за што истинитијим и целовитијим преносом информација о црквеном животу треба да буде темељ за однос медија (односно новинара који раде у њима) према Цркви. Са друге стране, однос Цркве према медијима треба да има за основу спасење верног народа и одатле треба да произилази динамика, опсег и начин преноса информација о црквеном животу. Када се та два постулата ускладе, онда је однос Цркве и медија идеалан.

О. ОЛИВЕР СУБОТИЋ

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
28-02-2015, 09:50 PM
Порука: #34
RE: ИСКУШЕЊА У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ
О ВЕРСКИМ СЛОБОДАМА


Од сто педесет милиона православних хришћана који данас живе у свету, велика већина се налази иза Гвоздене завесе. Многи од ових људи су, током више деценија, преживели прогоне, и сада живе у нечему што бисмо могли назвати "прогонитељском толеранцијом". Неколико милиона православних је преживело немогућност остваривања друштвеног и верског живота под исламском окупацијом. Неколико милиона који се и данас налазе у исламском свету, уживају толеранцију типа гета, која се и данас не разликује много од некадашње. У једној модерној и тобоже либералној исламској земљи, православна популација је у скорије време изложена још једном прогону и она и сада живи под терором.
У једној европској земљи, Православље је државна религија, док у другој која је доминантно Лутеранска, мала али веома активна православна заједница, такође ужива статус државне Цркве. Пет стотина хиљада грађана Кипра, избарало је за председника, на првим демократским изборима, православног Архиепископа. Ова земља је, упркос својој малобројности, члан Уједињених нација и има глас једнак ономе који има Индија.
И поред тога, један скорашњи амерички аутор је индиректно, и ја верујем ненамерно, обавестио више од три милиона америчких православних хришћана, да се они не могу сматрати правим Американцима, јер се нису определили између три религије: протестантизма, римокатолицизма и јудаизма.
Из овог веома кратког описа садашњег стања, може се јасно видети због чега већина православних хишћана морају толеранцију да схвате у оквиру односа црква - држава. Радикално одвајање цркве и државе постало је правило за скоро све православне цркве, и показује се да су цркве од овог процеса имале користи. У Сједињеним Државама, православна црква је узнапредовала на путу промене од религије имигрантских група, ка вери друге или треће генерације људи рођених у Америци. Сваке године, рађа се и четврта генерација. Данас имамо велики број кандидата за свештенике и теолошке школе који припадају трећој генерацији рођеној у Америци.
Ми смо преживели котлове комунизма и ислама и нисмо спремни да прихватимо теорију о "три образа" засновану на погрешним претпоставкама да монопол над хришћанством имају католици и протестанти. Док не дође време за уједињење хришћана, ми смо овде као прави Американци. Ми имамо свој сопствени модел преображаја и нисмо спремни да користимо било који други.
Амерички православци грчког порекла су нарочито поносни и веома осетљиви, нарочито због чињенице да је древна демократска и републиканска традиција Атине и Рима инкорпорирана у Америчку демократију. Можда је један од разлога због кога се велика већина Грка прикључује демократској странци, тај што никада нису успели да објасне Републикацима да латинска реч publica има готово исто значење као и грчка реч "демократија".
Отац Елис је нагласио да је велики део Сједињених Држава некада припадао католичкој Шпанији и Француској. Такође је занимљиво запазити да је највећа земља Сједињених Држава, била христијанизована од стране Руске православне Цркве. Православни хришћанси су дошли на Аљаску, која је тада укључивала Орегон и Вашингтон. То се догодило средином осамнаестог века, и након две стотине година то је још увек област са великом староседелачком популацијом. Ми смо били први који су успоставили хришћанство на Аљасци, и на Америчком континету се налазимо пре времена усвајања америчког устава. Без обзира на значај који ова чињеница има или нема, Сједињене државе су напредовале под окриљем простестанстких, католичких и православних народа.
Пре него што се осврнем на неке аспекте теолошког сагледавања нових начела верских слобода, који су на неки начин незграпни када се у виду има све већа толеранција у смислу приватне и групне савесети, волео бих да нагласим значај чињенице да су се током поседњих година, православне цркве иза гвоздене завесе, прикључиле Светском Савету Цркава. Православно учешће је сада стопроцентно и представља отприлике половину чланства Екуменског покрета. Основа оваквог односа православних и протестаната, свакако више није само питање толеранције, већ искрене жеље за дијалогом и разумевање у атмосфери узајамног поштовања, не само личности, већ и веровања једих других. Неки римокатолици и чак и неки протестанти можда ће бити ужаснути оваквим развојем догађаја, али је већ много оних који схватају огромне могућности овог револуционарног и нарочито смелог догађаја.

II


Говорећи о три доприноса значењу верске слободе које је простестанстки хришћансин нашао у основама вере и теологије, др Шин (Shinn) очекује значајно слагање са Јеврејима и римокатолицима, пошто су ове вере утемељене на Библији. Православни хришћанин, веран теологији цркве, такође се свим срцем са овим мора сложити, али за то мора направити и један увод са освртима на Божију љубав према човеку. Он такође мора додати неке даљње осврте у вези природе љубави човека према Богу и ближњима. Иако ће нас питања која сам поменуо одвести далеко изван границе толеранције, она још увек не представљају јемство верских слобода.
Становиште православне вере и теологије о друштвеним реалностима које се налазе ван њене светотајинске стварности као цркве, другим речима, према онима који не учествују у њеном сотериолошком искуству, одређено је природом и сврхом њеног унутрашњег живота, који је пет, одређен њеним разумевањем Бога и духовне слободе.
Учење о обожујућим виђњеима, које је Блажени Августин Ипонски позајмио од неоплатонизма, помоћу којих судбина човека постаје савршено срећна кроз виђење божанске суштине, непозната је православном светоотачком предању. Судбина човекова је пре преображај чежње за срећом у неутилитарну љубав која не тражи своје. С обзиром на то да су у неоплатонској хришћанској теологији праведни награђени нечим што ће бити или јесте виђење Бога, а неправедни ће бити казжњени лишавањем виђења Бога, у православном предању и праведни и неправедни ће видети Бога у Његовој нествореној слави, с том разликом што ће за неправене то виђење представљати вечни огањ пакла. Бог је светлост за оне који науче да Га љубе и огањ који прождире за оне који то не науче. Разлог за ово не налази се у томе што Бог има икакаву позитивну намеру да кажњава, него у томе, што они који нису исправно припремљени да то имају чисто искуство виђења Бога, ово их и не води вечном усавршавању. Разумевање виђења Бога није структирисано у оквиру награда и казни како је то одређено у трансцеденталној срећи и такође превазилази дуалистичко разликовање између инфериорног света промена и фрустрација а супериорног света непроменљивх стварности и среће. Спасење није удаљавање од кретања, већ вечно кретање ка савшенству унутар временског процеса.
Припрема унутар есхатолошке димензије за виђење Бога исто је што и благосиљање и није исто што и духовном обезвређивању зависи од тога да ли је човек дозволио Богу да започне преображај самоцентриране среће и љубави која трага за сигурношћу, које је добро на свом сопственом нивоу, у љубави која е тражи своје. Спасење, такође, не може бити последица незаслужености или аслужености делима и намерно стицана награда остварена напокон као срећа виђења божанског. Добра дела и добре намере јесу само почетни кораци у неопходној припреми. Награђивање ових почетних корака виђењем Бога не би било спасење, већ проклетсво. Ови почетни кораци, такође, не представљају никакву заслугу у смислу да они као врлине предупређују и непрекидно чувају благодат, покрећући вољу ка добрим намерама и добрим делима. У православном предању, одговорност за добра дела и за добра настојања тичу се онога што се може назвати природиним човеком, и унутар и ван цркве, где се добра дела преображеног човека отварају благодаћу Божијом у сарадњи са човеком. Виши степен сарадње Бога и човека јесте онај који оводи од утилистаристичке ка неуктилитаристичкој љубави вечног савршенства. Бити хришћанин не значи настојати да се задобије награда, која ће на концу припасти свима, већ у пирпемању да та вечна награда не постане вечна казна. Бог је предодредио спасење за све, али ће због њихове духовне лењости неки бити дховно мртви.
И без нарочитог разматрања, долазимо до тога да учење о првородном греху, искупљењу, и предоддређењу, у православљу никада нису схватани код православних хришћана на Августиновски, анселмијански или калвинистички начин. Прворедни грех није нека кпренесена кривица, нити је то смртна казна коју је Бог изрекао због неке кривице. Бог је дозволио смрт да грех не би постао вечан. Спасење није питање задовољења гневног Бога. Бога заиста љуби оне који одбијају да му узврате љубав, тако да су они вечно проклети. Такође, свако ко мисли да он полаже неко посебно право на љубав Божију зато што припада некој одређеној Цркви или зато што је Бог тако предодредио, биће изненађен. С друге стране, онај ко је сигуран у љубав Божију и ко је незаинтересован за питање спасења, такође ће бити изненађен.
Нарочито сам захвалан запажањима др Шина у вези самопознања и шприкривених мотива. То је био и мој утисак да Августиновска латинска традиција ограничава или ниподаштава деловање благодати у ономе што неки називају подсвест а што ми зовемо срцем, одвајајући је јасно од људског разума и воље. Са православне стране добра дела и вера рационализована према подсвесним потребама тешко да могу бити схваћени као дело Духа Светога. Срце које је заробљено скривеним мотивима ствара утилитаристичку љубав која жели да користи Бога или ближњег или обоје за задовољење својих тежњи за срећом.
За мене лично, принципи утилитаризма је добар и легитиман на нивоу јавног реда, али са ограничењем заснованим на једнакости људских права и секуларних интереса. Штавише, када ови принципи постану главни водич у односу између Бога и човека, примећујем да је овакав вид религиозности веома различит од природног богопоштовања чак ако је и трансцендиран платонистичким идеализмом. Уколико верујем да Бог само чека да казни оне који одбију да се придруже мојој цркви, или да се већина људи неће придружити јер нису од вечности одабрани, онда имамо врло мало простора за толеранцију, за верске слободе и за узајамно поштовање. Постоји снажна склоност код људи да верују да имају монопол на Божију љубав да Бог има позитивну одлуку да казни остале. Одатле је само корак од покуашаја антиципације те будуће казне и њиховог настојања да помогну Богу сада. Ово говорим сасвим свестан да православна црква није увек била пажљива у спровођењу својих теолошких увида. Облик религијске културе је стварно наш проблем, који је делимично изнова решеван исламском окупацијом и комунистичком револуцијом.

ЈОВАН РОМАНИДИС

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
01-03-2015, 07:22 AM
Порука: #35
RE: ИСКУШЕЊА У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ
БЛАГА ВЕСТ СВЕТОГ ЈЕВАНЂЕЉА И ЗАГЛУШУЈУЋА БУКА МЕДИЈА


Реч „Еванђеље“је једна од првих до које православних хришћанин дође у почетку свог духовног живота и једна је од оних које га стално прате. Ту реч су Срби преузели од својих кумова, Грка, и у потпуности је прихватили без измене. У старогрчком изворнику она је била у облику to evangelion и пре свега значила благу вест, благовест. Иначе, све речи које имају префикс ev-, како у старогрчком тако и у новогрчком, имају неки позитиван квалитет и означавају нешто добро и лепо (evlogia, evdokia, evharistia…).

Вероватно ће се неки од Вас запитати због чега у наслову теме стоји Блага вест Еванђеља – зар то није класичан пример плеоназма? Ово додатно ствара забуну јер се у црквеним проповедима често чује синтагма „еванђелска благовест“. Разлог за ово допунско наглашавање значења речи лежи управо у чињеници да је то данас нама страна реч и да је потребно што више нагласити њено право значење које се у овом случају поклапа са граматичким. Међутим, уколико бисмо желели да будемо до краја доследни и верни Предању Православне Цркве, најбоље би било да кажемо Радосна вест св. Еванђеља. Не само због чињенице да се у Новом Завету реч „радост“ појављује више од педесет пута, већ због конкретне атмосфере радости којом Еванђеље одише, почев од радосног поздрава арханђела Гаврила и тренутка када заигра дете од радости у утроби Јелисаветиној када дође Богомајка, преко радосног васкршњег догађаја као центра хришћанске вере све до књиге Откровења која је препуна есхатолошке и надземаљске радости. Колико је тај дух радости изнад површних, моралистичких и пијетистичких тумачења Светог Писма! А на жалост, велики број хришћана га управо тако и поима, на крајње легалистички начин без имало животног духа. Стога је Ниче, творац модерног нихилизма, својевремено изјавио да су хришћани тужни и песимистични људи – до таквог закључка је дошао гледајући западне хришћане које је имао као познанике и суседе око себе. Познати православни теолог, отац Александар Шмеман, у својим текстовима каже да су те Ничевое речи велика оптужница за нас и трагедија нашег погрешног доживљаја живота у Христу. Стога нам познавање значења речи „Еванђеље“ помаже да правилно усмеримо и уобличимо своја схватања хришћанства.

Оно што је карактеристично за ту благу и радосну вест новог живота у Христу јесте да се она не намеће никоме. Када год је било супротних тенденција, а овде пре свега мислим на западни прозелитизам и тоталитаризам кроз векове, резултат је био супротан од жељеног. Такви покушаји којих је историја западног хришћанства препуна су управо резултат погрешно схваћене еванђелске мисије међу људима, која пре свега треба да буде мисија делом, а потом и речју. Сам Господ Исус Христос се није никоме наметао за време овоземаљског живота, а бар је он то могао, како год и када год је хтео. То се најбоље види у опису чуда која су описана у Светом Писму, која никада нису била потврда силе, већ љубавног одговора на веру потребитих људи.
Свето Еванђеље, као радосна вест за сваког човека и сваку твар заробљену смрћу, је пре свега литургијска књига. Одабрани еванђелски стихови се читају на свакој Литургији и то у оном њеном делу који је некада био део обавезне предкрштењске катихезе. Блага вест се тако превасходно сазнавала на литургијским сабрањима, после чега би на посебан возглас оглашени излазили напоље, задржавајући слободну вољу да поверују и приме крштење или одбију благовест са амвона. Литургијско читање Еванђеља на неки надуман начин оприсутњује Христа међу нама чинећи нас сведоцима онога о чему је реч. Битно је истаћи да у литургијском смислу Реч Божија до нас допире из будућег века дејством Духа Светога који отвара двери времена и простора за долазак ванвременог и ванпросторног Царства Божијег. У томе је срж благе вести Еванђеља: учествовање у благодати Божијој кроз заједницу вере и љубави, чиме већ овде и сада предокушавамо будућу радост Царства Небеског. Благу вест светог Еванђеља, дакле, треба првенствено да везујемо за последње, а не прве догађаје историје, јер таква је и перспектива живота у Христу, чији Други долазак жељно ишчекујемо.
Размотримо сада данашње медије и то тако што ћемо опет кренути од значења речи. Реч medium је латинског порекла, а од ње долази реч медији као множина која означава утицај на некога или пак саопштавање неке идеје у слободнијем преводу. Наша тема се односи на кованицу мас-медији (mass media), која је у говорну потребу уведена почетком 20-их година прошлог века и обухвата технолошки медијум (телевизија, радио, компјутер) који је у стању да пренесе информацију до већег броја људи. Вероватно нема потребе да дубље објашњавамо шта су то електронски и штампани медији – они су стандардни део амбијента у коме живимо и карактеришу информационо друштво. Сличност медијске и еванђелске поруке је очита споља и то управо у чињеници да су окренуте свим људима у жељи да утичу на њихов живот. Свака дубља анализа, међутим, показује велике разлике. Наведимо само неке.
Благовест Еванђеља до нас допире ненаметљиво и тихо, често изнутра као тихи призив срца, док медијске вести допиру до нас увек споља, најчешће агресивно, бучно и наметљиво у грчевитој борби за аудиторијум. Мисионари Еванђеља (говоримо о православним мисионарима) су углавном били скромни људи и светским очима гледано мали, док су медијски емисари моћни и богати „космократори“ који кроје светску политику. Да ли је уопште могуће упоредити апостола Павла са једне и Руперта Мардока, Теда Тарнера или Доналда Трампа са друге стране?

За успех еванђелске благовести била је потребна пре свега благодат Духа Светог, а потом делатно сведочанство преносиоца, док је за глобални пренос информација медијског типа потребан само новац и технолошка инфраструктура. Уопште није потребно да они који преносе медијске информације верују у њих нити да их сведоче, што је дијаметрално супротно еванђелским сведоцима Истине чија благовест неће дати добре резултате, ако није праћена животом и делом.
И на крају, медијске информације се смењују из дана у дана, из часа у час, потискујући једна другу и на неки чудан начин релативизујући сваку претходну у свести медијског конзумента који их упија само за тренутак о коме је реч. Садржај медијских информација је разнолик, често контрадикторан и уме просто да мрви критички апарат конзумента. Некада се догађа да примаоцу информација у једном низу буде „сервиран“ садржај тужног, радосног, смешног, важног и неважног карактера, што има великог удела у релативизацији разних догађаја. За разлику од тога еванђелска благовест остаје увек иста, али увек савремена, такође пуна разноликих догађаја и учесника, али увек христоцетрично усмереним и осмишљеним, без трунке подвојености или супротности. Што више човек прима такву благовест, његови умни потенцијали постају све шири.
Но има нешто на чему посебно треба инсистирати, а у чему се огледа основна разлика и јаз између еванђелске благовести и данашњих мас-медија. Наиме, малочас поменута есхатолошка реалност је тачка на којој се најбоље види непремостива разлика између медијских вести и еванђелске благовести. Информациона плима која нас свакодневно запљускује из средстава јавног информисања и на коју су медијски конзументи апсолутно навикнути (а у великој мери и зависни) потискује прошлост у заборав, садашњост посматра кроз актуелну новост, а будућност гледа кроз корист. То је потпуна супротност у односу на еванђелску благовест која памти прошлост, преображава садашњост и црпи силу из будућег века. Хришћански појам времена је, дакле, обрнут овосветском и остварује се у односу на Будући век односно Други долазак Христов који ће се збити. То се најбоље види из молитве анамнезе на Литургији која спаја све временске димензије и даје им смисао овенчавајући их есхатолошком (будућом) реалношћу.
Да ли све ово значи да хришћани не могу и не треба да буду укључени у модерне информационе токове? То би био погрешан и олако изведен закључак, узевши у обзир преображењски етос хришћанства и чињеницу да хришћани никада нису одбацивали ниједну цивилизацијску тековину. Они су су је, са друге стране, увек вредновали умом Христовим и покушавали да је примајући и преобразе. У том смислу, хришћани данас не треба да постављају питање информисаности, али треба да постављају питање количине и каквоће информација и у складу са тиме информационог уздржања у оквирима редовних постова. У истом погледу увек треба да постављају питање критичког размишљања и преиспитивања сваког информационог садржаја, а не његовог примања без икакве резерве и промишљања, као у случају Беконовог „идола трга“. А пре свега се треба трудити на томе да еванђелска благовест увек буде примарна у односу на сваку другу информацију – јер дефинитивно нема ничега новог под Сунцем, осим Христа Васкрслог.
Супротне тенденције, каквих данас на активистичком Западу има пуно (а какве се полако појављују и на Истоку) ће еванђелску (благо)вест у свести хришћана полако сводити на једну од вести коју он свакодневно прима – тиме је простор за финале секуларизма (у смислу одвајања од живог учешћа у литургијском животу) широм отворен. Следећи корак у таквом развоју догађаја је директни информациони нихилизам који би био далеко разорнији од претходног јер би наступао изнутра, а не споља.
Хришћани стога морају бити свесни како опасности од информационе изолације, тако и опасности од посветовњачења, које прете уколико се еванђелска благовест релативизује. Ово је поготово битно у случајевима покретања православне телевизије, где се морају прецизно одредити смернице у смислу „које, када и колико“ информација је примерено. Нико са здравим литургијским погледом неће рећи да је нормална ствар пренос Литургије преко ТВ-а нити пак пренос неке „благочестиве“ емисије за време црквених служби – то би био првокласан парадокс, управо зато што је еванђелска порука везана пре свега за учешће у црквеним службама. Али сасвим су корисне емисије у којима се разговара на теме духовног живота, са људима који су истински сведоци Христови. Такође треба поставити питање умесности временског оквира емисије и њеног контекста, да не би дошли до појава попут оних на протестантском поднебљу, где тзв. телееванђелисти са ТВ екрана прво проповедају, после чега следи шпица са жиро рачуном, а потом наставак омиљеног ТВ шоуа.
Дакле, да резимирамо: мисија помоћу модерних информационих технологија – ДА; на некритички, конформистички и секуларни начин – НЕ. У овим стварима је важно бити доследан и јасан: еванђелска проповед се не сме претворити у рекламу, јер Црква није производ. У овоме треба увек да се угледамо на Оце, који су увек били савремени, али никад модерни – увек су се хватали укоштац са изазовима свог времена (у чему се огладала њихова савременост), али никада се нису поводили за временом и трендовима (у чему се огледа њихов став према некритичком модернизму).
За крај треба отворено рећи још нешто, у вези са све актуелнијим нападима на Хришћанство путем медија. Црква споља неће надгласати информациону буку медија, али то и није њен задатак. Њен задатак је сведочанство Христовог Еванђеља и победе над смрћу и тим сведочанством она изнутра преображава свет око себе кроз векове. У контексту медијских манипулација које су све више присутне у информационом етру, став Цркве је био и биће недвосмислен – против једне медијске манипулације нипошто не треба ићи другом медијском манипулацијом, већ истином, у чему и јесте сила Крста Христовог. Како нам то боговидац Јован Богослов сведочи, Јагње Божје ће кротошћу надјачати нападе свих, па и медијских вукова, ма колико да су јаки и бројни.

У то сведочанство и ми се уздамо!

О. ОЛИВЕР СУБОТИЋ

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
02-03-2015, 02:50 AM
Порука: #36
RE: ИСКУШЕЊА У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ
ЗАШТО ЖИВЕТИ ПО ЗАПОВЕСТИМА?
ИЛИ ТРИ ЗАБЛУДЕ О ХРИШЋАНСКОМ ЖИВОТУ


Нажалост, о хришћанском моралу међу људима далеким од Цркве кружи много лажних стереотипа. И често такви стереотипи, који потичу од незнања, спречавају човека да схвати шта представља живот хришћанина. Да се тај живот не исцрпљује одласком у храм и паљењем свећа.
Човек који пожели да живи хришћанским животом, не схватајући смисао и његове принципе, ризикује да погреши. На пример, догађа се да се човек који не познаје смисао хришћанског живота, покушавши да иде у храм и следи заповести, затим разочара и оде од Цркве.
Из наше историје се можемо сетити "кромпирне побуне" - када су сељаци спаљивали кромпир који се тек појавио у Русији. Нису знали да је неопходно користити само језгро, већ су јели отровни омотач што је доводило до тровања. Тада су се гневили на кромпир и на државу која је увезла кромпир.
У тако глуп и опасан положај људе стављају незнање и погрешне претпоставке о ономе што не знају! Међутим, када је незнање уклоњено и када су они схватили како се треба односити према тој биљци, кромпир је постао скоро најомиљеније јело у руским породицама.
Да бисмо избегли сличне грешке, хајде да кратко размотримо три основне заблуде о хришћанском животу на које најчешће наилазимо.

ПРВА ЗАБЛУДА

Многи људи погрешно доживљавају хришћански морал само као некакав скуп правила. Посматрајући га тако воле да говоре да је то скуп правила, чак и леп, али потпуно неиспуњив.
Заиста, у наше време се чак старозаветне заповести "не убиј", "не учини прељубу", и "око за око" за неке чине недостижним. Шта рећи о Христовим заповестима који по мишљењу свих захтевају много више: "Чули сте како је казано старима: Не убиј: јер ко убије, биће крив суду. А ја вам кажем да ће сваки који се гњеви на брата свога ни за што, бити крив суду... Чули сте како је казано старима: Не чини прељубу. А ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме... Чули сте да је казано: Око за око, и зуб за зуб. А ја вам кажем да се не противите злу, него ако те ко удари по десном образу твом, окрени му и други." (Мт. 5: 21-22; 27-28; 38-39)
Ако нецрквени човек мери те заповести својим силама таква правила ће се многима учинити потпуно недостижним.
Заблуда се састоји у томе да ти људи не виде главно - то да чедима Цркве Бог не даје само заповести, већ и силу за њихово испуњавање.
Неки људи мисле да су тобож јеванђелске заповести у принципу неиспуњиве. Да их је Бог дао људима не да би их они испунили, већ као некакав идеал коме се може стремити, али који никада не можеш достићи. И да због свести о немогућности достизања тог идеала људи постану свесни свог ништавила и тако стекну смирење.
Међутим, слични поглед нема ништа заједничко са истином. Он изопачава сам смисао хришћанства.
Јеванђеље у преводу значи "Блага вест", или ако ћемо сасвим по савременом језику, "сјајна новост". Али шта може бити сјајно у вести да су људи ништавни и нису способни ни за шта сем за свест о свом ништавилу? И зар се може добрим назвати господар који издаје заповести, које се без сумње не могу испунити, а чије испуњење треба да буде услов за спасење?
Такви људи уподобљавају Бога нацистичком официру из филма "Лавиринт Тавна", који пред испитивањем ухапшеног партизана који муца говори: ако можеш да избројиш до три а да не замуцаш пуштамо те. Ако не можеш, мучићемо те". Партизан се труди, изговара "један", "два", и на "три" замуца. Официр одмахује рукама, ето, видиш, сам си крив...
Не, истинити Бог који заповеда "својим сунцем обасјава и зле и добре" (Мт. 5:45) и "свима даје једноставно и без карања" (Јак. 1:5), Бог "Који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине" (1 Тим. 2:4) - уопште није такав.
За осликавање реалног стања ствари умесније је друго поређење - отац који је видео да је син упао у дубоку јаму. Баца му грану и даје заповест: устани, ухвати се за доњи крај гране и ја ћу те извући. Као што видимо, спасава отац. Међутим, ако син не испуни заповест која му је дата неће се спасити.
У стварности, добра вест Јеванђеља састоји се у томе да се из јаме греха, проклетства и смрти заиста може избавити. Да нема више преграде између човека и Бога, да нам је у Христу Исусу постало могуће да "будемо беспрекорни и честити, дјеца Божија непорочна" (Фил. 2:15), "јер сте сви синови Божији вјером у Христа Исуса" (Гал. 3:26). Да би верујући, крштени човек постао чедо Божије мора из себе да уклони једино личне грехе и страсти које их рађају. А то се и постиже чувањем заповести. А то је једнако устајању и хватању за грану. То је постало могуће за свакога. У томе се и састоји добра вест Јеванђеља.
Захваљујући ономе што је очовечени Бог урадио пре две хиљаде година на Крсту апсолутно сваки човек сада може да испуни све заповести и тиме се уподоби Ономе Који је позвао: "будите свети, јер сам ја Господ Бог ваш" (3 Мојс. 20:7). Свако може да буде Светитељ. И заповести не представљају мираж коме се можеш дивити издалека, већ конкретне инструкције за достизање истинске светости.
Ако се односимо према њима као према практичним инструкцијама, лако је видети да Христове заповести нису дате ради отежавања, већ ради олакшавања борбе са грехом, јер објашњавају како достићи потпуно испуњење заповести, које су дате у древном закону.
Ако је Старозаветни закон одвраћао пре свега од спољашњих пројава зла, Исус Христос је научио да се увиде и одсеку сами корени греха. Својим заповестима Он је открио да се грех рађа у нашем срцу. Неопходно је зато почети борбу са грехом чишћењем срца од лоших жеља и мисли, јер "из срца излазе зле помисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна свједочења, хуле" (Мт. 15:19).
Да поновимо, Он није само објаснио како то урадити, већ даје и силу да се то учини. Чак су се и апостоли, чувши први Христове заповести, запрепастили њиховом тобожњом неиспуњивошћу. Међутим, они су чули: "људима је ово немогуће, а Богу је све могуће" (Мт. 19:26). За човека који се сјединио са Богом већ нема ничег немогућег. "Све могу у Христу који ми даје моћ" (Фил. 4:13), сведочи апостол Павле.
То је најважнија и суштинска разлика између хришћанског морала и било ког другог.
Сваки други нехришћански и нерелигиозни морал није ништа друго до списак правила која се у нечему разликују и у нечему подударају.
Нерелигиозно васпитање и морал сами по себи не дају снаге човеку да буде добар. Они га само информишу о томе шта се сматра добрим у одређеној заједници. И сваки човек који добије такву информацију бира: или да постане добар човек, или да изгледа као добар човек.
У сваком човеку постоји слобода воље тако да он искрено може да се труди да постане добар човек. Међутим, у стварности то не може успети без помоћи свише. Како је говорио Свети Макарије Египатски: "душа може да се противи греху, али да победи или искорени зло без Бога не може".
Тада једино преостаје да се изгледа као добар човек, пажљиво скривајући своје мане од других. Налик на душевног болесника који је свестан своје болести, који може да се труди да пред људима скрива њене знаке. Међутим, од тога он неће постати здрав.
Или пак да се скрати број моралних захтева до таквог минимума који је по вољи палом човеку, као скакач с мотком који безуспешно покушава да на тренингу обори светски рекорд. Он може снизити висину на свој ниво, након чега ће прескочити. Међутим, та жалосна самообмана га неће учинити шампионом.
Сваки други морал као скуп правила у суштини је оно о чему је говорио апостол Јаков: "Ако ли брат или сестра голи буду, и оскудијевају у свакодневној храни. И рече им који од вас: Идите с миром, гријте се, и наситите се, а не дате им што је потребно за тијело, каква је корист?" (Јак. 2:15-16)
Међутим, православни морал је другачији. У Цркви се човеку не даје само савет: "чини", већ и, посредством Светих Тајни, сила да се чини. И то апсолутно сваком човеку који пожели да добије такву силу.

ДРУГА ЗАБЛУДА

Ова заблуда је у вези са ставом неких људи који не схватају суштину хришћанског морала и смисао испуњења заповести. Они мисле да их треба испуњавати јер је то традиција нашег народа и наших предака или зато што ће испуњење заповести помоћи оздрављењу живота заједнице. Или просто говоре: "неопходно је то чинити јер нам је Бог тако рекао", не покушавајући да схвате смисао онога што нам је заповеђено. И зашто нам је Бог то заповедио.
Такви одговори нису задовољавајући јер у суштини ништа не објашњавају. Не пружају јасну представу зашто је неопходно испуњавати заповести.
Смисао постоји и он је веома дубок.
Бог је даровао људима слободу воље. Сваки човек има два пута: бити са Богом или против Њега. Избор је управо овакав: "Који није са Мном, против Мене је" (Мт. 12:30). Трећега нема. Бог љуби свако Своје створење и жели да сви људи буду са Њим. Међутим, Он никога не присиљава. Смисао овог земног живота је - одлучити и изабрати. Док је жив човек није касно изабрати. Међутим, након смрти се већ не може ништа учинити или исправити. Како је говорио Преподобни Варсонуфије Велики: "Што се тиче знања о будућем, немој се варати: што овде посејеш, тамо ћеш пожњети. По одласку одавде нико већ не може да напредује... овде је делање, а тамо награда, овде подвиг, тамо венци."
За оне који одговоре Богу "ДА" испуњавање заповести добија најдубљи смисао - оно и јесте одговор и средство сједињења са Богом.
Јер ми у стварности скоро ништа не можемо да принесемо Богу. Скоро ничим не можемо да Му одговоримо "ДА". Он нас је створио, добили смо од Њега таланте, имање, породицу, па чак и само наше постојање: "у Њему живимо, и крећемо се, и јесмо" (Дела Ап. 17:28).
Једино своје што можемо дати Богу је добровољно испуњавање Његових заповести. Испуњавање не из страха и не ради користи већ из љубави према Њему. Сам Господ сведочи о томе: "Ако ме љубите, заповијести моје држите" (Јн. 14:15).
Так онда сваки пут када добровољно и свесно чувамо заповест Божију, нека и најмању - самим тим сведочимо о нашој љубави према Њему. Одговарамо Му "ДА".
Испуњење заповести је увек само оно што происходи између човека и Бога. Ако човек не краде или не убија зато што се боји да не оде у затвор, не може рећи да испуњава Божије заповести "не убиј" или "не укради", јер оно "што се чини из страха људског није угодно Богу". Заповест је дата од Бога и испуњење заповести је оно што добровољно и без принуде човек чини ради Бога.
Испуњавање заповести није изнуђено задовољавање некакве спољашње побожности, већ проистиче из унутрашње, добровољне одлуке на дело љубави према Богу. "Бог је љубав, и који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему" (1 Јн. 4:16), "Ако заповијести моје одржите, остаћете у љубави мојој" (Јн. 15:10).
Када се син труди да не прави буку да не би пробудио уморног оца који је дошао са посла, или када отац у време глади даје свој оброк сину, или када младић купује цвеће да га поклони вољеној девојци - чине то не зато што их на то принуђује друштвена обавеза, или дуг поштовања традиције предака, или неки скуп прихваћених правила, већ најједноставније - љубав.
Поступајући тако они су потпуно слободни, јер не делују из принуде. Сви такви поступци су добровољни знаци љубави.
Тако и човек који се сједињује са Богом у љубави, постаје истински слободан. Вршење заповести за њега је природно као и удисање ваздуха.
Управо несхватање тога у многоме објашњава стереотип неверујућих и нецрквених људи који гласи: "Живот по заповестима је неслободан живот, а живот у гресима је слобода".
У стварности је потпуно обрнуто.
У то може да се убеди свако ко се загледа у себе. Како може зло да доноси слободу ако је након њега тешко у души? Како може лаж да доноси слободу, ако она не смирује срце, које је жедно истине?
Речено је: "познаћете истину, и истина ће вас ослободити" (Јн. 8:32) и "Ја сам Истина", сведочи Господ Исус Христос. (види Јн. 14:6) Познање Христа и сједињење са њим у љубави пружа истинску слободу, "слободу славе дјеце Божије" (Рим. 8:21). Како говори апостол Павле: "Све ми је дозвољено, али све не користи; све ми је дозвољено, али не дам да ишта овлада мноме." (1 Кор. 6:12)
Човек којим нешто влада и који нема снаге да се одрекне онога што није корисно за њега - зар се може звати слободним? Колико људи су себи уништили живот јер нису могли да се одрекну нездраве хране, иако су знали да им није корисна. Покушавали су да је одбаце, али су изгубили битку са угађањем стомаку.
Зар је то слобода?
Не, то је право ропство! Управо тако, јер "сваки који чини гријех роб је гријеху" (Јн. 8:34); "јер од кога је ко побијеђен томе и робује." (2 Петр. 2:19)
У једном познатом вицу говори се како је алкохоличар, прилазећи винском подруму мислио: "ето, жена говори да сам се скроз пропио. Не могу чак ни да прођем поред винског подрума а да не уђем у њега. То није тако!" Иде поред, затим пролази неколико метара и говори: "па, ето, доказао сам да могу само да прођем поред. Значи нема никакве зависности. То треба прославити". Затим се враћа у радњу да би купио флашу.
У томе је цела "слобода" грешника.
Наравно, упропашћени алкохоличар такође има сопствену "слободу" на пример да ли да купи један или други вињак. Међутим, нико од људи са здравим разумом неће поставити на исти ниво такву "слободу" од праве слободе од алкохолне зависности.
Тако и "слобода" избора између разних врста греха не може ни да се пореди са слободом од греха.
И свако у стварности осећа то и схвата да је истинска слобода боља. То се на пример види по томе што се често чак и нецрквени и неверујући људи са великим уважавањем односе према православним подвижницима и старцима за које знају. Њих одушевљава и привлачи светост, која се достиже животом са Христом и у Христу. Њихове душе осећају мирис слободе, љубави и благе вечности који се излива из душа оних који добровољним испуњавањем заповести одговарају Богу "ДА".

ТРЕЋА ЗАБЛУДА

За многе људе, нажалост, представа о хришћанском моралу и средствима за њено достизање своди се искључиво на списак одрицања - не чини то и то, не сме се то и то.
Видевши такав списак, нецрквени човек га примењује на свој живот, чита из њега све што је набројано у списку и поставља питање: па шта остаје од мог живота и чиме испунити створену празнину?
Дакле, узгред, углавном проистиче следећи распрострањени стереотип да је тобож живот моралног човека неизоставно досадан и бљутав.
У реалности досадан и мучан је живот неморалног човека. Грех, попут наркотика, само привремено помаже у заборављању и удаљавању од те туге. Није изненађујуће да грешник, који мислено представи себи сопствени живот без тог наркотика, схвата да ће се сударити са зјапећом празнином и бесмислом који она заправо и јесте. Боји се тога и опет бежи ка греху, као "пас се враћа на своју бљувотину", и: "свиња се окупала па се у блату ваља" (2 Петр. 2:22). Долазе на ум речи Преподобног Исаака Сирина - он је поредио грешника са псом који лиже тестеру и опијајући се укусом сопствене крви не може да се заустави.
Међутим, Господ у Светом Писму предлаже неупоредиво више: "уклони се од зла и чини добро" (1 Петр. 3:11). Понекад се у разговорима о моралу морални акценат ставља на први, "негативни" део ове заповести, док други део, који открива позитивну перспективу нове пуноће живота, није мање важан.
Неки мисле да ова заповест има хронолошки след, то јест да је у почетку неопходно уклонити се од зла, а да већ затим треба приступити чињењу добра. У стварности те ствари су међусобно повезане - чињење добра помаже уклањању од зла и уклањање од зла оставља више могућности да се чини добро.
Заповест "чини добро" показује да Бог за сваког човека има перспективу изобилног, насићеног, интересантног и благодатног живота. Добро вршено ради Бога чини живот осмишљеним.
Као што човек који је утонуо у грехе, нема скоро уопште времена да се бави добрим делима, тако и човеку који Бога ради и са Богом чини добро већ није до греха. Не зато што он непрестано седи и тресе се: "ох, како да не погрешим, како да не учиним то и то, како да не упаднем у то и то". Не, већ што се више врлина и благодат Божија изливају у његово срце, тим мање места у њему остаје за грех.
Наравно и хришћанин који је озбиљно ступио на духовни пут, па чак и искусни подвижник може да упадне у грех. Међутим, како је приметио Свети Игњатије Брјанчанинов: "огромна је разлика грешити намерно уз расположеност ка греху, и погрешити због заноса и немоћи уз расположење да се угађа Богу."
Наравно и скитница која живи на ђубришту је прљава као и човек који је изашао из свог дома у новом оделу, али се спотакнуо и упао у бару. Међутим, свима је јасно да је разлика између једног и другог велика, пошто је за првог уобичајено стање и начин живота да буде прљав, а за другог непријатна несмотреност коју он хоће и може да исправи истог тренутка.
Ако је човек направио избор да буде са Богом и почео да сведочи о том избору својим делима и животом, њега већ ништа не може омести или поколебати, како је обећао Сам Господ: "Сваки, дакле, који слуша ове ријечи моје и извршује их, упоредићу га са човјеком мудрим који сазида кућу своју на камену; И удари дажд, и дођоше воде, и дунуше вјетрови, и навалише на кућу ону, и не паде; јер бјеше утемељена на камену. А сваки који слуша ове ријечи моје и не извршује их, биће сличан човјеку лудом који сазида кућу своју на пијеску; И удари дажд, и дођоше воде, и дунуше вјетрови и ударише на кућу ону, и паде, а пад њезин бијаше страшан." (Мт. 7:24-27)
Тако је велики значај испуњавања заповести Божијих. Без тога само именовање себе хришћанином, па чак и признавање Христа Господом не спасавају, јер Сам Он је рекао: "Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско; но који твори вољу Оца мојега који је на небесима." (Мт. 7:21)
Воља Оца Небеског није скривена од нас. Она је изражена у заповестима које нам је дао. Ако их творимо, "ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност. Ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем." (Рим. 8: 38-39)
Неопходно је још нагласити и да саме заповести које нам је Бог дао нису случајне и не могу се мењати. Иако су заповести дате у одређено време, оне отварају пут ка врлинама, које су вечне. Управо зато њихово испуњавање омогућава човеку да постане свет, јер те заповести указују на вечне особине Божије.
На пример, ако човек држи заповест "не чини прељубу" (2. Мојс. 20:14) чувајући верност супрузи, самим тим он постаје налик на Бога, јер "Бог је веран" (Рим. 3:4). Ако чува заповест "не сведочи лажно на ближњег свог" (2 Мојс. 20:16), самим тим се уподобљава Богу јер је "Бог истинит" (Јн. 3:33). Тако свака заповест узводи ка једној или другој особини Светога Бога.
Из тог разлога што се човек више јача у њиховом добровољном испуњавању тим више постаје свет и сједињује се са Богом.
Зато на питање зашто је Бог људима дао управо такве заповести, постоји један једини одговор: зато што је Он Сам управо такав и те заповести су дате онима који желе да постану слични Њему и кроз то постану "богови по благодати".
Дакле, хришћански морал и живот по заповестима јесу истина, љубав, слобода, чистота и светост. Ко може то да схвати, биће му лакше да учини главни избор у свом животу - бити са Богом или против Њега.

ЂАКОН ГЕОРГИЈЕ МАКСИМОВ

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
03-03-2015, 04:29 PM
Порука: #37
RE: ИСКУШЕЊА У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ
КРИЗА КАО ШАНСА ЗА ИСПОВЕСТ И ПОКАЈАЊЕ

Рана која се крије споро и тешко зацељује
Иво Андрић


ОПШТИ ПОГЛЕД НА КРИЗУ

Према изворном грчком значењу речи, криза означава преокрет, обрт, наступање одсудног тренутка, по некима још и суд, на који ћемо се смисао још једном на крају вратити. Конкретно у медицини, криза је онај нагао преокрет у болести, на боље или на горе, који одлучује о даљој судбини болесника.
Не доводи свака болест човека у кризу, чак можемо да кажемо да је релативно мали број болести у току једног људског живота такве природе која може да изазове у човеку неки прелом. Ако узмемо, дакле, кризу као онај значајан догађај у животу човека од кога ће зависити његов даљи живот, онда је сигурно да таквих крупних, великих и преломних догађаја није било много. Па ипак, управо због тога што су овакве болести или овакви догађаји, што је у основи наше идеје коју излажемо једно исто, релативно ретки, они могу да донесу човеку одједном много; они отварају човеку врата до тада непознатом или неупознатом свету, врата која му пружају шансе за даљи унутарњи и спољашњи развој какав до тада такав човек није ни слутио. Такви догађаји, на пример, могу да буду смрт неког блиског или најближег човека у околини, нека тешка и озбиљна физичка или душевна болест, велики или целокупан губитак имања у некој поплави, земљотресу, рату итд.
Осим оваквих крупних и најчешће трагичних збивања која долазе споља и која могу, мада не морају да покрену у човеку снажну потребу за радикалном променом, збивања која бисмо условно могли назвати великим или егзистенцијалним кризама, у току једног људског живота одиграва се читав низ малих или природних криза, од мојих свака може да представља скривену или могућну варницу која доведе човека до неког преображаја, на боље или на горе.
Погледајмо, најпре, оне догађаје у току јадног људског живота који су скопчани за појаву ОДВАЈАЊА, а које сматрамо физиолошким, значи нормалним и очекиваним. Такви су догађаји, на пример, ако пратимо човека од момента рођења па до смрти, следећи: сам чин рађања када долази до наглог одвајања, односно прелаза детета из једне средине у другу и то сасвим другу средину; одвајање одојчета од мајке после потпуног престанка дојења; полазак детета у школу, доба пубертета, завршетак школовања и преузимање радног места, одвајање од породице заснивањем сопствене породице, прелазно доба за мушкарца и жену измећу педесете и шездесете године, доба старости, и коначно одвајање које доноси смрт. Навели смо само неколико типичних раздобља у животу човека која могу бити и често и јесу повод за кризу.
Како људи најчешће одговарају на ове обичне, назвали смо их мале или природне кризе у току живота? Уколико је живот једне породице, узмимо конкретно као пример, примерне хришћанске породице релативно хармоничан и складан, свака од поменутих криза - на пример, она која наступа у детету када се први пут одвоји од мајке, или када пође у школу, али и оне касније и много касније кризе, као што су одлазак у пензију, умирање и смрт неког блиског у породици - пролазиће и проћи ће у релативном миру, уз природно доживљен бол и патњу због губитка, али и са смиреношћу и надом некога чије су очи и душа усмерени и према нечему вечном и непролазном.
У оним другим, сигурно бројнијим случајевима, када човек није прошао кроз искуства хришћанског васпитања, или у случајевима разједињених, несложних или потпуно распаднутих породица, сваки од поменутих догађаја физиолошког одвајања протећи ће много болније, мучније и са последицама које се не могу предвидети, не увек само негативним. Узмимо као пример добро познату и често помињану пубертетску или адолесцентну кризу. Мишљења смо да и у оваквим свакодневним, и рекло би се, баналним кризама треба умети сагледати и неки дубљи смисао збивања, неку шансу за развој личности, како смо то у наслову реферата навели.
Младалачко доба, бар у условима западноевропске цивилизације и културе, и још посебно у нашем веку, испуњено је до врха противречностима које долазе највећим делом споља, али једним, не и занемарљивим делом изнутра, из телесне и душевне организације младог човека.
Као психијатри, психотерапеути или клинички психолози, годинама забринутих погледа, усмерени према свему патолошком што се дешава у адолесцентном добу, дешава нам се да често изгубимо из вида многобројна друга збивања у адолесценцији која или нису уопште болесна или су само друкчија, некад на граници болесног, "абнормално нормална", а која су заправо она стања кризе која су неопходна за сазревање човека, оне неминовне дечије болести после којих су снаге Ја видљиво ојачане, а "индивидуациони процес" (да подсетимо на познати појам Карла Густава Јунга) упадљиво закорачио напред. Снажна је потреба младог човека, исто толико снажна из физиолошких, колико из психолошких, па и духовних разлога да изађе из заштитничке љуштуре допубертетског доба, потреба која наговештава душевно буђење на парадоксалан начин, затвореношћу уместо отвореношћу, пркосном самосталношћу у односу на родитеље, а скривеном чежњом, стидљивим апелом за разумевањем његових нових потреба, нарцистичком преосетљивошћу када су у питању и најмање увреде које долазе од других, а неосетљивошћу, каткад безобзирном према најближој околини; ето, само неколико спољашњих манифестација нормалног стања кризе која одражава унутарњу узбурканост до кључања узаврелог живота адолесцента. Овакве кризе, познати амерички психолог Ерик Ериксон је назвао "креативним кризама" сматрајући смела "пубертетско нагињање преко ивица многих провалија као нормално експериментисање са догађајима који тако постају приступачнији контроли Ја, под условом да се на њих не одговори прерано фаталном озбиљношћу одвише ревносних или неуротичних одраслих". За ово је претходно значајно да и родитељ и терапеут не потцене "ватрену потребу младих особа у пубертету за људима и идејама у које могу веровати, што такође значи људе и идеје у чијој служби изгледа вредно труда доказати да си поуздан" (Ериксон).
Прешли бисмо сада на ширу област друштвених криза. Један од видова кризе нашег доба јесте ове чешћа појава тзв. Ноогених
неуроза као типичне појаве патологије духа времена, описане од бечког психијатра Виктора Франкла. Ове неурозе, нарочито распрострањене код младих људи које не потичу из психолошке, него из ноолошке (од грчке речи "ноус" - дух) димензије људске егзистенције, не почивају на комплексима и на конфликтима у уобичајеном смислу речи, већ на конфликтима савести, на сукобима вредности, на егзистенцијалној фрустрацији и егзистенцијалној празнини, створени искључиво егзогеним разлозима. Израз егзистенцијалан код Франкла има троструко значење: 1) односи се на егзистенцију, т.ј. на специфично људски начин постројења, 2) на смисао егзистенције и 3) на тражење конкретног смисла личне егзистенције. Под егзистенцијалном фрустрацијом Франкл разуме озбиљно оштећење ВОЉЕ ЗА СМИСЛОМ у данашњег човека. Ова воља за смислом најдубљи је и заправо основни покретач сваке људске делатности, мисли Франкл. Како да млад човек данас коме, према речима Виктора Франкла "не говори више инстинкт шта мора да чини, нити му говори традиција шта треба да чини, па ускоро више неће знати шта хоће да чини, али од тог момента човек ће желети да чини или оно што други чине или ће чинити оно што му нареде да чини", како да тај млад човек, погођен ноогеном неурозом и њеним тешким последицама, опет поврати вољу за смислом?
Франкл нам нуди користан савет кога се вреди опоменути у свакодневном раду свештеника и психотерапеута. Животни смисао Како да млад човек данас коме, према речима Виктора Франкла, а врло вероватно да ће сутра бити доведен и у другом, пошто се буде и тамо остварила релативна социјална правда и богатији материјални живот - упозоравам на занимљиво Франклово мишљење по коме су управо бољи социјални услови за живот и већи материјални стандард живота предуслов за појаву већег броја ноогених неуроза - можемо опет наићи на три колосека: 1) остварујући неко дело, 2) доживљавајући неку вредност и 3) трпећи.
Навели смо, нешто опширније став Виктора Франкла према данашњој кризи у свету, не само због тога да бисмо указали на једног доброг дијагностичара нашег времена, онда и терапеута који предлаже лек за болест, већ и због тога да бисмо указали, урођеним православним оптимизмом, да је и ноогена неуроза као криза времена и бројних појединаца у томе времену, опет само шанса за преображај, односно за исповест и покајање.


О СМИСЛУ И МЕРИ СТРАДАЊА У КРИЗИ

Полазећи у размишљању о кризи као шанси за исповест и покајање од речи апостола Павла, у првој посланици Тимотеју (2, 4); "Који хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине" и од речи у другој Петровој посланици (3, 9): "Не доцни Господ с обећањем, као што неки мисле да доцни; него нас трпи, јер неће да ко погине, него сви да дођу у покајање", мени се читав људски живот приказује као призивање човека од стране Бога на исповест и покајање. Домостројитељ наше куће - а под кућом подразумевам дух, душу и тело (према речима апостола Павла у посланици Солуњанима (5, 23): "И цео ваш дух и душа и тело да се сачува без кривице за долазак Господа нашег Исуса Христа") који управља нашим имањем - а под имањем подразумевам једино таланте које смо бесплатно добили на рођењу - зна најбоље пут који нас води к Њему. Не сумњам, јер видим и осећам да је тај пут испуњен кризама, мањим и већим, да је најчешће трновит, да па њему, некад, изгубимо привидно и привремено оријентацију, да на њему, каткад, клонемо духом и не видимо смисао и излаз, па ипак, ако смо испуњени вером, надом и љубављу, Економ који управља нашим животом указаће се, и Смисао пређеног пута обасјаће нас као сунчев зрак с небеса који осветли и огреје вечног људског просјака на путу измећу два живота.
Наша помоћ психотерапеута и свештеника људима у кризи мора бити с тога испуњена, у сваком тренутку приступа њима, вером, надом и љубављу у Смисао овакве њихове, наравно и наше кризе. Нашом ограниченом способношћу разумевања, још више, ограниченом способношћу умовања, не само онога што се у нама, пред нама и са нашим ближњим око нас догађа, већ и правим поимањем онога што се тако чудесно дешава са пчелом и мравом, са птицом селицом или јегуљом која се прошета из реке у океан и натраг да би оставила икру, ми смо упућени, да признајући своју слабост и немоћ затражимо помоћ од Онога који нам је једини може обилно да пружи, опет преко наше вере, наде и љубави. Шаљући људима невоље и несреће, болести и болове, Господ поступа са нама још увек милостиво и с љубављу, а не по правди онако како смо заслужили, јер нас и на овај начин приводи исповедању и покајању. Уверен сам и као хришћанин и као лекар да ниједна болест, психичка или физичка, ниједна крупна несрећа која нас снађе није дошла изненада.
О овој истини знао је да пронађе праву реч још "отац медицине", славни грчки лекар Хипократ када је написао: "Болест не долази одједном, као из ведрог неба, него је то последица дугог низа малих незнатних грешака против здравља, које се надовезују једна на другу и расту као ваљајућа грудва снега, док се једног дана не свале на главу грешника".
На оваком месту простора и у оваком тренутку времена указују нам се знаци, симболи, наслућивања, предосећања, који не представљају ништа друго него опомене. Зашто смо тако глуви за читаве хорове звукова у нама и око нас који нас желе да разбуде и зашто смо слепи за читав спектар боја који хоће да нас учини видовитим за збивања у нама и ван нас?
Осим покушаја откривања Смисла свих збивања у нама и око нас, нарочито смисла патње и бола у кризи, смисла који често остаје за нас за увек скривен и у кога се због тога мора једноставно веровати, потребно је да доживимо истинитост МЕРЕ СТРАДАЊА која се наваљује на човека у кризи. Сваком од нас дато је онолико страдања колико можемо да поднесемо. Довољно је да се опет сетимо апостола Павла и његове окрепљујуће утехе из посланице Коринћанима, најпре прве, у којој се вели: "Друго искушење не дође на вас осим човечијега; али је веран Бог који вас неће пустити да се искушате већма него што можете, него ће учинити с искушењем и крај, да можете поднети" (10, 13); друго је место у другој посланици Коринћанима у којој се каже: "Јер како се страдања Христова умножавају на нама тако се и утеха наша умножава кроз Христа" (1, 5).
И психотерапеути и свештеници дивни су примери могућности која им стоји на расположењу да лече људске душе. Наравно, да они сами морају бити у непрекидном процесу чишћења и непрестаном труду приближавања праобрасцу Христа у себи, иначе, како ће деловати, како ће одговорити на оправдано питање болесника: Лекару, излечи се сам!
Свака криза човека, а он је у некој врсти кризе, такорећи, непрекидно, хтео то да призна или не, прилика је за свештеника и психотерапеута да је схвати као шансу за човека и да покуша да га својом стрпљивошћу и благошћу, разумевањем и саосећањем приведе исповести која постаје сада и шанса за покајање. Али као што није свака криза шанса за исповест, тако није ни свака исповест шанса за покајање. Ово не треба да нас збуњује, нити разочарава и жалости. Зар се кроз сунце и дажд не пружа сваком семену и растињу увек нова прилика да донесе плод! Некоме семену, међутим, потребно је више сунца или кише, некоме мање да би проклијало, процветало и донело плод. Зар није тако и са људима? После много поновљених криза, после безброј опомена, некад већ у другој половини живота, некад и пред сам крај живота, човек ипак научи лекцију живота и доживи оно што сви небески духови тако силно желе: да се човек тргне, да му се отворе очи и уши, да у њега уђе Вода Живота, да он сам постане Извор Живота.
Сви се налазимо у овом животу у једној великој школи. Неко је у првом, а неко већ у последњем разреду. Многи од нас понављају и по неколико пута један разред јер нисмо добро научили лекцију. А када пређемо у виши разред задају нам се теже и све теже лекције. Упоредо са све сложенијим задацима који нам се постављају, расте и наше самопоуздање и радост од наученог Јер смо све сигурнији да смо вођени од Учитеља који нам је наменио оно што "око не виде и ухо не чу". Како да онда не журимо циљу и поред криза које су пред нама! Када планинар поуздано зна да постоји врх планине на коју се пење, па је у једном тренутку успињања угледао из магле и облака и сам врх, њега више ништа неће моћи да одврати од достизања тога врха, иако је свестан да ће препреке-кризе бити све теже што је врх ближи.
Нико нема тако дивну прилику него свештеник и психотерапеут да им се преко исповести отвори и повери несрећан и болестан човек, човек који је бар мало схватио своју немоћ да сам себи помогне и све сам разреши, у гордости својој, без помоћи другог човека. А потреба сваког човека за исповедањем исто је тако јака и насушна као и хлеб наш насушни. Ово могу да тврдим после тридесет година рада са болесним и здравим људима. Олакшање које се постиже исповедањем некад је једнако утољавању жећи ожеднелог или глади гладног. Оно постаје потом потреба која захтева понављање. Само је ствар нашег такта, наше спремности и способности да приђемо људима који траже нашу помоћ да их можемо на природан и спонтан начин привести исповедању. Остало, после тога, није у нашој моћи. Пошто је исповест света тајна, оно што се одиграва у току исповести са оним који се исповеда, а нарочито оно што ће се одиграти са њиме после исповести, т.ј. да ли ће доћи до покајања или не, у власти је Онога који невидљиво присуствује у светој тајни исповедништва, као што присуствује у овакој другој светој тајни. Наша половина посла, дакле, а и та половина велика је част и одговорност која нам је тиме поклоњена, јесте у нашој благодатној спремности да приведемо исповести човека који нам се обраћа због неке кризе.


О ТЕШКОЋАМА ИСПОВЕДАЊА

Није мали број несређених и неуравнотежених људи, за које ми у психијатрији кажемо да су неуротичари, психопате или психотичари, који се јављају свештенику и психотерапеуту, некад само једном или другом, некад истовремено и једном и другом, и то нарочито у време њихове кризе. Када кажемо, међутим, да су такви људи у кризи, морали бисмо још једном боље дефинисати овај појам и подсетити на његово првобитно значење како смо га у уводу овога реферата изнели. Иако можемо, уопштено рећи, да је човеков живот готово стално запљускиван догађајима и доживљајима који долазе из спољашњег и унутрашњег света који га могу довести или га доводе у стање кризе, ипак смо ову реч задржали за она ретка и изузетно тешка стања у току човековог живота која су нека врста прекретнице за њега и која због тога захтевају од њега неку одлуку, неки преокрет, у једном или другом смеру.
Ово разликовање различитих стања кризе због којих се неко јавља свештенику или психотерапеуту значајно је за ове помагаче пре свега због заузимања одређеног става према ономе који тражи исповедање. Није мали број, наиме, људи који се јављају више пута, у краћим размацима времена, психотерапеуту или свештенику са релативно стереотипним, монотоним жалбама иза којих се не осећа довољна или никаква емотивна узбуђеност, или је пак ова узбуђеност неубедљива, неискрена, ми бисмо психијатри рекли, хистерична. Више познатих психотерапеутских ауторитета у свету истакли су честу потребу религиозног неуротичара за исповешћу. При томе је карактеристично да овакав неуротичар исповеда најчешће грехе који су готово без значаја и то под притиском свога осећања кривице. Он заправо не може да исповеди оно што га стварно мучи јер његов проблем не прелази праг свести. Отуд му је ускраћена могућност кајања и опроштаја.
Страх и кривица као феномени изузетно чести и код здравих и код болесних, својствени општељудском бивствовању, нису увек присутни у свести људи, они су, како се то стручним језиком психодинамске теорије каже, потиснути из свести управо због свога непријатног и мучног садржаја. Један од путева, у психотерапеутској пракси најчешћих и најуспешнијих јесте враћање непријатног потиснутог садржаја из несвесног у свесно уз катарзично доживљавање ослобађања и разјашњења конфликта који је често годинама мучио пацијента.
Страх и кривица стоје и иначе у тесном и зависном међусобном односу. Једном је страх тај који изазове кривицу, други пут кривица дозове страх. Не увек, али често, човек тако постаје виновник и страха и кривице, као што је он, и поред свих детерминизама, унутрашњих и спољашњих ипак слободно биће. Савремене психотерапеутске школе које не само да нису равнодушне према религији, него неке од њих и саме носе религиозно језгро у себи, сматрају да се страх и кривица не могу одвојено истраживати и лечити. Скоро све форме у којима нам се страх манифестно појављује коначно се згушњавају у једну једину: у страх пред кривицом. Али коликогод било човеку тешко и неподношљиво да се са оваквом истином сусретне, човек је, како то тачно каже Мартин Бубер, биће способно да постане криво, али и способно да своју кривицу објасни, расветли и окаје. Ова узвишена мисао о човеку, о коме је и Достојевски на сличан начин умео да мисли, дубоко је хришћанска и она треба да нам је пред очима када смо истински присутни у тајни исповедања. И дански философ Серен Кјеркегор знао је да изрекне праву мисао која нам може помоћи, а која гласи: "Јер чим је кривица одређена, страх пролази и кајање је ту".
Недоумица наша ипак остаје: како помоћи ономе који се исповеда да препозна своју кривицу, а да се не уплаши због ње, већ да осети праву потребу да се ове ослободи?
Свештеник се може наћи у изузетно осетљивој ситуацији да има пред собом управо неког неуротичног, или, што је много теже, психотичног човека који тражи од њега помоћ у кризи коју није сам у стању да дефинише јер је није свестан. Шта тада треба свештеник да чини? Пред њим стоје неколико путева. Могуће је да очита молитву над оваквим несрећником, са пуно љубави, наде и вере у Свевишњег, или ће покушати да уради нешто слично што чини психотерапеут, а то су поновљени дужи разговори са оваквим човеком, с надом да ће се временом измећу њих двоје боље искристалисати проблем и конфликт, разговори који заправо и нису исповест, већ припрема за исповест, или, најзад, послаће га стручњаку за овакву врсту психичких поремећаја, наравно ако овакав поремећај препозна, психијатру, односно психотерапеуту. Ја сам намерно узео, као што сте приметили, само један, можда изузетан и редак, а можда и не тако редак пример јављања за исповест свештенику оних људи који показују неке знаке психичког поремећаја. Постаје и бројни друга, лакши случајеви у којима ће већ и једнократна исповест бити довољна да донесе олакшање, можда и истинско покајање ономе који се исповеда.
Постоје и бројне друге тешкоће које се појављују када расправљамо сложен проблем кризе и исповедања. Уопште, много је пропуштених криза у људском животу које су могле нешто да значе за њеног носиоца, а прошле су као ветар који дува у празно или звоно које узалуд звони. Некад је ова узалудност кризе последица малокрвности и душевне неразвијености човека у кризи, а некад и нашег пропуста, нехата или погрешног приступа човеку у кризи. Као што су Јудејци у пратњи Христовој рекли слепом Вартимеју: Не бој се, устани, зове те!, тако и ми морамо најпре да ослободимо од страха човека у кризи. Није корисно оптерећивати човека у страху још га више плашећи предочавајући му тежину његових грехова и правичност његове садашње патње. Нико нас није позвао за судије; много је боље ако га ћутљивим саосећањем приведемо да он сам исповеди све што га мучи и што га је увело у кризу. Ни исповест ни покајање не могу бити изнуђени од несрећника који је у кризи, јер су онда и њихови плодови кратког трајања; исповест и покајање треба да се одиграју у пуној слободи која је могућна тек када је страх прошао.
Свака криза је у својој основи победа себичности над човекољубљем, сујете над скромношћу, себељубља над богољубљем. И свака криза је увек изнова шанса и опомена за човека да не живи добро, да му је другачији пут намењен, да му душа тражи друкчију храну. Хришћанско учење да себичан човек не љуби не само Бога ни човека, већ ни самога себе, јер он љуби само лепо мишљење које има о себи, љуби своју самообману, добро се слаже са модерним психодинамичним теоријама каје товаре о неуротичној идеализованој слици за којом човек хрли, вечно незадовољан јер је не може да оствари, и због тог незадовољства агресиван је или депресиван.
Човек запада, у ствари, увек у исту замку. Ако пред собом нема Христов идеал коме се измучена душа људска извија у чежњи да га достигне, пред том истом душом човек поставља сам себи друге, лажне идеале, најчешће идеал моћи. Зар није природно да је криза једина опомена, једини могући спасоносни лек, иако горак лек, опомена која се испречује на путу болесног човека који још увек гордо говори о своме "самоостварењу"? Човек јесте доспео до Месеца и сишао у утробу Земље и спустио се на дно океана, али он и даље није у стању да дода једну влас на коси својој, нити да се одене као што се љиљани у пољу одевају, нити је сигуран да ће сутра осванути жив. И опет нас кризе и у њима патње и болови могу нечему научити, јер би без њих човек постао неподношљиво горд и раван самом Луциферу.


ЗАКЉУЧАК

Када се нађе у кризи, човек, скоро по правилу, наслућује два начина како да изађе из кризе. Један је начин да из ње што пре побегне, избегавајући по сваку цену да сагледа и узрок и последице кризе. Овај начин је, нажалост, најчешћи, али са последицама које су недогледне и често трагичне. Други начин, коме је сваки човек у кризи такође интимно склон јесте да кроз разјашњење узрока и очишћујућу патњу доживи нешто ново што га може учинити зрелијим, целовитијим, бољим као човека. Тачно је да сваки човек бежи од патње и бола, али још је више тачно да је човек биће патње и бола од којих ниједан човек не може да побегне. Велики је изазов пружен човеку оним шта ће он да учини са патњом и болом. Да ли ће да их негира и порекне, да ли ће да их прогласи бесмисленим или ће у свакој озбиљнијој кризи видети опомену и шансу за своје сазревање?
На путу овог сазревања, на коме је, према речима Алфреда Адлера, добра вила већ од колевке ставила поред човека невољу која треба да га нечему научи и увек изнова и до краја живота нечему новом учи, човек ће се једном срести, некад раније, некад касније, и са потребом за исповедањем, самим тим и за покајањем. Ако му исповедање постане прека потреба онда неће ни на покајање дуго чекати, а и један и други свети чин привешће га ближе и дубље него било које друго животно искуство, маколико оно било богато, овоме праобрасцу, Христу. Тек тада Христове речи: "Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески", неће више изгледати немогуће, нестварне, управо фантастичне, као што су изгледале Великом Инквизитору у роману Достојевског, већ ће бити радостан позив Христов који своје ученике, од једног тренутка, више не назива слугама већ пријатељима. Да ли је икада у историји човека нечија друга љубав осим Божје љубави према човеку прострла пред човеком овако величанствену перспективу његовог развоја!
Поменули смо на почетку мишљење по коме се грчка реч, кризис, може превести и као "суд". Владика Николај у свом осмом мисионарском писму управо настоји на овом значењу речи. Вероватно је у праву. Јер зар није свака јача криза у човеку или друштву, као и у природи, нека врста суда Божјег "који Бог попушта на људе да би их пробудио, освестио, одуховио и к Себи повратио"?
Поменуто мисионарско писмо завршава се речима којима ћемо и ми завршити овај реферат: "Кажи и ти, часни оче, суд Божји, место криза, и све ће ти бити јасно".

ВЛАДЕТА ЈЕРОТИЋ

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
03-03-2015, 08:20 PM
Порука: #38
RE: ИСКУШЕЊА У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ
Огрнут плаштом „православне“ учености, Владета Јеротић је, на жалост, стекао многобројне следбенике у Српској Цркви. Једни му се клањају као екуменисти, а други услед површног познавања своје Вере. Са благословом клира, он држи предавања при црквама, пропагирајући екуменизам и свoјеврсно „езотерно“ хришћанство.

Овом приликом осврнућу се на две његове антиправославне изјаве, изречене у емисији „Агапе“.
Водитељ поставља саговорнику сугестивно питање: „Докторе Јеротићу, да ли је православнима, у неким одређеним тренуцима..., таквим неким околностима, дозвољено, ако, на пример, у неком окружењу, од неколико стотина километара, не постоји нигде православни храм, да он недељом оде на мису уместо на Литургију и да буде конкретни учесник тога?"

Јеротић одговара: „То је остављено сваком појединцу да одлучује. Нема правила... Међутим, још је теже питање причешћивања... Опет тако 100, 200 километара нема друге цркве осим католичке... Да ли може да иде да се причести у католичкој цркви? Не, то Православна Црква, за сада, не дозвољава. Код католика, мислим, да је друкчије, да се може. Дакле, у случајевима да нема никакве католичке цркве близу, него православне – да се може ићи у православну.“

Познато је да је најопаснија она лаж која се меша са истином. А то управо чини Јеротић. Јер истина је да православац не сме да се „причести“ код римокатолика, али је лаж да православац сме да учествује у римокатоличкој миси, односно да се моли са јеретицима. И сад би православни, првенствено они у расејању, требали, ваљда, да загрле и захвале се овом „ученом православцу“ што их је „просветлио“, јер неће морати далеко да путују до својих богомоља. Колико ће пара уштедети! Међутим, иронију на страну, својом опаком манипулацијом Јеротић наводи православне на странпутицу, која води у духовну смрт. Његов грех је утолико већи, што он зна истину, али, вршећи своју антиправославну мисију, говори лаж.

Није, дакле, тачно да је учествовање у миси - односно молитвено општење с римокатолицима - лични избор православног појединца, и да ту „нема правила“. Правила, итекако, постоје. Ево неких:

10. правило Св. Апостола: „Који се заједно са одлученим, ма било и у кући, буде молио, нека се одлучи.“

45. правило Св. Апостола: „Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако им пак допусти, као клирицима, да што раде, нека се свргне.“

64. правило Св. Апостола: „Ако који клирик или световњак пође у синагогу Јудејску или јеретичку да се моли, нека буде свргнут и одлучен.“

9. правило Лаодикијског Сабора: „Не може се допустити да они који припадају Цркви иду ради молитве или службе у гробља или у тзв. мученичке храмове јеретика…“

33. правило Лаодикијског Сабора: „Са јеретицима или расколницима не треба се заједно молити“.

34. правило Лаодикијског Сабора: „Ниједан хришћанин не сме остављати мученике Христове и обраћати се лажним мученицима, тј. јеретичкима, или који су прије јеретици били, јер су ови далеки од Бога. Нека су дакле анатема, који се к њима обраћају.“

Што се тиче Јеротићеве изјаве да се римокатолици могу причешћивати у православним храмовима, што је београдски надбискуп Станислав Хочевар потврђивао климањем главом, реч је о пословичном латинском лукавству. Њихов циљ је стварање привида јединства са православнима, што би требало да води ка интеркомуниу („јединству у чаши“).

Став православних о причешћу римокатолика у православним црквама је такође изричит и недвосмислен. Свети патријарх Александријски Марко поставио је великом византијском канонисти Теодору Валсамону, патријарху Антиохијском (1185-1199 г.), питање: „Заробљени Латини, и други, долазе у наше православне храмове и траже да буду препуштени Божанским светињама. Желимо да знамо, да ли то може бити допуштено?“

Теодор Валсамон је одговорио: „Ко није са Мном, против Мене је, и ко не сабира са Мном, расипа" (Мт. 12,30). Како је пре много времена уследило одељивање западне цркве која се и римска зове, и велико нагомилавање њихових преступа, потпуно туђих православној католичанској Цркви, то ју је удаљило од заједничарења, општења са четири света патријарха, како у односу обреда и учења, тако и осталих православних обреда, као и у уздизању папског звања; због тога Латини не могу бити освећивани из руку свештеника Божанским и Пречистим Тајнама док се не одрекну најпре латинских учења и обреда, и сагласно учењу канона не приступе Православљу".


Јеротић је у емисији „Агапе“ говорио и о Благодатном Огњу. Ево шта је о томе рекао:

„Ја сам доживео тако нешто у Јерусалиму... Сад, све могуће приче, које трају јако дуго, да када су покушали други – католици, протестанти – да тај пламен донесу, да то није успело. Онда испада да само православни имају ту привилегију... Видите, то питање је добро, али мало се... мало смета када говоримо данас о јединству. Испада да само православни имају благодат. Ја не кажем да немају, али мени те приче нису довољно јасне... Има чак и претпоставке од атеиста да се ту дешава и нешто не баш сасвим правилно. Ја то не верујем, јер сам то доживео. И то је један велики тренутак у Јерусалиму, збиља, када се на дан Васкрсења тако нешто одигра.“

После ових Јеротићевих речи и за комарачку свест је јасно да се ради о врло перфидном екуменистичком гуруу. Он, тобоже, верује у Благодатни огањ, али се, ради сејања сумње и смутње, позива на атеистичке измишљотине. По њему „испада“ да само православни имају привилегију силаска Благодатног Огња, што ће рећи да Благодатни Огањ силази и јеретицима. „Привилегија“ православних да се само њима пали Благодатни Огањ није добра за екуменистичке „разговоре о јединству“ (јер екуменизам релативизује и потире Истину, која је Христос, због чега му и смета „привилегованост“ православних на силазак Благодатног Огња). Он, такође, каже да „испада да само православни имају благодат“, што значи да је имају и јеретици. Он „не каже да је (православни) немају“, „али њему те приче нису довољно јасне“. Јеротић је, као што видимо, не само екумениста већ и отворени хулитељ на Благодатни Огањ - једну од највећих светиња православне вере, - тај неоспорни доказ да је једино Православље истинита и спасавајућа вера.
https://www.youtube.com/watch?v=mVN9ceToCzQ

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Посети веб страницу корисника Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
03-03-2015, 08:25 PM
Порука: #39
RE: ИСКУШЕЊА У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ
....Тако веле секташки сајт ''Борба За Веру''. Што наравно, није истина, него се ради о пропаганди.
Мисли мало својом главом, не њиховом. Сам донеси закључак и аргументе, па изнеси!

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
03-03-2015, 11:24 PM
Порука: #40
RE: ИСКУШЕЊА У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ
...Богати одлазе из овога света исто као и сиромашни: богаташ из Јеванђеља је умро исто као и сиромашни Лазар, који није имао ништа, ни комад одеће ни парче хлеба. Према томе и богати и сиромашни умиру, о чему пророк Давид пева: "Богатство пролази и зато му не предај срце своје". Ако богатство пролази као што протиче река, немој му предавати срце своје, јер неће остати. Богатство, дакле, не доноси никакву срећу човеку.


БОГАТСТВО КОЈЕ СЕ НЕПОШТЕЊЕМ СТИЧЕ

Знао сам двојицу врло богатих људи из мога завичаја, који су стекли велико богатство уз велики труд и борбу, али служећи се притом непоштеним средствима: отимањем, лоповлуком, лихварењем и другим лукавштинама. Они су склапали уговоре и споразуме са сиромашнима, да би им потом отимали винограде, поља, домове, чак и стоку ако ови не би на време вратили зајам који би им давали. Стекли су богатство и веома се обогатили, али и поред тога, нису били срећни. Касније су обојица умрли. Када је први умро, ови су га проклели, јер не само да се неправично односио према сиромашнима, већ ниједном сиромаху никада није хтео дати ни корицу хлеба. Када је умро, све богатство које је поседовао умрло је са њим. После три године његови остаци су били премештени у други гроб: када је гроб отворен његово тело је било потпуно неиструлело због баченог проклетства. Његово тело се није распало, али је било потпуно црно, а његова уста отворена! Језик му је испао из уста а руке су му биле у положају као да је нешто хтео некоме да отме. Људи који су ово видели су се престравили и разбежали.
Његови синови - које није васпитао и научио Божијем путу, као ни испуњавању заповести Божијих, већ само томе да теже богатству, узели су његово богатство и расули га на разврат, коцку и забаву. Врло брзо су пали у сиромаштво.
Један од његових синова је брзо изгубио све своје наследство на картама. Напустио је родни крај и отишао у Атину да би се тамо картао са великим картарошима, где је за кратко време изгубио све и остао без игде ичега. На крају је извршио самоубиство, пуцајући у себе из пиштоља. Тако је изгубио и живот и душу.
Други син се одао развратном животу и трошењу новца. Убрзо је телесно оболео од многе распусности. Оболео је од турберкулозе и сифилиса, и умро без једне једине драхме.
Трећи син, који је био мој школски друг, такође је завршио на жалостан начин. Просио је по улицама, тражећи од пролазника да му уделе коју драхму или цигарету.
Ниједан од ове тројице богаташевих синова није марио за сиромашне, трудећи се да, макар на тај начин, људи некако опросте њиховом оцу. Ниједан од њих тројице није дао да се служи ни једна једина Литургија за покој душе њиховог оца. Нису учинили ништа. Тако, не само да се њихов отац није усрећио својим богатством, већ је својим богатством унесрећио и своју децу.
Када су ископали богаташево тело и видели да се оно због многих проклетстава није распало, људи су се сложили да треба позвати митрополита да над његовим телом прочита разрешне молитве, да би се оно могло распасти. Митрополит је дошао и клекао код гроба, прочитао молитве над богаташевим телом и онда су га поново сахранили. Међутим, када је, после две или три године, тело било изнова откопано и даље је било у нераспаднутом стању. Један од његових синоваца, лекар по занимању, рекао је да је, наводно, састав земљишта у гробу такав да тело не може да се распадне, и да би га, зато, требало сахранити на неком другом месту.
Тада су неки људи из његовога града одлучили да богаташеве остатке баце у море, будући да земља није хтела да га прими. Ставили су га у чамац, завезали му огроман камен за врат да би потонуо на дну мора. Потом су га бацили у воду. Али, ни море није хтело да га прими: море га је следецег дана избацило на обалу, заједно са каменом везаним око врата. Становници тог села су узели камење и затрпали његово тело, говорећи: "Анатема души његовој"... И становници других села су пролазећи тим путем бацали камење на њега, бацајући проклетство на његову душу. Један богаташ из тог села ме је, када сам једном приликом био тамо, одвео у своју кућу и понудио ми гостопримство. Следећег дана смо отишли у мали цркву посвећену Св. Георгију. Пошто смо целивали иконе, изашли смо из цркве и он ми је дао камен. Упитао сам га: "Зашто сте ми дали овај камен?" А он ми је одговорио: "Узмите га сада, а касније ћу вам рећи зашто". После извесног времена, наишли смо на гомилу камења и он ми је рекао: "Ово је анатема за Н. Н. (поменутог богаташа) и свако ко прође овуда баци камен на њега и анатемише га". Задрхтао сам када сам ову чуо и узвикнуо: "Шта то причаш! И ви сте ми неки хришћани! Човек је умро пре толико година и добио по делима својим. Зар још морате уз то још да га и анатемишете? Црква и Христос нас уче да волимо непријатеље своје и да се молимо за оне који нас прогоне и муче". Одбацио сам камен на страну, што је и он учинио. Уверио сам га да је то што чине грех и рекао му: "У недељу иди код свештеника, јер ја нећу моћи да будем овде, и реци му да одслужи парастос за овога човека. Опростите му. Сваки човек ће бити прослављен или понижен у складу са својим делима. Али, будући да то није учинио ниједан од његових синова, ми имамо дужност да му одслужимо парастос. Сву су га анатемисали, а сада сви треба да му опросте. Бог тражи од нас да праштамо и непријатељима својим. Сам Христос, чак и када су Га разапели, молио се за оне који су Га разапели говорећи: "Оче, опрости им, јер не знају шта чине" (Лк 23:34). Оно што радите је велики грех и морате се покајати и опростити му".
Како сам касније сазнао, они су му одслужили парастос и престали да бацају камење на његов гроб и да га анатемишу.
Какву је, дакле, срећу стекао својим богатством себи овај човек? Мислио је да ће усрећити себе и своју децу својим богатством, али је потпуно пропао. Према томе, богатство не доноси никакву срећу. Не би требало тежити стицању богатства, нити желети нити се много бринути о стицању богатства. Господ нам говори: "Не сабирајте себи блага на земљи... него сабирајте себи блага на небу, где ни мољац ни рђа не квари, и где лупежи не поткопавају и не краду" (Мт 6:19-20). Господ нас учи да стичемо себи благо на Небу, где оно не пролази и не нестаје, већ плодоноси небеском срећом, чашћу, славом и Царством Небеским....

СТАРАЦ ФИЛОТЕЈ ЗЕРВАКОС

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
06-03-2015, 03:33 PM
Порука: #41
RE: ИСКУШЕЊА У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ
ЕКОЛОШКО ПИТАЊЕ:

ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНИ А НЕ КАНОНСКИ ПРОБЛЕМ

Откровење св. Јована је дуго сматрано за највиши симбол одлучујућег културног преокрета, који се јавио у историји човечанства са појавом Хришћанства; преокрет од природе према историји. Проблем окружења – нарушавање природе и њено неконтролисано искоришћавање од људи – је оцењено као нужна последица приоритета које је Хришћанство доделило историји, тако, подређујући природу есхатолошкој перспективи, која захтева њен потпуни нестанак зарад жељно ишчекиваног духовног “царства”.

Ми говоримо о “културном преокрету” јер је Хришћанству претходила Древна Грчка. За Грке је појам историјата природе био непознат. Питања почетка у времену и предодређености краја се нису јављала. Природа је сачињавала пуноћу бића: дивну структуру хармоније и склада, која га је учинила цосмо--цосмема, уређеним орнаментом. Савршени универзум, хармонично уређен, са датом му апсолутном рационалношћу, собом је чак обухватио и реалност Бога, која чини део његове опште одређености. Када би свет био вечан он не би могао да има икакав циљ осим себе сама. Могао би само постојати, и највише што би људска бића могла постићи било би размишљање о перфекцији космоса и њено подражавање. Спознаја космоса, епистема је поистовећена са врлином, суптилном обазривошћу која потиче од удела у јединственом “здравом разуму” или логосу. Колективно подражавање хармоније космоса довело је до “градског микрокосмоса”, општег напора политичког живота, што се није разликовало од уметности композитора или сликара, јер је тежило истом подражавању закона рационалности, која је украшавала универзум. За Грке, од примарне важности није било ни “постајање” ни “неопходност”; нису то биле ни могућност ни воља већ биће и његово рационално обиље.

Модерна Европа је појаву Хришћанства видела – првенствено очима Хегела, Фихтеа и Шелинга – као радикални слом грчког схватања природе. Бог, јудео – хришћанске традиције, јесте изван света. Он сам ствара свет, дајући му одређени временски почетак и управљајући га ка предодређеном крају. Сада је историја та која има приоритет а не природа, “постанак” природе а не њено “постојање”. Историја природе је на почетку обезвређена јер њоме доминира последица “пада” и греха човечанства. Људска бића су позвана да учествују у историји – у Божијем плану за спасење човечанства – и она успевају у оној мери у којој су ослобођена природе и потребе закона, пада који је имао утицај на природу. Из ове перспективе, Књига Откровења св. Јована је тумачена као радикална и коначна осуда природе пошто је очекивано есхатолошко “царство” најављено као ноћна мора физичке деструкције и колапс читавог универзума. На овај начин, свет је представљен као проста епизода у историји која га суштински поткопава и на крају уништава. Израз “овај свет" постаје синоним израза “ово доба” и означава посебан историјски период и “доба” које је штетно и противно “добу које ће доћи”, добу Царства Божијег.

Да ли се хришћански поглед на природу тако радикално противио грчком погледу? Оставимо ово питање за тренутак на страну, јер бих желео да се посветим другом виталном “преокрету” нашег сусрета са природом, који се десио у оквиру модерних ставова наше савремене културе.

Ову културу је основала философија Просвећења на полемичким опозицијама метафизици. Супротност је изражавала историјску потребу, након болног медиевалног искуства векова, током којих је метафизика преображена у доминантну идеологију интегралног карактера.

Отпор наше модерне културе према метафизици – растакање религиозног интегрализма – јавио се као ентузијастичка афирмација природе и њених могућности. Она је била, изнад свега, заокупљена спознајом физичке реалности а не њеним метафизичким ослонцем. Била је окупирана човечанством не људима као створењима и сликама Божијим, већ њима као физичким ентитетима, физичким индивидуама. Њу је интересовало повећање вредности физичког постојања и живота а не моралност заснована на претњама вечне казне; стремила је прилагођењу природној рационалности, “Природном Закону”, који би гарантовао права сваке физичке индивидуе.

Међутим, природно-центрични преокрет, који је модерна култура затворила у светилиште, није захтевао повратак древном грчком тумачењу света као мерила рационалне хармоније и раскоши – иако су тај повратак захтевали хуманисти Запада, они који су обожавали све што је грчко. Свакако да је особина једино сигурног тумачења реалности била приписана природи; мерило и координантна оса њене рационалне реалности је била само људска индивидуална субјективност. Разумна самосвесност људског субјекта је схватана као једини темељ реалности који ничим не може бити пољуљан.

Природно-центрични преокрет наше модерне културе је потврђено антропоцентричан а не космоцентричан. Западни европски човек је, са заносом, открио универзум објективног постојања али као његов владар и сопственик. “Разумем значи поседујем”, написао је млади Хегел у својим Раним теолошким рукописима (Theologische Jugendschriften). Индивидуално разумевање разоткрива рационалност природе, меша се у њене силе да би постигло резултат користан и добар по човека. Природа је, у модерном погледу, корисни објект и знање, епистема јесте ауторитет.

На овај начин, замисао и императив прогреса је по први пут уведен у људску историју. То више нема никакве веза са хришћанским тумачењем развоја историје, који се креће према коначном крају, ка апокалиптичком испуњењу. Прогрес је сада стална екстензија владавине људских снага производње над читавом природом. Он се одмерава индикаторима продуктивности и смањења потрошње, економијом која себи подређује политику и сваку друштвену кретњу, и доказује да јесте искључиви фактор а не само мерило друштвеног “развоја”.

Рес еxстенса – рес цогитанс: антитетичку разлику између човека и природе, поставио је Декарт, који је водио средњовековну схоластичку мисао до непредвидивих али неизбежних последица. Кант ће, такође, присвојити чак и објективни спољашњи свет на субјективан начин: “Изван мене не постоји ништа осим онога што се налази у мом сопственом опажању”. Један корак напред, Хегел ће у људском оруђу видети “метафизику” а у технологији “материјализовану метафизику”. Он ће изјавити да “смо ближи духу када правимо оруђа него када рађамо дете”. Материјалиста Маркс ће уз потпуну сагласност са идеалистом Хегелом, изјавити: “Историја индустрије је отворена књига о суштинским човековим снагама, људској психологији која се експериментално запажа”.

Од ових теоретских мишљења до нарушавања природе у пракси, стоји само мали корак. Због тога се у најмању руку чини парадоксално то што, данас, трагамо за решењем еколошког проблема, држећи се правца који је поставила култура “модернизма” која је челичном неизбежношћу водила до деструкције природне средине, која нам сада прети.

Вратимо се сада питању које смо оставили по страни: да ли је хришћански поглед на природу заиста толико антитетичан оном грчком? Да ли је Откровење св. Јована тријумф историје над природом, објава коначне клевете и разорење природе ради месијанског Царства?

Оба питања постављају проблеме у тумачењу односа и разлика између хеленизма и хришћанства, и заједно са њима проблем критеријума разумевања симболизма у Апокалипси. Ерминевтичке разлике се не завршавају само на теоријском нивоу; оне могу довести до потпуних промена културе, као што је то био случај у Европи у 11. веку. У том периоду, грчко-римски свет (византијски, како би се то данас рекло) је свој однос са хришћанством разумео на другачији начин од оног како су германски народи централне и западне Европе разумели свој однос са грчком и хришћанском традицијом.

У Историји философије, ерминевтички проблеми постају нерешиви ако превидимо дисконтинуитет који је створио критички прекид развоја европске цивилизације, коју називамо “Велика сеоба народа”, тј. ако превидимо чињеницу да је од краја 4. до 6. века хр. е. већи део Европе био изложен културном уназађењу, које је било буквално трагично у поређењу са грчко-римском прошлошћу. Нова племена, која су мигрирала и населила се у Европи у то време – Франци, Готи, Хуни, Вандали, Нормани – била су на изузетно ниском, ако не и примитивном, културном нивоу.

Први корак цивилизације био је њихов прелазак у Хришћанство. Али, шта је то могло да значи за људе који нису имали ни основна предзнања потребна за разумевање грчких философских форми којима је хришћанско искуство било изложено? Било је неизбежно да они прихвате и разумеју хришћанство у мери њихових критеријума и потреба.

У сваком случају културне заосталости у историји, тумачење постојећег и прагматичног – које бива обогаћено релацијама људских бића и природе, људи и Бога – постаје шематско поједностављење, обично, јаче поларизовано у разликама “добра” и “зла”, и јесте последично правно и законито. Карактеристичан пример у јудејској историји јесте суноврат талмудске традиције на фарисејску законитост; или, у познијем хеленском периоду, претварање платонистичког дуализма у манихејски гностицизам.

Посебан монограф би био потребан да ова историјска тврдња буде подржана правим доказом. Овде је то изнето као предлог који нуди критеријум при тумачењу разлика, које уздижу грчко-римску верзију односа хеленизма и хришћанства над медиевално-западно-европским. Ова друга верзија је углавном наследство модерног света. Хајдегер је у својим студијама о Ничеу, јасно показао неизбежан континуитет (Kontinuitaт) метафизике западног средњег века у теистичким и атеистичким системима модерних времена.

У овом кратком осврту, важно је бар се дотаћи неких основних теза грчко-римске верзије о односу хеленизма и хришћанства, посебно оних које се тичу проблема природе и историје који се директно налази у Откровењу Јовановом.

Свакако да Хришћанство свету пориче вечност. Али да ли је овај елемент основа претње древној грчкој космологији? Када питање почетка и краја света није постављено, власништво над вечношћу (“стално напредујућом”) се углавном односи на свеприсутну рационалност, кроз коју свет независан од времена и простора бива препуштен визији – размишљању човекове личности.

Основна истакнута ознака грчке космологије није вечност света већ признање јединственог рационалног принципа (xyнос логос) јаснијих израза, структура и захтева физичке или природне реалности. Овај логос обликује универзум у космос – уређену хармонију и лепоту. Логос – начин учествовања у постојању, уздиже суштину постојања, ствара мноштво облика, формулише законе реда и хармоније, сапостојања и кретања бића. Логос – облик јесте љубитељ ствари, мотив (жељени аспект), који нагони ствар у покрет који јој даје облик, доводи је до ентелехије даровања форме.

Ова “логичка” композиција и функција света није ни одбачена нити уништена Хришћанством. Оно је само тумачи, откривајући неразјашњене пропусте древне грчке онтологије. Логос, који повезује, обликује и формулише свемир, није дата независност која завршава као слепа судбина. То је лична енергија Творца, створени резултат Нествореног, Трансцендентног Првог Принципа. Нестворена а тиме безвремена и бескрајна – таква је егзистенција Бога; створена а тиме временска и коначна – јесте природа света.

Међутим, људско постојање – као сликара, скулптора, композитора – има различиту суштину од слике различиту суштину од слике, скулптуре или песме, и као што песма, слика или скулптура не теже да буду логос откровења личне различитости и слободе њихових стваралаца, тако ни свет, упркос својој суштинској различитости од Бога, не тежи да буде логос откровења Његове Личности. Ово је врхунско мерило, које би данас рекли, еколошког става човечанства према природи: за Хришћане, природа није безлични, неутрални предмет иако је створена од Највишег Бића. Природа је дело персоналног Бога – Логоса, која се открива у сваком облику личне различитости творачке енергије свога Творца. Израз “природно размишљање” се у хришћанском речнику односи на исход аксетске самоодвојености, нашег аскетског превазилажења егоцентричних похлепних и израбљивачких приоритета, односи се на нашу живу везу са светом – везу какву имамо са насликаним, извајаним, озвученим или било којим другим уметничким делом.

Човек није позван на једнострано размишљање о свету већ на лични однос са логосом космоса, јер је он позван на заједнички живот са Творцем света. Корист од света – храна, одећа, оруђе – јесте на неки начин животодавни предуслов за људе. Ова употреба, која служи дневном опстанку створених људских бића, може довести до заједнице са Богом. Одвајање људи од природе са сврхом да би постојали, не на начин створене природе већ на начин односа у заједници љубави – јесте начин постојања Нествореног – јер “Бог је љубав” (Јн 4, 16).

Ово је суштина Евхаристије која установљава и обликује Цркву и даје значај делања у хришћанском животу. У Евхаристији, хришћани примају природу, свет на директан начин као храну – хлеб и вино, две врсте хране које у себи садрже све неопходно за одржање људског живота. Хришћани је примају са благодарношћу, као дарове Божје; ово примање заснива заједницу људи са Богом – космичким телом божанске заједнице. На свакој Евхаристији, хришћани се срећу са телом васкрслог Логоса, Онога који је постао тело у историји као први плод снажне створене природе, која постоји као модел пуноће Не-створенога.

“Екологија” хришћанске Цркве, јесте задужбина света путем Евхаристије и евхаристијске поделе света. Међутим, ова употреба није егзистенцијална нужност; она стално ризикује у егзистенцијалном доживљају “слободе” људске личности. Књига Откровења користи упадљиву поетску иконографију да би осликала актуелни подухват и његов есхатолошки циљ, који је непрестано испуњен, и тежи, свом остварењу, не путем разарања природе и крајем времена већ обновом природе и времена и испуњења заједнице живота са створеним и нествореним бићима, у јединственој Евхаристији.

Излаз из савремених слепих улица се не може пронаћи све док наша култура остаје везана за антропоцентрични утилитаризам модерног света и његове средњовековне религиозне корене. Неопходан је другачији начин читања Јованове Апокалипсе ради стварања става о односима између природе и историје, што ће довести до новог критеријума о начину на који се свет користи.

ХРИСТО ЈАНАРАС

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
08-03-2015, 12:32 AM
Порука: #42
RE: ИСКУШЕЊА У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ
КЛЕРИКАЛИЗАМ У ПРАВОСЛАВЉУ

Клерикализам гуши; удаљава се од светотајинског карактера Цркве; своју моћ претвара у свету моћ којом контролише, води, руководи; моћ којом се обављају свете тајне, и уопште, сваку моћ претвара у “моћ која ми је дана”! Клирикализам одваја сву “светост” од обичних људи : иконостасима, причешће (са посебном дозволом), теологијом. Укратко, клирикализам је de facto негирање Цркве као Тела Христовог, јер су у телу сви органи повезани и различити само по функцији, али не и по суштини.И што се клерикализам више “клерикализује” ( традиционална представа о Епископима или свештеницима, наглашена одећом, косом,итд.), то Црква постаје све световнија, духовност се потчињава свету. У Новом Завету, свештеник је представљен као узоран лаик. Али готово одмах након тога почиње њихово одвајање од лаика; и то није само одвајање већ је и супротстављање лаицима.И опет, најочигледнији облик овог одвајања је искључивање лаика из причешћивања као пуноће њиховог бивања делом Тела Христовог. Уместо да буде “образац вернима” (1 Тимотеју, 4, 12), он постаје “господарем сакралности”, одвојен од верних, делећи благодат према властитом нахођењу.

То је корен противљења честом причешћивању неких свештеника – заштита причешћа исповешћу, отпуштањем грехова, “влашћу која ми је дана” …, итд. Ова борба се сада видљиво заоштрава под утицајем свештеника који су опседнути својом моћи, својом “светошћу”. Ништа више не прети њиховом ауторитету од враћања Евхаристије Цркви, обнављању Евхаристије као Свете Тајне, а не као “једног од начина освећења…”
Трагедија теолошког образовања лежи у чињеници да млади људи који желе да постану свештеници, свесно или несвесно, желе то одвајање, моћ, уздизање изнад лаика. Њихову жеђ изазива и појачава цео систем теолошког образовања и клерикализма. Како они могу да схвате, не само умом већ и целим бићем, да човек мора да бежи од моћи, било какве врсте моћи, која је увек искушење и увек долази од ђавола? Христос нас је ослободио те моћи-” Даде ми се свака власт на небу и на земљи…”(Матеј 28,18)- откривањем Светлости моћи као моћи љубави, жртвеног давања самог себе. Христос Цркви није дао “моћ” већ Светога Духа: “Примите Светога Духа…” У Христу, моћ се вратила Богу, а човек је био излечен од владања и командовања.У 61.години свог живота изненада сам се упитао: Како се све то тако извитоперило? И уплашио сам се!

ПРОТОЈЕРЕЈ АЛЕКСАНДАР ШМЕМАН

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
Одговори 


[-]
Podeli (Prikazi sve)
Facebook Linkedin Twitter Digg

Скочи на Форум:


Корисник(а) прегледа ову тему: 1 Гост(а)