Одговори 
 
Оцена Теме:
  • 7 Гласова - 3 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!!
12-02-2015, 10:24 AM
Порука: #85
RE: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!!
Епископ Артемије: Из монашких шума слушамо посланицу

Episkop Artemije Radosavljevic


[Слика: fp59wh.jpg]
13.фебруара 2015. биће тачно 5 година од неразумне одлуке о разрешењу владике Артемија.

Да се на владику Артемија дуго вршио велики притисак и пре медијске хајке на њега види се из личне Белешке писане 7. фебруара 2010. године, шест дана пре одлуке Синода где владика између осталог пише:

Оптужују ме недоказано и недоказиво, да стварам раскол у Српској православној цркви (Еп. Григорије), за организовање атентата на свога секретара (Еп. Атанасије Јефтић), за финансијске злоупотребе (Митр. Јован и др), за непоштовање Светог архијерејског сабора и Синода (Митр. Амфилохије, Њ. Св. Патријарх Иринеј), за…

А ја сам само желео и желим поштовање канонских принципа, Устава СПЦ, канонских овлашћења епископа и неповредивост његових права, која ми угрожавају већ пет година. Желео сам одговоре на нека питања, недоумице, нејасноће…

Уместо тога, добијао сам само одлуке, директиве, декрете, наредбе, које су директно нарушавале како канонски поредак Цркве православне, тако и права Нас, као епархијског Архијереја.

У чему је проблем? У томе што се десет и више година доследно и упорно борим за свој народ на Косову и Метохији и за Косово и Метохију у Србији. Такав став и ангажовање сметао је режиму Слободана Милошевића, садашњем режиму Бориса Тадића, и посебно међународној заједници у остварењу идеје стварања тзв. Независног Косова као друге албанске државе на Балкану.

И још: Мој јасан и одлучан став према екуменизму, папизму и глобализму, према новаторима у пракси и у теологији (Мидић), сметао је и смета појединцима у Српској православној цркви којима су ти принципи и циљеви блиски и на чијем стварању раде.

Тако удружени сви којима на било који начин сметам у остварењу њихових нечасних циљева, сложно јуришају на мене спремни да ме уклоне са места на коме сам, или – да ме физички униште.

Знам, сви моји претходници на трону Епархије рашко-призренске, као и цео српски народ на Косову и Метохији, вековима су страдали и страдају по допуштењу Божјем. Није чудо што и ја делим њихову судбину.

Гонитељи моји могу ме лишити Епископског трона, чак и Епископског чина, могу ме прогласити болесним, сенилним, чак и лудим (као што је то већ учинио Сава Ј), могу учинити и многа друга безакоња која нисам у стању ни да замислим. Све ћу поднети, с помоћу Бога.

Ипак, не могу ме натерати да стварам раскол и цепам светосавски хитон Српске православне цркве, не могу ме натерати у загрљај папе римскога, ни у наручје екумениста европских, јер ја од својих ставова немам намеру одступати.

Стога, вапајна молитва:,,Нека буде милост Божја на нама, као што се уздасмо у Њега“. Амин.

Епископ рашко-призренски и косово-метохијски
+Артемије

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Посети веб страницу корисника Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
12-02-2015, 02:13 PM
Порука: #86
RE: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!!
Sta ces...toliko paranoidnih stanja i optuzbi...a bio je dobar Vladika. Nadam se da ce se osloboditi svojih gonitelja u sebi. Ваистину!

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
12-02-2015, 07:52 PM
Порука: #87
RE: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!!
Епископ Артемије - Како срушити владавину лажи

https://www.youtube.com/watch?v=3oA63YBi0ks

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Посети веб страницу корисника Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
12-02-2015, 08:01 PM
Порука: #88
RE: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!!
Sta ces...bese dobar Vladika,ali...dokon pop i goveda krsti! Смарање бре

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
12-02-2015, 08:02 PM
Порука: #89
RE: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!!
Издаја Цркве: Епископ без Христа - Игњатије Мидић!

https://www.youtube.com/watch?v=zSVSl4xVsIc

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Посети веб страницу корисника Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
12-02-2015, 08:09 PM
Порука: #90
RE: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!!
(12-02-2015 08:02 PM)smederevo Пише:  Издаја Цркве: Епископ без Христа - Игњатије Мидић!

https://www.youtube.com/watch?v=zSVSl4xVsIc

Raskolnici na udaru nase Crkve i njenih Predstavnika. Ne dajte se prevariti od vukova u ovcijem ruhu!

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
12-02-2015, 08:11 PM
Порука: #91
RE: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!!
Еп. Артемије МИ НИСМО РАСКОЛНИЦИ

У име Оца и Сина и Светога Духа.

Данас, браћо и сестре, велики је овај дан и свето је ово место на коме смо се сабрали. Сабрали смо се да ударимо нови почетак, нови поредак, у ствари да вратимо мир, поредак, јединство у Епархију рашко-призренску која девет месеци пролази своју голготу. Није овде место да анализирамо све шта је било, шта се десило, зашто се десило, него да Богу захвалимо на овом дару, на овој милости што нас је поново овде сабрао и сакупио. У Име Његово и у славу Његову да будемо оно што смо били, да останемо Православни Хришћани, да останемо у јединству са Једном Светом Саборном и Апостолском Црквом, Црквом Светих Апостола, Црквом Светих Васељенских Сабора, Црквом Светих Отаца, Црквом нашега Светога Саве и осталих Светитеља из рода нашега. Ми нисмо се одвојили ни од кога. Ми нисмо никакви расколници, ми не стварамо ништа ново, ми се само трудимо да одржимо оно што су нам наши славни и свети преци предали. Биће напада на нас и даље, али не треба се плашити, јер Господ је рекао и назвао своје следбенике малим стадом рекавши: „Не бој се мало стадо, јер би воља Оца вашега небескога да вам даде царство.“ Сваки почетак је течак, свако пробуђење долази из пустиње и ово је једна од наших пустиња у којој смо се сабрали. Ево уместо у цркви, у храму Божијем, ми смо у овој тесној трпезарији се сабрали, јер тако су они који власт имају наредили – да не можемо у цркву да уђемо. Али ми знамо да је земља Господња и све што је на њој, и да је Бог свуда и на сваком месту присутан и да се Богу може молити и треба молити на свакоме месту кугле земаљске. Сигурно да су храмови посвећена места за Богослужења, али у невољи и катакомбе су римске биле места света, места за сабирање Цркве Божије, за богослужења. И ово данашње наше сабрање личи на она сабрања хришћана из првих векова.

Нека би дао Господ молитвама Свете Богородице, свих Светих угодника Божијих, пре свега из рода нашега Светога Саве, Светог Кнеза Лазара, Светог Владике Николаја и Оца Јустина Ћелијског, да останемо верни њиховом путу, њиховом аманету и њиховом завету, да одржимо њихово Јеванђеље које гласи: „Све за Христа – Христа ни за шта.“ Чувајмо своју веру, браћо и сестре. Чувајмо своје јединство са овом Светом Саборном и Апостолском Црквом и онда ће и Бог благословити нас, наше породице, наше домове, наша села и градове, наше Свето Косово и Метохију и целу нашу земљу и свуда тамо где наш народ живи и Богу се моли и чува своју Веру Православну. Нека је овај дан Богом благословен, и ви који сте се овде сабрали да заједно с нама поделите ову прву нашу радост и ову заједничку молитву, нека Бог благослови и дарује све оно што је потребно за живот вечни и за спасење вечно сада и увек и у векове векова. Амин.

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Посети веб страницу корисника Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
12-02-2015, 08:17 PM
Порука: #92
RE: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!!
(12-02-2015 08:11 PM)smederevo Пише:  Еп. Артемије МИ НИСМО РАСКОЛНИЦИ

У име Оца и Сина и Светога Духа.

Данас, браћо и сестре, велики је овај дан и свето је ово место на коме смо се сабрали. Сабрали смо се да ударимо нови почетак, нови поредак, у ствари да вратимо мир, поредак, јединство у Епархију рашко-призренску која девет месеци пролази своју голготу. Није овде место да анализирамо све шта је било, шта се десило, зашто се десило, него да Богу захвалимо на овом дару, на овој милости што нас је поново овде сабрао и сакупио. У Име Његово и у славу Његову да будемо оно што смо били, да останемо Православни Хришћани, да останемо у јединству са Једном Светом Саборном и Апостолском Црквом, Црквом Светих Апостола, Црквом Светих Васељенских Сабора, Црквом Светих Отаца, Црквом нашега Светога Саве и осталих Светитеља из рода нашега. Ми нисмо се одвојили ни од кога. Ми нисмо никакви расколници, ми не стварамо ништа ново, ми се само трудимо да одржимо оно што су нам наши славни и свети преци предали. Биће напада на нас и даље, али не треба се плашити, јер Господ је рекао и назвао своје следбенике малим стадом рекавши: „Не бој се мало стадо, јер би воља Оца вашега небескога да вам даде царство.“ Сваки почетак је течак, свако пробуђење долази из пустиње и ово је једна од наших пустиња у којој смо се сабрали. Ево уместо у цркви, у храму Божијем, ми смо у овој тесној трпезарији се сабрали, јер тако су они који власт имају наредили – да не можемо у цркву да уђемо. Али ми знамо да је земља Господња и све што је на њој, и да је Бог свуда и на сваком месту присутан и да се Богу може молити и треба молити на свакоме месту кугле земаљске. Сигурно да су храмови посвећена места за Богослужења, али у невољи и катакомбе су римске биле места света, места за сабирање Цркве Божије, за богослужења. И ово данашње наше сабрање личи на она сабрања хришћана из првих векова.

Нека би дао Господ молитвама Свете Богородице, свих Светих угодника Божијих, пре свега из рода нашега Светога Саве, Светог Кнеза Лазара, Светог Владике Николаја и Оца Јустина Ћелијског, да останемо верни њиховом путу, њиховом аманету и њиховом завету, да одржимо њихово Јеванђеље које гласи: „Све за Христа – Христа ни за шта.“ Чувајмо своју веру, браћо и сестре. Чувајмо своје јединство са овом Светом Саборном и Апостолском Црквом и онда ће и Бог благословити нас, наше породице, наше домове, наша села и градове, наше Свето Косово и Метохију и целу нашу земљу и свуда тамо где наш народ живи и Богу се моли и чува своју Веру Православну. Нека је овај дан Богом благословен, и ви који сте се овде сабрали да заједно с нама поделите ову прву нашу радост и ову заједничку молитву, нека Бог благослови и дарује све оно што је потребно за живот вечни и за спасење вечно сада и увек и у векове векова. Амин.

Groznicavi vapaj i opravdanje,tj. skidanje odgovornosti za raskolnistvo bivseg Vladike Artemija. Ваистину!

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
12-02-2015, 08:30 PM
Порука: #93
RE: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!!
Саборска посланица са Црквено-народног молитвеног сабора у манастиру светог Николаја Мирликијског у Лозници
Благочестиви народе Божји, толико мноштво на овом величанственом молитвеном сабору који се претворио у море народа, нико није на силу довео. Сабрали су вас свети оци и учитељи Цркве, које данас, у Недељу светих отаца, празнујемо. Њиховим заступништвом сабрани у име Оца и Сина и Светога Духа, на овом свештеном, Црквено-народном молитвеном сабору у манастиру светог Николаја Мирликијског чудотворца, у Лозници код Чачка, настављамо традицију црквено-народног молитвеног и богомољачког саборовања, како бисмо потврдили доследност у свему ономе што смо на прошлогодишњем Црквено-народном молитвеном сабору овде, у Лозници, установили. На ово дело одважили смо се будући одлучни у намери и настојању да останемо на путу светих отаца и светога Саве Српског, ради очувања вере православне и Српске православне цркве, онакве какву су нам наши оци основали и предали. Баш у Недељу светих отаца, тј. данас, следити њиховим стазама није случајност, него је свесно истрајавање у нашим главним смерницама, сагласним са данашњим празновањем.
Овај светли празник Богоносних отаца празнује и званична Српска православна црква, међу њима и Патријарх и епископи екуменисти и новотарци; устима их празнују а делима, пркосећи им одричу се њихове вере и предања. Данас се, такође, навршава четврта година од прогонства свештеномонаха, монаха и монахиња, од стране Патријарха и Синода Српске православне цркве, са простора наше Епархије рашко-призренске. Пуне четири године, дакле, та Епархија пребива у прогонству, тј. егзилу. Због свега наведеног саставили смо и објављујемо:

САБОРСКУ ПОСЛАНИЦУ

Светила и учитељи васељене, свети оци, сабрани на Шестом васељенском сабору које, између осталих, такође данас празнујемо, научише нас овоме: Кад се започиње било говор, било дјело, најбољи је ред, по речима богослова, од Бога започети и с Богом завршити. Зато смо и ми започели ово исповедање благочашћа, тј. вере православне, у име Свете, Јединосуштне, Животворне и Нераздељиве Тројице – Оца и Сина и Светога Духа. Таквом почетку учи нас, такође, и богомудри отац и благовесник истините православне вере, преподобни Јустин Ћелијски, који каже: У Свему што је црквено учествује сав Богочовек, а кроз Њега и Њиме и сва Света Тројица. Стога свети оци неуморно благовесте: у Цркви све бива од Оца кроз Сина у Духу Светом. Ко год и што год је ван тога – ван Богочовека је, ван Свете Тројице је, ван Цркве је.

Свети Сава је пре много векова рекао, а ми за њим понављамо: Браћо и пријатељи и оци и чеда богозвана, приклоните богољубива срца ваша да чујете божанске догмате. И чувши ове свете речи ставите их, браћо, у срца ваша и у савести душа и пред очи ума, и разумите их.

Следујући примеру светих отаца, следујемо и њиховим речима, те будући сагласни са њима, саборним гласом понављамо: Кад ми данас исповједамо благочастије, и Црква, у којој је Христос темељ, сваким даном расте и напредује… започињући сада свети говор, Божјом благодаћу установљујемо, да се има чувати чиста од сваке новштине и неповријеђена вјера, коју су нам предали свети оци и слуге Слова, богоизабрани апостоли; затим вероисповједање три стотине и осамнаест светих и блажених отаца, који се сакупише у Никеји… јасно научише вјерне, да једнаким поштовањем поштују Оца и Сина и Духа Светога…

Током два миленијума постојања Цркве Христове многе буре и таласи на мору њеног историјског трајања претили су да је потопе – Њу коју називамо Барком спасења, чији је Крманош сам Христос Богочовек. У складу са предањем светих апостола и светих отаца, положивши сву своју наду и поуздање на Христа и на Његове божанске речи утехе, упућене светим апостолима, кад беху у страху витлани буром на мору: Не бојте се; ја сам, не плашите се (Мт 14, 27), постављамо почетак овом нашем саборном делу исповедања вере православне и борбе за њено очување. Уздајући се тако у Христа као Темеља, ми смело са светим оцима светог Трећег васељенског сабора понављамо: Овај свети Сабор учинио је својим председником и својом главом самога Христа.

Од нашег духовног оца и оснивача Српске православне цркве, светога Саве, као и од осталих светих отаца, научени смо да се без обзира на историјске околности, на искушења и невоље, пре свега и изнад свега држимо праве вере, оне вере коју је сам Богочовек Христос установио, коју су пророци најавили, апостоли проповедали а свети оци примили и нама у наслеђе оставили. Црква Христова, као наша духовна мати, која нас рађа за живот вечни, утемељена је и изграђена на тој и таквој вери, зато и ми њена духовна деца, као чеда верна својој духовној мајци, другог темеља осим праве вере Христове немамо и не прихватамо. На тај начин следујемо упутству и поуци отаца светог Седмог васељенског сабора, који рекоше: Нека нас исправе учења благоглагољивих Отаца. Црпећи из њих, ми смо се напили истине; следујући њима, ми смо прогнали лаж… Оци проповедају, а ми остајемо послушна чеда и хвалимо се пред лицем матере Предањем Васељенске Цркве . Наша вера је вера апостолска, вера светог Символа вере, вера светих Седморих васељенских сабора, на којима су свети оци Цркве, Духом Светим сабирани и руковођени правилно испитали и утврдили свете догмате и свете каноне, чувајући их као богооткривену истину од било какве примесе мудровања по људском разуму, јер Догмати су вечне богочовечанске светиње. Такву непромењену и целосну веру апостолску и веру отачку и ми исповедамо и настојимо да у њој живимо и да њу као богопредану сачувамо. Чувајући веру православну, чувамо себе.

Богочовек Христос је за Себе рекао Ја сам пут и истина и живот (Јн 14, 6). Ходање тим Путем и том Истином у Живот вечни јесте живљење у вери Христовој, вери православној коју морамо да сачувамо. Другог пута ка спасењу нема. Зато је потребно стражити и бдети да не бисмо са тог пута залутали, да не бисмо били заведени. Из тог разлога Господ у светом Јеванђељу поручује: А што вам кажем, свима кажем: стражите (Мк 13, 37).

На будност и стражење очински нас упућују и речи светог и богоносног оца нашег Саве Српског, који нас упозорава кад вели: Многу јерес у разна времена и раздобља ђаво измисли и многи кукољ зловерја кроз слуге његове јересеначелнике посеја у васељени ради кварења и смућивања праве вере, које ми проклињемо, и с њима оне који измислише зле догмате, и гнушамо се сваке нечастиве јереси. Овим очинским речима поучени, сведоци смо да се и данас суочавамо са таквом опасношћу која у виду свакојаких јереси, екуменизма, реформаторства и отвореног прогона правоверних нарушава спасоносни мир и јединство вере у духовној градини светога Саве, Српској православној цркви и уопште, у Цркви широм Васељене. Ми, пак, наоружани истином и силом свете вере православне смело и смерно стојимо у њој и спремно устајемо у одбрану исте, руковођени поуком и примером светих отаца, који су у сличним временима говорили и писали: Како, дакле, да се ћути када је вера нападнута и када су толики заблудели! Нећемо ли се појавити на Христовоме суду? Нећемо ли одговарати за тако безразложно ћутање? Таквом ревношћу и таквим речима је, у своје време, веру бранио неустрашиви стуб православља и отац Цркве, свети Кирило Александријски.

Остајући на линији таквог отачког ревновања и предања радујемо се поновљеном изласку из штампе књиге догматског садржаја, коју је приредио епископ Артемије под називом Одбрана православног исповедања вере од кривоверја епископа проф. др Игњатија Мидића. Са гнушањем одбацујемо све јереси и новачења побројана у тој књизи, а у целости прихватамо све светоотачке наводе, богонадахнуте речи и божанску науку православног исповедања, што су насупрот јереси изложене у поменутој књизи. Садржај књиге нас наводи на жалосну констатацију да се у Српској православној цркви, особито у црквено-образовним установама, не иде путем који су нам свети оци оставили. У овим установама не само да се вера православна не чува од штетног утицаја и светског, људског умовања, већ се чини супротно. Насупрот таквом поступању у Српској православној цркви, наше богослужбено предање нас опомиње и учи: Божанско је, неприкосновено је, неизменљиво је свето правило Цркве: Не треба ништа ни додавати, ни одузимати Светом Предању православне вере наше. О томе расудивши, свети Тарасије Цариградски, као председавајући на светом Седмом васељенском сабору додаје: Што се тиче догмата то, погрешити у малом или у великом, свеједно је; јер се и у једном и у другом случају нарушава закон Божји.

На жалост, у Српској православној цркви је овакво предање погажено, те се уместо православне вере и светоотачке истине проповеда и учи нека нова вера, која је пород људског изума, схоластицизма и „академске преучености“. Такво неправославно богословствовање као крајњи циљ има приправљање пута екуменистичким, унијатским стремљењима јерархије Српске православне цркве. Од таквих стремљења, штетних за Цркву православну, јерархија Српске православне цркве не одустаје, иако је много пута до сада опомињана и упозоравана, како од стране правоверних пастира, тако и од стране верног народа. Пркосно крупним корацима иде у све веће дубине екуменистичке јереси и глобалистичке сервилности. Таквим њеним поступањем најгрубље се нарушава суштинско јединство у исповедању православне вере у Цркви Христовој. А суштинско јединство се рађа из светоотачке саборности и представља темељ црквеног јединства искључиво ради очувања правоверја и спасења душа.

Свети архијерејски сабор Српске православне цркве, тј. сви њени епископи су пре шест година, залагањем и трудом епископа Артемија, који је испоштовао регуларну процедуру, били упознати са јересима и недопустивим новачењима у крилу Српске православне цркве. Пре свих, од стране професора догматике на Богословском факултету Српске православне цркве, епископа браничевског др Игњатија Мидића, како напред поменусмо, али и од многих других клирика и професора у Српској православној цркви. Суочени са оваквим стањем у Српској православној цркви, покренути истинском хришћанском љубављу и залагањем за очување јединства вере и јединства Цркве, све који се поводе људском умовању по питању светих догмата, овом приликом подсећамо на деветнаесто правило светог Шестог васељенског сабора које заповеда: …да предстојници цркава сваки дан, а особито у дане Господње, поучавају сав клир и народ речима благочастија, изабирајући из божанственога писма мисли и расуђивања о истини, и држећи се у томе установљених већ граница и предања богоносних отаца. Чак и кад искрсне какав спор о неком мјесту у Светом писму, нека никако друкчије то место не тумаче, него како су га изложили у својим списима светила цркве и учитељи, и са тим списима нека буду задовољни, а не да састављају своје речи, да не би, будући можда неискусни у томе, пренебрегли оно што треба да се чува. Дакле, канони нас јасно поучавају и упућују да по питању вероисповедања у свему и у потпуности следимо свете оце и њихово предање, а не да измишљамо неко своје предање, нити да састављамо неку своју науку, која није у складу са јеванђелским, апостолским и светоотачким богословљем.

С обзиром да од поменутог Архијерејског сабора Српске православне цркве 2008. године, па све до данас, ни један епископ осим епископа Артемија, није стао у одбрану исповедања вере православне од новопроповеданих догматских застрањивања, постаје јасно да сви они сносе непосредну одговорност за такву небригу због напред наведеног урушавања и гажења православног исповедања вере. Иако су, као епископи обавезни, у складу са положеном епископском заклетвом да страже над својом паством и да чувају јединство исповедања вере православне, они то не чине. Шест је година протекло, како већ истакосмо, од дана када су епископи упознати са јересима проповеданим унутар Српске православне цркве, протекло је и три месеца од објављивања већ два издања поменуте књиге епископа Артемија о тим јересима, а српски епископи и даље ћуте упорно истрајавајући у равнодушном ставу наспрам издаје и кварења вере православне.

Својим ћутањем српски епископи се придружују нецрквеним и неправославним поступцима патријарха Иринеја, тј. заједничким молитвама са јеретицима, углавном папистима-римокатолицима; његовом учествовању у јеврејској служби паљењем свећа у синагоги; његовој изјави о томе да су све вере добре; његовој честитки римском папи Фрањи, у којој истиче да га је Дух Свети поставио на трон римских епископа; његовој заслепљености у томе да не одустане од тог екуменистичког неправославног усмерења и бедне сервилности глобалистчкој доктрини. Особиту саблазан међу православним верницима изазвало је и дрско увођење мирјана, чак и жена, у свети олтар, од стране епископа новотарца, Григорија захумско-херцеговачког, који себе назива бискупом. На све то српски епископи и даље ћуте, и ћутањем настављају са издајом вере.

Смело и отврено у одбрану те вере стао је само један епископ Српске православне цркве, кога напред поменусмо, а то је епископ Артемије. И како је он због такве ревности „награђен“? „Награђен“ је изгоном из поверене му, одозго, Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске; прогоном; медијским линчом; исконструисаним оптужницама и разноврсним и свакојаким понижењима. Све то поменуто овде, остављамо на савест свим учесницима Светог архијерејског Сабора Српске православне Цркве, историје ради. Сваки од њих понаособ одговоран је колико и цео Сабор због толиких канонских и догматских застрањивања. Упркос томе, нас правоверне и страхом Божјим прожете, духовно крепе и јачају речи светог оца Јустина Ћелијског који, пишући о истинској саборности у Цркви, вели: Истина богочовечанске, еванђелске вере није у броју, већ у сили и Духу Светоме. Јачину и истинитост вере проверава бројем папизам, а православље никад и довека. Докле год смо верни предању светих отаца, дотле ћемо ходити њиховим путем. Заједно са њима бројнији смо и јачи. На тај правац нас у новије време усмерава и преподобни отац Јустин Ћелијски упозоравајући јерархију Српске православне цркве, речима: Ако наша Помесна црква жели да остане православна и да иде напред, она то може једино ако корак који хоће да учини напред учини саборно: са свима апостолима, са свима мученицима, са свима исповедницима, свима светим оцима. Такву саборност ми данас овде проповедамо као насуштну и спасоносну. Зато је наш превасходни задатак да чврсто стојимо на путу светих апостола, светих отаца, светих мученика и свих светих. Држећи се вере коју су они држали, ми имамо неразрушиво и несумњиво јединство са њима. Исти црквени отац је записао: Свети Оци наши су стражари Васељенске Цркве; они непрестано страже над мисленим бедемима њеним… Стражећи над мисленим бедемима Цркве, а то су свети догмати и канони вере наше, ми се прибројавамо светоотачким редовима. Имајући њих за саборце у овој духовној борби војујуће Цркве на земљи, треба да удаљимо од себе сваки страх, сваку колебљивост, јер сви који за пријатеље и заједничаре имају угоднике Божје, за свог савезника имају самога Бога. Докле год пребивамо у јединству вере и побожности са њима, нема разлога за малодушност, јер за свог помоћника имамо самог Началника и Савршитеља спасења нашег, Христа Богочовека, дивнога у светима својим (Пс 67, 36). Тако верујемо, тако исповедамо, јер нас тако Црква, као наша брижна духовна мати молитвеним гласом учи песмом: Постарајмо се побожно проводити живот, да постанемо заједничари светих Отаца, у којима је богатство православног учења.

Таквом вером прожети, те покренути јеванђелском одговорношћу за њу и Цркву православну, ужасавамо се над страшним призором који се пре педесет година догодио у најсветијем граду Јерусалиму, када се у цркви Светог гроба Господњег патријарх цариградски Атинагора сусрео са римским папом Павлом VI, да би годину дана касније међусобно „скинули анатеме“. Чин скидања анатеме, од стране цариградског патријарха, без превазилажења узрока исте, (а узрок је римокатоличка јерес) представља негацију свих Седморих васељенских сабора и целокупног догматског предања Цркве православне. Таквим сусретом у Јеруслаиму започет је такозвани „дијалог љубави“ а римокатоличка верска заједница је названа „сестринском црквом“. Ужас оваквог призора додатно увећава вест о томе да је педесетогодишњи јубилеј тог несрећног и јаловог догађаја, ове године био обележен у Јерусалиму суретом између цариградског патријарха Вартоломеја и римског папе Фрање 25. јуна. Сваки православни хришћанин се с правом пита какав је досадашњи плод таквих сусрета и свих јалових теолошких дијалога као и мноштва потписаних неправославних декларација током протеклих педест година? Плодови су горки и очигледни: римокатолици се нису одрекли ни једне своје јеретичке заблуде, а мноштво православних је дубоко саблажњено и потресено лицемерним „дијалогом љубави“ и, са њим повезаним, заједничким екуменистичким молитвама православних епископа са јеретицима. Светом Марку Ефеском било је довољно годину дана расправе са латинима да схвати њихову неискреност и неспремност на покајање и прихватање православног учења, зато је о томе овако писао: Много је било изгубљеног времена , додавши, између истине и лажи не може да се нађе ништа средње . Никада се човече, оно што се односи на Цркву, не решава компромисом… Очигледно је да епископима екуменистима ни педест протеклих година није довољно да се уразуме и схвате поменуте речи светог Марка Ефескога, као и непобитну чињеницу о томе да досадашњи бесплодни „дијалог љубави“ није донео ништа добро. Напротив, породио је савремену екуменистчку јерес и свеопшту саблазан у Цркви.

Поступци епископа екумениста и њихов „дијалог љубави“ рађају многе недоумице, од којих је и ова: Откуда екуменистима и зашто толика љубав према јеретицима, ради које демонстрирају окрутну мржњу према антиекуменистима и исправнима у вери?!

Имајући у виду такву настројеност екумениста, овом приликом изражавамо, такође, забринутост због најаве Свеправославног сабора који би требало да се одржи 2016. године.

Шта нас, углавном, дубоко забрињава? Начин припремања тог Сабора; црквени великодостојници који га припремају, међу којима су углавном осведочени екуменисти и реформатори; вештачки наметнуте теме тог Сабора, као и остало што ће евентулано тај догађај пратити. Све то улива оправдану бојазан да такво саборовање неће бити у Духу Светоме, у духу светих апостола и светих отаца. Јер, како каже свети Јован Златоусти: Чему почетак није добар и остало је за одбацивање. И заиста, оно што је у самом зачетку лоше, не може имати ни добар крај. У том духу свети владика Николај Жички каже: Ко је од почетка пошао кривим путем, мора се вратити назад и ухватити правилан почетак, тј. корачати ногом правим путем. На ово нас упозоравају и пророчке речи многих савремених отаца, осведочених својом побожноћу и светим животом. Посебно истичемо речи оца Јустина Ћелијског које је упутио као озбиљно упозорење ондашњој јерархији Српске православне цркве, а које остају савремене, свеже и оправдане и у нашем времену:

Свестан … стања у савременој Цркви Православној и уопште стања у свету… савест ми налаже да се поново обратим молбом и синовским вапајем Светом Архијерејском Сабору мученичке Српске Цркве: да се наша Српска Црква уздржи од учешћа у припремама за назови „Васељенски“ сабор, и поготову од учешћа на њему. Јер ако до таквог Сабора – не дај Боже! – дође, од њега се може очекивати једно: расколи и јереси и погибија безбројних душа. А гледано из апостолско-светоотачког историјског искуства Цркве, такав Сабор ће уместо лечења већ постојећих створити нове ране на телу Цркве и створити јој нове проблеме и недаће.

Уместо јеванђелски целисходне и насуштно потребне осуде синкретистичког екуменизма, као духовне пошасти и јереси какве до сада није било под капом небеском, за тај, такозвани Свеправославни сабор спремају се теме и канонска питања која не представљају суштински проблем Цркве православне, већ средство остварења личних амбиција неких црквених поглавара. А знамо колико амбиција, као лик и подобије гордости и индивидуализма, разједа и наноси штету Цркви. Екуменистичка јерес се, пак, међу темама тог Свеправославног сабора представља, авај, у похвалном смислу, тј. – као неопходни дијалог са инославнима у мисионарске сврхе, иако је свакој православној савести јасно да је савремени екуменизам, као јерес, у потпуности лишен истински православног, а тиме и мисионарског садржаја. Основна тежња данашњег екуменизма своди се на то да све назови „цркве“ изједначи и предстви као гране преко којих се подједнако постиже спасење, што представља директан атак на Символ вере из којег знамо за Једну Цркву и Једну Њену Главу – Христа, Који није глава „многих тела“ као ни „цркава“. Правоверни народ и сва православна васељена, с тога, жеравично ишчекује саборну осуду ове јереси од стране православних пастира, како би у Цркви завладао мир и поредак, толико потребан, а толико нарушаван јересима и новачењима у вери и предању. На ту потребу, јерархију Српске православне цркве упозоравамо и ми, скупа са оцем Јустином који је у вези са тим пре више од тридесет година писао архијерејима Српске цркве: …Питање које би, по нашем осећању и сазнању, могао и требао да расправља један уистину Васељенски Сабор Православне Цркве данас, јесте питање „екуменизма“. То би у ствари био еклисиолошки проблем тј. проблем Цркве као Богочовечанског организма једног и јединственог који је савременим екуменским синкретизмом доведен под сумњу.

Такође, из историјског искуства знамо какву штету је папизам нанео Цркви Божјој и колико је људских душа папизам као јеретичка институција одвела далеко од пута спасења. Отац Јустин је још онда предвидео шта је суштинска тежња тадашњега, као и садашњега, на жалост, цариградскога патријарха, а то је жеља за апсолутном влашћу у Цркви; жеља за првенством, не по части које му канонски припада, већ по власти и управљању. На ово је указивао отац Јустин и следећим речима: У последње време Цариградска патријаршија је произвела огроман број епископа и митрополита, све углавном титуларних и фиктивних. Ваљда се врши припрема да се на будућем „Васељенском Сабору“ бројношћу титула обезбеди већина гласова за неопапистичке амбиције Цариградске патријаршије… у понашању представника Цариградске патријаршије последњих деценија осећа се исти онај нездрави немир и болесно духовно настројење које је Цркву у 15. веку довело до Флорентијског издајства и срама.

Тако, дакле, размотривши питање одржавања Свеправославног сабора, најављеног за 2016. годину у Цариграду, са позиције апостолско-отачког предања ми унапред одбацујемо одлуке тог и сваког другог сабора, уколико оне не буду доношене у Духу Светоме; уколико не буду духом и словом у континуитету и у складу са свим васељенским и помесним саборима, који су као богонадахнути прихваћени од стране Цркве Божје. Томе смо научени од светих отаца, који на светом Седмом васељенском сабору овако исповедише: Ми смо последовали Предању Васељенске = (Католичанске = Саборне) Цркве, и ништа нисмо ни одузели ни додали, и с љубављу примамо све што је испочетка примила писмено и усмено света Васељенска Црква… Оно пак што су одбацивали божанствени Оци, то одбацујемо и ми, и сматрамо то за непријатељско Цркви. Истинити и најправилнији суд Цркве састоји се у овоме: не допустити у Цркви новачења, а исто тако и не одбацивати ништа. И тако, следујући Отачким законима, и добивши благодат од једнога Духа, ми смо све што се односи на Цркву сачували непромењено и без одузимања. Ми следујемо древном законодавству Васељенске Цркве. Ми држимо заповести Отаца. Ми анатемишемо како оне који ишта додају учењу Васељенске Цркве, тако и оне који ишта одузимају од тога учења. У свему држећи се учења богоносних Отаца наших, ми проповедамо то учење једним устима и једним срцем, ништа не додајући и ништа не одузимајући од онога што нам је предано; напротив, ми се утврђујемо у њему и окрепљујемо њиме. Ми исповедамо и учимо онако како су прописали и утврдили Свети и Васељенски Сабори.. . Нека свако у Цркви разуме и нека се умудри, да дрско мењање догматског и канонског православног предања носи са собом анатеме отаца свих православних васељенских и помесних сабора.

На овом црквено-народном саборовању дужни смо, такође, подсетити да се ове године навршило петнаест лета од злочиначког бомбардовања наше земље, од стране западне војне огранизације НАТО, након којег је извршена окупација Косова и Метохије. Навршило се и десет година од Мартовског погрома, који се догодио наочиглед окупаторских НАТО снага на Косову и Метохији. Материјална штета која је тим злочинима причињена веома је велика, али духовна штета је много већа, јер су уништене светиње и људски животи. Рана, настала током бомбардовања и окупације наше земље и даље је незалечена; отворена је, те и даље боли сваког православног Србина. Зато је наша хришћанска и људска дужност да то страдање и жртве које су у њему пале никада не заборавимо, апелујући и овом приликом на Владу Републике Србије да прогласи окупацију Косова и Метохије, а не да уз прећутну сагласност Српске православне цркве, наставља политичке процесе издаје наше свете лазаревске и мученичке територије. Дужни смо да се напред поменутим страдањем поучимо и да схватимо ко су нам пријатељи, а ко непријатељи. Тако поучени састрадавамо са нашим истинским пријатељима и браћом по вери и крви, са великим Руским народом, особито са оним делом тог народа који ових дана страда у Украјини, тј. Малорусији. Западне империјалистичке, колонијалне и фашистичке снаге користе у својој инвазији на Украјину, своју уобичајену стратегију: лажну демократију, медијски рат, обмањивање светске јавности, дакле, иста средства примењивана против српског народа деценијама уназад. Не изненађује нас ни страшна чињеница да је Запад у овом неделу и овог пута окриљен благословом Ватикана, тј. благословом украјинских отпадника од православља – унијата, који су, као и много пута кроз историју, позивали на убијање и истребљење православног руског народа у Украјини. Из нашег свенародног трагичног искуства знајући са каквим непријатељем се суочавају дужни смо пред Богом, историјом и својом савешћу, да свим својим срцем стојимо уз нашу православну руску браћу. Будући сами окупирани од стране истих непријатеља, немоћни да својој православној браћи пружимо помоћ у физичком смислу, упућујемо им своју молитвену и моралну подршку, испуњену истинском братском љубављу и састрадавањем.

Ове године се навршава и стогодишњица почетка Првог светског рата. Захваљујући чојству и јунаштву наших славних предака, ту свеопшту људску несрећу памтимо као трагични, али и славни део наше историје. Еванђелска традиција српског патријархалног друштва увек је надахњивала наше претке да, кад је то потребно, и своје животе положе у одбрани отаџбине и свог народа, супротстављајући се тиранима у сваком времену. Наш дуг према њима и њиховој жртви је, не само да се њих сећамо, да се њихове жртве опомињемо, већ да их у томе и следимо, супротстављајући су, у мери наших могућности и ововременим тиранима. Дужни смо пред Богом и пред нашом историјом да уградимо себе у ту вечиту борбу православног српства за Крст часни и слободу златну. А та борба и даље траје и трајаће докле год Косово и Метохију не ослободимо од окупатора.

Од посебне је важности, и света је дужност одупирање свима и свакоме ко тенденциозно прекраја историју на штету и поругу наших часних жртава у Првом светском рату, али и пре, и после њега све до најновијег рата у Босни и Херцеговини, и бомбардовања Србије, Косова и Метохије. Намере непријатеља су да нас, као жртву представе за агресоре, а западне завојеваче великих освајачких апетита, да представе за недужне жртве, иако управо ови носе директну одговорност за толика почињена зла над српским народом.

Уз тугу и жаљење за свима пострадалима, не смемо се оглушити ни о поруку коју нам са собом носе последња страдања нашег народа од водених стихија. Када људи својим грехом бунтују против Бога, онда и природа бунтује против човека. Бог је природу створио да послужи човеку, али када човек не служи Богу, природа престаје да служи човеку. Српски народ је утонуо у грех неверја. Потрошачки менталитет западне антикултуре развејава као ветар остатке лажног комунистичко-материјалистичког морала без Бога, а Србија се показује као морална и духовна пустиња. Зато поплаве од Србије чине пустош и у физичком смислу. Мало је оних који се искреном вером и служењем обраћају Богу, а још је мање истинских пастира који људе приводе покајању, поучавањем у истинској вери и исправном живљењу по православном учењу и предању. Са још већом тугом слушамо, кад је реч о недавној поплави, анемичне поруке и „поуке“ јерархије Српске православне цркве, пре свих патријарха Иринеја, који нема пастирске смелости и апостолске одважности да каже народу истину о поплавама – да су оне између осталог, и последица свенародног греха; да поучи народ онако како је то чинио свети владика Николај, пишући: Потоп (симболички) представља греховни потоп, као што је јасно из потопа у време праведнога Ноја. Ако се греси не сузбију, него се оставе да се множе и расту, они брзо као водена бујица надођу и потопе душу једног човека или једног народа. Потоп водени тада долази, да то стање душа људских објави, да би се људи освестили, сетили Бога и покајали.

Духовни помор и мноштво умртвљених душа и савести у нашем народу собом доносе и физичке жртве проузроковане многим болестима, катастрофалним поплавама и најстрашнијим грехом – чедоморством. На стотине хиљада нерођене деце бива убијено од стране њихових родитеља још у утробама мајки. Западна антикултура жање свој страшни род међу морално посрнулом омладином, којој није усађена свест о православним породичним вредностима, о разликовању хришћанске љубави од разврата и блуда. Отуда таква лажна љубав, као грех, порађа још већи грех – чедоморство и пад наталитета. На тај начин наш народ постаје сопствени егзекутор. Духовном и физичком одумирању нашег народа доприноси и душегубно представљање и наметање содомског греха настраности и изопачења, званог хомосексуализам, као прихватиљиву норму и правило живљења.

Услед свега тога из Београдске патријаршије се уместо гласа који позива на свенародно покајање, чују само позиви на екуменизам, дијалог са римокатолицима и инославнима, све са крајњом жељом да нас римски папа удостоји своје посете. Уместо бриге због трагичног духовног стања српског свештенства, а последично и народа, већина епископа Српске православне цркве се брине превасходно за такозвани „дијалог љубави“, запостављајући истину, и за уједињење са Ватиканским јеретичким престолом, а остатак њих заокупљен је остварењем личних интереса, стицањем профитабилних епархија и парохија. Изнад бриге и старања о сопственој пастви, српски епископат се дао у васпостављање јединства са непокајаним јеретицима, посредством јеретичког екуменистичког покрета. Напред је речено и показано, што је већ сада очигледно, да ће плод таквих екуменистичких стремљења бити само још једна срамна унија, записана црним словима у историји наше Цркве. Потребно је имати богочовечанске циљеве, али и богочовечанску методологију, по речима оца Јустина, јер циљ не оправдава средства, (што је супротно јеретичкој доктрини) а савремени екуменизам није богочовечанска методологија, већ глобалистичка и антихришћанска.

Видимо да су се на веру православну и Цркву Христову многи непријатељи устремили. Ипак, утешно је, браћо и сестре то што у свакој помесној цркви православној има православно стојећих, који у мери својих снага и могућности пружају отпор јересима и надошлим таласима урушавања православне вере и живљења. Дубоко смо свесни смисла православне саборности и заједничарења у једној вери, остављеној у наслеђе, али и на одговорност нама православнима. Свесни те одговорности овом приликом, смирено и братски, упућујемо позив на саборну антиекуменистичку борбу и на обједињење и саборност у духу и исповедању вере православне, свима који верују и мисле православно и антиекуменистички.

Упркос свим побројаним искушењима, која нису мала, нити безазлена, велики је и од њих већи и моћнији наш Бог, Који хоће да се сви људи спасу, и да дођу у познање истине (1.Тим 2, 4). Зато нас Свевишњи усред свих ових невоља призива на крепку веру у милост Његову, и преко пророка Исаије храбри: Укрепите клонуле руке, и колена изнемогла утврдите (Ис 35, 3). Упућује нас Господ на веру која је делатна, која покреће на покајање и исправљење, која позива и мало и велико; пастире и вернике; властодржце и просте на покајање које је Богу угодно, а за душу благотворно. Да се утврђујемо у таквој вери учи нас и апостол Петар, образлажући циљ и смисао искушења која Господ попушта, јер каже: А Бог сваке благодати, који вас позва на вечну своју славу у Христу Исусу, Он да вас, пошто мало пострадате, усаврши, утврди, укрепи, утемељи (1.Петр 5, 10). Сам Господ нас, такође, опомиње и усмерава којим путем да ходимо, слично је поучавао и упућивао изабрани народ израиљски, говорећи им: Зато укрепите се добро да држите и творите све што је написано у књизи закона … да не одступате од њега ни надесно ни налево (Исус Нав 23, 6).

Речено је: Мудрост крепи човека (Проп 7, 19) а мудрост светоотачка нас преко светог Саве саветује да држимо веру чисту и молитву честу , тј. де се у православном исповедању вере држимо и побожног живљења у посту, молитви, исповедању грехова својих, причешћивању и свеукупном држању заповести Божјих, са добром надом у Бога који таквим прегаоцима дарује вечна добра у будућем веку, а у овом животу све што је неопходно. Само побожним животом стичемо снагу за чување и исповедање вере православне. Без побожног живљења нема ни побожног исповедања вере а без једног и другог нема спасења. На Господа своју наду полажимо, поучени псалмопојцем који каже: Стави на Господа бреме своје, и Он ће те поткрепити (Пс 55, 22) и таквом вером наоружани смело наставимо своју борбу за духовни и национални опстанак и опоравак.

Неисцрпне су ризнице Божје милости и снаге коју дарује верним слугама, јер је речено у Светом писму: Богатство и слава од Тебе је, и Ти владаш свим, и у Твојој је руци моћ и сила, и у Твојој је руци узвисити и укрепити све (1. Дн 29, 12). Када је изабрани израиљски народ градио свој храм Господу, људи су у једној руци држали мач, бранећи се од непријатеља, а другом су градили; у таквим невољама крепили су једни друге речима: Устанимо и зидајмо, а последица тога исказана је даље у Светом писму: И укрепише им се руке на добро (Нем 2, 18). Зато и ми устанимо и зидајмо, градимо пре свега домове наших душа, као храмове Духа Светога. Затим, ограђујмо и подупиримо Цркву нашу православну, чувајући њене темеље, веру нашу, уграђујући себе у Њу побожним животом нашим. У томе нас охрабрује псалмопојац Давид, подсећајући нас да су чврста обећања Божја, да ће Бог бити уз оне који Му служе и држе заповести Његове, јер вели: Закон је Господњи савршен, крепи душу; сведочанство је Господње верно (Пс 19, 7) и још: Неће дати довека праведнику да посрне (Пс 55, 22).

А сам Господ Бог наш, у Кога верујемо и Кога исповедамо у Светој Тројици, Отац, Син и Дух Свети, са Којим почесмо и завршавамо, оснажује нас, крепи и охрабрује говорећи: Не бој се, јер сам Ја с тобом; не плаши се, јер сам Ја Бог твој; укрепићу те и помоћи ћу ти, и подупрећу те десницом правде своје. (Ис 41, 10).

У манастиру светог Николаја Мирликијског
у Лозници код Чачка
у Недељу светих отаца
лета Господњег 2014.

Предстојатељ
Црквено-народног молитвеног Сабора
Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски у егзилу
др Артемије

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Посети веб страницу корисника Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
12-02-2015, 08:39 PM
Порука: #94
RE: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!!
Jos jedna u nizu politicke i verske propagande od strane raskolnika Staroveraca i Zilota! Ваистину!

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
12-02-2015, 09:43 PM
Порука: #95
RE: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!!
Jer kako pricati o okeanu zabi koja zivi u bunaru,ili o stvarnosti nekom ideologu ili zanesenjaku? Смарање бре

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
16-02-2015, 06:41 PM (Последња измена: 16-02-2015 06:42 PM од Шумадинац.)
Порука: #96
RE: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!!
Sveti Vasilije Veliki, koga nedavno proslavismo, deli otpadnike od jedinstva i zajednice Crkve na tri kategorije: jeresi, raskoli i parasinagoge (kanon 1). Naš brat Artemije (Marko Radosavljević)1 nije jeretik iako sve osim sebe optužuje i kleveta za jeres ili čak za „svejeres". Grupica njegovih sledbenika teško da se može nazvati i raskolom jer nema ni teritoriju, ni hramove, ni narod (osim grupice od pedesetak do stotinak ili, najviše, oko sto pedeset pristalica).

Artemije i njegova sekta otpadnikâ od Crkve prava su, po svetom Vasiliju, parasinagoga, poput, recimo, parasinagoge Miraša Dedeića u Crnoj Gori (kod naših muslimana u Raškoj oblasti to je Zukorlić, ali za njih i ne važe hrišćanska nazvanja, jer nisu Crkva nego inoverna „verska zajednica"). Ova Artemijeva grupa, sekta artemijevaca („artemaša", kako ih zovu pravoslavni Srbi na Kosovu i Metohiji), otcepila se, na čelu sa njim, ne samo od Srpske Crkve - Pećko-beogradske Patrijaršije - nego i od svih kanonskih autokefalnih Pravoslavnih Crkava, jer ga niko ne priznaje niti opšti sa njime. Izuzetak su možda neki od sektaša „starokalendaraca", poput kiprijanovaca, mahom pojedinci, takođe međusobno podeljeni. Artemije smatra za sebe da pripada „Jednoj Svetoj Sabornoj i Apostolskoj Crkvi", ali, kako sam mu već pisao, to je neka virtuelna veličina, „nevidljiva Crkva" protestantskog tipa, kojoj je on samonazvani poglavar. Kao takav, on na svojim psevdoslužbama - avaj, psevdoliturgijama! - ne spominje nijednog kanonskog pravoslavnog patrijarha ili arhiepiskopa nego pominje, izgleda, „svako episkopstvo pravoslavnih", a pravo takvog pominjanja kanonski imaju od svetih Sabora samo poglavari autokefalnih Crkava. Zato se Artemijeva sekta - parasinagoga - može nazvati „autokefalna paracrkva", jer parasinagoga to i znači.2 On je sâm sebi i episkop i samozvani poglavar („avtokefalos", ustvari akefalos). Ako se ne pokaje i ne vrati jedinstvu Crkve Srpske, Pravoslavne, odnosno istinski Jedine Svete Sabornokatoličanske i Apostolske Crkve, umreće kao raskolnik, poput Antonija Abramovića i sadašnjeg Miraša Dedeića u Crnoj Gori.

Ovo i pišemo u nadi da će se Artemije - dojučerašnji kanonski episkop, u međuvremenu, na kanonski i saborski način, sveden na rang monaha - pokajati i vratiti istinskom, a ne umišljenom, virtuelnom, „nevidljivom" jedinstvu Crkve Hristove. Crkva, naime, jeste vidljivo bogočovečansko Telo Ovaploćenog u istoriji Isusa Hrista. Tome Telu pripadaju danas, ovde i sada, sve Pravoslavne Crkve u svetu. One su međusobno u liturgijsko-kanonskom jedinstvu prave vere u Svetu Trojicu i zajednice svetotajinske blagodati Duha Svetoga. Pišemo jer se nadamo da će brat Artemije jednom stati pred bogodanom nam savešću i zapitati se pred Hristom Bogom, Glavom Crkve, i pred svetim Apostolima i Ocima: Quo vadis, Artemie? (kako je u svoje vreme pisao episkopu Lavrentiju) - barem radi odgovornosti pred srcima, dušama i savestima malobrojnih zavedenih diletanata, drskih kaluđera-raskaluđera, proskitavših se kaluđerica i iskušenica i nekoliko desetina priprostih vernika, ovde-onde pabirčenih od istih raskaluđera. Sve u svemu, to su oni koji nerasudno primaju, zdravo za gotovo, slogan Istina je samo jedna - Vladika Artemije!, uprkos Jevanđelju (Jn. 14, 6) koje uči da je Istina samo Hristos, a Stub i Tvrđava Istine - Crkva Njegova (I Tim. 3, 15).

Pišemo i zato što smo zapanjeni beskrupuloznošću njegove savesti: saborno i kanonski, usled svoje osionosti i odavno ostvarene interne „autokefalnosti", lišen i episkopije i episkopstva,3 kako može, odnedavno, da „služi Liturgiju"? Pritom „služi" uz „sasluženje" klirika koji su, svi do jednog, raščinjeni. Jednom je „služio" u nasilno zaposednutom manastiru Duboki Potok, a sada „služi" u zgradi u selu Ljuljacima u Gruži koja je zamišljena kao hram sa konakom za budući manastir, ali koja to nikada nije postala: niti je crkveno-kanonski priznata niti je osveštana da bi zaživela blagoslovom kanonskog episkopa i blagodaću Utešitelja Crkve, Duha Svetoga. Jer, ta građevina nije predata Sabornoj Svetosavskoj Crkvi žičkoj nego je, crkveno-kanonski gledano, nešto „divlje", poput ona dva manastira koja je bivši episkop Artemije nekanonski i necrkveno podigao na kanonskoj teritoriji druge eparhijske episkopije (kod Medveđe i Pločnika, u Niškoj eparhiji), što pokazuje da je ovaj „samoglavi" i interno za sebe „autokefalni" brat i ranije, dok je bio u sastavu Srpske Pravoslavne Crkve, projavljivao „autokefalno" ponašanje i delovanje.4
Artemije, nažalost, proglašava da „nije on stvorio raskol" nego su „u raskolu" srpski Patrijarh, Sinod i Sabor episkopâ, dakle čitava jedna autokefalna Pravoslavna Crkva, šesta u diptisima pravoslavnih Patrijaršija! I ne samo da to tako, nakaradno, van svake ljudske i hrišćanske pameti, van elementarne crkvene svesti i savesti, smatra nego i nasrće na tuđe kanonske prostore - na prostore svetosavske Žičke i svetosavske Raško-prizrenske episkopske eparhije. Te eparhije imaju svoje kanonske arhipastire, izabrane, postavljene i ustoličene tamo Duhom Svetim kroz kanonski Sabor arhijerejâ. Nisu oni samovoljno došli kao „uzurpatori" i „preljubnici", kako Artemije bestidno i klevetnički govori i piše o kanonski izabranom i ustoličenom Episkopu raško-prizrenskom Teodosiju. I sada, u poslednje vreme, ušao je kao „lupež u noći" u kanonski nelegalizovan objekat na tuđoj teritoriji, u selu Ljuljci, tačno onako kako radi i Miraš u Crnoj Gori. Na isti način šalje po raspetom Kosovu i Metohiji svoje „proleterske" samosvjate raskaluđere da „služe" i „pričešćuju" pojedine sektaške grupice, pretačući tako „iz šupljeg u prazno" i ne shvatajući da tim bezumnim antikanonskim postupcima nastoji da porekne crkveno biće, kanonsku i blagodatnu ipostas Crkve Hristove na tim područjima. Iako je nedavno u simptomatično naslovljenom tekstu Da se razumemo, objavljenom na anticrkvenom sajtu svoje sekte, rekao da „priznaje blagodat" u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi, Artemije je, po ustaljenom mu običaju, bezočno slagao. Jer, ovakvim bezakonjem parasluženja „paraliturgije" u „paracrkvi", on na delu poriče blagodat Duha Svetoga na prostoru tih svetosavskih eparhija i cele Srpske Pravoslavne Crkve, što je već javna jeres i bogohulstvo.

Ovaj posrnuli brat čini i još gore stvari. On naivne ljude obmanjuje da se oni na „službama" služenim od svrgnutog i raščinjenog episkopa i lažno nazivanih klirika tobože „pričešćuju", iako je Sveti Sinod (16. decembra, Pravoslavlje br. 1051-1052 od 1.-15. januara 2011.) jasno izrekao svoj dogmatsko-
-blagodatni sud, tojest kanonsku konstataciju:

Sveti Sinod smatra svojom kanonskom dužnošću da obavesti javnost da je ovakvim svojim ponašanjem bivši episkop raško-prizrenski Artemije ne samo stupio na put raskola nego je doslovce stvorio svoju sektu, sektu artemijevaca, prvi put takve vrste u istoriji Srpske Pravoslavne Crkve. Sveti Sinod odgovorno skreće pažnju svemu sveštenstvu, monaštvu i vernom narodu naše Svetosavske Crkve da „Liturgija" bivšeg episkopa i njegovih pristalica, svih lišenih čina kao i on, nije Liturgija, njihovo „pričešće" nije sveto Pričešće, njihove „tajne" nisu svete Tajne Crkve Božje, da sve što on i oni čine služi na duhovnu propast kako njima tako i onima koji ih slede i učestvuju na njihovim sabranjima i bogosluženjima. Tvrdeći da „Bogu službu čine" (Jn. 16, 2), oni, ustvari, pod izgovorom odbrane Pravoslavlja, razaraju jedinstvo Crkve Hristove, odvajajući se na sektaški način od njene žive, spasonosne Zajednice, lišavajući sebe i druge večnog spasenja i navlačeći na sebe i svoju decu prokletstvo sektašâ.
*

U istoriji Crkve Hristove kroz vekove postoje neki presedani samo donekle slični slučaju monaha Artemija, doskorašnjeg Episkopa raško-prizrenskog i kosovsko-metohijskog, inače, kako već rekosmo, kanonski saborno smenjenog sa Eparhije, a zatim, njegovim novim krivicama i drskim prestupima protiv crkvenog reda i poretka, sukcesivno stavljenog pod zabranu sveštenodejstva i, na kraju, zbog odmetništva od Crkve u raskol, od Sabora episkopâ raščinjenog. Ali ni u jednom od tih slučajeva u istoriji Crkve, osim kod nekih krajnjih jeretika, nije dolazilo do takve eklisiološki i dogmatsko-kanonski besmislene tvorevine kakva je Artemijeva «autokefalna» parasinagoga, tojest paracrkva5 (ka kojoj su ga poodavno gurali njegovi „sufleri", ignorantski nadmeni psevdoteolozi i psevdokanonisti, među kojima je prvi i najfatalniji bio, nažalost i ostao, raščinjeni Simeon-Dejan Vilovski, diletant u pravoslavnoj crkvenoj veri i hrišćanskom moralnom ponašanju, u teologiji i praksi Crkve Hristove i u svemu drugom osim u sabiranju, prisvajanju i trošenju tuđeg novca). Jedini slučaj sličan Artemijevoj sekti jeste onaj raščinjenog popa Miraša Dedeića na Cetinju, sa njegovom sui generis „autokefalnom Crkvom" Montenegrinâ.6

Artemije poredi sebe sa svetim Jovanom Zlatoustom! Po svome megalomanskom mentalitetu, čini to pogrešno jer nekanonski sud i svrgavanje svetog Zlatousta nema sličnosti sa umirovljenjem Artemija, daljom zabranom sveštenosluženja i, na kraju, zbog njegovog prkosa Bogu i Crkvi Božjoj, raščinjenja od Svetog Sabora jerarhije Srpske Pravoslavne Crkve. Zlatoust je zaista suđen i osuđen nekanonski, na nelegalnom „saboru pod hrastom" 404. godine, jer je većina episkopâ na taj saborčić bila došla sa strane, iz Egipta, a manji broj njih bio je iz carigradske jurisdikcije i sa Istoka. Zlatoust se zapravo bio zamerio carici Evdoksiji i to je bilo presudno za njegovo svrgavanje i slanje u izgnanstvo.

Kolovođe „suda" nad njim bili su aleksandrijski arhiepiskop Teofil i episkopi iz Sirije, Akakije Verijski i Severijan Gavalski. Episkopi Zlatoustove pristalice, njih četrdeset naspram trideset šestorice onih „pod hrastom", nisu otišli na taj sabor, niti učestvovali u osudi Pravednika. Ali je njih, ipak, sveti zlatousti Prvojerarh na rastanku pred progonstvo zamolio: „Braćo, molite se i, ako ljubite Hrista, nemojte da radi mene neki od vas izgubi svoju Crkvu (tojest: da ne bude zbog otcepljenja svrgnut)... Kako rekoh, svoje Crkve nemojte ostavljati, jer niti je od mene počelo učenje (u Crkvi), niti se na meni završava... Stupite u opštenje da ne biste Crkvu pocepali, ali nemojte potpisivati jer ništa na sebi ne saznadoh dostojno raščinjenja" (Paladije, Život Jovana Zlatousta, 8; PG 47, 28). Isto tako je sveti Zlatoust na rastanku dao savet i pobožnim devojkama i ženama u svome sabornom hramu u Carigradu - Olimpijadi i drugima sa njom, vernim služiteljkama Crkvi i njemu: „Moje stvari se svršavaju; svoj put sam završio i možda više nećete videti lice moje (Dela ap. 20, 24 - 25). A za ovo vas molim: nemojte da neka od vas prekine uobičajenu naklonost Crkvi. I ko bude, ne po svojoj volji, doveden hirotonijom (na ovaj presto), ne osporavajući stvar, po saglasnosti svih, priklonite mu svoje glave kao Jovanu, jer Crkva ne može biti bez episkopa, i tako ćete biti pomilovane (od Boga). Sećajte me se u svojim molitvama" (isto, gl.10. PG 47, 35).

Posle ovakvih reči i pavlovskog i justinovskog crkvenog stava svetoga Zlatousta, neka svako razborit i savestan uporedi ovo ponašanje istinskog Hristovog arhipastira Crkve sa Artemijevom megalomanijom! On, naime, buntovnički, protiv odlukâ Sinoda i Sabora, koje je i sâm potpisao, proglašava sebe «autokefalnim» doživotnim episkopom raško-prizrenskim (kao da je Eparhija njegov nasleđeni feud!); ne priznaje saborno izabranog novog episkopa, vladiku Teodosija (koga je i ranije, dok mu je bio vikar, zbog zavisti i pakosti Vilovskoga, nekanonski proganjao, kao što su on i Vilovski proterali i protu Zorana Grujića i đakona Srđana Stankovića); nasilnički, noćnim upadom, u pratnji oružanih pristalica, pokušava da osvoji tuđe manastire i privatizuje ono čega je saborski, kanonskom odlukom, lišen kao nedostojan i neodgovoran, da bi i dalje «autokefalno», despotski i pljačkaški, upravljao svetinjama Kosova i Metohije...

A lišen je Eparhije zato što je godinama, od 2006. do 2010. godine, odbijao da izvrši sinodske i saborske odluke i da primi slate mu delegacije od po dva episkopa. Sem toga, kanonsko -materijalni prestupi njegovi i bande lopovâ oko njega, bili su, po svetim kanonima (naprimer 74. Apostolskom i 19. Kartagenskom), sasvim dovoljan razlog za sud i osudu koja mu je izrečena od Sinoda i Sabora. Ali po savetu svog fatalnog, psihotičnog, a svemoćnog savetnika i vođe u svemu anticrkvenom, Simeona-Dejana Vilovskog, i još nekoliko neodgovornih laika (laika u svakom pogledu), on se, evo sada će puna godina, žali i s vajkanjem ponavlja da „nije kanonski suđen" i traži svetovno-pravni proces suđenja, uz skupo plaćane advokate, uprkos kanonskoj zabrani (Halkidonski 9. kanon) da se ide na svetovne sudove. Artemije ne zna - i neće da zna - da kanonsko-blagodatni red i poredak Crkve nije „rimsko pravo" i juridičko-advokatsko „dokazivanje" onoga što crkvena saborna svest i savest nađe sa Duhom Svetim za dobro (Dela ap. 15, 29) i za kanonski pravilno, a to je - očuvanje „blagoobraznosti i poretka" (I Kor. 14, 40) u Crkvi Boga Živoga, Crkvi koja je blagodatni bogočovečanski organizam, a ne ljudska organizacija.7

Artemije je potom otišao i dalje: pozvao je svoju „duhovnu decu" u „egzil", kojim se sada hvasta iako je svima razboritim i crkvenim ljudima jasno da je to „samoegzil", tojest samoizolacija. Isto tako, verni narod sa Kosova i Metohije, besavesno i crkvorušiteljski, kosovoizdajnički, pozvao je na „egzodus"(!), kao što su Miloševićevi komunisti, sećam se, kada su napuštali Kosovo, govorili: „Ko ostane - izdajnik je!" Ali, Bogu hvala, famozni „egzodus" ovog umišljenog psevdo-Mojsija i psevdo-Čarnojevića sveo se na šaku odmetnikâ od Crkve i crkvenog blagodatnog reda i poretka. Pitam se: da li ovaj naš brat, nesrećnik, u ovim svojim i mojim dubokim godinama, u osmoj deceniji života, pomišlja o skorom času smrti, koji i njega, i mene, i sve nas očekuje? A Zlatoust je taj čas s radošću očekivao i dočekao sa blagodarnim rečima Gospodu: „Slava Bogu za sve!"
I još nešto, vrlo bitno za Zlatousta, a porazno za Artemija. Sveti Zlatoust je uputio nekoliko pisama episkopima: Inokentiju u Rim, Veneriju u Milano, Hromatiju u Akvileju. Papa Inokentije je iz Rima pisao caru Honoriju u Rim da ovaj piše caru Arkadiju u Carigrad, a pisao je i arhiepiskopu Teofilu u Aleksandriju i tražio sazivanje vaseljenskog sabora istočnih i zapadnih episkopa (što nije prihvaćeno), ali pritom nije prekidao kanonski odnos i opštenje sa Teofilom iako je ovaj bio kolovođa nepravednog suda nad Zlatoustom. Pisao mu je doslovno ovako: „Brate Teofile, mi u opštenju (imamo i tebe i brata Jovana (Zlatousta), kao što smo ti i u prvom pismu javno iskazali svoje mišljenje, a i sada ti opet isto pišemo" (Život Jovana Zlatousta, gl. 3; PG 47, 12). Teofil pak, kao i Akakije Verijski i ostali učesnici „sabora pod hrastom", ostali su u punom opštenju sa svim Crkvama, kao i episkopi koji su posle Zlatousta došli na carigradski tron - Arsakije, Atik, Sisinije i Proklo, sve do Anatolija, koga je, kao aleksandrijskog apokrisarija u Carigradu, hirotonisao brutalni Dioskor (zlostavljač do smrti prethodnog episkopa carigradskog, svetog Flavijana, 449. godine), a da pritom niko sa njima nije prekidao kanonsko opštenje. Istina, skoro svi episkopi su ubrzo uneli svetog Zlatousta u diptihe Crkve Hristove, a u Aleksandriji je to učinio sveti Kiril, čiji je prvi saradnik protiv Nestorija bio upravo napred pomenuti Akakije Verijski. Takvi su „paradoksi" kanonske istorije Crkve Pravoslavne kroz vekove, kojoj je u ovom svetu važnije da očuva „jedinstvo vere i zajednicu Duha Svetoga" negoli da izgoni „mak na konac" u slučajevima pojedinaca, makar to bili i episkopi.8

*
Artemije može pomoći sebi i svojim sektaškim pristalicama da se vrate u jedinstvo Crkve Hristove Pravoslavne, Crkve svetih Apostola i svetih Otaca, Svetog Save i svetih Nikolaja i Justina, ali samo - POKAJANjEM, svojim i njihovim. To uključuje traženje, lično i pismeno, oproštaja od Patrijarha i Sabora, uz izričito odbacivanje i osudu svih njegovih spisa, napisa, paškvila, kleveta, izjava i tako dalje, izrečenih, napisanih i potpisanih protiv Patrijarha i Sabora. A pisao je mnogo toga protiv svjatjejših patrijaraha Pavla i Irineja (ranije i protiv carigradskog patrijarha, zbog čega mu je zabranjen pristup u Svetu Goru), protiv svoje braće episkopa (Lavrentija, Amfilohija, Ignatija, moje malenkosti), protiv Svetog Sinoda i Sveštenog Sabora Srpske Pravoslavne Crkve, a time i protiv svih Pravoslavnih Crkava u svetu, koje, po njemu, ne postoje, jer, navodno, po njegovoj „eklisiologiji", postoji „samo Jedna Sveta Saborna i Apostolska Crkva Simvola vere", kao da ona nije identično prisutna i u svakoj pomesnoj Sabornokatoličanskoj, Pravoslavnoj, Kanonskoj, Episkopo-Evharistijskoj Crkvi, koje se u Hristu međusobno poklapaju i čine, ravnopravno i istoblagodatno, u Duhu Svetome, Jednu Svetu i Apostolsku Crkvu.9 Artemije i artemijevci moraju, takođe, da odbace i anatemišu svoje spise i pisanija, potpisana i nepotpisana (često anonimna, ali prepoznatljiva po antipravoslavnom sektaštvu), objavljivana sve do danas na anticrkvenim sajtovima, koje je poodavno pokrenuo i organizovao, i još uvek uređuje, njegov fatalni sufler, prepoznatljiv po nečistoj, infernalnoj podsvesti, nekadašnji protosinđel-arhimandrit Simeon-Dejan Vilovski, a za njim idu i noviji klevetnici, pišući po raznim sektaškim sajtovima, punim laži i beskrupuloznih kleveta na sve što je crkveno, pravoslavno, jevanđelsko. Ovo što predlažemo bratu Artemiju nije naše nego svetog Ispovednika Metodija, patrijarha carigradskog (843-847), koji je, po vaspostavljanju pravoslavnog ikonopoštovanja i zavođenju kanonskog reda u Crkvi, pismeno zatražio od grupe raskolnikâ, studitskih monaha na čelu sa igumanima Navkratijem i Atanasijem, da „sve što je pisano ili govoreno protiv svetih patrijaraha Tarasija i Nikifora - bude predato anatemi, (pismo Metodijevo studitskim monasima, PG 100, 1292-1297; Revue des Etudes Byzantines, 45/1987, 31-38. 53. 56).

Naime, u vreme patrijaraha svetog Tarasija (784-806) i svetog Nikifora (806-815), iguman studitski Teodor i njegovi monasi bili su, zbog nekih kanonskih neslaganja, prekinuli opštenje sa ovim patrijarsima (ali nisu prekidali njihovo pominjanje na Liturgiji, jer bez pominjanja kanonskog episkopa sveta Liturgija nije sveta Liturgija nego „ceremonija", kakva je i Artemijeva u selu Ljuljacima), a iguman Teodor je pisao nekoliko pisama protiv njih. Kasnije se sveti Teodor izmirio sa ovim patrijarsima i vaspostavio kanonsko opštenje, o čemu i sâm kasnije piše, na primer u svome Pismu 475,10 a i sveti Metodije piše o tome detaljno. Ipak, patrijarh sveti Metodije je uneo u sami Sinodik Pravoslavlja (izd. J. Gouillard, Le Synodikon de l`Orthodoxie, Paris 1967, p. 53.) gore navedenu anatemu. Ona se i do danas nalazi u srpskom Sinodiku (rukopis manastira Svete Trojice kod Pljevalja; izd. V. Mošin - ruskim slovima u Vizantiйskiй Vremennik 17, 1960, 278-353; a mi smo pripremili kritičko izdanje starosrpskog teksta - i u štampanim grčkim Triodima; nažalost, „varvari", ruski štampari, izostavljaju tekst Sinodika iz svojih štampanih Trioda, koji se i kod Srba nekritički koriste). Ovo, naravno, ne znači da sveti Metodije nije priznao Teodora Studita kao svetoga (obojica su bili ispovednici za svete ikone). Naprotiv, on kao patrijarh izvršio je prenos moštiju svetog Teodora (26. januara 844.) u Studitski manastir. Ali je crkveni kanonski red i poredak ispoštovan do kraja (kao što je Peti vaseljenski sabor osudio spise Teodorita Kirskog pisane protiv svetoga Kirila Aleksandrijskog, ali nije osudio i samog Teodorita, što pominje i sveti Metodije kao presedan svoje odluke i postupka). Kako je pravilno primetio počivši profesor Panajot Hristu, život svetog Teodora - a i patrijarha Metodija - nije bio „automatizovan" nego je to bio život živih i savesnih ljudi Crkve, koji su uspevali „da spoje revnost sa ljubavlju, što je retko kod zilotâ".11

*
Artemije, koji glumi „progonjenog pravednika" i „borca za Pravoslavlje, Kosovo i Srpstvo", morao bi da prestane da kleveta, kod nas i u inostranstvu, svoju sabraću episkope, Sinod, Sabor, Srpsku Crkvu, sve one koji nisu na njegov kalup i ne ponašaju se shodno njegovom psevdozilotskom mentalitetu. Evo nekih od njegovih kleveta.

1. Artemije i njegova uža i šira klika već odavno klevetaju srpske i druge pravoslavne episkope za jeres. Njemu i njima, kao „zilotima ne po razumu", treba „jeres" po svaku cenu da bi opravdali svoj sektaški i raskolnički mentalitet. Kao jeres Artemije najčešće ističe famozni ekumenizam. Pod tim pojmom on nerasudno i besavesno podrazumeva sve odreda „ekumenizme", pa i pravoslavni bogočovečanski ekumenizam.12 Zbog te „jeresi ekumenizma" on prekida liturgijsko opštenje sa kanonskom Sabornokatoličanskom i Apostolskom Srpskom Crkvom i ostalim Pravoslavnim Crkvama. Po nagovoru fatalnog ignoranta Vilovskog, potpisuje jedan polupismeni „libelus", naslovljen Ispovedanje vere protiv ekumenizma. Ovo takozvano Ispovedanje - popovsko-kaluđersko, a ne episkopsko - sklepano je zbrda-zdola od profesora Teodora Zisisa, svojevremeno kritičara Oca Justina, a sada monopoliste Justinovog tobož apsolutnog „antiekumenizma", i grčkih zilota (ne Svetogoraca, osim jednoga), koji sakupljaju potpise, kao artemijevci nedavno, po naivnom narodu. Kao da Artemije nije pre toga, kad je postao episkop, dao potpisano episkopsko Ispovedanje vere! To nije „episkopska zakletva", kako neznaveno tvrde on i njemu slični, jer u našoj Jevanđelsko-Apostolskoj Crkvi Pravoslavnoj nema zakletve (vidi Mt. 5, 34 - 37).

Sada „ziloti" propagiraju teoriju o „obziđivanju" od svojih episkopa, teoriju polupismenog psevdo-starokalendarca Kiprijana Kucumbaše, koji se tek od 1971. godine -zbog izbegavanja finansijske kontrole, baš kao i Artemije - odmetnuo od svog kanonskog mitropolita Atike u Jeladskoj Crkvi. Uzalud se pritom pozivaju, on i oni, na 15. kanon Prvodrugog sabora. Jer, taj kanon se odnosi samo na „jeres osuđenu od svetih Sabora ili Otaca", a ne na ekumenizam kao dijalog sa otcepljenima od Saborne Crkve, pa i sa papom rimskim (primer: sveti Marko Efeski); a kao takav, ekumenizam nije ni od jednog Sabora ili od Otaca suđen ni osuđen kao jeres, jer postoji i pravoslavni ekumenizam. A da takav ekumenizam postoji, neću govoriti ja - iako sam o tome napisao i knjigu O ikumenizmu i ekumenizmu - nego trezveni i bogomudri bogoslov Vaseljenske Crkve, sveti Otac Justin, na koga se Artemije, s pretenzijama isključivog monopola i sektaškog monopolisanja, poziva, kao i za svoje kanonske i eklisiološke vratolomije.

Donosimo u prilogu faksimil pisma Oca Justina od 25. decembra 1964. u kojem sveti Ava piše svom učeniku i duhovnom čedu doslovno:

(Budući Svepravoslavni Sabor) može biti samo molitvena želja, i to bogomudra molitvena želja. «Ekumenizmi» su u modi. No pri tome se, izgleda mi, previđa ono najbitnije: Ekumenizam Bogočovečanske Istine je srce Bogočovečanskog=Pravoslavnog ekumenizma, koji je uvek Ipostas Bogočoveka Hrista, u njenoj kozmičkoj, i svekozmičkoj, i nadkozmičkoj, i sveukupnoj celosnosti, i u zemaljskoj istorijskoj konkretnosti... (vidi u prilogu faksimil déla pisma Oca Justina, u celini objavljenog još 1980. u knjizi Na Bogočovečanskom putu, Pismo 10).

Artemije je inače u velikoj meri teološki nedoučka jer skoro ništa iz pravoslavnog bogoslovlja ne čita niti proučava, osim zilotskih paškvila i svojih člančića, naslovljenih, skoro svaki, gromopucateljnim naslovom „sa dogmatskog gledišta" (!) Od njega je još gori analfabeta u svetootačkom bogoslovlju i Predanju Crkve, ateologitos „zilot" (tačnije zurlot) Vilovski, a ni „samohirotonisani" u bogoslovlju i kanonima Artemijevi savetnici i lukavi, a ignorantski sufleri nisu odmakli mnogo dalje od toga. Uglavnom su to, manje ili više, diletanti u teologiji, a posebno u eklisiologiji, ali zato se svaki od njih oseća pozvanim da čita lekcije svim episkopima - o svemu i svačemu i o još ponečemu.

Pravoslavna Vaseljenska, pa i Srpska Crkva, ne može, i ne sme, da se odrekne svog apostolskog poziva i jevanđelske misije da svedoči Istinu (=Spasenje) Hristovog Jevanđelja u svetu uopšte, pa i među razdeljenim hrišćanima. Zato je Crkva oduvek vodila dijalog i sa jereticima i sa raskolnicima, od monarhijanaca i arijanaca i drugih frakcija 3. i 4. veka, pa do duhoboraca, katara i donatista (4.-5. vek), i dalje, od nestorijanaca, monofizita, monotelita i ikonoboraca, pa do rimokatolika i antiisihasta, a zatim i od protestanata posle Reformacije, anglikanaca i luterana, pa do novijih ekumenista raznih smerova i shvatanja. Pre rata je u Kraljevini Jugoslaviji, uz saglasnost Svetog Arhijerejskog Sabora, postojala ekumenska Liga Crkava, u kojoj su učestvovali episkopi ohridski i žički Nikolaj i bački Irinej (Ćirić). Nikolaj je i posle rata bio na ekumenskom skupu u Evanstonu (1954) i pisao pre i posle toga (videti u njegovim delima i u našem članku O Ekumenizmu, priloženom kao dodatak na kraju). Godine 1902. - 1904. veliki carigradski patrijarh Joakim III uputio je dve Poslanice svim Pravoslavnim Crkvama o dijalogu sa nepravoslavnima i sve su Crkve pozitivno odgovorile na njih, pa i Srpska. Ali gde će Artemije i njegovi sektaši da se bave time? Jer, to iziskuje trud i napor čitanja, ozbiljnog proučavanja, savesnog i trezvenog hrišćanskog rasuđivanja, znalačkog ocenjivanja i procenjivanja iz živog bogoslovsko-crkvenog iskustva vekovnog Pravoslavlja. Njemu i njima je lakše da na sve to odgovaraju - sloganima o „izdaji", o „gaženju kanonâ i dogmatâ"... Tako, primera radi, njegov polupismeni i snoburni „iguman Nikolaj" smućuje time jadne nepismene vernike oko Lazarevca i Novog Pazara, gde sada, iako raščinjen, rovari kao pobegulja, pa upada i u kuće, kao lupež po noći.

2. Artemije je nedavno na nekoj od televizijâ i u nekim novinama - to mu je poodavno omiljeni domen i domet - izjavio za one koji nisu sa njim i ne idu za njim: „Oni menjaju Liturgiju"; „ne služe po tipiku Svetoga Save!" i tako dalje, lansirajući slične jevtine, a klevetničke slogane. U odgovor na to, rekli bismo kao prvo: bilo bi vrlo zanimljivo kad bi veleučeni Artemije - „doktor teologije", kako se zove i voli da ga tako zovu - pokazao nama neznalicama u kojem to „Tipiku" Sveti Sava govori i piše o tome kako se služi sveta Liturgija. Jer, zna se da ni u Hilandarskom ni u Studeničkom Tipiku Svetoga Save (a oba su, uz manje adaptacije, prevod Tipika carigradskog manastira Bogorodice Evergetide, gde je Svetitelj obično odsedao) nema reči o načinu služenja svete Liturgije. Ali zato u Studeničkom Tipiku (glava 5.) postoji odredba o tome da se „tri puta nedeljno" pričešćujemo, dok veliki tipičar, liturgičar i duhovnik Artemije - poznat je slogan Artemijeve klike: "Istina je samo jedna - Vladika Artemije!" uprkos Jevanđelju: Jn. 14, 6; uzgred da dodamo: već postoji napisano „Žitije" Artemijevo i već najavljuju „čudesa" na njegovom grobu! - kao novi nepogrešivi papa već odavno ne dozvoljava Pričešće sirotom vernom narodu, osim „nekoliko puta godišnje", farisejski „cedeći komarce, a gutajući kamile". Donedavno je i on služio kako smo obično svi služili, ni „po novom" ni „po starom" nego po živom pravoslavnom vekovnom Predanju, a odnedavno se vratio na crkvenoslovenski jezik. Da se makar vratio na srpskoslovenski i na naše stare, prve štampane Služabnike! Pre toga, po naredbi Simeona-Dejana Vilovskog, službenim aktom iz Eparhije, zabranio je upotrebu svih „Atanasijevih prevoda" (zabrana nađena u arhivi Eparhije).

3. Artemije toliko prenaglašava rimskoga papu - i papom plaši prosti narod - da već sanja „papin dolazak" u Srbiju „radi unijaćenja"! I jedva čeka 2013. godinu da bi se obistinila njegova predskazanja i priželjkivanja. Jer, tako će imati jake „dokaze" za svoje klevete da je srpska jerarhija „izdala Pravoslavlje". Ali takva vrsta mistifikacije oko rimskog pape svojstvena je svim raskolnicima i sektašima u pravoslavnim zemljama: oni su se najpre odmetnuli od Crkve Hristove, a onda, naknadno, traže raison d`être, da bi nekako i „dogmatski" utemeljili svoj raskol, a šizmatičku svest pokrili takvim ili sličnim alibijem.

Niko do danas u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi nije pozvao papu i skoro je sigurno da neće ni biti pozvan (pogotovu ako još sanktifikuje „blaženoga kardinala Stepinca", kako Hrvati najavljuju). Ali raskolnicima i sektašima u Pravoslavlju već poodavno treba mistifikacija magijske moći rimskoga pape. Oni su opsednuti njegovim postupcima, posetama i dolascima, Bog te pita kuda sve i kojim povodom. A bio je u Svetoj Zemlji, Grčkoj, Rumuniji, Banjaluci, na Kipru... - i šta se desilo? Teleskopi paničarâ psevdozilotâ upereni su onamo kuda papa ide, jer su oslepeli da vide kuda sami hode i kuda naivne zavode. Sigurno ne vide i ne shvataju da magijskim mitom o papi nekome idu na ruku. A i inače, ko zna kome oni, ovakvi kakvi su, u Pravoslavlju služe? Crkvi Hristovoj sigurno ne.

4. Artemije kleveta nas episkope, između mnogih drugih i novog Episkopa raško-prizrenskog i kosovsko-metohijskog (Artemiju sam u svoje vreme predložio da uzme taj dodatni naziv u svoju titulu i prihvatio je, kao što sam i ja u svoju bio uneo dodatak primorski, jer Eparhija zahumska jeste, od Svetoga Save, i primorska), pa još kleveta i Sveti Sinod, i Patrijarha, i Sabor za - „izdaju Kosova"! Da ima bar malo budne savesti, trebalo bi da se priseti žalosne činjenice da se u njegovo vreme, za devetnaest godina njegovog episkopovanja na toj mučeničkoj i raspetoj Eparhiji, izdogađalo sve ono čega smo danas svedoci: Miloševićeva luda - suštinski antisrpska - politika, evroameričko bombardovanje, dolazak NATO-trupâ i okupacija, šiptarski zločini 1999. i dalje, novi pogrom 2004. i proglašenje „nezavisnosti" 2008. godine. Šta je on za sve to vreme radio i uradio da sve to spreči? Ne kažemo da je on za sve to kriv, ali zašto onda bezočno laže i besavesno kleveta braću svoju i Oce, na jad, tugu i dodatno uznemiravanje stradalnog naroda srpskog na Kosovu i Metohiji? Koliko je samo sarađivao sa Amerikom, tom novom Vavilonijom za nas Srbe, i koliko je novca dobijao od Olbrajtove? A od drugih u tim godinama? Koliko od tog novca ima i sada u bankama, ovde u zemlji i u inostranstvu?

Svakom pametnom je jasno da problem Kosova nije problem koji će, navodno, Srpska Pravoslavna Crkva „rešiti" svojim stavom. Taj stav inače sve vreme, i pre i posle Artemija, ostaje nepromenljiv i nepokolebiv: sloboda i srpski crkveno-pravoslavni karakter žive Crkve Božje, naroda i svetinjâ na toj matičnoj i neotuđivo srpskoj zemlji. Taj stav i podvig borbe za očuvanje Kosova i Metohije u Srbiji nije stvar parolâ i sloganâ, gromopucateljnih izjava u masmedijima (poput Šešeljevih), uz optuživanje svih drugih i drugačijih, mudrijih i dugoročnijih stavova, koji znače odstojavanje radi opstajanja i ostajanja na Kosovu. Narod kaže: Kadar biti stići i uteći, ali i - najvažnije - na strašnome mestu postojati! Sa tog strašnog mesta brat Artemije je bežao i pobegao. Nije hteo, naprimer, obnovu porušenih svetinja jer je to smatrao „izdajom" (nažalost, bio je potpisao svoj famozni Memorandum 2005. godine, pa zbog novca, koji mu nije davan na ruke, povukao potpis, a patrijarha Pavla zatim optužio za „izdaju"). Sada ne smatra izdajom i rušilaštvom to što pokušava da radi u Raškoj oblasti, ponegde na severu Kosova i u Šumadiji! Nažalost, isuviše počinje da liči na sektu Miraša Dedeića i na antisrpsku propagandu i harangu Muamera Zukorlića.

Monah Metodije (13. vek) pisao je o raskolu arsenitâ. Govoreći protiv cepanja crkvene zajednice i citirajući svetog Ignjatija Bogonosca, naveo je i ove reči svetog Jovana Zlatousta, delom preuzete od svetoga Kiprijana Kartagenskog: „Ništa tako ne razgnevljuje Boga kao cepanje Crkve. Ni krv mučenička ne može zbrisati greh raskola... Zato govorim i svedočim - dodaje Zlatoust - da pocepati Crkvu nije manje zlo od pada u jeres" (PG 140, 797; Zlatoust, Omilija 11, 4-5 na Poslanicu Efescima: PG 62, 85 - 87).

Na praznik svetog Bogojavljenja,
leta Gospodnjeg 2011.

+ Episkop Atanasije, iz Hercegovine Svetoga Save

Fusnote:

1 Pišemo Marko Radosavljević zato što se ovaj naš brat tako potpisuje već odavno, kao vlasnik kuće u Bistričkoj ulici u Beogradu (kod Novog groblja), koju je inače dobio, u svoje vreme, od tadašnjeg epitropa manastira Hilandara, oca Mitrofana, da je koristi za potrebe Eparhije raško-prizrenske, ali ju je on prisvojio još odavno, pre svih ovih događaja u poslednjoj deceniji. Svoje laičko ime Marko on takođe koristi za devizne račune u bankama - u Nacionalnoj banci Grčke, u jednoj banci u Švajcarskoj i u bankama u Srbiji (koliko se zna, Vojvođanskoj i Komercijalnoj; u ovoj poslednjoj je viđan da podiže novac; u jednoj od banaka u Srbiji drži novac pod tuđim imenom). - Artemije me je nedavno, preko skupih advokata, tužio svetovnom sudu „za laži i klevete" (pre toga me je slično tužio i Zukorlić) i poručio mi, preko masmedijâ, da „ako dozna/m/ gde su /mu/ te pare, pokloniće /mi/ ih!". Pošto meni pare ne trebaju (imam penziju od 260 evra), molio bih ga da te pare iz banaka, ali sve i iz svih banaka, preda kosovsko-metohijskoj sirotinji, na ime koje ih je i dobijao, već godinama. Znamo da još od 1995. godine postoji njegov privatni račun u Solunu, na koji su stizale velike devizne sume iz inostranstva, posebno iz Amerike, a i sada mu stižu. Inače, da li se iko pita: otkuda se izdržavaju Artemije i njegova sekta (pedesetak raskaluđerâ), kao i stalni mu savetnici, jevtini pravnici i skupi advokati? Posebno pak, otkuda toliki novac, više od jedne decenije, sveuticajnom na njega Simeonu - sada Dejanu - Vilovskom? Kako taj izdržava stan i sebe u Solunu, kao i skupa kola, koja je inače ukrao iz manastira Banjske?

2 Mogli bismo tu sektu nazvati „akefali" (=bezglavi). Takvih sekti jeretikâ monofizitâ bilo je posle Četvrtog i Petog vaseljenskog sabora. Te grupacije nisu priznavale ni jedna drugu ni, uopšte, ikoga drugoga. Artemije je nedavno uputio pismo (na lošem grčkom - pisao mu ga je Vilovski i slao iz Soluna) „svim igumanijama Vaseljenske Crkve" (!), a posle je to isto pismo, sad već na srpskom, samo preimenovano, uputio i „svim episkopima Vaseljenske Crkve". Uz to pismo je kao „dokaz nevinosti" priložio svoje pismo Sinodu od 13. septembra 2010. godine, ali ne i svoje pismo od 13. novembra iste godine zbog kojeg je stavljen pod zabranu sveštenodejstva jer je porekao i odbacio sve što je bio prihvatio na Saboru. Ali niko mu nije odgovorio, niti će mu odgovoriti, jer ga niko od episkopâ Pravoslavnih Crkava u vaseljeni ne priznaje, osim pojedinih raskolničkih grupica ponegde u dijaspori. Među takvima je i raščinjeni - nekada srpski - episkop Damaskin Davidović, prišipetlja kod raskolnice Dese Krstić, koja nastupa kao savremena montanistička Priskila. Ima tu i nekih „samokefalnih starokalendaraca" u Kanadi ili još ponegde. Tu vrstu pristalicâ, otpadnikâ od Crkve Hristove, ima i Miraš Dedeić.

3 A mogao je da smireno i trpeljivo ostane samo pri onoj prvoj „nepravdi", tojest kao što je bio prihvatio uklanjanje sa eparhije, čin koji je smatrao za „nepravdu" (e da Bog dâ poput apostola Pavla: II Kor. 12, 13). Jer, savesni arhipastiri i Oci Pravoslavne Crkve kroz vekove preporučuju episkopima koji su, eventualno, nepravedno svrgnuti da radije, Hrista radi, prihvate nepravdu negoli da cepaju živu Crkvu Božju raskolom i sektaškim izdvajanjem iz njenog jedinstva. Inače, greh raskola u Crkvi, kako su govorili sveti Kiprijan i Jovan Zlatoust, ni krv mučenička ne može oprati (Sv. Kiprijan, De unitate Ecclesiae Catholicae, 14; Zlatoust, Omilija 11, 4-5 na Poslanicu Efescima: PG 62, 85-87).

4 Ima, nažalost, još presedana u prilog toga. Artemije je slao svoje klirike, sa pretenzijom da ostanu njemu potčinjeni, čak u druge Pravoslavne Crkve, - u Aleksandrijsku Patrijaršiju, u Čehoslovačku, u Australiju, - a svog „arhimandrita Simeona" poslao je u Solun i dao mu svoj antimins i blagoslov da služi u hilandarskom metohu u Solunu, koji, kao i Hilandar, kanonski pripada carigradskom Patrijarhu. Vilovski je pritom na Liturgiji pominjao episkopa Artemija dok nisu došli iz nadležne crkvene vlasti u Grčkoj i oduzeli taj antimins. Artemije za taj veliki kanonski prekršaj nije kaznio Simeona ni epitimijom iako je Sveti Sabor to od njega svojom odlukom maja 2006. godine, izričito tražio. Neizvršene odluke Svetog Arhijerejskog Sabora, od maja 2006. pa nadalje, i bile su presudne za Artemijevo uklanjanje sa eparhije. Nema tu ni najmanje mesta za naknadno izmišljane megalomanske ideje da ga je „trebalo ukloniti" - kao „bedem i branik" Kosova, Pravoslavlja i Srpstva(!).

5 Ponavljamo: parasinagoga (Sv. Vasilije, kanon 1), kao „paravojska" = sekta, vancrkvena i protivcrkvena grupacija (Halkidonski 18. kanon - ilegalna grupa, bezakona klika, najčešće zaverenička, u Crkvi zabranjena svetim kanonima, a i vizantijskim zakonima).

6 Slučaj raščinjenog vladike Damaskina Davidovića nije isti kao Artemijev jer je on prišao nekoj „starokalendarskoj" sekti u Kanadi, a šef mu je raskolnica montanističkog mentaliteta Desa Krstić iz Toronta. - Slučaj raskola vladike Dionisija (Milivojevića) u Americi takođe nije slučaj kao Artemijev. Jer, ako je u početku i bilo sporno da li je u uklanjanje Dionisija sa eparhije bila umešana i tadašnja komunistička vlast (koja je još oko 1950. godine tražila od Srpske Patrijaršije da sudi njega i episkopa Nikolaja, ali je to tada odbijeno), ubrzo se pokazao raskolnički mentalitet Dionisijev u tome što je već na početku nekanonski prisvajao parohije u dijaspori, izvan kanonskih okvira svoje Američko-kanadske eparhije, a to je već po sebi bio dovoljan razlog za sud i raščinjenje. Bogu hvala, i blagodareći miroljubivosti hristopodobnog Patrijarha, blaženopočivšeg Pavla, taj raskol je zaceljen. (U njegovom prevazilaženju - da kažem istorije radi - ne mali doprinos je bio i naš. Tekst o tome, na osnovu kojeg je raskol prevaziđen, čeka svoje skoro objavljivanje. Tako ćemo, ako se brat Artemije ne pokaje i ne odustane od daljeg bezumlja istrajavanja u raskolu, objaviti i ceo slučaj njegovog otcepljenja od Crkve, plod njegovog već davnašnjeg raskolničkog mentaliteta. I onaj tekst, kao što će biti i ovaj o Artemiju, proizilazi iz pomnog proučavanja istorije žive, a ne umišljene i virtuelne, Crkve Hristove kroz vekove.)

7 Brat Artemije se negde „pravdao" da zato ne prihvata odluke Svetog Arhijerejskog Sabora što su „donete preglasavanjem", a to, navodno, „nije kanonski". Ali, kao što smo već rekli, Artemije, nažalost, ne zna svete kanone, kao ni njegovi loši savetnici-došaptači. Jer, da zna, pogledao bi kanon 6. Prvog vaseljenskog sabora, koji jasno kaže: „Ako zajedničkoj odluci sviju, dvojica ili trojica se zbog svoje svadljivosti usprotive (=glasaju protiv), neka važi glas većine". Upravo je tako bilo pri saborskom glasanju o Artemiju u maju i u novembru 2010. godine. Uzgred budi rečeno, Artemije je i sâm tada tražio glasanje koje sada ne priznaje pošto je verovao da će većina biti za njega. Ishod glasanja je, međutim, bio porazan po njega.

8 Kad bi brat Artemije, umesto da pita i sluša svoje diletantske suflere i savetuje se sa skupim advokatima (odakle ih samo plaća?) čitao, makar malo, istoriju Crkve i udubljivao se u problem mnogobrojnih raskola u njoj, mogao bi videti niz karakterističnih „presedana" i iz njih izvući pravu pouku, a ne istupati ovako neznalački a megalomanski na duhovno-moralnu pogibao, svoju sopstvenu i onih oko njega. Evo nekoliko tekstova na grčkom koje bi mogao da pročita umesto što se troši na davanje nesuvislih intervjua neznavenim novinarima i na pisanje klevetničkih paškvila po anticrkvenim sajtovima, iza kojih stoje njegove, od Crkve otuđene pristalice: O svetim patrijarsima Tarasiju i Nikiforu (PG 99, 1849-1854); Žitije svetog Metodija Carigradskog (PG 100, 2123-2161); kraći tekstovi istog svetog Metodija (PG 100, 1292-1298), potpunije sabrani od J. Daruzesa u Revue des Etudes Byzantines, 45/1987, 31-57); Metodije Monah (13. vek): Zbirka iz raznih sabranih knjiga: da narod ne treba da se deli od pravoslavnih arhijereja ako je njihovo rukopoloženje bilo po nekom nepravilnom postupku (PG 140, 781-806: sadrži mnoge primere kroz istoriju Crkve); Nikita Ankirski (11. vek), Reč kritike onima koji govore da ne treba podnositi ostavku (kod J. Daruzes, Documents inedits`Ecclesiologie Byzantine, X-XII vek, Paris 1966, pp.250-264); Nikita Iraklijski (početak 12. veka), Reč odbrane i kritike kako i zašto ne treba prihvatati nikejskog mitropolita (Evstratija) (tamo, str. 276-309, naročito str. 292-298, gde citira i odlomke svetog patrijarha Metodija; neke dopunjene odlomke izdao je Teodor Zisis u Klironomia, Solun, 8, 1 (1976, str. 77-82); Jovan Hilas, mitropolit efeski (početak 14. veka), Reč sastavljena iz raznih kanona i sinodskih i svetopisamskih tekstova da, kad je Crkva pravoslavna, nerazumno je da se od nje odvajaju oni koji su sada u raskolu i da, ako se ne sjedine njoj, imaće veliku osudu u dan Suda (pisano protiv raskola arsenitâ, tamo, str. 348-413, gde takođe citira tekstove sv. Metodija. - O raskolu arsenijevaca/arsenitâ v. u našoj knjizi Zablude raskolnika, takozvanih starokalendaraca, 2004, str. 41-45). Vidi tamo i o raskolu monahâ Studitâ protiv svetih patrijaraha Tarasija, Nikifora, Metodija i Fotija, str. 22-40.

9 Po papističkoj „eklisiologiji" Artemija i Vilovskog ispalo bi da su i apostoli Pavle i Jovan, po nejevanđelskoj i necrkvenoj logici-antilogici, izvan te „jedine Crkve" Simvola vere, jer pišu „Crkvama Božjim" u Korintu i Solunu i Crkvama u Aziji, posećuju „Crkve Božje", „utvrđuju Crkve u veri", prenose „pozdrave sviju Crkava"; pa još dodaje prvovrhovni Pavle, kao da je za Artemija pisao svoju Poslanicu Rimljanima (11, 16; 14, 33; 16, 1.19): „Mi takav običaj nemamo niti Crkve Božje", i tako dalje. A i mi pravoslavni, izgledalo bi po Artemiju i artemašima, da se uzalud molimo, na bogosluženjima i na svetoj Liturgiji, „za sjedinjenje svetih Božjih Crkava"! Diletantizam Vilovskog i Artemija, i trabanata njihovih, plod je njihovog nesabornog, nekatoličanskog, sektaškog, papističkog mentaliteta. I za njih važi reč Pavlova o Jevrejima: „Imaju revnost za Boga, ali ne po razumu. Jer, ne poznajući pravdu Božju i nastojeći da svoju pravdu utvrde, ne pokoriše se pravdi Božjoj" (Rm.10, 2-3).

10 Pismo, pisano 823. godine, na tri godine pred smrt, ima i ove reči: „Možda smo rekli i nešto drugo drugima, u drugim prilikama i na drugom mestu; ipak, ne treba ta pitanja, kao ni druge događaje, da raspravljamo, da ne povređujemo rane, jer to ne koristi ničemu nego većma izaziva nemire i stvara svađe i razdore u Crkvi Božjoj". Na svetog Teodora liči naš sveti Otac Justin Novi, koga brat Artemije zloupotrebljava i sektaški monopoliše, nemajući od Justina ni ono osnovno jevanđelsko seme - veru, smirenje, pokajanje, ljubav za Hrista i Crkvu.

11 Patrologija (na grčkom), Solun 1992, 5, 360-372. Novija studija o svetom Teodoru Studitu: V. Cingos, Crkveni stavovi svetog Teodora Studita (na grčkom), Solun 1999,
posebno str. 65-94.

12 Tako je pre neki dan u svojoj «autokefalnoj» Božićnoj poslanici napisao klevetu kako niko u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi „ne brine o duhovnoj pošasti i svejeresi ekumenizma koja je poodavno na široka vrata ušetala u našu Svetosavsku Crkvu. Kako bi, uostalom, oni (u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi) i mogli da o tome govore i da osude nešto sa čim su se poistovetili?" Po njegovoj sektaškoj i raskolničkoj svesti i okamenjenoj savesti, u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi u „sabornim pravoslavnim hramovima" vernici „neće biti dobro došli, jer će u njima biti samo verbalizam ljubavi i ekumenistička istina"! Dalje piše: „Crkva ekumenistâ, sa dva ili mnogim plućnim krilima, i onih koji je prihvataju i zajedno sa njom putešestvuju, nema nikakav dodir sa Njegovom (Hristovom) Crkvom, sa Njegovom Ljubavlju, sa Njegovom Istinom. Jer, ekumenizam sačinjava prorokovanu cerkov lukavnujuščih, koja nema ništa zajedničko sa Crkvom Simvola vere u kome pravoslavno ispovedamo veru samo u Jednu, Svetu, Sabornu i Apostolsku Crkvu", i tako delje - kleveta do klevete, laž do laži, hula do hule! Jadni i nesrećni Artemije! - Ostao je umišljeni „jedini borac za Pravoslavlje" i „jedina brana svim jeresima", isto onako kako za sebe tvrdi da je on „jedina brana" za spas Kosova! A znamo da se za njegovih devetnaest godina na Kosovu skoro sve izdešavalo, naročito od 1999. do 2008. godine: Milošević, šiptarska oružana pobuna, NATO- -bombardovanje i okupacija, šurovanje sa Olbrajtovom i Klintonom, pogrom 2004. godine, proglašenje „nezavisnog Kosova" 2007. Kako to da on, takav borac, ne spreči ništa od toga?! Pa ni odlazak dve trećine naroda sa Kosova i iz Metohije. Sada još poziva taj narod na egzodus! A Simeona Vilovskog je pre toga tajno ispratio u Grčku! - A evo kako u ove božićne dane govori mitropolit Amfilohije: „Crkva Božija odboluje gubitak jednog od najmanje svoje dece, a kamoli jednog svog episkopa. Posebno kada se radi o episkopu koji je sav svoj dosadašnji život posvetio Bogu i Crkvi, pa onda na kraju maltene proglasio sebe za Crkvu, izdvajajaući se iz nje i postavljajući sebe na papistički način iznad nje" (Politika, 6-7. januar 2011). Neka svako po svojoj savesti uporedi navedene tekstove i izvuče zaključak!

Dodatak

O EKUMENIZMU1

Što se tiče ekumenizma, „ziloti” starokalendarci i drugi njima slični pred njim su u paničnom, „apokaliptičkom” strahu. Brane se samo golim odbijanjima, osudama i „anatemama”, dok Crkva Hristova na taj izazov reaguje jevanđelski odgovorno i sotiriološki delatno, tojest vidi u pojavi ekumenizma, makar, često, i pogrešno orijentisanog, traganje zapadnih hrišćana za izgubljenim jedinstvom i zato učestvuje u ekumenskom dijalogu i sarađuje radi svedočenja Istine. Jer, Crkva Živoga Hrista Spasitelja zna da je Njegova božanska želja i molitva: „Da svi jedno budu” po slici Jedinstva Svete Trojice (Jn. 17, 3. 11 - 23), budući da je Crkva slika Svete Trojice. Takav stav njen nije od juče niti je povezan sa kalendarskim pitanjem (ni sa „globalizmom”), kako tvrde takozvani starokalendarci. Bilo bi preopširno da ovde samo nabrojimo sve dijaloge pravoslavnih bogoslova, Otaca i Učitelja Crkve, kroz vekove, sa jereticima i odeljenima od Crkve. Jer, Crkva Hristova nikada nije prestajala da vodi jevanđelsku brigu i o jereticima, pošto oni ostaju na neki način „markirani” svojim odnosom sa Crkvom. Zato se mogu i vaspostaviti u zajedništvo Crkve, nekad akrivijom, ali još češće ikonomijom=snishođenjem. Sveti Sabori i njihovi kanoni vrlo često upravo njih imaju u vidu, jer se mnogi od kanonâ odnose na vaspostavljanje njihovog prekinutog opštenja - koinwniva - sa Crkvom. Ovo se odnosi pogotovu na one koji nisu bili vođe jeresi nego povedeni i zavedeni u jeres ili su pak rođeni u toj grupi ljudi ili narodâ. Primera tih odnosa, susreta, razgovora, dijaloga, ima iz svakog perioda istorije Crkve i samo neznalice mogu to poricati. Koliki su samo bili apostolski podvizi jednog Vasilija Velikog (naprimer, njegovi dugi razgovori sa duhoborcem Evstatijem Sevastijskim) da se prevaziđe već u 4. veku nastali, skoro potpuni rascep između Istoka i Zapada, kao i podvizi tolikog broja velikih crkvenih ljudi, pastira i bogoslova Crkve, za očuvanje ili vaspostavljanje jedinstva Crkve, iz vremena arijanizma (sav 4. vek je ispunjen time), nestorijanizma (poznata trpeljivost svetog Kirila Aleksandrijskog i formula saglasnosti 433. godine), monofizitstva i njegovih ogranaka monoenergizma i monotelitizma (5. - 7. vek), ikonoborstva (8. - 9. vek), rimsko-franačke šizme i otcepljenja (sveti Marko Efeski u Ferari i Firenci, 15. vek), pa posle toga sa anglikancima, protestantima (patrijarh Jeremija II, 16. vek), i više puta donedavno obnavljani dijalog sa monofizitima-antihalkidoncima (u vreme svetog Fotija - čuvene su mu dve Poslanice Jermenima; pa opet u 12. veku; Ruska Crkva u 19. veku).

Oci i Učitelji Crkve, kao istaknuti pobornici Pravoslavlja, istinski svedoci Živoga Bogočoveka Hrista, Spasitelja svega sveta i svih ljudi, nisu odustajali da, poput apostola Pavla, svedoče Hrista i pred onima koji su propovedali „drugoga Hrista” ili „drugo Jevanđelje” (IIKor. 11, 4; Gal. 1, 6 - 9) jer su bili pobornici jedinstva Crkve Hristove, a u tom jedinstvu jedino je spasenje, kako veli sveti Ignjatije Antiohijski (Efescima 13, 14, 20; Smirnjanima, 8). Oni su bili ljudi vere i poverenja, ljubavi i nade, a ne ljudi sumnje i podozrenja, isključivosti i mržnje, kakvi su, manje-više, svi „ziloti”, a ovi današnji su ponajuži i najograničeniji. Ako se nerazumni i uplašeni „ziloti” boje i same reči ekumenizam (oni je skoro nikad ne spomenu bez nekog zlobnog epiteta), pravoslavni sinovi Crkve se ne boje nijedne reči kao takve nego gledaju da i od jeretikâ zloupotrebljene reči spasavaju i daju im spasonosni sadržaj i smisao. Zato, slobodno govorimo, postoji i pravoslavni ikumenizam i postoje, ne od juče, pravoslavni ikumenisti, tojest ljudi vaseljenski (kao što kažemo za Sveta Tri Jerarha da su ikumenski=vaseljenski), ljudi ne isključivosti nego uključivosti, sveobuhvatnosti (orthodox principle of inclusiveness), kako je govorio, još kao mlad, sveti Nikolaj Žički, ili ljudi sabornosti, kako je govorio sveti Otac Justin Ćelijski.2 Jer, pravoslavni su istinski katolici=sabornici, a Pravoslavna Crkva je Saborno-Katoličanska Crkva, mali Kvasac (IKor. 5, 6) da zakvâsi sve testo vaseljene i celokupne tvorevine.

Da ne bismo išli daleko unazad i navodili ranije svete Oce, – svetog Atanasija, Vasilija, Kirila, Fotija i druge, – navešćemo primer novijeg svetog Oca Pravoslavlja, Marka Efeskog. Evo njegovih „ekumen(i)s(tič)kih” reči na Feraro-Florentinskom saboru (1438-1439. godine), prilikom pozdrava papi Evgeniju IV:

Danas je uvod u radost celome svetu; danas izgrevaju celoj vaseljeni slovesni zraci Sunca mira; danas udovi Gospodnjega tela (=Crkve), ranije za mnogo vremena razbijeni i otrgnuti jedni od drugih, hitaju ka međusobnom sjedinjenju. Jer Glava, Hristos Bog, neće više da podnosi da stoji nad razdeljenim Telom niti, budući Ljubav, hoće da veza ljubavi među nama bude potpuno prekinuta... Hajde, dakle, presveti oče, primi čeda svoja, koja ti dođoše izdaleka, sa Istoka; zagrli one koji od davnog vremena behu odvojeni od tebe, a sada pribegoše tvome naručju; isceli sablažnjene; zapovedi da se odstrani svaka smetnja i prepreka koja ometa mir; kaži i ti anđelima svojim, kao podražavalac Božji: Pripremite put narodu mojemu; poravnite put, uklonite kamenje (Is. 26, 10). Dokle ćemo se mi, koji imamo istoga Hrista i iste smo vere, boriti jedni protiv drugih i gložiti se među sobom? Dokle ćemo se mi, poklonici iste Trojice, među sobom klati i jesti, dok jedni druge ne istrebimo (Gal. 5, 15) i dok nas spoljni neprijatelji ne pretvore u ništa? Ne daj da se to zbude, o Hriste Care, niti daj da Tvoju dobrotu nadjača mnoštvo grehova naših nego... i sada preko ovih služitelja Tvojih, koji ništa ne proglasiše prečim od Tvoje ljubavi, sastavi nas jedne sa drugima i sa Tobom i učini da se ispuni i ostvari ona molitva koju si izgovorio kada si odlazio na stradanje i molio se: Daj im, Oče, da budu jedno kao što smo mi jedno (Jn. 17. 11).3

Sveti Marko Evgenik je verovao u ovu Prvosvešteničku molitvu Hristovu Bogu Ocu za jedinstvo svih hrišćana u Crkvi, podobno jedinstvu Svete Trojice, jer je Crkva živa slika Svete Trojice. Sveti Marko je to isto ponovio i na otvaranju sabora u Ferari, 1438. godine, kada se opet obratio papi Evgeniju rečima ljubavi i poštovanja, koje izviru iz prave vere i prave revnosti za nju (a nije mislio, kao što misle „ziloti”, da se ljubav i revnost prema Pravoslavlju ispoljavaju mržnjom i proklinjanjem pape i drugih razjedinjenih od Crkve):

„Evo, podiže (Hristos) Tebe, prvenstvujućega među sveštenicima Njegovim, da nas sazoveš ovde, kao što podiže i najblagovernijeg cara našeg, i presvetog našeg Pastira i Patrijarha... Nije li se sve to očigledno zbilo Božjom silom i sudom i nije li sve to predznak dobroga i Bogu miloga svršetka?” (isto). Mitropolit efeski sveti Marko verovao je, dakle, u moguće dobre plodove ekumenskih susreta i razgovora-dijaloga (vidi i dalje PO 17, 200-202; Acta I, 31). Time on nije manje voleo i štitio Pravoslavlje niti je ljubaznim rečima upućenim rimskom papi priznao papski primat vlasti u veri i Crkvi, jer je jasno izjavljivao na drugom mestu: „Mi papu smatramo jednim od patrijaraha, ali kad bi bio pravoslavan” (PO 17, 320).

Da dođemo bliže našem vremenu i navedemo reči istočnih patrijaraha u njihovoj poznatoj Poslanici iz 1848. godine, svesrdno pozdravljenoj i prihvaćenoj od svih Pravoslavnih Crkava, koje zvuče itekako pravoslavno ekumenski: „Usrdno nam zapoveđena od zajedničkog Učitelja bratska ljubav, – Po tome će svi poznati da ste moji učenici ako imate ljubav među sobom (Jn. 13, 35), – čiji rukopis i dogovor su pape prve pocepale..., ta ljubav deluje i danas u dušama hristoimenitih naroda, a naročito u njihovim vođama (episkopima). Jer, smelo ispovedamo i pred Bogom i pred ljudima da molitva Spasitelja našega Bogu i Ocu Njegovom za opštu ljubav i jedinstvo hrišćana u Jednoj, Svetoj, Katoličanskoj i Apostolskoj Crkvu, u koju i verujemo, da svi jedno budu, kao što smo Mi jedno (Jn. 17, 22) – i deluje u nama”.4 Drugi tekst od svepravoslavnog značaja, Okružna poslanica carigradskog patrijarha i Sinoda iz 1895. godine takođe govori pravoslavnim ekumenskim jezikom: „Svako hrišćansko srce treba da je ispunjeno željom za sjedinjenjem Crkava, a naročito sva pravoslavna ikumena (suvmpasa ž ¿rdovdoxo" o²koumevnh), nadahnjivana istinskim duhom blagočešća (eÇsebeiva"=pravoslavne pobožnosti), saglasno božanskom cilju osnivanja Crkve od Bogočoveka Hrista, Spasitelja našega, s pravom želi sjedinjenje Crkava u jednom pravilu vere i na temelju apostolskog i svetootačkog učenja, gde je Krajeugaoni Kamen Sâm Isus Hristos (Ef. 2, 20)”.5 I ova Poslanica je upućena rimskom papi (Lavu XIII, 1878-1903) povodom njegovog poziva pravoslavnima da se prisajedine Rimu. Odgovor je bio u duhu pravoslavnog ikumenizma kao reakcija na rimocentrični ekumenizam. O pravoslavnom ikumenizmu početkom 20. veka govore i dve Poslanice velikog patrijarha carigradskog Joakima III (1878 – 1884 i 1901 – 1912), iz 1902. i 1904. godine, na koje su se tada pozitivno odazvale sve Pravoslavne Crkve. Crkva se i dalje odazivala na taj izazov vremena.6

Slično je – možda i sa još većom ljubavlju – odgovorio na „ekumenski” poziv rimskog pape i sveti Nektarije Pentapoljski, poznat i kao Eginski, u svome dvotomnom delu Istorijska studija o uzrocima rascepa7, punom ljubavi, ali i revnovanja za istinu, no bez mržnje i anatema.8 Zna se da su grčki „starokalendarci” podeljeni odnosno svetog Nektarija Eginskog, od prihvatanja do anatemisanja, kao što su i srpski „ziloti” podeljeni po pitanju svetog Nikolaja Žičkog. Jedni lažno tvrde da je Nikolaj „hteo da osnuje zilotsku Crkvu”, pa je zato, navodno, „još u vreme komunističkog patrijarha Germana prekinuo opštenje sa beogradskom Parijaršijom” i „u Americi otišao k zagraničnim Rusima” (Obaveštenje za javnost, izdano tobože od „Sestrinstva manastira Stjenika” 11. oktobra 2003; ustvari, taj pamflet, pun laži, klevetâ i mržnje, pisali su Akakije i družina), a drugi, poput već spominjanog „monaha-
-zilota” Danila, javno ga ruže i klevetaju (u nastupima na televiziji i drugde po DOS-ovoj Srbiji, u kojoj, kao u onoj komunističkoj, pa u neokomunističkoj Miloševićevoj, svako može da pljuje i ruži sve što je Srbima najsvetije). Na ove i slične laži i klevete, samo radi nedužnih i neobaveštenih slušalaca i čitalaca odgovaramo da je Nikolaj upravo sprečavao „zilotske” krajnosti još u bogomoljačkom pokretu pre rata u našoj zemlji, a u Americi je suzdržavao „bukača” jeromonaha Arsenija (Tošovića) iz Džordanvila da ne stvara raskol u Srpskoj Crkvi. Sa Patrijaršijom pak u Beogradu normalno je opštio, kao i sa patrijaršijskim episkopom Dionisijem. Kad je otišao Rusima, nije otišao „radi prekida opštenja” nego da predaje u Bogosloviji, i to kod Rusâ Američke Mitropolije (Evlogijeve, koja je daleko „ekumenističkija” od Zagranične Ruske Crkve, mada i ovu „ziloti” u Grčkoj zvani „GOH” optužuju za „ekumenizam”), a ne kod Rusâ Zagranične Crkve, mada je i sa njima imao dobre, normalne pravoslavne odnose, kao i sa svima ostalim Pravoslavnim Crkvama, starog i novog kalendara podjednako.

Što se pak tiče Nikolajevog odnosa prema ekumenizmu, Svetitelj je kao pravoslavni episkop i bogoslov učestvovao u ekumenskim susretima i dijalozima između dva rata. U Kraljevini Jugoslaviji postojala je Liga Crkava, gde su on i episkop bački Irinej (Ćirić) bili učesnici. Posle rata, već u Americi, bio je prisutan na skupu Svetskog Saveta Crkava u Evanstonu 1954. godine.9 Sveti Nikolaj je pozitivno ocenio taj skup, naročito učešće i stav pravoslavnih, a zatim je o tome napisao i ovo: „Jedinstvo Crkve ne može se postići uzajamnim koncesijama nego samo usvajanjem od sviju jedine prave vere u celosti, kako je ona zaveštana od apostolâ i formulisana na vaseljenskim saborima; drugim rečima: vraćanjem svih hrišćana onoj jedinstvenoj i nepodeljenoj Crkvi kojoj su pripadali preci svih hrišćana celoga sveta prvih devet stoleća od Hrista. A to je Pravoslavna Crkva... Kada su u pitanju načela vere i pojam Crkve, pravoslavni nemaju ni prava ni potrebe da menjaju svoj stav... Pravoslavna Crkva ne priznaje ni desničarske (=zilotske) ni levičarske (=reformatorske, protestantske) kategorije".10

Što se pak tiče stava svetog Oca Justina Popovića prema ekumenizmu, tačno je da je objavljena njegova knjiga Pravoslavna Crkva i ekumenizam11, ali treba odmah reći da on u njoj ima u vidu nepravoslavni i jeretički – rimski i ženevski, tojest rimokatolički i protestantski – ekumenizam, dok je sva njegova teologija o Crkvi, a naročito njegova treća knjiga Dogmatike, napisana posle toga, izraziti primer pravoslavnog svedočenja o sveobuhvatnosti=sabornosti pravoslavne bogočovečanske saborno-katoličanske eklisiologije, tojest o pravoslavnom teohumanizmu, kosmizmu i liturgizmu, sabornom ekumenizmu, o svečovečanskom i svekosmičkom svejedinstvu svih stvorenja, i svega sveta, i svih ljudi u Hristu Bogočoveku – u nebozemnoj Crkvi Njegovoj, Crkvi Svete Trojice. Pa ipak, i u toj knjizi o ekumenizmu Otac Justin piše na početku: „Ekumenizam je pokret koji iz sebe roji mnogobrojna pitanja. I sva ta pitanja, ustvari, izviru iz jedne želje i uviru u jednu želju. I ta želja hoće jedno: Istinitu Crkvu Hristovu. A Istinita Crkva Hristova nosi, i treba da nosi, odgovore na sva pitanja i potpitanja koja ekumenizam postavlja. Jer, ako Crkva Hristova ne rešava vekovečna pitanja čovekova duha, ona nije ni potrebna... Među bićima čovek je najsloženije i najzagonetnije biće. Zato je Bog i sišao na zemlju i zato postao čovek... Sa tog razloga je On i ostao sav na zemlji u Crkvi Svojoj, kojoj je On Glava, a ona – telo Njegovo. Ona – Istinita Crkva Hristova, Crkva Pravoslavna: i u njoj sav Bogočovek sa svima Svojim blagovestima i sa svima Svojim savršenstvima” (str.7). Ovim Otac Justin pokazuje da je jedinstveni bogočovečanski događaj i stvarnost Crkva=Hristos spasenje i za ekumenska traganja i tumaranja, jedina nada sveta i čovečanstva. Istaknuto mesto zauzima, pri kraju knjige, kritika „humanističkog ekumenizma”, tojest rimocentričnog-
-papocentričnog ekumenizma (svođenje Crkve na ličnost pape rimskog) i ženevsko-protestantskog shvatanja ekumenizma (spajanje svih nepotpunih i defektnih crkvenih zajednica, po takozvanoj branch theory = teorija granâ, u jedan savez, kongregaciju, „konfederaciju” ili nešto slično, bez obzira na manje ili više nepotpunu ili krivu veru i apstraktno shvatanje svetih Tajni i sveštenosluženja).12 A što je Otac Justin u toj knjizi nazvao ekumenizam rečju svejeres, podsećamo da je taj isti izraz, svejeres (panaivresi"), upotrebio već patrijarh carigradski German II (1222 – 1240) – onaj koji je Svetom Savi izdao Tomos o autokefaliji Srpske Crkve – za latinske zablude-jeresi njegovog vremena.13 Treba imati u vidu da je tome prethodio Četvrti krstaški rat i okupacija Pravoslavne Crkve u Vizantiji od latinske jerarhije (osim Nikejskog Carstva), kao i održavanje tiranskog sabora u Lateranu 1215. godine, na kojem je izabran latinski „carigradski patrijarh”. Pa ipak je patrijarh German II posle toga vodio dijalog sa Latinima u Nimfei i Nikeji u dva navrata (1233 – 1234) i tražio održavanje vaseljenskog sabora, kao što su to kasnije tražili i Oci isihasti (sveti patrijarsi carigradski Kalist i Filotej; Palamin učenik Josif Vrijenije i njegov učenik Marko Efeski). Otac Justin je studirao u Engleskoj, gde nije imao priliku da učestvuje u ekumenskim susretima i dijalozima, ali je znao da to čine i njegov prijatelj o. Georgije Florovski i Vladika Nikolaj, pa ih nije za to osuđivao. Štaviše, ovoga poslednjeg je već za života smatrao i nazivao svetim.

Znamo prepodobnog Oca Justina izbliza i znamo da nikada nije prekidao opštenje ni sa jednom Pravoslavnom Crkvom, ili episkopom, ili patrijarhom, pa ni sa patrijarhom srpskim Germanom (1958-1990), kako bezočno lažu srpski „ziloti”. Nije to činio ni onda kad je patrijarh German bio jedan od „predsednika Svetskog Saveta Crkava” (formalna počasna titula, bez ikakvih obavezujućih uslova i zadataka, kao, uostalom, i formalno učešće Pravoslavnih Crkava u ekumenskom Svetskom Savetu Crkava).14 Kao slobodan i odgovoran član Crkve Hristove, on jeste proročki opominjao, – a kad je trebalo, i pismeno kritikovao, – ali raskol nikada nije stvarao (ni oko pitanja promene kalendara ni oko ekumenskih susreta u Rimu i Carigradu) nego je, naprotiv, govorio da se „raskol lako stvara, ali se vrlo teško zaceljuje”. Zato je, uostalom, bio i protiv nemudro izazvanog i produbljivanog „američkog raskola”, kao i protiv „makedonskog raskola”. Isto tako znamo da je Otac Justin – nasuprot rimocentričnom rimsko-papskom ekumenizmu i ženevskom protestantskom shvatanju ekumenizma (spajanje crkvenih zajednica po takozvanoj branch theory=teorija granâ) – odobravao nama mlađim teolozima kada smo govorili, pisali i svedočili pri ekumenskim susretima i dijalozima da postoji i pravoslavni saborni ikumenizam, koji je on označavao nazivom pravoslavni bogočovečanski ekumenizam (Pismo Avino iz 1964. u knjizi Na Bogočovečanskom putu, 1980, str. 206), sa ciljem jedinstva u Istini-Hristu i blagodati Duha Svetoga, shodno katoličansko-sabornom karakteru i punoći Crkve Božje – Jedine Svete, Sabornokatoličanske i Apostolske.15

Episkop Atanasije

Fusnote za Dodatak - O ekumenizmu

1 Iz knjige Zablude raskolnika tzv. „starokalendaraca”, Trebinje-Vrnjci 2004², str. 141-153.

2 Vidi njegovu najnoviju knjigu Zapisi o Ekumenizmu, manastir Tvrdoš 2010: „Pravoslavna Crkva – Ekumenizam Sabornošću... Ekumenizam – Sabornost Boga i tvari, neba i zemlje, Boga i čoveka”, i tako dalje.

3 Sv. Marko Efeski, Beseda papi Evgeniju, 1 (Patrologia Orientalis 17, 198 - 199; takođe Acta Greaca I, 28 - 29). O svemu opširnije v. jeromonah Irinej (Bulović), Teologija dijaloga po svetom Marku Efeskom, Teološki pogledi, br. 1, 1975, str. 5 - 35.
Ova znamenita Poslanica istočnih patrijaraha, potpisana od sva četiri pravoslavna istočna patrijarha i od njihovih Sinoda, poslata je papi rimskom Piju ΙX (1846 - 1878) i prevedena na skoro sve slovenske jezike, pa i na srpski (grčki original izdan posebno u Carigradu 1848). Imala je velikog odjeka među pravoslavnima (posebno kod Alekseja Homjakova i Nikodima Milaša).

4 Kod J. Karmirisa, tamo, 2, s. 933; srpski prevod u Bosansko-hercegovački Istočnik, Sarajevo, sv. 12, decembar 1895, str. 442-459.

5 Ako i poznata, prenaglašena Poslanica Carigradske Patrijaršije iz 1920. godine – koju je sastavila jedn

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
22-02-2015, 09:03 AM
Порука: #97
RE: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!!
У име Оца и Сина и Светога Духа
Богу благодарим браћо и сестре што нас је удостојио данас, да се
нађемо заједно данас у овом Божијем храму, да узнесемо Господу
бескрву жртву, да узнесемо наше топле молитве Спаситељу нашем
Господу Христу, Његовој Пресветој мајци, да се помолимо за нас
овде сабране, и за оне који нису са нама физички али су са нама
духовно и молитвено. Да свима Господ дарује благодат своју и све
оно што је потребно за наше спасење.
Каже Господ да Господ зна, Бог зна шта је нама потребно, али је
потребно и да му се молимо и да износимо наше потребе и наше
молитве и наше жеље. Али да би наше молитве биле услишене,
потребно је да ми послушамо Бога. Да чујемо Његове речи, Његове
заповести, јер кажу Свети оци: „Бог слуша онога, ко Његове
заповести врши“.
Данас смо се сабрали овде на овај дивни и велики празник, празник
Сретења Господњег, празник који се десио у четрдесети дан по
рођењу Господа Христа, у четрдесети дан дакле од Божића. Када је
Пресвета Богородица и праведни Јосиф донели Господа Христа у
храм јерусалимски, да га по закону и обичају посвете Богу. Да
принесу за Њега жртве као што је закон предвиђао. А тада се десило
једно велико чудо у јерусалимском храму. Тамо се срео човек и Бог.
Тамо се срео старац Симеон од 260 година и Богомладенац Господ
Христос. Ко је Симеон? Ко је та личност тако непозната и мистична
нашем народу? То је један од седамдесеторице преводилаца Светог
Писма са јеврејскога на грчки језик. Египатски цар Птоломеј
Филаделф, зажелео је да има књиге пророчке да има Свето Писмо на
своме говорноме језику, а тада се и тамо говорило грчки. И он је
затражио од првосвештеника јерусалимског да му пошаље учене
људе, који ће под његовим надзором и о његовом трошку радити,
превести цео Стари Завет на грчки језик. И заиста из Јерусалима су
послати седамдесет учених и мудрих људи, међу њима је био и
Симеон. И они су се тамо у Александрији тамо трудили да преведуцело Свето Писмо. Сигурно било је подељено на све њих, поједине
делове. Старцу Симеону који је тада био сигурно млађи, можда
триседет и нешто година, четрдесет, допало је да преводи књигу
пророка Исаије.
Он је добро познавао грчки језик, познавао је јеврејски језик добро, и
када је дошао на оно место где Свети пророк Исаија говори, да ће
девојка затруднети и родити сина, он је застао. Био је у недоумици.
Како девојка да роди сина? Мора да је ово грешка нека. „Ја ћу то да
исправим“. И узме да избрише то девојка и да стави „млада жена“. У
томе анђео га задржи и каже: „Преведи као што пише. И знај зато
што си посумњао, да нећеш умрети док не видиш то дете, које ће се
родити од девојке“. И Симеон је превео онако као што треба, као што
је пророк Исаија превидео на седам стотина година, пре Христовога
рођења. И заиста, завршили они тај посао, вратили се у своју
отаџбину, и старац Симеон је живео мимо све остале људе, чекајући
обећање које је Бог послао преко анђела.
И једнога дана, кад је био старац 260 година, сви се чудили како тај
човек не умире, шта чека? А он је знао шта чека. Једнога дана Дух
Свети му каже да иде у храм јерусалимски. И он је дошао тамо баш у
моменту када је Света Богородица приносила младенца Исуса на
својим рукама. Он је тада Духом провидео у Њему, тога о коме је
писао пророк Исаија, сагледао у Њему Сина Божијега, спаситеља
света, узео Га на руке своје и изговорио једну дивну молитву, која се
и данас чита на сваку вечерњу: „Сада отпушташ слугу Твога Господе
по речи својом с миром, јер видеше очи моје спасење Твоје. Светлост
да обасја незабошце и славу народа Твога Израиљ“. Шта је тада
старац Симеон видео? Видео је Спаситеља али је видео и спасење
рода људскога. У том једном моменту, он је сагледао цео живот
Господа Христа. И Његово крштење на Јордану и Његово
преображење на Тавору и Његово распеће на Голготи и вакрсење и
вазнесење, и целу историју Цркве Божије што јесте спасење рода
људскога. Све је то старац сагледао. И зато је рекао да су његове очивиделе спасење Божије, које је Бог припремио људима. Али не само
то, него је предвидео старац Симеон и прорекао и све што је рекао
све се испунило. За то дете рекао је: „Овај лежи (а још је дете лежало
на рукама његовима) да многе подигне и обори у Израиљу. И да буде
знак против кога ће се говорити“. А онда се окренуо Светој
Богородици и рекао: „А и теби самој, нож ће пробости душу“. Шта је
тада видео страрац Симеон? Видео је Господа на крсту распетога, и
њу мајку Божију, Свету Богородицу под крстом, коју је бол за сином
њеним пробадао душу.
То је данашњи празник браћо и сестре. То ми данас славимо, али не
само да славимо. Него се и подсећамо свега тога и схватамо да сви
ми имамо своје сретење са Господом. Сви ми треба да се сретнемо
као старац Симеон као што се срео са Господом, да се и ми сретнемо
са Њим. И ми крштене душе, сви смо се срели са Њим, у Светој тајни
крштења када смо постали Хришћани, али као људи и грешимо и
падајемо и устајемо, и батргамо се по овом мучном животу и
трудимо се да нађемо пут свој. Пут који води нашем вечноме циљу,
за чега је човек и створен. А тај циљ је браћо и сестре, живот вечни,
ради чега је Господ и дошао на земљу, живео са људима, учио људе,
пострадао од људи, васкрсао и даровао људима живот вечни.
Кад се ми то можемо поново срести са Господом, кад ће то бити
наше сретање и сретење? Онда кад почнемо да се трудимо да данас
будемо бољи него што смо били јуче. Када променимо себе, када
почнемо да вршимо заповести Божије да по њима живимо, јер сви у
историји Цркве две хиљаде година, који су постали Светитељи
Божији, најпре су имали сретење са Господом. Сетите се Савла,
гонитеља Хришћана у првим годинама хришћанства, који је киптао
мржњом према Хришћанима и према Господу. Доживео је своје
сретење на путу за Дамаск када је ишао да тамошње Хришћане
хвата, води на суд и убија. И он је тада доживео да му се Господ јавио
на путу и рекао му: „Савле, Савле зашто ме гониш“? И тако је од
сретења тога његовога од Савла постао Павле. Апостол незнабожаца, човек који је највише допринео да се Хришћанство прошири по
целоме свету. А нама да остави своје учење, био је веома учен човек,
у његовим посланицама, које је писао и слао појединим Црквеним
општинама. Свети Сава српски као младић, доживео је сусрет са
Господом и после тога сусрета оставио царски двор свога оца, и
отишао на Свету Гору да принесе себе и свој живот Богу на жртву. Да
би добио оно што је обећао а то је живот вечни.
Ми данас браћо и сестре налазимо се пред Светим и великим постом.
У томе посту трудимо се да доживимо наше сретење, наш сусрет са
Господом. Како? У тајни покајања. Да сагледамо свој живот, да
сагледамо своје грехе. Сигурно како каже Апостол Петар „да
праведник на дан греши седам пута“. А ми који нисмо праведници,
сигурно да грешимо много више, можда седам пута седамдесет на
дан. То треба да сагледамо, то треба да доживимо, да доживимо
покајање, тугу у срцу своме за грехе наше, да похитамо пред Господа
јер Њему се исповедамо, пред свештеником Његовим, пред
духовником нашим и тако ћемо доживети своје сретење. И од тога
сретења наш пут треба да буде промењен, да живот наш буде
усмеран ка основноме циљу ка стицању Царства небескога и живота
вечнога.
Данас је и недеља браћо и сестре, недеља Страшнога суда. Недеља
посвећена коначном завршетку рода људскога, и ове планете земље.
Када Господ поново дође да суди живима и мртвима. А доћи ће као
судија, први пут је дошао као слуга и учитељ, а други пут ће доћи као
судија да види шта смо ми урадили да свакоме да по делима
његовим. Одавде са земље браћо и сестре постоје само два пута.
Боље речено један до гроба свима нама. А од гроба имају два пута.
Један води у живот вечни у Царство небеско, а други води у пакао
вечни у муку вечну. То данашње Јеванђеље говори када дође Господ,
онда ће се сабрати вели пред Њим сви народи, и Он ће разлучити
као пастир што раздваја овце од јаради. Овце са десне стране а јарад
са леве стране. И чули сте шта каже Господ по чему ће нам судити, по томе шта смо испунили од Његовог Јеванђеља. Јесмо ли показали
љубав према брату своме? Према браћи својој? „Јер бејах гладан и
нахранисте ме. Бејах жедан и напојисте ме. Бејах наг и оденусте ме.
Бејах у тамници и дођосте мени. Бејах болестан и посетисте ме.“ То
говори Господ онима са десне стране. А они кажу: „Господе кад смо
то урадили, кад смо те видели гладна и жедна“? А Он каже: „Када
учинисте једном од ове моје мале браће“. Јер сви су људи Његова
мала браћа, Господња браћа. Он је све нас усинио Оцу своме
небескоме. „Кад учинисте једном од ове моје мале браће, мени
учинисте“. А онима са леве стране упутиће страшне речи. Нека би
Господ дао да их ми не чујемо у томе момнету, да не буду нама
упућене: „Идите проклети у огањ вечни. Припремљен не човеку,
него ђаволу и анђелима његовим. Али ви пошто сте вршили вољу, не
вољу Божију него вољу ђаволску, нема трећега места него идите
тамо чију сте вољу вршили.“ Тако да са земље воде два пута. Трећега
нема и не може бити. Сви морамо изабрати, а бирамо га овде на
земљи и нашим животом овде, бирамо пут којим ћемо одавде отићи.
Благо ономе ко изабере пут правде Божије, пут вере, пут милосрђа,
пут вршења заповести Божијих и пут кајања за грехе своје. А тешко
ономе ко изабере пут неверја, пут маловерја, пут кривоверја, пут
разних јереси, пут рђавих дела. Они, они ће стати са леве стране
Праведнога судије.
Нека би Господ молитвама Свете Богородице, молитвама Светог
праведног Симеона мироточивог, молитвама свих Срба Светитеља,
којима је овај храм овде у туђој земљи али на Божијој земљи
подигнут и освећен и у њему се врше Свете Тајне, нека сви они нама
буду учитељи, вође и путовође кроз овај живот, да и ми прошавши
овим путем, онако што је Господ заповедао да достигнемо и ми у
Царство небеско, и да добијемо од Господа живот вечни. И тако да
тамо са свима Светима и ми славимо Оца и Сина и Светога Духа
кроза све векове и сву вечност. Амин!

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Посети веб страницу корисника Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
22-02-2015, 02:25 PM
Порука: #98
RE: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!!
Христос је Истина, а не било који човек, па и монах Артемије.

Баш у томе је прелест паписта, што једног човека стављају ѕа непогрешивог вођу.
Милојевци су сада на пола пута до католика. Одрекли су се Православне Цркве.
Имали су непогрешивог вођу тита, сада Артемија, а следећи ће бити Фрања.

"Истина је само једна - владика Артемије" највише говори о тешкој прелести и Артемијевој, који то дозвољава да пишу и следбеника који то пишу. Да је Артемије бар мало смирен забранио би да му пиписују Божије особине. Али...

Тражење непогрешивог вође на земљи је одлика католика, демократа и осталих неверника.
А последица је слабе вере и недостатка поверења у Христово обећање да ће чувати Цркву.
Припадност Цркви није вера у одређеног човека владику или патријарха, већ вера у Бога, Који ту Цркву чува.

Друга одлика је непокајање, јер кријући се иза "одбране Православља" расколници себи све разрешују,
могу да осуђују и основано и неосновано, могу да у свему дају свој "непограшиви" и неизмешиви суд.
По тој "непогрешивости" угледају се на онога кога врло често помињу, па су временом примили његове особине - римског папу, а они полако постају језуити.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
Одговори 


[-]
Podeli (Prikazi sve)
Facebook Linkedin Twitter Digg

Скочи на Форум:


Корисник(а) прегледа ову тему: 1 Гост(а)