Одговори 
 
Оцена Теме:
  • 7 Гласова - 3 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!!
21-01-2017, 12:19 PM (Последња измена: 21-01-2017 12:21 PM од Шумадинац.)
Порука: #457
RE: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!!
.

О ЛАЖИ АРТЕМИТА ДА СУ СЕ ОТЦЕПИЛИ ЗБОГ ЈЕРЕСИ ЕКУМЕНИЗМА



Има већ неколико година како артемитска секта пласира лаж код простог народа да су се они одвојили од СПЦ, јер је Српска црква пала у јерес екуменизма (ма шта то значило), па се зато позивају на 15. канон Прводругог цариградског сабора, изврћући сасвим његов смисао, како сам показао у скоријем тексту. У свом делиријуму веле и како је уствари СПЦ отпала од њих. Да нису отишли из СПЦ и из заједнице са свим другим ПЦ због јереси, показаћу на основу докумената из СПЦ као и оних из артемита.



1) СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА ИЗОПШТАВА АРТЕМИТЕ ЗБОГ КАНОНСКОГ ПРЕСТУПА



СПЦ је у више наврата (година) опомињала и кажњавала Артемија и оне око њега не би ли их призвала памети. Стално су изношене само канонско-административне ствари и непоштовање њих од стране Артемија. Најпре је опомињан да спроводи одлуке Сабора и Синода, али како је он као папа, изнад Сабора, он то једноставно није слушао. Сматрао је себе незаблудивим и ту незаблудивост је црпео ex sese, из себе, non autem ex consensu Ecclesiae, не из консенсуса Цркве. Дат му је период за размишљање, прихватио је умировљење, али кад је почео да се буни и на постављање новог администратора, епископа Теодосија на чело ЕРП, добио је и забрану да богослужи, чинодејствује. Како је и ово прекршио, рашчињен је као владика и враћен у ред монаха. На крају, када је узео да позива народ да не иде у храмове СПЦ и не прима свештенике, и када је рукоположио у брк свим канонима који то забрањују, двојицу хорепископа, који су већ били рашчињени као јереји, анатемисан је. Дакле, СПЦ је њега и артемите увек прва судила када је препознавала њихово упорство. Својим актима СПЦ је увек прва вукла потезе, тако да је она одлучила и екскомуницирала артемите, а не они њу.

На моју жалост, артемити нису били суђени за јерес, али је то свакоме јасно ко се разуме у теологију, јер канонски преступи које су ови починили одају јасно јеретичку еклисиологију. Јер су они ударили на главни прерогатив цркве, њену саборност, католичанство. Како је то изражено у сентенци: Unus Christianus, nullus Christianus! Један хришћанин ко ниједан! Не може да постоји једна црквена сама за себе и изолована од других. Онда нема саборности. Јер не можеш да се сабираш, да простиш, сам са собом.

Према томе (на сајту СПЦ и ЕРП се налазе досијеи ових догађаја), СПЦ је искључила артемите из ПЦ и о томе послала обавештење свим помесним црквама, али је екскомуникација увек образлагана небројеним канонским преступима артемита. Дакле, артемити нису били суђени за јерес, односно нико их није нападао као неправославне.
.


2) АРТЕМИТСКА СВЕДОЧАНСТВА




Са своје стране, ни артемити нису напали СПЦ за јерес, него су се углавном ограничавали на то да спорадично нападају поједине епископе, као што су критиковали и екуменски дијалог који СПЦ више деценија негује са мањом или већом срећом. Дакле, сви артемити, као и сам Артемије су били у цркви која је имала екуменски дијалог чији су се представници састајали са папама, англиканцима и другим хр. заједницама. И преп. Јустин Поповић је критиковао тај дијалог, али није изашао из СПЦ. Тако је поступао и Артемије.

Артемије је читао изјаву 2. април 2009 тадашњег еп. Нишког, а сада патријарха Иринеја да нема ништа против да папа дође у Србију. И Артемије се саглашава са избором новог патријарха, „декларисаног екуменисте“. Наиме, Артемије се није одвојио од СПЦ ни 22. јануара 2010 када је одлуком Изборног сабора СПЦ Иринеј изабран за патријарха, ни када је устоличен у београдској Саборној цркви 23. јануара, нити када је 3. октобра устоличен у Пећкој патријаршији. Како су тада његова „православна“ уста заћутала? Зашто тај неустрашиви борац за правоверје, који је био епископ СПЦ од 1991 до 2010, није прекинуо јединство са њом када су епископи Амфилохије и Иринеј ишли на „поклоњење“ папи у више наврата, када је и Лаврентије отишао тамо и његови свештеници љубили руку папи? Нису ли они тада злослов, а не благослов, донели у Шабачко-Ваљевску епархију, а која је била саставни део СПЦ и тако контаминирала овим ђавољим благословом сву Светосавску цркву? Јер те папе пију крв деци и кољу их као жртву сатани. Без тог обреда ни не могу да постану папе (ово су тезе из Зоне сумрака талибана који се представљају православнима). Па ти си, Артемије, помињао на литургији пт. Павла, који је био у заједници са декларисаним екуменистом Лаврентијем. По закону спојених судова, који важи у канонској теорији ПЦ и ти си се контаминирао папизмом. Али, теби се баш примило. Постао си већи папа од папе!

Сада Артемије тражи: „Да (патријарх) заузме одлучан став према јеретичком учењу епископа Игњатија Мидића и да га осуди“. Тада епископ рашко-призренски и косовско-метохијски, г. Артемије пише обиман досије, који се касније појавио и као књига, једанаесторици епископа СПЦ, који прослеђује са протоколом Бр. 860, 03.12. 2007 године о Мидићевој јереси. Сабор је одбио да га послуша, а Артемије је и поред тога остао еп. још три године у СПЦ. Како је могао да се моли са тим јеретиком 3 године? Зар не зна да је канонски забрањено да се моли са јеретиком? Како то да није онда још послушао 15. канон Прводругог цариградског сабора? Наиме, 15. канон гласи: А они, који се одељују од општења са својим епископом због какве јереси, која је од светих сабора, или од Отаца осуђена, то јест кад он јавно проповеда јерес и отворено о њој у цркви учи, такви не само што неће подлећи казни зато, што су се пре саборске одлуке оделили од таквога епископа, него ће, напротив, бити заслужни части која православнима пристоји. Јер они нису осудили епископе, него назови епископе...

И зашто Артемије, који је Догматиком св. Оца, Јустина Поповића и са њиме свих светих Отаца, није прекинуо општење са СПЦ која прихвата Игњатија? Врљави Максим лепо сада вели да је потребно оделити се од предстојатеља кога није сабор осудио него је довољно да је јерес била осуђена и од Отаца! „Којих Отаца? Наравно, светих отаца. А ко је најгрлатије међу светим оцима осуђивао јерес екуменизма? Свети Јустин Ћелијски!“ А и јерес Игњатијеву и Зизјуласову је осудио св. Отац Артемије! Није ваљда да папа Артемије није свети Отац и Отац Отаца? Јер, ако је он Истина, како веле на његовом фб, онда је он реинкарнирани Христос.

После овог саркастичног екскурса, да се вратимо на факта. Одлуком САС од 19. новембра 2010, Артемију је одузет епископски чин (рашчињен је), и враћен је у чин обичног монаха јер је заједно са својим следбеницима „крајње неразумним поступком ступио је на пут отвореног раскола и устао на саборно јединство СПЦ“. 19. новембар 2010 је одредишна тачка. Артемитска документа о години 2010 имамо на њиховом сајту (http://www.eparhija-prizren.org/?cat=40).

Децембра 26. 2010, објављују: Прељубник [владика Теодосије] недостојан трона! Називају Теодосија прељубником не у смислу да је поред жене имао неку другу, него што се венчао за епархију која има свог легитимног женика, Артемија (тако је и Игњатије називао Фотија, в. у мом наведеном тексту). Сам Артемије не говори ништа о Теодосијевој „свејереси екуменизма“, али Врљави Максим у набрајању зашто овај не може да буде владика, наводи и 45. Апостолско правило, према коме епископ, или презвитер, или ђакон који се са јеретиком буде само и молио, нека буде одлучен и вели како „постоји небројено фотографија које сведоче екуменско прегалаштво, синодског типа, почев од отварања џамија, којима је Викар присуствовао, па до Васкршње вечерње службе у Призрену, на којој је присуствовао и призренски римокатолички бискуп“... Мали је проблем што Теодосије није био викар аве Зорана Римског, него Артемија, који га дан после тих сношаја са јеретицима није рашчинио. А зашто је најправославнији Артемије ћутао? Па зато што је био владика у СПЦ у којој је све то било нормално понашање. Наиме, на редовном засједању СА сабора СПЦ од 10. до 19. маја 2004, игуман Теодосије (Шибалић), настојатељ царске лавре манастира Високи Дечани, изабран је за епископа липљанског, викара Епархије рашко-призренске са сједиштем у том манастиру. И Артемије га није препознао као јеретика екуменисту целих 6 година од његовог постављења? Да не говоримо да је он био Артемијево духовно чадо од 1987.

Раскол у правом смислу речи почиње са литургијом у Дубоком Потоку 19.11.2010, када је Артемије стигао „после вишемесечног изнанства, на територију своје Епархије, у манастир Дубоки Поток на северу Косова“ и служио са 20-ак свештеника и неколико стотина верника, и монаштво које је неколико месеци провело ван својих манастира. У наставку се вели: „И овом приликом изражавамо жаљење због наношења дубоке ране на телу Српске Цркве, настале планским деловањем неколицине Епископа СПЦ, који су довели до именовања другог Епископа у Епархији рашко-призренској поред живог канонског Епископа, и на тај начин најгрубље насрнули на вековно Предање Цркве, урушавајући канонски црквени поредак и директно стварајући раскол“. Види се јасно да је СПЦ та која има иницијативу, а не Артемије, тако да се може говорити само о изопштавању Артемија од СПЦ а не обрнуто. Даље, артемити ово називају расколом. Постоји велика разлика између раскола и јереси. Јер, јерес је исповедање друге вере у односу на веру Цркве, док је раскол последица законско-правних (канонских) несугласица које доводе до разлаза у оквиру једне те исте вере. Тако је нпр. Македонска ПЦ расколничка, јер нема различиту веру од осталих ПЦ. Дакле, у свом прогласу артемити не веле да су отишли из СПЦ јер је она постала јеретичка, него да су им нарушена канонска права. Говоримо, дакле, о данима у којима се раскол развијао.

Опет, у осврту: Патријарх и Синодалци произвели раскол у СПЦ, новембар 18, 2010 веле: „Дуготрајни већ напор на стварању раскола у Српској Цркви од стране Патријарха Иринеја и Синодалаца... данас је уродио плодом. Данашњим проглашењем тобожњег Епископа рашко-призренског, поред живог канонског Епископа рашко-призренског Артемија, остварила се њихова давнашња намера и жеља, створен је РАСКОЛ у СПЦ. Тим чином су се и они сврстали међу расколнике, не ни тако малобројне у историји Цркве.

Пракса која је изричито забрањена канонским устројством Цркве, да се поред живог надлежног Епископа именује други, данас је примењена у Српској Цркви... Тим чином Патријарх је за само неколико месеци након свога избора успео да створи раскол у Цркви – то није успело чак ни његовом претходнику Патријарху Герману, који је као послушник Брозовог режима за време свога мандата произвео два раскола, Македонски и Амерички, али не таквом брзином.

Стварање раскола ни мученичка крв не може опрати... Личност која је проглашена за тобожњег Епископа рашко-призренског осим многих других терета на тај начин на себе је преузела још један велики грех – постала је прељубник и блудник (у духовном смислу). Ко ће са прељубником сутра имати општење и ко ће ризиковати да са њим заједничари у проклетству које је преузео, остаје да се види“.

Јасно је да артемити под расколом подразумевају раскол. Јер помињу «два раскола, Македонски и Амерички», који немају никакве везе са вером. Не веле: Ми се одвајамо од СПЦ јер је она постала јеретичка. Али их онда управо по том питању осуђују канони 13-15 Прводругог цар. сабора, јер они изричито веле да се неко може одвојити од цркве само у случају ако надлежни проповеда јерес. У супротном, бивају одмах рашчињени! И опет, у суноврату ума, наводе речи св. Кипријана против себе: Стварање раскола ни мученичка крв не може опрати.

Интересантан је и Јавни апел монаштва рашко-призренске епархије, јул 26. 2010, где се они обраћају „свеукупној српској јавности, како Његовој Светости, Патријарху Иринеју и тренутном Администратору Епархије рашкопризренске, Митрополиту Амфилохију“. Како Иринеј може да буде Светост, или Амфилохије митрополит ако исповедају „свејерес екуменизма“?

Онда монаси износе и мотив за своје бежање (које је такође осуђено прводругим сабором), али он није у исповедању свејереси екуменизма: „У међувремену је велики део монаштва рашкопризренске епархије, не могући се помирити са неправедним одлукама, поготово оне, да им се владика Артемије декретом одузме и изузме, отме као духовни отац, одлучио на тешко и болно напуштање своје епархије, својих манастира... А раскола није било и нема га (а ако Бог да, неће га ни бити) не само на делу, него ни у примисли, никога од нас, јер нас је тако учио наш Авва, а он учио, и научио од свога Авве, затворника, ангела и благовесника Ћелијског [очигледно је да артемити нису остали у Јустиновом наку]... У том смислу синовски и коленопреклоно позивамо Његову Светост, Патријарха Иринеја, Високопреосвећене и Преосвећене саборске оце Архијереје да... исправе велику неправду свргавања Епископа рашкопризренског... Знамо да ни Његова Светост, нити многобројни Оци Архијереји нису деловали из злонамерности или пакости, већ на основу лажи, клевета и инсинуација, потеклих првенствено од Епископа бившег захумско-херцеговачког Атанасија... Овом апелу избеглог монаштва придружујемо се и ми, остало монаштво манастира Рашкопризренске епархије, које и даље у својим манастирима пребива, очекујући повратак наше браће и сестара у своје манастире наше богоспасаване Епархије, али пре свега хотећи и смирено и коленопреклоно молећи Његову Светост и Оце Архијереје да учине све да нам се врати, на своју катедру и у своју Епархију, недужно прогнани отац, Епископ Артемије“. Следи списак монаштва-потписника апела (81 браће и сестара из 16 манастира).

Израњају опет 2 битне ствари. 1) Да је реч о проблему раскола, а не одвајању по питању јереси, јер на коленима моле пт. Иринеја (декларисаног екуменисту); 2) Да је овде раскол генерисан патолошким непревазиђеним нарцисизмом патуљастог Артемија. Тај човек је своју ускраћеност у телесном расту надоместио мегаломанским увећањем ега који је после задовољавао и окружењем себе све високим монасима.

Тужан је овај вапај монаха да им се врати духовник. Он је направио перверзан однос са њима. Везао их је за себе. То ниједан духовник не би смео да уради. Јер духовник није онај који те посади на штаке него онај који те научи да ходаш сам. Ако си на штакама, онда зависиш од њега. Он умре, умиреш и ти. То што је правио Артемије није духовништво него нешто што не бих назвао сада правим именом... Јер нигде Писмо не вели да ће нам бити суђено због других који преузимају одговорност за нас. Не, Исус јасно вели да ћемо сви бити суђени по нашем расположењу душе. Наравно да љубав других и молитве светих нас узводе у Рај, али не тако да нас саме чине инвалидима.

Из ове наопаке духовности се родила и наопака еклисиологија. Да је битно да си ти духовни шмекер, независан од свих других и самодовољан. Зато Артемије у својим позоришним представама нема ког епископа да помиње на литургији. Није у заједништву ни са једном ПЦ.

Овај осврт о „расколу“ завршио бих и са Артемијевим писмом Епископима широм Васељене. Своје писмо упућено Синоду 13.9.2010. Артемије је доставио свим Архијерејима Православне Цркве у свету. У писму се представља као Епископ рашко-призренски У ЕГЗИЛУ, и оно је датирано 07.12.2010. „У Христу Господу брате и саслужитељу,

Надамо се да је до Вашег Преосвештенства већ стигла вест о немилим догађајима у СΠЦ односно Нас, Вашег најмањег брата у Господу... вест о томе да смо од стране Сабора Eпископа СПЦ лишени еп. чина и враћени у ред монаха, управо на дан педесетогодишњице нашег монашења, стигла и до Вас.

Не знамо који су разлози наведени у информацијама које сте примили... али знамо да овде, у Нашој отаџбини, те информације које потичу од Светог Aрхијерејског Синода и од српске државе... препуне су неистина, клевета, недоказаних оптужби... Не желећи да останете у заблуди поводом нашег случаја, узимамо слободу да Вам у прилогу овог писма доставимо Наше писмено обраћање СAС од 13. септембра ове 2010..., из кога ћете... сазнати како је и због чега дошло до размимоилажења Нас и СAС. На ово Наше писмо петочлани Синод, у коме су учествовали и гласали против Нас познати тужиоци и прогонитељи Наши, без да смо позвани да одговарамо, одреаговао је доношењем још једне неканонске одлуке којом смо стављени под забрану вршења свих свештенодејстава до редовног заседања СAС, који је заказан за 17. новембра 2010. У очекивању могућности да на Сабору изнесемо своју одбрану, да се пред лицем свих покаже пуна Истина, поштовали смо ту синодску одлуку иако је била неканонска.

Нажалост, на Сабор нисмо били позвани, на коме су опет учествовали и гласали против Нас познати тужиоци и прогонитељи наши, те је и овога пута Сабор неканонски и неуставно, без нашег права на одбрану, и без Нашег присуства донео одлуку о Нашем рашчињењу и низвођењу у ред монаха.

На крају, сва четири пута којим су се било СА Синод било СА Сабор бавили Нашим питањем [а) 11. 02. 2010. СА Синод – привремено уклањање са трона; б) 04. 05. 2010. СА Сабор – „смењен“ са трона; в) 15. 09. 2010. СА Синод – забрана свештенослижења; и г) 19. 11. 2010. СА Сабор – рашчињење] није претходио регуларни и канонски судски процес, нити су позивани сведоци оптужбе и одбране, нити смо позивани да изнесемо своју одбрану. Сем 04. 05. 2010. нисмо позивани на Сабор и нисмо учествовали на њему...

Имамо пред собом пример светог Јована Златоуста, који је такође неправедно и неканонски суђен, рашчињен, одлучен и прогнан. Он сам ту одлуку о рашчињењу никада није признао за валидну, него је целога живота сматрао себе канонским Aрхиепископом цариградским, имао црквену заједницу са многим Епископима широм васељене, и обављао је (према могућностима) свету Литургију. Зато смо и Ми слично поступили. Одлуку Сабора о Нашем рашчињењу нисмо прихватили. Настављамо и даље да себе сматрамо јединим легитимним и доживотним канононским Епископом рашко-призренским, те следствено са Нашим монасима и верницима служимо Свету Литургију сходно условима у којима се налазимо.

Вас, драги брате, о свему томе обавештавамо у нади на братско разумевање и подршку, како би Истина тријумфовала, и како бисмо остали у духовном и канонском јединству са свима Вама. Стојимо Вам на располагању да Вам пружимо додатна разјашњења и доказе (преписку) у вези са Нашим случајем“.

Сам Артемије, дакле, говори да је он неканонски смењен, и не говори да се СПЦ одвојила од њега због тога што је она јеретичка. Још мање говори да се он одвојио од СПЦ због јереси. Све што каже је да је, како он сматра, неканонски смењен. Никаква прича о „свејереси екуменизма“. Ако се неко од неког одваја због јереси, онда то и каже. Ово би био преседан у Цркви. Артемије не вели васионским епископима (васионски је израз који је користио блаженопочивши Милаш, па га и ја овде ради шале рабим) да је осуђен због православности, нити да је отступио од СПЦ због јереси, па се ни не позива на 15. канон Прводругог цар. сабора, јер и сам зна да тај канон осуђује и свргава свакога ко прави раскол, али не и онога ко се одваја од исповедаоца јереси. Аутоматски, по том канону Артемије и артемити бивају свргнути као расколници.

Такође, ваља приметити ово перверзно идентификовање са Св. Златоустим, јер иако не знам да ли је негде одслужио Јован неку литургију, он није рекао народу да не иде у званичну цркву, никога није рукоположио и никакву паралелну структуру није направио.

СПЦ

[Слика: images-64.jpg]

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
Одговори 


[-]
Podeli (Prikazi sve)
Facebook Linkedin Twitter Digg

Поруке У Овој Теми
RE: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ!!! - Шумадинац - 21-01-2017 12:19 PM

Скочи на Форум:


Корисник(а) прегледа ову тему: 1 Гост(а)