Одговори 
 
Оцена Теме:
  • 1 Гласова - 5 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
ИСТОРИЈА ИЗ КАБИНЕТА КПЈ У 21. ВЕКУ
28-07-2013, 10:02 PM
Порука: #1
ИСТОРИЈА ИЗ КАБИНЕТА КПЈ У 21. ВЕКУ
Мислим да се историја Другог светског рата код нас у будућности мора искључиво писати преко аутентичних и оригиналних докумената којих Богу хвала има превише, а не по наруџбини и методи репринтовања.
Историја Другог светског рата у Југославији званично је написана на Петом конгресу КПЈ 1948. г. у Београду, где је Тито поднео реферат на преко 140 страна – малу историју КПЈ и њено учешће у рату. То је био свети комунистички грал и свако одступање од истог била је јерес.
Тито је за будућност и нараштаје оставио неколико оригиналних фалсификата. Ево само неких.
Први је да је у земљи избио некакав свеопшти устанак народа Југославије против окупатора под вођством КПЈ.
У Македонији а такође и на Косову и Метохији никаквог устајања народа није било, понајмање под вођством КПЈ. Шта више, комунисти су због штетног рада свог представника у Македонији истог искључили из партије. Ако је Кумановски партизански одред од 20 бораца, прецизније илегалаца, могао да подигне целу Македонију против окупатора онда је исти у рангу одреда из Звезданих ратова.
Исто тако, Тито ће 1948. године први пут рећи да је његова ослободилачка војска крајем 1941. године бројала импозантних 80.000 бораца. Испоставиће се да су комунисти од Енглеза добили извештај Милоша Секулића који је овај однео у Лондон 1941. године и где стоји да герилске снаге у земљи у том тренутку – тј. у рану јесен 1941, броје 80.000 устаника.
То су две ствари које ће методом репринтовања бити капиталисане као необориви докази а свако негирање – ревизија прошлости у служби фашизма.
Међутим, почињала је тешка борба са некада моћним заштитником; фаворизовање партије било је преко потребно - у абнормалној мери.
Тако је било некад.
Али, да се историја у двадесет и првом веку и даље пише из кабинета КПЈ, просто је несхватљиво. Ипак, истинито је. То довољно показује још једна у низу књига европских историчара, који би да се баве проблематиком Другог светског рата код нас и који као изгребане плоче понављају исту песму: земља је обезглављена – појављује се јака партија, која ствара јаку војску и која на крају без ичије помоћи побеђује непријатеља.
А заправо је било овако: „КПЈ је била забрањена Законом о заштити државе и под теретом Војно-кривичног закона из 1940; КПЈ није могла да објави рат Силама Осовина па да у истом и учествује као равноправно зараћена страна, јер је у рату била Краљевина Југославија по чијим законима је било какво деловање КПЈ било забрањено“.
Школа немачког историчара Холма Зиндхаусена (учествовао у документарцу Југославија у рату) изнедрила је још једног историјског борца за истину – Мари- Жанин Чалић, Немицу словенског порекла.Ову историчарку нисте могли да сретнете по београдским архивима. Она црпи податке из својих извора – давно написаних и још боље познатих.

Пише Перо Симић:
Љубитељи немачке прецизности и историографске објективности месецима су с нестрпљењем очекивали прошле зиме најављену "Историју Југославије у 20. веку" немачке историчарке Мари-Жанин Чалић. Међу њима је био и писац овог приказа, чију знатижељу су посебно провоцирале три чињенице. Најпре маркентиншка најава, објављена у "Политици", да се Чалићева "сматра пуноправном наследницом славног (немачког историчара) Холма Зундхаусена и његове историјске школе". А још више податак да је ауторка после отцепљења Хрватске и Словеније пружала консултантске услуге немачкој влади, која је била један од (нај)важнијих актера распада бивше Југославије. И била стручни консултант Међународног кривичног суда за бившу Југославију у Хагу.
Стрпљење се исплатило: књига се са закашњењем од три месеца недавно, најзад, појавила у продаји, а што се очекивања тиче утисак је половичан. Истина, књига је у основи уравнотежена, али то се никако не би могло рећи за странице посвећене грађанском рату у Босни и Херцеговини, нити за преседан кога САД и Немачка још од 1999. праве на Косову.
Највише изненађују фактографске омашке готово у свим деловима књиге, недопустиве и за историчаре мање репутације од М-Ж. Чалић.
Рецимо, пише да се Јосип Броз Тито "почетком 1935. вратио у домовину" са обуке у Русији а он је почетком те године отишао на обуку у Русију, док се у Југославију вратио крајем 1936.
На истој страници (157), чак у истој реченици, Чалићева прави двоструки превид. Каже да је "Комунистичка партија Југославије Тита 1937. именовала за генералног секретара", а КПЈ то ни теоретски ни практично није могла учинити, јер је генералне секретаре свих својих секција постављала само Коминтерна. А она Тита није поставила за генсека ни 1937. ни наредне, 1938, већ га је тек почетком 1939. изабрала за "човека за везу" са Југославијом. Генерални секретар је постао тек у јесен 1940.
На наредној страници ауторка тврди да је за југословенске комунисте уочи Другог светског рата "југословенство било не само визија, већ и свакодневна пракса". А једина визија водећих југословенских комуниста тада је била власт и следствено томе слабљење одбрамбених могућности Југославије. О томе речито говори податак да су Тито и његови најближи сарадници и у јесен 1940. и почетком 1941, непосредно пред Хитлерову инвазију на Југославију, позивали своје симпатизере да у југословенској војсци "за најкраће вријеме успоставе своје партијске јединице", које ће "употребити за своје (партијске) војне циљеве". Од југословенских власти је захтевано да "Хрвати, Словенци, Црногорци, Албанци итд. не служе војску изван њихова завичаја" и да их пуштају на "редовна одсуства, нарочито за вријеме неодложних пољопривредних радова".
У једном делу књиге М-Ж. Чалић преузима као непобитну историјску чињеницу податак из Титове ратне и послератне пропаганде да је његова војска 1943. бројала "преко 300.000 људи". Превиђа или не зна да је Титов главни ратни обавештајац Владимир Велебит крајем марта 1943. члановима Штаба 718. немачке дивизије у Сарајеву званично саопштио да Титова војска "броји 50.000-60.000 бораца", а да је крајем 1943. сличну цифру изнео и шеф Оперативног одељења Вермахта, генерал Алфред Јодл. Он је на саветовању у Минхену реферисао да Тито има војску од "око деведесет хиљада људи".
На једној од 490 страница књиге немачка историчарка пише да је "Дража Михаиловић у јуну 1941. написао меморандум „Хомогена Србија", а тај документ није написао он већ адвокат Стеван Мољевић, који се с Михаиловићем први пут срео у мају 1942.
Ауторка затим каже да је у Југославији "комунизам победио сопственим снагама", а и руски и српски и југословенски извори, чак и Титова сабрана дела, показују да је у довођењу Тита на власт у Београду у јесен 1944. учествовало десет пута више Стаљинових него Титових војника!
Чалићева тврди да је Тито крајем септембра 1944. са Виса тајно одлетео у Москву "да би убедио Стаљина да пошаље јединице Црвене армије ради ослобађања Београда", а он је Стаљина молио за нешто друго. Да му пружи "највећу подршку да бисмо могли што прије ријешити питање Србије, које је за нас врло важно, јер од тога зависи коначан успјех" - његово довођење на власт у Београду.
Списак елементарних чињеничних грешака је импресиван.
Помињући Друго заседање Титовог провизорног парламента, АВНОЈ-а, у Јајцу новембра 1943, ауторка каже да су се тада "142 делегата из свих крајева земље прогласили за врховну законодавну и извршну власт" у Југославији, а не помиње податак да су они представљали мањину од 161 одсутног већника АВНОЈ-а. Још мање наводи да је проблем кворума разрешен тако што су одсутни проглашени присутнима, па је тако мањина проглашена за већину!
У другој половини књиге ауторка наводи нетачан податак о томе како су се данашњи Бошњаци изјашњавали 1948, на првом послератном попису становништва. Каже да су се могли изјашњавати као "национално неопредељени" или "муслимански Србин", односно "муслимански Хрват", а истина је да су се изјашњавали као "Срби - муслимани", "Хрвати - муслимани" и "неопредељени муслимани", а македонски муслимани и као "Македонци - муслимани".
Код пописа из 1971. прави нову омашку. Пише да је југословенским муслиманима тада "било дозвољено да се у целој Југославији изјасне као жМуслимани у етничком смислуж", а истина је да су се на том попису они могли изјашњавати као "Муслимани - у смислу народности", а да је две године касније сарајевско "Ослобођење", званично гласило руководства Босне и Херцеговине, у једној полемици са београдским НИН-ом написало да руководство ове републике "не познаје "Муслимане у смислу народности". И да је за њих тај назив увредљив.
Ништа мање није безазлена ни тврдња, лансирана без иједног јединог аргумента, да су пред отцепљење Хрватске од Југославије "Срби у Хрватској испољавали захтев за хегемонијом"!
(Наставиће се)
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
28-07-2013, 10:20 PM
Порука: #2
RE: ИСТОРИЈА ИЗ КАБИНЕТА КПЈ У 21. ВЕКУ
Ко зна шта ли је тек написала о четницима. Ако будем имао времена, написаћу приказ.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
06-08-2013, 11:04 PM
Порука: #3
RE: ИСТОРИЈА ИЗ КАБИНЕТА КПЈ У 21. ВЕКУ
Па Холмова школа и шта очекујеш? Били су оно где их је званична историографија поставила. Наравно, све што је супротно - то је тежња екстремистичке струје у Србији.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
11-08-2013, 01:13 PM
Порука: #4
RE: ИСТОРИЈА ИЗ КАБИНЕТА КПЈ У 21. ВЕКУ
Занимљив и рекао би прилично уравнотежен коментар књиге M.Ж.Чолић, која је успут штампана у Београду, изашао је и у загребачком "Јутарњем листу". Зашто спомињем да је штампана у Београду? Зато што за протекле 23 године од распада заједничке нам државе у хрватским књижарама не можете купити српску књигу, било да је штампана латиницом било ћирилицом. Оваква "прохибиција" српских књига није виђена нигде у свету и када би ја угледао српску књигу у излогу неке хрватске књижаре то би било равно оном "прасету у Техерану"
Како хрватски читаоци не могу доћи до ове књиге, да је сами прочитају и просуде колико вреди, ту је наравно Јутарњи лист да нам то објасни........

Ево шта пише Јутарњи лист :

Многи се данас питају је ли се Југославија уопће требала распасти и јесу ли постојала нека рјешења којима би се избјегле страхоте рата и сви новонастали проблеми. Посљедња реченица у “Повијести Југославије у 20. стољећу” довољно говори сама за себе: “Ништа није било неповратно, ништа неизбјежно.” А једном давно, у другој половици 19. стољећа, Југославија је била утопијска идеја и просвјетитељски идеал, борбени симбол свега напредног, рационалног, хуманистичког и знанственог у борби против биједе и заосталости.
У 19. стољећу Југославија је била еуропски изум, смишљен по тадашњим мјерама западних стратегија развоја и као таква сигурно није била умјетна творевина или барем подједнако умјетна као идеје Италије, Француске или Њемачке. Није постајао никакав отпор оснивању Југославије, чак ни у Хрватској, дапаче према једном тајном плебисциту у Далмацији 1918., чак је 96 посто становништва било за стварање нове државе. Но, да не би било забуне, оснивање Југославије, како тврди М. Ж. Чалић, није било присилно ни нужно. “Југославија је за многе постала шифра за бољи живот у достојанству, миру, слободи и благостању. Нова држава почела је с огромним, еуфористичким надама у будућност”.
Ипак, изгледа да је југославенско уједињење 1918. године дошло заправо прекасно. Срби, Хрвати и Словенци већ су били формиране нације, а од самог почетка није постајао јасан договор што би то требало ујединити нову југославенску нацију: заједнички језик и култура, као у Њемачкој и Италији, или државна традиција, као у Француској. И у том је смислу Југославија можда пропала прије него што је уопће била основана.
Цитирај ову поруку у одговору
12-08-2013, 09:54 PM
Порука: #5
RE: ИСТОРИЈА ИЗ КАБИНЕТА КПЈ У 21. ВЕКУ
Занима ме шта дотична каже који град је први ослобођен у Србији 1941. године.
Цитирај ову поруку у одговору
12-08-2013, 10:12 PM (Последња измена: 12-08-2013 10:12 PM од Милослав Самарџић.)
Порука: #6
RE: ИСТОРИЈА ИЗ КАБИНЕТА КПЈ У 21. ВЕКУ
Ужице.Smile
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
14-08-2013, 08:02 PM
Порука: #7
RE: ИСТОРИЈА ИЗ КАБИНЕТА КПЈ У 21. ВЕКУ
Стварно?
Цитирај ову поруку у одговору
06-09-2013, 01:00 PM
Порука: #8
RE: ИСТОРИЈА ИЗ КАБИНЕТА КПЈ У 21. ВЕКУ
(28-07-2013 10:02 PM)Александар Динчић Пише:  Пише Перо Симић:
...
Чалићева тврди да је Тито крајем септембра 1944. са Виса тајно одлетео у Москву "да би убедио Стаљина да пошаље јединице Црвене армије ради ослобађања Београда", а он је Стаљина молио за нешто друго. Да му пружи "највећу подршку да бисмо могли што прије ријешити питање Србије, које је за нас врло важно, јер од тога зависи коначан успјех" - његово довођење на власт у Београду.
...
Перо у његовом стилу!

Велику замерку је пронашао, није шија него врат.

У ствари цео текст (са мање више, познатим фактима) се "слива" у пар БЕСМИСЛЕНИХ замерки, које потврђују перину (енглеску одбрану) тезу: Тито је Стаљинов.
И негирају Истину: Тито је черчилов.

Значи дајемо оправдану критику (познатих ствари), а затим убацујемо у такву критику, тотално НЕПОТВРЂЕНЕ конструкције, да лансирамо ЛАЖ!

Наравно САМО ЛАЖ остаје читаоцу у подсвести.

То се зове пропагандни материјал.

Да је такав рад са великим ефектима, показује пример (рецимо) ДОС-а, Слобе и тита.

Данас многи људи уопште нису свесни БАНАЛНИХ ИСТИНА!
- да је тито био ЧИСТ диктатор
- да је Слоба био све, само не диктатор
- да је ДОС овде робовласнички намесник страних диктатора

Нису свесни, јер им навире "неко црнило" из подсвести и не да мозгу да правилно функционише.

Ето колико је оваква пропаганда опасна по здравље Народа.
А кад се жеља из подсвести и оствари, имамо учињен и грех, који рађа даљу деструкцију свести.

Рећи ће неко ситнице.
Нису ситнице, већ опасне крупнице. Да неко пише оволики текст са пар глупости које су му и циљ, много то тога показује. А ово од мене, да не мисли неко да перо олајавам што носи ружна одела, исл.

Препоруке Србима:
http://vizantia.info/docs/171.htm
http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vl...Prozor.zip
http://www.svetlost.org/podaci/cujte_srbi_rajs.doc
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
Одговори 


[-]
Podeli (Prikazi sve)
Facebook Linkedin Twitter Digg

Скочи на Форум:


Корисник(а) прегледа ову тему: 1 Гост(а)