Одговори 
 
Оцена Теме:
  • 1 Гласова - 5 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
ИСТОРИЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ
29-02-2016, 12:00 PM (Последња измена: 16-12-2016 03:53 PM од Брада.)
Порука: #29
RE: ИСТОРИЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ
Цитат:Анинхилација Срба: Како је уништена Крајина

Програмирано поништавање дела српског народа (и највећи егзодус једног народа у Европи после Другог светског рата) завршено је у периоду између 2-5. августа 1995 године - када је хрватска војска освојила територију Републике Српске Крајине.
Тако је цивилизацијско варварство изнова себи доделило улогу водећег арбитра у политичкој пракси, поспешено пре свега интересима (америчко-европска коалиција) и ревитализираним историјским анахронизмом (Ватикански холокауст). Интерес САД налагао је залагање за некадашње титоистичке републике (по традицији римокатоличке регије), које су се у процесу сецесије издвојиле из Југославије (Хрватска и Словенија), пре свега због ватиканског патернализма ових регија, а сходно важној улози Ватикана у глобалном процесу распада комунизма.

Такође, политички интерес је налагао и фаворизовање уједињене Немачке као темељне силе спровођења американизације Европе. То је и разлог што је Немачка (како то истиче француски генерал Пиерре-Марие Галлоис у књизи Ле солеил д`Аллах авеугле л`Оццидент,1995) у распарчавању Југославије имала оперативни задатак. Штавише, у оба светска рата Хрвати и Словенци су били савезници са Немачком; У светска рата Срби су, за милитантни германизам, Представљали несаломљив слободарски дух који је понизи Немачку империјалну одмазду. Немачка, тако покусава да у миру (економским и политичким престижом) добије све оно што није могла у светским ратовима. Она диктира услове Европској заједници по свим питањима, па тако и случају признавања Хрватске и Словеније. Постоји и додатни, трауматско историјски разлог интереса немачке политике за Балкан: освајање Истока (Дранг нацх Остен). Несумњиво, америчко несналажење у "балканском лонцу" последица је ослањања политике на Немачку која има своје историјске интересе на Балкану - па је авантура америчког новог светског поретка допринела компромитацији владајуће америчке администрације, унижавању преторијанских УН и фаворизацији демократског хуманисте с бичем - а никако решавању балканског, односно, српског питања. Не мање, Ватикан који цео балкански простор третира као Јужни Илирик и католичку дијацезу, у распарчавању Југославијеје увидео могућност стварања сопственог политичког капитала.

Зато је Ватикан, уз сва патолошка кршења људских права према Србима у Хрватској, признао нову новоусташку (фашистичку) политику хрватског председника Фрање Туђмана, иначе, комунистичког генерала. Политика римокатоличке организације вековима је вршила терор над православним Србима а у Другом светском рату благосиљала геноцид над српским становниством (опширније о томе у књизи из 1987. "Тхе Ватицан`с холоцауст” бy Авро Манхаттан). Немачки генерал Улрицх вон Хассел сматра да је у Независној држави Хрватској (1941 -1944) пострадало на најбестијалнији начин 1,8 Миллионен Сербен” . Зверске злочине починиле су хрватске усташе самостално или као усташе католичко-муслиманске коалиције (Хрвати и муслимани из Босне).

То је разлог најгеноциднијем творевином Рудолф Ј. Римел сматра НДХ ("Поњер,Геноциде анд Масс Мурдер” Њасхингтон Университy,Јоурнал оф пеаце Ресеарцх,вол. 31.Но 1.1994. пп-1 -10).Жестоком прозелетизму Срби су перманенто излагани још од времена папоцезаристичких претензија да се хришћанска Европа претвори у римокатоличку Европу. Сходно таквом програму Сабор у Франкфурту је 794. године осудио одлуке ВИИ Васељнског сабора, а 809. године Сабор у Ахену догматизује јеретике. Историјска православофобија и србофобија римокатоличке организације једини је и разлог што је и у рату Хрвата против Срба 1991 -1995. године, папа имао одлучујућу улогу. О тој савременој "католичкој акцији" документовано сведочи француски публициста Јацqуес Мерлино у књизи "Лес вертигес Yуогославес не сорт пас тоутес боннес а дире" (1993). Међународна заједница је на принципијелно непринципијелан начин решавала права Срба и то једностраном политичим методологијом: прво се Срби доведу у ситуацију да прихвате споразум који гарантује њихова права, а потом тај исти споразум деструира Међународна заједница. То се догодило са Венсовим планом у Републици Српској Крајини, то се понавља са Дејтонским споразумом у Републици Српској. Хронологија политичког живота Републике Српске Крајине најбоље це илустровати фарсичну и волшебну политику Међународне заједнице у решавању југословенске кризе.

Напросто, политички интерес је налагао поништавање права српског народа, у двема републикама бивше Југославије (Хрватска. Босна и Херцеговина), чије су комунистичке и административне границе земље Запада прихватала као државотворне границе католичког народа у Хрватској и муслиманског народа у Босни и Херцеговини. Посебно је Босна представљала, и представља, важно упориште америчке спољне политике. Наиме, САД су ублажавале своју ригидну политику спрам Либије, Ирака и делом Ирана (па тако и периферизирале своју подршку Израелу - моћном антимуслиманском полигону) фаворизујући Босну, то јест потпомажући муслимански фундаментализам. Међутим, историјски анахрони апетити римске папистичке организације и политика интереса довешће Европу и САД у конфронтацију, будући да европске државе не теже, макар и контролисаној исламизацији дела свога континента.

2.

Амерички амбасадор Ворен Цимерман (Њаррен Зиммерман) одговорност за кризу у Југославији приписује Србији иако је "почетак рата" и кризе по речима лорда Карингтона (лорд Царрингтон) обзнанила Хрватска доношењем новог Устава" потпаљујући буре барута".
Да је британски дипломата и координатор Мировне конференције о Југославији (на предлог 12 земаља Европске заједнице од 3. 9.1991.) у праву, потврђује чињеница да су Срби, који више од миленијума живе на територији садашње Хрватске, новим Уставом Хрватског сабора (Загреб. 22. 12. 1990.године) стављени у позицију националне мањине.
Хрватска је Уставом Републике Хрватске проглашена "националном државом хрватског народа".
|То је изазвало талас револта српског становништва, и обзиром на претеће припреме геноцида над Србима, последично условило стварање Републике Српске Крајине.

Хрватски председник Фрањо Туђман (1921) је интелектуално стасао на радовима такозваних "хрватских праваша" и теоретичара Независне државе Хрватске, па није чудно што је његова странка (ХЏ - Хрватска демократска заједница), посегнула за поништавањем права српског народа. Одлуке Хрватског сабора из 1867. године (да је "народ србски с хрватским народом истоветан и равноправан") као и Деклараицију о правима народа и Грађана "Земаљског антифашистичког вијећа народног ослобођења Хрватске" (ЗАВНОХ, 1944. - чији је први члан потврђује да су "хрватски и српски народ у Хрватској били потпуно равноправни") владајућа странка ХЏ је попуно анулирала.
Новим Уставом (1990) такозваним Божићним Уставом "потпаљено је буре барута" јер је проусташка странка Фрање Туђмана адактирала одредбе поменуте Декларације које су ушле у све Уставе Републике Хрватске од 1947. до 1990. године.

Такву ултранационалистичку владу је, међутим, подржала Међународна заједница, па је сва следујућа етничка чишћења, хадезеовске власти прећуткивала. Штавише, Међународна заједница је признала и комунистичке границе некадашњих југословенских република (Декларацијом о Југославији, у Хагу 18.10.1991.) те је зато питање Срба у Хрватској (на Међународној конференцији у Хагу која је почела 7.8.1991. године и била посвећена Југославији) распоређено у делокруг Поткомитета за националне мањине.На тај начин је хрватском председнику Фрањи Туђману омогућено да спроведе завршну анихилацију српског народа у садашњој Хрватској.

Дабоме, уз помоћ Међународне заједнице; о новцу за набавку оружја Хрватске војне одбране одлучује Нил Харис у америчкој амбасади у Бону,иако у Хрватској није угрожен хрватски, већ српски народ.Фрањо Туђман није крио своје намере (24.2.1990. године као председник странке ХЏ, изјавио је да "Независна држава Хрватска није била само пука квислиншка творба и фашистички злочин, већ и израз повјесних тежњи хрватског народа: ) као што није крио ни своја уверења. У својој књизи "Беспућа повјесне збиљности" (1990.) овај квазиисторичар отворено је заступао антисемитизам што ће на каснијим политичким промоцијама искористити за лидерску крилатицу: "Поносан сам што моја жена није ни Српкиња, ни Жидовка".

Нова хрватска држава је одмах преузела симболе раније НДХ, из доба озлоглашеног гаулајтера и злочинца, ондашњег поглавника НДХ Анте Павелића. У повратне србофобичне хрватске државе из Устава избациле српски народ и кренуле у државни терор над њих, спадају и застава "шаховница" монета "куна" и забрана српског писма "ћирилице".

Уплашен за своју будућност пред сенком геноцидног рецидива, српски народ у хрватској регији је приступио самоорганизовању. По победи Фрање Туђмана на вишестраначким изборима у Хрватској (6.5.1990.) Срби формирају "Српско национално вијеће" 25. 7. 1990. које је на основу плебисцита прогласило српску аутономију 30. 9.1990. године. Учестала хапшења Срба, упади хрватских специјалаца у српске градове, забране окупљања српских верника, у обележавању националних празника. драматични сукоби са припадницима хрватске војске и полиције допринели су да се Српска демократска странка (формирана у селу Војнићу, регија Кордун 11.2. 1990.)обрати тужбом Раселовом суду против Републике Хрватске због припрема геноцида над српским народом у Хрватској. Политичка, међуполитичка. лидерска, војна, економска и програмирана међуетничка криза. која потреса другу Југославију, само увећава неизвесност српског народа у Хрватској; на политичкој клацкалици између Београда и Загреба њему се додељује улога жртве. У међувремену специјалци Министарства унутрашњих послова Хрватске покушавају да продру на територију Книна, Петриње, Двора на Уни, Пакраца, Старе Тење, Борова Села, Глине, Плашког, Плитвица током 1990. и 1991. и тако анулирају српску одлуку о аутономији. Срби нису у стању да организују јединствену цивилну заштиту на свеукупној територији где су већинско становништво, па је хрватска војска, и пре издвајања Хрватске из Југославије (8.10. 1991.) починила геноцидни злочин у неколико српских места (Грубишино Поље - Пакрац - Дарувар 22. 8. 1991. Госпић - 4. 9. 1991.).

Као одговор на државни терор српски народ је прогласио на Уставотворној скупштини у Книну 19.12.1991. Републику Српску Крајину својом државом. Република Српска Крајина успоставила је своју самосталност (територија, народ, власт, судство, просвета, здравство) пре међународног признања Хрватске (Европска заједница је признала Хрватску и Словенију за самосталне државе 15.1.1992. у чланство ОУН Словенија,Хрватска, Босна и Херцеговина су примљене 23. 5. 1992. године). Хронологију политичког субјективитета Републике Српске Крајине истичемо само зато да би се јасније предочило да Хрватска у време међународног признања није имала никакву контролу над српским територијама. А та је територија обухватала делове регија Далмације. Крајине. Лике, Кордуна, Баније, Западне и Источне Славоније, Барање и Срема - што је у ствари највећим делом простор на коме су Срби уживали сва самостална права у оквиру некадашње Војне крајине (1522-1881.).

Спровођење државног терора над Србима у Хрватској убрзо је допринело да сукоби 1991. године прерасту у прави рат, и то пре распада друге Југославије. Хрватска је 5.12. 1991. године опозвала Стјепана Месића из Председништва Југославије (изабран на место председника већ увелико дезоријентисане Социјалистичке Федеративне Републике Југославије 1. 7.1991. под притиском Европске заједнице) који је свој политички допринос окарактерисао речима: "Мислим да сам обавио задатак. Југославије више нема". Несумњиво манипулисање око трајања Друге Југославије представља праву политичку маскараду. Уосталом, није ли чињеница да је амерички Сенат (17. априла 1991.) усвојио Резолуцију 106 у којој се образлаже забринутост због нестабилне ситуације у Југосалвији од председника САД је тражено да у случају војног удара у Југославији одмах суспендује војно-техничке бенефиције. Такође, 13. маја 1991. године Паневропска унија, на челу са Ото фон Хабзбургом (Отто вон Хабсбург), писмом обавестила председника Скупштине Словеније да је Унија предложила Европској заједници да призна независност Словеније и Хрватске. Истовремено у јеку распарчавања Југославије и поларизовања политичке и националне кризе државни секретар САД (на крају посете СФРЈ, 21.6.1991.) изјављује да САД подржавају "целовиту и демократску Југославију" понављајући закључке из Декларације Европске заједнице према којој "уједињена демократска Југославија" има велике шансе за интеграцију у Европу.
Колико су овакви ставови били политички неодмерени и део еквилибристичког сценарија потврђују: медијски геноцид над Србима, позив папе Јована Павла Другог да се 800 милиона католика моле за спас Хрватске, а потом економске санкције за српски народ од Републике Србије и Републике Црне Горе, као и Резолуције Савета безбедности. Прва Резолуција Савета безбедности 713, од 25. 11. 1991. (која долази после напада хрватских војних снага на село Мирковце 22. 7.1991.) биће основа за све будуће политичке конструкције у решавању "српског питања". У параграфу 8, Резолуције 713, децидирано стоји да "територијални добици и промене граница наметнутих силом у оквиру Југославије" неће бити признати. Према томе,већ тада се не ставља акценат на гарантовање међународних граница СФРЈ (која је и потписник тих начела у Хелсинкију 1975.) већ, у ствари, на административне границе. Прикривена, а дугорочна политика евроамеричке коалиције је, овим почетним актом, утврђивала границе бивших југословенских република, како би српске етничке територије уступила новоуспостављеним сецесионистичким држава. Разумљиво, промене граница уз примену силе од стране Хрватске ова Резолуција неће узимати у обзир. То значи да се одлука српског народа на самоопредељење неће уважити као што се под "силом" неће сматрати промена граница од стране Хрватске.

Из овога јасно следи да су УН темељном Резолуцијом 713 одлучиле да изврше узурпирање српског етничког простора, што се и догодило са Републиком Српском Крајином, у оквиру хрватске регије. После Женевског споразума (23.11.1991.) на коме су се Хрватска и Југославија сагласиле о разграничењу САО Крајине и Хрватске и на коме је прихваћен Венсов план (Ванце план) 27.11. је донета Резолуција 724. Симулација једнаких аршина за стране у сукобу потврђена је у пракси. Наиме, у параграфу 5. ове Резолуције (која се ослања на параграф 6. Резолуције 713) образложена је одлука о обавезном ембаргу на наоружавање свих страна у бившој СФРЈ. Па, ипак, УН су помогле да се католици из Хрватске и муслимани из Босне неограничено снабдевају свим врстама оружја.
Међународна активност за поништавање Републике Српске Крајине посебно је ажурна током 1992. године иако су регуларне хрватске трупе починиле стравичне злочине над српским становништвом, у појединим регијама, спроводећи програмирано етничко чишћење. Српски сабор (кога представљају академици Павле Ивић и Василије Крестић и историчар Војин Дабић) односно Информативни центар Срба 31. октобра 1992. године приредио је Извештај о прогону и страдањима српског народа у Западној Славонији (28 страна + четири карте), нашто је међународно јавно мњење одговорило диригованом ћутњом. Венсов план је замишљен наводно као праведно решење и покушај да се злочини хрватске војске периферизују. Али, по добијању сагласности за примену Венсовог плана (прихваћен под притиском београдског режима на Скупштини републике Српске Крајине 9. 2. 1992. године) следила је једна по једна акција, које ће га, програмирано, миноризовати. Прилагођавањем следујућих Резолуција испуњавали су се хрватски интереси, поништавајући историјско, фактичко и државотворно право Републике Српске Крајине. Политика реалности замењена је политиком симулације и фактором времена: требало је трошити политичку вољу српског народа, без видних резултата, и полако уводити тај исти народ у апатију, а повремененим хрватским ритуалним убиствима српских цивила цео народ уводити у осећај извесне безизлазности.

То значи да је Венсов план само привидно Србе доводио у равноправан положај одлажући у првој тачки став о непрејудицирању политичког решења. У свим осталим захтевима Венсов план је за Хрватску осигурао вантериторијални статус и то:
1. Војска УН не чува српску границу.
2. Разоружава се само српска војска.
3. Обавезују се Срби да врате избеглице - Хрвате са територије Републике Српске Крајине, док Хрватска не подлеже истој обавези иако је са своје територије протерала много већи број Срба.
4. УНПРОФОР (чије су снаге основане Резолуцијом 743 од 21.2.1992.) и посматрачи Европске заједнице имају задатак контролисања једино српске стране.
5. Хуманитарна помоћ је требало да долази у Крајину тек уз "одобрење владе у Загребу" па се та акција сводила на помоћ искључиво Хрватској.

Последично, војска Републике Српске Крајине, је предала тешко наоружање УНПРОФОР-у, који је "преузео" обавезу да спречи упад хрватске војске на српску територију. Међутим, УНПРОФОР, смешта своја седишта у Книн и друга места у дубини српске државе, показујући да неће чувати крајинску границу.
Јасно уочавајући да Венсов план латентно гура Србе у постепену катастрофу, Свети архијерејски Сабор Српске православне цркве издао је Саопштење (17. јануара 1992.) о праву српског народа на самоопредељење - очекујући веће и примереније гаранције српском крајинском народу. На жалост, гарантије су биле равне мере Венсовог плана, што је хрватска војска користила, настављајући са војним упадима, масовним убиствима и диверзантским акцијама.
Србима је подваљено и Резолуцијом 762 (од 30. 6.1992.) чији су саставни део представљала и документа. Овом Резолуцијом "уводе се ружичасте зоне" и она је уследила након агресије хрватске војске на међуречје Крке и Чиколе (Миљевачки плато), Република Српска Крајина је значи, у време заштите Уједињених нација, била изложена геноцидним погромима.
Хрвати су најављивали етничко чишћење по принципу "спржене земље" како су то већ учинили са 4.118 српских домаћинстава (крајем 1991.) у Западној Славонији. Резолуција 762. донета је, наводно, против Хрватске и масакрирања почињеног на Миљевачком платоу у Далмацији 21. јуна 1992. године, док се у ствари овом Резолуцијом, Савет безбедности отворено сврстао на хрватску страну. Чланом 3 је захтевано да се хрватска војска повуче са Миљевачког платоа (што је она и учинила), али су Хрвати војску заменили јаким милицијским снагама, чак увели администрацију и евидентно продужили са окупацијом. Тешко оружје Републике Српске Крајине било је ускладиштено и под међународном контролом, па никаква већа војна интервенција (за повратак отете територије) није била могућа. Евроамеричка политичка администрација је сматрала да је Хрватска позитивно одговорила на Резолуцију 762. јер та Резолуција и није предвидела повлачење хрватске полиције.
Да би се ублажила Хрватска агресија на Крајину и ОУН чланом 4. исте Резолуције тражи да се "из Хрватске повуку и разоружају заостале снаге Југословенске народне армије": ово је доследно спровођена и продужавана фарса са војском располућене ЈНА, слично истоветним захтевима из Резолуције 752. када се захтевало да се војска ЈНА и делови Армије Републике Хрватске повуку из Босне и Херцеговине.
И тада је реаговано након масакра који је војска Хрватске извршила 26.3.1992. (Босански Брод) и 3.4.1992. (Купрес) над Србима у другој држави- Босни и Херцеговини.
Иако су и том приликом декларативно, обе војске једнако третиране, хрватска војска је остала да у коалицији са муслиманском армијом покуша да угуши организовање српског народа у Босни и Херцеговини. У пратећим документима Резолуције 762 захтева се и повратак протераних Хрвата из Републике Српске Крајине али се - опет ни речју не помињу бројнији протерани Срби из Хрватске. У пратећим документима је садржано и невешто објашњење зашто неке територије РСК постају "ружичасте зоне" (а што конкретно значи укидање макар и наводне заштите тих територија од стране УН). Занимљиво је да се "ружичасте зоне" поклапају са деловима РСК који су по њу од виталног значаја. Између осталих, то су области око језера и хидроцентрале Перућа, око Масленичког моста, затим плодних делова Равних котара, онда око Крњака близу Карловца, те житарских делова у Банији и богатих предела према индустријском граду Сиску. Шта је то у ствари значило? Несумњиво, озбиљно поништавање Венсовог плана, јер је тачком 9. тог плана било предвиђено да се граница заштићених зона ОУН повуче са представницима хрватске и српске стране. Напротив, Резолуцијом 762 Савет безбедности је ставио ван снаге ову одредбу Венсовог плана. Проглашење "ружичастих зона" Савет безбедности је правдао тиме што је то земљиште припадало општинама (у време постојања Социјалистичке Федеративне Републике Југославије) чији су центри у Хрватској: Сињ, Шибеник, Задар, Карловац и Сисак. Даљне поништавање Републике Српске Крајине следе и наредне резолуције, делујући по принципу "корак по корак" додуше у сложенијем политичком комплоту, јер се резолуцијама припремао терен за поништавање обе српске државе настале распадом Титове Југославије (Република Српска Крајина и Република Српска).
Тако је крајински православни народ, изузев геноцидним намерама хрватске католичке државе, подвргнут пресији евроамеричке коалиције, којаје упорно тражила начин, пут и решење да државу крајинских Срба дефинитивно ампутира.

У том смислу не чуде ни котнрадикторни ставови првог човека инструментализованих Уједињених нација.
Иако је Бутрос Гали (Боутрос Боутрос Гхали) 4. 2.1992. изјавио да на територији под заштитом УН неће важити хрватски закони, Резолуцијом 769, од 7. августа 1992. године Савет безбедности потпуно игнорише Србе у Крајини. Позивајући се у тачки 4 из Извештаја Генералног секретара (и тачке у Извештају од 14 до 15) Савет безбедности захтева успостављање хрватске полиције и царине на граници између Републике Српске Крајине и Савезне Републике Југославије те између Републике Српске Крајине и Републике Српске. Ерго, то је подразумевало делом и примену хрватских закона на граници. Доследно примењујући стратегију "топло-хладно" УН ће, опет, по агресији републике Хрватске на Равне котаре (22. јануара 1993.) изгласати нову Резолуцију.

Потребно је истаћи да је неоусташки напад демократске и европеизиране војске Фрање Туђмана починио неописив масакр у Равним котарима, који су се налазили под заштитом Уједињених нација.

Запоседајући српске територије ова војска ксенофобичних крсташа масакрирала је све живо на шта је наишла, сравњујући са земљом српска села, српске светиње и српска гробишта. Као одговор на ову дириговану "католичку акцију" хрватске државе, доноси се Резолуција 802 (од 25. јануара 1993.) којом се тражи повлачење хрватских снага из Равних котара. Ова политичка рашомонијада није више ни најдобронамерније могла разуверети у планове дискредитованих Уједињених нација. Напросто, Резолуција није могла да се реализује баш зато што је њена правна поука у супротности са одлукама Резолуције 762, које нису обеснажене ни једном новом резолуцијом. То значи да је Резолуција 802, донета иако правно није била ваљана, иако је поништавају одлуке Резолуције 762. Једноставно није било могуће уважити члан 1. Резолуције 802 којим је захтевано да се хрватска војска "повуче из зона под заштитом Уједињених нација". А није било могуце извршити овај захтев стога што су подручја која су била окупирана (Равни котари) припадала такозваним "ружичастим зонама" - а оне се, сходно Резолуцији 762, нису сматрале зонама под заштитом УН.

Најзад, Резолуцијом 815 од 30. 3. 1993. године Савет безбедности се јасно изјаснио за поништавање Републике Српске Крајине. У тачки 5. се утврђује да су "зоне под заштитом УН интегрални део републике Хрватске" чиме се прејудицира политичко решење.
То је значило непризнавање постојања Републике Српске Крајине и коначно рушење плана Сајруса Венса (Сyрус Ванце). Даљни преговори нису имали за циљ решавање једног сложеног политичког процеса какви су српско-хрватски односи већ одржавање перманентног притиска на владу РСК да, слично Југославији, подржи спровођење у живот релевантних резолуција Савета безбедности. То се поновило и на разговорима у Женеви, када је делегација Републике Српске Крајине тражила успостављање своје администрације на свим окупираним територијама и повратак протераних Срба. Уместо ранијих захтева политичког лукавства. представници дипломатског либерализма су се служили диктатом.
Тако је 6. априла 1993. године Лорд Овен (Давид Овен) "присиљавао делегацију РСК да потпише споразум по којем би сву управу над подручјима која је Хрватска окупирала 21. јуна 1992. и 22. јануара 1993. године преузеле Уједињене нације" (С. Јарчевић, Лексикон историјског бешчашћа 1996). Разумљиво, до споразума није дошло, без обзира на лорда Овена и његову учесталу крилатицу "Потпишите већ једном, тај проклети споразум".
За британског лорда споразум је био само потпис на папиру, за народ Републике Српске Крајине то би представљало беспризорну капитулацију. Губећи политичку меру, Савет безбедности је посегнуо за аргументом моћи кажњавајући свеукупни српски народ који није био у рату са Саветом безбедности.
Примењивањем блокада и ембарга ревитализиран је Хелмс-Бартонов закон (америчко кажњавање карипских народа) који се, међутим, у свему противи међународним принципима. Па, ипак, по директиви САД, Савет безбедности је 17.4.1993. године усвојио Резолуцију 820. која пооштрава санкције против Србије и Црне Горе, то јест Савезне Републике Југославије (Треће Југославије у овом веку).

Рат против српских земаља је настављен мимо норми међународног права, како се то чинило и све време распада комунистичке Југославије спрам српског народа. Југославији је - Резолуцијом 820. - забрањена свака врста саобраћаја ван своје територије и пловидба се није могла вршити у међународним водама и реком Дунавом. Чланом 12. уведене су тоталне санкције (чак и хуманитарна помоћ), према Републици Српској Крајини и Републици Српској.
Принципијелној у непринципијелности евроамеричкој заједници и УН није сметало да Резолуцију 820 примени и на Републику Српску Крајину иако су тим чином признали сувереност Републике Српске Крајине.
Једноставно, процес разупирања свесрпског народа се морао финализовати, без обзира на правне нонсенсе и огрешење о демократска начела и међународно право. Тако је Резолуција 820 постала ругло Савета безбедности који се опсесивно упирао да поништи Републику Српску Крајину,а овом Резолуцијом јој признао државнички субјективитет. Наиме, Повеља УН предвиђа санкције само према сувереним државама, а Савет безбедности је признао нешто (Република Српска Крајина) што се трудио да негира свих ранијих година.

Како ова политичка порнографија није никог забрињавала, наставило се са притисцима на Републику Српску Крајину, да потпише споразум о властитој смрти.

Почетком јула 1993. године сателитску улогу тумача у убеђивању Срба да неминовни пораз треба да прогласе победом (поништавање РСК) преузела је Русија. Очекивало се, обзиром на традиционално пријатељске односе ова два народа да ће руска мисија окончати за Запад проблем Републике Српске Крајине и тиме можда добити неки поен у поражавајућој улози политичког аутсајдера. Западне аналитичке службе су за веру у добар исход имале два разлога: прво, руска мисија (као православна мисија) неће бити дочекана као страна која ултимативно диктира услове и - друго, руска мисија је морала да штити интересе Запада, јер су Русији (на име саучесништва) отписивани дугови и давана економска помоћ.
Данас се са сигурношћу може констатовати да је Русија, на штети нанетој српском народу, зарадила око 435 милиона долара (од отписивања зајма до економске помоћи). Штавише, дугови Русије (те зајам до 1992. године) који су износили 110 милијарди долара су репрограмирани, како Русија не би ставила вето у Савету безбедности. Руска мисија коју је предводио заменик министра иностраних послова, Ћуркин, обећавала је да ће приморати Републику Хрватску на сарадњу (економску, саобраћајну), са Републиком Српском Крајином - као и да се тачка 12. Резолуције 820 (о блокади РСК) неће више примењивати. То је био предлог споразума који се влади РСК чинио сасвим реалним, и без мајоризације.
Тако је и дошло до дуго очекиваног споразума (15. и 16. 7. 1993.) у Ердуту који су потписали представници истог ранга, министар иностраних послова РСК и министар трговине Републике Хрватске. Главне одредбе Ердутског споразума подразумевале су да се припадници хрватске војске повуку са окупираних подручја, да на тим територијама контролу има полиција УН, да Срби и Хрвати у односу 50-50% користе мост Масленицу, аеродром у Земунику и хидроелектрану Перућу, те да експертске групе припреме елаборате за остале привредне делатности (производња струје у Обровцу, снабдевање водом хрватског дела Далмације).
Тим пре чинило се да ће Ердутским споразумом антисрпска политика прерасти у политику реалности и демократских начела која прокламују земље моћи и утицаја. Већ и зато што је Резолуцијом 847 Савет безбедности (30. јуна 1993.) то најавио, док је у председничком саопштењу Савета безбедности. од 30. јула 1993. у другом пасусу поздрављено потписивање Ердутског споразума. У овом случају само је замењен ред потеза: раније је хрватска агресија претходила резолуцијама, а сада је један споразум претходио инквизиторској одлуци. Туђман је, договорно са инструкторима профитократије, одбио примену Ердутског споразума, а Савет безбедности (коме је овај споразум значио сондирање стања политичке воље народа РСК) донео Резолуцију 855 (9. 8.1993.) захтевајући од Југославије да прихвати посматраче на Косову, Рашкој области (Санџак) и у Војводини.

Очито, улогу хрватског инквизитора преузео је Савет безбедности у пројекту разсрбљавања, разправослављења и раздржавотворења српског национа у целини. Новина у односима Хрватске и Републике Српске Крајине састојала се, у овом периоду, у томе што су Хрвати (по налогу Међународне заједнице) тражили модалитете новог споразума - истовремено настављајући са масовним убиствима, паљевинама, и затирањем српског становништва кога су наводно, од агресије чували припадници Уједињених нација.

Тако је Хрватска понудила Републици Српској Крајини нацрт новог спораузма 8. 9.1993. а по начелу "психолошког шока" у политици, исте ноћи и наредног дана (9. 9. 1993.) извршила масакр у Медачком џепу. Након што су припадници хрватске војске потпуно опљачкали па уништили једанаест српских села (на такозваном "Медачком џепу") која су била под заштитом УН, УНПРОФОР је интервенисао код владајућег режима у Београду (Југославија) и представника владе у Книну (Република Српска Крајина) да Срби не проширују ратна дејства.
Влада РСК је одбила цинични захтев УНПРОФОР-а и проследила захтев министру одбране и команданту Главног штаба (генералу Милету Новаковићу), да освоји окупирану територију. Пијун београдског режима, командант Главног штаба, не само што није извршио ово наређење већ је потписао Споразум на коме је УНПРОФОР инсистирао, а по коме се "српска војска и наоружани војници неће враћати у подручје Медака, када се повуче хрватска војска".

У даљем осипању хомогенизације Републике Српске Крајине Савет безбедности и Хрватска су се одлучили за традиционалну и успешно опробану методологију. Наставак етничких чишћења следиће резолуције које су обавезивале једино српску страну.

У периоду између 9. и 17. 9. 1993. године Хрвати ће наставити са етничким чишћењем починивши нечувене злочине у насељима Дивосело, Читлук и Почитељ, али и у још девет мањих села. Убрзо је уследила Резолуција 871 од 4. 10. 1993. само сада без освртања на злочине Хрвата у Лици.
Првим чланом ове Резолуције, брише се валидност Републике Српске Крајине јер се делатност УНПРОФОР-а дели по територијалном принципу: УНПРОФОР у Хрватској, УНПРОФОР у Босни и Херцеговини, и УНПРОФОР у Македонији. И више од тога: чланом 2 се истиче забринутост због напада унутар Хрватске (!?). То значи да се, Резолуцијом 871 прећуткују напади хрватске војске на зоне под заштитом УН, као што се прећуткује да хрватска регуларна војска (у коалицији са муслиманима) ратује у суседној Босни и Херцеговини против Срба. И не само то: Хрватска се (истим чланом ове Резолуције) награђује јер "осигурава поштовање и територијални интегритет Републике Хрватске".
Скупштина Републике Српске Крајине одбацила је Резолуцију 871 и у целини и донела Декларацију о одбацивању Резолуције. Резолуцијом 871 Савет безбедности је јасно давао до знања којим правцем ће ићи политика евроамеричке коалиције у поништавању Републике Српске Крајине. Потпуно се одустало од тражења средњег решења и видно се припремала погодна ситуација за дефинитивно етничко чишћење Срба РСК. То су, уосталом, потврдиле и све резолуције, од којих ни један није донета против Хрватске, без обзира на доследна државни терор над Србима у Хрватској и етничка чишћења у рубним деловима РСК.
Један једини документ у УН (извештај Бутроса Галија пред Саветом безбедности од 15. маја 1993. године) сведочи о тешком положају Срба у Хрватској. Само у том документу се признаје да је Хрватска, од 18.3.1993. протерала око 251.000 Срба, који су се склонили у Републику Српску Крајину и Савезну Републику Југославију.

Период 1994. године представља "напор" Међународне заједнице да изнађе прави модалитет за поништавање РСК. Две политичке сесије (загребачка и лондонска) Загребачки споразум о прекиду непријатељстава (29. 3. 1994.). Па, ипак, време се није трошило нити на потврђивање споразума нити на резолуције, јер се сценарио распада РСК знао али се чекало на разраду модалитета. Зато 1994. представља административни интеррегнум у званичним односима Међународне заједнице са Републиком Српском Крајином.
У овом периоду много се више пажње посвећује режиму у Београду који показује све већу кооперативност у односу на америчку администрацију. Програмираним избором владе РСК и парламента режим у Београду контролише. диктира и усмерава политику РСК, остварује тројну власт (цивилну, војну и полицијску) и криминализира привредни и друштвени живот. То је и разлог што ова влада РСК није успела да спроведе део захтева из Загребачког споразума, односно да на бившу окупирану територију пошаље своју полицију и организује власт. Са порастом дестабилизације у РСК и притисцима споља на све српске земље ушло се у 1995. годину коју је Међународна заједница проценила као тачку финализације поништавања, увелико гетоизиране Републике Српске Крајине.

Корак ка притвореној решености дефинитовног уништења најзападније српске државе на словенском делу Балкана одвијао се на два плана: показивањем воље да се друга српска држава у регији Босне и Херцеговине (Република Српска) доведе у равноправан положај са преосталим ентитетом у истој регији (муслиманско-католичка коалиција) и показивањем решености да се Република Српска Крајина збрише са историјске и политичке карте Европе. Отуда је и нормално што Резолуције 981 од 31.3.1995. године представља врхунац непријатељске политике УН
против Срба.
Овом резолуцијом се Венсов план апсолутно анулира, па се територија РСК више не сматра простором под заштитом војних снага ОУН. Тако се, без сагласности српске стране, тачком 2. Резолуције 981 укида УНПРОФОР и оснива "Операција за повратак поверења у УН".
То је био сигнал за агресију на целу Републику Српску Крајину пошто она није више била под заштитом Уједињених нација. Хрватска се одлучила да предвоји РСК па као свој стратешки циљ одабрала област Славоније. Разлог треба тражити пре свега, у доследном политичком прагматизму. Како је Хрватска "покривена" медијском кампањом против Срба - у време рата у Источној Славонији за град Вуковар - у периоду од 1. 8. до 20. 9. 1991. године несметано спровела већим делом етничко чишћење Славоније, онда је сада требало довршити са осталим Србима како би Славонија (попут других регија на којима живе Срби) била препрограмирана у област етнички чисте Хрватске.
Наиме, према уредним обавештењима УНПРОФОР-а хрватска европапистичка солдатеска је током 1991. године сравнила са земљом 286 српских села.

Предраг Р. Драгић Кијук

Ово је само половина текста, наставак:

https://www.google.rs/url?sa=t&rct=j&q=&...oe4VjUbYPw
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
10-03-2016, 10:09 PM (Последња измена: 10-03-2016 10:11 PM од Брада.)
Порука: #30
RE: ИСТОРИЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ
Особа коју у Хрватској предлажу за новог министра "бранитеља" је Милјан Бркић звани Васо, освједочени српски крвник .

Цитат:Тога дана су хрватске оружане снаге на превоју Мали Алан у близини осматрачнице Унпрофора, у заштићеној зони, мучки и из заседе убили и измасакрирали 21 припадника Српске војске Крајине са подручја Грачаца. Велебитска драма остала је у сени равнокотарске трагедије. Домаћи и страни медији једва да су и забележили догађај, али он је ипак остао у сећању оних који су директно или индиректно били укључени, која су непосредно по дешавањима забележили активисти "Веритаса".
Из Грачаца према превоју, у помоћ нападнутим саборцима, кренуло је 30 припадника СВК распоређених у два камиона. Пут којим су се кретали био је удаљен три до четири километра од хрватских положаја. Прошли су, као и увек, поред осматрачнице Унпрофора. Овај пут унпрофорци их нису ни зауставили ни пратили као што су то раније радили, али су их снимали камером.
На око 500 метара иза осматрачнице упали су у заседу. Истовремено је почела паљба на оба камиона. Деветорица су успели искочити на супротну страну и пробити се до команде на Руци. Међу њима су били Драган Ђурић, коме је у камиону остао брат Ђорђе и Дамир Бркљач, коме је у камиону остао отац Дане.

Повративши се из шока кренули су на место упада у заседу да се распитају шта је са осталима из нападнутих камиона. Ни они, ни помоћ која је у међувремену пристигла нису могли проћи до места напада пошто им то нису дозвољавали унпрофорци, који су са два камиона препречили цесту.

Поред осматрачнице, такорећи пред очима унпрофораца из снајпера је убијен Миленко Мандић, који је био у групи која је кренула у помоћ нападнутим саборцима у камионима. Драган и Дамир тога дана нису дознали шта им је са братом и оцем и осталим саборцима.
Сутрадан су унпрофорци својим камионом у Грачац довезли остале из нападнутих камиона. Сви су били на броју - њих 21. Били су у пластичним врећама. Ни рањених ни заробљених.
Драган је међу лешевима пронашао брата Ђорђа: "Једва сам га препознао. Има рану од метка у близини препоне. Лобања размрскана. Кичма сломљена. У руци стиснута земља и трава. Гледам и друга тела. Скоро сви поред рана од метака имају разбијене лобање. Закључујемо да су их рањене мучили. То доказује земља и трава у шаци мог брата Ђорђа".
Дамир није ишао на идентификацију: "Нисам имао храбрости. Уместо мене отишао је ујак. Пренео ми је да је мој отац Дане био лакше рањен у ногу, али да му је нос био одсечен, на леђима урезан крст, а врат пресечен. Заклали су га".
Преглед и идентификацију велебитских жртава забележила је и камера Милорада Терзића. Касније је снимак предао "Веритасу". Једном сам га погледао, а то што сам видео никада нећу заборавити. Из отворених врећа цури крв која се цеди из убодних рана, пререзаних вратова, одсечених удова, носева и полних органа. Највише је размрсканих лобања.

Међу лешевима и једно женско тело на којем се види прострелна рана на левој натколеници и расекотина на десном рамену, те тешка повреда чеоног дела главе, која је, према констатацији присутног лекара, нанесена ударцем тупим предметом и директни узрок смрти. Тело припада двадесетшестогодишњој болничарки Душанки Гаћеши. На рукаву њене униформе јасно се види знак Црвеног крста.
Веће за ратне злочине у Београду крајем 2006. покренуло је преткривични поступак за злочин на Малом Алану и наредне године све прикупљене доказе доставило хрватском правосуђу, које још води истрагу против "Непознатог Неког". Ако до сада нису знали ко је извео ту акцију, сада знају.


о будућем хр. министру
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
21-04-2016, 11:51 AM (Последња измена: 21-04-2016 11:52 AM од Брада.)
Порука: #31
RE: ИСТОРИЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ
Смрад је причао глупости и продавао маглу народу, исто као и данас. Нажалост из Србије је стизало и то. Шешељ Тужан .
Треба послушати какве басне он прича војницима. Права је трагедија што је такав један манијак и лакеј уопште дошао у позицију да се обрати (и то као ауторитет) борцима за голи живот и рођену земљу. Које су то приче . . . новчана помоћ, он ослободио Вуковар, префарбава шљемове, дјели лекције у Далмацији о Далмацији . . . човјек без образа и морала:




Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
21-04-2016, 01:18 PM
Порука: #32
RE: ИСТОРИЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ
Агенат.

Када виђех витешку невољу
забоље ме срце, проговорих:
"Што, погани, од људи чините?
"Што јуначки људе не смакнете?
"Што им такве муке ударате?"
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
21-04-2016, 01:36 PM
Порука: #33
RE: ИСТОРИЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ
(21-04-2016 11:51 AM)Брада Пише:  Смрад је причао глупости и продавао маглу народу, исто као и данас. Нажалост из Србије је стизало и то. Шешељ Тужан .

У Србију је дошао из Босне. Као и Вучић.

"Не бојте се Турака је мало, а нас је много, они се бију за господство, а ми за Слободу, да можемо данути душом" - Карађорђе Србима пред ослобођење Баточине марта 1804. године
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
21-04-2016, 02:15 PM
Порука: #34
RE: ИСТОРИЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ
(21-04-2016 01:36 PM)Николај Пише:  
(21-04-2016 11:51 AM)Брада Пише:  Смрад је причао глупости и продавао маглу народу, исто као и данас. Нажалост из Србије је стизало и то. Шешељ Тужан .

У Србију је дошао из Босне. Као и Вучић.

Не буди параноичан и не прави се паметан. Из Србије је стизала помоћ а поред ње и овај гад.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
21-04-2016, 02:18 PM
Порука: #35
RE: ИСТОРИЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ
(21-04-2016 02:15 PM)Брада Пише:  
(21-04-2016 01:36 PM)Николај Пише:  
(21-04-2016 11:51 AM)Брада Пише:  Смрад је причао глупости и продавао маглу народу, исто као и данас. Нажалост из Србије је стизало и то. Шешељ Тужан .

У Србију је дошао из Босне. Као и Вучић.

Не буди параноичан и не прави се паметан. Из Србије је стизала помоћ а поред ње и овај гад.

Довољно сам паметан да не морам да се правим.

Знамо сви на шта си мислио.

"Не бојте се Турака је мало, а нас је много, они се бију за господство, а ми за Слободу, да можемо данути душом" - Карађорђе Србима пред ослобођење Баточине марта 1804. године
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
21-04-2016, 05:58 PM
Порука: #36
RE: ИСТОРИЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ
(21-04-2016 11:51 AM)Брада Пише:  Смрад је причао глупости и продавао маглу народу, исто као и данас. Нажалост из Србије је стизало и то. Шешељ Тужан .
Треба послушати какве басне он прича војницима. Права је трагедија што је такав један манијак и лакеј уопште дошао у позицију да се обрати (и то као ауторитет) борцима за голи живот и рођену земљу. Које су то приче . . . новчана помоћ, он ослободио Вуковар, префарбава шљемове, дјели лекције у Далмацији о Далмацији . . . човјек без образа и морала:





Каква слина је овај Шешељ!

Каже неспособни официри, али нису комунисти?!

Па ко их је школовао, дао им чинове и поставио на функције, питам се...

Удар нађе искру у камену / без њега би у кам очајала!
https://youtu.be/TnX9n43wnO8 || https://youtu.be/lIi6rlVULaU || https://www.youtube.com/watch?v=hV0pEPDWn1o
Нису Срби као што су били / лошији су него пред Косовом / на зло су се свако измјенили
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
22-04-2016, 12:28 AM
Порука: #37
RE: ИСТОРИЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ
(21-04-2016 01:36 PM)Николај Пише:  У Србију је дошао из Босне. Као и Вучић.

Дошао? Зар Вучић није рођен у Србији?

Када виђех витешку невољу
забоље ме срце, проговорих:
"Што, погани, од људи чините?
"Што јуначки људе не смакнете?
"Што им такве муке ударате?"
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
22-04-2016, 01:30 PM (Последња измена: 22-04-2016 01:33 PM од Громовник.)
Порука: #38
RE: ИСТОРИЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ
Не, рођен је у Бугојну. Баш је пре неки дан на ТВ показивао порушене и спаљене куће своје породице.

Удар нађе искру у камену / без њега би у кам очајала!
https://youtu.be/TnX9n43wnO8 || https://youtu.be/lIi6rlVULaU || https://www.youtube.com/watch?v=hV0pEPDWn1o
Нису Срби као што су били / лошији су него пред Косовом / на зло су се свако измјенили
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
23-04-2016, 03:26 PM
Порука: #39
RE: ИСТОРИЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ
(21-04-2016 01:36 PM)Николај Пише:  
(21-04-2016 11:51 AM)Брада Пише:  Смрад је причао глупости и продавао маглу народу, исто као и данас. Нажалост из Србије је стизало и то. Шешељ Тужан .

У Србију је дошао из Босне. Као и Вучић.
Прецизније из Херцеговине. Мислим да Вучић није рођенн у Бугојну, него у Србији.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
23-04-2016, 04:52 PM
Порука: #40
RE: ИСТОРИЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ
Колко и ја знам тако је. Поријеклом из Бугојна, али рођен у Србији.

Када виђех витешку невољу
забоље ме срце, проговорих:
"Што, погани, од људи чините?
"Што јуначки људе не смакнете?
"Што им такве муке ударате?"
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
23-04-2016, 07:01 PM
Порука: #41
RE: ИСТОРИЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ
Показивао је куће својих ђедова и свог оца, наравно што је његовог оца то је његово, без обзира што није ту рођен
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
06-05-2016, 08:36 AM
Порука: #42
RE: ИСТОРИЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ
Неки детаљи о "bljesku":

Цитат:Дана 28. априла 1995. двојица другара Саша Бркић и Тихомир Благојевић дошли су на пумпу код мотела 'Славен' да попију пиће и мало се зезају са младом продавачицом која је радила у продаваоници, а успут да проматрају и шта се дешава на пумпи. У неком моменту, Саша крене према продавници, а Тихомир остане сам да седи на клупи. Када је Саша одмакао, младић који је стајао недалеко од њих приђе Тихомиру иза леђа, ухвати га једном руком за главу, а другом му два пута снажно забије велики нож у прса и још једном у руку. Тихомир је успео само рећи 'убоде ме' те се срушио и хропћући у властитој крви издахнуо пре него је Саша дотрчао до њега. Убица је мирно вратио нож за појас и отишао. Све је ово посматрало више од тридесет људи што Хрвата што Срба, али нико се није усудио прићи мртвом Тихи.

Наручено убиство као повод за напад на Западну Славонију

Ратови се добијају вољом
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
Одговори 


[-]
Podeli (Prikazi sve)
Facebook Linkedin Twitter Digg

Скочи на Форум:


Корисник(а) прегледа ову тему: 1 Гост(а)