ЈУНАК РАТОВА 1991-1999.ГОДИНЕ

[Бенито]

БРАЋО, ХРИСТОС СЕ РОДИ!
Ред је на овај Свети дан да се сетимо наше браће који су живот дали за нашу Отаџбину. Пошто сам на подфоруму Четнички покрет покренуо тему јунака 2.светског рата, ред је да се покрене и ова тема.
Правила су иста- то могу бити јунаци-војници, али није нужно да буде тако. Важно је да је јунак неки чином или читавим својим деловањем за време ратова 91-99., додао каменчић у мозаик нашег дугог јуначког трајања.
Наравно, то може бити и човек који је и данас жив.
ПС На покретање ове теме, поред горе наведеног разлога, понукало ме и то што се на разним подфорумима Погледа налазе силне приче о тим јунацима. Ево прилике да их све скупимо на једном месту.

[Вукашин Петковић]

Мој земљак, Јагодинац, потпуковник Горан Остојић, легенда 63. падобранске.

[Романија]

Мандо

[Златко]

Земљак потпуковник Миленко Павловић (Горње Црниљево, 5. октобар 1959 — Ваљево, 4. мај 1999): "Мајку вам дечју, нећете ви да гинете, ја ћу!"

Сећам се тог дана каква је радост била на улици кад је оборен авион, мислили смо да је наша ПВО... претходно сам "напунио гаће" кад су гађали фабрику Крушик, пошто су заборавили сирене па остадосмо на петом спрату у згради која је одмах преко пута фабрике... отац је био као резервиста у селу Петници, причао је како су одушевљено кренули да хватају пилота, надали се да ће ухватити живог стручњака...
Кад уместо тога, Миленко у МИГ-у са поквареним радаром улетео у стотинак ловаца...

[Бранке]

Мајор Милан Тепић



Милан Тепић (1957-1991), мајор ЈНА, из поткозарског села Комленица. "Једанпут људи дају ријеч, она остаје или се погази. Ја сам дао ријеч да ћу да браним ову земљу ако јој буде тешко" говорио је мајор Милан Тепић.

Јула месеца 1991. мајор Тепић се нашао у централном складишту убојних средстава у селу Беденику у близини Бјеловара. Био је приморан да се са својим војницима повуче у складиште и организује одбрану од усташа које су опколиле објекат. Двадесет и деветог септембра 1991.године, не желећи да препусти непријатељу оружје којим би убијао његове војнике, мајор Милан Тепић дигао је у ваздух војно складиште и себе, и тако се придружио свом давном сународнику, ресавском војводи Стевану Синђелићу. У одређеном часу војницима је наређено да се повуку од главног објекта - на безбедну раздаљину. Ово наређење мајора Тепића није послушао војник на одслужењу војног рока, Стојадин Мирковић, који је из оклопног транспортера дејствовао по непријатељу све док није био погођен противоклопним пројектилом.

Цитат:Војско,Слушајте ме добро! Не знам колико ћемо моћи још овако да издржимо, усташе ће тек жестоко навалити и настојати да нас заскоче. Зато су пажљиви са ватром и избегавају да ударају по складишту, јер ово што ми имамо овдје за њих је више него драгоцјено. Искључиво је моја брига да они то не добију у руке, јер можете замислити каква би то трагедија била за наш народ. Ово је моја давна одлука и молим да се не коментарише.Кад дође тренутак да се више не може издржати и кад дође мука до ока, тражићу да се удаљите на пристојну удаљеност од главног објекта. Дакле, не замјерите ми ако сам негдје према неком од вас погријешио, али хоћу двије ствари да урадим уз вашу помоћ: да усташама не дам Беденик и да ви останете живи. Нека неко од вас сачува овај мој ратни дневник. Вољно и збогом, јунаци моји!

[Николај]

Споменко Гостић

[Романија]

Мени један од најпотреснијих снимака.

[ватхра]

Ђорђе Аничић.
Није погинуо али га треба поменути.
Обавезно прочитати његов ратни дневник "Смена".

[Бранке]

Генерал Славко Лисица




http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A1%D0%BB%...1%86%D0%B0

Цитат:`Налазимо људе који су везани и бачени у бунар, људе убијене у подрумима породочних кућа, по фабричким халама, у спортским халама. Слушамо ужасне приче о страшним мучењима оних који су преживјели. И што је најгоре — увијек је то радио комшија, пред којим се ништа није крило ни скривало, због кога се кућа није закључавала, друг са посла. То не могу да схватим — ваљда је то што су усташе радиле ван сваке памети. Мучити на најсвирепији начин комшију, друга, пријатеља, са којим си провео дјетињство, први пут ишао у школу, дјевојкама, по кафанама, на славе и свадбе, проживио живот — па то може само усташа. То човјек не може да уради. Кад би се та сорта, усташе, могли некако искључити из људске врсте и сви фашисти.[1]`

— Командант по потреби (стр. 157) - генерал-мајор ВРС Славко Лисица

[Брада]

Умро је Генерал Новаковић

Цитат: Одлазак команданта Српске војске Крајине: Умро Миле Новаковић
14. септембар 2015.
Некадашњи командант Српске војске Крајине преминуо од инфаркта у колима Хитне помоћи која су га из Сурдука где је живео возила на ВМА

http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81...0%B8%D1%9B

[Брада]

(20-09-2015 04:16 PM)Брада Пише:  Умро је Генерал Новаковић

Цитат:Одлазак команданта Српске војске Крајине: Умро Миле Новаковић
14. септембар 2015.
Некадашњи командант Српске војске Крајине преминуо од инфаркта у колима Хитне помоћи која су га из Сурдука где је живео возила на ВМА

http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81...0%B8%D1%9B

Цитат:Отишао генерал и џентлмен
21. септембар 2015.
Док сам у колони прашњавим путем од куће до гробља кроз кукурузна поља и воћњаке пратио генералов ковчег, кроз главу ми промичу сцене са живим генералом.
У СУРДУКУ је 16. септембра сахрањен српски генерал у пензији Миле Новаковоћ (65). Испратило га је више од 1.000 Крајишника са целог простора бивше РСК. Били су ту, чини ми се први пут после њиховог егзодуса из августа 1995, Кордунаши, Банијци, Личани, Далматинци, Славонци, Барањци, Сремци. Дошли су да испрате свога ратног команданта, а пре свега пријатеља и саборца. Испратили га је и породица, међу којима су били кћерка Јована и синови Петар и Новак. Сахрана се одвијала и по православном обичају уз присуство четворице свештеника и по официрском протоколу, што је укључивало лафет и почасну паљбу. Опроштајни говор над отвореном раком прочитао му је његов Кордунаш, саборац и пријатељ Бранко Копач.

Распитивао сам се зашто није било комеморације, као што је то уобичајено када умре неко његовог ранга. Па управо је он пре неколико недеља држао слово на комеморацији другом српском генералу и хашком осуђенику и земљаку Милету Мркшићу. Одговори су били различити, од тога да комеморације нема зато што је у Хрватској процесуиран за ратне злочине до тога да породица на њој није ни инсистирала. А ја мислио да је и комеморација генералима протоколарна као лафет и почасна паљба.

Док сам у колони прашњавим путем од куће до гробља кроз кукурузна поља и воћњаке пратио генералов ковчег, кроз главу ми промичу сцене са живим генералом:

Книн, година 1993 - на седницу владе долази нови командант СВК, мршав, утегнут и шкрт на речима али директан и јасан. Такав је био и са међународним представницима. И међу њима се пронела прича, која и данас траје, да је командант српске војске официр и џентлмен који "Хегела зна напамет".

Београд, година 2000 - хашки истражиоци у финишу истрага за злочине над Србима у акцијама "Медачки џеп" и "Олуја" траже да саслушају и војне актере тих догађаја са крајишке стране. Одабрани официри се нећкају уз оправдање да ће они или неко њихов имати због њиховог евентуалног сведочења проблема или у Хрватској или у Србији. Обраћам се тад већ пензионисаном генералу Новаковићу. Без размишљања пристаје да сведочи уз објашњење "ко ће ако не ми који смо командовали. Наши животи нису вреднији од живота наших младих војника који су изгинули под нашом командом".

Крајем октобра те године дошао сам у Сурдук, где је и тада генерал становао, са неким старим "стојадином" да га возим у Бањалуку на заказано сведочење пред двојицом хашких истражилаца. Пошто је и тада био на Интерполовој потерници, понео сам и гаранцију главне тужитељице Карле дел Понте да неће бити хапшен приликом одласка на сведочење. Није хтео ни да је узме уз речи: "Ја верујем теби, а не њој".

Док смо путовали коридором, тамо негде између Брчког и Дервенте, показивао ми је где су се и какве борбе водиле у августу 1992. за исти тај пут који се тада звао "коридор живота". Говорио ми је да ни тада ни било када у рату, без обзира колико било густо, није залегао уз објашњење да је у питању судбина по оној народној "нема смрти до судњега дана".

Више пута смо причали и о састанку хрватске и крајишке делегације, одржаног 2. и 3. августа 1995. у Женеви. Од њега сам и добио предлог споразума понуђен делегацијама од стране међународних посредника, којим је било предвиђено да ће се преговори у вези са статусом РСК водити на бази Плана З-4. У име српске делегације он је и парафирао тај споразум, али је хрватска делегација прекинула преговоре, а Хрватска је још у току њиховог трајања покренула општу агресију на РСК познату под кодним називом "Олуја".

Одмах по повратку из Женеве, генерал је 4. августа из Београда кренуо на Кордун и укључио се у одбрану као заменик комаданта СВК за Кордун и Банију, одакле је 7. августа ујутро рано кренуо у Нови Град да припреми одбрану комуникације Глина - Двор, пошто се очекивало да ће тим путем сав народ са војском са Кордуна, делом и Баније и Лике изаћи кроз Двор и преко моста на Уни прећи у Републику Српску. Иако је та комуникација тога дана у вечерњим сатима била прекинута од стране хрватске војске, успео је наредног дана да их одбаци од ње и да је успешно обезбеђује док сви који су кренули тим путем нису прешли преко "моста спаса" у РС. Када је 10. августа Војска РС минирала мост, генерал Миле је стајао близу код једног ресторана уз реку. Услед детонације поломили су се сви тањири у ресторану. Тренутак пре експлозије особље ресторана је ускратило празне тањире избеглицама са друге стране реке. Генерал је и у томе видео неку "космичку правду".

На генераловој сахрани упознао сам његову бившу снаху и њену мајку. Замолиле су ме ако могу да помогнем Милиним синовима да се негде запосле пошто већ дуже времена не раде. Њему, рекоше ми, поштење и достојанство нису дозвољавали да им "преко везе" тражи посао.

http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81...0%B5%D0%BD

[Брада]

Први и посљедњи јунак из Крајине: Рајко Вукадиновић (погинуо 31.3.1991.на Плитвицама) и Живко Кораћ (погинуо 14.Јануара 2001.године)

how do i print screen

Није случајно што су се први оружани сукоби МУП‐а Хрватске и припадника милиције САО Крајина одиграли управо на Плитвичким језерима. Има више симболике у томе, а место је пажљиво и перфидно бирано.
Како је говорио академик Јован Рашковић, Срби када воле, а неко им ту љубав узима или оспорава, бурно и емотивно реагују. Плитвичка језера су вјековно српско огњиште које им наоружани редарственици покушаше отети и зато су реаговали бурно и емотивно. Падоше и прве жртве и са једне и са друге стране. Рајко Вукадиновић са српске стране.
До почетка рата припадник резервног састава милиције Рајко Вукадиновић "Баја" из Коренице погинуо је у сукобу са Хр.Муп-ом, пуцајући из пушко-митраљеза и бранећи Плитвичка Језера од покушаја Хрвата да их заузму као и Пакрац неколико дана раније . Вукадиновић је издахнуо у униформи полиције САО Крајина, са српском тробојком на капи. Рајка Вукадиновића данас се сећају само његови најближи и понеки саборац. Медији га спомињу, онако успут, у текстовима који подсећају на догађај из раних јутарњих сати 31. марта 1991. године, на Плитвицама. Кад је страдао иза њега су остали Родитељи, двије мале ћерке и супруга.

Тог дана био је Ускрс. Српски непријатељи, као по правилу, нападају на велике верске празнике. Тако је било у Хрватској, у Босни још и горе. Присетите се само злочина Насера Орића. Дакле, у само свитање из Загреба је кренуло неколико аутобуса крцатих припадницима специјалне јединице хрватске полиције, са задатком да на простору Плитвица и Коренице успоставе „хрватски суверенитет“, избаце српске полицајце из тамошњих станица, поставе своје пунктове на путним правцима…Срби су имали информацију да ови долазе, направили су барикаде и када је колона стала на једној од њих уследио је оружани сукоб. Погинули су Јовић и Вукадиновић. Да би се спречило ширење сукоба, Југословенска народна армија поставља тампон зону и смирује ситуацију.

Интересантан је податак да је за воланом једног од аутобуса био извесни Љубо Ћесић, звани Ројс, предратни ауто-превозник. Рођен у Западној Херцеговини, у Посушју (БиХ), 1958. године, још као младић успева шверцом да заради за куповину половног аутобуса којим је земљаке, гастарбајтере, одвозио и враћао их из Немачке и Аустрије. Уочи самог рата запошљава се у „Кроацијабусу“ као возач, наравно, и одатле у истом својству прелази у МУП Хрватске. После Плитвица случајно упознаје Гојка шушка, министра одбране Хрватске, иначе мајстора за италијанске пице, и постаје његов лични шофер. Са те позиције муњевито је напредовао до чина генерала Хрватске војске.

Одавно је у пензији, са неколико хиљада евра месечних примања, хрватски медији тврде да поседује велико богатство у некретнинама и банковним рачунима, а јавност га памти као саборског заступника који се истицао примитивизмом и простаклуком. Спреман је да у свако доба дана и ноћи јавно искаже своју нетрпељивост према Србима, а сваке године неколико пута у свечаној униформи одлази до Блајбурга и тамо са људима у усташким одорама и са Павелићевим знамењем слави НДХ и Анту Павелића. Типичан хрватски генерал.

Туђманов Кабинет – тада већ изузетно верзиран у медијским манипулацијама и коришћењима сваке шансе да се Срби представе као локални бандити, терористи, одметнута руља – користи догађај на Плитвицама да страним новинарима у Загребу „докаже“ да Срби одбијају сваки цивилизовани разговор, а смрт Јосипа Јовића додатно експлоатише у подизању нивоа националне хомогенизације.

Цитат: Живко Кораћ (1957 - 2001) Задњи униформисани војник Српске Војске Крајине.


Писана прича о једном човјеку који није хтјео да се повуче са колоном избјеглица 1995. у хрватској агресорској операцији ''Олуја''. Узео је оружије и одметнуо се у шуме гдје је био страх и трепет за хрватске бојовнике пуних 5 година !

Живко Кораћ је рођен 29.10.1957. у Великом Шушњару у срцу Баније у породици великих вјерника, због православне свијести и великог патриотизма никад није био члан комунистичке партије,што му је била препрека да добије посао у великим фирмама.

Одмах на почетку ратних сукоба Живко се одазива позиву и ступа у одбрану српских села и градова на Банији. Такође је био јако поштован због своје благе нарави али и одличног сналажења и познавања терена на простору Баније. Током рата је био и два пута рањаван, на Бенковцу и у операцији ''Коридор''.

Августа 1995. ХВ покреће операцију ''Олуја'' са којом уз помоћ трагичне издаје са српске стране, успјева да протјера српско становништво и почини масовне злочине.

Током повлачења српских избјеглица, Живко је својој породици рекао ''Ви идите а ја недам своју кућу и своју земљу''.

Након тога Живко одлази код своје бaкe у Велики Шушњар гдје се скрива кратко вријеме, ту убрзо убија хрватског војника који је често долазио у то већ опљачкано и протјерано српско село. Посље тога Живко облачи униформу Српске војске Крајине узима наоружање и одлази у шуме.

Хрватска власт организује потјеру за како они наводе ''одбјеглим четником'' ту се укључује полиција и војска Хрватске, те им се придружују и ловци из ловачког друштва ''Фазан'' који под маском лова на дивље звијери увелико судјелују у потјери. Поред великог броја наоружаних људи ту су још укључени пси трагачи и хеликоптери. Живко Кораћ је једину предност имао у томе што је Банију знао као свој џеп.

Током хајдуковања Живко је ликвидирао још троје Хрвата како би избјегао откривање, међу њима био је и један ловац који је кренуо да ухвати ту ''дивљу звијерку'' јер је новчана награда била јако примамњива. Живко никад није терорисао народ а могао је да је хтјео, такође је могао прећи преко Уне на територију Републике Српске ал није, јер му је родна груда била светиња.

На Српску нову годину 14.Јануара 2001. кад је планина била без лишћа, Кораћа коначно успјевају да обколе, тај дан је борба са Живком трајала 2 сата јер је током бјежања Кораћ пружао отпор бацајући бомбе на хрватске полицајце.

Видјевши да се нашао у безизлазној ситуацији и без помишљања на предају, Живко је активирао бомбу и ставио себи на прса.
Кад су се муповци коначно усудили да приђу мртвом тијелу Кораћа, видјели су на њему униформу Српске војске Крајине која им је након 5 година још један пут запркосила на Банији !

Живко је иза себе оставио сина и кћерку.

У пјесми је опјеван погинули борац 17.Лаке Пјешадијске Кључке Бригаде,Војске Републике Српске Стојан Јовичић "Чајкић" рођен 8.Маја 1960. у Горњим Врбљанима од оца Миле, погинуо код Бихаћа 2.Марта 1994.године, постхумно је одликован Орденом Милана Тепића

[Димитрије]

Без дилеме овај човек.

[јашадр]

(08-01-2015 09:55 PM)Романија Пише:  Мени један од најпотреснијих снимака.

Почивај у миру велики а мали Споменко ! Заиста дирљиво ! Срамота да се нико не сећа оваквог малог ДЕЛИЈЕ !