Одговори 
 
Оцена Теме:
  • 3 Гласова - 5 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
ЈУРИШНЕ (ЧЕТНИЧКЕ) ЈЕДИНИЦЕ ВОЈСКЕ КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ 1940-1941.ГОДИНЕ
09-01-2014, 05:48 PM (Последња измена: 09-01-2014 05:50 PM од Вања.)
Порука: #1
ЈУРИШНЕ (ЧЕТНИЧКЕ) ЈЕДИНИЦЕ ВОЈСКЕ КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ 1940-1941.ГОДИНЕ
ЈУРИШНЕ (ЧЕТНИЧКЕ) ЈЕДИНИЦЕ ВОЈСКЕ КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ 1940-1941.ГОДИНЕ

Александар Ж. Животић, “Јуришне (четничке) јединице војске Краљевине Југославије 1940.-1941. године”

Овај чланак садржи приказ активности јуришних (четничких) јединица Војске Краљевине Југославије од њиховог формирања 8. маја 1940. године до капитулације Војске Краљевине Југославије 18. априла 1941. године. У чланку се износе разлози формирања ових јединица, њихова специфична организацијско – формацијска структура, особеност њиховог наоружања и опреме, карактеристике персоналног састава, обука за извршење наменских задатака и предвиђени начини употребе ових јединица у рату. На крају чланка дат је кратак приказ борбених дејстава ових јединица у Априлском рату од 6. до 18. априла 1941. године.

УВОД

У југословенској војној историографији улога и значај јуришних (четничких) јединица Војске Краљевине Југославије у развоју војске на југословенским просторима нису истражени у потребној мери. До сада се свега неколико аутора бавило појединим аспектима ове тематике. Ови аутори су посматрали јуришне (четничке) јединице Војске Краљевине Југославије у оквиру ширег разматрања догађаја везаних за непосредне припреме Војске Краљевине Југославије за рат и сам Априлски рат 1941. године. Ове јединице су, у главном, посматране као носиоци герилског начина ратовања у ратним плановима Главног ђенералштаба Војске Краљевине Југославије. Неки аутори су ове јединице сматрали претечом Југословенске војске у Отаџбини генерала Драгољуба – Драже Михаиловића. О стрељачком наоружању ових јединица писано је у оквиру студије о развоју пушака на територији Југославије. Међутим, о намени, организацији, формацији, наоружању, опреми, као и о учешћу јуришних (четничких) јединица Војске Краљевине Југославије у Априлском рату 1941. године до сад није писано.
У својој обимној студији о Априлском рату 1941. године генерал Велимир Терзић пише на врло уопштен начин само о постојању ових јединица, њиховом формирању и намени, као и о фрагментима употребе појединих јуришних (четничких) јединица током Априлског рата 1941. године. Нусрет Шехић се у једном чланку бавио наменом ових јединица у оквиру разматрања герилског начина ратовања као вида отпора агресору у ратним плановима Главног ђенерлштаба Војске Краљевине Југославије. Јозо Томашевић у својој студији о четничком покрету Драгољуба – Драже Михаиловића наводи да су ове јединице формиране у складу са ратним плановима Главног ђенералштаба Војске Краљевине Југославије и да су представљале настављаче традиција српских четника из балканских и Првог светског рата. Такође, поменути аутор ове јединице сматра претечом четничког покрета Драгољуба – Драже Михаиловића. Бранко Богдановић се у оквиру своје студије о развоју пушака на територији Југославије бавио специфичностима стрељачког наоружања ових јединица. Будући да наведени радови имају за тему ширу опсервацију догађаја у њима се јуришне (четничке) јединице не разматрају као посебан род војске. У овим радовима се не говори о њиховим специфичностима у односу на друге родове војске. До сада, у домаћој историографији нису разматране особености ових јединица у погледу организацијско – формацијских решења, униформе, наоружања, опреме и обуке.

[Слика: -јуришлија.jpg]
Припадник јуришних (четничких) јединица.
РАЗЛОЗИ ФОРМИРАЊА
Југословенска војна доктрина између два светска рата се базирала на искуствима из балканских и Првог светског рата. Са таквим доктринарним схватањима највише југословенско војно руководство сачекало је почетак Другог светског рата. Крајем тридесетих година 20. века војно – политичка ситуација у Европи и свету се нагло погоршавала. Шпански грађански рат (1936 – 1939), заузимање Чехословачке и аншлус Аустрије од стране Немачке 1938. године, а потом и пад Пољске и пораз здружених француско – британских снага у Француској 1940. године наметали су другачији поглед на рат. Наиме, у Шпанском грађанском рату и почетним фазама Другог светског рата промовисана су нова начела ратовања која су се базирала на широкој примени оклопно – механизованих и моторизованих јединица уз опсежну и снажну подршку ваздухопловних снага. На тај начин су Немци промовисали нову доктрину вођења рата – “Blitzkrieg”.
Аншлус Аустрије од стране Немачке 1938. године приморао је југословенски генералштаб на прву озбиљнију ревизију ратних планова. Нов обрт на глобалном плану крајем 1939. године приморао је југословенски генералштаб на стварање потпуно новог ратног плана. Елаборат новог ратног плана је усвојен почетком 1940. године и добио је ознаку “С”. Овај ратни план је предвиђао у првој фази рата одбрану граничних фронтова, а затим постепено повлачење према планинским пределима у унутрашњост земље иза линије Уна – Сава – Дунав. Елаборат овог ратног плана није сачуван али се на основу изјава армијског ђенерала Душана Симовића, тадашњег начелника Главног ђенералштаба и идејног творца овог ратног плана и генералштабног пуковника Бранка Поповића који је у време израде овог ратног плана био на дужности у Оперативном одељењу Главног ђенералштаба, датим после Другог светског рата види се да је овај ратни план предвиђао употребу герилских јединица. Пуковник Поповић наводи да је ратни план “С” предвиђао “операције у облику дубоког маневра у наслону на делом утврђене граничне фронтове, а потом на више јаких речних и планинских линија са тежњом да се војска као целина не изложи цепању и уништењу по деловима . При овоме је узета у разматрање и герила на територији са које се буду повукле наше трупе.” Сличну тврдњу износи и ђенерал Душан Симовић. Он истиче да је ратни план “С” предвиђао “рад герилских одреда у позадини непријатељске војске у вези са граничарима, становништвом и, евентуално, жандармеријом са наслоном на војна слагалишта и установе које војска буде напустила.” У јануару 1940. године генерал Симовић је смењен, а на дужност начелника Главног ђенералштаба је постављен армијски ђенерал Петар Косић под чијим руководством је сачињен нови ратни план “Р – 40”. Овај ратни план је донет услед промена на војно – политичком плану изазваних италијанском окупацијом Албаније, нападом на Грчку и приближавањем Бугарске силама Осовине. И овај ратни план је предвиђао употребу специјалних герилских јединица у непријатељској позадини. Почетком 1940. године усвојен је ратни план “Р- 41” који је у погледу употребе јединица специјализованих за извођење герилских операција садржавао истоветна решења као претходни ратни планови.
Пошто југословенски генералштаб није располагао јачим оклопно – механизованим (постојала су само два оклопна батаљона) и моторизованим јединицама (у Трећој коњичкој дивизији је постојала само једна механизована бригада коју су сачињавали један механизовани и један моторизовани дивизион), а пошто су ваздухопловне снаге биле прилично скромне био је принуђен да снажним непријатељским оклопно – механизованим и моторизованим јединицама парира, између осталог, и специјалним герилским јединицама које су, према овим замислима, требало да буду и носиоци комплетних специјалних дејстава.
Руководећи се наведеним разлозима министар војске и морнарице армијски ђененерал Милан Недић је 8. маја донео уредбу о формирању “Четничке команде”. На овај начин приступило се практичном остваривању замисли изнетих у ратном плану “С”. На дужност команданта “Четничке команде” постављен је бригадни ђенерал Михаило С. Михаиловић, дотадашњи командант Школе за резервне пешадијске официре у Сарајеву. Иначе, ђенерал Михаиловић је био искусан герилац – учествовао је у герилским акцијама у Македонији и јужној Србији током 1911. и 1912. године и на Солунском фронту 1916 – 1918. године. За начелника Штаба “Четничке команде” постављен је генералштабни мајор Душан Анђелковић. На захтев потпредседника владе Влатка Мачека и његове Хрватске сељачке странке “Четничкој команди” је уредбом министра војске и морнарице од 10. јула 1940. године промењен назив у “Јуришна команда”. Наиме, они су сматрали да назив “Четничка” подсећа само на један народ и да се кроз такав назив изражавају наводне великосрпске аспирације што су сматрали увредом хрватског народа. Тек је 1. априла 1941. године, непосредно пред почетак рата наређењем министра војске и морнарице “Јуришној команди” је враћен стари, прикладнији назив “Четничка команда”.

НАМЕНА

Робовање клишеима и доктринарним начелима установљеним у време Првог светског рата се манифестовало и у погледима југословенског генералштаба на начела употребе, организацију и формацију али и на наоружавање и опремање јединица за специјалне операције. Опште гледиште југословенских војних власти на ову проблематику преточено је у поверљиви приручник Главног ђенералштаба из 1929. године који је издат под насловом “Упут за четничко ратовање”. У првом поглављу овог документа је дефинисано четничко ратовање са свим својим специфичностима. Схватања о “четничком” ратовању изнета у овом поглављу ће касније постати основна начела употребе јуришних (четничких) јединица. ”Четничко” ратовање је дефинисано као активност искључиво мањих јединица које избегавају фронталну борбу и настоје да у што је могуће повољнијим условима непријатељу нанесу што је могуће веће губитке. Пошто се “четничко” ратовање може изводити и уз трупе на фронту као саставни део војних операција и у виду регуларних војних формација у непријатељској позадини овај документ разликује герилу, односно “мали рат” и четовање. Герила је дефинисана као вид ратовања који се изводи на територији коју је окупирала непријатељска војска или кад знатно мању војску нападне знатно већа војска па мања војска нема изгледа да упуштајући се у отворену борбу постигне успех. Наглашава се да је овакав вид вођења рата могућ само у одговарајућим теренским условима. Четовање је дефинисано као активност мањих јединица на крилима и боковима оперативних трупа или у непријатељској позадини независно од главнине оперативних трупа. У складу са овим документом “Јуришна (четничка) команда” је у случају рата имала троструки задатак.
У случају рата “Јуришна (четничка) команда” је требало да буде носилац герилског начина ратовања југословенске војске у случају да читава оружана сила пређе у герилу. Њене јединице би у том случају биле организациона, кадровска и наставна база за формирање нових јединица сличне намене и преформирање постојећих јединица копнене војске у циљу адаптирања на нов начин извођења борбених дејстава.
Сем тога, јуришне (четничке) јединице је требало да поднесу целокупан терет специјалних дејстава у непријатељској позадини. Овај аспект употребе ових јединица обухватао је широк дијапазон специјалних дејстава од извођења диверзантских акција до организовања обавештајне службе. Сматрало се да се ови задаци могу успешно извршити само ослањањем на локално становништво.
Према потреби ове јединице су могле бити ангажоване и на обезбеђењу команди стратегијског нивоа и високих војних старешина. Ове јединице су могле бити употребљене и за обављање задатака контраобавештајне природе. Били су задужени за хватање непријатељских шпијуна и борбу против убачених диверзантских група и падобранских десанта.
За извршење овако широко конципираних задатака биле су потребне јединице састављене од, за ту прилику, посебно бираног људства. Ове јединице су, сходно својој, намени морале имати посебну формацију. Да би ови задаци били успешно реализовани било је потребно опремити и наоружати ове јединице другачије у односу на друге јединице копнене војске. Људство је морало да савлада специфичну обуку како би било у стању да успешно одговори постављеним задацима.
ОРГАНИЗАЦИЈА И ФОРМАЦИЈА
На основу “Упута за четничко ратовање” одређена је формација “Четничке команде”. Овај документ у свом другом поглављу доноси организацијско – формацијску структуру четничких јединица. Основна јединица је требало да буде чета која би се према потреби делила на тројке, двојке и појединце. Било је предвиђено да сваки командир чете у герили има засебан реон дејства за своју чету. Било је предвиђено да се приликом четовања све чете ставе под јединствену команду, а формација тих јединица би се подешавала према конкретним ситуацијама и конкретним задацима. Приликом формирања четничких јединица у пролеће 1940. године основне идеје садржане у овом документу о организацијско – формацијским решењима четничких јединица су задржане али је извршено њихово прилагођавање савременој војној организацији. Детаљи везани за формацију “Четничке команде” и њених јединица су дефинисани уредбом о њеном формирању.
“Четничка” команда се од свог оснивања налазила у Новом Саду у Петроварадинској тврђави да би наредбом министра војске и морнарице од 1. априла 1941. године, непосредно пред почетак Другог светског рата, била премештена у Краљево. На челу ове команде се налазио командант који је имао права, обавезе и положај команданта дивизијске области. Био је потчињен Министру војске и морнарице. Само је у наставном смислу ова команда била потчињена Врховном инспектору војне силе. Овој команди су биле потчињене, непосредно, у командном и наставном смислу све четничке јединице. Команданту “Четничке” команде стављено је у задатак да командује потчињеним јединицама старајући се да код њих развије дух највећег пожртвовања и воље да се, и по цену живота, постигне брзо и тотално уништење непријатеља, да се стара о извођењу наставе код потчињених јединица и руководи тактичким усавршавањем потчињених старешина као и да се стара о развоју самоиницијативе код потчињених старешина. Сем тога, био је дужан да прати догађаје који могу утицати на тактичке поступке и борбену употребу четничких јединица, посебно употребу сличних јединица у другим војскама као и да проучава сва питања и појаве које имају утицаја на организацију, формацију, наоружање и опрему четничких јединица. За командовање и наставу команданту “Четничке команде” потчињен је “ Штаб Четничке команде”. Начелник Штаба је руководио пословима организационе, оперативне и наставне природе. Начелник Штаба је имао иста овлашћења као и командант батаљона. На служби у Штабу су се налазили још и официр за ађутантске послове, официр за правне послове, архивар и официри који су обављали дужности према командантовој наредби. Официр за ађутантске послове је радио на службеној преписци и старао се о унутрашњем реду у Штабу. Њему су непосредно били потчињени писари у Штабу. Официр за правне послове је обављао све послове правне, судске и дисциплинске природе. Архивар је бринуо о уређењу и чувању архиве и библиотеке, а уједно се старао и о инвентару и потрошном материјалу Штаба. Сви официри на служби у Штабу су имали чин и положај према Уредби о формацији војске у мирно доба.
“Четничкој команди” је потчињено шест четничких батаљона. На територији сваке армијске области је био дислоциран по један четнички батаљон. Први четнички батаљон је био дислоциран у Новом Саду, други у Сарајеву, трећи у Скопљу, четврти у Карловцу, пети у Нишу, а шести у Мостару. Формирање Седмог четничког батаљона је започело 1. априла 1941. године у Краљеву али до краја краткотрајног Априлског рата послови око формирања овог батаљона нису завршени.
Сваки четнички батаљон су сачињавали Штаб батаљона, штабни вод, вод за везу и две до три чете. Први и Трећи четнички батаљон су имали по три чете док су сви остали четнички батаљони имали по две чете. Штаб батаљона су сачињавали командант батаљона чина мајора или потпуковника, помоћник команданта батаљона чина капетана II или капетана I класе, интендант који је био официр или војни чиновник интендантске струке, ађутант, два писара и мајстор – пушкар. Командант четничког батаљона је био директно потчињен команданту “Четничке команде”. Од њега се очекивало да у свом батаљону одржи јединство у погледу васпитања и наставе као и да успостави најстрожу дисциплину. Сматрало се да командант треба да подстиче официре и подофицире да се темељно припремају и усавршавају, како у тактичком тако и у моралном погледу, за извршавање задатака из области четничког ратовања. Ађутант батаљона је био задужен за обављање свих ађутантских послова. Он се старао и о реду и дисциплини у штабу батаљона. Интендант батаљона је био задужен за све новчано – материјалне послове штаба батаљона и њему потчињених јединица укључујући и вођење новчано – материјалних књига. Био је задужен и за снабдевање батаљона. Обављао је послове око издавања опреме потчињеним јединицама и око вршења месечних обрачуна заједно са административним органом III степена код кога се на снабдевању налазио четнички батаљон. Њему су били потчињени батаљонска комора и кувари. Батаљонска комора је у време мира имала двоја кола са четири точка, четири теглећа и три товарна коња. Било је предвиђено да у рату батаљонска комора има 101 товарног коња. Четнички батаљон се налазио на новчано-материјалном снабдевању код једног административног органа III степена, првенствено пешадијског пука са којим је базирао у истом гарнизону што је било регулисано одговарајућим наређењима. У погледу вршења гарнизонске службе четнички батаљони су били потчињени командама места. Само у овом погледу, преко команди места, четничке јединице су биле потчињене командама дивизијских и армијских области на чијим територијама су биле дислоциране.
Штабни вод су чиниле три противоклопне патроле. У овом воду је било прикупљено и људство за опште потребе као што су болничари, болничари за коње, поткивачи и ордонанси (курири) за штаб батаљона. Командир овог вода је имао чин поручника и имао је помоћника подофицира чина наредника.
Вод за везу су чиниле телефонско – сигнална и радио – телеграфско – телефонска десетина. Командир вода за везу је био официр чина поручника. Његов помоћник је био подофицир чина наредника.
Чету су сачињавали штаб чете, четири вода и “позадњи” део. Штаб чете су сачињавали командир чете чина капетана II или капетана I класе, четни старешина подофицир чина наредника и три ордонанса. “Позадњи део” су чинили тројица посилних, један коњушар и један кувар. Командир чете јe био непосредно потчињен команданту четничког батаљона. Командир чете је био ослобођен свих новчано – материјалних послова али је зато посебно наглашавано да је дужност командира да се у потпуности посвети извођењу наставе и усавршавршавању својих потчињених за извршавање најтежих задатака из области четничког ратовања. У чети су вођене само књиге дисциплинске и наставне природе. Од спискова материјалне природе вођен је само списак опреме коју је командир чете примио на реверс од интенданта батаљона, а коју је издао потчињенима на руковање и употребу. Исто је важило и за штабни вод и за вод за везу.

ШЕМА ОРГАНИЗАЦИЈЕ ЈУРИШНОГ (ЧЕТНИЧКОГ) БАТАЉОНА:

ШТАБ
1.ЧЕТА 2.ЧЕТА 3.ЧЕТА ШТАБНИ ВОД ВОД ЗА ВЕЗУ КОМОРА
Вод су сачињавали командир вода – официр чина потпоручника или поручника, помоћник командира вода – подофицир чина наредника или поднаредника и шест тројки. Тројку су сачињавали један каплар и два војника. Бројно стање вода је износило двадесет људи (један официр, један подофицир, шест каплара и дванаест војника).
БРОЈНО СТАЊЕ ЧЕТНИЧКОГ БАТАЉОНА
Р.Б. ОРГАНИЗАЦИОНА ЈЕДИНИЦА ОФИЦИРА ПОДОФИЦИРА ВОЈНИКА И КАПЛАРА
1. ШТАБ БАТАЉОНА 4 / 3
2. ШТАБНИ ВОД 1 1 18
3. ВОД ЗА ВЕЗУ 1 1 20
4. ЧЕТА (бр. стање чете множи се са 2 или 3) 5 5 80
5. КОМОРА / 1 4
УКУПНО 16 – 21 13 – 18 205 – 285
Важно је напоменути да је због непостојања посебне команде за извођење оваквих операција пре 1940. године било предвиђено да овакве операције изводе регуларне пешадијске јединице уз одређене организацијско – формацијске измене. Да би се ублажио недостатак обученог кадра за извођење оваквих операција у Калиновику је 1924. године при Пешадијској официрској школи формирана једна јуришна чета за потребе обуке будућих официра али је убрзо расформирана тако да све до пролећа 1940. године у Војсци Краљевине Југославије није било јединица намењених за извођење специјалних дејстава.

ЉУДСТВО

Четничке јединице су се попуњавале на два начина. Део састава је попуњаван путем добровољног пријављивања за службу у овим јединицама док је остатак потребног људства одређиван по потреби службе. Командни кадар је потицао највећим делом из редова оних старешина који су се добровољно пријавили за службу у овим јединицама. Сви официри који су били одређени за службу у овим јединицама били су дужни да заврше специјални тромесечни информативни курс у Новом Саду при “Четничкој команди” где су стицали основна теоријска и практична знања о вођењу герилског рата. Пошто добровољно пријављених официра није било довољно известан број официра је одређен према потреби службе. Водило се рачуна да то буду пешадијски официри са најбољим службеним карактеристикама. На неке старешинске дужности су постављени резервни официри који су се пријавили за активну службу, а који су после тромесечне војне вежбе и положеног испита пред комисијом из самог четничког батаљона превођени у активну војну службу. Подофицирски састав је, такође, у почетку попуњаван из редова оних којих су се добровољно пријавили за службу у овим јединицама док је остатак одређен према потреби службе. Пошто су команданти батаљона имали обавезу да за службу у свом батаљону бирају само најбоље официре и подофицире из пешадијских јединица гарнизона у коме су базирали и пошто је претпостављена команда, у највећем броју случајева прихватала њихове предлоге слободно се може рећи да су четничке јединице биле попуњене првокласним старешинским кадром.
Војнички састав се попуњавао из свих пешадијских пукова који су базирали на територији армијске области на којој је био дислоциран четнички батаљон. Због тога је војнички састав четничких батаљона представљао изузетан војнички материјал како у физичком тако и у интелектуалном смислу. Настојало се да се за службу у четничким јединицама одређују што је могуће образованији војници. Посебно се тражило да војници поседују техничка знања. Војници су највећим делом одређени по потреби службе док се мањи број војника добровољно определио за наставак служења војног рока у четничким јединицама. Посебним наређењем Министарства војске и морнарице од 22. фебруара 1941. године војнотериторијалним органима наређено је да регруте за јуришне јединице упут у јединице најкасније до 5. априла 1941. године како би се надокнадио недостатак људства у овим јединицама. По овом наређењу регрути за јединице “Јуришне команде” је требало да буду у својим јединицама два месеца раније него регрути других родова војске.
За службу у четничким јединицама могли су бити одређени само припадници словенских националности, односно Срби, Хрвати и Словенци. У Првом, Другом, Трећем и Петом четничком батаљону већину старешинског и војничког састава су чинили Срби. У Четвртом и Шестом четничком батаљону већину су чинили Хрвати. Словенаца није било више од десет процената од укупног броја припадника четничких јединица. У јединицама нису забележени инциденти на међунационалној основи Односи између војника и старешина различитих националности су били коректни. У Шестом јуришном (четничком) батаљону је примећено да официри хрватске националности приватно избегавају друштво официра српске националности. Локално становништво у Мостару се, у начелу, није благонаклоно односило према постојању ове јединице у својој средини због назива “четнички” и због ознаке у виду мртвачке главе коју су припадници ових јединица носили на реверу своје униформе. Официри српске националности су се често жалили да има непријатељских испада према њима и добацивања различитих недоличности од стране локалног сановништва хрватске националности. Према официрима хрватске националности локално хрватско становништво је имало другачији држање. Мостарским Хрватима је, наводно сметало то што су официри српске националности своје српство изражавали кроз песме у мостарским кафанама. Официри овог батаљона хрватске националности у својим изјавама датим “Опћем одјелу Министарства хрватског домоибранства” у Загребу наводе да је њихов батаљон у Србији почетком Априлског рата 1941. године врло лепо примљен што објашњавају чињеницом да локално становништво није знало какав је национални састав овог батаљона.
У свим приликама људству ових јединица је наглашавано да припадају елитним јединицама што су оне према избору старешинског и војничког кадра, опремљености и снабдевености свакако и биле.

УНИФОРМА

Пошто су четничке јединице биле намењене за извршење специфичних ратних задататака морале су бити снабдевене униформама које ће бити погодне за обављање таквих задатака. Униформа ових јединица се доста разликовала од униформе других родова копнене војске. Шајкача је имала испуску и била је иста и за официре и за подофицире и војнике. Обична четничка блуза је била израђена од сивомаслинасте чохе или лодена. Била је кројена на струк али тако да се испод ње могао носити грудњак или џемпер. Имала је нашивене џепове на прсима. Њени доњи џепови су били пространи како би у њих могло да стане што више мањих делова опреме. На џеповима су се налазили преклопци који су се помоћу једног дугмета закопчавали за џеп. Џепови су били хоризонтални. Позади, преко средине блузе, леђа су била ушивена само до појаса док је доњи део блузе био разрезан до краја дужине блузе са довољним преклопом леве преко десне стране. Рукави блузе су имали привидно нарукавље са испускама. Били су подешени за стезање око чланака руке помоћу нарочитог притезача и два дугмета која су се налазила близу доње ивице рукава. Јака блузе је била истог кроја као код шињела других родова војске. Била је мека и подешена тако да се доле поврнути део могао издићи и по потреби заштити врат, потиљак и браду као код планинских блуза. Јака се закопчавала помоћу две копче. На предњем делу јаке су биле пришивене латице ширине 3,5 и дужине 7 центиметара на којима се носио бели метални четнички знак у облику мртвачке главе са укрштеним костима димензија 12×15 милиметара док је читава јака била опшивена испуском. Изнад јаке се видела бела крагна чији су се крајеви састављали на предњем крају врата. Блуза се закопчавала помоћу шест дугмади направљених од кости. Официрске блузе су имале дугмад направљену од брунираног метала. Остала дугмад на блузи су била направљена од истог материјала. Код официра и подофицира на блузи су се налазиле еполете. На крајевима нараменица војничких блуза су се налазили јастучићи. Ознаке чинова су биле исте као код других родова копнене војске. Летња четничка блуза је била истог кроја као и обична али није имала испуске. Била је израђена од сивомаслинасте кончане тканине. Њене латице су биле подешене за скидање.

[Слика: -униформа2-e1327472745174.jpg]

Униформа и опрема.
Чакшире су биле полуфранцуског кроја. Чакшире су имале, готово, хоризонталне џепове, док су задњи џепови били хоризонтални. Закопчавали су се помоћу два дугмета. Чакшире за официре, подофицире и војнике су имале испуске, а за генерале и лампасе. Огртач је био исте боје и истог кроја као планинска пелерина али је био направљен од дебље непромочиве тканине. Огртач је досезао до колена. На јаки огртача су се налазиле латице са четничким знаком истог облика као латице на блузи. Огртач је имао капуљачу. Ознаке чинова на огртачу су биле исте као код планинских јединица.
Калпак за официре је био израђен од црног астрахана, а за подофицире и војнике од црне јагњеће коже. Био је висок тринаест центиметера. Ширине доњег отвора калпака и темена је била иста. Теме калпака је било дугуљастог облика и израђено од црне чохе. Доњи део калпака је био постављен кожом, а горњи свилом. На предњој страни калпака официри су носили амблем, а подофицири грб. На крају темена, са десне стране, се налазила кићанка дужине шест центиметара. На калпаку се налазио подбрадник подешен за развлачење израђен од црне коже.
Припадници четничких јединица су имали ципеле истог кроја као и припадници планинских јединица. Ове ципеле су биле нешто лакше од ципела планинских јединица. Њихови ђонови су били или потковани или су били израђени од гуме и на тај начин подешени за скијање. Опанци су били црногорско – херцеговачког кроја. Ношени су само током лета, у зависности од задатака и својстава терена на коме су задаци извршавани. Калчине су биле исте и за официре и за подофицире и војнике. Сви остали делови униформе су били идентични као код других родова копнене војске сем што је испуска на шињелу и доламици за припаднике четничких јединица била црне боје док се на еполетама налазио четнички знак. Сви делови униформе четничких јединица су били прописани уредбом министра војске и морнарице од 24. априла 1940. године. Ова уредба је, практично, представљала допуну уредбе о одећи војске из 1939. године.

НАОРУЖАЊЕ И ОПРЕМА

Пошто су четничке јединице биле намењене за извођење специјалних дејстава, морале су, сходно својој намени, бити другачије наоружане и опремљене у односу на друге пешадијске јединице. Од специфичног личног наоружања и опреме припадници четничких јединица су поседовали специјално конструисану пушку за овај начин извођења борбених дејстава, кратак нож – бајонет, боксер, бомбе и упаљач.

[Слика: M1924ЧК.jpg]

Специјална јуришна (четничка) пушка је конструисана на основу извозног карабина М 24 ФН, кратке чехословачке пушке и мускетона. Ова пушка је носила ознаку М 24 ЧК. О овој пушци сачувано је мало изворних података. Не зна се колико је тачно произведено ових пушака али се на основу серијских бројева сачуваних пушака овог типа може закључити да их није произведено више од три хиљаде примерака. Сачувано је свега три примерка овог необичног и ретког оружја (по један примерак се налази у Војном музеју у Београду, Музеју револуције у Љубљани и Музеју Завода “Црвена застава” ). Поуздано се зна да производња овог оружја у Војнотехничком заводу у Крагујевцу није почела пре маја 1940. године.
Уз ово необично оружје ишао је још необичнији нож. Дршка овог ножа је имала облик турског кинџала са жљебом за ребро пушке који се пружао дуж пљоснате стране окова. Сечиво овог ножа је било двосекло са врхом у оси и обостраним жљебом по средини. Нож се носио у корицама на којима се налазио знак четничких јединица. Имао је темњак од црног вуненог гајтана дебљине три милиметра. Гајтан је био двострук, а раздвојени крајеви су били спојени кићанком. Кићанке су имале ресе које нису биле међусобно зашивене. На гајтану су се налазиле две покретне гајке. Очигледно је да је овај нож дизајниран по угледу на комитске каме из балканских и Првог светског рата. Необичан изглед овог ножа је провоцирао стране ауторе који су га из пуког незнања називали “ножем Гарде краља Александра”.
Пушка је имала везове као пешадијско оружје што је било у супротности са обореном карабинском ручицом затварача. Стални и најнижи нишан ове пушке је био 200, а највиши 1000 метара што је било условљено краткоћом цеви. На глави сандука оружја налазио се државни грб са базичном ознаком модела комбинованом са словима “ЧК” (М 1924 ЧК). На левој страни сандука затварача налазила се провенијенција пушке (Краљевина Југославија) и назив “Војнотехнички завод – Крагујевац”). Ова пушка је била квалитетна, прецизна и лагана али се њена основна мана састојала у томе што је приликом опаљења због краткоће цеви из цеви севао прилично дугачак пламен што је посебно било упадљиво ноћу. Из истог разлога приликом опаљења је долазило до снажног праска што је због специфичне намене овог оружја представљало велику ману.
ТАКТИЧКО – ТЕХНИЧКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ ПУШКЕ М 24 ЧК
КАЛИБАР ПУШКЕ 7,9 МИЛИМЕТАРА
ДУЖИНА ЦЕВИ ПУШКЕ 405 МИЛИМЕТАРА
УКУПНА ДУЖИНА ПУШКЕ 940 МИЛИМЕТАРА
ТЕЖИНА ПУШКЕ 3,275 Кг
БРОЈ МЕТАКА 5
За овакве јединице много прикладније је било аутоматско оружје од пушке М 24 ЧК. Зато је у Сједињеним Америчким Државама наручено сто аутомата типа “Томпсон модел 1928” калибра 11,43 милиметра са оквиром од педесет метака и вертикалним предњим држачем. Према неким подацима ови аутомати су стигли у Југославију 12. априла 1941. године али никад нису достављени наручиоцима. Ове аутомате су током Другог светског рата користили припадници Српског добровољачког корпуса о чему сведоче неке фотографије. Четничке јединице у свом наоружању нису имале митраљезе и пушкомитраљезе нити пешадијске топове и минобацаче као друге пешадијске јединице Војске Краљевине Југославије. Официри и подофицири су носили стандардни пиштољ “Бровинг М 10/20” калибра 9 милиметара који се носио у футроли која је висила о ремену преко левог рамена. Била је планирана набавка пиштоља “Маузер Ц 96” са карактеристичном дрвеном футролом која је истовремено служила и као кундак.
Од ручних бомби припадници четничких јединица су користили четвртасте ручне бомбе модела “ВТЗ – Васић М – 12/25”, ручне јајасте бомбе модела “М 17/25”, ручне дефанзивне бомбе модела “М 35” као и ручне офанзивне бомбе модела “М 1938”. Сваки подофицир и војник је имао упаљач калибра 9 милиметара модела “М 10/22”. На опасачу са упртачима са предње стране војници су носили две специјалне фишеклије за пушчану муницију модела “М 1930”. Са задње стране на опасачу је ношена посебна фишеклија за ручне бомбе.
Сваки четнички батаљон је имао у свом саставу три моторцикла са приколицом немачке производње типа “Циндап” од 590 кубних центиметара. За савлађивање водених препрека сваки четнички батаљон је располагао са осам гумених чамаца немачке производње. Ове јединице нису располагале другим моторизованим транспортним средствима. Министарство војске и морнарице је намеравало да за потребе ових јединица набави италијанске аутокарете типа “36 П” које су већ биле набављене за аеродромске чете и механизовану бригаду Треће коњичке дивизије. Ова теренска возила су, иначе, коришћена током обуке четничких јединица у Новом Саду. Међутим, ова замисао до почетка Априлског рата 1941.године није реализована како због краткоће времена тако и због недостатка новчаних средстава па су ове јединице ушле у рат само са немачким моторциклима од моторизованих транспортних средстава.
Све четничке јединице су располагале довољним количинама експлозива за рушење и запречавање.
Било је предвиђено да противоклопне патроле буду наоружане противоклопним пушкама. Међутим, до почетка рата протиовоклопне пушке нису набављене па су ове јединице ушле у рат без адекватног противоклопног наоружања. Водови за везу нису располагали потребним бројем средстава за везу. Зато су команде батаљона биле принуђене да недостатак средства позајмљују од јединица за везу пешадијских пукова са којима су били дислоцирани у истом гарнизону.

„Тромо се време вуче,
И ничег новог нема,
Данас све као јуче,
Сутра се исто спрема.

Право је рекао Жерајић,
тај српски соко сиви:
Ко хоће да живи нек мре,
ко хоће да мре нек живи!“
(Гаврило Принцип)
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
Одговори 


[-]
Podeli (Prikazi sve)
Facebook Linkedin Twitter Digg

Поруке У Овој Теми
ЈУРИШНЕ (ЧЕТНИЧКЕ) ЈЕДИНИЦЕ ВОЈСКЕ КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ 1940-1941.ГОДИНЕ - Вања - 09-01-2014 05:48 PM

Скочи на Форум:


Корисник(а) прегледа ову тему: 1 Гост(а)