Ево неких занимљивости из пера нашег историчара најновије генерације Немање Ж. Девића. Цитирамо...
Ужички прота жалио се 17. маја Димитрију Љотићу да је „у Ужицу ситуација и сада у рукама комуниста или њима сродних елемената. Општина је њихова централа. Као пацови сада су се тамо склонили.“ У више извештаја у наредном периоду писао је у сличном духу: „По уласку немачких трупа у Ужице 15. априла т. г. осетило се да су се комунисти у новој ситуацији лако снашли. Користећи општу пометеност и панику, дали су се на посао и брзо заузели места у свим надлештвима за плату или као волонтери. (...) Неки од њих доводили су Немце у своје домове и са њима остајали дубоко у ноћ. Тако стање трајало је до 22. јуна т. г. – дана објаве рата Совјетији.“ Љотић је сличне информације добио и од Р. Павловића, повереника Збора који је у мају обилазио вароши у западној Србији: „Комунистички рој несметано и успешно ради на бољшевизацији целога краја због тога што су комунисти успели да загосподаре најважнијим местима код немачких власти. (...) Мика Тодоровић, професор прив. из Београда, био је комунистички посланик пре Обзнане, сада је тумач Немцима при среском начелству у Чајетини. Добривоје Видић, свршени ђак више педагошке школе, вођа комуниста, тумач је Немцима на железничкој станици. Ови тумачи у могућности су да сазнају поверљиве наредбе наших и немачких власти које стижу тамо.“182 И активисти Збора у Чачку запажали су сличне појаве и о томе слали притужбе свом шефу; 6. јуна жалили су се да су „комунисти у Чачку једино друштво Немцима“, а десет дана касније „да се одлично котирају код Немаца а и у свима надлештвима, њихова реч је пресудна.“183 На другом крају Србије, у Сопоту, локални збораши жалили су се свом председнику да комунисти јавно носе „значке Стаљинове на грудима“ и раде против њихове организације; притом су, неометани од Немаца, јавно претили њиховом чланству да се ближи крај рата 182 АС, БИА, I–268, Збирка докумената историјат Ужица; „Бивши председник Србије у младости радио за нацисте као преводилац“, Блиц, 9. 10. 2013. Да су потоњи председник председништва СР Србије Добривоје Баја Видић и први човек ОЗН-е у Србији Слободан Пенезић Крцун били запослени у органима управе под окупацијом, на тражење председника општине Андрије Мирковића (после рата стрељаног управо на интервенцију Видића) потврђује и В. Глишић (Венцеслав Глишић, Револуционари, Београд, 2013, 95). Извесна потврда ових тврдњи може се наћи и у официјелној биографији Слободана Пенезића, где аутор наводи да је један број млађих кадрова из ОК Ужице нашао запослење преко ужичке општине, не би ли скренуо пажњу са свог илегалног рада (Бошко Матић, Крцун, животопис Слободана Пенезића, Горњи Милановац, 1978, 63). 183 Г. Давидовић, М. Тимотијевић, Осветљавање истине, 213–216. Познат је и пример групе чачанских комуниста који су у јуну 1941. у слободно време одиграли пријатељску фудбалску утакмицу против немачких војника (Горан Давидовић, Милош Тимотијевић, Затамњена прошлост, историја равногораца чачанског краја, књига 1, 106). 53
и уједно почетак совјетске интервенције у Југославији: „Видећете ви скоро њега као руског цара, Стаљин је ту“.184
О контроверзној улози српских комуниста у првим месецима окупације остало је сачувано мало докумената. У потоњим успоменама њихових савременика антикомунистичког опредељења, она су добијала и ширу, готово митску димензију. Не постоји ниједан документ који би инструисао комунисте да се инфилтрирају у органе нове управе, али пракса „одоздо“ говори да је таквих примера толико да би тешко могли да представљају инцидент или случајност.185 Од таквих активности, комунисти су могли да имају двоструку корист: из органа управе могли су да црпе обавештења о свим њиховим акцијама и покретима, а уједно и да неутралишу своје противнике из предратног периода који су се такође борили за свој утицај у новим околностима, поготово припаднике покрета Збор.
Резултати овакве политике брзо су се осетили у Србији, где су поједине партијске организације у првим месецима под окупацијом нарастале и за 50%. На првим састанцима по окупацији, организације су ширене тако што су у њих, за разлику од предратне праксе, масовно примани доказани скојевци и ранији кандидати за пријем у КПЈ. У Београду је, примера ради, пред рат било до 250, а у јуну већ више од 500 чланова партије.186 Павле Јакшић је у овом наглом приливу чланства видео и кључни заокрет у раду партије: нови, претежно млађи чланови, унели су не само нову енергију, већ и нове идеје, пре свега слободарске, и у многим срединама тако однели превагу над старим, секташким и стаљинистичким размишљањима и кадровима, који су тих месеци уклоњени.187
184 ИАБ, Легат Драгослава Димитријевића Белог, к. 1, 3–16.
185 У званичној биографији народног хероја Драгослава Ђорђевића Гоше из Смедеревске Паланке стоји да се после окупације запослио при окупационим властима у команди места; у истом крају предратни политичар и левичар Јован Марић из Смедерева прихватио се „по налогу партије“ места секретара Дунавске бановине. У Тополи су комунисти имали своје поуздане људе уграђене у полицију и срески суд, али и у штаб 714. дивизије Вермахта, чак и блиских команданту, генералу
Шталу. Те људе из немачке команде ликвидираће четници 1944, а после рата ће исти бити проглашени жртвама „фашистичког терора“. У Ваљеву су комунисти наводно радили под заштитом љубавнице немачког команданта Винтера, која је паралелно била укључена и у илегалне активности КПЈ (Бојан Б. Димитријевић, Ваљевски равногорци, Југословенска војска у отаџбини у ваљевском крају 1941–1945, Београд, 1998, 36; Немања Девић, Смедеревски крај у Другом
светском рату, људи и догађаји, књига 1, Београд, 2015, 43; Миливоје Станковић, Милић на челу шумадијских скојеваца, Топола, 1986, 157).
186 ИАБ, ф-2157, Легат Благоја Нешковића и Браниславе Бране Перовић, к. 8, Сећања Благоја Нешковића, 33; Документи ЦК, 1, 24; Саша Марковић, Узаврела Морава, Пожаревац, 1978, 36.
187 П. Јакшић, н. д., 117.
54
Добро обавештени Драгомир Драги Стојадиновић је у својим успоменама навео да је већи број београдских комуниста, поготово новинара (међу којима и Владислав Рибникар и Јосиф Флам) био већ од априла 1941. на вези са контроверзним др Јозефом Хрибовшеком Бергеом188 , упосленом најпре у немачком посланству, а потом код војног заповедника Србије. Ако му је за веровати, неке од њих je и сам виђао када би се састајао са Хрибовшеком, појашњавајући да је њихова сарадња била изнуђена јер су Срби–комунисти у суштини презирали Немце, али и умели да искористе новонастале околности не би ли се сачували и проширили свој утицај. Он истиче „да су се комунисти у Бeограду у то време најсвесрдније ставили у службу, на располагање, окупатору“. 189
Међу учесницима ових догађаја после рата је владала завера ћутања. Више је него упадљиво да у читавој партизанској мемоаристици недостају описи догађаја с пролећа 1941, док су 70–80 дана неометано живели и радили у Београду. Једини који је у својим мемоарима проговорио и о овом периоду затамњене историје КПЈ био је Мирко Тепавац. Он је описао неколико несвакидашњих искустава с почетка свог партијског рада у ратним условима, међу којима и сопствени покушај „братимљења“ с немачким војницима из јуна 1941, када је с друговима најпре пронашао, а потом и испратио на Источни фронт (!) једног немачког официра који им се поверио да се интимно осећа као комуниста. „Да је неко случајно снимио тај срдачни растанак на земунској жељезничкој станици почетком јуна 1941. године, не бисмо после рата никоме могли да се оправдамо за ту епизоду наше дирљиве блискости са хитлеровским официром.“190 У сложеној ратној свакодневици могуће је да је било још сличних ситуација, које су у случају победника у грађанском рату на време затамњене, а за поражене објашњене искључиво црно-бело, као доказ њихове колаборације у циљу сатирања сопственог народа.