Оцена Теме:
  • 0 Гласов(а) - 0 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5

"Победници", "Ослободиоци", "Поделе", "Покрет отпора", "Братоубилачки рат", "Помирење

"Рече ми један чоек на једном месту, код једног чоека, једну ствар, не могу ти рећи ђе, одма би се сетио који је."
Понављајући лајт мотив интервјуа.
Одговори

Мишина је помешао Филипа Филиповића и Симу Марковића.

Сима Марковић је радио као научни сарадник у Институту за филозофију Академије наука СССР. А Филип Филиповић је предавао математику у државним средњим школама.

Пре ће Универзитет у Москви да користи радове Симе Марковића, него Филиповића.
Одговори

Крцун је Михизу рекао да су му руке крваве до рамена. А Ранковић је био надређени Крцуну.

https://www.danas.rs/vesti/drustvo/posmr...na-i-leke/
Одговори

Ево неких занимљивости из пера нашег историчара најновије генерације Немање Ж. Девића. Цитирамо...

Ужички прота жалио се 17. маја Димитрију Љотићу да је „у Ужицу ситуација и сада у рукама комуниста или њима сродних елемената. Општина је њихова централа. Као пацови сада су се тамо склонили.“ У више извештаја у наредном периоду писао је у сличном духу: „По уласку немачких трупа у Ужице 15. априла т. г. осетило се да су се комунисти у новој ситуацији лако снашли. Користећи општу пометеност и панику, дали су се на посао и брзо заузели места у свим надлештвима за плату или као волонтери. (...) Неки од њих доводили су Немце у своје домове и са њима остајали дубоко у ноћ. Тако стање трајало је до 22. јуна т. г. – дана објаве рата Совјетији.“ Љотић је сличне информације добио и од Р. Павловића, повереника Збора који је у мају обилазио вароши у западној Србији: „Комунистички рој несметано и успешно ради на бољшевизацији целога краја због тога што су комунисти успели да загосподаре најважнијим местима код немачких власти. (...) Мика Тодоровић, професор прив. из Београда, био је комунистички посланик пре Обзнане, сада је тумач Немцима при среском начелству у Чајетини. Добривоје Видић, свршени ђак више педагошке школе, вођа комуниста, тумач је Немцима на железничкој станици. Ови тумачи у могућности су да сазнају поверљиве наредбе наших и немачких власти које стижу тамо.“182 И активисти Збора у Чачку запажали су сличне појаве и о томе слали притужбе свом шефу; 6. јуна жалили су се да су „комунисти у Чачку једино друштво Немцима“, а десет дана касније „да се одлично котирају код Немаца а и у свима надлештвима, њихова реч је пресудна.“183 На другом крају Србије, у Сопоту, локални збораши жалили су се свом председнику да комунисти јавно носе „значке Стаљинове на грудима“ и раде против њихове организације; притом су, неометани од Немаца, јавно претили њиховом чланству да се ближи крај рата 182 АС, БИА, I–268, Збирка докумената историјат Ужица; „Бивши председник Србије у младости радио за нацисте као преводилац“, Блиц, 9. 10. 2013. Да су потоњи председник председништва СР Србије Добривоје Баја Видић и први човек ОЗН-е у Србији Слободан Пенезић Крцун били запослени у органима управе под окупацијом, на тражење председника општине Андрије Мирковића (после рата стрељаног управо на интервенцију Видића) потврђује и В. Глишић (Венцеслав Глишић, Револуционари, Београд, 2013, 95). Извесна потврда ових тврдњи може се наћи и у официјелној биографији Слободана Пенезића, где аутор наводи да је један број млађих кадрова из ОК Ужице нашао запослење преко ужичке општине, не би ли скренуо пажњу са свог илегалног рада (Бошко Матић, Крцун, животопис Слободана Пенезића, Горњи Милановац, 1978, 63). 183 Г. Давидовић, М. Тимотијевић, Осветљавање истине, 213–216. Познат је и пример групе чачанских комуниста који су у јуну 1941. у слободно време одиграли пријатељску фудбалску утакмицу против немачких војника (Горан Давидовић, Милош Тимотијевић, Затамњена прошлост, историја равногораца чачанског краја, књига 1, 106). 53
и уједно почетак совјетске интервенције у Југославији: „Видећете ви скоро њега као руског цара, Стаљин је ту“.184

О контроверзној улози српских комуниста у првим месецима окупације остало је сачувано мало докумената. У потоњим успоменама њихових савременика антикомунистичког опредељења, она су добијала и ширу, готово митску димензију. Не постоји ниједан документ који би инструисао комунисте да се инфилтрирају у органе нове управе, али пракса „одоздо“ говори да је таквих примера толико да би тешко могли да представљају инцидент или случајност.185 Од таквих активности, комунисти су могли да имају двоструку корист: из органа управе могли су да црпе обавештења о свим њиховим акцијама и покретима, а уједно и да неутралишу своје противнике из предратног периода који су се такође борили за свој утицај у новим околностима, поготово припаднике покрета Збор.

Резултати овакве политике брзо су се осетили у Србији, где су поједине партијске организације у првим месецима под окупацијом нарастале и за 50%. На првим састанцима по окупацији, организације су ширене тако што су у њих, за разлику од предратне праксе, масовно примани доказани скојевци и ранији кандидати за пријем у КПЈ. У Београду је, примера ради, пред рат било до 250, а у јуну већ више од 500 чланова партије.186 Павле Јакшић је у овом наглом приливу чланства видео и кључни заокрет у раду партије: нови, претежно млађи чланови, унели су не само нову енергију, већ и нове идеје, пре свега слободарске, и у многим срединама тако однели превагу над старим, секташким и стаљинистичким размишљањима и кадровима, који су тих месеци уклоњени.187
184 ИАБ, Легат Драгослава Димитријевића Белог, к. 1, 3–16.
185 У званичној биографији народног хероја Драгослава Ђорђевића Гоше из Смедеревске Паланке стоји да се после окупације запослио при окупационим властима у команди места; у истом крају предратни политичар и левичар Јован Марић из Смедерева прихватио се „по налогу партије“ места секретара Дунавске бановине. У Тополи су комунисти имали своје поуздане људе уграђене у полицију и срески суд, али и у штаб 714. дивизије Вермахта, чак и блиских команданту, генералу
Шталу. Те људе из немачке команде ликвидираће четници 1944, а после рата ће исти бити проглашени жртвама „фашистичког терора“. У Ваљеву су комунисти наводно радили под заштитом љубавнице немачког команданта Винтера, која је паралелно била укључена и у илегалне активности КПЈ (Бојан Б. Димитријевић, Ваљевски равногорци, Југословенска војска у отаџбини у ваљевском крају 1941–1945, Београд, 1998, 36; Немања Девић, Смедеревски крај у Другом
светском рату, људи и догађаји, књига 1, Београд, 2015, 43; Миливоје Станковић, Милић на челу шумадијских скојеваца, Топола, 1986, 157).
186 ИАБ, ф-2157, Легат Благоја Нешковића и Браниславе Бране Перовић, к. 8, Сећања Благоја Нешковића, 33; Документи ЦК, 1, 24; Саша Марковић, Узаврела Морава, Пожаревац, 1978, 36.
187 П. Јакшић, н. д., 117.
54
Добро обавештени Драгомир Драги Стојадиновић је у својим успоменама навео да је већи број београдских комуниста, поготово новинара (међу којима и Владислав Рибникар и Јосиф Флам) био већ од априла 1941. на вези са контроверзним др Јозефом Хрибовшеком Бергеом188 , упосленом најпре у немачком посланству, а потом код војног заповедника Србије. Ако му је за веровати, неке од њих je и сам виђао када би се састајао са Хрибовшеком, појашњавајући да је њихова сарадња била изнуђена јер су Срби–комунисти у суштини презирали Немце, али и умели да искористе новонастале околности не би ли се сачували и проширили свој утицај. Он истиче „да су се комунисти у Бeограду у то време најсвесрдније ставили у службу, на располагање, окупатору“. 189

Међу учесницима ових догађаја после рата је владала завера ћутања. Више је него упадљиво да у читавој партизанској мемоаристици недостају описи догађаја с пролећа 1941, док су 70–80 дана неометано живели и радили у Београду. Једини који је у својим мемоарима проговорио и о овом периоду затамњене историје КПЈ био је Мирко Тепавац. Он је описао неколико несвакидашњих искустава с почетка свог партијског рада у ратним условима, међу којима и сопствени покушај „братимљења“ с немачким војницима из јуна 1941, када је с друговима најпре пронашао, а потом и испратио на Источни фронт (!) једног немачког официра који им се поверио да се интимно осећа као комуниста. „Да је неко случајно снимио тај срдачни растанак на земунској жељезничкој станици почетком јуна 1941. године, не бисмо после рата никоме могли да се оправдамо за ту епизоду наше дирљиве блискости са хитлеровским официром.“190 У сложеној ратној свакодневици могуће је да је било још сличних ситуација, које су у случају победника у грађанском рату на време затамњене, а за поражене објашњене искључиво црно-бело, као доказ њихове колаборације у циљу сатирања сопственог народа.
Одговори


Занимљиво!

Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.

Д М
Одговори


Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.

Д М
Одговори

Закључак Лазара Слепчева преносим у целости:

Цитат:
"Да ли је подела на четнике и партизане данас могућа?

По моме суду она није апсолутно могућа, јер оно што је било четничко, што је било монархистичко- то је или побијено у одмаздама.... Дакле, она интелигенција која је уништавана и истребљивана током октобра '44 и у месецима и у годинама касније. Дакле, то је била она клица, онај нуклеус из кога је могло да се гради један концепт друштва који би био заснован на оним принципима или сличним принципима на којима је била функционисана Краљевина Србија па потоња Краљевина СХС и Југославија. Дакле, тај нуклеус су ови црвени јакобинци успели на неки начин да сасеку у корену. Добар део је успео да се домогне земаља Запада и да емигрира као политичка емиграција. Њихови потомци су већ асимиловани у државама у које су њихови преци стигли, и све у мањој мери имају осећај припадности том неком српском сентименту.

Ово што ми данас препознајемо као "поделу Срба на четнике и партизане" подела је све више с једне стране на истинске и екстремне партизане кроз деловање и у облику тзв. "друге Србије" или тог аутошовинистичког фактора и онога што је изникло из Ћосићевог шињела или покушава на неки начин, копрца се да из њега изађе. Али и једна и друга концепција су суштински оковане и заробљене управо том комунистичком републиканском омчом која не допушта да се неко српско становиште, национално, демократско, културно, пристојно, европско и светско, формира и заживи и да покуша да се развија као нови концепт који би можда тај неки изворни, стари српски дух могао да врати самоме себи. Тако да ово што себе данас назива "четницима" својим манифесним телом и својим чињењем све више подражава критике које долазе са оне друге стране, јер се појављује у том фоклорном булајићевском смислу брадатих, запуштених гибаничара. А опет, с друге стране да кажемо да две фракције унутар комунистичке партије одигравају, да употребим фудбалски појам "дупле пасове" између себе. И перманентно у културном, политичком и у сваком другом смислу Србију и даље покушавају да задрже у властитим канџама.

Тако да оно што би требало да се "мири" нема играча на другој страни. Он је уништен. Он је на неки начин историјски већ збрисан пре 80 година. А ова потреба, јавно прокламована о "измирењу једних и других" је више, да кажемо, та нека прича из тог принципа "дуплог паса" унутар комунистичких фракција које на сваки начин покушавају да одрже себе као нека врста, условно речено "српске" дубоке државе и да контролише све процесе који нам се дешавају."

Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.

Д М
Одговори

Тачно, што је заборавио нас, трећу страну. То јест, прву.
Црвени, први и други, су привремена појава у историји Срба.
Одговори

Поново сам налетео на ччланак Милана Радановића, писан поодавно, али мислим да нисмо никада имали прилике да продискутујемо. Мислим да је интересантно..


POKRET ČETNIKA DRAŽE MIHAILOVIĆA (JVUO) TOKOM 1941:
OD USTANKA DO KOLABORACIJE
https://yuhistorija.com/serbian/drugi_sr_txt01c4.html

За почетак једна опаска: Радановић, као и стари комунисти четничку легализацију крајем 1941 у Србији назива сарадњом- јер су се легализовани одреди касније поново придружили Михаиловићу.
Сарадња је јер су ти одреди, под новим униформом наставили да прогоне комунисте Smile

Управо читам Петрановићеву : Стратегија Драже Михаиловића. Он се дотиче тог случаја и говори о сарадњи и инфилтрацији. У овом контексту их користи као синониме. Затим каже да су до краја 1942 Немци распустили све те одреде у којима су били легализовани четници. Јасан доказ сарадње!
Одговори

Изгледа, имаш вишка времена... Blush
Одговори

А је ли рекао Петрановић шта је било са "сарадницима" по распуштању тих одреда 1942. године?

Незгодна је када партијска историја мора бити и представљена и као национална и тако изучавана. Интелектуалци, на крају, ту изгледају као највеће будале. Петрановић dixit.
Одговори

(18-02-2024, 09:57 PM)Милослав Самарџић Пише:  Изгледа, имаш вишка времена... Blush
Хајде кад стигнеш да продискутујемо о чланку..
Одговори

Нико не чита написано. Комунисти вам завртели мозак па скачете као опарени на кључне речи. Поента је да је још Петрановић, комуниста и бивши партизан, неспорни интелектуалац, сагледавао реалније легализацију (као инфилтрацију) од његових сабораца, Титових апологета и, сви ових нових wannabe револуционара.
Одговори

(19-02-2024, 12:22 AM)Chicot Пише:  Нико не чита написано. Комунисти вам завртели мозак па скачете као опарени на кључне речи. Поента је да је још Петрановић, комуниста и бивши партизан, неспорни интелектуалац, сагледавао реалније легализацију (као инфилтрацију) од његових сабораца, Титових апологета и, сви ових нових wannabe револуционара.

Ту си свакако у праву.
Али одавно сам све то прочитао, не бих поново, више ми се свиђају нове књиге.
Ипак и Петрановић и други црвени - ови нови - су превазиђени. Само што неки од њих то још нису сазнали.
Одговори


Скочи на Форум:


Корисника прегледа ову тему: 1 Гост(а)
Све форуме означи прочитаним