Низ | Пуни Приказ

пек. · (Последња измена: 18-08-2019 10:31 AM од пек..)

И Јермени су имали неке привилегије њихову децу нису узимали у јаничаре. Имаш привилегије а мрзе те јер не припадаш званичној вери и ето геноцида. И те ваше привилегије нису биле стварне слободан си и имаш уговор са царем али плаћаш већи порез него они који нису слободни мораш да идеш у рат кад год те зову и то бесплатно мораш сам да набављаш оружје коње униформе и храну.

И још мораш да слушаш немачке официре као роб.

ПРОСВЕТАР · 18-08-2019, 11:04 AM

(17-08-2019 01:05 PM)мунгос Пише:
(16-08-2019 06:17 PM)ПРОСВЕТАР Пише: .Ми се са истима, па и са златоустим Боканом, у потпуности слажемо што се тиче братимљења са небратом и заједничке државе са побеђенима!

ТЕ КОБНЕ 1918-Е МАЈКА РУСИЈА ЗАШТИТНИЦА НИЈЕ ВИШЕ ПОСТОЈАЛА!!!

[b]СРЕЋОМ КРАЉ ЈЕ УСПЕО СВОЈИМ МАСОНСКИМ ВЕЗАМА, И ПРЕ СВЕГА ЗАХВАЉУЈУЋИ ГАДЉИВОСТИ ЕНГЛЕЗА И ЛИХВАРА СПРАМ НЕМАЧКОГ ФАКТОРА, ДА СКРЕНЕ ТЗВ. "СААААВЕЗНИКЕ" СА ИДЕЈЕ РЕСТАУРАЦИЈЕ ХАБЗБУРШКЕ МОНАРХИЈЕ КА ИДЕЈИ ШУГОСЛАВИЈЕ, У ЧЕМУ СУ ПАПА И КРИМО-КАТОЛИЦИ ПОДПОМОГЛИ ЕДА БИ СЕ ТЗВ. "ХРВАТИ" НЕКАКО ИЗВУКЛИ ОД ПРАВЕДНЕ КАШТИГЕ!
Све остало знамо
Просвјетаре, изгледа да ме јопет на мејдан позиваш?

Знадемо да је Русија пропала, али знадемо и то да смо имали доброга и ваљанога савезника Талијане.
Знадемо и то да од српске каштиге не би било ништа како год да окренеш, но то све и није проблем. Хрвати би били каштиговани од професионалаца, прије свега Талијана и Мађара. Србенде су се само требали измакнути и пуштити стручњаке да то среде!

Знадемо да енглески пјешадинац и енглески артиљерац, није јуришао и слао гранате на ВАЉАНОГ И ДОБРОГ САВЕЗНИКА ТАЛИЈАНЕ, код Книна, Дрниша, Бенковца и Обровца. Но је то Србин чинио у свом незнању и непамети! Знадемо да је по повлачењу Српске војске из Сјеверне Далмације, Талијан дао власт у руке Србину! Да је Книн - са дебелијем разлогом - био котарски центар и да су се Срби и Талијани јако добро и брзо споразумјели, исто као и за вријеме аустријске власти 1814-1914., исто као и 1941-1943.

Посље свега, знадемо и то, да су Талијани кад су ушли у Сјеверну Далмацију, поватали, пострељали и на бандере повјешали све Хрвате, екстремисте и србомрсце (који су исто ко и за Србе, мислили Талијанима)! Талијани нијесу народ од јуче, за разлику од Срба - знали су добро како са киме треба!

Праведну Каштигу је избјегао само онај СРБОМРЗАЦ И ХРВ. ПРАВАШ, који је побјегао Србима у наручје (ван крајева које је узела Италија)!

Брат Мунгосе ти јопе Ђенерал после битке, ама упорно! Наравно, нами није ни на крај памети да ни тебе ни Брат Јеремију ућерујемо у "ревидирање", ама ваља узети у обзир СВЕ, СВЕ СВЕ...чињенице кад смо ПОСЛЕ БИТКЕ ЂЕНЕРАЛИ, онако кољективное!

Даклем на крају рата, 1918-е, имамо овакву слику:

ПОБЕДНИЦИ ТАЛИЈАНИ, АЛИ И ПОРАЖЕНИ АУСТРИЈАНЦИ И МАЂАРИ И ЦУБОК, ТЗВ. "ХРВАТИ", КАО КРИМОКАТОЛИЦИ, СА ПАПОМ У ПАКЕТУ-ТО ЈЕ ЈЕДАН ТАБОР-И ТО СЕ НЕ МОЖЕ НЕГИРАТИ!

ПОБЕДНИЦИ ЕНГЛЕЗИ, АЛИ ДО СРЖИ ПРОЖЕТИ ЊИХОВОМ МАСОНЕРИЈОМ И ЛИХВАРСКОМ ХИДРОМ, ТО ЈЕ ДРУГИ ТАБОР!

ПОБЕДНИЦИ ФРАНЦУЗИ, ТАКОЂЕ НАТОПЉЕНИ МАСОНЕРИЈОМ ВЕЛИКОГ ОРИЈЕНТА, УЗ СВЕ СИМПАТИЈЕ ПРЕМА НЕКИМ ТАМО СРБИМА (ФАКТОР КОЈИ БОКАН ДИЖЕ У НЕБЕСА АЛИ КОЈИ ЈЕ У СТВАРНОСТИ ЗАНЕМАРЉИВ), ТО ЈЕ ТРЕЋИ ТАБОР!

ПОРАЖЕНА ЊЕМАЧКА ПОД ПРУСКОМ КРУНОМ КОЈА НИЈЕ КРИМОКАТОЛИЧКА-НЕ ПОСТОЈИ!

ПРАВОСЛАВНА РУСИЈА НЕ ПОСТОЈИ!

НА ТАКВОЈ ШАХМАТНОЈ ТАБЛИ И СА ФИГУРАМА КОЈЕ ЈЕ ИМАО, ГДЕ СЕ ИНТЕРЕСИ ЈЕЗУИТА-КРИМОКАТОЛИКА И ЈУДЕО-МАСОНЕРИЈЕ ПОКЛАПАЈУ ШТО СЕ ТИЧЕ СПРЕЧАВАЊА РУСИЈЕ (КАКВА ЈЕ ДА ЈЕ) И ЊЕМАЧКЕ (КАВА ЈЕ ДА ЈЕ), ДА ИЗАЂУ НА ТОПЛО МОРЕ-НАШ КРАЉ ЈЕ ОДИГРАО МАЕСТРАЛНО!

Међутим!

Изгубио је партију у завршници-ЖРТВОМ КРАЉА!

Такву партију са истом жртвом добио је много касније, Шешељ у Хагу!

Померање дрваца на шахматној табли је суптилна игра, игра нерава!

НЕГООО....ПУШТИ САД ОВО, ПОГЛЕДАЈ ШТА СЕ ДОГАЂА НА ОВОЈ ТЕМИ И ПОМОЗИ СА СВОЈИМ ПОДАЦИМА АКО МОЖЕШ:

http://www.pogledi.rs/forum/Thread-da-li...vic?page=8

НАИМЕ СИМПАТИЧНИ МАЛИ ЧЕХ ТЕШ'ТЕШАНОВИЋ ПОЗВАО У ЕМИСИЈУ НЕКУ ХРВАТИНУ АЛИ КАД ЈЕ РЕЧЕНИ ПОЧЕО ДА БЉУЈЕ ПО ЈАСЕНОВАЧКИМ И ДРУГИМ СРБСКИМ ЖРТВАМА, УПЛАШЕНИ ЧЕХИЦА ТЕША МУ СКРАТИО И ОБРИСАО ТАЈ ДЕО!

НА ОВО СЕ ТАЈ МАРИО НАШАО ИЗНЕНАГЈЕН И УВРЕГЈЕН ПА ОТВОРИО ПОСЕБНУ ТЕМУ НА ЈУТЈУБУ ГДЕ, ЖАЛЕЋИ СЕ НА ТЕШУ НА ТЕНАНЕ РАЗГЛАБА О СРБИМА, "ФАЛСИФИКОВАЊУ БРОЈА ЖРТАВА" ИТД. А СВЕ УЗ ОДОБРАВАЊЕ МАСЕ ХРВАТИНА И ПОНЕКОГ СРБИНА!

https://www.youtube.com/watch?v=-wfy0Wv7...3957762364

Ђорђе Ивковић · 18-08-2019, 11:45 AM

Цитат:мунгос Пише:
Сасвим брез икакве уврједе би прихватио назив Аустријанац, јер и то је дио мога насљеђа и идентитета. Замисли у тој мрској Аустрији смо се и намножили и забогатили, а у ВАШОЈ Југославији остали голи ко мишеви и остаде нас само у траговима. Лика је почетком вијека имала 125 000 најбољи Срба а крај вијека је дочекала са 3 000. Ето зашто.

Ну, па да видимо како је ишло са тим множењем и богаћењем у милој ти Аустро-угарској.

Године 1871, пошто је турска власт већ била сатјерана у ћошак Балкана, Војна Kрајина буде »развојачена«. Та велика територија Хрватске бива преведена под цивилну управу и тако »враћена мајци домовини«. Тим актом је мој граничар уведен у модерно грађанско друштво!

С каквим улогом, с каквим бременом?

Улог: бранио је три и по вијека слободу тог друштва »антемурале...« итд. Али, даном развојачења Границе тај улог више не котира нити на једној берзи!

Златна кочија је већ одавно пројурила; Сикстинску капелу је Мицхелангело већ офарбао, версајски двор су Лујеви сазидали, маркизе се поудавале, а на универзитетима у Бологни и Монтпелиеру већ одавно су попуњена сва ректорска мјеста. Па и грађанска класа у Дубровнику и Загребу ујагмила је већ што је њој припадало. И шта сад ти хоћеш, Мићане? Збогом, сервус!

А бреме?

Од цара су добили »Десертум«. И населили га. Све да су добили и сам Мисир, шта би од њега остало послије толиких војни? Свака друга година је ратна! Од три способна мушкарца морају у солдачију двојица, а гђе их је пет, ту узимају у војску тројицу. Само карловачки генералат, са својих 11.000 домова даје 22.000 бораца. А кад се води отворени рат, онда се мобилише још и неколико хиљада стараца, да чувају страже по насељима и путовима, да преносе провијант. Па та онда представљају ти »домови«, ко и како ће да их обнавља послије турских паљевина, ко ће да обрађује земљу? Огњеслав Утјешиновић-Острожински, рођен у мени сусједном селу Острожину 1817. године високи крајишки чиновник, Илирац, писац, објавио је у Бечу 1861. године књигу о приликама у Kрајини, па наводи да је у Kрајини сваки шести мушкарац војник, док је у осталим земљама Царевине сваки - шездесети!24 Граничар је »повлаштен«, јер није кмет, али се заборавља да аустријски војник стаје државу 160 форинти, а граничар само 40 форинти (јер се претежно сам издржава), што представља допринос држави, а губитак Kрајини, 4
милијуна форинти годишње. Уз то, губитак Kрајине у радној снази коју представљају војници, износи 2,400.000 форинти. Поред тога, граничар је имао големе радне обавезе, све предвиђене и пописане, таксативно, у реглеману. Радови су разврстани у 3 класе: царски, општи и остали. Царских је било 17 врста, општих 21 и осталих 26, укупно 64 врсте!
...
2Ј Изванредно дјело о прошлости Војне Kрајине написао је Ваничек: Спезиалгесцхицхте дер Милитаргрензе И - И В Wиен, 1875. Право је чиидо како се у оно доба, усред Аустроугарске монархије, могло написати и објавити
онолико истине о судбини једног народа, а да се не потпадне под удар никаквог закона.
...
А данак у крви?

У ратовима против Наполеона, за свега 10 година, Kрајина даје 100.000
бораца, од којих губи 40.000. А кад је Напоиеон 1809. године запосјео ове
крајеве и задржао затечено војно уређење (што не би, одговарало му је да не
може боље!) повео је и граничаре у поход на Русију 1812. године. Зна се како су се тамо сви скупа провели.

У сузбијању револуције, 1848. године у Аустрији, Мађарској и Италији
граничари, под командом Јелачића и Радетзког, жаре и пале, али и губе 30.000
живота. Послије рата, »на питање шта ће бити са 30.000 преосталих удовица и 50.000 сирочади, стиже одговор да ће се удовице поудавати, а сирочад порасти«, наводи Утјешиновић. И поред високог наталитета, Kрајина стално заостаје у прирасту становништва.

Граничарева снага истаче се на још много отвора. Ту је на првом мјесту
корупција. Kрајишком војнику - плаћенику ускраћује се, на рафиниран начин, лавовски дио плате, а већ она је биједна: док карловачки генерал бере 850 форинти мјесечно, граничар добије, али само номинално, 3 — 4 форинта. Мито, давање »дарова« заповједницима је чин без кога се не смије назвати ни добројутро.

Даривати се морало: заповједника који прихвата пребјеге на граници, заповједника који дођељује земљу, заповједника који прима у службу плаћеника (знала се такса: наредбодавцу 8 форинти, благајнику 4 форинте, дакле 4 мјесечне плате).

Незаконити приходи господе расли су баснословно. А кад је врховна власт
Реформом Војне Границе од 1746. године хтјела да укине примање дарова
учинила је у ствари само то да га је још чвршће легализовала! Јер, дословце је казано да капетан »смије« примити дарова »највише« у износу 40 ф, лајтнант 24 ф, а заставник 18 ф. годишње. »Али се од овог памтило само то да се примати »смије« — примјећује духовито Радека.

И што се ми онда чудимо ако и у дане данашње Kордунаш носи пуне торбе
јаја и кокошију (а и новчаник мора бити пун) кад креће у град да би испословао некакво своје право у лавиринту канцеларија? Зна се и то колико новаца треба ставити у коверат да би се дошло до болничког кревета, а колико за операцију и за какву врст операције. Чудимо се томе, а заборављамо да је протекло једва једно стољеће од граничарског вакта у коме су ти, мрски нам поступци, били прописани.

Да ли је граничар имао времена да се одвикне од својих рђавих навика? Јер,
навике његове дародавне су у питању, а не оних који примају торбе и коверте.
Истински друштвени положај граничара најбоље се може сагледати кроз систем
кажњавања и мучења. Актом Реформе било је прописано какве физичке муке се смију примјењивати, а какве, тобож, не смију. Одређено је кад се може везати у »кладе«, како се пролази кроз шибе, колико удараца смије досудити командир чете (25), лајтнант (7), фелдвебел (4), каплар (3). Од физичке казне, рекоше, не смије војник умријети!

Буржоазија из Беча, Пеште и Загреба, разни намирисани господичићи — пискарала одапињали су стријеле против граничара, јер су, како веле, заостали, некултурни, дивљи и не производе довољно за тржиште. Некакав врли статистичар је израчунао да Kордун производи кромпира шест пута мање него Штајерска и замјера на оваквом немару! Други, опет, нашли су се да истакну како у Kрајини влада благостање и задовољство. »Протегните онда крајишко уређење на цијелу монархију«, одговара им Утјешиновић.

Вјековни војни режим под којим је живио, па ратовања, погибије и сва друга
страдања оставили су неизбрисиве трагове на психи граничара. Имајући против себе надмоћне силе државе, насиља, рата, биједе, глади и смрти граничар је морао да им се на сваки начин прилагоди како би преживио. Прилагођавање таквим силама у ствари је стално отуђивање од самог себе, стална дехуманизација. У његовом карактеру и понашању све је противрјечно: живи у сталном страху, а на бојишту је »лудо храбар« (»ин толлер Kиихнхеит«); обожава цара и клања се држави, а мрзи све што је од државе и поткрада је гђе год може; снисходљив је поданик, али и бунтовник; неповјерљив је према свему што му се нуди као ново, а чезне за бољим животом; труди се на својој неплодној земљи — прљуги, а мрзи сваки физички посао. Сања о било каквој државној, чиновничкој службици и, кад се једном дочепа такве, окреће леђа својој постојбини. Тако се, уосталом, понаша и већи дио његове тзв. интелигенције: изузев понеког учитеља и попа, нико се не враћа на огњиште, одродава се и почиње с презиром гледати на своје поријекло, придружује
се оној госпоштији која о граничару неће рећи ништа осим погрде и спрдње.

Народ, дакле, издваја из своје средине оно што је најспособније, одваја од уста за школовање ђетета, а по некаквој вишој логици ствари, школује ђецу за неке друге, јаче и повољније средине. Тако се и умне снаге граничарског свијета хронично исцрпљују, а он тапка на мјесту. Нема кога да га мало придигне и оплемени.25

О граничару се обликовало мишљење да је силеџија, улизица, невјеран, склон
крађи и убиству. Има у томе истине.

мунгос · 24-08-2019, 03:50 AM

(18-08-2019 10:30 AM)пек. Пише: И Јермени су имали неке привилегије њихову децу нису узимали у јаничаре. Имаш привилегије а мрзе те јер не припадаш званичној вери и ето геноцида. И те ваше привилегије нису биле стварне слободан си и имаш уговор са царем али плаћаш већи порез него они који нису слободни мораш да идеш у рат кад год те зову и то бесплатно мораш сам да набављаш оружје коње униформе и храну.

И још мораш да слушаш немачке официре као роб.

Дакле боље је било бити кмет, односно прави роб? Не знам одкуд ти то да иђе има живот џабе без икакве муке?

ЈВуО-КГ · 24-08-2019, 03:21 PM

Да ли ћеш Мунгосе икада да схватиш да ти никада са осталим Србима не би живео,у истој земљи,да није било те Југославије? Ни Банат не би припао нама,Срби би сачињавали тек нешто мање од половине становништва те никада,на срећу, створене Новосрбије. Фора је у томе што теби то и не смета,колико могу да приметим по похвалама које иду Аустрији.

[Слика: Londonski-ugovor.jpg]

Чак и ова авнојевска Србија изгледа пристојније него ово што је нуђено 1915. године.

мунгос · (Последња измена: 28-08-2019 07:19 PM од мунгос.)

(24-08-2019 03:21 PM)ЈВуО-КГ Пише: Да ли ћеш Мунгосе икада да схватиш да ти никада са осталим Србима не би живео,у истој земљи,да није било те Југославије? Ни Банат не би припао нама,Срби би сачињавали тек нешто мање од половине становништва те никада,на срећу, створене Новосрбије. Фора је у томе што теби то и не смета,колико могу да приметим по похвалама које иду Аустрији.

Чак и ова авнојевска Србија изгледа пристојније него ово што је нуђено 1915. године.

Наравно да ми не смета, јер онда Срби не би били убијани ко дивље звијери. Чак и Срби у Лици, Кордуну и Банији би имали Србију на пар КМ од себе и српску војску, четнике, оружје и помоћ итд. да се наслоне ако би дошло до чега.

А сама таква Србија би имала сваку могућу предност јер би се 1918-1941, 21 годину развијала као нормална држава и то српска држава и не би губила енергију на све могуће и немогуће ТУЂЕ, несрпске и противсрпске гузобоље. Имала би и море, што јој је био први циљ 100 година до тад.

(18-08-2019 11:04 AM)ПРОСВЕТАР Пише: Даклем на крају рата, 1918-е, имамо овакву слику:

ПОБЕДНИЦИ ТАЛИЈАНИ, АЛИ И ПОРАЖЕНИ АУСТРИЈАНЦИ И МАЂАРИ И ЦУБОК, ТЗВ. "ХРВАТИ", КАО КРИМОКАТОЛИЦИ, СА ПАПОМ У ПАКЕТУ-ТО ЈЕ ЈЕДАН ТАБОР-И ТО СЕ НЕ МОЖЕ НЕГИРАТИ!

ПОБЕДНИЦИ ЕНГЛЕЗИ, АЛИ ДО СРЖИ ПРОЖЕТИ ЊИХОВОМ МАСОНЕРИЈОМ И ЛИХВАРСКОМ ХИДРОМ, ТО ЈЕ ДРУГИ ТАБОР!

ПОБЕДНИЦИ ФРАНЦУЗИ, ТАКОЂЕ НАТОПЉЕНИ МАСОНЕРИЈОМ ВЕЛИКОГ ОРИЈЕНТА, УЗ СВЕ СИМПАТИЈЕ ПРЕМА НЕКИМ ТАМО СРБИМА (ФАКТОР КОЈИ БОКАН ДИЖЕ У НЕБЕСА АЛИ КОЈИ ЈЕ У СТВАРНОСТИ ЗАНЕМАРЉИВ), ТО ЈЕ ТРЕЋИ ТАБОР!

ПОРАЖЕНА ЊЕМАЧКА ПОД ПРУСКОМ КРУНОМ КОЈА НИЈЕ КРИМОКАТОЛИЧКА-НЕ ПОСТОЈИ!

ПРАВОСЛАВНА РУСИЈА НЕ ПОСТОЈИ!

НА ТАКВОЈ ШАХМАТНОЈ ТАБЛИ И СА ФИГУРАМА КОЈЕ ЈЕ ИМАО, ГДЕ СЕ ИНТЕРЕСИ ЈЕЗУИТА-КРИМОКАТОЛИКА И ЈУДЕО-МАСОНЕРИЈЕ ПОКЛАПАЈУ ШТО СЕ ТИЧЕ СПРЕЧАВАЊА РУСИЈЕ (КАКВА ЈЕ ДА ЈЕ) И ЊЕМАЧКЕ (КАВА ЈЕ ДА ЈЕ), ДА ИЗАЂУ НА ТОПЛО МОРЕ-НАШ КРАЉ ЈЕ ОДИГРАО МАЕСТРАЛНО!

Опет, није у питању никакав ђенерал посље битке. Јер добро знадемо да су односи Срба са Талијанима били најбољи стотинама година у Далмацији. Талијани су били пријатељ и савезник. Српске странке на Приморју су увијек за вријеме Аустро-Угарске имале добру сарадњу са Талијанима и заједно су се могли одупирати болесним и агресивним хрватским нападима и на једне и на друге.
Рјешење никако није могло бити да се да власт над Србима у руке Хрватима.

Први Рус је био против стварања државе са Хрватима! Но и поред тога, Срби су све чинили супротно томе интересу Русије. О овоме имамо све могуће податке од Руса, Срба, Хрвата, Талијана, Француза и Енглеза!

Поредити Хрвате са Талијанима, то мало рећи ВАН ПАМЕТИ!

(18-08-2019 11:45 AM)Ђорђе Ивковић Пише:
Цитат:[b]мунгос Пише:
Сасвим брез икакве уврједе би прихватио назив Аустријанац, јер и то је дио мога насљеђа и идентитета. Замисли у тој мрској Аустрији смо се и намножили и забогатили, а у ВАШОЈ Југославији остали голи ко мишеви и остаде нас само у траговима. Лика је почетком вијека имала 125 000 најбољи Срба а крај вијека је дочекала са 3 000. Ето зашто.

Ну, па да видимо како је ишло са тим множењем и богаћењем у милој ти Аустро-угарској.

Године 1871, пошто је турска власт већ била сатјерана у ћошак Балкана, Војна Kрајина буде »развојачена«. Та велика територија Хрватске бива преведена под цивилну управу и тако »враћена мајци домовини«. Тим актом је мој граничар уведен у модерно грађанско друштво!

С каквим улогом, с каквим бременом?

Улог: бранио је три и по вијека слободу тог друштва »антемурале...« итд. Али, даном развојачења Границе тај улог више не котира нити на једној берзи!

Златна кочија је већ одавно пројурила; Сикстинску капелу је Мицхелангело већ офарбао, версајски двор су Лујеви сазидали, маркизе се поудавале, а на универзитетима у Бологни и Монтпелиеру већ одавно су попуњена сва ректорска мјеста. Па и грађанска класа у Дубровнику и Загребу ујагмила је већ што је њој припадало. И шта сад ти хоћеш, Мићане? Збогом, сервус!

А бреме?

Од цара су добили »Десертум«. И населили га. Све да су добили и сам Мисир, шта би од њега остало послије толиких војни? Свака друга година је ратна! Од три способна мушкарца морају у солдачију двојица, а гђе их је пет, ту узимају у војску тројицу. Само карловачки генералат, са својих 11.000 домова даје 22.000 бораца. А кад се води отворени рат, онда се мобилише још и неколико хиљада стараца, да чувају страже по насељима и путовима, да преносе провијант. Па та онда представљају ти »домови«, ко и како ће да их обнавља послије турских паљевина, ко ће да обрађује земљу? Огњеслав Утјешиновић-Острожински, рођен у мени сусједном селу Острожину 1817. године високи крајишки чиновник, Илирац, писац, објавио је у Бечу 1861. године књигу о приликама у Kрајини, па наводи да је у Kрајини сваки шести мушкарац војник, док је у осталим земљама Царевине сваки - шездесети!24 Граничар је »повлаштен«, јер није кмет, али се заборавља да аустријски војник стаје државу 160 форинти, а граничар само 40 форинти (јер се претежно сам издржава), што представља допринос држави, а губитак Kрајини, 4
милијуна форинти годишње. Уз то, губитак Kрајине у радној снази коју представљају војници, износи 2,400.000 форинти. Поред тога, граничар је имао големе радне обавезе, све предвиђене и пописане, таксативно, у реглеману. Радови су разврстани у 3 класе: царски, општи и остали. Царских је било 17 врста, општих 21 и осталих 26, укупно 64 врсте!
...
2Ј Изванредно дјело о прошлости Војне Kрајине написао је Ваничек: Спезиалгесцхицхте дер Милитаргрензе И - И В Wиен, 1875. Право је чиидо како се у оно доба, усред Аустроугарске монархије, могло написати и објавити
онолико истине о судбини једног народа, а да се не потпадне под удар никаквог закона.
...
А данак у крви?

У ратовима против Наполеона, за свега 10 година, Kрајина даје 100.000
бораца, од којих губи 40.000. А кад је Напоиеон 1809. године запосјео ове
крајеве и задржао затечено војно уређење (што не би, одговарало му је да не
може боље!) повео је и граничаре у поход на Русију 1812. године. Зна се како су се тамо сви скупа провели.

У сузбијању револуције, 1848. године у Аустрији, Мађарској и Италији
граничари, под командом Јелачића и Радетзког, жаре и пале, али и губе 30.000
живота. Послије рата, »на питање шта ће бити са 30.000 преосталих удовица и 50.000 сирочади, стиже одговор да ће се удовице поудавати, а сирочад порасти«, наводи Утјешиновић. И поред високог наталитета, Kрајина стално заостаје у прирасту становништва.

Граничарева снага истаче се на још много отвора. Ту је на првом мјесту
корупција. Kрајишком војнику - плаћенику ускраћује се, на рафиниран начин, лавовски дио плате, а већ она је биједна: док карловачки генерал бере 850 форинти мјесечно, граничар добије, али само номинално, 3 — 4 форинта. Мито, давање »дарова« заповједницима је чин без кога се не смије назвати ни добројутро.

Даривати се морало: заповједника који прихвата пребјеге на граници, заповједника који дођељује земљу, заповједника који прима у службу плаћеника (знала се такса: наредбодавцу 8 форинти, благајнику 4 форинте, дакле 4 мјесечне плате).

Незаконити приходи господе расли су баснословно. А кад је врховна власт
Реформом Војне Границе од 1746. године хтјела да укине примање дарова
учинила је у ствари само то да га је још чвршће легализовала! Јер, дословце је казано да капетан »смије« примити дарова »највише« у износу 40 ф, лајтнант 24 ф, а заставник 18 ф. годишње. »Али се од овог памтило само то да се примати »смије« — примјећује духовито Радека.

И што се ми онда чудимо ако и у дане данашње Kордунаш носи пуне торбе
јаја и кокошију (а и новчаник мора бити пун) кад креће у град да би испословао некакво своје право у лавиринту канцеларија? Зна се и то колико новаца треба ставити у коверат да би се дошло до болничког кревета, а колико за операцију и за какву врст операције. Чудимо се томе, а заборављамо да је протекло једва једно стољеће од граничарског вакта у коме су ти, мрски нам поступци, били прописани.

Да ли је граничар имао времена да се одвикне од својих рђавих навика? Јер,
навике његове дародавне су у питању, а не оних који примају торбе и коверте.
Истински друштвени положај граничара најбоље се може сагледати кроз систем
кажњавања и мучења. Актом Реформе било је прописано какве физичке муке се смију примјењивати, а какве, тобож, не смију. Одређено је кад се може везати у »кладе«, како се пролази кроз шибе, колико удараца смије досудити командир чете (25), лајтнант (7), фелдвебел (4), каплар (3). Од физичке казне, рекоше, не смије војник умријети!

Буржоазија из Беча, Пеште и Загреба, разни намирисани господичићи — пискарала одапињали су стријеле против граничара, јер су, како веле, заостали, некултурни, дивљи и не производе довољно за тржиште. Некакав врли статистичар је израчунао да Kордун производи кромпира шест пута мање него Штајерска и замјера на оваквом немару! Други, опет, нашли су се да истакну како у Kрајини влада благостање и задовољство. »Протегните онда крајишко уређење на цијелу монархију«, одговара им Утјешиновић.

Вјековни војни режим под којим је живио, па ратовања, погибије и сва друга
страдања оставили су неизбрисиве трагове на психи граничара. Имајући против себе надмоћне силе државе, насиља, рата, биједе, глади и смрти граничар је морао да им се на сваки начин прилагоди како би преживио. Прилагођавање таквим силама у ствари је стално отуђивање од самог себе, стална дехуманизација. У његовом карактеру и понашању све је противрјечно: живи у сталном страху, а на бојишту је »лудо храбар« (»ин толлер Kиихнхеит«); обожава цара и клања се држави, а мрзи све што је од државе и поткрада је гђе год може; снисходљив је поданик, али и бунтовник; неповјерљив је према свему што му се нуди као ново, а чезне за бољим животом; труди се на својој неплодној земљи — прљуги, а мрзи сваки физички посао. Сања о било каквој државној, чиновничкој службици и, кад се једном дочепа такве, окреће леђа својој постојбини. Тако се, уосталом, понаша и већи дио његове тзв. интелигенције: изузев понеког учитеља и попа, нико се не враћа на огњиште, одродава се и почиње с презиром гледати на своје поријекло, придружује
се оној госпоштији која о граничару неће рећи ништа осим погрде и спрдње.

Народ, дакле, издваја из своје средине оно што је најспособније, одваја од уста за школовање ђетета, а по некаквој вишој логици ствари, школује ђецу за неке друге, јаче и повољније средине. Тако се и умне снаге граничарског свијета хронично исцрпљују, а он тапка на мјесту. Нема кога да га мало придигне и оплемени.25

О граничару се обликовало мишљење да је силеџија, улизица, невјеран, склон
крађи и убиству. Има у томе истине.

Николиш и његово виђење ствари. Један од многи који је своју гузицу обезбједио а нас оцрнио на најгори начин, пажњиво балансирајући да ничим не закине Хрвате.
Занимљив опис из југо-комунистичке перспективе, који Хрвати радо цитирају да оцрне Србе.

ПРОСВЕТАР · 01-09-2019, 05:38 AM

.
Лондонски уговор 1915-е

Н И Ј Е

нудио Велику Србију!!!

Шта је истина у причи да је"тајни Лондонски уговор између сила Антанте (Француске, Русије и Велике Британије) и Италије, потписан 26. априла 1915-е године, најбољи пример мегаломанских идеја Александра Карађорђевића и Николе Пашића и доказ њихових превеликих амбицијаада" јер је Србија као "неоправдано одбацила стварање велике националне државе зарад југословенског јединства".

O сада већ чувеном Лондонском уговору из 1915-е године, неколико деценија говори се као о извесној „пропуштеној шанси“, шанси коју србске политичке елите нису на време уочиле нити искористиле прилику за стварање самосталне и велике србске државе на Балкану, која би у просторном смислу обухватала Бачку, Славонију, Далмацију, Босну и Херцеговину итд....сновима србске наиве никад крја!

Међутим!

Шта је то ваистину Србији „нуђено“ 1915-е године и да ли је уопште познат „идентитет понуђача“.

На првом месту, аргумент против тезе да је „Србија сулудо одбила понуду и жртвовала се зарад оних који су били и остали њени непријатељи“, како то обично кажу познаваоци „праве историје“, једноставно није исправан и не заснива се на аутентичним и веродостојним историјским изворима.

Србска Влада и јавност нијесу имале увид у садржај споразума који је постигнут између Краљевине Италије и сила Антанте, јер је он био тајан.

Србија је, као и остатак заинтересованог света, за појединости договора сазнала тек после јудео-бољшевичке револуције у Русији када је оболели сифилистичар Блум-Лењин обелоданио садржину споразума.

Отуда Србија није могла да се "одрекне" нечега што није знала да има, а приде га није ни имала, већ се о „награди“ размишљало у прилично нејасним формулацијама.

Крах Лондонског уговора, пред крај Првог светског рата, онемогућио је Србију да изађе на море и заједно са Црном Гором добије више од три стотине километара јадранске обале између Сплита и Драча.

„Велика Србија“ никвим Лондонским уговором није понуђена Србији!

https://www.youtube.com/watch?v=IdQvGQMTx08

пек. · 01-09-2019, 04:12 PM

И да је остала Аустроугарска Срби би исто прошли. Фердинанд је планирао да створи трећи део царства у коме би Хрвати били главни. Аустријанци су трпели Србе јер су им требали у борби са Турцима кад је нестала Турска Срби им више нису требали.

мунгос · (Последња измена: 04-09-2019 05:12 PM од мунгос.)

(01-09-2019 05:38 AM)ПРОСВЕТАР Пише: .
Лондонски уговор 1915-е

Н И Ј Е

нудио Велику Србију!!!

Шта је истина у причи да је"тајни Лондонски уговор између сила Антанте (Француске, Русије и Велике Британије) и Италије, потписан 26. априла 1915-е године, најбољи пример мегаломанских идеја Александра Карађорђевића и Николе Пашића и доказ њихових превеликих амбицијаада" јер је Србија као "неоправдано одбацила стварање велике националне државе зарад југословенског јединства".

O сада већ чувеном Лондонском уговору из 1915-е године, неколико деценија говори се као о извесној „пропуштеној шанси“, шанси коју србске политичке елите нису на време уочиле нити искористиле прилику за стварање самосталне и велике србске државе на Балкану, која би у просторном смислу обухватала Бачку, Славонију, Далмацију, Босну и Херцеговину итд....сновима србске наиве никад крја!

Међутим!

Шта је то ваистину Србији „нуђено“ 1915-е године и да ли је уопште познат „идентитет понуђача“.

На првом месту, аргумент против тезе да је „Србија сулудо одбила понуду и жртвовала се зарад оних који су били и остали њени непријатељи“, како то обично кажу познаваоци „праве историје“, једноставно није исправан и не заснива се на аутентичним и веродостојним историјским изворима.

Србска Влада и јавност нијесу имале увид у садржај споразума који је постигнут између Краљевине Италије и сила Антанте, јер је он био тајан.

Србија је, као и остатак заинтересованог света, за појединости договора сазнала тек после јудео-бољшевичке револуције у Русији када је оболели сифилистичар Блум-Лењин обелоданио садржину споразума.

Međutim je Sazonov odgovorio knezu Trubeckomu na njegovu depešu od 31 marta (1914), kad je dao izvještaj o svome razgovoru s Re-gentom Aleksandrom. To se zbilo 29 aprila, dakle poslije potpisa Londonskoga pakta; Sazonov je očito naumice tako dockan odgo-vorio. Reče: »Pašić nije u stanju da nam dade kakvih novih obavještenja, koja bi mogla dopuniti ona, što ih već imamo. U nasu iskrenu volju da zastitimo u granicama mogućnosti sloven-ske interese, ni Prestolonasljednik ni ministarski savjet ne mogu sumnjati. Ako se ne bi uspjelo u najsirim granicama ostvariti sve slovenske aspiracije, uzrok tome biće vanredne prilike. Prema tome dolazak Pašićev bio bi ne samo beskoristan za slovensku stvar, nego bi bio vezan sa velikom nezgodom, da Srbija ostane u ovom trenutku bez mudroga i iskusnoga rukovodioca. Otkaz naš za njegov dolazak ovamo, mogao bi Pašić iskoristiti, svoga opravdanja radi, u srpskim političkim krugovima«.

Отуда Србија није могла да се "одрекне" нечега што није знала да има, а приде га није ни имала, већ се о „награди“ размишљало у прилично нејасним формулацијама.

Uto saznala je srpska vlada u Nišu u glavnim crtama nešto o onom, što se 26 aprila zbilo u Londonu, i to najprije od profesora beogradskoga universiteta Grgura Jaksića iz Pariza, koji je tada bio saradnik »Tempsa«, a onda i od svojih poslanika, iz Pariza od Milenka Vesnića, iz Londona od Mate Boškovića i iz Rima od Ljube Mihajlovića. Taj je glas teško uzbunio sve krugove. Sada je srpska vlada uzela raditi oko toga, kako bi izvršen Londonskoga pakta učinila zavisnim od izvjesnih uslova.

Крах Лондонског уговора, пред крај Првог светског рата, онемогућио је Србију да изађе на море и заједно са Црном Гором добије више од три стотине километара јадранске обале између Сплита и Драча.

„Велика Србија“ никвим Лондонским уговором није понуђена Србији!

https://www.youtube.com/watch?v=IdQvGQMTx08

Prvo je bilo, da je Regent Aleksandar upravio 5 maja (22 apr. po st.) Velikomu knezu Nikoli Nikolajeviću iz Niša ovo pismo: »Dragi Tečo, dobio sam VaŠe pismo, koje mi je doprinijelo veiiko zadovoljstvo. Hitam da Vam saopćim, da se sve mjere za prelaz srpske vojske u nastupanje već privode u djelo. Smatram da ćemo u određenom roku preći u nastupanje (ofanzivu) protiv neprijatelja, a do toga vremena biće uklonjene sve teškoće, na koje sam Vam ukazao u posljednjem telegramu.

Baš ovoga trenutka, kad uzimam pero da Vam zahvalim za sve Vaše laskavo mišljenje, kako o meni tako i o mojoj vojsci, dobivam izvjestaj da su interesi Slovenstva, zbog kojih je i poceo rat, prineseni na zrtvu Italiji. Prema ugovoru, koji je ona zaklju-čila s državama Trojnoga sporazuma (u Londonu) — a koji se dosada brizljivo skrivao od nas (Srba) — dobiće svu austrijsku obalu s odgovarajućim »hinterlandom«. To zahvata približno više od milion i po najčistijih Slovena, Srba, Hrvata i Slovenaca, ili 150.000 najboljih vojnika i mornara. To takođe znači, da Italija dobiva sve luke i pristaništa i sve strategijske taćke i izlaze na Jadranskom moru. Ona će u odnosu prema nama zauzeti u svemu mjesto i ulogu Austrije, a mi smo se nadali da će nas ovaj rat od toga jednom izbaviti. Neću Vam govoriti o svima teškoćama i opasnostima, kojima će u budućnosti Italija zaprijetiti Balkanu umjesto Austrije. Hoću da skrenem pažnju generalisimusa ruske vojske*), koji drži u rukama svojim sudbinu Slovena, na moralnu stranu ove stvari; ona nanosi najteže udare naŠoj vojsci, koja hoće da pobijedi neprijatelja. Moja vojska bila je u početku elektrizo-vana riječima, kojima ste se Vi obratili narodima Austro-Ugarske i koje su im riječi davale nadu, da je dosao ćas konaćnoga oslobo-đenja Slovena od te monarhije. Tražio sam od svojih vojnika, da se ujedine u naporima sa moćnom ruskom vojskom, da bi dostigli do toga uzvišenoga cilja. Za ostvarenje toga, zar se već nije prolilo toliko slovenske krvi? Od svoje vojske mogu tražiti da produži borbu s istim samopožrtvovanjem, što se i dosada pokazivalo nje-nom snagom i čime je došla do svih uspjeha. Do ovoga časa moji su vojnici bili svjesni, da su žrtve koje se od njih traže neophodne, i hrabro su podnosili sva ispaštanja. Sada niko neće moći uvjeriti ih, da nisu odbaceni od svojih velikih saveznika i da nisu slovenski ideali prineseni na žrtvu u korist Italije.

Hiljadu želja sreće i slave od Vašega nećaka, koji Vas voli i koji Vam je predan — Aleksandar«*).

Idući dan, 6 maja (23 apr. po st.), zamolila je srpska vlađa kneza Trubeckoga, da odašalje u njeno ime ministru Sazonovu i carskoj ruskoj vladi ovaj predlog: »Da bi poboljšala sadaŠnji položaj i uzdigla koliko je god mogućno vjeru kod srpskoga naroda, treba Srbiji što prije dati uvjerenje, da pitanje o konce-sijama Što se Italiji daju, nije svrseno, nego da jos ima ttade na izmjenu naknadnim sporazumom s Italijom. Zbog utvrđenja vjere pak kod Narodne skupŠtine u nepokolebljivu naklonost sila Troj-noga sporazuma (Antante) prema Srbiji, trebalo bi: 1. ne poči-njati trasiranje granica nigdje, gdje je direktno interesovan srpsko-hrvatski narod, bez prethodnoga sporazuma sa kraljevinom Srbi-jom; 2. trebalo bi narodu dati uvjerenje, da će narod srpsko-hrvat-sko-slovenaćki biti ujedinjen u jednu drzavu i da neće biti podije-Ijen u vise drzava (kako to hoće Londonski pakt) i 3. trebalo bi utjecali na Italiju, da ne ubrzava svoju akciju na teritoriji, gdje je naš narod veoma osjetljiv. Još bi dobro bilo — kazala je srpska vlada — da sile Trojnoga sporazuma (Antante), u slučaju da su njihove namjere saglasne s time, što je ovdje rečeno, počnu odmah pregovore sa srpskom vladom po ovim pitanjima«.

Skoro potom, 11 maja (28 apr.), sastala se u Nišu i Narodna skupština, da javno protestira protiv Londonskoga pakta. Tom je prilikom Nikola Pašić, kao pretsjednik vlade i ministar inostranih djela, na interpelaciju narodnoga poslanika, pokojnoga profesora beogradskoga universiteta, Draze Pavlovića, u Skupštini upravio na adresu Italije ove značajne riječi: »Ja mislim, da talijanski poli-tičari i državnici ne mogu ići za tim da dobiju jedan grad više ili manje, da dobiju ovo ili ono ostrvo, jer mogu unaprijed znati, da snaga Italije neće biti u tome gradu ili ostrvu, nego će njena snaga biti u slozi srpsko-hrvatsko-slovenaćkoga naroda i Italije«.

Svi nam ovi podaci jasno dokazuju da je 1914-15, u vrijeme stvaranja Londonskoga pakta, Kraljevina Srbija — na čelu joj Regent Aleksandar, pa Narodna skupština i srpska vlada Nikole PaŠića — činila i učinila sve što je mogla, da osujeti londonski atentat na naŠe narodne vitalne interese^'Njoj ne može ni najzatucaniji protivnik bas nista prigovoriti.

Predratna politika Italije i postanak Londonskog pakta: (1870-1915).Ferdo Šišić, Hrvatska štamparija S. Vidovié, 1933. str.126-129

(01-09-2019 04:12 PM)пек. Пише: И да је остала Аустроугарска Срби би исто прошли. Фердинанд је планирао да створи трећи део царства у коме би Хрвати били главни. Аустријанци су трпели Србе јер су им требали у борби са Турцима кад је нестала Турска Срби им више нису требали.

Положај Срба у Аустро-Угарској је био бар 50 пута бољи од положаја Хрвата. Није да Хрвати нијесу покушавали да нанесу Србима штету, на глави су стајали да то спроведу, али то се све сводило да некоме Србину појединцу науде или на пар онијех дивљања по Загребу. Није Аустро-Угарска била спрдња од земље ђе је сваки лудак могао радити шта оће као Југославија, него је то била озбиљна земља. Твоје непознавање историје је мало рећи катастрофално.

Књигу у шаке и учи. Савјетујем да почнеш са књигом Душана Берића "Хрватско праваштво и Срби".

~~Јуришлија~~ · 06-09-2019, 10:45 PM

Творац Тројединице-Југе, је сам ђаво са његовом репатом армијом психопата, ништарија и гњида.

пек. · 10-09-2019, 08:11 AM

https://balkanskageopolitika.com/2019/09...rodjavali/

мунгос · 10-09-2019, 10:07 PM

(10-09-2019 08:11 AM)пек. Пише: https://balkanskageopolitika.com/2019/09...rodjavali/

Да је било тако црно онда не би пола Срба живило међу њима и кад год су неке велике погибије на простору на коме ће настати Србија, не би бјежали к њима. Превише пропаганде и полу-истина.
Да ли би било могуће да Србија такорећи преко ноћи уђе у ред европски држава након 5 вјекова турске таме, брез Срба Аустрије и Угарске. Сумњам!

пек. · 11-09-2019, 11:18 AM

Кад су код нас били Аустријанци почетком 18.века многи су бежали у Турску а из Аустрије су бежали у Русију.

мунгос · 11-09-2019, 01:07 PM

Па шта онда нијесте остали у Турској кад је било тако љепо?

Podeli (Prikazi sve)