Одговори 
 
Оцена Теме:
  • 1 Гласова - 5 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
Колико познајемо историју
22-11-2013, 06:46 PM
Порука: #15
RE: Колико познајемо историју
Лука, који је извор за ову песму?
Послао сам Мили Михајловић, она каже да је нелогично да је подигнут 1917. године и да је генерал Фереро тада помињао Солунски фронт (''у близини Битоља'')...
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
22-11-2013, 07:00 PM
Порука: #16
RE: Колико познајемо историју
Оно није песма, него оно што је писало на споменику, то јест епитаф. Извор је старија књига, не пише ништа више од тога.
Валона је била под италијанском окупацијом од децембра 1914. (дакле пре уласка земље у рат) до 1920. године, тако да је било италијанских трупа у том крају.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
22-11-2013, 08:51 PM
Порука: #17
RE: Колико познајемо историју
(22-11-2013 07:00 PM)ЛукаЛоко Пише:  Оно није песма, него оно што је писало на споменику, то јест епитаф. Извор је старија књига, не пише ништа више од тога.
Валона је била под италијанском окупацијом од децембра 1914. (дакле пре уласка земље у рат) до 1920. године, тако да је било италијанских трупа у том крају.
Да, епитаф!
ОК, хвала.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
29-11-2013, 12:15 PM
Порука: #18
RE: Колико познајемо историју
Ово је једна фотографија тог генерала Ферера:
[Слика: med]
Командовао је италијанским трупама у Драчу 1916., па су се Италијани морали повући из тог града и генерал је опозван у Италију. Затим се вратио у Албанију као командант италијанског експедиционог корпуса у Албанији, то јест 16.ог Корпуса.
Он је у јуну 1917. у Аргирокастру, уз сагласност италијанске владе, званичним прогласом обећао Албанцима независност под италијанским протекторатом.

Неке јединице из тог италијанског корпуса су упућене да напредују према Охридском и Преспанском језеру. Прешле су под командом француског генерала Леблуа и у новембру 1916. бригада Каљари, помогнута од 9. брдске групе, напала је на Баба планини и иако по бурном времену отерала је немачко-бугарске трупе одатле, док су Срби и Французи нападали Бугаре на Селечкој планини.
То пише у:
http://www.storiologia.it/mondiale2/bollettino17.htm
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
02-12-2013, 05:27 PM
Порука: #19
RE: Колико познајемо историју
Не знам дали тук е мястото но имам такъв въпрос - изселването на сърбите от Косово във втората половина на 20 век на урбанизацията или на албански натиск се дължи? Или на нещо трето?
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
03-12-2013, 03:16 PM
Порука: #20
RE: Колико познајемо историју
Натиск, братко, натиск...
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
06-07-2017, 01:50 PM
Порука: #21
RE: Колико познајемо историју
Нова Књига
https://images-na.ssl-images-amazon.com/...3,200_.jpg
твз Јован (Омер) Заметица

https://www.youtube.com/watch?v=J5HnbrWZ7Sk
https://www.youtube.com/watch?v=MBXcIDbG9h8
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
17-09-2017, 12:05 AM
Порука: #22
RE: Колико познајемо историју
Срби познају боље историју Средњег века, Устанака и буна у XIX веку, кнез Михаило, "Мајски преврат", Балкански ратови, Први светски рат али Други светски рат знају за четнике, партизане и усташе.
Ратове деведесетих Срби желе да забораве а имао сам прилику да се уверим да поједини имају трауме од НАТО бомбардовања 1999.

То је моје мишљење.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
27-11-2018, 02:12 AM
Порука: #23
RE: Колико познајемо историју
И. Миладиновић: Ко су прави кривци за албанску голготу
понедељак 26. новембар 2018. 11:48

Чим су војска, двор и Влада пристигли у Скадар, почела су међусобна оптуживања и трагања за кривцима

У фантазмагоричној кристалној кугли свеколиког света, нема границе између прошлости, садашњости и будућности, између смрти и живота. У тамним просторима галаксија, искрсавају повремено покојници као живи и стварни, као и људи који се крећу око нас.

Нисмо ли сведоци, баш ових дана, колико су ове речи великог српског редитеља Саше Петровића, заправо, историјски рефрен, често потиснут, позив да не заборавимо на велика дела и велике жртве предака. Није ли садржај писма француског председника Емануела Макрона, упућеног у Београд колеги по функцији, управо њихова потврда:

„Знам колико је српски народ пропатио током Првог светског рата, подневши страшне жртве од преко 1.200.000 људи, што је чинило готово трећину становништва. Желим да одам признање њиховој борби на страни савезница, а посебно Француске на Солунском фронту, о којем се не говори тако често, иако је био одлучујући за окончање разарајућег сукоба.“

Наши историографи већ цео један век покушавају да проникну у ратну 1915. и 1916. годину, у сторију о голготи и васкрсу Србије, у нешто што се није догодило у историји Европе и света. Једна држава напустила је своју територију, да би се, преко две суседне државе, Албаније и Црне Горе, склонила на територију треће, у Грчку.

Са војском, повлачио се и народ – старци, жене, деца. Са очевима – војницима, пошли су и многи дечаци, који ће тек у избеглиштву стасати за пушку…

У току два месеца пробијања преко албанских и црногорских врлети, живот је изгубило 77.455 српских војника и више од 140.000 цивила. Они који су се пробили до Јадранског мора, у десетине хиљада случајева били су још само живи лешеви. Укупно у Скадар и Драч се повукло 145.000 српских војника и око пет хиљада избеглица.

И војска и народ, повлачећи се, претрпели су стотине мука. Без довољно обуће и одеће, тучени страховитим невременом и трпећи глад, изложени сталним нападима непријатељски расположеног албанског становништва, подстицаног од Аустријанаца и католичких свештеника… Многи су погинули у гудурама Албаније.

Када је аустријска војска ушла у Албанију, налазила је на на хиљаде незакопаних, људских лешева.

— Зато се српски историчари узалуд труде да о голготи и васкрсу Србије 1915-1916. пишу хладно и објективно – признаје професор др Милош Ковић.

Чим су војска, двор и Влада пристигли у Скадар, почела су међусобна оптуживања и трагања за кривцима што је земља напуштена и што је, током повлачења, страдало толико војника и народа. У овим расправама учествовали су сви – представници политичких партија, војне старешине, власт. За Аписа и „Црну руку“ главни кривци за егзодус били су регент Александар и Никола Пашић. За регента и Пашића – Врховна команда. А за будућег краља Југославије, Врховна команда, односно војвода Путник и Никола Пашић.

За врховну команду кривци су били команданти Прве, Друге и Треће армије – војвода Живојин Мишић, Степа Степановић и Павле Јуришић Штурм, и генерал Михаило Живковић, командант одбране Београда.

Наиме, одлуку о повлачењу са Косова, Врховна команда је донела 24. новембра 1915. године. У наредби командантима оперативних јединица је саопштено да би капитулација била најгоре решење и да, докле год постоје владалац, влада и војска, ма колика њена јачина била, држава није изгубила своје биће и с њом ће савезници морати да рачунају као са реалном чињеницом.

Команданти армија нису одмах извршили ову наредбу. То њихово оклевање довело је до „опште пометње, масовног дезертирања, дезорганизације и деморализације највишег степена“. Тек 2. децембра 1915. године команданти оперативне војске су се сложили да треба поступити по наредби Врховне команде. Овој одлуци претходило је бурно саветовање у Пећи. Мишић је рекао да војска већ десет дана не зна ни где су влада и Врховна команда, и да се више не може „остати у стању у коме ће сваки од нас радити на своју руку“. Тражио је да се са Косова крене у контраофанзиву уместо у повлачење према Скадру. Ово је прихваћено од свих команданата армија и команде одбране Београда и Мишић је одмах израдио план контраофанзиве и издао у вези са њом потребна наређења.

Међутим, у међувремену дошло је до промене расположења појединих команданата и до веома жестоке дискусије – за и против контраофанзиве. „Крупне су речи почеле да падају и дошло је до потезања револвера … На крају, војвода Мишић је остао усамљен. Ипак, договорено је да се са повлачењем причека и оно је почело тек 15. децембра 1915. по новом календару.

Помоћник начелника штаба Врховне команде, генерал и војни историчар, академик Живко Павловић, забележиће у књизи „Рат Србије“: „Да се није залудничило у Пећи, хране би било и до Скадра и не би наступила формална глад, те ни одступање не би било у оној мери трагично.“

Црнорукци су настојали да докажу да до повлачења није требало ни доћи, само да је Пашић допустио да се Бугарска нападне у октобру 1915. године, пре него што је извршила мобилизацију.

„Потпуно неразумевање владало је, међутим, и између Срба и њихових савезника. Русија, Британија и Француска, у септембру 1915, спречиле су Србију да нападне Бугарску и да тако на време анулира њен ударац у леђа српске војске. Заузврат су Србима обећавали да ће им из Солуна притећи у помоћ. На томе се заснивао српски ратни план када је почео напад непријатеља. Српска војска, међутим, није успела да се споји са савезницима, који су 5. октобра почели да се искрцавају у Солуну. Те француске и британске трупе биле су преслабе да би одбраниле долину Вардара од Бугара, и да би се пробиле кроз њихове редове. За епску причу потребан је и мотив издаје“, сматра др Милош Ковић.

Грешке Врховне команде, нажалост, историографи нису детаљно истраживали. У сваком случају, она је била обележена као главни кривац – самим тим што је у Скадру, формално на препад, била растурена. А војвода Путник је испао „жртвено јагње“ регента Александра. И њему и Пашићу је одговарало да се кривица за војни пораз и жртве у повлачењу свали на старог војводу и његову команду.

За начелника Врховне команде постављен је Петар Бојовић, генерал коме је управо регент Александар пред Колубарску битку одузео команду над Првом армијом. Смењен је и министар војни, Раде Бојовић, а на његово место постављен генерал Божидар Терзић. Смене у Врховној команди, и у Министарству војске, спроведене су глатко и нису уопште изазвале неке проблеме у официрском кору, сем међу припадницима „Црне руке“.

Регент Александар је у фебруару 1916. разговарао са генералом Драгутином Милутиновићем, командантом Вардарске дивизије првог позива. Интересовао се „како је уопште задовољан целокупним радом приликом повлачења кроз Албанију“.

Добио је одговор:

„Никаква припрема није на време учињена за наше одступање испред надмоћнијих непријатељских снага, ни преко Албаније, као ни у правцу Солуна, где су били наши савезници Французи и Енглези, а који су нам били пошли у помоћ. Последица тога је била, да смо без генералне битке изгубили много војске, као и готово сву артиљерију, возове, и тако даље…“

Александар Карађорђевић је на крају разговора генералу уручио Орден Светог Владимира IV степена са мачевима.

— Ово је награда за ваш рад кроз Албанију!

Сутрадан, генерал Милутиновић је смењен са положаја команданта.

Николу Пашића, поред црнорукаца нападали су и цивили. Окривљивали су га за све, па и проклињали. Негде у албанским гудурама пришао му је један сељак и сасуо у брк: „Ти ли си Пашић… Тешко нама… Проклет да си! Због тебе изгубисмо земљу и домове своје!..“ Пашић је одмахнуо руком и рекао:

— Више волим да ме они грде, но да ме њихова деца проклињу!

АТЕНТАТ У СКАДРУ
У децембру 1915. године, у Скадру, Албанци са Косова планирали су атентат на регента Александра и Николу Пашића. По сведочењу поручника Младена Стаматовића, који је био специјални изасланик владе код Ахмета Зогуа, аустроугарска команда у Призрену платила је Асан-бегу Приштини да организује убиство председника Владе и престолонаследника. У Скадар је упућена група од 20 атентатора. Ову информацију Зогу је рекао Стаматовићу на „бесу“.

ГНУСАН ЗЛОЧИН КОД ПРИЗРЕНА
Мало се зна за страдања војске и цивила на Косову и Метохији од руке Албанаца, тада држављана Краљевине Србије. „Један од најгнуснијих злочина над српским војницима и избеглицама извршен је у околини Призрена, у манастиру Светог Марка код села Корише. Ту је, на спавању, масакрирано око 200 војника, припадника Трећег пука. Да не би било сведока, починиоци овог злочина, становници села Кобаша, побили су и све житеље манастира као и у њему затечене избеглице – цивиле. Поклан је и један број Срба, сељака из околине. Убице из Кобаша предводили су емигранти управо стигли из Албаније, а главни подстрекачи злочина били су призренски хоџа Ибрахим – ефендија и неки Шани Лауша“ – писала је Политика после Првог светског рата.



Извор Вечерње новости, 26. новембар 2018.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
08-12-2018, 05:54 PM (Последња измена: 08-12-2018 05:56 PM од Ултрадесничар.)
Порука: #24
RE: Колико познајемо историју
Major Dragutin Gavrilović postao je veliki heroj srpske istorije zbog govora kojeg je održao 7. oktobra 1915. godine u kome je dao zapovest na juriš kako bi se odbranila čast Beograda i Otadžbine. Zahvaljujući ovom govoru, 10. pešadijski puk je jurišajući sa Dunavskog keja na neprijateljske austrougarske položaje uspeo da zaustavi napredovanje neprijateljskih trupa i omogući povlačenje srpske vojske iz Srbije preko Albanije. Ipak, čak i oni koji su čuli za majora Gavrilovića osim ove epizode iz njegovog života o njemu zapravo malo znaju.

Dragutin Gavrilović rođen je 25. maja 1882. godine u Čačku. Pored vojvode Stepe Stepanovića na pomen ovog hrabrog Srbina i danas se ozari lice skoro svakog Čačanina.

Čačak je bio sedište Drugog bataljona pešadijskog puka koji je jurišao na neprijateljske odrede u odbrani Beograda 1915. godine. Danas se u muzeju u Čačku mogu videti sablja i nešto oružja majora Gavrilovića, njegovi udžbenici koje je pisao kao profesor Vojne akademije, fotografije, predmeti i dokumenti koji se tiču majora Gavrilovića i njegove porodice – kaže za Dnevno.rs Radivoje Bojović, kustos Narodnog muzeja u Čačaku i autor izložbe “Dragutin Gavrilović – Major sa činom pukovnika”.

Dragutin Gavrilović, kao Čačanin, stekao je osnovno obrazovanje u svom rodnom
Dragutin Gavrilović – Major sa činom pukovnika

Juče je u kući Đure Jakšića otvorena izložba “Dragutin Gavrilović . Major sa činom pukovnika” čiji je autor Radivoje Bojović, kustos Narodnog muzeja u Čačaku. Izložba traje do 17. oktobra i sadrži fotografije građe, slika, predmeta i oružja majora Dragutina Gavrilovića, a koje su deo stalne postavke Narodnog muzeja u Čačku.

gradu. Bio je potomak čuvenog čačanskog varoškog kneza i sveštenika prote Simeona. Upisao je čačansku Gimnaziju, a po njenom svršetku i Vojnu akademiju u Beogradu.

Gavrilović je Akademiju završio sa stotinjak svojih kolega 1901. godine. Ubrzo su došli Balkanski ratovi i ova za to vreme nesvakidašnje velika klasa vojnih pitomaca pokazala se kao izvanredna. Još je tada bilo jasno da će iz nje stasati neki veliki pukovnici, majori i generali.

Dragutin Gavrilović je učestvova u Balkanskim ratovima i najviše se istakao u Drugom. Međutim, njegovo vreme tek će doći sa odbranom Beograda 1915. godine.
Vreme velikih stradanja i još veće slave
Wikipedia

Karađorđeva ulica, okolina Kule Nebojše, prostor Donjeg grada i današnjeg Zoološkog vrta bilo je jeseni 1915. godine poprište žestokih borbi branilaca Beograda i Austrougara koji su nadirali preko reke.

Bataljon koji je bio deo Desetog kadrovskog puka pod vođstvom majora Gavrilovića, stigao je sa juga i morao je da učestvuje u odbrani Beograda.

Ta jurišna kontraofanziva morala je biti izvršena kako bi se vojska na drugim frontovima sabrala i kako bi se kupilo vreme za odluku o početku povlačenja.

U 14:30 časova 7. oktobra 1915. major Gavrilović je okupio svoja tri voda 3. bataljona i, ispred kafane “Jasenica” na Dorćolu, održao govor koji će ući u anale svetske istorije.

“Junaci!

Tačno u 15 časova neprijatelja se ima razbiti vašim silnim jurišom, razneti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, ima da bude svetao.

Vojnici! Junaci!

Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja, naš puk je žrtvovan za čast Beograda i Otadžbine. Vi nemate više, da se brinete za živote vaše, oni više ne postoje.
Zato napred u slavu! Za Kralja i Otadžbinu! Živeo Kralj! Živeo Beograd!”

I tako je počeo veličanstveni kontranapad vojske koju su svi već smatrali otpisanom. Prostor koji su branili biće kasnije pominjan kao “srpski Termopil” i mesto borbe do poslednjeg čoveka.

Major Gavrilović je teško ranjen, a većina njegovih boraca je poginula. On je prebačen u čačansku bolnicu gde je operisan. Ovo je bila najgora povreda koju je zadobio iako je u prethodnim ratovima koje je Srbija vodila takođe bio ranjavan.
Hrabri povratak na front

Posle tri nedelje Dragutin Gavrilović je na lični zahtev pušten iz bolnice, da bi se uskoro vratio na front, u činu potpukovnika.

– Gavrilobić je bio dobrovoljni komandant jurišnog puka i lično je, u prvim borbenim redovima, učestvovao u probijanju Solunskog fronta. Bio je jedan od prvih komandanata koji se stigao na zapanu obalu Vardara. Novembra 1915. godine zbog proterivanja Bugara sa položaja na Novom Brdu, odlikovan je ordenom Belog orla sa mačevima II reda – objašnjava Radivoje Bojović.

Gavrilović je doživeo da vidi pobednički ulazak i oslobođenje Beograda 1918. godine, grada koji je toliko voleo i za koji je bio spreman da položi život.
Život posle Velikog rata

Posle Velikog rata, pukovnik Dragutin Gavrilović, postao je profesor na vojnoj akademiji, a pisao je i udžbenike za svoje pitomce. Godine 1930. postao je počasni građanin grada Kruševca.

Ironično, zabeleženo je da Gavrilović nije bio omiljen među oficirima, jer nije pripadao nijednoj tajnoj organizaciji. Nikada nije dobio viši čin, jer je jednom pao generalski ispit (u Štipu 1930. godine), a posle mu je bilo ispod časti da ga ponovo polaže.
Portret Dragutina Gavrilovića posle izlaska iz koncentracionog logora, Foto: Wikipedia

U osvit Drugog svetskog rata, 27. marta 1941. godine general Dušan Simović ponudio mu je čin generala i mesto ministra vojske i mornarice, ali ga je Gavrilović odbio rekavši da je on “samo vojnik”.

Pukovnik Gavrilović je posle kapitulacije u Aprilskom ratu zarobljen i odveden u koncentracioni logor blizu Nirnberga. Iz zarobljeništva se vratio tek 1945. teško narušenog zdravlja.

Pričalo se da su ga nove, komunističke vlasti hapsile, kao i da je pretučen na ulicama Beograda. Ipak, ništa od ovoga nije nikada potvrđeno.

Dragutin Gavrilović, junak odbrane Beograda i Prvog svetskog rata, umro je slomljen i u bedi u svom stanu na Slaviji, 19. jula 1945. godine. Sahranjen je u staroj uniformi pukovnika kraljevske vojske, u grobnici svoje rođake na Novom groblju.



https://www.dnevno.rs/istorija/otvorena-...e-jaksica/
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
09-12-2018, 02:06 AM
Порука: #25
RE: Колико познајемо историју


Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
21-12-2018, 12:20 PM (Последња измена: 21-12-2018 12:21 PM од Ултрадесничар.)
Порука: #26
RE: Колико познајемо историју
Миладин Бојић… Борац без мане и страха…

https://vidovdan.org/aktuelno/slobodan-o...-i-straha/Читај
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
02-01-2019, 01:14 AM (Последња измена: 02-01-2019 01:17 AM од Ултрадесничар.)
Порука: #27
RE: Колико познајемо историју
Ридова „Земља смрти“ – Лето у Србији 1915.


Каљаве, разрушене улице, облаци дима и прашине, мирис барута, паљевине и људских тела која труле набацана једна преко других, биле су слике Србије из Великог рата. Храброст ове мале земље која је стајала раме уз раме са светским силама, интригирала је многе. Међу њима се нашао и амерички новинар и писац Џон Рид, који је посетио ову „земљу смрти“, како ју је сам назвао, а из ње отишао богатији за побратима, обреновачког поштара...

http://www.rasen.rs/2018/06/ridova-zemlj...Cvz2ix7nIUЧитај
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
Одговори 


[-]
Podeli (Prikazi sve)
Facebook Linkedin Twitter Digg

Скочи на Форум:


Корисник(а) прегледа ову тему: 1 Гост(а)