Одговори 
 
Оцена Теме:
  • 1 Гласова - 5 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
Козаци у Југославији у Другом светском рату
06-08-2015, 01:58 PM
Порука: #1
Козаци у Југославији у Другом светском рату
Била је на старом форуму занимљива тема о овоме, на којој су учествовали и неки форумаши из Русије, па не би било лоше да се и овде настави, због неких додатних података.

Претходна тема:

http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopi...sc&start=0


Из књиге "Руси и Други светски рат у Југославији", Алексеј Ј. Тимофејев, Институт за новију историју Србије, Београд 2010, стр. 137-139.

"То да је везаност за православље била спона у комуницирању Срба и Козака запазили су и други посматрачи. Пре свега то су уочили Немци. 465
Козаци и усташе су биле слуге једног господара (Трећег рајха), али су имали затегнуте односе, које нису могла да изгладе ни наређења немачких заповедника нити апели вођства НДХ: „усташе… су били загрижени националисти, јако су мрзели Србе; и нехумано поступање са српским становништвом није био изузетак. Ово никако није могло да остави Козаке равнодушне, јер су Срби били истоверци и уосталом који Козак би могао да допусти рушење или скрнављење православне цркве“. 466

Описано је чак неколико случаја конфликта између Козака и усташа везаних за брутално понашање према српском становништву. На пример догађај у околини Ђакова (Славонија), где је био смештен 1. донски козачки пук. Козаци су „сазнали од локалног становништва да су усташе одвеле око двеста Срба, мушкараца и жена, деце и стараца, утерали су их у циглане пећи и почели су да скупљају гориво да их спале. Козаци су известили о томе немачког мајора Макса и замолили га да предузме одговарајуће мере. Овај је пристао и са стотином Козака је дошао на место догађаја, где је затражио да се народ пусти. Усташе су категорички одбиле и грубо су предложиле Козацима да напусте циглану и да се не мешају у посао њихове ’државе’ [хрв. у оригиналу – А. Т.]. Козаци су онда на силу отворили врата и пустили Србе. Усташе су започеле тучу са Козацима уз употребу оружја. И са једне и са друге стране било је рањених и убијених.“ 467

Нешто сличано се десило у априлу 1944. у селу Гора код Петриње. Ескадрон 5. донског пука, који је пролазио кроз село, опазио је да се око 20 усташа спрема да дигне у ваздух православну цркву и ставља у њу две мине. Командант ескадрона поручник Пашћенко је одлучио да обавести о догађају команданта 5. пука И. Кононова, који је наредио да се црква спасе. Козаци су „опколили цркву и Пашћенко, који је пришао усташком часнику, наредио је да се мине сместа уклоне и да се све иконе које су усташе скинуле врате на своје место. 'Наша хрватска држава је неовисна – ми смо газде овдје, а ви се носите одавде', – надувено и изазивајући је одговорио усташки часник. Пашћенко му је одговорио да Козаци неће да узимају Хрватима њихову 'неовисност', но да Козаци не могу да дозволе да усташе пале православне цркве и да уништавају православни народ…“
Избила је свађа, а затим и туча, али је црква ипак била деминирана и иконе су враћене. 468

У контексту односа између Козака и локалног становништва може да се помене и појава „пуковске деце“ – поједине јединице усвајале су српске дечаке који су изгубили родитеље од усташке руке. 469 Постојали су и контакти између Козака и представника српских четника у Босни, у козачким мемоарима је описан и сусрет и преговори између команданта ЈВуО Драже Михаиловића и неформалног лидера Козака, команданта бригаде и пуковника И. Н. Кононова крајем рата у рејону Прњавора. 470

Одушевљење Козака који су „у Срему и у српским селима поново могли да наиђу на ћириличне натписе“ је плашило Немце. Панвиц је у разговору са Хостенауом претпоставио „да су Козаци том приликом успоставили и одређене везе са Српском православном црквом“. Он је основано сматрао да „природа тих веза није безопасна“ за Немце. 471

Представници НДХ су оптуживали Козаке за пљачке и подршку српском становништву, с тим да је тешко рећи шта је изазивало већи револт. 472 То је водило затегнутости у односима између Козака и представника хрватске војске и администрације, а испољавало се и према немачким припадницима козачке дивизије. Избијалe су свађе, па чак и хистерични напади код појединих представника НДХ, који су оптужили Козаке за помагање Србима, псовање „хрватске мајке“ и насилно понашање према хрватским званичницима. 473

Затегнутост која је владала између Козака и хрватске администрације покушавало је да реши више руководство НДХ подстакнуто од немачких генерала задужених за успех антипартизанских операција. У ту сврху старији официри козачке дивизије су добијали виша државна одликовања НДХ, да се њима и хрватској администрацији представи савезничка природа односа између Козака и НДХ. У центру Загреба, на тргу бана Јелачића била је организована и парада козачке дивизије којој је присуствовао војни врх НДХ. 474"

_________________________________________

465 VA, NAV-T-314, r. 561, str. 340.
466 „Воспоминания терского казака лейтенанта Михаила Петрова“, Война и судьбы. Вторая мировая, без ретуши, II, Невинномысск, 2003, стр. 26; „Воспоминания кубанского казака урядника Юрия Кравцова“, Война и судьбы. Вторая мировая, без ретуши, III, Невинномысск, 2003, стр. 127; Черкассов К. С., Генерал Кононов (Ответ перед историей за однупопытку), II, Мюнхен, 1965, стр. 25.
467 Черкассов К. С., Генерал Кононов (Ответ перед историей за одну попытку), II, Мюнхен,
1965, стр. 10.
468 Исто, стр. 26.
469 Исто, стр. 30, 36, 73, 90, 148.
470 „Воспоминания кубанского казака урядника Юрия Кравцова“, Война и судьбы. Вторая мировая, без ретуши, III, Невинномысск, 2003, стр. 127; Черкассов К. С., Генерал Кононов (Ответ перед историей за одну попытку), II, Мюнхен, 1965, стр. 24, 26. Између РОА и лидера различитих праваца српског антикомунизма (Д. Михаиловић, М. Недић, Д. Љотић) постојали су контакти и снажни узајамни интереси. Черкассов К. С., Генерал Кононов (Ответ перед историей за одну попытку), II, Мюнхен, 1965, стр. 24–27, 138; Александров К., „Восточные войска Вермахта и вооруженные силы КОНР: к исктории разведывательных и контрразведывательных служб“, Русские солдаты Вермахта. Герои или предатели, Москва, 2005, стр. 191; Казанцев А. С., Третья сила. Россия между нацизмом и коммунизмом, Москва, 1994, стр. 284–289; Чухнов Н., В смятенные годы, Нью Йорк, 1967, стр. 119–120.
471 Horstenau G., Između Hitlera i Pavelića, Beograd, 2007, str. 356–357.
472 Алферьев Б., Крук В., Походный атаман батька фон Панвиц, Москва, 1997, стр. 67–69.
473 VA, K. 22, f. 17, d. 11.
474 Неразврстане фотографије и филмски материјал из архива Војног музеја и Југословенске кинотеке

"Не бојте се Турака је мало, а нас је много, они се бију за господство, а ми за Слободу, да можемо данути душом" - Карађорђе Србима пред ослобођење Баточине марта 1804. године
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
Одговори 


[-]
Podeli (Prikazi sve)
Facebook Linkedin Twitter Digg

Скочи на Форум:


Корисник(а) прегледа ову тему: 1 Гост(а)