Квиз- Српска историја

[Мића Адмирал]

(03-11-2019 05:10 PM)Mitic Пише:  Близу си био, још само мало се иде јужније.

Тачан одговор је Врање, а фирма (радионица) се звала "Јанко М. Пешић и Компанија". Власници су били Данило Димитријевић и Јанко М. Пешић.

Данило Данча Димитријевић је Други светски рат провео у Врању, радећи чизме за Краљеву војску у отаџбини. А преминуо је од последица батина од стране озне.

Ево још неких занимљивости:

"Po okončanju rata Danila će nova vlast smišljeno optužiti da je izrađivao čizme Bugarima. Sve je bilo spremno da ga proglase državnim neprijateljem i krenu u fizičku i psihičku torturu.

„Neprijatelja treba poniziti, raspametiti i njegovim potomcima staviti do znanja da će život provesti izopšteni kao gubavci“! – gremeli su novopristigli šefovi OZNE vranjskim sledbenicima. Jedan od njih, pitao je: „Kako?“ „Zapamti“ – odbijalo se od zidova – «u Leskovcu smo najvećeg gazdu isterali iz njegove palate, oduzeli mu sve i uselili ga u kućerak sa dve sobe. Njih dvanaest! Pored oficirske zgrade. Nemaju vodu, nužnik, prose za hleb. Znaš li gde vrše nuždu? U kartonske kutije, bre! A naši oficiri i oficirke imaju kupatila, otpatke u kesama bacaju kroz prozor gazdi pravo pred vrata. Šta ga čeka? Ludnica! A njegovi koji preostanu i od naše senke će bežati!“

„Razumeo sam tada, kasnije nisam, morao sam da se ispovedim deci i prijateljima. Užasno sam se bojao da neću umreti kao svaki normalan čovek“ – pričao je u starosti bivši vranjski „oznaš“. On je, nažalost, na štakama, u prljavom, pocepanom kaputu, sa platnenom torbom preko vrata gegao po hleb u obližnju prodavnicu, u blizini kuće u kojoj je samovao. Umro je u najvećim mukama.

Po donošenju zakona o nacionalizaciji, Dimitrijevićima je oduzeta kuća, njive i voćnjak. U kuću je useljen ženski internat. Đorđe se u međuvremenu oženio Ljiljanom i otišao u Beograd, u potrazi za poslom. Radio je u kafani „Kovač“ kod Đerma. U Beogradu, 1952. godine, rodio im se sin Petar.

Danilo je sa ženom Julkom izbačen na ulicu. Ljudi, komšije, prijatelji, poznanici, pa i rodbina, bežali su od njih. Strah je zatvarao kapke na prozorima i očima. Prihvatio ih je komšija Aleksandar Stamenković, Lece Karapera, solunski ratnik, autoritet i među komunistima.

....

Rešenje da se izvrši pretres stana broj 5852. od 16. 11. 1948, od strane „Otseka unutrašnjih poslova izvršnog odbora gradskog narodnog odbora“ bilo je samo jedno u nizu. Nakon pretresa Danila bi odvodili. Vraćao se redovno modar, prebijen kao pas. „Julke, šta je ovo? Šta sam im skrivio, pa me toliko gaze i ritaju? Uzeli su šta su hteli, šta hoće još? Gotov sam, Julo! Le-leee, crna sudbino, zar da dolazam sa mokrim gaćama? Uzmi me, crna zemljo!“ – jadikovao je nadolazećim, samrtničkim glasom pred svojom ženom.

Lagano ubijanje Danče obućara je nastavljeno. Obućarska radionica dobila je status obućarske zadruge. „Drugovi šusteri“ popisali su mašine, utvrdili cenu i rok otplate od tri meseca. Danilo nikad nije dobio nikakav novac.

Dobijao je rešenja o obaveznoj predaji žita, stoke, živine. Dobijao ih je i nakon oduzete celokupne imovina. Jedno od njih nalagalo je da Danilo Dimitrijević mora da novoj narodnoj vlasti preda jednu utovljenu svinju i 30 kokošaka. „U slučaju neispunjenja obaveza iz ovog rešenja kazniće se starešina domaćinstva kaznom od 50.000 dinara, a u težim slučajevima i popravnim radom od tri meseca shodno čl. 9 i 10. pomenute Uredbe“.

Bubrezi otkazali od batinanja

Danilo se žalio. Pisao da mu za to treba 300 do 400 kilograma kukuruza, da nema njiva jer su date na korišćenje sadiocima duvana, da sedi kao kirajdžija kod Lece Karapere, te nema gde da čuva svinju i kokoške.

Žalba je rešavana u policijskoj sobi. Među zidovima, bez prozora. Ne zadugo, jednog jutra Danča je došao crn u licu, ogromnih otromboljenih podočnjaka. „Pišam krv, Julo, to je dobar znak!“ „Tugo, kakav dobar znak?“ „Spremaj odelo za put. Bubrezi su mi otkazali…“ Julka je zaplakala.

Danča je umro u mukama, 28. maja 1952. godine. Otkazali su bubrezi, ostali su tragovi na čizmama revnosnih oznaša.

Đorđe se vratio sa suprugom Ljiljanom u Vranje. Smrt oca duboko ga je dirnula. Iznajmio je sobu u Ulici Sime Pogačarevića broj 31, kod Milana Ristića, zvanog Mile Pile, poznatog vranjskog boema.

Novi zakon o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskih zemljišta, rešenjem broj 263, ozvaničio je otimačinu obućarske radionice „Janko M. Pešić i Kompanija“. Obućarska radionica je upisana kao društvena svojina. Od radionice nastala je tadašnja „Moda“, a kasnije „Koštana“.

Da li je neka nebeska pravda u pitanju, šta li je, samo danas nema više fabrike obuće „Koštane“? Patnje radnika ostalih na ulici nakalemile su se na patnje Danče obućara i njegove porodice.

Đorđe će kuću povratiti tek sa iseljenjem internata, nakon dugogodišnjih pismenih predstavki i žalbi.


Цео текст се може наћи на следећем линку

http://www.vranjenet.rs/stare-vranjske-p...e-burzuja/

Митићу свака част, лепо сведочење си пренео. Допуна : помињани Миле Пиле је " ушао " у легендарну песму Отвори ми бело Ленче вратанца.

Питање : ко су његови синови ?

[Mitic]

Одлично питање, а не бих знао да кажем ко су му синови.

"Отвори ми бело Ленче вратанца" је настала према љубави која се десила између Милана Тасића и Јелене (Ленче).

Можда су му синови били у четницима, јер је Милан Тасић био мајор у четницима. Ево неких података о њему

Milan Tasić je preživeo Prvi svetski rat i izašao je sa oficirskim činom. Kada je čuo da je Lenče stradala 6. aprila, odmah se pridružio, kao major, kraljevoj vojsci. Svedoci govore da se čitavog rata svetio Nemcima za smrt svoje jedine ljubavi.

Ovo vi je za moje Lenče!

Njegova jedinica je neprestano sarađivala sa partizanima, pružio je utočište desetinama boraca kada je u jednom trenutku rasformiran Kukavički partizanski odred i dozvolio im je da se opet pridruže saborcima kada se odred ponovo okupio posle skoro godinu dana. Komandovao je združenom četničko-partizanskom jedinicom 1944. u jednoj bici u blizini Bujanovca, kada su naneti značajni gubici nemačkoj diviziji koja se povlačila iz Grčke i kada je uništen oklopni voz. Svedoci navode da je tada rekao: „Ovo vi je za moje Lenče!“ Onda je kroz suze zapevao svoju pesmu, koju su, takođe plačući, prihvatili svi saborci, da se čuje do neba.

Цео текст на следећем линку

http://www.vranjenet.rs/belo-lence-posalice-do-elegije/

[Бенито]

Јел' ово онај Николић што пише о подземном Београду?
Митићу, немој да верујеш у све што прочиташ.
"Здружени партизанско-четнички одред...."

[Милослав Самарџић]

Да, тај ''здружени одред'' свакако није постојао.

Уочи рата 1941, колико особа је што се каже за живота имало улице у Београду?

[Вукашин Петковић]

Поред чланова краљевског дома Карађорђевића, имали су улице и војвода Петар Бојовић, четнички војвода Коста Пећанац, краљица Наталија Обреновић,

[Мића Адмирал]

Митићу, оно је све нетачно. Тачно је Милан Ристић Миле Пиле, а и све друго је неистина.

[Милослав Самарџић]

(04-11-2019 08:48 PM)Вукашин Петковић Пише:  Поред чланова краљевског дома Карађорђевића, имали су улице и војвода Петар Бојовић, четнички војвода Коста Пећанац, краљица Наталија Обреновић,

Тако је.

[ХраброСрце]

(04-11-2019 09:20 PM)Милослав Самарџић Пише:  

(04-11-2019 08:48 PM)Вукашин Петковић Пише:  Поред чланова краљевског дома Карађорђевића, имали су улице и војвода Петар Бојовић, четнички војвода Коста Пећанац, краљица Наталија Обреновић,

Тако је.

Је л' имао и краљ Милан, око 1900-те?

[Mitic]

(04-11-2019 08:34 PM)Бенито Пише:  Јел' ово онај Николић што пише о подземном Београду?
Митићу, немој да верујеш у све што прочиташ.
"Здружени партизанско-четнички одред...."

Није тај Николић, ово је неки други Николић. И да, није тачно то за тај одред. Кад човек пажљиво прочита, уочавају се нелогичности.

Али је тачно да је Миле Пиле прошао Албанију и имао је чин, али изгледа да су му синови били у четницима.

Зато оај форум служи за учење историје, одмах научиш шта је тачно

(04-11-2019 08:53 PM)Мића Адмирал Пише:  Митићу, оно је све нетачно. Тачно је Милан Ристић Миле Пиле, а и све друго је неистина.

Да, већ је указао Бенито на то. А да ли су синови Милета Пилета били у четницима? Синови су Жарко и Растко Ристић.

Жарко Ристић је био командант Ристовачке четничке бригаде, а Растко је био симпатизер четника и присталица Давидовићевих четника.

Да ли се поклапа овај текст са документима?

Цео текст се налази на следећем линку и настао је према сведочењу Растка Ристића

http://www.vranjenet.rs/stare-vranjske-p...mile-pile/

[Бенито]

Одлична су вам питања, али немојте затрпавати....

[Бенито]

Митићу, у праву је Мића Адмирал. Много има нетачности. Колико је Миле Пиле имао година за време Другог светског рата?
Да је ово тачно био би најстарији четник од свих у ЈВ.

[Mitic]

(04-11-2019 09:45 PM)Бенито Пише:  Митићу, у праву је Мића Адмирал. Много има нетачности. Колико је Миле Пиле имао година за време Другог светског рата?
Да је ово тачно био би најстарији четник од свих у ЈВ.

Да, има нетачности. Ту се слажем. А из оног другог текста, стоји да је Миле Пиле рођен 1877. године. Имао је 64 године кад је почео рат. Тако сведочи његов син Растко.

Можеш Ти или Мића Адмирал да прокоментаришете овај други текст о његовим синовима. Један је био четнички командант, а други је био при омладинској организацији. Најбоље ћете ви да кажете шта је тачно

Ево, да опет поставим текст.

http://www.vranjenet.rs/stare-vranjske-p...mile-pile/

[Бенито]

То ће Адмирал.

[Перун]

У којој борби су четници запленили највише топова? Које је било његово бројно стање?