Одговори 
 
Оцена Теме:
  • 2 Гласова - 3 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
НЕИСТИНЕ И МУКЕ ДОБРИЦЕ ЋОСИЋА
18-03-2015, 12:22 AM
Порука: #1
НЕИСТИНЕ И МУКЕ ДОБРИЦЕ ЋОСИЋА
.


Недавно ми је пријатељ дао нову књигу Добрице Ћосића У туђем веку (издао државни Службени гласник, 2011, у 20.000 примерака, са „златним и сребрним пренумерантима“, све сама јавна предузећа, компаније, РТС, и три града). Књигу је приредила његова ћерка Ана Ћосић Вукић. Ово је, изгледа, пета књига оваквих Записа и обухвата период „од 4. јануара 2000. до 15. марта 2003“. Нисам читао претходне, а ову пређох διαβάζω – кажу Грци за читање) са дужном пажњом према писцу и доносиоцу.

Најпре да укажем на неке неистине у књизи, које се тичу блаженопочившег Патријарха Павла и неких од нас који га, надам се, боље познајемо од аутора књиге. Цитираћу дословно речи Добричине, уз краће примедбе у заградама.

Пише Ћосић (стр. 14-16) како га је 21. јануара 1999. г. „позвао Патријарх Павле да свакако дођем по подне“ код њега. Даље описује како и шта су све разговарали, па каже: „Онда сам му рекао да је народ разочаран расколом у цркви“(!). (Амерички раскол је тада био превазиђен, „артемијев“ није тада постојао). „Ви сте добар човек, а добри људи су лаковерни. И ја сам лаковеран. Разумем вас, али морате свој ауторитет да заложите против екстремних владика (!) који су нанели велику штету Цркви“. (Комесар Ћосић „брине о Цркви“ и хоће да и у Цркви буде „партијска дисциплина“). „Рекао сам му: Црна Гора је за српски народ и Србију друго Косово. Биће то права национална катастрофа. А за такву несрећу велику одговорност сноси митрополит Амфилохије који је идеолошким антагонизмом подстакао (!) раскол црногорски, па је јавном подршком (!) Милу Ђукановићу подржао сепаратизам и сецесију Црне Горе (sic!). Сматрам да Црква треба добро да се замисли над својом политиком у Црној Гори… Црногорска црква са тим Мирашом Дедејићем (г. Ћосићу, таква „црква“ не постоји, јер ту ни Ц од Цркве нема, као ни једног правог верника нити храма) је изасланик Ватикана и будућег унијаћења Црне Горе“. Па додаје: „Слушао ме пажљиво – Патријарх Павле – и није коментарисао моје ставове о Црној Гори и Амфилохијевој политици“. (Зато што Свети Патријарх боље зна М. Амфилохија од Д. Ћосића, који Амфилохија не подноси, још од вишегодишњих сусрета на Слави код Матије Бећковића).

Даље пише Ћосић: „Патријарх… и према људима и према друштвеним појавама има поглед са висине. Не згражава се, не чуди се; он свему људском даје релативан значај и препушта Божјој вољи и Божјој правди. Он никоме и ничему не суди“. – Довде је Добрица изрекао једну неистину – о Амфилохију („екстремном владици“!) као, наводно, главном кривцу који је „подстакао раскол црногорски“ и „јавном подршком Милу Ђукановићу подржао сепаратизам и сецесију Црне Горе“ (sic!). – Ако је и од свезнајућег политкомесара Ћосића – много је тешка лаж и оптужба. Још само да је изриком рекао да је Амфилохије „креирао“ ту полицијску „монтенегринску“ креатуру какав је распоп Дедејић! Овде нећу бранити Амфилохија, само наводим податак: у време пред изборе Мило Ђукановић је лично – свакако лукаво – дошао у Цетињски манастир и Амфилохије га примио, док је Момир Булатовић тражио да му М. Амфилохије дође у вилу на Горици, на што му је Митрополит одговорио да, ако већ неће да дође у Цетињски манастир, нека дође у Манастир Дајбабе да се тамо сусретну, што Булатовић није прихватио. Подршка М. Ђукановићу, и његовом „Црногорству“ и сепаратизму, дата је стварно из Београда, и то је чињеница, и овде је не намеравам доказивати, а од кога све – на то нека одговоре гг. Председници сваке, па и крње Југославије, међу којима је и Ћосић (коме ни на памет не пада да говори о својим кривицама).

Друга неистина Ћосићева следи одмах у наставку текста, где пише за Патријарха: „Имао је унутрашњи разлог да ми четврти пут (sic!) прича исти догађај: мучи га прекор Амфилохија, Атанасија и Артемија и њихов захтев (!) да поднесе оставку због сведочења у давању мандата Милошевићу за Дејтонске преговоре“ (стр. 16).

Шта рећи на ову и овакву лаж? Ако и претпоставимо да га је Патријарх Павле стварно звао посебно (Свјатјејши Патријарх је звао нас десет-дванаест људи у Патријаршију, међи којима је некада бивао и Ћосић, више пута на разговоре и саветовања, а да ли је Ћосића позивао посебно – „нека му га“, што би рекaо сам Патријарх), сигурно је да то није било из „унутрашњег разлога“ – „да ми /њему=Ћосићу/ четврти пут прича исти догађај“! Такву „интимност“ Патријарх Павле није имао ни према коме, а најмање према Ћосићу, и то 4 пута! (Ћосић прича причу о сусрету 21. јануара 1991. године, а кад је био Дејтон? Није ваљда Патријарх Павле био тако злопамтљив, „ситна душица“, па да стално понавља како га „мучи прекор“ браће, те се „исповеда“ Добрици! Нешто у тој Добричиној причи шкрипи, поготову што је у књизи Косово /стр. 176/ тај сусрет са Патријархом описан под 31. јануаром 2000. г. (годину и 10 дана касније!), и ту, идентично описан разговор, не садржи причу о „тражењу оставке“ од стране „три А“, нити је уопште поменут Дејтон, ни Милошевић!). Засигурно та прича Патријарху није требала (као да је Добрица био Патријархов „духовник“ коме се он „исповеда“, а знамо како је стари Патријарх малоречив), али таква прича је потребна Ћосићу, да себи прида већи значај: како се он за све и сва пита, па чак и од самог Патријарха Српског. Добрица је био, и остао, врло сујетан човек, умишљени, свагда доцирајући комунистички „моралиста“ и комесарски „уча“ скоро свим својим савременицима, који би, јадници, без њега и његовог руковођства, били нико и ништа.

О тој мегаломанији сведоче бројни други текстови познатог „Геџе“ из Дренове, и Крушевца, и шире, где је иначе, опчињен „политичким циљевима прескупе народне, партизанске револуције“ (стр. 5), на жалост нашу, и његову, и свега Српског народа, са своји пролетерима и комесарима, оставио крваве трагове бољшевичких преких судова (1944-45. године), за која злодела – којима су „ослобођену“ Србију испунили масовним убиствима (око 150.000 недужних Срба) и масовним јамама које се тек сад откривају – да ли се икада покајао? Његова слепа мржња према ослободилачкој Југословенској краљевској војсци у поробљеној Отаџбини, под ђенералом Дражом Михаиловићем, не да му ни до данас да просветли очи истином: да су ти српски борци за слободу вишеструко кажњени за зла, учињена или приписана им, несудом суђени и смрћу кажњени (тек данас сродници траже судску рехабилитацију многих од њих), а ниједан његов партизански револуционар и злочинац (па и накнадни „дисиденти“, попут сада „рехабилитованог“ Ђиласа и сличних му), није никада, ни до данас, процесуиран! (Али зато, Дражин гроб траже они који знају где је и како убијен!). Не зато што треба наставити „грађански рат“ (који Д.Ћ. помиње само кад се осећа угрожен поменом партизанских и комунистичких злочина, у рату и после рата), него из правдољубивог сазнања и осећања: да је Српски народ под Ћосићевим комунистима доживео највећу трагедију (коју, по признању једног комунисте, не би доживео да је Дражин народни покрет победио), и широм несрећне Југославије, и нарочито на Косову и Метохији. Више пута сам говорио и писао, и не само ја: главни прогон Срба на Космету обавили су комунисти, на челу са Титом, Компартијом, и титоепигонима, све до најновије НАТО и УЧКА окупације. Али, „Жив је Бог, и жива ће бити душа наша“, говорили су Пророци Бога Живога у најтежим данима историје.

Муке Добрице Ћосића су, уз остале заједничке нам људске и српске, у томе што је то човек презаузет собом, скоро затвореник самосвојега, махом умишљенога, а засигурно дефетистичкога света, а он реални свет нихилистички дубоко презире, јер га није успео да преобликује „по својој слици и прилици“. Велики Солжењицин је (у говору који је требало да одржи у Штокхолму на додели Нобелове награде) рекао велику истину, достојну великог уметника творца: Многи стварају своје светове, али никада потом неће да понесу одговорност за те тако створене светове. Истински уметник, додаје Солжењицин, зна и осећа да је он само смирени сарадник у Божјем свету. О тој сарадњу с Богом у Божјем свету често је, понављајући Апостола Павла, говорио наш смирени Патријарх Павле, кога Ћосић горњим речима клевета и угони у лаж. Патријарх није могао да каже такву лаж да смо нас тројица (фамозни, злобно срочени слоган о „три А“) „захтевали да поднесе оставку“. На Сабору, који је поводом Дејтона сазван, нико од Патријарха није тражио оставку, него је одлучено да он „повуче свој потпис“, који је Сабором коначно и поништен. Ја сам тада говорио: да сам дошао у Београд „да поднесем оставку“ ако други, па ма то био и Патријарх, без нас одлучују о народу у Херцеговачкој Епархији, којему сам ја Епископ, а не Патријарх или Иринеј. Такав је светопредањски и канонски ред у Православној Цркви.

+

Мука г. Добрице Ћосића јесте пре свега његова суморност и депресивност, која просто бије и из њега и из његових дела, а која није својствена Православном Српском народу, и уопште Српском човеку. Данас смо сведоци те нељудске, нехришћанске и несрпске праве епидемије депресије, која се лије из бројних наших писаца, песника, новинара, политичара, и скоро сваког самозваног „вође и учитеља“ у овој Домановићевој Страдији. Од те жабокречине деца нам не могу да дишу, и да здраво расту, као и од поплаве лажи о тзв. „европским стандардима“ (у које спада и слобода невиђеног криминала, тајкунства, дроге, злорадњи и у школама, содомских настраности), или од вашарских прича са највишег врха власти у Србији да „пут у Европу нема алтернативу“, па и по цену великомученичког Косова! Ни речи, макар у виду подпитања: Који то пут, и у коју то Европу? Као да ми на Балкану и у Источном Медитерану нисмо Европа и пре овог полумесеца који се зове Северозападна Европа? Али, оставимо засад то, и вратимо се муци нашег Добрице.

На стр. 18. ове књиге Ћосић пише: „У својој старачкој депресији увиђам колико сам био неправедан према Иви Андрићу, кад сам на његовом суморном лицу читао страх од смрти. Није то био само страх од смрти: била је то згађеност на живот и стварност. А то је и моје садашње расположење“. Да кажем искрено, мене никада није одушевљавала Андрићева болесна опседнутост његових јунака („Болестан сам самим собом“, вели један од њих). Најбољи његови ликови су онај Српски мученик Стојан и она девојка муслиманка која скаче са Ћуприје у Дрину, као и Богдан Зимоњић у Омер-паши Латасу. Има Андрић и других лепших страна, али Андрић није верни израз и одраз карактера Српског народа, него му дела базде воњом босанских касаба из доба „пустог турског“ и затим још кварнијег аустријског ропства. А односно Ћосића, најлепше, по мени, што је написао то је опис Првог светског рата (не знам зашто „Време смрти“, кад је то било и време Крста и Васкрса?), мада је и ту оптеретио своје јунаке (Хиљаду и Триста Каплара) својим комунистичким путеним опсесијама (како је једном приметио јеромонах Амфилохије, и још један студент, кад смо на Богословском факултету до касно увече разговарали о тек изашлом Ћосићевом делу).

Добрица је, нажалост, поприлично западни човек, не балкански, не српски. (в. нпр. на стр. 34. прву реченицу 3. пасуса. Зар добри Добрица није ништа друго видео код савременог Србина!? Бедна аутобиографија, као што су му добрим делом то и Корени и Деобе, све људи оптерећени Добричиним синдромом. Не да тога нема у Србији, али то нису српски карактери, него сенке које прате здраво тело, и зато при јакој светлости ишчезавају. Ћосићу недостаје светлости, свете и светле – Таворске, која таму душе, ума и срца разгони. „Просветли, Господе, таму душе моје“, трезвено певају сви Православни па и Срби у Цркви).

Добрица Ћосић је човек страха и неспокојства. Сам признаје: „Неспокојство је моја самоспознаја. Од када сам почео да појмим (!) себе и свет, сазнање ми се згушњавало у беспокојство. Од када сам постао ја – био сам незадовољан собом и светом“ (стр. 81). У поговору књизи партизанке Фахрије Капетановић Јовановић, „Вјера и страх“, он је написао депресивне речи о вери и страху. По њему, „свака вера рађа страх“. На то му је у своје време одговорено: да, зато што је по среди лажна вера у лажнога бога, која неизбежно рађа страх (зато су Римљани из такве псевдовере у псевдобогове говорили да је „страх отац богова“, и ту су флоскулу комунисти преузели као догму, која ни историјски, ни антрополошки, истински људски није утемељена, како показује, нпр., Мирчеа Елијаде, или један дубоки Србин, Миодраг Павловић, у својим антрополошким есејима, а да и не говоримо о Светитељима Православног искуства, које Ћосић нити зна, нити хоће да зна).

Као човек и писац Добрица Ћосић није срео Бога – Живога, Истинитога, Јављенога у Христу Оваплоћеном и Очовеченом, историјски присутном Духом Светим у Цркви и Литургији верног народа Божјег, нарочито у Светима, којима и Српски народ обилује, све до данас. Истина, Ћосић пише (стр. 23): „Хришћански је постулат: Ко познаје себе, тај познаје Бога. Ја све нејасније видим обрисе своје личности. Никад нећу спознати Бога. Св. Августин: „Желим да познам Бога и душу. Ништа ли више? Свакако ништа“. – Али, нек извине и Добрица и Августин, то је за изворно хришћанско, православно искуство мало. Самопознање човека је потребно, али нимало није гаранција ни истинског спознања, ни сигурног сусрета с Богом Живим. Доказ: философије и мистицизми, религије и антропософије, итд., од древности до најновијег времена. Шта ли би Добрица рекао на Павлов обратни „постулат“: А сада познавши Бога (у Христу), или боље: будући познати од Бога /Гал. 4,9/? То значи „обратна перспектива“ у православном искуству, и у живопису-сликарству. Зато су нам иконе и фреске тако небоземно лепе. Оне сведоче по Српским и Приморским земљама, а нарочито на Косову и Метохији, да још овде на земљи постоји, и оприсутњује се Христом Богочовеком, Царство Небеско, у којем је и Небески народ Српски (над којим се Д. Ћосић цинично комесарски подругује – в. срамну страницу 162. његове књиге Косово, која и није о Косову, него дневник ауторове депресије, а она је, по косовском небоземном, богочовечанском искуству /а не по „косовским митологемама – хришћанства, крста и слободе“… овог српског лицемерног скрибомана/, плод надмености, гордости, сујетне претенциозности. – В. Премудри Сирах 10,7: „Мрска је пред Господом и људима гордост, и пред обојима је за осуду неправда“).

До Бога и сусрета с Богом Живим и Истинитим, а то је једини заиста Постојећи Бог, Који се јавио Мојсију у Купини (2Мојс. 3,14) и лично у Христу Очовеченом (Јеванђеље Јованово 1,1-18 и 17,3), једино се долази Христом. И ту важи Јеванђеље неба и земље: Нико не може доћи Богу Оцу, осим кроз Христа (Јн. 14,6). Чеслав Милош, као Чех и римокатолик, не подносећи Достојевског као православног, рекао је цинички да је Достојевски „изгубивши Бога, ухватио се за Христа“. Ко је ту стварни губитник, а ко добитник, Достојевски или Чеслав Милош? – нека свако сам себи одговори. Смерни и богожедни Натанаило је одговорио за нас (Јован 1,49-51).

Добрица Ћосић није нашао, није сусрео Бога, – еда Бог да да се ухватио за скут Христов, и осетио силу Бога Живога која зрачи из Њега. (Али, Христос не разваљује врата: Он стоји и куца, и ко Му отвори, ући ће, и вечераће с њиме – Откр. 3,20). Ћосић је гледао на Христа с висине своје самоуображености, оне из достојевсковског подземља самости, илити Јунговог сопства. Добрица цитира Јунга (стр. 33-34): „Сопство за западног човека јесте Христос. Христос је архетип хероја који представља човекове највише тежње. Све је то врло тајанствено и помало застрашујуће, каже Јунг”. Али, драги Добрице, Јунгов Христос није Христос Откривења, Јеванђеља, Цркве, Историје, Есхатологије. За жаљење је што такав српски интелектуалац и писац, ружно карикира Христа, Његов Богочовечански Лик који просијава у Јеванћљеу и Светима. Пример: Ћосићев опис Христовог Уласка у Јерусалим, за који надмени политички комесар вели само толико: „Фантастична је пропаганда и режија Исусовог уласка из Галилеје у Јудеју и Јерусалим. То је грандиозна и интелигентна припрема. Прави „маркетинг“! (стр. 67). Неки други Срби, писци и песници, изворно српски карактери, писали су другачије о Христу у Јудеји и Јерусалиму, када су тамо били (Св. Сава, Дучић, Николај). Не знам да ли је Ћосић икада био тамо. Па ипак, он је намеравао да напише „роман о Христу“. И то је занимљиво, и још даје наде. Али, о Христу се не пишу романи, него Јеванђеље. Заправо, Он је Вечно Јванђеље Божје јављено у Откривењу (Откр. 1,6), Жива Ипостасна Благовест Божја о свету и човеку, а благовест није горковест, ни страх, ни депресија, ни чамотиња, него радост и мир и љубав у Духу Светоме. (Негде у књизи Ћосић бележи да је читао Свето Писмо, и изненадио се сазнањем да у јеврејској Библији за дух и дах =дашак=ветар, иста је реч. И то је надоносно код Добрице. Може и мука родити наук).

На стр. 124. ове књиге писац бележи: „Настављамо да редигујемо четврту књигу Пишчевих записа, уверени да је то значајан документ о српској трагедији и мојим напорима да је као председник СР Југославије умањим, ако та истина буде некога занимала”. Па даље на стр. 136-7, упоређујући себе са Сартром, пише: „Ја не пишем за потомке. Пишем за своје савременике. Не верујем да ће потомке занимати моје књиге… И ја данас у осамдесетој години гледам себе као историјски документ, или реликт. Ја не знам шта ћу бити људима као писац; али сам уверен: ако их буде занимала друга половина српског 20. века морају се позабавити и појавом – Д.Ћ. /=Добрицом Ћосићем/. И није ме страх њиховог суда“ (стр. 137). И мало даље: „Потпуно сам свестан глупости којој је матрица таштина. Шта ме се тиче шта ће људи о мени мислити на основу ових записа. Ја кварим ову хартију пре свега из морања да пишем. Ја испуњујем нагон писања“. (Ко хоће нека прочита и стр. 361: „Вечерас ме стресла муња бола: ја више нисам писац“… и даље следећи пасус).

Добрица Ћосић је писац прилично обдарен, али и не мање размажен. Самоуверен до надмености, он себе сматра новим „оцем“ Српског народа („отац нације“, каже С. Басара). „Ја стварам српске карактере“ – пише он негде другде. Таштина над таштинама, вели библијски мудрац.

„Нека му га“! – што би рекао блаженопочивши Патријарх Павле. Али за стварање карактера, у себи и међ људима око себе, потребна је пре свега вера у Живога Бога и боголиког Човека, и из ње преображајним подвигом, уз дах Духа Божијег, израстајући христолики карактер: искрено људски, чист („блажени чисти срцем“), ненамештен, „нережиран“ споља или изнутра, просветљен, некада и тужнорадостан (Подвижници тајне човека сведоче о „радостотворном плачу“, за који знају и Срби од како су крштени до данас), преображен покајањем пред Христом и народом, очишћен и облагодаћен Духом – Дахом Бога Живога. То сведочи и српска јеванђелски радосна, жизнерадосна пословица: „Покајање је најлепши цвијет људскога поштења“.

ВЛАДИКА АТАНАСИЈЕ ЈЕВТИЋ

МРДНИ СОБОМ БОГ ЋЕ ТОБОМ
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
18-03-2015, 01:01 AM
Порука: #2
RE: НЕИСТИНЕ И МУКЕ ДОБРИЦЕ ЋОСИЋА
Одличан чланак, Ћосић је описан врло прецизно:

(18-03-2015 12:22 AM)Шумадинац Пише:  Муке Добрице Ћосића су, уз остале заједничке нам људске и српске, у томе што је то човек презаузет собом, скоро затвореник самосвојега, махом умишљенога, а засигурно дефетистичкога света, а он реални свет нихилистички дубоко презире, јер га није успео да преобликује „по својој слици и прилици“.
+

Мука г. Добрице Ћосића јесте пре свега његова суморност и депресивност, која просто бије и из њега и из његових дела, а која није својствена Православном Српском народу, и уопште Српском човеку. Данас смо сведоци те нељудске, нехришћанске и несрпске праве епидемије депресије, која се лије из бројних наших писаца, песника, новинара, политичара, и скоро сваког самозваног „вође и учитеља“ у овој Домановићевој Страдији. Од те жабокречине деца нам не могу да дишу, и да здраво расту, као и од поплаве лажи о тзв. „европским стандардима“
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
19-03-2015, 12:48 PM
Порука: #3
RE: НЕИСТИНЕ И МУКЕ ДОБРИЦЕ ЋОСИЋА
Називати Добрицу Ђосића некаквим господином је увреда за изворне Србе.Тако да било која писанија која помиње дотичног друга у виду господина је обични папир који служи за потпалу ватре.

ЕВО БРАЋЕ ЈОШ СУ ЖИВИ ШТО РАДАВУ ВОДУ ПИЛИ!
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
21-05-2015, 04:06 PM
Порука: #4
RE: НЕИСТИНЕ И МУКЕ ДОБРИЦЕ ЋОСИЋА
Dobar dan!
Dugo pratim (letimicno, jednom u mesec dana na pet minuta) ovaj forum, sa nekima tipa Miloslav Samardzic, Akvila, Siko i ostali sam se sudarao na Mycity Military-u. Cesto sam razmisljao da li da udjem medju cetnike i objasnim im neke stvari ili ne. Dara je prevrsila meru sada, povodom ove teme o Dobrici Cosicu! Odmah da rascistimo, ja cenim Cosica kao pisca, kao politicara vrlo malo.
Ali, ovakvi denuncijatorski tekstovi o (makar samo) knjizevnim velikanima su zaista vapijuci za reakcijom njegove citalacke publike!
"Мука г. Добрице Ћосића јесте пре свега његова суморност и депресивност, која просто бије и из њега и из његових дела, а која није својствена Православном Српском народу, и уопште Српском човеку." - Ja ne znam zaista da li je autor ovih redova prespavao citav srpski XX vek? Depresija je pojava koja se rasirila srpskim duhom ne iz nehriscanskih pobuda niti poplavom socijalistickog realizma, kako se ovde implicira, nego nakon Prvog svetskog rata. To je ona klanica naroda zahvaljujuci kojoj je u svoju naucnu terminologiju jedan Sigmund Frojd uveo pojam "nagon smrti" (tanatos). Pogledajte Zana Koktoa, Anrija Barbisa, Ernesta Hemingveja, DZona Rida, Eriha Mariju Remarka, od domacih autora Dusana Vasiljeva, Dragisu Vasica, Momcila Nastasijevica i, iznad svih, Milosa Crnjanskog. Sta onda? Jel Crnjanski nije bio dovoljno Srbin ili dovoljno pravoslavac? Depresija je postojala u srpskom duhu i pre moderne i XX veka. Sta cemo sa "Lucom Mikrokozmom", sta cemo sa likom vladike Danila I u "Gorskom vijencu"? Ili cemo i njega da proglasimo za komunistu?
Ovaj forum odise nekom camotinjom, depresijom, vapljenjem za nekim izbavljenjem "plemena u agoniji", pa cu dozvoliti sebi tu neskromnost da krenem da malo uzbudim ovu, kako lepo rekoste, "zabokrecinu".
Vi ne volite Cosica jer, sto bi rekao marsal Josip Broz-Tito, niko nije raskrinkao cetnistvo u srcu Sumadije kao Cosic u "Deobama". Sve ostalo mu kacite iz te cinjenice. Ali, ne ide vam!
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
21-05-2015, 04:27 PM
Порука: #5
RE: НЕИСТИНЕ И МУКЕ ДОБРИЦЕ ЋОСИЋА
Помаже Бог друже! Изгледа да нисте правилно схватили суштину целог текста Владике Таса.....
Нисам знао до сад да је Јосип Броз Тито био књижевни критичар!

МРДНИ СОБОМ БОГ ЋЕ ТОБОМ
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
21-05-2015, 04:31 PM
Порука: #6
RE: НЕИСТИНЕ И МУКЕ ДОБРИЦЕ ЋОСИЋА
Nije bio Tito kriticar, ali izgleda da je on ili neko nadlezan iz Marsalata citao "Deobe",
Preptostavljao sam da je tekst iz pera nekog crkvenog mislioca ili autora veoma bliskog crkvenim krugovima. Dosta je te terminologije u njemu. Mislim da je tekst jako povrsan i da nije prodro u dubinu Cosicevog dela. Malo je cudno tumaciti po vlastitom kljucu autora koji je drugacije estetike. To je isto kao kada bih ja rekao za Dimitrija LJotica da nije bio dobar komunista ili slicno!
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
21-05-2015, 04:44 PM
Порука: #7
RE: НЕИСТИНЕ И МУКЕ ДОБРИЦЕ ЋОСИЋА
Шта има да претпостављате....када испод текста пише крупним словима ко је аутор текста?
На основу чега сте закључили да је текст ''јако површан''? И зашто наводите пример Димитрија Љотића?

МРДНИ СОБОМ БОГ ЋЕ ТОБОМ
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
21-05-2015, 04:54 PM (Последња измена: 21-05-2015 04:58 PM од 6.lickadivizija.)
Порука: #8
RE: НЕИСТИНЕ И МУКЕ ДОБРИЦЕ ЋОСИЋА
"Даље описује како и шта су све разговарали, па каже: „Онда сам му рекао да је народ разочаран расколом у цркви“(!). (Амерички раскол је тада био превазиђен, „артемијев“ није тада постојао)." - Pojma nemam na koji je konkretno raskol Cosic ovde mislio, veoma je moguce da ni sam nije bio dobro obavesten o realnom stanju u SPC, ali cinjenica je da je Sabor SPC u doba patrijarha Pavla bio labava konfederacija episkopa razlicitih karakteristika i interesa i posle smrti tako uglednog dostojanstvenika, to se pokazalo kao tacno. Nema vise tog "lepila" da te tako tragicno razlicite interese drzi na okupu. Ucestale "cistke" u poslednje vreme veoma jasno svedoce o tome.
"Биће то права национална катастрофа. А за такву несрећу велику одговорност сноси митрополит Амфилохије који је идеолошким антагонизмом подстакао (!) раскол црногорски, па је јавном подршком (!) Милу Ђукановићу подржао сепаратизам и сецесију Црне Горе (sic!)." - Ne znam koliko je na ovom forumu dozvoljena dnevna politika, ali i danas je mitropolit Amfilohije u jednom dijalektickom odnosu sa aktuelnim crnogorskim rezimom, narocito sa nekim njegovim delovima kao sto je Filip Vujanovic. Zato je SDP i kivan na DPS jer SDP trazi oduzimanje imovine SPC i prisvajanje CPC kao jedine prave pravoslavne crkvene organizacije u Crnoj Gori. Spominjala se i pogodba da mitropolit Amfilohije bude proglasen za arhiepiskopa i polako kanonski dobije autokefalnost danasnje Mitropolije crnogorsko-primorske SPC.
"Да кажем искрено, мене никада није одушевљавала Андрићева болесна опседнутост његових јунака („Болестан сам самим собом“, вели један од њих). Најбољи његови ликови су онај Српски мученик Стојан и она девојка муслиманка која скаче са Ћуприје у Дрину, као и Богдан Зимоњић у Омер-паши Латасу. Има Андрић и других лепших страна, али Андрић није верни израз и одраз карактера Српског народа, него му дела базде воњом босанских касаба из доба „пустог турског“ и затим још кварнијег аустријског ропства." - Dovoljan je ovaj pasus pa da se vidi koliki je mediokritet vladika Atanasije!
"А односно Ћосића, најлепше, по мени, што је написао то је опис Првог светског рата (не знам зашто „Време смрти“, кад је то било и време Крста и Васкрса?), мада је и ту оптеретио своје јунаке (Хиљаду и Триста Каплара) својим комунистичким путеним опсесијама (како је једном приметио јеромонах Амфилохије, и још један студент, кад смо на Богословском факултету до касно увече разговарали о тек изашлом Ћосићевом делу)." - Zato sto je medju srpskom inteligencijom mladjeg doba, cija je kvintesencija bio taj djacki bataljon iz Skoplja bilo mnogo levicara!
"Добрица је, нажалост, поприлично западни човек, не балкански, не српски. (в. нпр. на стр. 34. прву реченицу 3. пасуса. Зар добри Добрица није ништа друго видео код савременог Србина!? Бедна аутобиографија, као што су му добрим делом то и Корени и Деобе, све људи оптерећени Добричиним синдромом. Не да тога нема у Србији, али то нису српски карактери, него сенке које прате здраво тело, и зато при јакој светлости ишчезавају" - Vladika Atanasije ovim negira ceo srpski realizam XIX veka! Dakle, nije mu malo sto je pljunuo po Cosicu, nego ide i dalje. U nedostatku onih koji bi da divinizuju srpsku proslost do razmera bajki za odrasle, obrusio se na sve srpske stvaraoce druge polovine XIX veka!
"Добрица Ћосић је човек страха и неспокојства. Сам признаје: „Неспокојство је моја самоспознаја. Од када сам почео да појмим (!) себе и свет, сазнање ми се згушњавало у беспокојство. Од када сам постао ја – био сам незадовољан собом и светом“ (стр. 81)." - Opet udarac ne u Cosica, nego u vladiku Petra II!
"Као човек и писац Добрица Ћосић није срео Бога – Живога, Истинитога, Јављенога у Христу Оваплоћеном и Очовеченом, историјски присутном Духом Светим у Цркви и Литургији верног народа Божјег, нарочито у Светима, којима и Српски народ обилује, све до данас." - A mozda nije sreo Boga jer ga nije ni trazio!
"Али, о Христу се не пишу романи, него Јеванђеље." - Mihail Bulgakov "Majstor i Margarita" i Zoze Saramago Jevandjelje po Isusu Hristu. Evo dva romana kojih sam se setio "iz cuga", a u kojima je Isus Hrist knjizevni lik. Doduse, u "Majstoru i Margariti" Bulgakov ga naziva "Jesua Hanocri".

(21-05-2015 04:44 PM)Шумадинац Пише:  На основу чега сте закључили да је текст ''јако површан''? И зашто наводите пример Димитрија Љотића?
Izvinjavam se, nisam video da je on pisao tekst.
Jako je povrsan jer se vidi da je vladika Atanasije nepazljiv citalac, ne samo Cosicevih dela vec uopste velikih srpskih autora XIX i XX veka. Ne poznaje vladiku Petra II, Andrica, Cosica. Tri velike karijatide srpske knjizevnosti modernog doba! Imamo li mi, uz Crnjanskog i Mesu Selimovica, neko ce tu dodati i Borislava Pekica i Danila Kisa, ja iskreno ne bih, vece knjizevnike od 1804. godine, pa do danas? Ovakva povrsnost je opasna i za stanje duha jednog prosecnog srpskog danasnjeg gimnazijalca, a kamoli za vladiku, pa jos vladiku koji se usudi da razmatra estetska pitanja ovako prononsiranog autora kakav je Cosic. Ja razumem da se Cosicevo delo ne slaze sa pogledima vladike Atanasija, ali pitanje je da li je Cosic uopste i zeleo da se slaze. Ako nije, cemu onda ljutnja? Ne moramo svi da mislimo i pisemo kako on zeli i misli da treba.
LJotica sam spomenuo kao primer antikomuniste. Ajde obrnuto, mozemo li kritikovati Tita sto nije bio dobar pravoslavac ako on pravoslava uopste nije ni bio?
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
21-05-2015, 05:33 PM
Порука: #9
RE: НЕИСТИНЕ И МУКЕ ДОБРИЦЕ ЋОСИЋА
(21-05-2015 04:06 PM)6.lickadivizija Пише:  Vi ne volite Cosica jer, sto bi rekao marsal Josip Broz-Tito, niko nije raskrinkao cetnistvo u srcu Sumadije kao Cosic u "Deobama". Sve ostalo mu kacite iz te cinjenice. Ali, ne ide vam!
Шта рећи на ово. Smile
А иначе наравно да после сваког рата има депресије, али ово је друга врста депресије коју ви комунисти не желите да видите. Јер 1941-1945. није било само рат као рат, већ и што ви кажете револуција, тј. 1945. није уследило ослобођење као 1918, него него је маса народа убијена, утамничена мучена, опљачкана... демократија је угушена, земља распарчана. Тј. трагедија се продужила знатно иза 1945. и ево траје и данас. Депресија због тога је у питању у чланку еп. Атанасија, а то не можеш видети кад си комуниста, јер ти је у том случају 1945-та била још и боља него 1918-та, сем наравно код оног извесног броја комуниста који нису могли да поднесу почињене или виђене злочине, па је било доста случајева тзв. партизанске болести, самоубистава, итд.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
21-05-2015, 05:41 PM
Порука: #10
RE: НЕИСТИНЕ И МУКЕ ДОБРИЦЕ ЋОСИЋА
"Тј. трагедија се продужила знатно иза 1945. и ево траје и данас." - Pa, kada ste izgubili rat, naravno da je tragedija duga koliko i poraz! A poraz je dug jer niste u stanju da pobedite!
"Депресија због тога је у питању у чланку еп. Атанасија, а то не можеш видети кад си комуниста, јер ти је у том случају 1945-та била још и боља него 1918-та" - Na globalnom nivou je 1945. godina bila bolja od 1918. godine jer je 1918. godine ostalo, a nesto je, bogami, i produbljeno losim Versajskim mirom (to veli DZon Majnard Kejnz, a ne ja) mnogo toga. Prvi svetski rat nije dao definitivne odgovore na neka pitanja i zato se javio fasizam u Italiji, a kasnije znamo vec i sta jos. Godina 1945. je definitavn kraj tih procesa, sto bi Helmut Smit rekao "evropskog tridesetogodisnjeg rata".
Ali, 1945. godine niste imali toliko depresije u knjizevnosti kao 1918. godine. Pa, Hemingvej je govorio o "izgubljenoj generaciji". I to jedan Amerikanac, nema veze sto je bio ucesnik rata, covek iz zemlje koju nije razorio Prvi svetski rat.
Uostalom, dvadesetak godina posle Prvog svetskog rata imali smo Drugi svetski rat, dvadesetak godina posle Drugog svetskog rata "decu cveca", "Bitlse" i 1968. godinu!
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
21-05-2015, 07:04 PM
Порука: #11
RE: НЕИСТИНЕ И МУКЕ ДОБРИЦЕ ЋОСИЋА
(21-05-2015 05:41 PM)6.lickadivizija Пише:  "Тј. трагедија се продужила знатно иза 1945. и ево траје и данас." - Pa, kada ste izgubili rat, naravno da je tragedija duga koliko i poraz! A poraz je dug jer niste u stanju da pobedite!
У праву си, али ипак твоји опадају и широм света и у Србији и коначна победа биће наша. Не зато што смо ми нешто посебно учинили, већ што је то ваше такве природе да има ограничени рок трајања.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
21-05-2015, 07:19 PM
Порука: #12
RE: НЕИСТИНЕ И МУКЕ ДОБРИЦЕ ЋОСИЋА
(21-05-2015 07:04 PM)Милослав Самарџић Пише:  
(21-05-2015 05:41 PM)6.lickadivizija Пише:  "Тј. трагедија се продужила знатно иза 1945. и ево траје и данас." - Pa, kada ste izgubili rat, naravno da je tragedija duga koliko i poraz! A poraz je dug jer niste u stanju da pobedite!
У праву си, али ипак твоји опадају и широм света и у Србији и коначна победа биће наша. Не зато што смо ми нешто посебно учинили, већ што је то ваше такве природе да има ограничени рок трајања.

Ne bih da se mesam u posao baba gatara i da predskazujem buducnost, ipak je ovo manje-vise nesto o istoriji, a nije futurizam.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
21-05-2015, 09:03 PM
Порука: #13
RE: НЕИСТИНЕ И МУКЕ ДОБРИЦЕ ЋОСИЋА
Није гатање, већ статистика. А статистика је наука. Опадате од 1989. године и онда се та линија на графикону само продужи... Тако смо учили статистику на факултету, а не знам како ви у Кумровцу. Smile
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
21-05-2015, 09:35 PM
Порука: #14
RE: НЕИСТИНЕ И МУКЕ ДОБРИЦЕ ЋОСИЋА
(21-05-2015 09:03 PM)Милослав Самарџић Пише:  Није гатање, већ статистика. А статистика је наука. Опадате од 1989. године и онда се та линија на графикону само продужи... Тако смо учили статистику на факултету, а не знам како ви у Кумровцу. Smile
A gde ste ucili istorijsku metodologiju, ako smem da pitam? Na kom fakultetu?
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
Одговори 


[-]
Podeli (Prikazi sve)
Facebook Linkedin Twitter Digg

Скочи на Форум:


Корисник(а) прегледа ову тему: 1 Гост(а)