Одговори 
 
Оцена Теме:
  • 3 Гласова - 3.33 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
Нова књига: Драгачевци 1941-1945.
11-08-2019, 12:01 PM (Последња измена: 11-08-2019 09:08 PM од Перун.)
Порука: #1
Нова књига: Драгачевци 1941-1945.
[Слика: IMG-0161.jpg]

У издању Удружења „Драгачево-Јован Бојовић“ изашла је и трећа књига из тетралогије посвећене историји Другог светског рата на подручју Драгачева. После књига Душана Мирковића „Драгачево-Равна Гора“ и Станојла Плазине “ Са Јелице плануле варнице“, пред читаоцима је нова књига Миломира-Станка Ракићевића “ Горачићи у Другом светском рату“. Ракићевић је као дечак преживео рат, а у кући његовог оца Ђола Ракићевића, боравили су сви команданти ЈВуО из Драгачева, али и шире, а једно време и ђенерал Михаиловић. Читав тај турбулентни период наше историје оставио је дубок траг на Миломира-Станка Ракићевића, који је већи део свог живота посветио истраживању узрока и појава догађаја који су сустизали један другог у овом крају Србије.
У књизи се помињу разне историјске личности, неке од њих незаслужено заборављене, и њихови поступци се другачије разумеју у светлу докумената која до сада нису била објављена. Ово је животно дело Миломира-Станка Ракићевића.
Ради се, без сумње, о најбољој до сада написаној и објављеној књизи о Другом светском рату на подручју Драгачева.
Ово није књига само о локалној историји. То је прича о једној тадашњој општини састављеној из три села и на репрезентативан начин показује какав је однос био мештана целе Србије и Српства према том рату и свим учесницима у њему.
Зато је ово књига за све оне које интересује тематика Другог светског рата на подручју Краљевине Југославије.
Писана је питким и тачним језиком, који читаоца не оптерећује небитним детаљима, него му јасно указује, на основу докумената, како су се одвијали догађаји.
У књизи се налази неколико десетина фотографија, од којих су већина први пут објављена. На самом крају књиге постављена је табела са основним биографским подацима свих жртава Другог светског рата из општине Горачићи.
Ову изузетну књигу можете наручити директно код аутора Миломира-Станка Ракићевића, позивом на број: 0641388632.
Меки повез, 315 страна, формат B5.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
11-08-2019, 09:29 PM
Порука: #2
RE: Нова књига: Драгачевци 1941-1945.
Темељно истраживање и изузетно озбиљан рад су уткани у садржај ове књиге.
Свака препорука.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
17-08-2019, 10:15 PM
Порука: #3
RE: Нова књига: Драгачевци 1941-1945.
Прочитао сам. Ово је у ствари књига о драгачевским бригадама 1. равногорског корпуса, с посебним освртом на три тада велика села.
Камо среће да сваки крај има овакву књигу - без идеологије, без придева и атрибута, само чисти подаци, бројке, документа.
Посебна похвала за предговор - анализу стања наше историографије по питању Другог светског рата.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
18-08-2019, 01:14 AM
Порука: #4
RE: Нова књига: Драгачевци 1941-1945.
Такође прочитао, све препоруке. У књизи је, на примеру једне општине, детаљно приказана судбина, како обичног сељака, тако и оног најугледнијег, јунака Ослободилачких ратова. Књига побија све тврдње општинских и државних историчара који су у богато илустрованим монографијама села, сеоске ђилкоше који су палили општинске архиве, пљачкали новац и убијали најугледније Србе, сврстали у исти кош са Витезовима Карађорђеве Звезде наглашавајући како су ,,они” њихови прави наследници.

Можда се многи не сложе са мном али своје мишљење желим да изнесем. Нису ЈВуО само Рачић и Калабић већ и онај сељак са планине који се цео рат тукао са непријатељима, онај који га је нахранио, обукао и обуо. Цео покрет био је распрострањен, организован и бројан и ти људи су несебично гинули за слободу чиме су заслужили да њихова имена не буду заувек заборављена. Ако желимо да рушимо комунистичку историју почнимо прво из свог села па кад у томе успемо онда можемо даље. Оваква дела прави су примери како треба радити.

,,Пећине слободних Српских планина се отварају за једну ноћ и ми ћемо свакоме положити рачун о нашем двогодишњем раду у шуми. Тешко ономе ко овај рачун не буде полагао."
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
22-08-2019, 02:56 PM
Порука: #5
RE: Нова књига: Драгачевци 1941-1945.
Одлична књига, веома лепо написана, са мноштвом података и докумената. Да је среће да сваки крај у Србији има једно овакво штиво. Аутор се определио да напише књигу о свом крају и његовим људима у једном тешком, трагичном и крвавом времену, какав је био Други светски рат. Да се не заборави...
Све честитке аутору, уредницима и издавачу на урађеном.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
23-08-2019, 12:10 AM (Последња измена: 23-08-2019 08:27 AM од Мића Адмирал.)
Порука: #6
RE: Нова књига: Драгачевци 1941-1945.
Још једна помен књига о Драгачеву. Свака боља од претходне.
Драгачево је то заслужило. Равна Гора, па Драгачево.
Оно што би данас рекли репрезентативни узорак.
У праву је Перун када истиче ко је све представљао Равногорски покрет и ЈВуО.
Ова књига је о Горачићким сељацима који су без роптања стали под барјак слободе којег је на Равну Гору донео ђенерал Дража Михаиловић, маја 1941.
Ово је слово о српском сељаку који је хранио и облачио ЈВуО и усвоје скромне домове примао избеглице из Словеније, Босне, Београда, савезн. официре и пилоте, па и Италијане доскорашњи окупаторе.
Зато су Драгачевци кроз рат плаћали најв.цену. Прогањали су их и Немци и љотићевци и Бугари и, и нису поклекли. Па и онда када су их бомбардовали до јуче савезници, њихови гости.
Тако су дочекали крај рата и ослобођење. Е тада су поклекли. Онда када је у Драгачево стигла 1. југословенска бригада, састављена од бивших балиста, усташа, домобрана и комуниста. Одмах потом дошли су, како то ред налаже демократски избори, а после њих отимање имовине и земље, познате као национализација.
Књига је пуна и докумената, без којих не би сазнали да су у Штабној чети Треће јур.бригаде Првог јур.корпуса били и :
Анђело Ћићеран
Ђулијо Фалофина
Францешко Лоли
Ћићино Наталино
Анђело Балрина
Марко Виторијо
Јаков Пајчикоф
Јосиф Мангел
Из докумената видимо од чега су драгачевци. На дан 7.нов.1944, када су комунисти, иза Совјета заузели више од пола Србије, а главнина ЈВуО се повукла и већ иза себе оставила Пријепоље, батаљон п.пор. Новице Цогољевића је све бројнији у свом Драгачеву : 285 подоф. и војника, што је за 87 више него 7.авг.1944 и борби на Копаонику.
Грешака у домену популистике и историјских термина има, али оне су бледе на оно што аутор и њег. сарадници доносе читаоцима.
Драгачево је освештано, а његови ратници опојени и најзад у миру.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
23-08-2019, 09:30 AM
Порука: #7
RE: Нова књига: Драгачевци 1941-1945.
Аутор ме је замолио да у његово име свима захвалим на лепим речима.
" Да сам млађи па да кажем да је ово прави подстрек за нове књиге.":cool:
Заиста је некада комплимент важна сатисфакција после великог труда. У том смислу, и ја се у име издавача захваљујем свима на лепим речима.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
04-09-2019, 07:41 PM
Порука: #8
RE: Нова књига: Драгачевци 1941-1945.
Може ли и даље да се поручи књига? Можда су распродате
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
04-09-2019, 08:24 PM
Порука: #9
RE: Нова књига: Драгачевци 1941-1945.
Може, наравно.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
11-09-2019, 10:26 PM
Порука: #10
RE: Нова књига: Драгачевци 1941-1945.
Купио сам књигу пре пар дана, оставићу утиске кад прочитам.

Сат-два сам седео и причао са аутором приликом куповине, да пренесем и овде све похвале за човека. Носим најлепше утиске, редак пример великог човека и великог Србина старог кова, онај тип предратног господина, пун занимљивих прича, доживљаја, савета... И да, држи се као да је, у најмању руку, 10 година млађи. Све похвале за господина још једном.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
19-10-2019, 11:44 PM (Последња измена: 20-10-2019 10:58 AM од Милослав Самарџић.)
Порука: #11
RE: Нова књига: Драгачевци 1941-1945.
Историографија у Србији: Више од цензуре
Данас људи који на својим плећима не носе само незнање, него и погрешно знање, управљају српском историјом. Они држе установе, државне и културне, и са тог пиједестала свесно или несвесно држе кључеве будућности нашег народа
ПИШЕ: Ана ФИЛИПОВИЋ

Нема границе између садашњости и прошлости. То су брзо схватили историчари још у далеким временима. Сви велики историчари који су писали историју света или својих народа су за ову чињеницу одлично знали. Зато су најбољи историчари управо они који време о коме пишу осећају као своје. Такво правило влада и данас.

Основно је правило, може се назвати и догмом, да ћемо што смо даље од догађаја које описујемо, све теже реконструисати шта се заиста догодило. Међутим, историја је као живот, јер уме да се нашали на чудан начин. Нарочито се то очитава у случају српске историје. Већина Срба данас много боље зна шта се догодило у доба I српског устанка, или I светског рата, чак, рецимо, више знају и о Косовском боју, него што познају праву истину везану за Други светски рат на територији Краљевине Југославије. Не догађа се то само због масовне културе која је огледало политичких стремљења, него је и историја на том нивоу, увек у сенци те врстеде ловања. Главни кривци су ипак – историчари.

Није реткост да се историја уподобљава и злоупотребљава. Овде се ради о нечем много опаснијем. У случају Другог светског рата на подручју Краљевине Југославијеје, злоупотребљавана, фалсификована и погрешно тумачена сама историографија, и то упоредо са писаном и јавном прокламованом историјом. На таквим учењима и научним темељима васпитаване и образоване су не само генерације Срба, него и генерације историчара. Данас људи који на својим плећима не носе само незнање, него и погрешно знање, управљају српском историјом. Они држе установе, државне и културне, и са тог пиједестала свесно или несвесно држе кључеве будућности нашег народа. Не треба посебно наглашавати колико је то опасно, јер смо се већ у то уверили, и то на начин који није искључио изразито крваве трагове.

Трагика ове теме је, ипак и пре свега, у томе што се ни после таквих тешких лекција наши водећи историчари нису ослободили тог баласта, него су наставили да га носе на леђима сопственог народа. Када се историја налази у сенци свог придева или прерогатива, она престаје да буде наука и постаје све више сам префикс. У нашем случају ради се о идеолошкој матрици у коју историчари покушавају да поставе и укалупе историјске догађаје.

У консталацији у којој је историја погрешно написана и у ком установе бране тај фалсификат, изузетно је тешко описати шта се у ствари догодило, а посебно то пренети најширој српској јавности. Поштени и посвећени истражитељ у данашњем времену, а који се бави темом Другог светскограта, и данас се налази између чекића и наковња. Где га не буде нашла „релевантна литература“, наћи ће га фалсификовани извор, а ако и то буде избегао, сустићи ће га покуда и поруга званичних државних установа које су задужене за тумачење историјетог доба. Ако, неким чудом, и то буде савладао, неминовна судбина његовог дела је опште јавно ћутање, као нека врста секташке стигме. То и не би био проблем, да та врста секташтва нема неупоредиву моћ у односу на сопствену бројност међу становништвом. Секта, због сопствене малобројности, не може да покрије тако велико подручје културе и увек се јаве неке пукотине у том зиду. Зато се секта користи све ригорознијим мерама да би тај терен покрила. То не ослобађа задатка оне који праву историју желе да напишу. Истина и слобода су најсветлији задаци свакогслободноумног истраживача.

Стари историчари су нас, поред истине да границе између прошлости и садашњости нема, научили и да прави историчар-истраживач мора да зна сопствену историју. Тако су и највећи српски историчари увек одлично познавали историју своје фамилије, свог рода и свог завичаја, па, макар, после тога истраживали и најкомпликованије теме или далеке просторе. Управо историја сопственог завичаја тема је којом се аутор забавио у овом делу. Овако оивичен географски појам и јасно дефинисан временски период су оне тачке где су се сусрела инетересовања аутора.

Миломиир Ракићевић – Станко током читавог свог живота био је окружен и оптерећен управо овом темом. Стрпљиво је сакупљао сећања својих сродника, упоређивао их са огромном литерарном грађом везаном за ову тему, иистраживао и даље, не презајући да у том науму пређе и границе у које је био стављен туђом вољом.

Последњих три деценије, Ракићевић је проширио истраживања на читаву општину горачићку, како је она изгледала у оно доба. Грађу је сакупљао, понекад и из минијатурних или заборављених сегмената, систематизовао је и чувао. Некада су зидови ћутања били превисоки. Некада су валови лажи били превелики. Ракићевић је успео да преброди све те бродоломе и уђе у луку истине.

Пре годину дана ступила сам у додир са овом грађом. По свом обиму, она је већ задовољавала параметре које историографија као наука захтева за прецизно објашњење историјског периода, који је задат темом. Моји скромни додаци, само су заокружили већ готов Станков рад на једној успешној књизи.

Верност истини и вера у истину су главни квалитет овогдела. Ракићевић, иако то није било лако, успео је да се овог принципа држи до краја свог рада. Овој књизи увек ће се враћати нове генерације и кад нас не буде више било. То и јесте смисао историјске науке. Управо то успео је овом књигом да постигне Станко Ракићевић.



О Сретењу 2019. године

Ана Филиповић

(Предговор за књигу Миломира/Станка Ракићевића “Горачићи у Другом светском рату“, која је недавно изашла из штампе)
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
20-10-2019, 08:05 AM
Порука: #12
RE: Нова књига: Драгачевци 1941-1945.
(19-10-2019 11:44 PM)Милослав Самарџић Пише:  Историографија у Србији: Више од цензуре
Данас људи који на својим плећима не носе само незнање, него и погрешно знање, управљају српском историјом. Они држе установе, државне и културне, и са тог пиједестала свесно или несвесно држе кључеве будућности нашег народа
ПИШЕ: Ана ФИЛИПОВИЋ

ЦЕЛИ ЧЛАНАК:

http://www.pogledi.rs/%d0%b8%d1%81%d1%82...%bd%d0%b7/

Чланак се не види. Окачи опет.

,,Пећине слободних Српских планина се отварају за једну ноћ и ми ћемо свакоме положити рачун о нашем двогодишњем раду у шуми. Тешко ономе ко овај рачун не буде полагао."
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
20-10-2019, 10:58 AM (Последња измена: 20-10-2019 10:59 AM од Милослав Самарџић.)
Порука: #13
RE: Нова књига: Драгачевци 1941-1945.
(20-10-2019 08:05 AM)Перун Пише:  
(19-10-2019 11:44 PM)Милослав Самарџић Пише:  Историографија у Србији: Више од цензуре
Данас људи који на својим плећима не носе само незнање, него и погрешно знање, управљају српском историјом. Они држе установе, државне и културне, и са тог пиједестала свесно или несвесно држе кључеве будућности нашег народа
ПИШЕ: Ана ФИЛИПОВИЋ

ЦЕЛИ ЧЛАНАК:

http://www.pogledi.rs/%d0%b8%d1%81%d1%82...%bd%d0%b7/

Чланак се не види. Окачи опет.
Неће нешто. Прекопирао сам чланак уместо линка. Чланак је на насловној страни:
http://www.pogledi.rs/
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
20-10-2019, 12:28 PM
Порука: #14
RE: Нова књига: Драгачевци 1941-1945.
(20-10-2019 11:45 AM)Бенито Пише:  
(19-10-2019 11:44 PM)Милослав Самарџић Пише:  Историографија у Србији: Више од цензуре
Данас људи који на својим плећима не носе само незнање, него и погрешно знање, управљају српском историјом. Они држе установе, државне и културне, и са тог пиједестала свесно или несвесно држе кључеве будућности нашег народа
ПИШЕ: Ана ФИЛИПОВИЋ

Нема границе између садашњости и прошлости. То су брзо схватили историчари још у далеким временима. Сви велики историчари који су писали историју света или својих народа су за ову чињеницу одлично знали. Зато су најбољи историчари управо они који време о коме пишу осећају као своје. Такво правило влада и данас.

Основно је правило, може се назвати и догмом, да ћемо што смо даље од догађаја које описујемо, све теже реконструисати шта се заиста догодило. Међутим, историја је као живот, јер уме да се нашали на чудан начин. Нарочито се то очитава у случају српске историје. Већина Срба данас много боље зна шта се догодило у доба I српског устанка, или I светског рата, чак, рецимо, више знају и о Косовском боју, него што познају праву истину везану за Други светски рат на територији Краљевине Југославије. Не догађа се то само због масовне културе која је огледало политичких стремљења, него је и историја на том нивоу, увек у сенци те врстеде ловања. Главни кривци су ипак – историчари.

Није реткост да се историја уподобљава и злоупотребљава. Овде се ради о нечем много опаснијем. У случају Другог светског рата на подручју Краљевине Југославијеје, злоупотребљавана, фалсификована и погрешно тумачена сама историографија, и то упоредо са писаном и јавном прокламованом историјом. На таквим учењима и научним темељима васпитаване и образоване су не само генерације Срба, него и генерације историчара. Данас људи који на својим плећима не носе само незнање, него и погрешно знање, управљају српском историјом. Они држе установе, државне и културне, и са тог пиједестала свесно или несвесно држе кључеве будућности нашег народа. Не треба посебно наглашавати колико је то опасно, јер смо се већ у то уверили, и то на начин који није искључио изразито крваве трагове.

Трагика ове теме је, ипак и пре свега, у томе што се ни после таквих тешких лекција наши водећи историчари нису ослободили тог баласта, него су наставили да га носе на леђима сопственог народа. Када се историја налази у сенци свог придева или прерогатива, она престаје да буде наука и постаје све више сам префикс. У нашем случају ради се о идеолошкој матрици у коју историчари покушавају да поставе и укалупе историјске догађаје.

У консталацији у којој је историја погрешно написана и у ком установе бране тај фалсификат, изузетно је тешко описати шта се у ствари догодило, а посебно то пренети најширој српској јавности. Поштени и посвећени истражитељ у данашњем времену, а који се бави темом Другог светскограта, и данас се налази између чекића и наковња. Где га не буде нашла „релевантна литература“, наћи ће га фалсификовани извор, а ако и то буде избегао, сустићи ће га покуда и поруга званичних државних установа које су задужене за тумачење историјетог доба. Ако, неким чудом, и то буде савладао, неминовна судбина његовог дела је опште јавно ћутање, као нека врста секташке стигме. То и не би био проблем, да та врста секташтва нема неупоредиву моћ у односу на сопствену бројност међу становништвом. Секта, због сопствене малобројности, не може да покрије тако велико подручје културе и увек се јаве неке пукотине у том зиду. Зато се секта користи све ригорознијим мерама да би тај терен покрила. То не ослобађа задатка оне који праву историју желе да напишу. Истина и слобода су најсветлији задаци свакогслободноумног истраживача.

Стари историчари су нас, поред истине да границе између прошлости и садашњости нема, научили и да прави историчар-истраживач мора да зна сопствену историју. Тако су и највећи српски историчари увек одлично познавали историју своје фамилије, свог рода и свог завичаја, па, макар, после тога истраживали и најкомпликованије теме или далеке просторе. Управо историја сопственог завичаја тема је којом се аутор забавио у овом делу. Овако оивичен географски појам и јасно дефинисан временски период су оне тачке где су се сусрела инетересовања аутора.

Миломиир Ракићевић – Станко током читавог свог живота био је окружен и оптерећен управо овом темом. Стрпљиво је сакупљао сећања својих сродника, упоређивао их са огромном литерарном грађом везаном за ову тему, иистраживао и даље, не презајући да у том науму пређе и границе у које је био стављен туђом вољом.

Последњих три деценије, Ракићевић је проширио истраживања на читаву општину горачићку, како је она изгледала у оно доба. Грађу је сакупљао, понекад и из минијатурних или заборављених сегмената, систематизовао је и чувао. Некада су зидови ћутања били превисоки. Некада су валови лажи били превелики. Ракићевић је успео да преброди све те бродоломе и уђе у луку истине.

Пре годину дана ступила сам у додир са овом грађом. По свом обиму, она је већ задовољавала параметре које историографија као наука захтева за прецизно објашњење историјског периода, који је задат темом. Моји скромни додаци, само су заокружили већ готов Станков рад на једној успешној књизи.

Верност истини и вера у истину су главни квалитет овогдела. Ракићевић, иако то није било лако, успео је да се овог принципа држи до краја свог рада. Овој књизи увек ће се враћати нове генерације и кад нас не буде више било. То и јесте смисао историјске науке. Управо то успео је овом књигом да постигне Станко Ракићевић.



О Сретењу 2019. године

Ана Филиповић

(Предговор за књигу Миломира/Станка Ракићевића “Горачићи у Другом светском рату“, која је недавно изашла из штампе)
У току је Сајам књига у Београду. На важном месту налази се штанд Града Београда који је покренуо акцију "Дани Слободе". Уредник ове акције је писац Александар Гаталица.
Смисао ове акције је да у исту раван стави два датума 1. новембар 1918. године и 20.октобар 1944.године. То су, по Гаталици, кључни датуми 20 века на овом простору, "јер су оба датума симболи слободе".
Књига "Горачићи у Другом светском рату" не налази се на сајму књига.
У том светлу прочитајте предговор те књиге који је горе постављен. Да ли једно и друго имају везе? Да ли једно друго искључује? Ко је у праву- научник или писац? Другим речима- ко овде кривотвори српску историју- Филиповић или Гаталица? Немогуће је да су и једно и друго у праву.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
Одговори 


[-]
Podeli (Prikazi sve)
Facebook Linkedin Twitter Digg

Скочи на Форум:


Корисник(а) прегледа ову тему: 1 Гост(а)