Одговори 
 
Оцена Теме:
  • 1 Гласова - 5 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
О историјским изворима
05-01-2014, 10:38 PM (Последња измена: 05-01-2014 11:05 PM од Вања.)
Порука: #1
О историјским изворима
Подела историјских извора

Извори се могу делити на више начина. Али једина оправдана полазна тачка у њиховој подели може бити њихова вредност за истраживање. То је подела са гледишта критике извора. Деле се :
- Према односу на догађаје о којима говоре могу бити:
а) извори прве руке; б) извори друге руке.
- Према односу према истраживачу могу бити:
а) примарни; б) секундарни.
- Према сазнајној вредности могу бити:
а) остаци; б)традиција.
- Према садржини могу бити:
Према садржају могу бити извори за историју привреде, права, друштва, уметности, религије
- Према пореклу:
Историја новца, повеља, фотографија, филма.

Подела извора према односу на догађаје

Ова подела обухвата пре свега изворе који су настали са циљем да о нечем посведоче.
Извори из прве руке су они извори за које се може утврдити да су имали непосредан додир са догађајима о којима говоре.
Сви остали спадају у изворе из друге руке.
Међутим, и поред тога што већ по дефиницији имају непосредан додир са догађајем о ком говоре, извори из прве руке постављају извесне проблеме (нпр. да ли је очевидац од ког извор потиче многао да пренесе истину о догађају, без евентуалне пристрасности тенденција и сл.). Код извора из друге руке сва ова питања остају и добијају утолико више у значају колико је више посредника.
Упоредо са овом поделом, јавља се још једна подела заснована на истом начелу. То је подела на савремене и касније, тј. домаће и стране изворе. За основу ове поделе узима се временска односно просторна удаљеност од догађаја о ком је реч, и зато су ове поделе уже и конкретније од поделе на изворе прве и друге руке.

Примарни и секундарни извори

Подела извора на примарене и секундарне уведена је тек у новије време и методски је потпуно оправдана. Ова подела је драгоцена јер омогућава да се повуче линија између извора и литературе. По дефиницији би у историјске изворе спадала дела историчара која говоре о неком догађају из даље прошлости. Међутим, таква дела су написана на основу извора који су сачувани и приступачни другима. Јасно је стога да и истраживања морају бити заснована на изворима, а не на историјским делима, која су настала на основу извора. Таква дела се у историји и не незивају изворима, већ литературом.
Литература се у историјским делима наводи због разноврсних допунских објашњења, супростављањима туђим мишљењима и сл. а никако као доказ.
Суштина целе поделе је у томе што једна вест, ма колико пута поновљена, не добија ништа на својој вредности.
Ведност за историјско сазнање има само онај први извор из ког су сви остали црпели обавештења.
Доказ може бити само примарни извор, док је литература секундарни.

Традиција и остаци

Подела на остатке и традицију је у методском погледу најважнија иако је неки историчари оспоравају. Она се заснива на чињеници да су неки извори сведочанства по вољи својих аутора, а да су други настали узгредно као саставни део историјског збивања о ком нам говоре.
Они извори који су настали из намере да приже обавештења спадају у традицију, а они који су сведочанства, самим тим што су остали сачувани спадају у остатке.
У традицију спадају:
1) Усмена традиција (митови, легенде, песме историјског садржаја итд.);
2) Писана традиција (анали, хронике, историје градова или држава, биографије, аутобиографије, мемоари);
3) Ликовна традиција (композиције историјског садржаја);
4) Публицистичка традиција (новине, леци, памфлети, брошуре итд.)

Остаци су знатно разноврснији и бројнији од традиције. Могу се сврстати у три групе:
1) Материјални остаци (грађевине, архитектонски споменици, уметничка дела, оруђе, оружје, накит, предмети за свакодневну употребу, гробови, телсни остаци, остаци прехрамбених производа итд);
2) Апстрактни тј. друштвени остаци (обичаји, обреди, разне институције, језик, антропонични топоними).
3) Писани остаци (повеље, уговори, закони, акта, коресподенција, записници, регистри, рачуни, признанице итд.)
Традиција и остаци захтевају различити приступ и различити критички поступак истраживача.
Традиција за разлику од остатака, даје повезанију слику догађаја, или историјске појаве коју је обликовао аутор. Остаци су међусобно неповезани и аутор из њих извлачи податке у оној мери у којој је способан да их уочи и открије, док му традиција, непосредно указује на збивања. Стога се чини да је традиција у предности у односу на остатке. Али, традиција често може да буде несигурна и да нереално приказује дешавања. Стога су остаци по правилу поузданији од традиције, јер не обмањују.
Чест је случај да један исти извор спада и у остатке и у традицију (нпр. храм неког владара је по себи као извор – остатак, али натпис на том храму који велича владара и његову владавину спада у традицију).
У старој историјској литератури остаци се називају документарним, а традиција наративним итворима.

Врсте историјских извора – писани извори

Писани извори су најбројнија и по улози најзначајнија врста извора у историјском истраживању. Они се могу поделити у више група.
1) Пословно - правни (акта, повеље, закони, законодавни текстови, регистри, протоколи итд.);
2) Публицистички (новине, леци, памфлети, штампани говори, штампана писма итд.);
3) Историографски (акти, писма, остраке за Стари век, анали, хронике гесте, историје за Средњи век итд.);
4) Аутобиографски (дневници, мемоари и аутобиографије);
5) Писма (аутобиографска, пословна, публицистичка итд).

- Пословно – правни писани извори
Ова врста писаних извора је најбројнија и најзначајнија по својој улози у историјском истраживању. Најглавније врсте ових извора су повеље и акта. Повеље и акта су писана сведочанства, пословне или правне садржине настала деловањем устава или појединаца.
Повеље су састављене у мање-више одређеној форми и по правилу су настале појединачно, садржећи у себи све елементе посла који је био повод њиховом настанку. Повеље су разумљиве целине саме за себе.
Акта су састављена у слободнијим формама и настала су здружена у већем броју поводом истог посла. Један појединачни акт се може разумети само у заједници (целини) са осталим актима. Повеље и акта се хронолошки смењују, до XVI века заступљеније су биле повеље, да би од XVI века преовладала акта. Оне су преовладала због развоја административне праксе, док су повеље добиле свечанији карактер.
Повеље и акта спадају у остатке. Њихова сигурност и погодност за историјско истраживање је веома велика. Они су настали узгредно и не обмањују нити искривљују истину, а дају највише података. Ипак, унутрашња критика ових извора је веома важна, јер чак и у пословима некад постоји тежња да се прикажу неистинити подаци. Критиком ових извора бави се ДИПЛОМАТИКА. Акта могу бити спољнополитичка, управна, војна, судска, трговачка, финансијска итд.
У ову групу извора се могу убројати још и регистри (воде се од XVI века; то су књиге података о порезима, издатим упуствима, наредбама, земљиштима, приходима, расходима итд.), протоколи, урбари, извештаји, као и закони и законодавни текстови. Закони и законодавни текстови су очувани у веома поузданим текстовима, али се намеће питање, у којој су мери били поштовани и спроведени у живот.
- Публицистички извори
Ови извори су настали из средстава за обавештавање. У њих спадају: новине, леци, штампани говори, штампана писма, памфлети итд.
Иако су се током времена мењале, новине су сачувале своју разноврсност и ширину интересовања, што их чини погодним и омиљеним изворима.
Новине су најбројнија и најновија врста публицистичких извора. Шире се нагло од почетка XIX века када је пронађена машина за брзо штампање. Оне се и данас у великој мери употребљавају као историјски извори, али захтевају наручит приступ историчара истраживача.
Код унутрашње критике новина, се не поставља питање аутентичности, времена и места настанка. Оне су неопходне за фалсификовање, а носе и податке о излажењу. Међутим, поставља
се питање обавештености и жеље да се каже истина. Новине су често црпле податке из непоузданих извора, преписивале вести једне од других, а и рано су постале оружје појединих политичких, друштвених, или привредних кругова и посматрале стварност из искључиво њиховог угла. О свему томе историчар мора водити рачуна када их користи као историјски извор. Најбоље је користити вести из новина у комбинацији са истраживањем архива тих новина. Новине се пре свега чувају у архивима и библиотекама.

- Писма као историјски извори
Писма представљају посебну врсту извора и могу бити различитог карактера:
1) Аутобиографска (ако садрже само саопштења личне природе);
2) Пословна (кад настају у пословним или службеним односима);
3) Публицистичка (намењена јавности).
Писма су позната још од Старог века, и одржавала су се до данас. Некад су имала строго одређену форму и била су посвећена једној теми. Данашњи тип писама се развио у Средњем веку. Од формалних елемената остало је у данашњем писму веома мало : ословљавање, адреса, поздрав, потпис и евентуално датум. Све остало је сасвим слободно.
И код писама се поставља питање аутентичности, јер постоји много измишљених писама. Врло је важно користити не само појединачна писма, него целу преписку, јер писма значе нешто тек у органској целини у којој су настала. Тамо где је сачуван већи број писама мора се утврдити прави редослед по ком су она стизала и по ком се на њих одговарало. У наше доба преписка је прилично учестала, а средства комуникације су брза и не увек поуздана, а датум писања писма није увек довољан за утврђивање редоследа. Поред аутентичности писама постоји и далеко важнији проблем – колико је истинито оно што се у писму говорило. То се контролише суочавањем са другим подацима.

Историографски извори, врсте по епохама

Први писани историографски извори потичу из грчко-римског света у Старом веку. Очувани су из тог периода и историјски извори за Египат, Месопотамију и Малу Азију.
Најстарији извори су : различите врсте натписа на тврдом материјалу(њих изучава епиграфика), затим различити филозофски, религиозни, књижевни и научни текстови на папирусу, усмена традиција (легенде, митови), те дела чувених историчара Херодота, Тукидида, Плутарха итд. Ту се могу додати акта, остраке, писма, закони и др.
За период Средњег века карактеристични извори су:
АНАЛИ – говоре о догађајима који су, према њиховим ауторима, сматрани достојни памћења: ратови, епидемије, природне појаве. Излагање у аналима је шкрто и сувопарно, неповезано, а догађаји се једноставно ређају хронолошким редом, без икакве систематичности.
ХРОНИКЕ – сродне су аналима, прича се такође одвија хронолошким начелом, али је излагање повезаније, а оквир много шири, многе средњовековне хронике претендују да буду „светске историје“.
ГЕСТЕ – тј. догађаји, слични су хроникама, а из корена ове речи развиле су се у средњевековним националним језицима термини за историју – Geschichte у немачком итд.
ИСТОРИЈЕ – развиле су се из мноштва легенди, митова, песама, и других прича у којима се назире историја појединих народа, племена, подручја и сл. У њима су јасно изражене уметничке амбиције, а и читаоци си из доживљавали као уметничка дела.
ХАГИОГРАФИЈЕ – представљају животописе светаца или оних које је требало прогласити свецима.
БИОГРАФИЈЕ – казивање у њима је усресређено на живот, по правилу истакнуте личности. Оне су се развиле још у антици, а одржале су се до данас. Међутим, иако поседују доста историјског ткова, и античке и средњевековне биографије су имале више уметничких амбиција него критичности.

Поред ових извора за период Средњег века карактеристичне су и поменуте повеље, акта и законици.

Аутобиографски извори

Постоји више врста аутобиографских извора. Они се међусобно мање или више разликују, али им је свима заједничко то што су по садржини и предмету интересовања везани за личност која их је створила. Спадају у традицију, јер су настали из свесне тежње да покажу како су се одиграли догађаји. Основне врсте ових извора су : дневници, мемоари, аутобиографије.
- Дневници се одликују тиме што настају постепено и што су поједини делови записани у току самог догађаја, или непосредно после њега. Та збивања су по правилу на неки начин повезана са аутором,. Обично су дневници писани за личну употребу, али не морају садржати искључиво аутобиографске елементе (у њих се могу убројати писма, новински чланци, разговори итд.). Вредност дневника као извора је велика, па они зато спадају у групу примарних извора. Најбољи пример за овај историјски извор је дневник млетечког властелина Марина Сануда.
- Мемоари се од дневника разликују утолико што не настају истовремено, или сасвим временски блиско описаним збивањима и што дају заокружен и целовит приказ једног раздобљаауторовог живота. У дневницима је забележено ауторово искуство, а у мемоарима сећање на неко његово искуство. Мемоари спадају више у литературу него у изворе, али су ипак важан извор за историјску науку, наручито када се комбинује са другим изворима. Најбољи пример за то су моемоари британског државника Винстона Черчила.
- Аутобиографије су заправо једна врста мемоара и од њих се разликују једино по томе што обухватају читав живот аутора. Аутор се у писању аутобиографије не служи искњучиво својим сећањима у описивању сопственог живота, већ се користи и другим изворима. Зато аутобиографије имају биографски карактер и представљају прелаз ка историографским изворима.
Све врсте аутобиографских извора имају велики значај за историјску науку. По својој природи спадају у изворе из прве руке. Између аутора аутобиографског текста и збивања које је у њему описано по правилу нема посредника. Аутобиографски извори добијају на значају из неколико разлога:
1) дају повезану слику збивања какца би се тешко могла добити из акта или сличних текстова који дају само фрагменте;
2) дају живу представу о општој атмосфери и духовној клими једне епохе, што је најтеже докучити из извора;
3) често говоре о збивањима о којима нема никаквих података.
Најчешће се казивање аутобиографских и историографских извора попуњава и контролише подацима из докумената, али се неретко дешава да аутобиографски извори обавештавају настанак појединих аката или других докумената.
Код аутобиографских извора се често поставља питање аутентичности. Постоји нпр. читав низ фалсификованих мемоара. Мотиви ових превара су различити. Зато пуно пажње треба обратити на то како је текст сачуван, како је доспео у јавност, да ли је писан ауторовом руком итд.
Познато је да су мемоаре у прошлости, а и данас, писали људи које је аутор унајмио. То је најчешће због недостатка литералног талента, или недостатка времена. Увек је потребно утврдити у коликој мери је само лице чији је живот описан учествовало у стварању мемоара или аутобиографије. Аутобиографски текстови су списи којима се аутори најчешће оправдавају или објашњавају своју улогу у збивањима. Притом теже да себе прикажу у што бољем светлу, а ретко одолевају искушењу да своју улогу прикажу већом и лепшом него што је у ствари била. Зато су кориснији мемоари другоразредних личности, које су биле упућене у ствари, али их нису решавале.

Врсте историјских извора- материјални остаци

У материјалне остатке спадају извори којима је заједничко то што се јављају у облику предмета, а по сазнању вредости спадају у остатке. Они су једина сведочанства за праисторију, или оне појаве о којима нема писаних извора. Тако у њих спада оруђе, оружје, накит, гранчарија, остаци грађевина, уметничка дела итд.
Коришћење материјалних остатака у научном истраживању захтева спрецијална знања и методе које се доста разликују од оних који се употребљавају у раду са текстовима. Овакви извори се најчешће откривају ископавањем, у чему је од великог значаја место појединог налаза, дубина слоја у ком је откривен неки предмет, и положај у односу на друге нађене предмете. Наука која се тиме бави је АРХЕОЛОГИЈА.
Код употребе ових извора веома су важне форме, украси, техника израде и сл. Све то мора узети у обзир да би се приближно одредило време настанка оваквих извораа, њихово припадање одређеним етичким заједницама. Међу овим изворима посебно место заузимају новац, печати и уметничка дела.
Новац се јавља веома рано (у VII веку пне) и представља драгоцен извор за историју привреде. Проучавањем новца се бави посебна дисциплина НУМИЗМАТИКА. Печате, који говоре много својим натписима и ликовним представама проучава СФРАГИСТИКА. Испитивање уметничких дела захтева посебну стручност, те се тиме бави неколико помоћних историјских наука, од којих су најзначајније АРХЕОЛОГИЈА и ИСТОРИЈА УМЕТНОСТИ.

Савремени историјски извори
Развили су се из модерне технике бележења. Ове врсте извора су се појавиле тек у последњим деценијама и још нису одиграле већу улогу у историјској науци, мада се о њима увелико води рачуна. Ови извори ће тек у будућности добити све више значаја. У њих спадају : филмови, фонограми, магнетофонске траке, фотографије и др.
Ови историјски извори механички верно бележе тонску или визуелну страну догађаја, или обе истовремено. Помоћи њих су забележени крупни догађаји, говори, дискусије на састанцима итд.
Тонске или фотобелешке су у много случајева одиграле улогу доказног материјала, и у том смислу су интересантне за историју. Њихова слабост лежи у чињеници да је њима лако манипулисати. Стога се од историчара захтева врло озбиљан критички приступ овим изворима. Они се чувају у архивима који их на посебан начин описују и стављају на употребу. Наручито су значајне фотографије и филмови.
Фотографије бележе детаље, оживљавају атмосферу и значај историјског догађаја или личности. Они помажу историчару да упозна историјске споменике и уметничка дела од којих неке можда никад није видео.
Филмски снимци су такође важни за историју новијег датума, а експанзију су доживели између два светска рата. Данас постоји огромна и драгоцена филмска грађа која историчару помаже да стекне тачнија и обухватнија обавештења о ономе што се збивало.

Сакупљање, чување, и коришћење историјских извора

- Архивистика и архиви: архивистика је дисциплина која се бави проналажењем, сакупљањем, сређивањем, чувањем, стављањем на располагање научницима архивске грађе, тј. извора који се чувају у архивима.
Архивистика је интердисциплинарна наука, јер у зависности од врста историјских извора којима оперише, преплиће се са разним наукама.
АРХИВ је установа која скупља, чува и припрема за употребу архивску грађу првенствено ради научних историјских истраживања.
Њега треба разликовати од регистратура. Јер су регистратуре одељења појединих установа и радних организација чији је задатак да чувајку документацију која настаје у току њиховог пословања (акта, исправе, списе и др.). Архив означава и сву грађу насталу деловањем правних и физичких лица, јавних и приватних установа, без обзира на то како је настала. То значи да се под појмом архив, подразумевају сва писана, штампана, цртана или на било који начин умножена документа.
Између регистратуре ки архива постоји једна природна веза: пословна документација из регистратуре после одређеног периода (обично десет година) долази у архив и постаје историјски извор доступан за научна истраживања. Архивистика поштује ту природну везу од XIX века. Архивску грађу чине изворни или репродуковани документи који имају трајну вредност за науку или културу, без обзира на то где и када настају.
АРХИВСКИ ФОНД је органска целина свих списа насталих у току рада једне установе, или политичке, или друштвене организације.
Архивски фонд може представљати и заоставштину појединих истакнутих личности, али по правилу настаје из регистратура државних органа, привредних и друштвених организација и других јавних установа.
Поједини архивски фондови могу бити веома велики, па се зато још у фази регистровања деле за разне серије или одељења.
АРХИВСКА ЗБИРКА је скуп докумената састављен у вештачку целину из практичних разлога од стране архивских службеника.
Архивске збирке наручито постоје за период средњевековне историје, јер архивска грађа за ту епоху не представља органски насталу целину, већ се састоји из различитих појединачних докумената сакупљених са разних страна.
Историчар који хоће да се служи архивском грађом у научне сврхе мора познавати елементе уређења и начина рада установа чију грађу користи. У том погледу му помоћ пружају научно обавештајна средства архива. Три најважније врсте научно - обавештајних средстава су :
1) Прегледи фондова;
2) Инвентари;
3) Системски регистри.
- Прегледи фондова дају најопштије информације о садржини грађе у архивској установи. Оне заправо представљају општу схему структуре архива и дају објашњења о групама архивских фондова. Прегледи су обично доста малог обима и врло су прегледни.
- Инвентари су обимнији описи садржине појединих архива. То су у ствари службене књиге о грађи као имовини и делу културног блага. У њима се дају ознаке појединих фондова, збирки и серија које се чувају у архиву. Има разних врста инвентара, а најважнији су СУМАРНИ (садрже податке о већим целинама) и АНАЛИТИЧКИ (дају податке о мањим целинама, нпр фасциклама).
Инвентари се воде у облику књиге и штампају се пошто су коначно уређени тако да не могу настати никакве промене. То је важно јер инвентар својим ознакама фондова и серија даје СИГНАТУРУ. сигнатура је ознака која показује где се поједини документ налази. Сигнатуре су састављене од разних знакова – слова, римских и арапских бројева. Мењање инвентара и сигнатура је непожељно јер се тиме ствара велика збрка.
- Регистри пружају податке о садржини појединих докумената, заправо најпотпуније информације о појединачном документу. Потпуни регистар садржи податке о месту и датуму издавања докумената, о аутору, коме је адресован, затим укратко износи садржај, његов резиме и на крају даје податке о спољашњим одликама документа. Регистри се по правилу изграђују у облику картотеке и ређају према сигнатури. За њихову израду је потребно уложити доста труда, а тај посао раде само стручни архивски радници.
У архивима се грађа чува у посебним магацинима који се азивају АРХИВСКИ ДЕПОИ и у њих имају приступ само одређени службеници. Депои се опремају посебним техничким средствима и уређајима, да би архивска грађа била трајно заштићена (од влаге, пожара, прашине и сл.)
архивска грађа се даје на коришћење истраживачима само у архивској библиотеци која је под надзором одређеног службеника. Истраживачки рад у архиву започиње тражењем дозволе од управника, или лица које је он овластио. У молби се обавезно наводи циљ и тема истраживања. Приликом преузимања грађе читалац потписује реверс у ком је наведена сигнатура докумената.
Истраживач при преузимању и враћању у присуству службеника пребројава документе. За време рада он не сме на документу било шта да бележи, записује или означава. Дужан је да све белешке и списе води у својој свесци и да строго води рачуна да не оштети документ. После обављеног истраживања дужан је да објављену расправу, чланак или књигу достави архиву. Те публикације се чувају у библиотеци архива и чине део јединственог библиотечко – информативног система.
Развој фотографске технике је довео до сразмерно једноставног и јефтиног снимања архивске грађе. То је тзв. МИКРОФИЛМОВАЊЕ архивске грађе. Специјалним камерама се у великим архивима врши снимање појединих докумената и наручиоцу се шаље филмска трака. Он је користи помоћу читача микрофилмова. Ова техника је омогућила и лакше коришћење архивске грађе која се налази ван земље.
Постоји и друга техника за ефикасно коришћење архивске грађе која се назива КСЕРОКСИРАЊЕ. Она је међутим врло скупа и подразумева снимање докумената на фотографском папиру.

Библиотеке и библиотекарство
Библиотеке су установе у којима се чувају књиге и други штампани списи и рукописи.
Под појмом „библиотека“ се подразумева и свака друга сређена збирка књига, часописа и друге грађе намењене читаоцима. Исто тако појам библиотека означава и просторију, или зграду у којој су смештене књиге и друга штампана грађа.
Разлика између архива и библиотеке се темељи на начину постанка списа који се у њима чувају: архиви чувају списе који су настали у пословним односима установа и појединаца, а у библиотекама се налазе списи који су настали из научне, уметничке, или сличне амбиције. Зато је рукопису једног књижевног дела право место у библиотеци, а штампаном извештају неке привредне организације у архиву.
Библиотекарство је скуп научних дисциплина који се баве писаном и штампаном књигом и питањима библиотекарске теорије и праксе.
Она обухвата историју књиге и стампарства, историју, организацију и администрацију библиотеке, библиографију, а од помоћних наука палеографију, развој писма и историју књижарства. Нагло се развија од друге половине XVIII века.
Целина свих списа које садржи нека библиотека назива се КЊИЖ(ЕВ)НИ ФОНД БИБЛИОТЕКЕ. Књижевни фондови појединих библиотека се веома разликују и зависе од намене или начина постанка библиотеке. Нпр. општинске библиотеке набављају дела из области књижевности која се радо читају и научно – популарну литературу, док универзитетске и друге специјализоване библиотеке претежно или потпуно располажу књигама научног садржаја. Велике библиотеке имају веома разноврстан књижевни фонд и врше набавку књига из области знања и уметности.
Обавештења о свакој појединој књизи коју поседује нека библиотека пружају БИБЛИОТЕЧКИ КАТАЛОЗИ. Они представљају најосновније обавештајно средство библиотеке и деле се на две групе:
- једни дају податке које се књиге којих аутора налазе у библиотеци;
- други дају податке које се књиге из неке научне области, или о поједином предмету налазе у библиотеци.
Најважнији је азбучни ауторски каталог. Он се састоји од картонских листића који за сваку књигу дају одређене податке, презиме и име аутора, наслов књиге, евентуално колекција у којој та књига излази, издавач, место издавања, година издања, број страна и прилога. Сви ти подаци се уносе строго уједначено по одређеним правилима. Презиме и име аутора у горњем левом углу се назива одредница, јер се по њему одређује место картона у каталогу. Картони су поређани строгим азбучним, или абецедним редом. Сигнатура књиге се пише у горњем десном углу, а у главном средишњем делу листића су наведени остали подаци.
За читаоца је важно да зна нека правила каталогизације да би се лакше и успешније могао служити каталозима.
- Код једнаких презимена место листића се одређује по почетном и следећим словима имена;
- Анонимне књиге или списи се доносе према наслову, по почетном или следећим словима наслова;
- Код псеудонима се књиге стављају под право име аутора, а на месту где би стајао псеудоним налази се картон који упућује на право име итд.
Другу групу каталога чине они каталози који треба да покажу шта има библиотека о појединој струци, или поједином предмету. Такви каталози у ствари врше функцију библиографије и намењени су читаоцима који не знају ауторе и наслове књига, већ само област или предмет за који су заинтересовани. У ову групу каталога спадају ПРЕДМЕТНИ и СТРУЧНИ КАТАЛОГ.
Код предметног каталофа у одредници се нази предмет о ком књига говори, а одреднице су у читавом каталогу поређане азбучним редом. Овакав каталог личи на енциклопедију у којој нема текста, већ само списак књига. Незгода је код овог каталога у томе што читаоци не знају унапред како је одредница формулисана. Због тога овакав каталог може бити извор дезинформације.
Знатно је бољи стручни или систематски каталог, код кога су одреднице створене и поређане по структури поједине науке. Нпр. постоји одељак „историја“ која је подељен на методологију, помоћне науке, општу историју Старог, Средњег и Новог века, националну историју итд.
При коришћењу књижевног фонда неке библиотеке мора се водити рачуна наручито код великих и старих библиотека о неким специфичностима њихових каталога. Најчешће то долази долази отуда што су остали на снази неки застарели системи, јер је реорганизација каталога библиотеке која има неколико стотина хиљада књига веома велики и тежак посао.
Поред азбучног, предметног и стручног каталога, данас је све више ну употреби каталог сређен по систему универзалне децималне класификације. Таква врста каталога одговара класификацији у библиографији.
- Библиографија
Читав рад историчара почива на проучавању извора и литературе. Историчар мора познавати рад и обавештајна средства установа у којима се извори и литература чувају и мора пре свега познавати елементе библиографије.
Библиографија је попис књига, списа састављен и уређен по једном сталном начелу.
Библиографија је стручно – научна делатност која обухвата прикупљање, идентификовање, одабирање, пописивање и систематизовање штампаних, или неком другом графичком техничком умножених текстова.
Под појмом библиографија подразумева се и теорија библиографије, као и библиографски радови (резултати библиографске грађе). Дакле под појмом библиографија у ширем смислу се подразумева читава активност на пописивању штампаних дела, радова. У ужем смислу, библиографија је избор (изабрани радови за неку струку или тему), или неки систем класификације радова.
У погледу података о књизи које се наводе у библиографијама не постоји ни јединствен став, ни истоветна пракса у раним библиографијама. Једни подаци се бележе у библиографијама које издају библиографске установе, а други у библиографијама које доносе научници у својим делима. По правилу су библиографије које издају библиографске установе богатије подацима од оних које састављају научници.
Ипак, постоје нека стална начела. У срвом реду то је презиме аутора, док се од имена наводи само почетно слово. Наслов књиге се даје у оном облику у коме је дат на унутрашњој насловној страни. Презиме и име аутора је од наслова рада одвојено зарезом. После пуног наслова публикације следи ознака свеске (ако је штампана у више свезака), затим следи заред, па место и година издања, зарез и број страна.
Нпр.
К Јиречек, Историја Срба I-II, Београд 1952 или
Бранко Петрановић, Историја Југославије 1918-1978, Нолит, Београд 1980, ст. 650
Код радова који су објављени у часописима и зборницима примењује се другачији библиографски поступак; наводи се ауторово име и презиме, наслов, назив часописа, или зборника, редни број свеске или књиге, у округлој загради годиште или година издања и затим странице на којима је чланак објављен.
Нпр.
Василије Кресић, Сомбор од слома револуције 1849 до нагодбе 1867. године, Зборник Матице Српске за историје, бр. 47-48, Нови Сад, 1993, 41-68. или
Маријана Грос, Примена научне историографије, Политика, Београд, 13.06.1965
Неке библиографије садрже податке о формату књиге, броју страна и прилога, о издавачу, цени итд. Међутим, сви ови подаци нису неопходни, већ су нужни само они који читаоцу омогућавају да нађе неку књигу или други спис.
Библиографије се пре свега деле на посебне библиографије и оне које су објављене као саставни део неког списа – научну апаратуру.
Посебне библиографије се према материјалу који пописују деле на текуће и ретроспективне.
Текуће бибилиографије излазе периодично и пописују све што се појави штампано у једној земљи, или што се објављује из једне науке или научне области у једној земљи или читавом свету.
Ретроспективне библиографије приказују шта је у једном периоду штампано у једној земљи, или шта је негде штампано из једне области, или на једну тему.
Постоје још и дескриптивне(доносе само најопштије податке о наслову) и критичке библиографије (у кратким цртама приказују и критички оцењују садржај пописаних публикација).
И за корисника и за састављача библиографије веома је важно питање система класификације, које у великој мери зависи од карактера библиографије. Највећу тешкоћу у класификацији историјског материјала представља чињеница да се историја не може систематски поделити као многе друге науке. Класификација историјског материјала се може вршити по хронолошком, територијалном и тематском критеријуму.
Међутим, најзначајнији класификациони систем који је и највише у примени је СИСТЕМ УНИВЕРЗАЛНЕ ДЕЦИМАЛНЕ КЛАСИФИКАЦИЈЕ. Читаво људско знање је подељено на десет великих група које су обележене бројевима:
0 – Општа група, обухвата енциклопедије, библиографије итд;
1 – Филозофија;
2 – Религија и теологија;
3 – Друштвене науке;
4 – Наука о језику, филологија;
5 – Природне науке, математика;
6 - Примењене науке, медицина, техника итд;
7 – Уметност, игре, спорт;
8 – Књижевност;
9 – Географија, историја.
Цео систем је тако постављен да се свака од ових група дели на још по десет подгрупа, које се такође деле све до основног појма. Од ширег појма се иде ка ужем, по принципу хијерархије. До које мере ће се ићи у подели једне групе у многоме зависи од саме гране науке која се дели.
Нпр. група 3 се дели на : социологију(30), статистику(31), политику и науку о држави (32), политичку економију и привреду (33), право и правне науке (34), јавну управу, војне науке (35), социјално старање и социјалне покрете (36), просвету (37), трговину и саобраћај (38), етнологију, етмографију и фолклор (39).
Просвета (37) се даље дели на подгрупе: школство уопште (371), предшколско васпитање и основну школу (372), средње школе (373) итд. И ове подгрупе се даље могу делити до уских појмова који се могу обележити чак са 12 цифара. Што је појам ужи, то је број већи.
Један од најдрагоценијих извора библиографских обавештења су ИСТОРИЈСКЕ КЊИГЕ И РАСПРАВЕ. У току развоја историје усталио се обичај да се и историјским радовима наводе сви они текстови које је историчар користио у свом истраживачком раду. Овакво навођење библиографских података се може вршити на разне начине: негде на почетку рада, негде на крају. Правило је да у таквим списковима извори буду одвојени од литературе.
Постоји још један начин навођења библиографских података о коришћеним делима. Код њега се наслови наводе у тзв. критичком апарату испод текста и помоћу једног броја показатеља су везани за оно место у тексту на које се белешка односи. Чест је случај да пре наслова стоји скраћеница : В. (види) или Уп. (упореди). Циљ оваквог упута је да скрене пажњу на неки спис који је од интереса за тему која се расправља.
Ма колико драгоцена за сакупљање библиографских података историјска дела не могу пружити историчару све што је потребно, јер застаревају врло брзо. У једној књизи је нпр. могуће наћи само податке о радовима који су објављени пре него што је изашла из штампе.
Из овог и сличних разлога мора се прибегавати другим помоћним средствима која пружају библиографска обавештења. Међу њима најважније место заузимају разне опште и специјалне енциклопедије.
Све велике енциклопедије поред текста у ком пружају основна обавештења о неком предмету дају и литературу о том предмету. Енциклопедије су врло прегледне , појмови су у њима сређени азбучним редом и обавештења се лако налазе.
Важна помоћна средства за обавештавање су још и :
- посебне библиографије (појединих научника, о појединим питањима итд);
- прегледи издања великих издавачких институција (нпр. Академије наука);
- садржаји историјских и њима сродних часописа;
- библиографије библиографија (али њих нажалост има веома мало).
Сматра се да је најпогоднији начин бележења и чувања библиографских података бележење на поједине листиће једнаког формата и њихово чување у ковертама, кутијама, или наручитим фиокама. Рад са листићима има предност зато што се листићи могу покретати или употребљавати у различитим комбинацијама, и што се библиографија може стално попуњавати. Лоша страна је у томе што се листићи могу загубити. Код записивања библиографских података у свеске или књиге, нема те опасности, али је зато теже одржавати ред, класификацију и уносити допуне.


„Тромо се време вуче,
И ничег новог нема,
Данас све као јуче,
Сутра се исто спрема.

Право је рекао Жерајић,
тај српски соко сиви:
Ко хоће да живи нек мре,
ко хоће да мре нек живи!“
(Гаврило Принцип)
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
05-01-2014, 11:05 PM
Порука: #2
RE: О историјским изворима
(05-01-2014 10:38 PM)Вања Пише:  ...

Вања Хвала и све је то лепо на папиру - савршено лепо!

Међутим, стварност је као и свуда, контра окренута од школске клупе, које се нико у пракси и не држи. Односно ако се држи - лети са посла, исл...

Smile

Препоруке Србима:
http://vizantia.info/docs/171.htm
http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vl...Prozor.zip
http://www.svetlost.org/podaci/cujte_srbi_rajs.doc
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
05-01-2014, 11:08 PM
Порука: #3
RE: О историјским изворима
Фалсификат, интерполација, заблуда

Главни противници историчара у научном истраживању су лажи, обмане и заблуде у разним видовима. Историчари се често баве питањем фалсификата (лажном израђених, кривотворених ствари), јер су оне веома присутне у историјској науци. Различити мотиви су наводили људе да фалсификују разне ствари. Најчешће је основна побуда за ову врсту поступака жеља за материјалном користи, мада се не сме занемарити и низ чисто психолошких мотива: жеља за истицањем, успехом, родољубиви занос, остварење политичких циљева итд.
У прошлости се веома много фалсификовало, и данас се фалсификује, а суштина фалсификовања се састоји у томе да се произведе нешто што треба међу људима да важи као нешто сасвим друго.
Треба добро разликовати фалсификат од неистинитог податка у неком извору и сасвим аутентични извори често садрже неистините податке. Исто тако, неоригиналан документ не мора бити фалсификат.
Фалсификату се супротставља аутентичан извор, а оригиналу се супротставља копија или препис.
Ако је извор АУТЕНТИЧАН, онда је он заиста оно за шта се издаје то јест није фалсификат. Ако је извор ОРИГИНАЛАН, онда је он у оном стању у ком га је створио аутор односно установа која га је издала, другим речима, није у питању копија, препис или превод. Ако се за извор тврди да је ВЕРОДОСТОЈАН, онда се узима да су подаци које пружа истинити. Ипак, оцењивање веродостојности извора је задатак унутрашње критике и независно је од питања аутентичности и оригиналности.
Поред правих фалсификата постоје и извесни прелазни облици код којих је извор као целина аутентичан, али су неки његови делови измењени. То су такозване ИНТЕРПОЛАЦИЈЕ или уметања. Једноставно се на пример код аутентичних и оригиналних повеља избришу неки делови а потом се унесе нов текст, најчешће из жеље за материјалном користи.
Постоји још једна врста уметака у аутентичне текстове насталих већином из намере без намере да се фалсификује. Некада су читаоци на маргинама рукописа бележили своје примедбе или допуне. Касније се дешавало да преписивач рукописа такве белешке приликом преписивања унесе у текст. Такви умеци који су најчешће кратки називају се ГЛОСЕ.
О заблудама се говори када се фалсификат доживљава као аутентичан извор и обрнуто, када се аутентичан извор доживљава као фалсификат. То се најчешће дешава услед недовољног знања научника и недовољно усавршених метода.

„Тромо се време вуче,
И ничег новог нема,
Данас све као јуче,
Сутра се исто спрема.

Право је рекао Жерајић,
тај српски соко сиви:
Ко хоће да живи нек мре,
ко хоће да мре нек живи!“
(Гаврило Принцип)
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
05-01-2014, 11:52 PM
Порука: #4
RE: О историјским изворима
Вања, ако није тајна, јеси ли на првој години?
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
06-01-2014, 12:25 AM
Порука: #5
RE: О историјским изворима
Што би била тајна. Smile На трећој.

„Тромо се време вуче,
И ничег новог нема,
Данас све као јуче,
Сутра се исто спрема.

Право је рекао Жерајић,
тај српски соко сиви:
Ко хоће да живи нек мре,
ко хоће да мре нек живи!“
(Гаврило Принцип)
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
06-01-2014, 01:47 AM
Порука: #6
RE: О историјским изворима
Је ли ти Чеда предавао Увод или онај угурсуз Крестић?
И шта се сад користи као уџбеник за увод?
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
06-01-2014, 01:50 AM
Порука: #7
RE: О историјским изворима
Ах, ти питаш вероватно за Београд, ја студирам у Новом Саду. Smile

„Тромо се време вуче,
И ничег новог нема,
Данас све као јуче,
Сутра се исто спрема.

Право је рекао Жерајић,
тај српски соко сиви:
Ко хоће да живи нек мре,
ко хоће да мре нек живи!“
(Гаврило Принцип)
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
06-01-2014, 02:00 PM
Порука: #8
RE: О историјским изворима
Мислио сам да студираш у Београду.
Шта вам је био уџбеник или нешто слично за увод?
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
06-01-2014, 09:05 PM
Порука: #9
RE: О историјским изворима
Имали смо наравно скрипту (из које сад и ово копирам) а била је и скрипта Симе Ћирковића- Увод у историјске студије.

„Тромо се време вуче,
И ничег новог нема,
Данас све као јуче,
Сутра се исто спрема.

Право је рекао Жерајић,
тај српски соко сиви:
Ко хоће да живи нек мре,
ко хоће да мре нек живи!“
(Гаврило Принцип)
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
06-01-2014, 10:44 PM
Порука: #10
RE: О историјским изворима
Да ли можеш само да наведеш аутора те скрипте из које си ово горе копирао?
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
07-01-2014, 12:43 AM
Порука: #11
RE: О историјским изворима
Аутор скрипте су студенти. Нешто је преписано из скрипте Симе Ћирковића, нешто из књига Мирјане Грос, нешто тражено свуда.

„Тромо се време вуче,
И ничег новог нема,
Данас све као јуче,
Сутра се исто спрема.

Право је рекао Жерајић,
тај српски соко сиви:
Ко хоће да живи нек мре,
ко хоће да мре нек живи!“
(Гаврило Принцип)
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
07-01-2014, 12:50 AM
Порука: #12
RE: О историјским изворима
Најгоре за студенте историје је што, док студирају, мисле да је најтеже научити како да открију нешто.
После ће видети да је најгоре како то саопштити, а да се не угрози каријера.
Наравно, када је реч о Другом светском рату. Зато се тај период толико избегава.
Нпр. тешко да ћемо видети неког дипломираног историчара који ће критиковати серију ''Равна Гора'', када др Момчило Павловић, шеф Института, каже да је сценарио врхунски.
Јер, Институт даје рецензије, а практично одобрава финансије, за научне радове. Поред осталог.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
07-01-2014, 02:54 AM (Последња измена: 07-01-2014 02:55 AM од Вања.)
Порука: #13
RE: О историјским изворима
Нисам још дипломирао, али ћу свакако критиковати серију! Smile
Следеће године имам предмет ''Југославија за време Другог Светског рата''. Погледам литературу- Бранко Петрановић. Мислим да је време да се напише нека нормална књига уопштено о Др. Св. рату код нас.

„Тромо се време вуче,
И ничег новог нема,
Данас све као јуче,
Сутра се исто спрема.

Право је рекао Жерајић,
тај српски соко сиви:
Ко хоће да живи нек мре,
ко хоће да мре нек живи!“
(Гаврило Принцип)
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
07-01-2014, 03:07 AM
Порука: #14
RE: О историјским изворима
Први писани историографски извори потичу из грчко-римског света у Старом веку....

Па студенти ко прекопирају текстове као...мантра....тешко ће нешто одкрити!

Овде се умалићава Азијске културе....из чисте незнање....
Оваке изјаве само потврђује западног светског обсесије да могу да претворе садашног моч према нешто што се десило пре њихова постојање.

Ако нисте овсте приметилих античка историја се мења.....поготово сад напредовање генетике и његова даље потрживање и разумевање.....

Па је доказано да људи су ималих писмо 3 миленијума.....

Сатателска Археологија.....и Земље Проналазење Радаре...ће додати новог светла истраживање
Комбинације разне дисциплине што гледа у историје из више праваца.
На пример рад Јурија Заринцз
http://en.wikipedia.org/wiki/Juris_Zarins
http://izrahbanyahuda.wordpress.com/2013...en-of-eden
Надам се овај ТВ програм ће се појавити на Тјубу.....
Raiders of the lost past - Hunt for the garden of eden
http://www.youtube.com/watch?v=vpKxRJDmnQI
http://www.youtube.com/watch?v=_OJWDoKeamM
http://en.wikipedia.org/wiki/Trier
Овде се прића од Асиријански Принц Требате....Син Краља Нинуса
http://en.wikipedia.org/wiki/Ninus
А овде се прића да је мит
http://amazingbibletimeline.com/blog/kin...or-nimrod/
А овде се прића да су престалих да од Нинуса говоре у 19том веку?...Занимљиво?
http://rbedrosian.com/euseb3.htm
А овде се мало повезује Белус и Нинуса......Из Хронике Еусејбија Памфилија
http://rbedrosian.com/euseb.html
Оваке изјаве само додају кудоса Др. Деретића.....
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
Одговори 


[-]
Podeli (Prikazi sve)
Facebook Linkedin Twitter Digg

Скочи на Форум:


Корисник(а) прегледа ову тему: 1 Гост(а)