Одговори 
 
Оцена Теме:
  • 2 Гласова - 5 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
Обавештајци Краљевине
18-02-2019, 05:07 PM
Порука: #71
RE: Обавештајци Краљевине
Они у ствари кажу да Дража није био ДОБАР обавештајац.
А ко су ти аутори?
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
18-02-2019, 05:28 PM
Порука: #72
RE: Обавештајци Краљевине
Да ли је тачно да је Дража, требало да буде постављен на место начелника Првог обавештајног одељења Главног ђенералштаба, након што је пуковник Жарко Поповић послат у Москву за војног аташеа, а да је ово наводно спречио шеф кабинета министра војног, Милош Масаловић?
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
18-02-2019, 07:49 PM
Порука: #73
RE: Обавештајци Краљевине
(18-02-2019 05:07 PM)Милослав Самарџић Пише:  Они у ствари кажу да Дража није био ДОБАР обавештајац.
А ко су ти аутори?

Они су госин Самарџићу рекли "никакав".

Аутори су Димитријевић и Бабац заједно.

Али и да су рекли да није довољно добар опет би излупетали.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
27-09-2019, 07:22 PM
Порука: #74
RE: Обавештајци Краљевине
Налетео сам на списак неких сарадника југословенских служби тј. неколико имена из усташке злочиначке камариле које је Владета Милићевић заврбовао или шта већ да раде за Краљевске службе. Ту су : Миле Будак, Јелица Погорелац и Анте Година,потоњи шеф Павелићеве тајне полиције. Како извори наводе,Анте Година је још половином септембра 1934. године дојавио да се на Краља Александра спрема атентат.

Што се тиче стране агентуре међу Србима,грчки аутор Темистоклес Папасисис у свој књизи "Краљ мора да умре",наводи Светозара Прибићевића као агента НКВД-а што кад се у обзир узме деловање наведеног Прибићевића уопште не звучи нелогично.Идентитет Папасисиса никада није потпуно утврђен, не зна се да ли се ради о псеудониму или о групи безбедносних стручњака који су тако потписали књигу.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
05-10-2019, 06:50 PM (Последња измена: 05-10-2019 09:42 PM од ЈВуО-КГ.)
Порука: #75
RE: Обавештајци Краљевине
У претходном упису, на овој теми, поменуо сам књигу "Кад говори мртав Краљ".На страницама те књиге поменут је и фамозни становник Монака,Роланд Абијате, који се 1932. године појавио у Београду са намером да прво ту отвори један луксузни хотел а онда и у Софији.Имао је тридесетак година и све потребне дозволе за боравак у нашој земљи као и све потребне дозволе за отварање угоститељског објекта.Абијате је схватио да је Београду потребан један овакав хотел,што би се рекло светске категорије.За отварање свог објекта одабрао је локацију на којој се налазила кафана Дрина.Улица Бирчанинова број 17.Локал је узео у вишегодишњи закуп,инвентар му је довожен из Беча и Будимпеште,тако да је за кратко време од једне београдске биртије успео да направи реномирани угоститељски објекат у који навраћа одабрана клијентела.Абијетеу је у овом науму помогла и београдска полиција којој се обратио са причом како не би волео да се ту скупља некакав шљам или таман посла комунисти. У станицу полиције уредно је донео и списак особња новоотвореног ресторана/хотела. Име локала је промењено у Мали Париз. У врло кратком временском року,овај хотел постаје главно састајалиште генералштабних официра,разних министара као и акредитованих страних дипломата.Мало по мало Роланд Абијате и његова вереница Брите Фон Колас постају неформални чланови неформалног београдског елитног друштва.Угледни грађани првог степена што би се рекло. Трајало је то две године када Абијатеова вереница Брите одлази у Француску почетком јесени 1934. године.Крајем октобра исте године,у Београд стиже вест да је Абијатеова вереница изгубила живот на француско шпанској граници .Како су савременици тврдили страст према брзој вожњи за њу је била кобна.Роланд Абијате је вест примио мирно и повукао се у себе.Неколико месеци касније Абијате возом напушта Београд са пратећим пртљагом од четири кофера.Отишавши из Београда,оставио је пуномоћјесвом италијанском пријатељу и пословном човеку Ерману Бахману да затвори хотел док је ствари његове веренице покупила шведска амбасада чија је трагично преминула особа била држављанин.Роланд Абијате је течно говорио шпански,италијански и француски док је српски научио веома брзо и што је још чудније српске речи је изговарао са руским акцентом. По одласку из Београда за овог типа нико ништа није чуо годинама, да би негде 1937. у Паризу био виђен у друштву Марине Цветајеве чији је муж Сергеј Ефрон био агент НКВД-а задужен за врбовање руске емиграције у главном граду Француске.Доста касније, сазнаће се да никакав Роланд Абијате није ни постојао већ да је то једно од имена совјетског агента по имену Владимир Сергејевич Правдин.Рођен у Лондону,потекао из породице музичара а одрастао у Санкт Петербургу.У београдској полицији о овом човеку немају никакве податке. у досијеима,доступним јавности, који је објављен у њему недостаје само онај београдски део.Његов случај се може сматрати својеврсним поразом југословенских служби онога времена јер је он по доласку у Београд имао само два права задатка, све остало је била добра маска. Први је био праћење белогардејаца а други прикупљање логистичких информација и вршење припрема за атентат на Краља Александра.Вереница коју сам помињао није била никаква вереница већ совјетски курир између обавештајаца на линији Београд-Софија.Постоје подаци,додуше непотпуно проверени из објективних разлога да је управо ова Абијатеова вереница доставила оружје атентаторима на Краља. у обавештајним круговима наведена женска особа била је позната као "Плава дама".Због овог случаја,1935. године у ВКЈ дошло је до великог броја отпуштања и премештања неких официра.Чак и у дипломатији.Неколико самоубистава официра ВКЈ и дипломата Краљевине Југославије која су уследила након провале овог случаја,остала су нерасветљена.Зашто досије о Роланду Абијатеу не постоји у полицији?Зато што је при првој посети совјетске дипломатске мисије Крљевини Југославији затражено да се овај досије одмах преда у руке Совјетима ,као и низ неких других,што је и учињено.Такав захтев изнео је лично пуковник Соломон Коган.Један холандски аутор наводи да је Абијате био одликован Орденом црвене заставе.У картотеци становника Београда, у Историјском архиву Београда, налази се пријавни картон Брите Колас.Само без оног фон.

Остаје питање,да ли је ова плава дама и лажна швеђанка заправо била Стана Година, супруга Анте Године,помињаног у мом претходном упису.


Тако да пљувачи Краља и Отаџбине,лакше мало! Не знате са чиме су се суочавале ондашње југословенске службе нити какве су битке били да би становници Краљевине Југославије могли мирно да животаре. Свима вама који сте животе положили борећи се са белосветским хохштаплерајом предвођеним совјетским комуњарама, нека је Слава и Хвала.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
11-10-2019, 08:32 PM
Порука: #76
RE: Обавештајци Краљевине
Сећање пуковника Жарка Поповића на догађаје око убиства Краља Александра.

Цитат:Ustaše i priprema atentata na Kralja Aleksandra

Kako ja vidim u stvari metak koji je pogodio pokojnog Kralja Aleksandra bio je prvi metak ispaljen na početku Drugoga svetskog rata.

Sredinom 1933. godine, počeli su da pristižu sa više strana naročito iz našega Generalštaba, podaci o tome da u Italiji postoje organizovani ustaški logori slično onima u Mađarskoj u Janka Pusti. Sa svoje strane ja sam već imao približno neke podatke da se Pavelić nalazi u Parmi, i da tu negde oko Parme moraju da budu i ustaški logori.

Nisam mogao odma’ da krenem na proveru tih podataka zato što je nad svim diplomatskim stranim predstavništvima, naročito vojnim bio vrlo strog nadzor od strane policije. Zato sam morao da čekam sve do aprila 1934. godine kada je na severu u Milanu svake godine prireñivana izložba na koju sam redovno odlazio. Iskoristio sam tu priliku i pošto sam proveo tri dana u Milanu, 24. aprila krenuo sam dole na Jug, prošao kroz Parmu i stigao u mesto Bardi, gde sam trebao da izvršim prvu proveru. Svratio sam u jedan bar sa mojim pomoćnikom Ivanom Dragićevićem, vazduhoplovnim majorom. Tu smo imali sreću da je barmen bio predusretljiv čovek i rekao je da su zaista tu bili neki stranci koji su sebe nazivali Bulgari, bili su organizovani vojnički i da je sreski načelnik toga mesta prilikom proslave Svih svetih koristio tu jedinicu kao počasnu četu da učestvuju u toj verskoj procesiji. Onaj barmen nam je rekao da misli da se sada,ta organizacija,upravo njen štab,nalaze u mestu Borgo Ditaro.

Krenuli smo u Borgo Ditaro. To je jedno malo vrlo lepo i čisto mesto. Tamo smo po starom običaju opet svratili u bar. Ali nismo hteli mnogo da se predstavljamo. Sasvim slučajno doznali smo da se zaista Pavelić nalazi u Parmi, a da je ta njegova vojnička jedinica u malom mestašcu potpuno zabačeno u Apeninima koje se zvalo Visketo di Kva.

Krenuli smo kolima za to mesto koje je potpuno bilo u divljini. Nije postojao ni put, nego staza puna kamenja, tako da smo sa velikom mukom prolazili iako su kola bila laka. Dva mesta tu postoje, Visketo di Kva i Visketo di La. Visketo di Kva znači s ove strane jednog potoka, Visketo di La to je bilo s druge strane. Drven most koji čak ni za Balkan ne bi bio dobar, vodio je u taj Visketo di Kva.

Tu smo stigli, zaustavili se pred jednom zgradom, a docnije smo saznali da je to bila fabrika stolica. Tu smo videli stražara sa puškom i sa velikim “U” – latinicom na šajkači, neka vrsta bivše austrijske kape.U tome trenutku nam je, na našu sreću prišao jedan starac, pitao šta želimo. Mi smo onda kazali da smo zalutali. Video je na našim kolima CD, dakle kor diplomatik. Bio je vrlo predusetljiv i pitao je ko smo. Ja nisam nalazio razloga da krijem, i kazao sam da sam Srbin. Onda je on uzviknuo: - O, pa ja sam 25 godina bio u Sarajevu, radio sam na nekoj strugari. Vrlo dobro je govorio naš jezik. Tada sam zovnuo na stranu Dragićevića i rekao mu da legne pod kola. Rekli smo čiči da su se kola pokvarila. A Dragičević da aparatom svojim slika toga stražara i zgradu i sve što bude primetio oko toga logora.

Razgovarali smo sa starcem,a on je kazao: jeste to su Bulgari i kod njih vrlo često dolazi jedan mlađi čovek koji sebe naziva Princom Borisom, Knezom Borisom. Rekao je da su oni bili vrlo dobri prema mesnom stanovništvu i da ih stanovništvo voli zato što je to mesto u kojem najviše ima iz Italije iseljenika jer je potpuno siromašno gore čak od najsiromašnijih krajeva naše Like i Crne Gore. Starac nam je vrlo mnogo pomogao jer nam je izneo ceo dnevni život tih Ustaša. Objasnio nam da oni imaju veliku fotografiju nekoga čoveka. Zaključio sam da je to bio Kralj Aleksandar i da su se vežbali svakoga dana u gađanju iz revolvera i iz puške na tu fotografiju. To im je služila kao meta.

Dragićević je slikao i zgradu, slikao je i toga stražara i neke koji su onda onuda prolazili i počeli podozrivo na nas već da gledaju. Srećom uspeli smo da svršimo ceo pos’o brzo i da se vratimo, ali u Parmi nismo mogli da pronañemo Pavelića. Već su bili organi Italijanski obavešteni. To smo primetili kad smo zaista u onom lavirintu malih putića izgubili se i stigli u Bolonju tek oko 10 sati noći. Odma je portir, misleći da mi ne znamo nemački, javio nekome, svakako tim policiji, da smo tek sada stigli i pitao nas je zašto tako dockan dolazimo. Mi smo objasnili da smo zalutali i da smo zbog toga malo docnije stigli.

Čim smo se vratili u Rim, ja sam odma’ poslao opširan izveštaj sa fotografijama u Glavni đeneralštab i čini mi se, to ne mogu da tvrdim da je posle toga trebalo pokojni Kralj Aleksandar da ide u Zagreb. I verujem da je taj moj izveštaj pomogao da se tom prilikom uhvati ustaša Oreb. On je bio uhvaćen i docnije bio je obešen.


(Petar Oreb Mijat sitni krijumčar, pridružio se Hrvatskoj revolucionarnoj organizaciji (Ustaša) u leto 1933., u Borgo Val di Taro, a onda Vischietto, za treniranje terorista, gde se pokazao kao vešt u rukovanju oružjem. Iz tog razloga odabran je za izvršenje atentata na jugoslovenskog kralja Aleksandra i uskoro krenuo za Zagreb. Kralj Aleksandar u Zagrebu je trebalo da boravi 16. decembra, za svoju roñendansku proslavu. Oreb je najpre zakasnio na odabranu lokaciju, potom se uplašio i odlučio da ne baci bombu. Zagrebačka policija je ubrzo iz Beograda obaveštena o planiranim aktivnostima. Za vreme policijske pretrage Oreb je pucao i ubio jednog policijskog oficira, a drugoga teško ranio. Pokušao je da pobegne, ali je ubrzo uhvaćen na širem području Zagreba. U martu 1934. osuđen je na smrt vešanjem i pogubljen u maju.)

Pošto sam jednom utvrdio da zaista postoje Ustaški logori u Italiji, nastavio sam dalje da tragam po tim podacima da vidim da li je to samo bila trpeljivost mesnih vlasti ili je zaista bila organizacija protiv naše države i ličnosti Kralja pod pokroviteljstvom najviših organa samoga Musolinija. Saznao sam da je glavni organizator celoga toga poduhvata bio Baron Alojzi, koji je jedno vreme bio vrhovni upravitelj u Albaniji svih Italijanskih političkih i trgovinskih interesa. On je stajao neposredno pod Musolinijem, od njega je primao sva uputstva i sva sredstva za tu akciju. Jedan susret još iz jeseni 1933. godine objasnio mi je zašto je Musoliniju toliko bilo stalo da ukloni Kralja Aleksandra sa ovoga sveta.

Meni je došao jednoga dana admiral Italijanske flote Milannezi, koji se predstavio kao lični prijatelj Musolinija i objasnio mi je svoju posetu time što je izgubio Beloga orla s mačevima, orden koji je dobio za vreme Prvoga svetskog rata kao mlañi pomorski oficir za izuzetne usluge učinjene Srpskoj vojsci. Molio je da li bi ja mogao da mu nabavim taj orden. Rado sam na to pristao i on je posle toga započeo i politički razgovor, čijih se pojedinosti ne sećam, ali mi je ostalo urezano u pameti to da mi je rekao da od svih evrospkih državnika toga vremena, Musolini je jedino zazirao od pokojnog Kralja Aleksandra. Kako se on izrazio Kralj Aleksandar po Musoliniju nije znao pravila političke igre, on je “držao kamu u zubima” i čim bi neko napravio makar neku aluziju koja se njemu ne bi dopala “on je odma hteo da se bije.” Prema pisanju francuskog ambasadora u Berlinu Fransoa Ponse izgleda da nije samo Italija već da je i Nemačka učestvovala u zaveri da se skloni sa ovoga sveta Kralj Aleksandar. Nemačka je svim sredstvima probala posle atentata da dokaže da su oni bili prijatelji Jugoslavije, a na pogreb Kralja Aleksandar došao je lično Maršal Grining kao predstavnik Hitlerov.

Kako ja vidim stvari metak koji je pogodio pokojnog Kralja Aleksandra bio je prvi metak ispaljen na početku Drugoga svetskoga rata. Musolini je računao da će posle atentata Jugoslavija da se raspadne jer su ga Pavelić i njegovi prijatelji iz same Hrvatske uveravali da je Aleksandar jedini čovek, što je ustvari bilo istina, koji je bio u stanju da drži neobuzdane, sebične i korumpirane politikante koji su u to vreme vladali Jugoslavijom. U vreme moje službe u dvoru od 1927. do 1931. godine zaista sam primetio koliko su se državnici takozvani politikanti pa i generali plašili pokojnog Kralja Aleksandra. On je bio vrlo težak karakter ali je znao da brani interese svoje zemlje i nije nikome opraštao onima koji su po njegovom mišljenju štetili tim interesima.

U svetosti i izjave Admirala Milanezija bilo mi je jasno kada je zvanično Italija likovala jer je delo ubistva Kralja Aleksandra u Marselju 9. oktobra 1934. godine uspelo. Ministarstvo spoljnih poslova Italije je jedino bilo koje tim povodom nije našlo za shodno da izjavi saučešće Ambasadi Jugoslavije u Rimu. Dok su svi ostali predstavnici stranih zemalja to izvršili.

Međutim,nade Musolinija da će Jugoslavija odmah posle ubistva Kralja Aleksandra da se raspadne nisu se ostvarile. I tada je započeta besomučna kampanja protiv Jugoslavije. U tome su neki mladići u Trogiru udarili po njušci krilatoga Venecijanskog lava Svetog Marka i okrnjili parče kamena. To je dalo povoda i više pojačalo kampanji protiv Jugoslavije. Svako jutro u novinama na prvoj strani je bilo krupnim slovima članaka sa naslovom Jugoslovenski varvari, Jugoslovenski divljaci, Jugoslovenske svinje i tome slično. To je ustvari poslužilo Musoliniju ne samo da pokuša da ostvari sada propagandom i pritiskom ono što nije uspeo da ostvari ubistvom Kralja Aleksandra već i da prikrije svoje pripreme za napad u Abisiniji.

Ipak je uspeh Musolinija bio ogroman i ako se Jugoslavija nije odmah raspala. Ona je bila smrtno ranjena. Srpski deo Jugoslavije bio je jako ogorčen protiv Francuske koja je tako lako dopustila da se na njenom zemljištu ubije jugoslovenski Kralj. Mala Atanta i Balkanski sporazum već bez Kralja Aleksandra jasno nisu mogli više da postoje. Da ne govorimo o Bugarskoj koja se opet vratila na svoje staro neprijateljstvo koje je Kralj pokojni Aleksandar sa kraljom Borisom pokušao da popravi. Posle izvršenog ubistva Kralja Aleksandra, Ustaše u Italiji nisu bili raspušteni, ali su odmah bili prebačeni njih nekoliko stotina, u mala sela Sandemetrio, Pedićano i Fontekio u okolini Akvile u Abrusima. Na prijemu 6. januara 1935. godine u Palaco Venecija uverio sam se da nisu samo ohladneli osećaji prijateljstva izmeñu Srbije i Francuske već je nastupilo sravno razmomilaženje između dva velika iskrena saveznika iz Prvog svetskog rata. Po mom povratku iz Francuske iz vojne škole i stupanju na pripreme za đenralštabnu struku u Beogradu ban tadašnji načelnik Generalštaba Petar Pešić dao mi je, uz napomenu da samo on, ja i Kralj Aleksandar znamo to, da prevedem Ugovor o Vojničkom Savezu Francuske i Jugoslavije. Po tome Ugovoru Jugoslavija je trebala u slučaju rata Francuske protiv Nemačke da uputi jednu armiju pravcem Klagerfurta u Nemačku.

Na tom pomenutom prijemu francuski ministar spoljnih poslova Pjer Laval sa Musolinijem stajao je celo veče uz zid oko jednog prozora. Naš poslanik Jovan Dučić uzaludno je obigravao oko njih pokušavajući bar da se pozdravi sa našim bivšim saveznikom Lavalom. To mu nije uspelo za celo veče i tadašnji Francuski ambasador grof Dešamban nije ni ponudio da omogući našem ambasadoru da se pozdravi i da izmenja koju reč sa Pjer Lavalom.

To je bio početak međunarodne politike koja je u anglosaksonskom svetu docnije dobila naziv apizment.

Mada sam ja i ranije izveštavao Glavni Generalštab da kampanja posle ubistva Kralja Aleksandra protiv naše zemlje, imala je samo za cilj prikrivanje priprema protiv Abisinije. Ipak sam potpuno se uverio da je to tačno prilikom audiencije kod njegovog veličanstva Kralja Vitoria Eminoela Treće, 10. aprila 1935. godine.

Tom prilikom, prvo je počeo da govori, veoma jakoj naslednosti kod konja. Rekao je da je njegova Dinastija još pre stotinu godina imala nekakog pastuva čakarastog u desno oko, da i do današnjeg dana potomci tog konja svi imaju istu belegu. Zatim je upitao, koliko mi imamo konjičkih divizija. Rekao sam mu da imamo dve divizije i po jedan konjski puk na svaku armiju. Pitao me je o pokojnom Kralju Aleksandru, pošto je znao da sam ja bio na službi u Dvoru,raspitivao se o Knezu Pavlu, zapitao me je da li ja znam da su Italijani spasli Napoleona pri njegovom prelazu preko reke Berezine. Rekao sam mu ne znam. Tada je on rekao da on zna nešto srpski, kad sam ga pitao šta, rekao je rakija i objasnio da italijanski narod mnogo pije vina ali vrlo malo jakog alkohola. U tom smislu, objasnio je da je to spaslo Napoleona što su italijanski pionirski bataljoni do guše u vodi hladne Berezine držali pontonski most i svaki put kad su ga Rusi artiljerijom rušili, oni su ga popravljali.

Inteligentno je prešao na pitanje koje je pre toga pre moje audiencije raspravljao sa ministrom vojske Bajstroki. Rekao mi je, evo baš sad je bio djeneral Bajstroki. Morao sam da potpišem Ukaz o zabrani prodaje mazgi iz okoline Peruđije. Tamo postoje ogromne mazge od kojih svaka može da ponese čitav brtski top i seljaci su razume se vrlo rado kupovali te mazge. I onda je dodao: Zamislite koliko je potrebno mazgi za jednu brtsku bateriju u Eritreji. Bilo je jasno da ovim razgovorom želi da odvuče moju pažnju od Jugoslavije to jest da sva propaganda koja je bila upućena protiv Jugoslavije nema veze, “da ustvari nama ne preti nikakva opasnost.”

Dalje mi je rekao, otvoreno, da prilikom mobilizacije drugih divizija za Abisiniju, ispoljilo se da ima veliki nedostatak viših oficira i da je veoma slaba potpuno nedovoljna proizvodnja municije.

Još jedan interesantan podatak iz moga službovanja u Italiji bila je ličnost načelnika Obaveštajnog odeljenja djenerala Mario Roata. On je pet godina bio vojni izlaslanik u Poljskoj, znao je donekle ruski jezik. /Napomena Žarka Popovića da je Rata znao ruski jezik odnosi se na to da je i Popović bio ruski ñak i govorio ruski jezik. Primedba prireñivača./ Još iz mlađih dana izgleda da je bio u engleskoj obaveštajnoj službi. Za vreme rata komandovao je Drugom italijanskom armijom koja je okupirala Jugoslaviju i prema nemačkim izveštajima svaki put kad su Nemci pritisli Titove partizane on je otvarao vrata da ih propusti da pobegnu. Mislim da mogu objasniti da posle rata kada su svi ratni zločinci bili traženi i predavani, ni Britanija ni Jugoslavija nisu insistirali da im se preda Mario Roata. On je prošle godine mirno završio svoj život u Španiji.


Цитат:Emitovano na Radio Beogradu 2, Emisija “Govori da bih te video”. 2001. godine. Urednik Dragoslav Simić

Извор:www.audioifotoarhiv.com
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
11-10-2019, 08:59 PM
Порука: #77
RE: Обавештајци Краљевине
Одлично си ово ископао! Он је иначе био Дражин најбољи пријатељ.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
12-10-2019, 11:03 PM (Последња измена: 12-10-2019 11:11 PM од ХраброСрце.)
Порука: #78
RE: Обавештајци Краљевине
Чланак Вечерњих Новости о Владимиру Ваухнику :
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/dru...eo-Hitlera

Овдје пише да је у мемоарима Дражу назвао побратимом. Милославе, знате ли нешто о томе?

Цитат:Ево цитат:

OFICIRSKU karijeru Vauhnik je završio u činu brigadnog generala, kao zamenik komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini u Sloveniji. Draža Mihailović ga je postavio za svog poverenika. U dokumentima četničkog pokreta Vauhnik se pominje kao vršilac dužnosti komandanta Slovenije pod pseudonimima "Vlajko", "Potpukovnik Vasić" i "General Račić".

U svojim memoarima koje je pukovnik Vladimir Vauhnik objavio 1967. godine na nemačkom jeziku đenerala naziva "Moj pobratim general Draža Mihailović".

U Sloveniji, je postojao Centralni obaveštajno-informacioni centar Jugoslovenske kraljevske vojske u otadžbini, na čijem vrhu se nalazio Čičin pobratim general Vladimir Vauhnik i pukovnik Kosta Domazetović. To je bio sigurno najbolji obaveštajni centar u tom delu Evrope.[/align]
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
13-10-2019, 12:20 AM
Порука: #79
RE: Обавештајци Краљевине
Да, писао сам у Дражи 5. Можда има негде на сајту.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
13-10-2019, 06:19 PM
Порука: #80
RE: Обавештајци Краљевине
(12-10-2019 11:03 PM)ХраброСрце Пише:  Чланак Вечерњих Новости о Владимиру Ваухнику :
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/dru...eo-Hitlera

Овдје пише да је у мемоарима Дражу назвао побратимом. Милославе, знате ли нешто о томе?

Цитат:Ево цитат:

OFICIRSKU karijeru Vauhnik je završio u činu brigadnog generala, kao zamenik komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini u Sloveniji. Draža Mihailović ga je postavio za svog poverenika. U dokumentima četničkog pokreta Vauhnik se pominje kao vršilac dužnosti komandanta Slovenije pod pseudonimima "Vlajko", "Potpukovnik Vasić" i "General Račić".

U svojim memoarima koje je pukovnik Vladimir Vauhnik objavio 1967. godine na nemačkom jeziku đenerala naziva "Moj pobratim general Draža Mihailović".

U Sloveniji, je postojao Centralni obaveštajno-informacioni centar Jugoslovenske kraljevske vojske u otadžbini, na čijem vrhu se nalazio Čičin pobratim general Vladimir Vauhnik i pukovnik Kosta Domazetović. To je bio sigurno najbolji obaveštajni centar u tom delu Evrope.[/align]

Овај пуков. Коста Домазетовић је најв.под псеудонимом, јер је један једини Коста Домазетовић био новинар и публициста.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
17-10-2019, 10:05 PM
Порука: #81
RE: Обавештајци Краљевине
ВЛАДИМИР ВАУХНИК И ЈУГОСЛОВЕНСКА ТАЈНА СЛУЖБА У НЕМАЧКОЈ У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ

Аутор: Мср Срђан Граовац, историчар (2018.)

https://www.kcns.org.rs/agora/vladimir-v...om-ratu-2/
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
18-10-2019, 01:13 PM
Порука: #82
RE: Обавештајци Краљевине
Одличан текст! Посебно занимљиво:

Цитат:Наведено Ваухниково откриће апсолутно демантује закључке послератне југословенске и српске, а делом и иностране историографије, да је померање датума почетка операције „Барбароса“ било условљено претходним, непланираним нападом осовинских сила на Краљевину Југославију, чиме је створено лажно уверење да је, колоквијално речено, „Југославија спасила Совјетски Савез“, на тај начин што је Немачка била принуђена да рат против Русије предузме у лето 1941. године, па је због тога њихов „блицкриг“ доживео неуспех када је сурова „руска зима“ зауставила немачке офанзиве. Докази су неумољиви. Осим Хитлера, нико у врховима нацистичких политичких и војних елита никада није намеравао да инвазију Немачке против СССР организује средином маја 1941. године, док је и сам нацистички фирер убрзо устукнуо пред снагом логистичких и војнотактичких аргумената свог официрског кадра и датум почетка агресије на Русију померио у период раног лета исте године. Такође, агресија на Југославију у априлу 1941. године, заправо није пореметила ниједан немачки ратни план, јер је Хитлер поменути напад, само „придружио“ већ планираној ратној кампањи против Грчке, која је изведена под кодним називом операција „Марита“. Међутим, од велике важности је да напоменемо да су управо Ваухникова сазнања, југословенској и британској влади открила стварне нацистичке намере у ратној 1941. години.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
18-10-2019, 06:30 PM
Порука: #83
RE: Обавештајци Краљевине
Што онда многи немачки генерали пишу супротно?
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
18-10-2019, 09:47 PM
Порука: #84
RE: Обавештајци Краљевине
(18-10-2019 01:13 PM)ХраброСрце Пише:  Одличан текст! Посебно занимљиво:

Цитат:Наведено Ваухниково откриће апсолутно демантује закључке послератне југословенске и српске, а делом и иностране историографије, да је померање датума почетка операције „Барбароса“ било условљено претходним, непланираним нападом осовинских сила на Краљевину Југославију, чиме је створено лажно уверење да је, колоквијално речено, „Југославија спасила Совјетски Савез“, на тај начин што је Немачка била принуђена да рат против Русије предузме у лето 1941. године, па је због тога њихов „блицкриг“ доживео неуспех када је сурова „руска зима“ зауставила немачке офанзиве. Докази су неумољиви. Осим Хитлера, нико у врховима нацистичких политичких и војних елита никада није намеравао да инвазију Немачке против СССР организује средином маја 1941. године, док је и сам нацистички фирер убрзо устукнуо пред снагом логистичких и војнотактичких аргумената свог официрског кадра и датум почетка агресије на Русију померио у период раног лета исте године. Такође, агресија на Југославију у априлу 1941. године, заправо није пореметила ниједан немачки ратни план, јер је Хитлер поменути напад, само „придружио“ већ планираној ратној кампањи против Грчке, која је изведена под кодним називом операција „Марита“. Међутим, од велике важности је да напоменемо да су управо Ваухникова сазнања, југословенској и британској влади открила стварне нацистичке намере у ратној 1941. години.

Зато је и најбоље погледати ону документарну серију,пуну квалитетних анимација,коју сам већ помињао негде а носи назив Soviet storm.Одлично приказани начини на које су снаге Совјетског савеза успоравале Вермахт и осујећивале планове Хитлера и нациста о брзом продору.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
Одговори 


[-]
Podeli (Prikazi sve)
Facebook Linkedin Twitter Digg

Скочи на Форум:


Корисник(а) прегледа ову тему: 1 Гост(а)