Одговори 
 
Оцена Теме:
  • 1 Гласова - 5 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
Петар Кочић
28-10-2016, 11:04 AM (Последња измена: 28-10-2016 11:39 AM од Брада.)
Порука: #1
Петар Кочић
ПЕТАР КОЧИЋ

ПРОМЕТЕЈ СА ЗМИЈАЊА

На стогодишњици обележавања преране и трагичне смрти великог и генијалног, српског, поетичног писца, врцавог и непокорног Петра Кочића /1877-1916/, народног трибуна, побуњеника, отпадника, аристократе духа, босанског мартира, страдалника и мученика, који је за живота више прогањан, осуђиван и кажњаван, више гладан и сиромашан био, него што је признања добио и основних услова за живот и рад имао, на тој стогодишњици обележавања смрти Прометеја са Змијања окупило су у САНУ једва стотинак људи да, у полупразној сали, обележе, како тако, један изузетан и непоновљив, херојски живот. Ако се у престоници српства сакупило, у сали наше највише научне и културне институције, једва стотинак поштовалаца дела Петра Кочића, док су у Кнез Михајловој, по лепом и сунчаном октобарском дану, шетале хиљаде доконих људи, само у оближњем ресторану и кафићу је седелео двоструко више људи него што нас је било у сали, онда је то довољан доказ да је наше српство озбиљно угрожено и да све што нам се дешава данас и трагедија у коју смо допали није никако плод некакве тамо случајности или, пак, нечије паклене завере против нас, исправних и недодирљивих, непогрешивих и таштих, него озбиљног стања духовне болести наше нације. Важно је да то констатујемо и да знамо где се крије наш главни проблем. Без тога сазнања не можемо да очекујемо да ће се било шта променити у нашем болесном друштву, ако се ми, као главни кривци за нашу националну пропаст, напокон не тргнемо, пробудимо, дођемо себи и почнемо из темеља, јер тако једино можемо да успемо, све у болесном друштву из темеља да мењамо.

Зашто одавање почасти једном изузетно храбром и моралном интелектуалцу, који је припадао искључиво себи и који је, из своје унутрашње чисте природе, ломио све заблуде и предрасуде друштва у коме је патио, зашто тај непоткупљиви и буновнички живот није био интересантан хиљадама студената београдског универзитета који су, тога дана, када је сала у САНУ била полупразна, бесрамно трошили своје слободно време на ситне, мале конформизме комерцијалне цивилизације у распадању? Шта је то било толико важно у универзитетском животу београдских студената да се нису појавили у сали САНУ и одали почаст једном даровитом и храбром писцу? Да ли су били негде на барикадама? Уличним протестима? Где је било неколико хиљада њихових професора? Које су они каријере и тезге јурили, када нису стигли да, макар на кратко, покажу да се диве Прометеју са Змијања? А остали наши академици? Где се они изгубише?

Како сам већ завршавао поновно читање сабраних дела Петра Кочића и његове биографије из пера Теодора Крушевца,све у намери да, свима који прате мој рад, поготово младим људима, који се не мире са постојећим стањем апатије и безнађа, који желе нешто да мењају у друштву, који су незадовољни и траже путоказе за своје друштвено делање, како сам желео да покажем, на примеру народног трибуна Петра Кочића, какав је живот ангажованог интелектуалца, насупрот малограђанским и естрадним љубитељима свих поредака, који искључиво брину за своје каријере, намештења и редовне приходе, како сам хтео да подвучем јасну разлику између национално ангажованих интелектуалаца, који раде за добробит свога народа, за разлику од данашњих плаћених интелектуалаца, који раде за стране обавештајне службе и интересе држава које нас држе под окупацијом, како сам хтео да укажем, свима онима који траже одговоре на питања – шта да се ради и како даље, којим праведним и слободарским путем треба да крену, онда ме је овај одржани скуп у САНУ само додатно уверио да морам да напишем овај текст о Петру Кочићу, не само због тога што је он то заиста и заслужио, него због свих нас који морамо да се бар потрудимо да научимо нешто од њега, ако већ не можемо да будемо налик њему.

Нећу се, дакле, у овоме есеју бавити књижевним радом Петра Кочића, који претходи Андрићу и који удара темеље Андрићеве поетике, мисаоност и животна дубина реченица, једноставност у изразу, динамичност радње, сложена структуралност обичних јунака из народа, драматична историјска ретроспективност и уска повезаност са судбинама људи других нација и вера, лирска поетичност у описима, уздизање из обичног, малог живота и успостављање философских начела о смислу и суштини живота, нећу у овом есеју да се бавим ингениозношчу сатире о ЈАЗАВЦУ, нити о духовитим алузијама СИМЕОНА ЂАКА и његовим визионарским пророчанствима о судбини Босне, сталној потреби да Босна има господаре и окупаторе, нећу ни да пишем о МРАЧАЈСКОМ ПРОТИ, који не мари за читав свет, који се, као неки наш разочарани савременик, повукао из света, затворио и подивљао, са изгледом прачовека, који је свој живот удавио јер га је довољно спознао, нити ћу писати о кметском поробљавању и смрти у ГРОБУ СЛАТКЕ ДУШЕ, него ми је намера да проговорим о Петру Кочићу народном трибуну, ангажованом интелектуалцу, националном борцу за слободу и правду од сваке окупације, праведнику, човеку са необичним осећањем за правду и меру, душевном и добром, социјално утемељеном и одговорном, народном посланику који је, пре више од сто година, уочио све лоше особине демократије, пише о лажном парламентаризму, критикује бирократизам државних институција, затуцаност аустријске администрације, суровости турског режима, устаје у одбрану нашег угњетеног, поробљеног, експлоатисаног и превареног малог човека, без обзира на верску и националну припадност, пише о великим порезима, велеиздајничким парницама, бошњаклуку босанских ага, аграрном питању, слободи кметова, бахатом архимандриту, беди сарајевских беледија, рђавим и штетним обичајима у нас, о језику у законским текстовима, о радничком питању, о обавези основног образовања, о шумском праву, о чиновничким питањима, пише и говори побуњени Петар Кочић не штедећи себе, никада не мислећи на себе, него само на то да се онемогући чињење неправде, пише и говори непрестално и упорно, гласно и наметљиво, крик његов одзвања на прелазу векова као крик праведника у пустињи људског духа, пише и говори не правећи никакве калкулације и договоре, одбија било какву могућност да буде поткупљен и умирен, да легне на руду, да постане послушан и кооперативан, пише из дубине своје напаћене крајишки душе и сања о слободном и праведном друштву у коме неће бити сиротиње, беде, глади, просјачења, понижавања, ратова и робовања, него ће се ослобођени човек, образован и делатан, уздићи до ослобођене и праведне заједнице.

О томе и таквом Петру Кочићу данашња српска младеж ништа не зна, јер ништа не знају ни њихови родитељи, нити родитељи њихових родитеља, ни родитељи тих родитеља, па се тако то уклето незнање протеже све од Кочићевог доба, који генерацијама остаје познат само по ЈАЗАВЦУ, који се учи површно и глупо, како је један одважни и речити сељак успео да се спрда са моћном Царевином, чиме се доказује наше, српска интелигенција, инат и врцавост, док нам потпуно остаје непознат писац који је створио тог Давида Штрбца, који му је удахнуо душу и речитост, који га је довео пред царске судове, на историсјку позорницу, да проговори на линији народне здраве памети и своје поробљене душе, да поручи свету да не пристајемо на насилну окупацију и анексију, да желимо да живимо слободни у сопственој држави и да пишемо својим матерњим језиком. Писац који је написао и друге вредне приповетеке о страдању крајишког човека, који нам је приближио сву несрећу тог нашег сабрата у Христу, писаца који је био народни трибун, народни посланик и народни човек, морална вертикала, Прометеј са Змијања, који се усудио да први упали ватру слободе у босанскоме тамноме вилајету, који је први подигао, високо изнад своје уцењене главе, упаљене бакље слободе и пркосно, не плашећи се одмазде, осветлио поробљеним народима пут њиховог спасења. О таквом Петру Кочићу српска младеж ништа не зна, јер о таквом Петру Кочићу им ништа не говоре њихови учитељи, наставници и професори, не говори им ни српски интелектуалци о животу и страдању тог крајишког Прометеја, тог горостаса и лучоноше, јер такво жртвовање за добробит свога народа данас више није у моди тој самопрокламованој српској паланачкој квазиелити, стиде се Кочићеве моралне вертикале, сиротиње и гладовања, окрећу од њега главе скоројевићи и каријеристи, балкански помпадури и помпадурке, мега доктори наука, наши естрадни какадемици, лажни парламентарци, прорачунати политички олош и којекакви свештеници у скупим и луксузним лимузинама, стиде се да проговоре о Петру Кочићу, његовом мученичком животу и посвећеном и преданом раду, његовој Голготи и разапињању, страхују да проговоре, јер је то врло опасно, субверзивно, разарајуће и анахроно за тоталитарни режим, који се плаши сваког креативног и личног мишљења умних људи, који нису под њиховом строгом контролом и надзором или који нису плаћени да раде за њих.

Уостало, мисле ти друштвени паразити, што непрекидно сисају свежу крв нашег народног бића, зар тај исти Петар Кочић није потпуно полудео и зар није завршио у душевној болници, где је, на крају, у августу 1916.године и умро? Па, како онда, опет се они правдају, да говоримо о његовим разарајућим идејама против сваког тоталитарног систем и против сваке окупације, макар она данас била проглашена и за унутрашњу окупацију, када је тај наш славни писац, то му бар још не споре, није, ипак, завршио у лудници? Зар није овако боље да се само велича његов књижевни рад и да се о његовој политичкој борби за промену друштва и његов сталан мукотрпан рад на рушењу тоталитаризма ништа не пише и говори? Зар није боље да се та епизода са лудницом једноставно заборави?

Није добро!

Не сме да се заборави!

Зашто да кријемо да је Петар Кочић полудео?

Морао је да полуди каквим животом страдалника је био осуђен.

Морамо да објаснимо како је Петар Кочић доспео до луднице и које натчовечанске муке је крајишки Прометеј са Змијања морао да издржи, док га невоље, којима је непрестално, све од рођења, био изложен нису приковале за болесничку постељу и док, на крају тог трновитог Божијег пута искушавања и страдања, потпуно несхваћен, остављен и напуштен, није подлегао Танталовим мукама и коначно, на радост оних којима је правио велике проблеме и које је узнемиравао у њиховој грађанској коректности, веома млад напустио земаљски свет и преселио се у царство небеско.

Разлика између обесног и бахатог, размаженог Зевсовог сина Тантала, који је живео у благостању и охолости, који је себе почео сматрати натчовеком, који је постао надобудан, уображен и сујетан, који је тајне богова са Олимпа кришом преносио смртном свету, делећи нектар и амброзију да би постали бесмртни, и нашег Прометеја са Змијања, бесмртног Петра Кочића, који се родио 29.јуна 1877.године у селу Стричићима на висоравни Змијање, у време када је у босанској земљи пламтео оружани устанак, годину дана пре Берлинског конгреса, када су европске силе одлучиле да погазе вољу нашег слободарског народа и дозволиле су да Аустрија окупира Босну, Кочић је о тим аустријским жандарима са црвеним капама писао као о правим варварима, признаје да никада није видео тако окрутна и одвратна лица, разлика је, дакле, била у томе што је Кочић рођен у сиротињи и беди српске задруге, где је живело 36 чељади, није запамтио мајку, која је умрла на порођају са млађим братом, када је имао само две године, па је његов отац, поп Јован, када се та несрећа догодила, скрхан болом отишао у манастир Гомионицу и тамо се замонашио и постао монах Герасим, разлика је у томе што се Кочић јавно побунио и што ништа није кришом радио, него је своје идеје о слободном и праведном друштву, о праву народа на самоопредељење, желео да пренесе на своје сународнике и желео да оствари за свога живота све своје младалачке снове. Кочић није из охолости желео да постане надчовек, изазивајући гнев богова, него се из љубави према свом роду и свом завичају, кроз жртвовање, уздигао до бесмртности. Запалио је вечити пламен живота и осветлио је својом бакљом све мрачне углове наше босанске окупације, унео је светлост у поробљене босанске душе и охрабрио је тог босанског кмета да мора да устане у одбрану свог људског достојанства и свог права да управља својим животом. У задружној кући, под надзором бабе Виде, без оца и мајке, патријахално васпитан, научен је да поштује колективну вољу, живео је међу суровим горштацима меке душе, који су обучени да војују и да се заједно боре за свој опстанак, да трпе и подносе све недаће, живео је, све до своје десете године, када се формира карактер детета, у друштву чобана, слушао је приче о змијанским јунацима, који су бранили народ и народно право, дивио се њиховој храбрости и довитљивости, њиховом смислу за хумор и заволео је тај једноставан, поштен, слободарски и пркосни крајишки дух, кога је верно приказао у својим делима и кога није желео да се ослободи у своме краткоме животу.

Његово школовање почиње у манастиру код оца, где остаје две године, тамо је био задојен традиционалним и националним романтизмом позних следбеника Вука, али та љубав према поробљеном народу и отворена мржња и противљење према страном, аустријском завојевачу, временом се претворила у социјални протест против сваког поробљавања и угњетавања. У православној школи у Бања Луци и касније у гимназији у Сарајеву, осетљив и лако увредљив, Кочић почиње да се разочарава у школу, напуштају га све ђачке амбиције, долази у сукоб са школским властима и лојалним принципима васпитавања тадашње омладине, све то нагло одбацује са презиром и гнушањем, руши наметнуте каноне, уверен да се таквим одгојем младежи не може да постигне слобода, почиње да се опија у локалним кафанама и да се на националној основи сукобљава са аустријском влашћу, са Хрварима и Муслиманима, са професорима, са свима који су служили или прихватали окупацију, који су се мирили са поробљавањем, што је резултирало да га, прво, истерају из гимназије, а, потом, 4.маја 1895.године да га протерају из Сарајева у Бања Луку.

Кочић је касније, када је дошао у Београд, објашњавао да су га истерали из сарајевске гимназији извесни професори, који су га провоцирали и који су, како истиче, дирали у његову светињу , оно што је било најсветлије у његовом животу – ослобађање домовине од окупатора и уједињавање раскомаданог српства. Пошто више није могао да се школује у Босни, прешао је, обузет слатким и нејасним осећањима, како је писао, у престони српски Београд, задивљен чињеницом да је ступио на слободну свету српску земљу. Међутим, тешке материјалне невоље у којима се нашао и константно немање новца за основне животне потребе, немања новца да се прехрани и да изнајми стан, глад, спавање по клупама и парковима, тежак и чемеран живот, живот у коме је био више гладан него сит, дешавало се да по два-три дана није имао хране да окуси, стално протериван од стране жандара као да је скитница и просјак, све је то болно утицало на Кочића да је помишљао тих дана и на самоубиство, само да би учинио крај толиким патњама.

Прелазак у Беч на студије му је донео велику књижевну популарност, јер се његов таленат најбоље изразио у његовим објављеним књижевним делима, ЈАЗАВАЦ се читао на поселима наше омладине, али он је врло брзо дошао у сукоб са српским представницима аутономног покрета у Бечу, онима које је финансирала ПРОСВЕТА, јер није веровао у њихово естрадно, парадно и јалово српство, које је било задојено епском митоманијом, певањем и рецитовањем, које није било оперативно, конкретно, организовано, практично и борбено, које није познавало сву беду и сиротињу нашег поробљеног човека и које је било далеко од свих народних потреба и захтева. Кочић је својим животом био уткан у дух српског народа и тај дух је носио са собом као неки ореол, који га је издвајао од осталих студената и националних бораца, што се најбоље види у тренуцима када је први пут допао затвора у Бечу, због неке туче, није имао пара да плати глобу и морао је да остане неколико дана у полицијском затвору, где се спријатељио са радницима да су га они одушевљено љубили када је напуштао затвор.

То невероватно истанчано осећање за друштвену правду, тај сензибилитет према малом и поробљеном човеку, та потреба да се по сваку цену брани његова слобода и правда, да се помогне онима који су немоћни и угњетени, да се социјално заштите њихови животи и њихова права, та жеља да се својом личном физичком снагом стане ,у уличним окршајима и на универзитету, на страну словенских студената, који су били у правом рату са германским студентима, нетрпељивост је била огромна, све то што је Кочић имао у себи, што је носио из свог Змијања, чега се није стидео, што је отворено и бурно показивао, све је то данас нашим размаженим студентима, конформистима и каријеристима, потпуно страно. Можемо ли да замислимо данас да се студенти Београдског универзитета сукобе на улици са полицијом једног издајничког и окупаторског режима, који годинама намерно уништава Србију и који отворено ради за стране тајне службе, да се сукобе у уличним немирима, покушавајући да спрече даљу распродају државе и биолошко уништавање остареле нације? Можемо ли да замислимо да се на тим уличним демонстрацијама нађе неки српски талентовани писац? Искрени да будемо, мислим да је то данас немогућа мисија. Данашњи апатични студенти, убијени у појам, заинтересовани су само да се, што пре, запосле у државној установи, да им буде лакше, или да оду из земље, у којој, према њиховом мишљењу, нема никакве будућности, тако да ни не помишљају да се боре, не само за боље друштво, него не желе да се боре ни за себе. Друштвена борба је данас потпуно обесмишљена. Млади су уверени да се борбом ништа не може да постигне, да је свака борба узалуда и због таквог животног става иду линијом мањег отпора, линијом незамерања, непротивљења, сагињање главе и гледања свога посла. Посла кога немају, кога ни не могу да добију, јер се не могу нагомилани друштвени проблеми никада да реше ако свако гледа само своје интересе и ако само мисли на себе.

Петар Кочић никада није мислио на себе. Себе је увек стављао у службу националних интереса. Овенчан младалачком славом као талентовани књижевник, он је у Бечу, крупан и снажан, прави крајишки горштак, учествовао у многим студентским тучама, није хтео никоме да се склони и покори, него је разбијене главе бранио све словенске студенте, замерајући и критикујући чешке студенте да су измакли док су трајале борбе са германским буршевима. Према извештајима аустријске владе, Кочић је био покретач и коловођа многих студентских протеста, објавио је и осмислио први студентски меморандум против Калајевог режима у Босни и Херцеговини. Тај меморандум је одјекнуо у јавности и Кочић је отворено говорио о босанским приликама, тврдећи да Аустрија није извршила обавезе које је преузела на Берлинском конгресу, нарочито није ништа урађено на аграрном питању, које је остало нерешено.

У Бечу је Кочић живео још сиромашније и теже него у Сарајеву и Београду, оскудевао је у свему и гладовао,није имао средстава за основни живот, није хтео да тражи стипендију, помагао му је, колико је могао отац, постоји писмо које је послао оцу да „ три дана нисам крушне мрве ставио у уста“, да би у писму Богдану Поповићу у Београд од 25.јануара 1903 изнео : „ гладан, го, бос, с пропалим прстима кроз ципеле ходам по Бечу и сјећам се детињства…..по три дана буде да ништа вруће не окусим. Али ја сам ЗАДОВОЉАН, јер сам САМОСТАЛАН, НЕ БЕНДАМ НИКОГА, ОСИМ ОНОГА КО ПОШТНО МИСЛИ И РАДИ“. Колико му је тешко било у Бечу, најбоље показује његово писмо једном пријатељу у коме је песнички искрено написао да „ У УШИМА ОСЕЋАМ ШУМ ГЛАДОВАЊА“.

Сукоб са српским народним вођама почивао је на Кочићевом уверењу да су српске вође, бранећи своје трговачке интересе уместо интереса народа, ограничиле народни покрет , да су га подредили искључиво себи и својим себичним интересима, крили су се под именом народних првака и говорили су о некој народној борби, док су, уствари, били заступници профитерских интерса српске чаршије, избегавали су конфронтацију са окупаторима, па их је Кочић оптуживао и нападао да су издали народне интересе, да су криви што се народни покрет изродио и компромитовао, износио је све то јавно и отворено, директно, износио је то у време када је српски народни покрет и народне вође имале велики утиацај у народу и када су се наметнули као једини заступници народних интереса. Кочић је видео да је народни покрет улазио у фазу налажења компромисних решења и да су народне вође пронашле своје личне интересе за вођење једне такве калкулантске политике, па је први устао, без устезања, да народне вође оптужи да су „ аршинџије и рачунџије“ , да не могу да воде народну борбу, јер им то њихови уносни послови не дозвољавају, због којих се додворавају туђинској власти. Он није само критиковао такву политику народних вођа, него је понудио и нова решења за вођење народне борбе за ослобођење од окупаторске власти.

Таквим својим јавним ставовима, Кочић је отворено замерио сујетним и уображеним народним вођама, оголио је њихове политичке лажи и приказао их као обичне мешетаре и шибицаре, варалице народа, који нису радили у интересу српског народа у Босни, него искључиво у свом личном интересу. Због таквог става, имао је великих проблема са народним вођама, није могао да добије стипендију, није могао да добије никакву фиансијску помоћ и постао је жртва свог исправног политичког погледа.

Зар нам све ово није познато?

Шта се то променило до данас?

Ништа. Нажалост, ништа.

Критике које је Кочић изнео на рачун народних првака могу се данас преузети и потписати када говоримо о политичком олошу који деценијама воде Србију у пропаст.

Кочић је уочио да се чаршија, одмах након окупације, одвојила од народних маса и склопили савез са муслиманским беговима, прихватила је нагодбу са њима, почела је да послује са њима и издала је сељаштво, одустали су од захтева за решавање аграрног питања, ујединила се са феудалцима и наставили су да заједнички експлоатишу сиромашни народ. Наглашавао је да је проблем народног покрета био у томе што се све окретало око истих личности, који су се претстављали као народни борци, док су предузимали , како је писао, млитава и бескичмена политичка ходања и шетње од града до града, политику корпоративних фотографисања, одушевљених дочека и испрезања коња испод кола, исте политичке личности које су наметале своје пословне интересе, док није било наметнуто питање ПРИНЦИПА и НАЧЕЛА. Он је инсистирао да се таква погубна политика народних вођа прекине, политика која се заснивала на њиховим препуцавањима и трвењима, политика која је омогућавала народним вођама да се отимају око тога ко ће да добије „ масне лиферције и концесије“, ко ће више да се додвори окупаторској власти, народне вође нису имале „ ни способности нити политичке чврстине, нису били јасног и прекаљеног убеђења, па је било потпуно разумљиво што су били врло згодан и подесан материјал за цјенкање, опортунизам и склапање разних компромиса са властодршцима, из којих је резултовала грдна штета за опште народне интересе“.

Зар се све ове речи данас исто не могу да напишу за политичке вође у Србији?

Зар све ово не може да се напише за поткупљиву и естрадну српску интелигенцију, која је издала и продала свој народ?

Упорно покушавам у српској јавности да наметнем мишљење да се, ради добробити државе и нације, мора да уједињују сви који заиста желе добро Србији, не, како се до сада радило, удруживаеа око банде суманутих лидера и уцењених лидерчића, психопата и криминалаца, пробисвета, ниткова, олоша, бараба и шибицара, који се, жељни власти, моћи и новца, брзо договоре са свим властодршцима, него да уједињење буде око нових политичких идеја, које ће се заснивати на договореним и усаглашеним политичким принципима и начелима.

Нажалост, упркос мом великом дугогодишњем јавном раду, упркос сталним и силним покушајима, залагањима и труду да извршимо неопходно уједињавање српске интелигенције око тих политичких идеја, принципа и начела, нисам успео у својим намерама и српска интелектуална јавност је остала паланачки расцепкана, малограђански подељена и конформистички незаинтересована да се жртвује за неке нове принципе у свом јавном политичком раду, принципе који би донели преображај болесног и разореног српског друштва.

Кочић ме је само уверио да није завршена наша национална борба око освешћавања и описмењавања Срба, да је данас, када имамо на сцени глобални корпоративни фашизам и када је потрошачки индивидуализам потпуно обесмислио човекову хуманистичку природу, та борба много тежа и опаснија, јер је окупатор перфиднији и подлији, није дошао директно да нас он окупира, него се користи домаћим издајницима и конвертитима да успостави тоталитарну унутрашњу окупацију. Наша национална борба тек мора да почне и она, понављам Кочићеве речи, не сме да се води око тога да ли се окупљамо око овог или оног провинцијалног лидера, да ли подржавамо овог или оног сујетног лидерчића, него наша национална борба за темељан препород српске нације и суштинску промену тоталитарног система у Србији мора да отпочне објављивањем нацији нове политичке идеје, нових политичких принципа и нових политичких начела. Уколико тога нема, могу сада да напишем, на основу историјског искуства, наставиће се даље пропадање државе и нације. Наравно, нову политичку идеју, принципе и начела мора да носе и нови људи који буду ушли у политику и који ће разумети своју историјску улогу, који ће се посветити извршавању својих историјских задатака и који ће се, ако то буде требало, историјски жртвовати за утемељавање и успостављање те нове политичке идеје, не тражећи, као противуслугу за тај свој историјски задатак, апсолутно ништа.

Поверење народа, које је данас изгубљено и прокоцкано, нове народне вође морају да стекну само тако што ће својим личним примером показати каквом друштву стремимо, што неће калкулисати и провлачити своје личне интересе, што неће унапред тражити државне функије и привилегије, што се неће директно укључити у вршење власти, неће мешетарити и шпекулисати, манипилисати народом, који ће се придржавати искључиво моралних начела у политици и који ће бити спремни да , без роптања и узбуњивања, поднесу жртву за свој народ. Ако тога нема, нема ни државног нити народног препорода. Не могу нове политичке идеје, принципе и начела да носе стари, затровани, оболели политички лешеви, које морамо да покопамо у прошлост, на које више не смемо да се враћамо и осврћемо, њихово време је давно прошло, него морамо да се окренемо будућности наше умируће нације.

Кочићево начело да поштује само оне који поштено мисле и који раде у народном интересу, треба да буде политичко начело свих грађана Србије. Треба да буде политичка идеја водиља за све оне који хоће да управљају судбином Србије. Начело кога ће сви грађани Србије плебисцитарно да усвоје и да га се придржавају када буду учествовали у политичком животу. Ако успемо да добијемо такве одговорне и просвећене грађане Србије, ако успемо да образујемо и подигнемо такве мислеће и бунтовне, непокорне и пркосне Србе, онда нећемо правити овакве катастрофалне историјске грешке у политичком одлучивању, нећемо бити заведени од слаткоречивих политичких превараната, нећемо бити лаковерни, поводљиви и глупи да наседамо на њихове форе и фазоне, на њихова политичка и маркетиншка спиновања, него ћемо, окренути правим историјским вредностима и људима од историјског значаја, попут нашег Прометеја из Змијања, успети да узмемо историју у своје руке, успети да организујемо своју државу према нашим политичким начелима и принципима и успети да, упаљеним бакљама слободе, осветлимо пут нашег избављења из садашње трагедије.

Кочић је доследан у заступању народних интереса, отворен је када говори о нашем политичком животу, руши све оне лажне ауторитете, који су се намножили у паразитском и привилегованом слоју званом – „ народне вође“, због чега ће имати великих проблема, али његова силна искреност, оданост народним принципима, жарка жеља да се народи у Босни ослободе наметнуте окупације и болног ропства, његов велики рад на просвећивању неуког народа, обрачун са политичким преварантима и мекушцима, залагање за нове политичке идеје и принципе, који ће служити искључиво народним интересима, његово жрвовање, непоткупљивост, искреност и истрајност у борби за остваривање народних права, све је то он урадио како би обележио и осветлио пут којима треба да иду будући народни трибуни, борци за народне интересе, без обзира на све недаће и тешкоће које морају на том трновитом и опасном путу уздизања да поднесу.

Хоћете да будете народни представник?

Одлично.

Следите пут Петра Кочића. Угледајте се на њега. Живите његове политичке принципе.

Ако то не можете, извините, немојте да нам трошите драгоцено време, не можете да будете народни трибун.Не можете да заступате народне интересе, јер нисте испунили основне услове да постанете познати и признати народни борац.

То је политичка мера коју сваки народни представник мора да испуни, уколико хоће да добије поверење и веру свога народа.

Кочић је апсолвирао философију у јуну 1904.године и већ је у септембру био у Београду, јер за њега више није било живота у Босни, али његов живот у Србији, његовој земљи снова, био је несношљив, јер је његово сиромаштво било ендемско и његови књижевни пријатељи су били забринути да патње, јад, незгоде и беде не угрозе живот талентованог српског писца. Један његов књижевни пријатељ је написао : „ да ли је заиста могуће да је тога човјека презрела и немилосрдно одбацила његова отаџбина којој је он све дао“.

Од почетка фебруара 1905.године добио је посао као професор српског језика и књижевности у гимназији и учитељској школи у Скопљу. Био је омиљен међу ђацима, будио је код њих љубав према слободи и отаџбини, говорио је са њима као другарима, учио их да буду достојанствени и борбени, да бране своје мишљење, да се супростављају тиранији и да реално посматрају на прилике у којима су живели. Због таквог свог става је био изложен великим нападима и притужбама, али су највећи проблеми настали када је написао текст у „Политици“ – ЈЕДНА ФАМОЗНА СВАДБА, где је напао администратора српске епархије у Скопљу, архимандрита Саву, због тога што је у Тетову наредио да се 42 српске куће потпуно испразне, док 28 кућа треба да буду у припреми, како би он сместио своје силне госте, који су долазили на свадбу његове кћерке, која се „ удаје за фанатичног бугарског присталицу“. Кочић је протестова што српски свештеник тако поступа са српском сиротињом, што је бахат, што „ ударају гочеви, јаучу зурле, цвиле ћеманета, шуште свилене димије златом сувим извезеним“, што је све било без укуса и просто и то је јавно критиковао. Реакција београдске чаршије је била да се казни пркосни Кочић, зато што је вређао српску ствар и њене званичне представнике. Због тога је незаслужено кажњен и премештен у Битољ, што он није хтео да прихвати, побунио се, напустио је самовољно службу у Скопљу и вратио се у Београд, да се расправи са министром, али је, због неизвршавања наређења о премештају, актом министарства од новембра 1905.године отпуштен из српске државне службе. Губитак државне службе и неправда која му је учињена, направавили су прелом у његовом животу и он се потпуно посвећује борби за националне интересе , поново се враћа у Сарајево са намером да организује поробљену и незадовољну српску свест.

О Петру Кочићу најбоље говори полицијски извештај Земаљске владе у коме се, између осталог , каже : „ Као фанатичан револуционар, он мисли да је позван да као првоборац стане на чело једног аустрофобског превратног покрета, посвећује своју животну снагу припремању терена за организацију пансрпског устанка у земљи.“

Парадоксално је да о националном ангажману Петра Кочића више знају аустријски полицијски службеници, него уображена и сујетна београдска национална и интелектуална елита, која није стала иза националне дела Прометеја са Змијања.

У наредним годинама Кочићеве говоре, писање и поступци, учествовање у многим акцијама против окупаторског режима, рецимо, говор на гробу студента Владимира Трифковића, у августу 1906.године, у коме је напао режим да је сталним прогањањем, неправдама и преметачинама довела до смрти студента, Земаљска влада је означила као раздражујући, док је Кочићева борба за убрзани процес демократизације земље оцењена као опасна превратничка идеја, усмерена против аустријских државних интереса. Влада га је оптужила да је учествовао у организовању Генералног радничког штрајка 03.маја 1906.године, када је војска пуцала у масу и када су погинула три радника, оптужили су га агитовање и покретање сељачких маса, за њихово повезивање са радницима у штрајку, оптуживали су га за отворену мржњу коју је показивао у својим политичким текстовима према Аустрији, што он уопште није ни крио, па је, услед целокупног његовог политичког деловања, влада формално потврдила 03.децембра 1906.године пресуду о изгону Кочића из Сарајева.

Тако је у СРПСКОЈ РИЈЕЧИ од 10.децембра 1906.године осванула белешка о томе да су Кочића у колима пратили до железничке станице два стражара на коњима, да су три чиновника у униформи и 50 стражара држали ред на станици и да је Кочић рекао, према извештају дежурног кондуктера, да ће се у Сарјеву кроз две-три године вијорити застава српске државе, запретивши да ће он са новим топовима да упадне у Босну и да ће све Швабе најурити.

Дошавши у Бања Луку, Кочић је врло брзо успео да распали бунтовни крајишки дух незадовољног и поробљеног народа, успео је да учествује у обједињавању и окупљању свих српских политичких, интелектуалних снага у јединствену национално-демократску организацију, нтелектуалних снага које су имале главни задатак да се супроставе апсолутистичкој и бирократској , аустријској управи,успео је да се придружи јединственом српском политичком покрету, покушавајући да некако помири два супростављена пола : реалне захтеве народних маса, нарочито сељака и радника, за решавање њиховог тешког и неиздрживог социјалног стања и преке потребе да се одржи, каква таква, некако остварена политичка слога босанских Срба.

Покренувши у октобру 1906.године политички лист ОТАЏБИНА, Кочић је добио велики маневарски простор да објављује своје политичке идеје и тај његов просветитељски рад је снажно одјекнуо у народу. Већ први број ОТАЏБИНЕ је био заплењен због Кочићеве песме у прози ТЕЖАК, што је код народа изазвало опште одушевљење, па лист наставља да пише све оштрије и од прва четри броја заплењена су три. Кочић је прогањан од полиције и оптуживан, извођен на судове, али је он постајао све пркоснији и одлучнији, све борбенији и све популарнији у српском народу, нарочито откако је допао тешке тамнице, јер је на гробу свога пријатеља Јована Поповића у Санском Мосту говор завршио узвиком : „ АКО НАМ СЕ НЕ ДАДЕ СЛОБОДА, ДОЋИ ЋЕ ДО БАЛЧАКА И ДО ОШТРА МАЧА!“, док је његова ОТАЏБИНА, на опште запрепашћење окупатора и пословне чаршије, писала : „ На Балкану силно мирише на барут.Стога је поребно да српски народ буде спреман како би у предстојећим догађајима могао учествовати. Лозинка је за ово вријеме : Брату брат- Шваби рат!“.

Његово почетно тамновање у истражном затвору од два месеца, како пише, подносио је савесно и беспрекорно, без жаљења и роптања, и то је описао у приповеци ТАВНОВАЊЕ. Интересантно је његово образложење свога тамновања, које је написао у једном писму својој жени и у коме се каже : „ наш народ је убијен и сатрвен јадом и невољом, па је НЕКО морао устати и повикнути против силних зулума и неправди, које се над њим непрестално чине“. Али, у затвору у Тузли је проводио тешке дане, јер , раздражљив по природи, долазио је у тешке и директне сукобе са окрутним надзорником затвора, па је ускоро почео штрајковати глађу. Управа затвора је на то одговорила још већим репресијама. Покушавали су да дигну руку на њега, али он се физички супростави, па кад је управа затвора морала да се повуче, јер нису могли да га сломе, он је узимао у заштиту и остале затворенике, тако да је једном, бранећи неког затвореника, истукао кључара. Затвореници га памте као духовитог, врцавог и склоног шалама и несташлуцима, што је излуђивало затворску управу и рушило јој наметнути институционални ауторитет окупаторске власти.




http://www.dragas.biz/petar-kocic-prometej-sa-zmijanja/

Анексију Босне 1908.године српско политичко вођство је дочекало неспремно, неодлучно и без јасног става, док су међусобно спле

Ратови се добијају вољом
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
28-10-2016, 02:14 PM
Порука: #2
RE: Петар Кочић
Анексију Босне 1908.године српско политичко вођство је дочекало неспремно, неодлучно и без јасног става, док су међусобно сплеткарили и избегавали одговорност , под утицајем интереса чаршије, извшена је анексија и једино је Кочићева политичка и књижевна делатност одјекивала као крик читавог поробљеног народа у Босни и Херцеговини. Када је схватио, после доношења устава и формирања Сабора, да више није била могућа његова сарадња са осталим српским групама, због њиховог непресталног маневрисања и недоследности, Кочић одлучује, у интересу народне одбране, да се одвоји од свих и да крене сопственим путем. Његове снажне речи, одлучне, бритке и отворене, одјекивале су све време његове парламентарне активности, све док није доживео почетком 1913 личну трагедију и слом.

Његови парламентарни говори, критика нерационално изграђеног бирократског апарата, који је постао окрутно безобзиран према народу, његова доследност у одбрани народних интереса, нарочито интереса сељака и радника, његово залагање за ослобађање кметова, за боље радне услове запослених, социјална заштита најсиромашнијих, његови говори о скупоћи животних намирница, о аграрним питањима, борба против експлотатора народа, без обзира на националну,верску или политичку припадност, борба против богаташа, хонорација и поседника, његова тежња за поштовање демократских принципа и демократске воље народа, његова отворена подршка српском народу у борби за ослобађање Балкана и његов политички и књижевни рад на уздизању и ослобађању српске нације из ропства, све је то допринело да Петар Кочић постане у народу симбол отпора окупацији и светли пример ангажованог српског интелектуалца, који је знао шта му је била света дужност да ради у националном интересу, стављајући национални интерес изнад свог , личног интереса и жртвујући себе за интересе ослобађања своје поробљене нације.

У једном од најбољих Кочићевих кратких полемика БОШЉАКЛУК, писац се оштро обрушио на себични и уски бошњаклук, са свом својом одвратном националном безбојношћу и феудалном пожудом за сабирање материјалних добара, разних положаја, части и титула, где се не види ни једна једина црта љубави према својој отаџбини и народу из кога је поникао, потпуно одсуство сваке узвишености, то феудално родољубље босанско не прелази границе поседа, које су означене у тапијама, служили су босански феудалци покорно свим окупаторима, послушно и смерно, поштујући свакога окупатора који им јамчио или омогућавао да прошире своје поседе, тако да је тај менталитет те аристократије босанске остао увек исти, неспособан је да се узигне до виших циљева људског живота, јер се код њега све врти око поседа и теферича. Кочић критикује тај бошњаклук да никада ништа није створио, ни у културном нити у политичком животу, да је лењ, тром у души, створен да једино живи од туђе муке, да живи од издаје отаџбине и мењао је најинтимнија уверења само да би задржао своје поседе, своје привилегије и свој раскошан живот. Примивши ислам, примио је са невероватном лакоћом у себе нешто тако туђе, тако далеко, тако азијско и несвојствено словенској души и богумилским поимањима, које су до тада тврдоглаво исповедали. После освајања босанске државе од стране окупатора Турака, босански феудалци су издали своју државу, примили ислам, место повеља узели берате и стали у службу султана, а када је Турска почела да пропада, избија из феудалног бошњаклука распојасаност и разузданост до крајњих граница људске свирепости. Њихов отпор против реформи није ништа друго него борба једног празноглавог елемента нерада и нереда, који се дигао против свих законитих обавеза према друштву и држави, који је зинуо да узме све и да, за узврат, никоме ништа не пружи.

На почетку 1913.године јавили су се код Петра Кочића први симптоми прогресивне парализе, која се постепено развијала, болест је била неизлечива, али је и његова болест и лечење било сумњиво властима и они су га свуда пратили, па је почетком 1914.године у Земуну, прелазећи у Београд, видео на станици аустријске официре и бесно им довикнуо: „ Докле ћете ви више да чепате ову српску земљу?“. Официри су потегли сабље, али је некако избегнут озбиљан инцидент.

Болесни Кочић је смештен на Душевну болници у Београду и дочекан је у Србији са великом предусретљивошћу и ретком пажњом, славили су га и као великог српског књижевника и великог народног борца.

Умро је у тору 27.августа 1916.године у окупираном Београду.

Била је то трагично затварање проклетства круга окупације. Рођен је у сиромаштву и окупацији, умро је душевно поремећен у окупацији свете српске земље, којој се безмерно дивио и коју је волио свом снагом свог храброг и пркосног живота.

Петар Кочић је симбол отпора окупацији и тиранији. Научили смо из његовог живота да сиромаштво и беда не могу да буду препрека за предани и посвећени уметнички и друштвени рад. Научили смо да човек може бити задовољан, мада је гладан и сиромашан, само ако је слободан и самосталан. Ако сам управља својим животом. Ако поштује само оне који поштено мисле и поштено раде за друштвену заједницу. Ако се бори за принципе и начела. Петар кочић нам је показао какав треба да буде народни трибун. То не може да буде свако, него само они изабрани, који могу да носе упаљене бакље слободе.

Прометеј са Змијања је поставио свима нама узвишене циљеве и норме понашања.

Не можемо сви да се успнемо до његове страдалничке величине. Не можемо сви да носимо његову жртву.

Можемо само да га следимо и да упаљену ватру разбуктавамо.

Ратови се добијају вољом
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
03-11-2016, 11:25 PM
Порука: #3
RE: Петар Кочић
Туба је јако лијепа Кочићева прича.

https://www.srbizasrbe.org/
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
12-11-2016, 11:12 AM
Порука: #4
RE: Петар Кочић
Цитат:Симеун Ђак и Давид Штрбац вјечни хероји


Бањалука - Петар Кочић је прије свега наш Крајишник са Змијања. Свака смрт је тужна, а Кочићева је била и тужна и ружна. Знамо да је умро у душевној болници у време када је српски народ грцао у ропству, а он је највише сањао о слободи.

Овако је потпредсједник Академије наука и умјетности Републике Српске (АНУРС) академик Љубомир Зуковић подсјетио на најчувенијег Змијањца који је искрено и страсно љубио слободу.

Централна манифестација поводом годишњице Кочићеве смрти, која је одржана у четвртак увече у свечаној сали АНУРС-а, окупила је истинске познаваоце пишчевог опуса, представнике политичког, јавног и културног живота РС и поштоваоце лика и дјела народног трибуна који је задужио свој народ.

На значај дјела аутор антологијских приповједака подсјетио је и предсједник Народне скупштине Републике Српске Недељко Чубриловић.

- Задовољство ми је што још једном подсјећамо на лик Петра Кочића кроз његова интересовања која је имао и као писац и као политичар и као народни трибун. Његове ријечи су и данас актуелне. Тражећи за народ и народе ових простора оно што им припада, ми се и данас налазимо у свијету у коме се боримо за права, прихватајући обавезе свог народа унутар БиХ - рекао је Чубриловић.

Угледни књижевник и дописни члан Српске академије наука и уметности Горан Петровић указао је да се одјек Кочићеве ријечи поводом јубилеја ширио и ван Бањалуке.

- Припремио сам једну причу о Кочићу, као писац писцу. Овог писца можда нисмо довољно пажљиво читали у школи и помало је одгурнут на маргине лектире. Требало би га читати што чешће као и остале писце. Не би било лоше да неки људи докажу да су прочитали Кочића, Лазу Лазаревића, Радоја Домановића и Бранислава Нушића - казао је Петровић који је за своју причу добио буран аплауз на свечаној академији.

Љубомир Зуковић је испричао како је Кочић био дубоко несрећан пред крај живота.

- Само неколико дана прије смрти аустријска граната погодила је болницу и његову собу, али он тренутно није био у тој просторији. Отворено је жалио што га смрт већ тада није стигла јер је био разочаран. Као громада у српској књижевности врло је омиљен, а првенствено борац за чистоту српског језика - закључио је Зуковић.

У свечаном програму учествовали су и студенти бањалучке Академије умјетности, као и глумац Дјечијег позоришта РС Душко Мазалица који је тумачио Кочића говорећи о темама које су га највише окупирале.
Глас народа

Професор др Станиша Тутњевић, дописни члан АНУРС-а бесједио је на тему "Топоси косовског мита у дјелу Петра Кочића".

- Разумљиво је што косовска идеја заузима значајно мјесто у Кочићевом дјелу - каже Тутњевић подсјећајући да је славни писац најбоље ослушкивао глас свог народа и чувао богатство језика.

http://www.glassrpske.com/kultura/vijest...22287.html

Ратови се добијају вољом
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
30-11-2016, 08:33 PM (Последња измена: 03-10-2018 06:41 PM од Брада.)
Порука: #5
RE: Петар Кочић
[Слика: image.jpg]

Ратови се добијају вољом
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
17-12-2016, 11:33 AM (Последња измена: 29-12-2016 06:31 PM од Брада.)
Порука: #6
RE: Петар Кочић
ПЕТАР

Не могаше змијањске врлети
Нити тешка врата манастира
Сиротињског сина задржати
Не даде му врела крвца мира

Бањалуко, ако Бога знајеш
Зар то и ти ћутиш од милине
Сарајево зар се и не кајеш
Што не дижеш глас на тиранине

Ко на српску памет маглу просу
Да су кмети они сами нијечу
Равнодушност притисла је Босну
Ћуте српске газде и у Бечу

У Србију! У Србију роде
У Београд, гладан ћу крочити
У поносну колијевку слободе
От'ле ћу се с душманом бочити

Сиротиња мораће да схвати
За неправду да су груди тијесне
Од трећине неће одустати
Док на агу кубура не кресне

Више пута утамничен невин
Али трибун не устукну млади
У слободи сладак му и пелин
А под јармом медом се не слади

Грми горштак са саборске бине
Оштра ума и језика бритка
Оживјеше слова Отаџбине
И пркосне странице Развитка

Али судба поигра се лудо
Буран живот дозва и смрт рану
Збогом Милка, Тубо и Мргудо
Оде своме чеду Слободану


[Слика: lFsMCpl.jpg]

Ратови се добијају вољом
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
03-04-2017, 03:38 AM (Последња измена: 03-10-2018 06:41 PM од Брада.)
Порука: #7
RE: Петар Кочић
Цитат:Поклони ми ријечи, Господе, крупне и замашне кô брда хималајска, силне и моћне кô небески громови, оштре и језиве кô свјетлице божје, и тирјанима неразумљиве кô што је неразумљива сфинга египатска роду човјечанском. Дај ми те ријечи и обдари ме, Господе мој, тијем даром својијем великијем и милошћу својом неизмјерном, јер ће ми срце свенути, јер ће ми се душа од превелике туге и жалости разгубати!


Цитат:Несрећан си, Народе мој, биједна си, Отаџбино моја! Знам ја и осјећам невоље твоје и црни чемер што ти је стегао душу твоју. 3нам ја то све и осјећам, али ми не дају пјевати о срећним данима минула времена, али ми не дају кукати над општим јадом твојим. Народе мој заробљени и кукавна Отаџбино моја!

Немилосно ме тјерају с гробља, шибају ме страшно и ријечи ми у грлу стају. Гробови остају неопојани ријечима чистијем, непокапани сузама искренијем, а мајке сиње неутјешене утјехом благом, па се буни у љутој срџби и божје и људско срце, и мртва се тијела у мртвачкој одори дижу из неоплаканих гробова и оглашавају се језивим јауком и лелеком да душа у човјеку протрне и премрзне.

О Боже мој велики и силни и недостижни, дај ми језик, дај ми крупне и големе ријечи које душмани не разумију, а народ разумије, да се исплачем и изјадикујем над црним удесом свога Народа и 3емље своје. Поклони ми ријечи, Господе, крупне и замашне кô брда хималајска, силне и моћне кô небески громови, оштре и језиве кô свјетлице божје, и тирјанима неразумљиве кô што је неразумљива сфинга египатска роду човјечанском. Дај ми те ријечи и обдари ме, Господе мој, тијем даром својијем великијем и милошћу својом неизмјерном, јер ће ми срце свенути, јер ће ми се душа од превелике туге и жалости разгубати!


http://srbiubih.com/2017/04/02/petar-kocic-molitva/

Ратови се добијају вољом
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
07-11-2017, 02:52 PM (Последња измена: 07-11-2017 02:54 PM од Ултрадесничар.)
Порука: #8
RE: Петар Кочић
Milan Rakulj 17.04.2015

Ko iskreno i strasno ljubi Istinu, Slobodu i Otadžbinu, slobodan je i neustrašiv kao Bog, a prezren i gladan kao pas, riječi su Petra Kočića iz socijalno-političke satire "Jazavac pred sudom", isklesane na spomeniku velikog pisca u centru Banjaluke. Napravili smo anonimnu anketu među studentima koji studiraju u Banjaluci, a ključno pitanje glasilo je "Šta piše na spomeniku Petra Kočića u istoimenom parku u centru Banjaluke?".

Odgovor na više od pola popunjenih listića za ovu anketu, urađenu na trenutno aktuelnim Studentskim sportskim igrama, koje se održavaju u Studentskom centru, na 10 minuta hoda od spomenika, bio je: "Ne znam", "Nemam pojma", "Ne mogu se sjetiti" - negdje s obaveznim smajlijem, negdje bez, te kosa crta. Studenti koji su odgovorili tako rođeni su u intervalu od 1988. do 1994. godine i uglavnom nisu iz Banjaluke, gdje je bez poznavanja odgovora na ovo pitanje nekada bilo sramno završiti osnovnu školu.

Studente koji nisu školu pohađali u Banjaluci možemo nekako i opravdati što ne znaju odgovor na ovo pitanje - nisu imali efikasne metode. Trećina ispitanih rođena je u ovom gradu i iako se većina njih sjetila početnih riječi - niko nije odgovorio tačno.

"Onaj ko iskreno i strasno ljubi slobodu i otadžbinu, slobodan je i neustrašiv kao vuk... joj, mogu li da provjerim na Googleu", pita studentica Pravnog fakulteta, rođena u Banjaluci 1990. godine, čije se četiri drugarice takođe ne mogu sjetiti svih riječi.

Student Ekonomskog fakulteta rođen u Banjaluci 1994. godine sjajno se snašao i na pitanje šta piše na spomeniku Petra Kočića odgovorio: "Petar Kočić".

"Nisam upućen. Mislim da nije isforsirana pažnja tog spomenika i da se ne vodi računa o njemu", odgovorio je student PMF-a iz Trebinja, rođen 1992. godine.

U prvom razredu srednje Elektrotehničke škole svojevremeno predavao je istoriju profesor s nadimkom Lombardo. Nadimak je dobio zbog identične frizure sa jednim italijanskim fudbalerom. Kod Lombarda na času učenik koji nije znao šta piše na spomeniku Petra Kočića morao je trčeći da ode do spomenika, pročita, vrati se te napamet izgovori šta piše. Zbog blizine parka i škole bio je to efikasan način da za cijeli život zapamtite Kočićeve misli. Dakle, ono što se kod Lombarda moralo znati u svaka doba dana i noći, 55% ispitanih studenata odgovorilo je da pojma nema, a 40% odgovorilo je netačno.

Anketu je popunila i djevojka rođena u Podgorici 1995. godine, brucoš na Fakultetu fizičkog vaspitanja. Tek je prije nekoliko mjeseci stigla u Banjaluku, ne zna ni gdje je spomenuti spomenik. Drugarica pored nje, iz Banjaluke, iako ne zna šta piše, zna za park, zna za spomenik i da nešto piše, a zna i da treća drugarica koja nije tu sigurno zna šta to misteriozno tamo piše. Zove je telefonom, brucoškinja iz Podgorice upisuje odgovor koji treća drugarica diktira, ali nedostaju dvije riječi - nije dobro čula. Utom u ispomoć stiže nepoznata studentkinja psihologije iz Rogatice, koja je prateći Studentske sportske igre slučajno čula razgovor, te je pomogla u vezi s riječima "prezren" i "gladan" i dobijamo prvi uspješno popunjen listić. Pored ovog, koji je takav ispao uz muku i trud djevojaka, dobili smo još samo jedan tačan odgovor, što ne čini ni pet procenata ispitanih. Student PMF-a, rođen u Mrkonjić Gradu, odgovorio je tačno.

Jedna studentkinja nakon što smo joj prišli pitala je da li anketu radimo zbog Zmaja od Šipova jer je on, navodno, u "Parovima" spominjao riječi Petra Kočića uklesane u spomenik. Ovom prilikom njoj i ostalima odgovorićemo: anketu nismo radili ni zbog Zmaja, ni zbog Lombarda, već zbog toga jer je Petar Kočić imenice Istina, Sloboda i Otadžbina pisao velikim početnim slovom. Zašto je to radio, zbog čega, zbog koga - prosudite sami.

Petar Kočić, srpski pjesnik, pisac i narodni tribun, zbog patriotskog pisanja više puta je robijao u Austrougarskoj monarhiji. Nakon izlaska iz jednog od austrougarskih kazamata, na izbornoj sjednici Skupštine u Krupi okupilo se više od 4.000 mahom mladih ljudi da ga dočekaju sa pjesmom i zastavama. Uživao je nesebičnu podršku mladosti i studentarije. Spomenik u Banjaluci podignut njemu u čast rad je vajara Antuna Augustinčića i Vanje Raduša iz 1932.



http://www.nezavisne.com/kultura/knjizev...vce/300363
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
07-11-2017, 06:23 PM
Порука: #9
RE: Петар Кочић
Марш са теме животињо!

Ратови се добијају вољом
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
07-11-2017, 06:34 PM (Последња измена: 07-11-2017 06:35 PM од Ултрадесничар.)
Порука: #10
RE: Петар Кочић
Srna 27.08.2017 10:12

Petar Kočić, veliki srpski pisac, pjesnik i narodni tribun, premino je na današnji dan 1916. godine u Beogradu u duševnoj bolnici, na mjestu koje je nazivao "slobodom", pošto tamo nije morao da gleda okupatorsku austrougarsku vojsku.

Kočić, pisac i pjesnik, umro je mlad u dobi od 39 godina, ali je napisao neka od kapitalnih djela srpske književnosti.

Petar Kočić nije podnosio okupaciju i socijalnu nepravdu i otvoreno se zalagao za srpske nacionalne interese.

Sljedbenici i prijatelji isticali su da je on zagovornik društvene pravde i pisac narodnog ponosa, a protivnici su ga nazivali - opasnim.

Kočić je uvijek govorio ono što misli, bez obzira na cijenu.

Rođen je u selu Stričići, kod Banjaluke, a osnovnu školu pohađao je u manastiru Gomionica, u kome se njegov otac zakaluđerio i živio kao iguman.

Gimnaziju je upisao u Sarajevu, ali su ga vlasti istjerale zbog "srbovanja", pa je prešao u Beograd.

Filozofiju je studirao u Beču, u Sarajevu je radio kao činovnik, ali su ga opet protjerali, jer je učestvovao u radničkom štrajku.

Pokrenuo je list "Otadžbina" i stvorio političku grupu koja je zagovarala borbu protiv Austrougarske i feudalnog ropstva.

Više puta je hapšen i sudski gonjen, a okupatorske vlasti su gledale na njega kao na "podstrekača srpskog nacionalizma" i bundžiju.

Kočić, istovremeno, piše svoja najpoznatija djela, među kojima se posebno ističe satira "Jazavac pred sudom".

Pisac nikoga nije ostavljao ravnodušnim - bio je voljen ili osporavan. Veliki pjesnik Jovan Dučić govorio je da bi Kočić, da nije toliko isključiv, bio najbolji srpski pisac.

Uoči početka Prvog svjetskog rata, na Kočiću su primijećeni znaci nervnog rastrojstva. Smješten je u prvu bolnicu na Balkanu u kojoj su bili psihijatrijski bolesnici.

Svjedoci su tvrdili da je Petar Kočić, uprkos tome, tvrdio da je ta ustanova "jedino slobodno mjesto na Balkanu, jer ne mora da gleda austrougarsku vojsku kako paradira njegovom domovinom".

Osim "Jazavca pred sudom", značajnija Kočićeva djela su "Pjesme", zbirke pripovjedaka "Sa planine i ispod planine" te "Jauci sa Zmijanja".

Značajna je još jedna njegova satira - "Sudanija".

Petar Kočić je, sem pisanja, zauvijek ostao povezan sa srpskim krajiškim kmetom, prema kome je iskazivao i ljubav i razumijevanje.

Bio je borac ne samo protiv okupatora, već i protiv ekonomskog ropstva.

Petar Kočić je veliko ime srpske književnosti i nikada nije zaboravljen u srpskoj javnosti sa ove i druge strane Drine.

Danas se u Republici Srpskoj dodjeljuje godišnja nagrada "Kočićevo pero" i "Kočićeva knjiga", a svakog avgusta održava se kulturna manifestacija "Kočićev zbor".


https://www.nezavisne.com/zivot-stil/ziv...san/440514
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
22-01-2018, 09:01 PM
Порука: #11
RE: Петар Кочић
Прва Кочићева објављена пјесма штампана је у београдском средњошколском листу Подмладак, I/1897-98, бр, 16, с потписом: Петар Кочић, гимназијалац, VII р.

Цитат:У поноћне слатке часе,

Кад царује анђ’о мира,

Као болник са постеље,

Тужно јекне моја лира.



Зашто цичи тако позно

У свечане мирне часе –

Кад ни зефир тихе ноћи

С меким цвећем не игра се?



То духови ноћи неме,

Што нечујно светом блуде,

Додирују струне њене,

Успомене да пробуде.



Да подигну црни вео

Са прошлости моје сретне,

Што у мрачном гробу труне,

К’о у зиму равни цветне.



Ох, врати ме, песмо мила,

На обзорје прошлих дана,

Да с висине среброзрачне

Бацим поглед дуж пољана.



Где у сретно певах доба,

У заносу бурних снова,

А где сада тужно лежи

Потавнели низ гробова.

Ратови се добијају вољом
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
26-10-2018, 08:37 AM
Порука: #12
RE: Петар Кочић
[Слика: image.jpg]

Ратови се добијају вољом
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
15-11-2018, 11:05 PM
Порука: #13
RE: Петар Кочић
Петар Кочић: Мисли о Отаџбини

31. јула 2017.


„Буди радан и вриједан члан Отаџбине, једном ријечју, буди оно што треба да будеш: частан човјек.”

Крахом југословенске илузије поткрај прошлог вијека српски народ је ушао у период кризе идентитета. Неоимперијална ревизија историјске свијести чини да потрага за националним вриједностима и грађанским достојанством дјелују као Сизифов посао. Ако томе додамо још да је национализам оптерећен југословенским искуством, не увијек без разлога, и прокажен као искључивост, постаје јасно да темеље здравом патриотизму ваља тражити у предјугословенским узорима.

Један од оваквих узора је, нема сумње, српски књижевник, политичар и народни трибун Петар Кочић. Кочићево дјело, инспирисано идејом националног јединства и борбе против рђаве туђинске управе, својеврстан је путоказ како се борити за национална права и грађанско достојанство. Ове двије идеје Кочић је објединио у идеју „Отаџбине“, часописа који је покренуо у Бањој Луци на Видовдан 1907. године. У уводнику првог броја „Отаџбине“ Кочић је записао:

″Исповједајући своје дубоко увјерење, да су Босна и Херцеговина, према свом националном обиљежју, српске земље, ипак нећемо ником наметати српско имје. Нека се зове како ко хоће и милује, а ко нам приступи, добро нам дошао.″

Другим ријечима, Кочић каже, „Отаџбина“ припада мени, али подједнако она припада и онима који не мисле као ја. У истом броју часописа објављен је и текст под насловом „Мисли о Отаџбини”. На једноставан, за ондашњи неуки пук адекватан начин, он говори о важности националног јединства и грађанских права и обавеза. Чини се да и нама данас може бити од користи.

″Отаџбина је веза која нас спаја са људима нашега рода и језика, било да припадају прошлости или будућности, било да живе у садашњости.

Отаџбина је њива на којој се непрестано сије и жање: ми жањемо што су сијали наши преци, а сијемо да имају шта жети наши потомци.

Без отаџбине не бисмо имали предака, а без њихових тековина ти би био исто онако убог и биједан као што су дивљаци.

Упамти добро ово: ако ми сви припадамо Отаџбини и она припада свакоме од нас; без тога нема ни узајамности ни узајамног повјерења међу грађанима! Ма гдје био треба да уживаш исту безбједност као и у Отаџбини и да имаш увјерење да за тобом стоји Отаџбина, готова да те свом снагом заштити.

Чим нестане правила један за све, сви за једног, Отаџбина је само једно обично име.

Отаџбина је као свако живо тијело, чије здравље зависи од радљивости удова; чим удови раде рђаво и тијело опада; раде ли добро и оно је здраво.

Буди радан и вриједан члан Отаџбине, једном ријечју, буди оно што треба да будеш: частан човјек.″

Аутор: Драгослав Илић

(Текст преузет са адресе: http://akademskikrug.rs/misli-o-otadzbini/ )

Извор: srbiubih
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
Одговори 


[-]
Podeli (Prikazi sve)
Facebook Linkedin Twitter Digg

Скочи на Форум:


Корисник(а) прегледа ову тему: 1 Гост(а)