Одговори 
 
Оцена Теме:
  • 0 Гласова - 0 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
Писмо - Слово
13-09-2017, 04:16 PM
Порука: #1
Писмо - Слово
ОТКУД СЛИЧНОСТ кипарског и иберског писма?
14:20 13.09.2017. Нема коментара
Дели на Вајберу
Да ли сте знали да писма древних народа са Кипра и древних Ибераца имају сличан облик и неке знакове? Иако знакови иберског писма не спадају баш у делокруг истраживања Пројекта „КРУС“ (CREWS), фасцинантни су и не могу да пропустим прилику да их објавим у нашем блогу.

Упркос великој удаљености Кипра од Иберског Полуострва и чињенице да нису имали директну везу у 5.веку пре нове ере (од када, отприлике, потичу и први узорски тзв. Иберског Писма ), стварно, неки знакови писама иберског и народа Кипра тог доба су једнаког облика, али имају различите „вредности“ (гласовне – прим. прев.).

Како је ово било могуће?

У покушају да схватимо како је ово могуће, прво морамо да погледамо лигвистичку природу ових писама.

Иако је постојало 5 различитих преримских писама на Иберском полуострву , овде ћемо се концентрисати само на два од њих, која поседују те загонетне знакове: Миридијанско писмо и Левантинско писмо. Ова писма представљају оно што лингвисти зову „полуслоговна“ писма”. Имају неке знакове који дају једнствени вокал , као што је случај са словима алфабета, док за неке консонанте имају знакове који означавају цели слог. Нпр., постоје одвојени знакови за вокале „а“,“е“,“с“ или „ м“. Ипак , не постоји консонант „ т“, већ ,уместо њега постоје цели слогови „ та“,“те“,“ти“,“то“,“ту“.

Још увек је мистерија зашто су Иберци одабрали да користе баш ову врсту Писма, нарочито у том добу када су у Иберији постојала и страна писма, феничко и грчко, чији алфабети нису слоговни, а очито су значајно утицали на иберска писма (погледајте само нпр.знакове који означавају слова „Е“, „Л“ и „С“).

Осим тога, нема трагова да је претходно постојао било какав потпуно слоговни систем писма на Иберском Полуострву и ако узмемо у обзир чињеницу да је на целом Медитерану тог доба постојао само један једини слоговни систем писма и то кипарски.

Утицај са Кипра уопште није био могућ, пошто је острво Кипар представљало једну од најважнијих станица на трговачком путу Феничана који је водио ка Иберском Полуострву што је археолошки јако добро поткрепљено налазима. Отуда се сматра да је откриће тог писма морало да буде повезано са овом трговином како би тадашњи људи са Иберијског Полустрва сазнали за постојање ових знакова и, уопште, слоговног система писма.

Ипак различите вредности (вокалне – прим. прев) ових сличних знакова из кипарског иберијског писма би морале да значе, по себи, да је тај хипотетични аутор иберског писма, или да су сами Иберци умели и да читају ове знакове.

Али, ако је то случај, како су могли бити сигурни у то време да су у питању знакови који означавају целе слогове? И зашто су онда задржали преосталу половину писма у алфабетском систему, а прву у слоговном систему?

Можда никада нећемо моћи да одговоримо на ова питања, али увек постоји нада да ће нека нова и плодоносна открића донети одговоре у будућности.

Суштински, ово осветљава неке проблеме на које наилазите када се бавите претпоставкама о међусобним односима система писама (различитих народа – прим. прев), као претпоставкама о могућим правцима развоја различитих форми писма (слоговних, алфабетских, полуслоговних и сл.) и начина на који би их могли класификовати.

Аутор текста Наталија Елвира Асторека (Natalia Elvira Astoreca), постдипломац докторских лигвистичких .студија и члан“ Пројекта CREWS“

Текст превела Катарина Крстић

Референце:

1. Masson, O. 1983, Les inscriptions chypriotes syllabiques: recueil critique et commenté. Paris;
2. Maluquer de Motes, J. 1968, Epigrafía prelatina de la Península Ibérica. Barcelona

Извор: Србин.инфо
http://srbin.info/2017/09/13/otkud-slicn...kog-pisma/
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
18-09-2017, 02:04 PM
Порука: #2
RE: Писмо - Слово
ДРАГОЉУБ ЗБИЉИЋ: Лингвисти закључили – народ је главни кривац за помор ћирилице
Драгољуб Збиљић 13:30 18.09.2017

Истина, српски стручњаци за језик и писмо први пут су на истом скупу признали да у томе има и њиховог удела, али су себе као научнике прогласили за секундарне а политичаре као трећеразредне кривце. Српских лингвиста у спасавању српске ћирилице данас треба се чувати као Данајаца и кад вам дарове носе.

Аутор: Драгољуб Збиљић
У последње време и српски лингвисти су се сетили да им је основна обавеза да, као једини плаћеници од српског народа и државе, брину о нормирању књижевног језика и (о)чување српске ћирилице. А српска ћирилица је и данас у Србији на издисају. Тренутно се држи у животу српског народа у Србији и изван Србије једва на десетак процената у свему што се у јавности објави српским језиком на српском, ћириличком писму. Ћирилица је данас буквално десеткована.

Од готово стопостотне ћирилице међу Србима православцима све до Новосадског договора о српскохрватском језику и „равнопраности писама“ (1954), та је „равноправност“ свела српску азбуку на готово занемарљив проценат. Проценат ћирилице има данас свој пуни живот само у Српској цркви и у државним институцијама и администрацији.

До 1990. године, до разбијања Југославије положај ћирилице био је неупоредиво гори и у државној администрацији. Међутим, у широј јавности, смишљено наметнуто Србима хрватско латиничко писмо имало је и данас и даље има огромну превагу у јавности. У јавности је остала доминација хрватске латинице као наметнута превага из комунистичког периода. Планирана фаворизација латинице у време комунистичке власти у народу је постало навика на хрватско латиничко писмо у високој доминацији и враћање ћирилице није се моглио догодити без јединствене акције власти и лингвиста. Истина је да је власт после 1990. до данас учинила више од лингвиста. Власт је у потребном минималном јединству изпак изборила Устав из 1990. с Чланом 8. у коме је, после неколико деценија, ћирилица добила важно очекивано првенство, а Устав из 2006. изгласао је народ с Чланом 10. с јасним одређењем да је у службеној употреби српски језик само с ћириличким писмом.

Нажалост, више пута допуњаван и усклађиван с Уставом из 2006. године, Закон о службеној употреби језика и писама остао је неусклађен с уставном одредбом. Државне службе, према томе урадиле су половично посао у враћању ћирилице. Лингвисти, нажалост, нису ништа урадили ни половично. У решењу питања писма задржали су у Правопису српскога језика однос према ћирилици као у време српскохрватског језика. Остала су дакле, уникатно у Европи и свету, оба писма за писање српског језика. Тако се Правопис показао као надређен Уставу, а не обратно како у свему мора бити, па и у вези с одредбом о језику и писму Срба.

Нешто ново и обећавајуће постоји у последњих неколико месеци, највише захваљујући раду министра културе и средстава информисања Владана Вукосављевића, Јавност је обавештена да се предузимају кораци за побољшање услова за развој културе, па у том оквиру и српског језика и ћирилице који су у темељу српске цивилизације, културе и општем идентитету српскога народа. Сачињен је, први пут Нацрт стратегије развоја културе Републике Србије од 2017. до 2027. у коме је написан одељак 3.6. Неговање српског језика и ћирилице (стр. 77-78).

Тај документ се може преузети на сајту Министарства културе. Свакако је за похвалу чињеница да је тај документ најпре представљен јавности преко средстава обавештавања, а онда је Министарство започело и јавну расправу о њему. За похвалу је, посебно, чињеница да је Министасртво културе позвало заинтересоване да на његову адресу упуте примедбе и предлоге. Прва је расправа одржана је у Новом Саду. Последња ће бити у Београду.

Спомиње се и припремљена иницијатива за измену Закона о службеној употреби језика и писама, но она се већ прилично дуго без одговора задржава у Влади Србије. По ономе што смо прочитали та је иницијатива веома добра јер себ у њој први пут после 11 година на прихватљив начин усаглашава целовитије Закон о службеној употреби језика и писама. Тренутни Закон је толико катастрофалан да је у њему неко раздвојио српски језик од ћириличког писма да би онда, занемарујући Члан 10. Устава Србије, у коме је довољно јасно одредио српски језик и ћириличко писмо у службеној употреби, а Закон је задржао и друго писмо за српски језик које нема у уставној одредби ни у помену. Али Закон је, као алтернативно писмо задржао латиничко писмо оног састава које је у Србију први пут стигло наредбом да замени забрањену српску азбуку у окупацији Србије 1914. године.

Министар је у припрему речених докумената укључио стручњаке из више области, а међу њима и лингвисте.

И ту сад има места за велику бојазан какав ће допринос дати лингвисти који ни после 11 година од усвајања Устава нису ни Правопис српскога језика усагласили с уставном одредбом. Устав у Члану 10. довољно јасно одређује да је у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо, дакле једно писмо за један језик, као што је у пракси целе Европе и света. Правопис српскога језика, међутим, задржава све до данас решење питања писма у двописму. Задржано је алтернативно писање српскога језика: ћириличким писмом и „латиничким писмом из времена српско-хрватске језичке зајднице“[1]. Употребљено је седам речи уместо две „хрватска латиница“.

Српски лингвисти из институција за српски језик немају ни једно једино детаљније истраживање о томе колико је ћирилице преостало данас у писаном српском језику. То су истражили појединци изван тих институција, чланови удружења за заштиту ћирилице и појединци о свом трошку из свог родољубља и свог личниг осећања дужности према свом роду и његовом језику и писму. Само Удружење „Ћирилица“ (основано у Новом Саду, 2001. године), уз новчано помоћ свог добровољног чланства, али раније и уз делимичну помоћ Министарства културе Србије и градских власти у Новог Сада, Београду и Нишу, објавило је двадесетак књига у којима је детаљно предочен положај српске ћирилице, дати су одговори на кључна питања о томе како је нестајала ћирилица, ко је радио на забрањивању ћирилице и наметању латинице, у 19. и 20. веку, посебно ко је и како спровео замењивање српске азбуке хрватском абецедом и које је размере допстигло то латиничење Срба, посебно успешно и трајно у време постојања Југославије и комунистичке власти у њој и у Србији.

Истражено је и како је замењивање ћирилице хрватском абецедом настављено и после разбијања Југославије, ко је томе кумовао и зашто и како то латиничење Срба траје и данас, и поред усвојеног довољно доброг регулисања питања ћириличког писма у Уставу Републике Србије, посебно Устава из 2006.

Удружење „Ћирилица“ од 2001. а касније и још нека новооснована удружења за заштиту ћирилице нису наилазила на очекивану пажњу српских језичких институција. У почетку су појединци учествовали у раду Удружења „Ћирилица“, неколико њих се и учланило у удружење на наш позив а познати лингвиста проф. др Драго Ћупић сам се пријавио за чланство и учествовао у раду „Ћирилице“ до краја свог живота. А мр Бранислав Брборић, за живота саветник у Министарству културе Србије, дао је највећи допринос у сарадњи с „Ћирилицом“.

Посебно тиме што је он сачинио у консултацији с „Ћирилицом“ формулацију Члана 10. Устава Србије из 2006. у коме је први пут после стотинак година двоазбучја у српскохрватском језику, одређено једно писмо за писање српског језика, како је то у пракси целе Европе и света. Он је једини од лингвиста у институцијама прихватио став „Ћирилице“ о враћању једноазбучја у српски језик и објавио га у тексту „За суштинско једноазбучје“, у Новој Зори за мај (5) 2005, стр. 164-170. Кад се часопис појавио, проф. Брборић више, нажалост, није био међу нама. Да је још мало поживео, сигурни смо да би његов утицај међу српским лингвистима донео неке промене у српској лингвистици у вези с начином решења питања писма у српском језику.

Због искуства у сарадњи са српским лингвистима у нашем покушајима да их убедимо да се, као стручњаци укључе више и делотворније у одбрану ћирилице и доношење јединог начина за сигурно (о)чување српског писма у српском језику (једноазбучје) „Ћирилицу“ је обесхрабрило у нади да ће српски лингвисти урадити, најзад, оно што смо им ми предлагали и оно на шта им је и како, док је био жив, својим примером у објављеном споменутом раду указао Бранислав Брборић.

Треба ли сменити народ због ћирилице?

И данас, уместо, да понуде једино спасоносно и свуда примењено изван Србије решење за враћање потпуне суверености једном писму у српском језику, окупљени лингвисти и политичари на једном не тако давном скупу у Требињу, у Републици Српској, по извештају објављеном 4. 3. 2017. на сајту Искра, пронашли су главног кривца за нестајање српске ћирилице у оваквом свом усаглашеном закључку:

„Учесници су се сагласили да кривицу због запостављања ћирилице заједничи сносе народ, научници и политичари.“

Да су такав закључак донели само они који по основној струци нису лингвисти, па да човек некако и опрости. Али, да лингвисти по оваквом редоследу поређају кривце за прогон ћирилице из српског језика, да оптуже за то као примарне кривце народ, а као секундарне кривце научнике па тек, као трећеразредне кривце, политичаре, на то ми обични и просечни стручњаци за језик, али и сваки човек који логички размишља, може само да се зачуди и прексрсти.

Зар је разумно да неко не схвата да народ никада ни за шта, као целина, не може бити крив, а да може бити крив за све, па и за помор српске ћирилице само плаћени део појединаца међу онима којима су језик и писмо у делокругу струке, који се тиме баве за издвојен новац из народа, па чак не сви ни они, него превасходно они који у управљачким столицама воде Српску академију наука и умњетности, посебно они у Одељењу за књижевност и језик, они у управљачким столицама у Матици српској која по традицији припрема и објављује Правопис српскога језика, затим посебно они у управљачким столицама у САНУ-овом Институту за српски језик, посебно у Одбору за стандардизацију српског језика који је одобрио Правопис српскога језика који је оставио решење питања писма српског језика исто као у време постојања српскохрватског језика, затим они на катедрама за српски језик на факултетима.

Да ли је могуће да лингвисти не знају и неће да признају како су од тадашњих политичара у време Новосадског договора примили налог у време расправа о договору да се „равноправност писама“ спроводи за Србе и међу Србима не као равноправност Срба да свој језик наставе да пишу својим писмом, него да почну да спроводе алтернативност писама и да се само за Србе сматра да је „равноправност писама“ међу писмима, па да је „равноправно“ и када замениш српско писмо хрватским, али не и обратно.

О томе смо нас двојица стручњака у сарадњи детаљно писали у објављеном раду који је показао да је постојао налог власти да се српска ћирилица постепено замени хрватском латиницом“. Било је идеје да се нагло одмах Србима одузме ћирилица и да се одмах уведе латиница, али се од тога одустало само зато што је у народу још била свежа чињеница и знање да је у НДХ један од првих закона био онај са строгом забрана српске ћирилице с високим казнама, а да се то у стварности често плаћало и животом.. Само зато је прошла комунистичка мудрост да та замена буде изведена не укидањем Србима ћирилице него преко редовног и нескривеног фаворизовања латинице.



Како је могуће да су српски лингвисти у управљачким столицама у институцијама заборавили да има записано шта су све измишљали да би у служби идеје и политике у Југославији спровели налог о замењивању ћирилице латиницом политичким притисцима којима се опирање није опраштало. Зар су српски лингвисти заборавили да су имали у свим књигама из тога доба па све доскора своје изуме за наметнуто Србима друго писмо. Ти уникатни изуми су „равноправност писама“, „богатство двоазбучја“, „примарно“ и „секундардно писмо“, па „матично писмо“ и најновији изум из ових дана „помоћно писмо“. Све је то у служби задржавања оба писма за један, само за језик Срба да би се имало чиме и даље замењивати српска азбука у овом сиротињском данашњем остатку од десетак процената српске азбуке у Србији.

После оваквог предоченог малопре закључка на скупу лингвиста 4. марта 2017. у Требињу да су кривци за то што је српски народ од тих лингвиста учен за надокнаду из џепова народа да Срби имају два писма, да је и латиница „српско писмо“ иако га нико никада није састављао наменски за све Србе, што су му предочавани изуми за писмо који не постоје нигде у свету, тај народ треба да буде кривац, и то на првом месту, што се свестан свога писма српски народ у својој отаџбини Србији и данас бори да (са)чува своје писмо као кључан део своје самобитности.

Истина, тешко је и то било очекивати да лингвисти себе прогласе макар и као другоразредне кривце. До тог скупа у Требињу лингвисти никада ни у једној институцији за српски језик ни изван ње нису ни споменули да су лингвисти кривци за помор ћирилице макар и као други по реду. Спомињали смо ми то у Удружењу „Ћирилица“ јер смо и с титулама обичних професора српског језика схватили да није народ тај који нормира српски језик, није народ тај који је увео друго писмо у писању језика Срба, није народ тај који је плаћен за лингвистички (научни и стручни) посао, него су то лингвисти које народ плаћа да свој плаћени посао у неговању језика и избору и (о)чувању писма раде на начин и по правилима праксе и струке како се то ради у свим другуим земљама, у свим другим народима и у сваком другом језику сваког народа.

За неке антићириличаре Срби који траже више ћирилице су „фашисти“

Ми у „Ћирилици“ опраштамо српским лингвистима што су у време Југославије и под влашћу комуниста могли и морали да раде како им је „газда“ налагао. Такав је ригидан систем био и он је такав владао и у науци. И ми у то време нисмо могли основати удружење за заштиту српске ћирилице, јер би то био „шовинистички“, „националистички“, „непријатељски“ и „фашистички акт“. Остаци комунистичке идеологије и данас нам дају такве епитете, али немају толику снагу да нам о судбини одлучују. Дакле, и разумемо и опраштамо стручњацима за српски језик што су у време поменуте идеологије морали да спроводе политички налог о замењивању ћирилице, али не схватамо зашто српски лингвисти настављају да раде на исти или сличан начин у лингвистици када је била сербокроатистичка идеологија“ и данас кад ипак има макар обриса демократије у којој човек може да каже истину о начинима и узроцима прогона ћирилице и начину њеног враћања у живот, поготово што је данашње Министарство културе с министром Владаном Вукосављевићем, показало слуха за мишљења заснована на научној подлози и у складу с праксом у Европи и свету у вези с неговањем и (о)чувањем свога језика и писма.

Министарство културе из речених разлога у својој нормалној националној борби да се врате српске националне окрњене или увелико изгубљене вредности, посебно српског језика и, нарочито писма ћирилице, треба да се чува лингвиста као Данајаца и кад дарове носе, јер српски лингвисти у институцијама већ од 1918, доносе одлуке о српском језику и писму ћирилици која је због лоших мера изгубљена 90 одсто после 1954. И данас је ћирилица осигурана у примени само у Српској православној цркви, државним институцијама и администрацији. То је изузетно важно, али то није сасвим довољно да се сачува писмо у народу. А народу се не сме приписивати кривица која не постоји. Јер, народ је у просеку такав како га уче они које он сам за то плаћа.

Министарство културе и његов министар који данас показује да је разумео проблем са српским писмом, да је схватио чињеницу да једино српски народ и данас има проблем са својим писмом, који је разумео да у томе има неког погрешног рада и лоших решења кад писмо нестаје и треба се за њега борити. Зато би ваљало да министар културе у вези с мерама које лингвисти предлажу за (о)чуавње српског језика и, нарочито, угрожене ћирилице пажљиво и логички процењује када они измишљају ових дана појам „помоћно писмо“ јер је то само знак да се они не одричу двоазбучја које нигде у Европи не постоји као решење питања писма у било ком другом језику. „Помоћно писмо“ не постоји ни у једном светском језику. Латиничко писмо се свуда у свету користи у математици, физици, хемији и у још у понечему, али помоћно писмо није потребно ниједном језику и зато га нема нигде више у било ком језику у улози постојања два писма.

Треба да пред лингвисте истури логичко закључивање да нам писмо може нестајати само ако је уведено друго писмо ради замене свога писма и ако власт фаворизује писмо којему је уведена конкуренција, с циљем да та конкуреција победи. Ако на своје писмо не гледамо као на националну српску вредност него као на обичне графичке знаке, онда ћирилица не може имати сигурну будућност. Језик и писмо су и родољубиве категорије јер служе целом народу. Они нас чине овим што јесмо. И они су у срцима и свести свакога народа. Пред лингвисте који за водећег кривца за досадашњи помор ћирилице прогласише народ, ваља иступити са здравом логиком да се ни писмо једног народа не може (о)чувати ако једино Срби добију друго писмо за замењивање свога писма. Ниједан други народ у свету не чува свој ни језик ни писмо уводећи још један „равноправан“ туђи језик и још једно „равноправно писмо“.

Народ ствара један језик у говорним различитостима, лингвисти су по задатку творци нормативног језика да би се лакше обједињавао народ, Народ самоиницијативно не изабира ниједно писмо него му га одреде и саставе школовани и учени појединци. Српски народ је примио ћирилицу као православан словенски народ. И нико у Европи и свету није правио писмо на писмо или примао за писање свог језика и туђе писмо. Наметање туђег латиничкиг писма било је вишевековни процес код Срба. И историјски се показало да је латиничко писмо Србима наметано у историји из два коначна разлога: да би се олакшало њихово преверавање и њихово асимиловање. Историјска је чињеница да су делови српског народа асимиловани и нестали као Срби процесом латиничења и католичења.

Министар треба да утиче на лингвисте да у решењу питања писма више не измишљају „топлу воду“. Да су два писма икаква корист у једном језику и народу у његовом језику, бар би се у још једном случају применио наш начин решења свога писма.

Обавеза је државна и национална да се не ради оно и онако што не ради нико други на свету. Обавеза је примена Устава у свему, па и у језику и писму. Решење питања писма свуда у Европи и свету јесте једно писмо за један језик. Два писма за један језик не само што су непотребна него је једина њихова последица губљење претходног писма. Јер нико нема користи од сталног скакутања у свом језику с писма на писмо. А то је и економски штетно. А учење других језика и писама није забрањено ни штетно као што није ни у другим народима. Али нигде другде се, као код Срба, не замењује своје писмо другим уведеним, у нашем случају туђим писмом.

Шта тек рећи о бесмислицама да ми Срби морамо да кажемо да је „и латиница српско писмо“ да бисмо сачували дубровачку књижевност. А просечан лингвиста зна да се писмом не одређује припадност неке књижевности, него језиком. Да дубровачка књижевност није написана српским језиком, не бисмо је могли одбранити само писмом. Уосталом нису у свету толико наивни па да не знају историсјке чињенице да је Србима наметана латиница вековима. И да се не може на основу само писма, без језика, одређивати власништво. Мада нама остаје да доказујемо у свету да није све што су Срби објавили на хрватској латиници „хрватска баштина“, како се данас по писму књижи у неким светским институцијама оно што Срби објављују данас на хрватском писму. Требаће да доказујемо да је Хрватско оно што су објавили Хрвати, али не и оно што објављују Срби без обзира чак на ком је и језику, а камоли писму.

Само се за уистину и пред Богом и пред светом вреди борити. А истина је да је Србима латиничко писмо увек наметано насилно и политички смишљено. А нажалост, чак су и многи Срби били политички уплетени у латиничење Срба. Многи од тих који су то радили данас настоје да „оперу“ себе тиме што износе лако доказиву лаж да је „и латиница српско писмо“. Латиница је Србима наметана у окупацијама, затим у политичким притисцима и ширењем заблуда.

И још ово најзад. Треба се чувати лингвиста којима није јасно да ли је службено писмо обавезно и у јавности. Тамо где циљно није измишљено „богатство двоазбучја“ нико не би ни помислио да се упита да ли је и јавна употреба службена. Службени језик и писмо свуда у јавности значи само једно: званично, обавезно, неискључиво. То се односи на све и свакога у држави, ма био он приватник или је то државно власништво. За све се сачињава само један Устав и његове одредбе важе за све без изузетка. И казне за непоштовање Устава морају да буду за све без изузетака. Писмо служи језику а заједно језик и писмо служе народу.

И национални језик и писмо, зарад споразумевања, служе свима и обавеза су свих. Кад би сваки појединац имао свој језик и сам бирао себи писмо, споразумевања не би било. Без језика и писма не постоји ниједан народ. Наравно, већина народа има свој језик и писмо, а неки народи имају усвојен за своје потребе споразумевања језик и писмо од некога другога. Обично се у том случају усваја језик колонизатора. Српски народ, срећом, има богат језик и савршено писмо, па му не треба туђе. Туђе језике и писма је добро и често нужно учити, али се свој језик и писмо не смеју замењивати туђим за споразумевање у свом народу.

Извор: http://www.vidovdan.org/2017/09/16/drago...-cirilice/
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
27-11-2017, 01:39 PM (Последња измена: 27-11-2017 01:56 PM од Прст_у_ока_латиници.)
Порука: #3
RE: Писмо - Слово
Бранислава Божиновић

https://www.youtube.com/watch?v=TGJzP_ESYjI

Бранислава Божиновић је једна грандиозна и величанствена жена, прави Србски Посвећеник, која је проучавајући санскритски језик дошла до сазнања, да је наш србски језик најсроднији санскритском (санскрит или санскрт), а та сродност се огледа у великом броју речи, како на лексичком, тако и на граматичком нивоу, што све задире до најранијег Ведског нивоа, на нивоу РГ-Веда, а то је период од пре 4000 година!
Пошавши трагом ове емисије по интернету, коју сам добио од једне жене која је познавала Браниславу, наишо сам на сајт: "Пешић и синови" ( http://www.pesicisinovi.co.rs/ ) на коме се од заборава могу наћи више података о величанственој Бранислави ( Одлазак Последњег Српског Санскртолога: http://bit.ly/L0en1J ) и њеном грандиозном раду на пољу сроднсости српско-санскритског језика, што је она преточила у тротомни речник у издању издавачке куће "Пешић и синови". Ко жели да купи ове речнике може их наручити на следећим страницама сајта "Пешић и синови":
Бранислава Божиновић: Речник српско-санскртских речи 1 (сена: 900 динара - клубска цена: 700 динара)
http://bit.ly/L0bRIR
Бранислава Божиновић: Речник српско-санскртских речи (цена: 1200 динара - клубска цена: 900 динара)
http://bit.ly/LQ8Yc7
Бранислава Божиновић: Речник српско-санскртских речи 3 (цена: 1200 динара - клубска цена: 900 динара)
http://bit.ly/KOZoG1
Овај невероватно драгоцен и свеобухватан подухват израде и сачињавања тротомног српско-санскритског речника обично годинама раде тимови људи од по 50 до 100 стручњака, али као што рече сама Бранислава, да уради овако нешто сам самцит може само србин, пун ентузијазма и љубави за оно што ради, не штедећи ни себе ни време, па макар његово дело и не угледало светлост дана. Нажалост, код нас постоје тимови људи, на државном нивоу, који годинама константно раде да избришу сваки истинити идентитетни историјски траг о Србима, па и о њиховом језику. На срећу, и захвалност издавачкој кући "Пешић и синови", иако је умрла 2004. Бранислава Божиновић је по свом величанственом делу, у срцу србског народа присутна, бесмртна и вечна! Њено дело биће везивно ткиво садашњим и будућим истраживачима на путу повратка србског народа самоме себи, својим правим истинским коренима и идентитету! ЈЕЗИК је КЉУЧ тог пута, ЈЕЗИК је БИЋЕ народа!

Речник Санскрита и Српског
https://www.youtube.com/watch?v=9__uVpsOgaA
Марко Пејковић

https://www.youtube.com/watch?v=QGV3rzNXBCA
Проф Радмило Стојановић
На Жалост нем глас, надам да ова пракса неће настати, поготово ако је у вези неког знање


Одгонетање Србског језика
https://www.youtube.com/watch?v=cPRT2oY6Wt0
https://www.youtube.com/watch?v=AZIhDmue8ck
https://www.youtube.com/watch?v=sYcFRGkGPpQ
https://www.youtube.com/watch?v=MGWKug--7fM
Славиша К. Миљковић

Српско-Српски Речник
Етрурци
https://www.youtube.com/watch?v=r1y67qwJLaM
Радован Дамјановић
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
27-02-2018, 02:54 AM
Порука: #4
RE: Писмо - Слово
О КУПОЛИ ХРАМА, РУСКОМ УТИЦАЈУ и црквенословенском језику
Никола Танасић 21:20 26.02.2018.

Претходних дана имали смо прилике да прочитамо и чујемо неке веома скандалозне и варварске изјаве - што од припадника „другосрбијанске“, што од припадника номинално „српско-патриотске“ јавности – на тему употребе црквенословенског језика у осликавању Храма Светог Саве. Без сумње, један део јавности се са презиром односио према овоме јер је у црквенословенској традицији препознао „руска слова“ и „руски утицај“ који са толико жара покушавају да сузбију, поготово у жару нове антируске хистерије у САД и на Западу.

Али неки од аргумената који су се ту могли чути – „антинародном ставу Цркве“, о „страном језику“ и „форсирању мртвог језика“, превазилазе оквире дневнополитичке борбе и залазе дубоко у културну патологију српског народа Овде ће се у тезама, веома начелно и таксативно, изнети одговори на неке од тих, без претеривања, варварских и антицивилизацијских ставова које смо ових дана на ту тему могли да чујемо.

1) Пре свега, језик није „средство комуникације“, како на томе вулгарно инсистирају савремени номиналисти, поводећи се за западним узорима. Језик је душа једног народа, срж његовог идентитета, и оперативни систем његове духовности. Народ без историје језика је народ без историје, а народ који није у стању да чита натписе на својим споменицима нема право на те споменике. Да је „лакоћа комуникације“ једина функција језика, требало би сви да говоримо искључиво енглески (или кинески, или хинди, или есперанто), и да укинемо своје језичке традиције као непотребан комуниколошки „камен око врата“.

2) Даље, црквенословенски језик није „мртав језик“, већ „богослужбени језик“. Постоји разлика. Старогрчки и старословенски језик (или сахидски коптски) су мртви језици, они се нигде не користе, осим за академско истраживање. Класични (Καθαρεύουσα) грчки и црквенословенски (или бохајрски коптски) су богослужбени језици. То значи да их народ не користи у свакодневном животу, али их користи да би очувао континуитет богослужења са својим прецима, са којима ће, у складу са православном традицијом, заједно Богу на Истину.

3) Црквенословенски језик је жива традиција српског народа која се користи непрекинуто скоро дупло дуже од књижевног српског језика. Наш народ га је усвојио након великих сеоба, и његова употреба траје до дана данашњег. Практично сви српски храмови подигнути између XVII и XX века ( велики број оних подигнутих касније) исписани су овим језиком, укључујући и велики број храмова на територији Београда. И свако залагање за укидање, занемаривање и заборав овакве једне живе традиције једног народа није ништа друго него варварство.

4) Црквенословенски језик је проветитељска спона између књижевног („Вуковог“) српског језика и славјаносербског („Доситејевог“) језика, на којем је наш народ писао и мислио двеста година, и српскословенског језика (тј. старословенског језика српске редакције, језика Светог Саве), на којем је писао и мислио преко шесто година. Тај језик представља врата за разумевање хиљаду година историје српског народа за свакога ко је вољан и радознао да та врата одшкрине, и привири кроз њих. Хиљаду година реалне историје, хиљаду година списа, споменика и уметничких дела – од Мирослављевог јеванђеља, преко Душановог законика и „Слова о љубави“ деспота Лазаревића, до Цетињског октоиха Ивана Црнојевића.

5) Црквенословенски језик није никакав „страни језик“ – то је стари књижевни стандард који је веома близак српском језику, и који је изузетно лако научити. Овај језик је у великој мери уткан у семантику и синтаксу савременог српског језика, који јесте преузет из народне традиције, али који је своју стручну (теолошку, правну, научну итд.) терминологију по правилу позајмљивао из црквенословенског и српскословенског. Да би се ова невероватна ризница духовности и значења откључала, потребна је само добра воља, и интересовање. И (врло) мало слободног времена.



6) Познавање црквенословенског језика омогућује просвећеном и образованом Србину да са лакоћом разуме и чита не само старе српске списе, већ и натписе на нашим споменицима. Срби који нису у стању да прочитају и разумеју шта пише по фрескама у Грачаници, Дечанима и Пећкој Патријаршији, односно који те натписе сматрају за „страни језик“, нису бољи од Албанаца – они претендују на баштину коју не разумеју, традицију коју не настављају, која за њих представља вулгарно средство националистичког надгорњавања са суседима („виљушка Стефана Немање“). Главни аргумент који Србин може да каже Албанцу који каже да су манастири на Космету „албанска баштина“, јесте „прочитај ми, де, нешто што овде пише“. Зато су Арбанаси толико приљежно брисали натписе по храмовима које су скрнавили. Неко би сада да их тако брише из Храма Св. Саве.

7) Ако Срби као култура изгубе способност да читају и разумеју своје старе списе, постаће тиква без корена и нација од јуче, попут Македонаца, Црногораца, или, у крајњој инстанци, Хрвата. Сви се они заклињу у своју хиљадугодишњу културу и традицију, а нико од њих нема друге традиције осим свог „савременог живог језика“ (Хрвати од XIX века, Македонци од XX века, Монтенегрини, дословно, од прекјуче). Сва језичка традиција коју имају пре тога је српска (на страну кајкавска наречја, која представљају традицију коју су Хрвати напустили). И сада неко тражи да се Срби те традиције одрекну, јер га мрзи да учи „мртве језике“ и јер му је тешко да чита „руска слова“?! (Узгред буди речено, за разлику од славјаносербског, црквенословенски се не заснива на „руској грађанској ћирилици“ коју је увео Петар Велики.) Ако се Срби одрекну црквенословенског и српскословенског, званично ће моћи да на ту традицију полажу онолико права, колико и Хрвати. Сада имају пуно право да ту традицију сматрају својом.

8) Црквенословенски језик је богослужбени језик у Србији (РС, Црној Гори итд.), али и у Бугарској, Украјини, Белорусији, Русији, Пољској, а затим у Молдавији, па чак и далеком Јапану. То је lingua franca православља, и културна веза која нераскидиво повезује ове културе. Руски, бугарски или јапански православац могу да уђу у православни храм у Србији, и да разумеју и прате литургију. Србин може да је разуме и прати у Москви, Кијеву или Софији. То је културно благо кога би се само идиот одрекао – било у старогрчком, или у савременом смислу те речи. Да не помињемо да црквенословенски језик истовремено служи као мост између савременог српског, и других словенских језика – руског, бугарског, украјинског итд., и на тај начин додатно шири језичке хоризонте српског народа.

9) Црквенословенски језик не представља обавезу ни за кога. Сви богослужбени списи су преведени на књижевни српски за оне које традиција не занима, и који просто хоће „да се моле Богу језиком који разумеју“. Нема ничег ружног, нити срамотног у томе. Али захтевати да се једна традиција укине зато што је некоме тешко да потроши дословно пар десетина сати слободног времена да прошири своје хоризонте, и продуби своје разумевање сопствене културе, то је тежак облик културне декаденције. Та декаденција је наше затечено стање, и ова врста културног нихилизма се манифестује у односу према великом броју других националних традиција (ћирилица, гусле, српски романтизам и сл.), али и политичких (слобода, државотворност, суверенитет и сл.).

10) Незнање грчког и латинског језика традиционално се протеклих 2500 година сматрало знаком варварства. У словенској православној традицији слободно се тим језицима може придодати незнање црквенословенског језика, и немар према старословенској традицији. Сви који позивају на то да се српски средњевековни и модерни списи преведу на књижевни српски, а затим забораве, односно похране у музеј као да су египатски хијероглифи или Толкинове вилењачке руне, залаже се за искорењивање српског народа у културном смислу. Јер тај „нечитљиви страни језик“ се са једнаком лакоћом може превести на албански, бугарски или македонски језик, а након тога легитимно прогласити за било чију баштину.

Само онај ко ту баштину истински разуме, које се надовезује на ту традицију, ко та слова може да чита, и ко учи своја нова покољења да их чита, само тај је истински наследник те баштине. А нема већег варварства од перцептивне свести и живота у вечној садашњости. Савремени варвари управо и инсистирају на превођењу књижевног српског језика на латиницу, како би нам тако отели још двеста година књижевне традиције, и заиста нас претворили у „нацију од јуче“, још једног искомплексираног балканског скоројевића. Отпор таквом варварству је стога просветитељски задатак. И нема већег доприноса њему од предивне нове куполе Храма Светог Саве.

На мајсторски живописаном мозаику Спаситеља у Храму Светог Саве, којим је академик Николај Мухин истински задужио српски народ, нема ничег вреднијег од чињенице да натписи на њему, баш као и минуциозно репродуковани византијски стил, сведоче о хиљадугодишњој традицији културе и православља код Срба. Свако ко уђе у Храм моћи ће непосредно да види уметнички и културни континуитет између тог храма и Богородице Љевишке, Грачанице, или Студенице. Нема већег културног блага! И нема снажнијег аргумента када покушавамо неком странцу да покажемо и докажемо да окупирани Космет представља културно благо српског народа.

Истовремено, свако позивање на то да се као телад забленемо у затечено стање српског језика, и са немаром односимо према очуваној писаној традицији (што отвара простор за шарлатанство и псеудоисторијске фантазије које цветају код свих народа на Балкану) јесте позив да се српски народ деградира до „народа од јуче“, што он није био, и не треба да буде. Али не значи да не може да постане. Срби у Црној Гори, Македонији и БиХ о томе нам убедљиво сведоче.

А народ који сваких сто година претвара своју књижевну баштину у страни језик је народ који, на крају, остаје без икакве баштине. И народ спреман да прогута глобалну сурогат-културу као нешто аутентично и вредно. Такве народе глобална корпоративна олигархија највише воли. А Срби не би никада требало да буду један од њих. Ако ни због чег другог, а оно бар из пијетета према својим прецима, и споменицима које су оставили иза себе, који дан-данас представљају оно највредније што као народ имамо.


Извор: nspm.rs
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
26-06-2018, 12:15 PM (Последња измена: 26-06-2018 12:35 PM од Прст_у_ока_латиници.)
Порука: #5
RE: Писмо - Слово
Ербис – Сибре – или обрнуте српско-хебрејске везе
Анђелија Станчић Спајић је у својим анализама указивала на везе између речи српског и хебрејског језика. Она је посебну пажњу у старим хебрејским списима посвећивала „тамним“ речима, односно речима којима се зна значење, али им се порекло не зна.

Библија, Свето писмо

Анђелија Станчић (Шид, 1865 – Београд 1955) је српска књижевница, учитељица, учесница Првог светског рата, добитница је Крста милосрђа и Ордена Светог Саве, који је одбила да прими. Завршила је Вишу девојачку школу и учитељску школу у Сомбору, а потом је била учитељица у Пожаревцу и Шапцу. У избеглиштву, које је провела у Водену, учествовала је у оснивању „Заштите сироте деце“.

По избијању Првог светског рата добровољно је отишла на фронт, где је помагала рањеним војницима. По окончању великог рата, краљ Петар Први Карађорђевић ју је одликовао Крстом милосрђа. Била је поносна на њега, али је зато Орден Светог Саве, којим су награђене најуспешније учитељице, уз поштовање одбила 1923. године.

Анђелија Станчић-Спајић
Анђелија Станчић – Спајић као медицинска сестра у Великом рату; фото: Радован Сремац
Научни рад

Анђелија Станчић писала је песме, приповетке, песме и приче за децу и бавила се превођењем са француског, немачког и чешког језика. Била је сарадница и у неколико листова: у сомборском „Голубу“, у „Босанској вили“, „Школици“ и „Зорици“, где су објављивани су њени преводи, приповетке и песме.

Већ 1912. године написала је „Распоред рада у првом разреду основне школе“, да би 1929. објавила вредно дело „Најстарији језик Библије: или један од најстаријих културних народа“. Оставила је вредна дела о народном лечењу, као и књиге „Највећи светитељи српски и словенски“ (1934) и „Путник: грчко-српски“ (1936)

Најстарији језик Библије – или један од најстаријих културних народа

Најстарији језик Библије је веома занимљиво штиво у којем су приказане мапе Синајске горе из 7. и 8. века и на којима се виде места, као што су Банат, Бела Црква, Српска (гора) и слично. Карте су, наравно старогрчке али су топоними српски. Необичност те карте је била у томе што су се у близини Мојсијеве горе налазиле и планине са именима Српска гора, Гора, Банат, затим реке са именима Мир, Вир-ас итд.

На почетку књиге написала је:: “ …И ова књига, не велика обимом, дићи ће из заборава на светлост угашену, непознату тековину једног од најстаријих културних народа. После десет и више година проучавања и прикупљања материјала а после великог труда и трчања да се наше позване установе заинтересују за ову новину и издаду на јавност ову и ако не велику ипак важну књигу, која је могла бити већа, али је била удешена за три јавна предавања и морала је бити збијенија, после свих затворених врата, сама дајем у у штампу ово дело.“

Анђелија Станчић-Спајић, 1901.
Анђелија Станчић-Спајић, 1901.; фото: Википедија (Радован Сремац)
Анђелија је истраживала порекло српског народа, наводећи доказе да се у Библији налазе елементи српског језика, као што се у опису вере, живота и обичаја библијских личности, често налазе елементи вере и начина живота Срба.

„Тамне“ речи ауторка тумачи архаичним речима српскога језика, доводећи тако у везу Хебреје, Словене и Пеласте (становнике јужне Србије и Македоније) посредством Филистејаца. Наиме, Фалистејци, који су се једним делом асимиловали у Хебрејски корпус, у сродној су вези са некадашњим становницима Македоније – Пеластима. О континуитету између Пеласта и Словена на Балкану говорили су многи неучници, међу којима и Милан Будимир, Нико Жупанић и Радивоје Пешић.

Интересантно је да и само име „Ебрис“ (עבריס), којим су стари Хебреји себе називали, Анђелија палиндромним путем доводи у везу са именом „Сирбе“, позивајући се на старозаветне списе у којима се поједина имена неретко пишу у супротном смеру.

Књигу је завршила следећим речима: „И ми поносно дижемо тешку завесу прадавне прошлости и гледамо у духу величанствену слику свог просвећеног народа и с правом кажемо: да је српски језик најстарији језик Библије и да је српски народ један од најстаријих културних народа.“

Далибор Дрекић

http://www.rasen.rs/2018/06/erbis-sibre-...jske-veze/

Горан Шарић: Језик пчела и језик Илира
26. јуна 2018.

1927. године, аустријски професор зоологије Kарл вон Фрисцх објавио је књигу “Аус дем Лебен дер Биенен” ( Из живота печела) у којој је доказао да језик није својствен само за људе јер и пчеле имају комплексан систем комуникације. Требало је проћи 46 година да знанствена заједница прихвати то откриће, те је Фрицх коначно 1973. награђен Нобеловом наградом.

Пчелињи језик је језик плеса. Kроз плес пчела преко апстракних симбола познатих другим пчелама показује гђе се налази храна у односу на кошницу и сунце и на којој удаљености. Пчеле увијек плешу у правцу сунца, праве осмице, а покретима репом означују удаљеност хране од кошнице. Написане су стотине радова и књига о језику пчела.

Чудно је да толико знамо о језику пчела, а о језику Илира свезнајућа бечко-берлинска историографија не зна ништа, или неће да зна. Тако највећи енглески стручњак за Илире, Јохн Wилкес каже да су Илири говорили језиком од којег ни један траг није преживио.

Ако је ико требао запамтити језик Илира онда су то Цинцари. Они су на Балкану више од 2 000 година. Потомци су аутохтоног становништва (Илира, Трачана, Дарданаца) и римских легионара, припадника 5. римске легије. Име им долази од латинске ријечи “qуинqуе” која значи пет. Очекивало би се да је њихов језик мјешавина латинског и језика античких становника Балкана. Језик Цинцара је мјешавина латинског и српског. Да су Илири, Трачани и Дарданци говорили неки други језик, онда језик Цинцара не би био спој латинског и српског, него латинског и тог фантомског језика. Да су Илири говорили албански, онда би цинцарски био мјешавина латинског и албанског.

Зашто се у албанском не осјећа утјецај старог латинског језика из времена Римског царства? Него само талијанског и румуњског, а знамо да су им Талијани и Румуњи стварали језик у 19. и 20. стољећу. Зашто се у латинском не осјећа утјецај албанског? Ако су Албанци Илири, онда су вјековима живјели поред Римљана што би се морало осјетити и у међусобној размјени ријечи латинског и албанског, а та размјена не постоји. Са друге стране, имамо стотине латинских ријечи у српском, али и стотине српских ријечи у латинском.

Kад заступнике бечко-берлинске секте питамо зашто баштинимо толико пуно обичаја, традиција и вјеровања аутохтоног становништа Балкана прије 7. стољећа, они нам кажу да смо то преузели од њих кад смо се доселили. Ако смо преузели култове, начин израде украса, начин печења хљеба, погребне обичаје, ођећу, капе, опанке… зашто нисмо преузели ни једну једину ријеч?

Да су Илири говорили албански, у данашњем српском би морало бити бар 20-30 посто албанских ријечи. Да су Илири говорили било који језик који није српски, те ријечи би морале постојати у нашем језику, бар дио њих. Није могуће да смо од Илира преузели све осим ријечи.

Kако то да бар на неком усамљеном јадранском отоку (острву) као што је Сусак гђе није било додира са вањским свијетом није остао неки “илирски” језик? Или бар његови трагови? Kако то да ни једна изолирана планинска популација, ни једни сточари, ни једни номади, у Црној гори, Далмацији, Херцеговини… нису задржали тај језик или бар неке његове ријечи? Хрватско Загорје је мјесто гђе можда и више од 2 000 година није било озбиљнијих ратних сукоба. Регија коју су заобилазиле војске и ратови. Kако то да бар тамо, у осамљени селима Бедње нема ни једне једине ријечи тог “илирског” или албанског језика?

Од Вардара до Триглава нигђе, ни у једном селу не постоји нека популација која је задржала бар једну ријеч тог „илирског“ или албанског језика. Да ли је могуће да су Славени у 7. вијеку ишли од села до села и затирали баш све говорнике тог фантомског илирског језика? Мађари су хиљаду година владали Хрватском, па никад нису наметнули мађарски, чак ни у Међимурју које је на самој граници са Мађарском, а Славени су наводно наметнули свој језик на цијелом Балкану без да су неким ђеловима Балкана икад владали. Турци нису 500 година успјели наметнути турски у Македонији, Млечани 1000 година романски у Дубровнику, а Славени наводно свој језик намећу као заразу, чак и у мјестима гђе никад нису ни били власт.

Стољећима су Ватикан, Беч и Цариград српско-хрватски у својим документима називали илирским. Сви наши древни писци су наш језик називали илирским. Постоје десетине ријечника још од средњег вијека који српско-хрватски називају илирским. Никад нико албански ни неки други језик није звао илирским. Једино логично ријешење је да су становници Балкана исти језик причали и прије 7. вијека и послије њега. И у антици и у средњем вијеку и до данас.

Иако стручњаци тврде да од илирског није остало ништа, нашао сам неколико ријечи. Свети Јероним који је био Илир из данашње Босне и Херцеговине преводи име „Тихиус“ на језику Илира као тих. И данас постоји име Тихомир, не код Албанаца, него код нас. Брат Стефана Немање звао се Тихомир. За пиће од зоби које су Илири пили св. Јероним пише да се звало „зобаја“. Антички писци попут Псеудо-Аристотела наводе да су Илири правили одличну медовину. Римски повјесничар Присцус који је рођен и живио у Панонији каже да су аутохтони становници Балкана ту медовину на свом језику називали „медос“. На којем се језику мед каже мед? Ни на албанском, ни на латинском ни на енглеском. Једино на нашем.

Према легенди пчела и мед су дар који је Бог дао Адаму и Еви кад их је истјерао из Рајског врта. У славенској митологији пчела је митски предак Славена и помоћник Белобога. Од пчелињег меда прави се медовача коју су пили наши древни преци – Илири, Трачани, Дарданци, касније Немањићи и Kраљевић Марко, а до данас се пије од Истре до Шумадије. Не знам како се мед каже на језику пчела, али се на језику Илира звао – мед.

Горан Шарић, фб
http://vidovdan.org/info/goran-saric-jez...zik-ilira/
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
24-07-2018, 10:16 PM
Порука: #6
RE: Писмо - Слово
https://www.vidovdan.org/istorija/austri...og-jezika/
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
30-08-2018, 02:18 PM
Порука: #7
RE: Писмо - Слово
Од овог дана ово није више тзв чирилица него је Винчанско Писмо.......тачка!
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
03-09-2018, 03:58 PM
Порука: #8
RE: Писмо - Слово
Хрватски пројектанти “аутентичног црногорског језика”
3. септембра 2018.

У Црној Гори је, прије десетак година, покренут један врло необичан језички експеримент скарадног карактера.

Посматрајући све што се издешавало, увјерено се може рећи да је, тада пласирани, “црногорски језик”- један оргинални хрватски пројекат, који је реализован уз теренску асистенцију напаљених домаћих омладинаца, школованих у Хрватској.

Јер, фактички носиоци тога иностраног пројекта су била два Хрвата, једна залутала Украјинка, а све уз услужно подскакивање млађаног Бошњака из Подгорице- који се “томе послу” научио у лабиринтима Осијека.

Што се тиче Црногораца и Црногорки, који су у томе пројекту учествовали као статисти, они су послужили како би се “појачала лоша етничка крвна слика” нецрногорских носилаца пројекта. Или, тачније, да би се маскирао изненада изникли, на тлу Црне Горе, туђински језикословни башибозук.

Да се радило о хрватском пројекту, то ни они сами не крију. Рецимо, млађани језички комесар Аднан Чиргић је у изјави за медије, 2010. године, рекао следеће: “На изради граматике (“црногорског језика”, оп. а.) били су ангажовани хрватски експерти, јер за тај посао у Црној Гори није било превеликог интересовања.” (1)

Овако објашњење захтијева једну важну допуну, јер- лингвисти из Црне Горе оправдано нису хтјели учестовати у фалш- пројекту хрватских лингвиста и млађаних каријериста из Црне Горе.

Када су се они отказали, једина варијанта је била да двадесетосмогодишњи Аднан предузме одлучујуће кораке. Те да се, некако на силу, направи или исчупа – “нови језик” народа којем он, јасно је- уопште и не припада!

Да припада, придружио би се лингвистима Црне Горе, и отказао циркус у којем је учествовао.

Хрватски језикословци у црногорској језичкој акцији

Ипак, да би ствари биле јасније, неопходно је дати инсерте из биографије дотичних странаца.

Главни лик овог иностраног тима језикословаца је био проф. др Јосип Силић, који је рођен 4. јануара 1934. у Милашима, на тлу данашње Хрватске. Основну школу је завршио 1948. у Ратуљама.

Првих пет разреда класичне гимназије окончао је у Бискупскоме сјеменишту у Пазину.

Шести, седми и осми разред (с матуром) окончао је у Бискупскоме сјеменишту у Ријеци, гдје је завршио и једну годину теологије.

Филозофски факултет је завршио 1961. године у Загребу, гдје је магистрирао 1970. и докторирао 1975.

Јосип Силић је 2005. године објавио уџбеник “Граматика хрватскога језика за гимназије и висока училишта”, и то у суауторству с Ивом Прањковићем, другим важним ликом “црногорске приче”.

Склепану на брзину “Граматику црногорскога језика”, Силић је објавио 2010. године у суаторству са Ивом Прањковићем, као и Аднаном Чиргићем, који је направио- аматерску радну верзију тога штива.

Исте године, Силић је објављује нечесови “Правопис црногорскога језика” у сарадњи са др Људмилом Васиљевом, као и споменутим потрчком Чиргићем.

У “редакцији” правописа су се као „статисти од сламе” појавили: др Миленко А. Перовић и некаква омладинка Јелена Шушањ.

Друга важна личност из Хрватске, која фигурише у овој језичкој ујдурми, је професор Иво Прањковић. Он је рођен 1947. године у Котор Вароши, данашња Босна и Херцеговина, гдје је и завршио основну школу.

Школовање је, потом, наставио у ултра- вјерској школи: Фрањевачкој класичној гимназији у Високом, коју је и завршио.

Уписао се, и завршио- студије кроатистике Филозофског факултета Свеучилишта у Загребу, али није кренуо на постдипломске студије.

Елем, из биографије ових хрватских језикословаца уочава се да им је заједнички именитељ- што су завршили католичке вјерске школе.

Главни црногорски језикословац из Бискупског сјеменишта

Тако испада да је професор др Јосип Силић, главни утемељивач црногорског језика, пет разреда класичне гимназије завршио у Бискупскоме сјеменишту у Пазину, три у Бискупскоме сјеменишту у Ријеци, гдје је завршио и једну годину теологије.

Тамо је учио непосредно послије пада НДХ, познате нам марионетске државе- у којој је Католичка црква оставила мрачне и крваве трагове.

А какви су то трагови, имамо следеће неоспорне факте:

“На сједници “Међународне комисије стручњака за истину о Јасеновцу” која је одржана у Њујорку, дошло се до података да су 1.400 католичких свештеника из НДХ били директне убице невиних жртава геноцида.

О томе је свједочио др Србољуб Живановић, професор Лондонског универзитета, антрополог светског гласа и члан Међународне комисије стручњака за истину о Јасеновцу, а његова казивања је пренијела “Политика” 3. јула 2002. године.” (2)

Као примјер екстремног понашања католичких свештеника тога времена, често се цитира знаковита изјава жупника Мате Могуша, дата „Новом листу“ 24. јула 1941., гдје је рекао следеће: „До сада смо за католичку вјеру радили молитвеником и крижом, а сад је дошло вријеме да радимо пушком и револвером“.

Какав је, по инерцији, владао школски дух у тим “сјемеништима”, непосредно послије рата, гдје је др Силић учио, није тешко претпоставити

Професор Иво Пранковић и фра Сотона из исте фрањевачке школе

Иво Пранковић, други главни стручњак за црногорски језик, је завршио Фрањевачку класичну гимназију у Високом , а забиљежено је да је и “аутор низа важних и утјецајних дјела језичне баштине фрањеваца редодржаве Босне Сребрене”.

Све је то лијепо, али је куриозитет да је исту, Фрањевачку класичну гимназију у Високом, својевремено завршио и монструозни злочинац Мирослав Филиповић (Јајце, 5. јун 1915 — Загреб, 1946).

Наравно, ради се о фратру Томиславу Филиповићу- Мајсторовићу, којег су звали- фра Сотона, а који је једно вријеме био управник концентрационог логора Јасеновац, гдје се “прославио” масакрима, који залазе изван граница људског ума.

Елем, како је професор Пранковић експерт по питању “језичке баштине фрањеваца редодржаве Босне Сребрене”, тада би могао да стави под научну лупу следећу мисао фра Мајсторовића:

„Усташе, ово ја у име Бога покрштавам ове изроде и ви слиједите мој пут. Ја примам сав гријех на моју душу, а вас ћу исповиједити и ријешити свих гријехова.“

А та изјава се десила у селу Шарговцу, када је са пар усташа ушао у разред у којем је било 52. дјеце, те пристојно замолио наставницу да одабере неког од ученика.

Како га је учитељица знала, и мислила да тражи ученика за рецитацију, она је одабрала дјевојчицу Радојку Гламочанин.

А фра Мајсторовић је дијете, које му је пришло сасвим без страха, подигао на учитељицин сто и реско јој пререзао врат ножем.

Послије тога “јуначког акта”, фра Сотона је изрекао споменуту мисао. Наравно, та фрањевачка мисао пати од конраверзе, јер “покрштавање изрода”, посебно дјеце, ножем преко врата, као и “опраштање тога гријеха”- намеће питање адекватности “језичке баштине редодржаве Босне Сребрене”.

Што се тиче фрањеваца, а посебно хрватских, и њиховог злог духа, које је безумно експлодирао у НДХ, о томе је много написано.

Навешћемо још један примјер, о којем говори споменути проф. др Србољуб Живановић овако:

“У Римокатоличкој “цркви” у Ливну, приликом мисе и проповеди, фра Срећко Перић се обратио присутним Хрватима речима: “Браћо Хрвати, кољите све Србе, а најприје моју сестру која је удата за Србина, а онда дођите да вас исповедим…”, да добијете опрост грехова.

То је било у пролеће 1941. године, одмах после проглашења НДХ. Академик и познати хрватски историчар Виктор Новак у својој обимној студији Магнум Кримен на странама 651. и 652. наводи да су сви фратри: “силовали жене, секли им дојке, копали очи, секли главе малој деци, па их бацали у крило мајци”. (3)

Окршај са Хрватима, који су великосрпски језикословци

Како ствари стоје, све су прилике да у понашању професора Иве Прањковића има много тога искључивог, што је главни сегмент фрањевачког духа.

Рецимо, у биографији му пише следеће: “Прањковић је укрстио полемички мач ваљда са свим хрватским језикословцима старијега нараштаја, а с Бабићем се сложио практички једино у аверзији према аматерском језичном надричистунству и у окршајима с великосрпски настројеним језикословцима.”

Дакле, професор Прањковић је себе борбено пројавио током обрачуна “са свим хрватским језикословцима старијега нараштаја”. А мана тих Хрвата је била- што их је “разоткрио” као “великосрпски настројене језикословце”?! Невјероватно!

Могуће је да га је то и препоручило да крене у црногорски језички експеримент, јер је био идеална варијанта за борбу против “великосрпских лингвиста”, али Црногораца.

Што се тиче професора др Јосипа Силића, и он је знаменит по кофликтности, што свједочи овај инсерт биографије: “Широј је хрватској (и не само хрватској) јавности Силић познат највише по споровима око правописања, у којој су на супарничкој страни Бабић и Брозовић.”

На каквом нивоу се тај спор водио, свједочи овај хрватски извод: “Политичко етикетирање, потенцирано сензационалистичким текстовима који бујају у булеварскоме тиску, а које је захватило све судионике хрватске правописне заврзламе, даје искривљену слику о дјелу овога самозатајнога и изузетно утјецајнога хрватскога језикословца.”

Дакле, ниво реторичке културе др Силића је био такав да је о себи направио “искривљену слику”, јер је- “ударао лицем о блато”!

Западна Украјина дошла преко Пјешиваца

Украјинка Људмила Васиљева, која је придружена овом чудном хрватском двојцу, је из Љвова- западне Украјине, која је по духу екстремизма иста као и Хрватска. Доктор је филолошких наука и професорица “Љвовског народног универзитета имени Ивана Франка”.

Своју књигу “Средњојужнославенски књижевни језици у синкронији и дијакронији”, издату у Осијеку 2010. године, је с украјинског на хрватски преводила у сарадњи с Милорадом Никчевићем, којем у биографији пише да је хрватски и црногорски знанственик родом из Пјешиваца.

Никчевић је иначе био професор на одсјеку кроатистике – Катедре за хрватску књижевност на Филозофском факултету Свеучилишта Јосипа Јураја Штросмајера у Осијеку.

Иначе, др Васиљева је ове године,11. маја у Љвову- презентовала своју књигу “Украјинско- хрватски рјечник”. О Хрватској нешто и зна, а о Црној Гори мало шта, тачније- ништа!

Интересантно, али изгледа да се Филозофски факултет Свеучилишта Јосипа Јураја Штросмајера у Осијеку- јавља, гле чуда- кључним мјестом пројектовања новог језика Црне Горе!

Јер, не само да је на њему предавао проф. др Милорад Никчевић, објављивала своје књиге др Људмила Васиљева, већ је тамо “докторирао” Аднан Чиргић и уписала постдипломске студије, које није завршила, некаква чудна дама- Јелена Шушањ.

Језички десант из Загреба и Осијека на Црну Гору

Дакле, то је тај тим из Осијека, који је био манекенска помоћ двојици хрватски лингвиста да крену у радикални, очигледно хрватски пројекат- промјене традиционалног језичког система у Црној Гори.

Да би остварили замисао, ови десперадоси су елегантно збрисали лингвисте из Црне Горе. У језуитском стилу их почистили, оптужујући за некомпетентност?! Мада, то ће бити тема наредне колумне.

Тако је испало да је некакав Аднан Чиргић, рођен 1980. године, компетентији од свих лингвиста у Црној Гори, иако је почео радити “над новим црногорским језиком” у 28. години живота.

При чему је факт, да му се ненормално уско специјалистичко лингвистичко знање- не простире даље од језика своје религије у једном маленом дијелу данашње Подгорице. Чак је и тај језик, дијела малене вароши- подијелио на вјерској основи, што је више од скандала?!

У „компетентну“ лингвисткињу је “инаугурисана” и млађана Јелена Шушањ, која је такође рођена 1980. године, а до дан данас није окончала постдипломске студије у Осијеку.

О компетенцији два Хрвата и Украјинке- непристојих туђина, који се баве измишљањем “аутентичног језика Црне Горе”, најбоље свједочи чињеница да никада нису вршили никакаква језичка истраживања у Црној Гори, нити имају научне радове из те области.

Ипак, и поред свих напора, које су предузели, може се рећи да су резултати рада ових језичких револуционара језуитског духа блиски ништици. Направили су вјештачко страшило које не функционише, а да је то тако- нека само погледају језик који се користи у медијима Црне Горе.

Дакако, то неће бити олакшавајућа околност када ови пионири језичке петљавине буду полагали рачуне.

Јер, стресови родитеља и дјеце по школама, фрустрације јавности због безобразности и дрскости туђинских језичких најездника, закономјерно ће изазвати адекватну “метлу”!

Као минум ће бити избачени из свих институција науке и образовања, које су унередили. А коме ће потом бити потребне њихове неартикулисане омладинске језичке услуге, и манијакално протежирање неадекатних пројеката, нека сами виде…

Референцe:

(1) ( „Аднан Чиргић: Ово је најбоља граматика црногорског језика, јер друге нема”, 21. јуни 2010., Интернет портал БИЦЕНТ – “Бошњачки Информативни Центар”)

(2) (“Драго Пилсел, монсињор усташког антифашизма”, Ђорђе Ивковић, Интернет портал “Јадовно””

(3) (Ко је био фра Срећко Перић, 15.02.2015., проф. др Србољуб Живановић, Интернет портал “Carsa”)
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
08-09-2018, 01:10 PM
Порука: #9
RE: Писмо - Слово
чирил је имао 5 година кад је направљен Печак Кнеза Стојимира......твз чирил је имао 5 година!
https://sr.wikipedia.org/sr-el/Печат_кнеза_Стројимира
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
11-11-2018, 08:38 PM
Порука: #10
RE: Писмо - Слово
http://www.srpskaistorija.com/srpska-gla...-hrvatsku/
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
Одговори 


[-]
Podeli (Prikazi sve)
Facebook Linkedin Twitter Digg

Скочи на Форум:


Корисник(а) прегледа ову тему: 1 Гост(а)