Одговори 
 
Оцена Теме:
  • 2 Гласова - 1 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
ПРАВОСЛАВНА ПСИХОТЕРАПИЈА
22-03-2017, 11:45 AM
Порука: #29
RE: ПРАВОСЛАВНА ПСИХОТЕРАПИЈА



МРДНИ СОБОМ БОГ ЋЕ ТОБОМ
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
07-04-2017, 09:47 AM
Порука: #30
RE: ПРАВОСЛАВНА ПСИХОТЕРАПИЈА
.
НЕХЕМИЈСКЕ ЗАВИСНОСТИ ( ОД ИНТЕРНЕТА, ТЕЛЕВИЗИЈЕ, КОМПЈУТЕРСКИХ ИГРИЦА... )



У психијатрији постоји појам „адиктивно (зависно) понашање“ (енгл. addiction – зависност) који обухвата различита понашања: наркотичку зависност, алкохолизам, пушење, зависност од прекомерног једења, коцкање и игре на срећу, зависност од компјутера и интернета, и др. Болестима зависности својствен је синдром психичке зависности (присилне жеље) као и синдром физичке зависности [компулзивно стремљење, лат. compello – принуда, губитак контроле над собом]. Адиктивно понашање подразумева да особа тежи да вештачки измени сопствено психичко стање. Разликују се хемијске и нехемијске зависности. У православном богословљу не постоји појам као што је „адиктивно понашање“. Убеђен сам да појмови „норма“ – „адикција“ одговарају, за православну особу пријемчивијем поређењу: „врлина“ – „грех“.

Научници су описали заједничке психолошке особености личности са адиктивним облицима понашања. У питању су смањена способност да се издрже проблеми свакодневнице, страх од блиских социјалних односа, лажљивост, тенденција да се за све оптужују други, жеља да се избегне одговорност у доношењу одлука.

Размотримо неке од врста нехемијске зависности.

ЗАВИСНОСТ ОД КОМПЈУТЕРА. У Русији више од 16 милиона људи старијих од десет година користи компјутере. Више од 8 милиона испитаних (51%) на питање о сврси коришћења компјутера одговорило је са: „компјутерске игре“. Скоро 3 милиона њих је омладина у узрасту од 10 до 18 година. Дужина времена посвећеног игрању игрица у просеку износи од 20 до 50 часова недељно. Сваки четврти играч проводи за компјутером више од 20 часова недељно што превазилази време које се проведе током осмочасовног радног дана. Око 700 хиљада играча не може да се одвоји од светлуцајућег екрана. Ове особе (пре свега омладина) болују од компјутерске зависности.


У основне клиничке знаке компјутерске зависности се убрајају: измена психичког стања (појава еуфорије) приликом контакта или током припреме за контакт са компјутером; губитак контроле над тим колико времена протекне током рада са компјутером; тенденција да се продужи време борављења за компјутером; психолошка нелагодност (раздраженост, потиштеност, осећање „празнине“) у случају немогућности седења за компјутером; коришћење компјутера ради побољшања сопственог расположења, скретања пажње са проблема који притискају, то јест, ради вештачке измене сопственог психичког стања.


Начин живота испред компјутера који подразумева слабо кретање доводи до обољења кичме (остеохондроза), желудца (гастритис), органа дисања, слабљења вида, синдрома карпалног канала (оштећења нерва у зглобу шаке). Утицај електромагнетног зрачења, штетна јонизација ваздуха доводи до пада имунитета, главобоље, умора, несанице. Зависна особа може осећати стрес, депресију и друга нервне поремећаје. Све ово онемогућава наставак учења (пропуштање испитних рокова), доводи до конфликата на послу (неоправданих изостанака са посла). Наступа тромост, слабије памћење и способност за учење. Контакт са људима се своди на минимум.


Још раширенија врста компјутерске зависности представља ИНТЕРНЕТ ЗАВИСНОСТ.
Основни разлози бекства од реалности уз помоћ интернета, по мишљењу стручњака су:


– анонимни контакт са људима;
– остварење фантазија које су недостижне у реалном животу;
– могућност да се оствари своје право „ја“ уз одбацивање моралне и етичке контроле;
– поистовећивање са жељеним личностима;
– неограничени избор саговорника и њихово брзо смењивање у свакој тачки планете;
– неограничени приступ свакој врсти информације;
– осећање сопствене моћи.


У прве знаке интернет зависности убрајају се компулзивно стремљење за непрестаним проверавањем електронске поште, затим повећање времена које се проводи на интернету и стање еуфорије пред почетак још једне „онлајн“ сеансе.

Други симптоми интернет зависност се одликују и следећим карактеристикама: периоди боравка на интернету постају дужи и/или чешћи него што се на почетку планирало; постојање неодољиве жеље као и безуспешни покушаји да се ограничи време на интернету; прекид или нагло смањење других видова делатности (породичних, професионалних и др.); продужење рада на интернету без обзира на појаву друштвено-психолошких проблема (недостатак сна, проблеми у породици, занемаривање службених обавеза и др.)


Посебно бих говорио и о ДЕЧИЈОЈ КОМПЈУТЕРСКОЈ ЗАВИСНОСТИ. О томе се може говорити у случају када дете или адолесцент испред компјутера проводи више од два сата дневно. Веома често су томе изложени малишани. Код девојчица се оваква зависност примећује ређе. Дечаке јако занима војна тематика, најразличитије игрице – „пуцачине“. Тиме се и користе људи који су по целом свету раширили компјутерске игре.

Амерички војни психолог Дејвид Гросман је говорио да компјутерске „игре-пуцачине“ које играју наша деца уопште нису замишљене за децу, па чак ни за просечне одрасле особе, већ за војнике који су планирани за ангажовање у борбеним дејствима. Сада су ови „тренажери“ дошли и до наше деце. Тако сада учимо децу да убијају појачавајући све то осећањем задовољства. Још их учимо и да ликују и забављају се при погледу на реалне сцене смрти и људских страдања. Са тачке гледишта психологије, дати детету овакву врсту тренажера представља исто што и сваком детету у руке дати аутоматску пушку или пиштољ.

По подацима које пружају психолози, на велику жалост, игре које садрже насиље, секс и псовање веома су популарне међу децом и адолесцентима од 8 до 15 година. Насиље у игрицама развија код деце „осећај и навикавање на убиство“. Када дете убија у игрици, оно осећа иста осећања и дејство на психу као и војник или официр у борбеним условима. Мноштво научних истраживања потврђује да су компјутерске игре један од узрока адолесцентских преступа. Огромна већина игара које се објављују (85%) садржи насиље, злочине, убиства.

Многи родитељи говоре: „Нису све компјутерске игрице штетне, постоје и корисне игре, игре које подстичу развој и учење“. Да, постоје. Међутим, ако дете већ има компјутерску зависност онда родитељи никада неће бити у стању да га контролишу тако да дете искључиво игра само такву врсту игара. Штавише, многе игре које подстичу развој могу да се играју не само на компјутеру. Нећемо заборавити на штетно зрачење из монитора, умор очију, дуготрајно седење и друге негативне споредне ефекте рада за компјутером.

Компјутерске игре често фокусирају дете на себе, на сопствени „его“ или доводе душу адолесцента у тешко стање потиштености и чамотиње, апатију или чак и очајање јер се реални живот разликује од виртуелног. Потпуно је тачна чињеница да дете или тинејџер који страда од зависности од компјутерских игара постаје недруштвен, погоршава се напредовање као и здравље.


ЗАВИСНОСТ ОД ДРУШТВЕНИХ МРЕЖА данас такође представља велики друштвени проблем. Мноштво људи страда од ове врсте поремећаја зависности и њихов број непрестано расте. Жеља да се пријатељима на друштвеној мрежи (којих може бити на стотине, па чак и на хиљаде) покаже сваки корак у сопственом животу, прокоментарише свака фотографија (своја и туђа) доводи до потпуног губитка реалног живота. Појединци (а њихов број је све већи) су практично непрестано „онлајн“. Недавно је мајка једне једанаестогодишње девојчице открила у сред ноћи у остави своје дете које је сањивих, од умора крвавих очију помно упијала садржај са монитора лаптопа. Други пример: жена у годинама пред одлазак у пензију добила је отказ јер је целокупну количину интернет протока у радно време потрошила на разговор у друштвеној мрежи.


Деца и одрасли у друштвеним мрежама приређују праве „изложбе сујете“ показујући недавно летовање или нови комад одеће, аутомобил, стан, викендицу… Све то доводи до неуроза, сукоба, хистерија, експлозије зависти, љубоморе. Страница на друштвеним мрежама постала је својеврсна визит-карта конкретне особе. Главни јунак филма „Друштвена мрежа“ недвосмислено је изјавио: „Наши преци су живели у селима и градовима, а ми живимо на интернету.“ На жалост, ово потврђује и реалност. Преко друштвених мрежа делује и много разноразних лопова, варалица, педофила и поремећених људи и на тај начин друштвене мреже могу у себи скривати опасност и потребно је то имати на уму.


РАДОХОЛИЗАМ („бег у посао“), као и многе друге адикције, представља бекство од реалности посредством измене сопственог психичког стања која се у овом случају постиже прекомерним радом у оквиру своје професије. Рад засењује цео живот (духовне вредности, породицу, блиске особе, пријатеље). Штавише, реална професионална ситуација не захтева од радника овакво прекомерно давање себе. Човек који „улеће наглавачке“ у посао постаје неадаптиран. Овде се не ради о љубави према раду и свом послу. Адикција коју описујемо представља средство за бег од живота.


Посебној групи припадају такозване „ургентне адикције“ које се огледају у тенденцији боравка у стању хроничног недостатка времена. Боравак у неком другом стању потпомаже развој осећања нелагодности и очајања код особе. Овакве особе не могу да издрже спокој и смиреност. Сујета, многобрижност и непрестана забринутост јесу главне карактеристике ове адикције.


У последњих пар деценија појављују се и часописи посвећени зависности од физичког вежбања или спортској (фитнес) адикцији. Тело постаје идол и смисао живота. Савршено, неувенљиво здравље, снажни мишићи и препланулост представљају вредности ради којих особа жртвује све. Здравље постаје религија. Жеља да се у седамдесетим изгледа као да се има тридесет и пет година такође представља знак ове зависности.


Данас многи пишу и говоре о ЗАВИСНОСТИ ОД ТРОШЕЊА НОВЦА. Познати су следећи симптоми (за дијагностиковање је довољно постојање само једног од њих): често се јавља брига због куповине или се изненадни пориви да се нешто купи доживљавају као неодољиви, присилни и/или бесмислени; редовно се одлази у куповине преко својих могућности, често се купују непотребне ствари, одлазак по продавницама одузима много више времена него што се на почетку планирало; брига због куповине и изненадни пориви за куповином или особености понашања повезаних са овим феноменима изазивају снажан стрес, неадекватно трошење времене, постају озбиљна препрека како у свакодневном животу тако и у професионалној области или за собом повлаче финансијске проблеме (дугове или банкротство). Зависност од трошења новца почиње обично у тридесетим годинама и од ње страдају у највећем проценту жене (92% свих зависника).


ЗАВИСНОСТ ОД ТЕЛЕВИЗИЈЕ. Телевизор је постао неодвојиви део наших живота. Испред ТВ апарата се учи, једе, раде домаћи задаци, устаје ујутру и одлази у сан. За многе људе кревет, новине и телевизор представљају неизоставне факторе опуштања код куће. Када се дочекују гости и ту се телевизор не може мимоићи: он ради у позадини, стварајући највероватније осећај пуноће живота. Домаћица прави колаче и „једним оком“ гледа омиљену серију. Програми се мењају, теме мењају једна другу, вести говоре о чињеницама које слеђују душу… Неко је израчунао да се свакодневно на свим каналима пренесе 70-75 сцена убистава. Која психа то може да издржи?

Неколико десетина такозваних „звезда“ са естраде више не знају како да привуку пажњу на себе, док нам новинари неуморно говоре о новом браку или разводу још једне „звезде“ (често без гласа и талента).

Телевизор је буквално провалио у наше домове и поробио мноштво људи. Истраживачи и аналитичари говоре да просечна особа проведе месец дана током године испред телевизора. Деца већ одавно ништа више не читају, библиотеке су празне. Књиге су и даље ту али се мало ко занима за књиге.
Савремено стање телевизије је такво да добрих емисија има јако, јако мало. Лошим, простачким, неквалитетним и очигледно штетним за душу и здравље – нема броја.


Код људи који проводе много времена испред екрана развија се стање хипнонаркоманије, то јест, болесно повећање сугестибилности. Као последица тога слаби воља, смањује се способност за анализу ситуације, страдају сећање и сан. Сем тога, дугорочно седење доводи до застоја крви у органима мале карлице, доводи до оштећења кичме. Одвајање од екрана такође не пролази без последица јер изазива, код деце посебно, различите поремећаје сличне неурозама која се одликују раздражљивошћу, немирним сном, погоршањем општег стања и слабљењем физичке снаге. Неповратно одлази време, а оно је толико скупоцено.

Након вечерњих гледања емисија често се нарушава ноћни сан, сањају се кошмарни снови, што се посебно тиче деце и адолесцената. Често „крволочна“ филмска индустрија уместо да научи разговору, учи мукању или комуникацији помоћу усклика. Све то доводи до застоја у психичком развоју младог гледаоца. Као резултат имамо да деца нису у стању да усвајају информацију преко слуха. Они примају само визуелну информацију, а речи пролазе мимо њих. Управо зато у школи „деца које васпитава телевизор“ скоро да не разумеју учитеља који предаје и лоше усвајају градиво. Проблеми се развијају и у контакту са другом децом. Тако се формирају неуротски поремећаји, мења се понашање детета, појављује се раздражљивост, дрскост, грубост према људима около, све до неадекватне агресије.


У науци је сакупљен читав систем доказа и чињеница који сведоче о феномену социјалног учења. Још је седамдесетих година двадесетог века канадско-амерички психолог А. Бандура истраживао услове при којима се одвија ово учење. „Један јединствени телевизијски модел може бити пример за подражавање милионима људи“, писао је он у својој књизи. Он се позивао на дугогодишња истраживања, међу којима је и ово. Две групе деце од 4 до 6 година смештене су у собама за играње у којима није било одраслих, али уз видео надзор. Једној групи деце приказан је агресивни филм. Након упоређивања видео записа, у групи која је гледала филм уочено је осам пута више агресивног понашања. Деца су понављала оно што су видела на екрану.

Ни једна информација не одлази без трага. Страшне слике остају у човековој подсвести, често испливају поново, испуњавајући снове ужасом и кошмарима, на више нивоа делују на психу, обогаљујући наше душе. Учестали случајеви свих могућих поремећаја, повећање преступности, сурових уличних сцена, отмице авиона, насилна понашања – све то у многоме није само последица лошег васпитања већ и дело телевизијских програма о којима говоримо.


Ми више не знамо да боравимо у тишини. Тишина умирује, исцељује, оснажује човека. Мало размишљамо или уопште и не мислимо о сопственој души, покајању и вечности. У вечност нећемо понети омиљену серију или рок-концерт. Наш непријатељ је лукав, делује плански и са циљем паралишући испред екрана масе људи.

Не предајмо се!


Аутор: ДИМИТРИЈ АВДЕЈЕВ , православни психијатар и психотерапеут

МРДНИ СОБОМ БОГ ЋЕ ТОБОМ
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
18-05-2017, 06:22 PM
Порука: #31
RE: ПРАВОСЛАВНА ПСИХОТЕРАПИЈА
[Слика: IMG_2638.jpg]

ПСИХИЈАТРИЈА У ЦРКВЕНИМ ОКВИРИМА

Протојереј Григориј Григорјев о нези душевно оболелих


Шта представља душевна болест са црквене тачке гледишта? Може ли свештеник узимати на себе терет лекара душа — не само као пастир, него и као лекар који је призван да измученом болешћу да предах од недаћа већ овде, на овоземаљском свету? О томе смо разговарали са доктором медицине и настојатељем храма Рођења Јована Претече у селу Јуки, у Виборској епархији, протојерејем Григоријем Григорјевим.


ЗАПОСЕДНУТИХ ЈЕ МАЛО, ВЕЋИНА ЈЕ САМО БОЛЕСНА

—Оче Григорије, пре је било устаљено да се сва психичка обољења приписују запоседнутости...

— Мислим да је ђавоиманост у чистом облику врло ретка појава. Чешће се она надовезује на психичко обољење и стапа се са њим. Како сам 40 година радио на психијатрији, заиста сам се са ђавоиманима сусретао највише 10 пута. За мене запоседнутост представља Божији Промисао који је немогуће умом постићи. Три момента у нашем животу зависе само од Бога: рођење, смрт и улазак злих духова. Као у случају са гадаринским бесноватим, када демони питају Бога за дозволу да уђу у крдо свиња, тако је и у свим другим случајевима: без воље Божије бесови се не могу уселити у човека. Мислим да је запоседнутост крајњи облик лечења који Господ попушта и који исцељује, пре свега од атеизма. Јер онај ко је преживео ђавоиманост, никада више неће бити атеиста. Тако се приближава Богу. Наравно, уз услов да се човек покаје.

—Хајдете онда да пробамо да размотримо шта значи психичко растројство.

— Велики совјетски психијатар Дмитриј Јевгењевич Мелехов, који се сматра оснивачем социјалне психијатрије, био је дубоко верујући човек. Тек након његове смрти била је објављена књига „Психијатрија и проблеми духовног живота“. Мелехов је издвајао три облика психичких обољења. Први: обољења у вези са повредом мозга, видљивом или невидљивом — потреси, тумори, интоксикације. На пример, при конзумирању алкохола и наркотика долази до хемијских оштећења. У таквим случајевима, неопходна је помоћ медикаметима. Други облик: када не постоји никакав физиолошки супстрат. Та обољења је Мелехов назвао духовна растројства. Трећа варијанта — мешовити тип растројства. Дакле, духовна растројства и јесу специфична по томе што метода медикаментима у таквим случајевима није много делотворна. Пацијент се лечи, а резултата је мало. И тада, према речима Мелехова, помажу црквене Свете Тајне, молитва. Зато, сматра он, поред постеље душевно оболелог увек мора бити лекар психијатар и свештеник.


МЕДИЦИНСКО-ЦРКВЕНА САРАДЊА

—Шта је, у том случају, руковођење душевно оболелих?

—То је када лекар и свештеник раде заједно. Лекар спроводи медицински део посла. Али, лечење медикаментима је само „постављање изолације на проводнике који варниче“, искључивање оболелих делова тик пред хаварију. Свештеник обавља духовни посао, пре свега обавља Свете Тајне цркве: Јелеосвећење, Исповест, Причешће. Пре су се у Русији, у оквиру свих психијатријских болница, градиле болничке капеле. Свештеник и лекар су били колеге. Само на једној Војно-медицинској академији има преко 50 клиника. При свакој је био храм. Литургија се служила свакога дана.

—Како разумети где је духовни фактор обољења, а где треба и „проводнике изолир траком“ замотати?

— Свештенике су позивали код болесника, када дуготрајно лечење медикаментима није давало резултата. Тек пошто би свештеник обавио Свете Тајне, пратило се да ли се болесниково стање променило или не. Навешћу следећи пример: мој блаженопочивши духовни отац, протојереј Василиј Лесњак, био је настојатељ Шуваловског храма и такође је сарађивао са психијатрима. Једном приликом му је дошла жена и рекла: „Мој син лежи у болници И. И. Скворцова-Степанова већ неколико месеци. Не могу да га излече од тешке психозе. Лекови не делују. Доктори су саветовали да вам се обрадим — ко зна“. Батјушка се помолио у олтару и вели: ето ти, мајко, нафора; ако је твој син узме од тебе, ја ћу моћи да му помогнем, уколико не — нећу моћи. Када је мајка отишла у посету сину, он јој је изашао у сусрет, и сам затражио: дај ми, шта си то донела. Након неколико дана су га пустили. Лично је дошао у цркву, код оца Василија. Имао је духовно обољење.

— Да ли то значи да се духовна болест од душевне може открити само експерименталним путем?

— Овде другачије није могуће. Чак приликом лечења медикаментима, лекови се бирају експериментално. Некоме ће одговарати један лек, некоме други. Критеријум је сам пацијент.


НАВИГАЦИЈА И ЦАРСТВО НЕБЕСКО

— Шта подстиче појаву психичког обољења? Средина, лоше детињство?

—Сваки човек од рођења има генетски слаба места. Код некога је то желудац, код некога срце, зглобови, а код других мозак. Како показује пракса, права психичка обољења су ипак, најчешће, генетска. Непријатно детињство помаже да се та слаба места пројаве. А пријатно — значајно умањује и кочи њихов развој. У датом случају „болна места“, се по правилу, не манифестују у млађем узрасту, али могу се манифестовати у периоду хормоналних промена, и приликом других стресних ситуација. У лагодним условима, човек може и да не осећа никаве проблеме. Али нису читав живот лагодни услови. Ломови ће пре или касније изаћи на видело.

—Где је граница између болести и просте емотивне неуравнотежености?

—Болест има тај карактер да је њоме тешко управљати. Она увек ремети човека тиме што се отима контроли. На пример, када човек пије, али сваког тренутка може да остави — то је стање пред болести. Пијанство је већ болест, психофизиолошка, патолошка зависност. Тако је и овде: када оболели сам са собом не може ништа да учини, и ситуација се измиче контроли, изазивајући при томе опасност по његов живот и живот ближњих— то је болест. Такође, најважнији симптом психичког обољења је снижење критичке самооцене. Болестан човек не сматра себе оболелим. Што је дубља болест — нижи је степен самокритичности.

—Како настаје растројство?

— Прво се снижава психолошка заштита — наш духовни имунитет. То су наша позитивна сећања. „Прелепа, света успомена која се сачувала из детињства—може бити, да је најбоље уколико човек понесе кроз живот пуно таквих добрих успомена — спасен је“, — говори Достојевски устима Аљоше Карамазова. Ако је у сећању довољно интензивних, светлих, позитивних момената, онда и приликом стреса човек тражи уточиште у њима и мисли о позитивном, попут подморнице која одлази од олује у океанску пучину. Духовна благодат ће увек навести навигатор душе на Царство Небеско.

—Може ли се зауставити развој психичког растројства?

—Да, наравно. Знам доста случајева када је човек био на граници психијатрије и болест се, уз Божију помоћ, повлачила.


РЕМИСИЈА У ЦРКВИ?

— Од чега то зависи?

—Од човека и од околности. Човеку православном, пре свега, треба да помаже вера. Он мора, мимо свега осталог, да се у целости ослони на Бога. Јер шта је то вера? То је верност заповестима Божијим и поверење у Бога. Ма колико високе горе испред тебе да порасту, колико год блато да се направи, треба веровати. Ту је најважније да се не скрене са изабраног, тешког пута. Ако је главни циљ тражење Царства Небеског и поверење у Бога, тешкоће неће бити фаталне. Оне ће бити весници оне радости коју нико неће моћи да нам одузме. Радост та ће бити бесконачна. Међутим, ако човек нема виших морално-духовних вредности, он се ломи. Вера је имунитет за све психичке болести. Психичка растројства су често показатељ болесне вере, њених недостатака, недовољно верности и поверења у Бога.

—То је потврђено у пракси?

— Да, често сам се сусретао са тешким случајевима психичких обољења, када су се пацијенти током оцрковљења скоро у потпуности ослобађали од медикамената, прелазећи на минималну дозу. Када говоримо о позитивним резултатима, ту мислим на дугорочну ремисију — 10–15–20 година и више.

[Слика: IMG_2640.jpg]


ТАБЛЕТЕ И КОРМИЛО

—Рекли сте да је психичко растројство показатељ болесне вере? Следује да је оно увек последица греха?

—Слом у централном нервном систему може бити плодно тле за развој растројства. Мозак — то је велика ендокрина жлезда. Савременој науци је добро познато да мозак може производити више од хиљаду и по хормона радости и само пет хормона стреса. Несреће су код свих исте, а радост је код сваког лична. Када човек доспева у зону стреса, код њега се нагло повишава сугестибилност — способност да се без критике прихвата свака (како лоша, тако и добра) информација. То је попут мача са две оштрице: ако мислиш о нечему добром — десиће се добро. О лошем — лоше.

—Како то функционише?

— Ако у току олује окренемо кормило у добром правцу— брод ће допливати до циља, а уколико не усмеримо — разбиће се о стене. Зона стреса је стимуланс. Стрес укључује механизам радости: појурио те пас, прескочио си ограду— срећан си што си му умакао. Ако се зона радости не активира, долази до психичке испразњености, астеније. Депресија, па и друга психичка обољења, могу наступити када се у периоду стреса, дуго не активира зона радости. „Тако и ви дакле имате сад жалост; али ћу вас опет видјети, и радоваће се срце ваше, и ваше радости нико неће одузети од вас“ (Јн. 16, 22), — говори Господ. Да нисмо скренули са пута закона Божанске љубави, били бисмо у сталној радости коју нам је Бог даривао. Као у бајци о рибару и рибици: да је навигатор старичине душе био усмерен на Царство Небеско, она би се увек и свему радовала.


ТЕХНИКА БЕЗОПАСНОСТИ ДУХОВНИКА

—Имате велико искуство у раду са психички оболелим људима. Шта може да учини свештеник, осим класичног поучавања о вери?

—Може да обавља Свете Тајне Јелеосвећења, Причешћа. Брига о души у том случају треба да искључује копање по греховима. Такав човек се не сме уводити у покајно стање. На тај начин су оци довели Гогоља до смрти. Он је боловао од манично-депресивне психозе, а духовник га је притискао: кај се, кај се. То је и довело до смрти писца. Да је пио лекове и напајао се позитивним расположењем, све је могло бити другачије. И наравно, важно је што чешће причешћивати се.

—Могуће да ваша тачка гледишта неће бити популарна међу неким свештеницима...

—Шта је то исповест у нашој савременој Цркви? Замислите да код психијатра долази болесник и говори: докторе, ја лудим. А овај му додаје уџбеник из психијатрије — узмите, пробајте да схватите шта вам се дешава у глави па се вратите. Лекара би отпустили и послали на суд, јер ће пацијент највероватније извршити самоубиство. Тако и овде.

Важно је да свештеник зна шта психички оболеле људе доводи до стања покајања — то није само безумље, већ су и преступи. Нажалост, данас свештеник не носи никакву одговорност, сем оне моралне. Даје глупе савете, човек чини преступ, своди рачуне са животом или доспева на психијатрију, а овај само маше рукама: на све је воља Божија, Господ је тако уредио. Није то Господ уредио, него људска неодговорност, глупост и непажња. Са моје тачке гледишта, дошло је време када се треба молити о обнављању института духовништва, како не би сваки клирик могао да обавља Тајну Исповести.

—У принципу исповедати психички болесне људе је могуће? Ипак је то Тајна.

—Исповест је могућа и неопходна када су у питању сва обољења, међу њима и психичка. Не само да је свештеник дужан да покајнику говори о заповестима у духу љубави: «Прва Божија заповест: „Љуби Господа Бога својега свијем срцем својијем, и свом душом својом, и свом мисли својом, и љуби ближњега својега као самога себе.“ (Мт. 22: 37, 39). Ако не заволиш себе — нећеш заволети ни ближњег, ни Бога». Шта значи заволети себе? Усмерити навигатор душе на Царство Небеско. Критеријум за добар правац: да се човек осећа као да је у Христовом наручју, то јест, осећај потпуне заштићености и поверења у Бога. Шта је то него срећа? У таквом положају, човек исто то жели и другима. Заљубљени жели да сви око њега буду срећни. Ако не верујемо Богу, не можемо испунити прву заповест. И остале заповести без љубави према Богу су бесмислене, јер су оне само провера односа према Богу и човеку. Када човек то спознаје, он почиње да исповеда одсуство љубави према Богу, ближњем. Почиње да исповеда осуђивање. То и јесте покајање у духу љубави.

—Јасно. Речено простим језиком — нека свештеник проповеда о заповестима, а у душу да не улази.

—Оци, — кажем свештеницима, — не разумете: у совјетско време, када је била супер-психијатрија и када су сви лежали у специјалним установама, чак и тада је од њихових руку гинуло десетине психијатара годишње у СССР-у. Ако ви на Исповести, или у беседи нешто кажете болесном шизофреничару, и још доспете у структуру лудила, посебно лудила у поступцима, када је болесник уверен да сте га управо ви повредили, — знајте да ће главни циљ његовог живота бити да вас уништи. При чему ће тај преступ извршити у најекстравагантнијем облику. Када су таква дела у питању, болесници су врло креативни. Треба то увек имати на уму. Ту се оци замисле.

—Да ли сте имали прилике да радите са болеснима у неуропсихијатријским интернатима? У чему се састоји специфичност таквог служења?

—Да, имао сам. У датом случају треба бити крајње тактичан: „Према људима благ— према проблемима оштар“. Овде треба употребити крајњу икономију— причешћивати без посебне припреме. Све редом причешћивати. Важно је да посета свештеника утеши болесника и изазове позитивно расположење.



С протојерејем Григоријем Григорјевим
разговарао Јевгениј Перевалов
Са руског Ива Бендеља
Вода Жива

МРДНИ СОБОМ БОГ ЋЕ ТОБОМ
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
08-11-2017, 05:26 PM
Порука: #32
RE: ПРАВОСЛАВНА ПСИХОТЕРАПИЈА
.
КИСЕЛА ЛИЦА, СГРБЉЕНЕ ПОЗЕ - А ГДЕ ЈЕ РАДОСТ У ХРИСТУ?



Да ли може бити у општењу с Богом човек који је побегао од себе самог? Психолози неретко говоре о томе како су њихови верујући клијенти посебно подвргнути опасности губљења себе самих из видног поља. О томе, због чега православни нису спремни да се сретну са собом, што за последицу има да постају неспособни за лични сусрет с Богом, говори Марина Филоник – психолог, психотерапеут, научни сарадник и предавач Федералног института развића образовања, Москва.

[Слика: IMG_5873.jpg]


Кисела лица, сгрбљене позе, ситни кораци – често испод дугачких безобличних сукњи, утучен поглед, замор или озлобљеност, тачно испуњавање правила, напетост у телу, неретко и у погледу… А радост – једном у години, на Васкрс.


А још и правилност – важна црта најбољих – када све треба да буде исправно – изглед, реч, понашање, посебно у храму, чување традиција – то је веома, веома важно. А ако ниси такав и понашаш се како не доличи? Последице се лако могу погодити.


Зашто је тај тужни портрет тако препознатљив? То је – православље? Кодекс понашања, култура речи са специфичним црквенословенским речима, дрес-код, наши-туђи, испуњујеш или нарушаваш – је ли то хришћанство? Зашто улазећи у храм, тако ретко можеш срести светлих, добрих, живих или бар спокојних људи? «По томе ће сви познати да сте моји ученици, ако будете имали љубав међу собом» (Јован 13, 35).



ШТО БЛИЖЕ К СЕБИ ТО БЛИЖЕ К БОГУ


Дозволићу себи да сада подробно не поткрепљујем аргументе ове тезе, која се родила после дугог самопосматрања, посматрања клијената и познаника, бучних и бурних дијалога с колегама и друговима.


Ако ја не знам, не осећам, нисам свестан себе, као последица тога ја се погружавам у различите различите подмене[1], митове, илузије, називам ствари не својим именима. Исто тако се обраћам и са другим људима и с Богом – кроз призму искажених[2] представа, и свог рода глухоће и слепила.


Без сусрета са собом и са другим продужавам да остајем у илузији да су моје подмене – истина. У религиозној средини тај феномен добија особит трагизам, када се убеђеност у такве «истине» поткрепљује непоколебљивим ауторитетом. На пракси се то изљева у разнолике карикатуре на хришћанство, где је најстрашније – самоувереност, да смо само ми тачно на правом путу. Типична илустрација – «фарисејства», која је жива и до овог дана унутар црквених зидина.


Без сусрета са Христом немогућа је истинска религиозност – данас то више није спорно, о том се више не расправља. Владика Антоније Сурожски је огромну пажњу посветио, између осталог, управо том питању. Сам он је био човек који је лично живео и сведочио о таквом Сусрету, пребивајући у веома личном и искреном општењу са Христом.


Оставимо ван оквира нашег расуђивања мистички аспект, тајну сусрета, дејство благодати – све то, што долази од стране Бога. У било ком сусрету су активни обоје, и ми можемо да обратимо пажњу на то шта припада човеку као једном из учесника тог дијалога, а посебно на то шта смета таквом сусрету.


Када будемо могли рећи из дубине душе: «Готово је срце моје, Боже, готово је срце моје», ево ја стојим пред Тобом такав, какав сам, са свим својим немоћима, болом, изнемоглошћу, страховима, увредама, беспомоћношћу, може бити, чак и без вере и без наде, зато што је тренутно такво моје стање, и ја часно приносим себе такву Теби, иштем Тебе, чекам Тебе, – тада је вероватноћа Сусрета веома велика, зато што постоји један од његових главних услова – искреност, часност, отвореност.

[Слика: IMG_5874.jpg]

ЧЕСТО НИСМО СВЕСНИ ПОДМЕНА(подвала)


Рекло би се то су просте и разумљиве ствари – тешко да би неко свесно ишао да лаже Богу, очигледно – да молитва треба да буде искрена, живот – стваран, односи с људима – за почетак бар пристојни.


Свеједно, постоји проблем зато што смо данас привикли чинити веома много, практично не будући свесни, не замишљајући се, затварајући очи, подобно ноју или маленом детету: ако ја то не видим, значи тога и нема. А размер овог феномена је крајње велик.


Живот савременог човека је прожет разним видовима подмена, лажи, често несвесно а понекад и под видом добра, самообманом и осталим деформацијама, које су тако дубоко ушли у норму, да бива не тако просто распознати их, чак ако прилажемо и усиље.



ТЕШКОЋА ОСАЗНАВАЊА СВОЈИХ ОСЕЋАЊА - ПРЕПРЕКА ЈЕ ЗА ЧАСНЕ ОДНОСЕ


У пракси било којег психолога наћи ће се не мало примера када при искреном старању обоје учесника дијалога, у ситуацији указивања професионалне помоћи, у атмосфери поверења и безопасности свеједно бива тешко изаћи на ниво осазнавања, свесности својих истинских осећања.


Најпростији пример овде јесте, када на питање о том шта човек осећа он може да одговори или «не знам», или отприлике тако: «лоше ми је» или «добро сам», «осећам негативне/позитивне емоције» итд. Одсуство у активном речнику речи за назвање емоција и, као последица тога, тешкоћа осазнавања својих осећања психолози називају алекситимија и, у овој или оној мери, сусреће се довољно често.


Алекситимичност – је једна из узрока разних видова подмена (подвала). Особа може бити љута, изнервирана, забринута, збуњена и при том да мисли да је спокојна или само мало узбуђена.


Сећам се случаја када је клијент, млад мушкарац, у току сат времена је веома узбуђен причао о својој бившој девојци, окривљујучи је много привидећи мноштво аргумената на њену адресу и буквално кипећи од гнева за време консултације. На више пута пажљиво појашњено, поновљено питање психолога о томе, што, могуће је, да се он осећа увређен, да није можда љут, раздражен, можда понашање девојке код њега изазива незадовољство или гнев, клијент је сваки пут одговарао са «не». И тек на крају сусрета он се замислио над тим, да може бити, истина, да је он мало узбуђен или љут.


И реч не иде о психичком растројству или болести, просто човек још није научио слушати себе и распознавати своја преживљавања. Свеједно таква несвесност може постати препрека за часне односе, између осталог, и са Богом. Када фарисеј благодари Бога за то што он није као други, као остали људи (Лука 18,11), он искрено верује у своју праведност, искрено не види себе истинског (за разлику од цариника) и, највероватније, исто тако искрено благодари Богу.

[Слика: IMG_5875.jpg]


ЗАШТО ВЕРУЈУЋИМА ПОСЕБНО ТЕШКО БИВА СЛУШАТИ СЕБЕ?


Може бити да је у црквеној средини све другачије? Може бити, то «свет у злу лежи» и у лажи такође, а пришавши у Цркву, људи постају прозрачни макар за саме себе? Јер ето, на крају крајева, постоји редовна исповест, пракса самопосматрања, самодисциплина, таинства, – исправно ће заметити критички настројен читатељ.


Нажалост, «С унутарњом часношћу управо православни су слаби». Поред алекситимичности, узроци неосазнавања таквих осећања, као што је гнев, раздражење, незадовољство, завист, љубомора, увреда итд. јесу конфликт тих истих неблагопријатних осећања с религиозним убеђењем да су таква осећања грешна. Нема се довољно личносних сила да би се издржао такав конфликт, тј. часно признати себи опет и опет да ја – благочестиви хришћанин – заиста све то осећам. И тада се једна из страна конфликта потискује у несвесно – човек просто није свестан тога шта он осећа, и тада за сазнање више нема конфликта – нема проблема.


Но проблем је у томе, што та преживљавања никуда не нестају, продужавајући да разједају човека изнутра, само што он то сада не види, успокојава се илузијом како је он незлобив човек.


Лако је сетити се нпр. феномена јаросних баба у храмовима, ревнитељки поретка, које су наравно испуњене љубављу к Богу и ближњима, и притом гризу сваког ко улази у храм, ко нарушава свечане традиције. Несвесност и одсуство могућности изразити накупљене емоције у некој конструктивној форми могу да приведу к постојаном, може се рећи «фоновом» раздражењу, разочарењу и неспокојству. А и к озбиљним тешкоћама у комуникацији са собом, људима и Богом.


Важно је напоменути, да сваки ауторитетни систем норми и правила с јасним разграничењем „шта је добро, а шта лоше“, за многе људе постаје цементирајући материјал, који блокира сусрет са собом истинским, стварним, укрепљују се већ постојеће подмене и добављају се нове. Црква – није изузетак.


У том смислу моје колеге, верујући психолози, и ја, неретко се с болом смејемо, говорећи о својим клијентима: «ох ти православни», подразумевајући то, како често са њима бива тешко радити, зато што се разне нездраве личносне пројаве, искажења (деформације) учвршћују избиратељним цитатима из Библије, светих отаца, а такође, неретко и речима духовника.


На пример, најчешћи аргумент верујућих, страдајућих сазависношћу[3], састоји се у томе, да треба трпети и носити свој крст до краја. И померити се с места, таквом црквеном човеку често бива теже него нецрквеном.


Хришћанство призива човека на веома часне односе с Богом, једна из централних линија целог Јеванђеља јесте изобличење фарисејства, што је у ствари јарко изражена подмена (замена) унутарњег спољашњим. Размотримо неколико типичних примера подмена, да би затим проанализирали психолошке механизме те појаве.

[Слика: IMG_5876.jpg]


О ПСИХОЛОШКОЈ ПРИРОДИ ПОДМЕНА(подвала): НЕПРИХВАТАЊЕ СЕБЕ, УСЛОВНА ЉУБАВ И УНУТАРЊА РАСЦЕПЉЕНОСТ


На психолошку консултацију обратила се уцрковљена девојка 27 година, назовимо је Елена, с проблемом професионалног самоопредељења.

Пунијег стаса, активна, комуникативна, ради за благотворни фонд, учествује у различитим социјалним пројектима, интересује се психологијом, сликовито говори о томе како јој се свиђало да води различита групна занимања са децом и одраслима, енергична на око, жали се на изнемоглост, апатију и незадовољство послом у целини… И не једном је напомињала, као између редова, о својој спољашњој непривлачности, на коју као да се и не жали.


По иницијативи психолога у процесу удубљивања у тему спољашњости пројаснило се, да је за клијенткињу веома важна њена сексуална привлачност, то је тешко преживљавала зато што је она већ неколико година у цркви, а то значи треба држати одређену дистанцу у односима с мушкарцима, но бити привлачном управо сексуално за њу је било веома значајно.

– Шта за вас значи када сте сексуално привлачни?

– Видим да се свиђам мушкарцу, – очи јој светле, пауза…- Имам власт над њим.

– Вама је важно да осећате да можете управљати мушкарцем, владати ситуацијом?

– Да, ја сам тада уверена у себе и осећам да сам му нужна, зато што сам му привлачна, – одушевљава се, сва цвета.

– То јест, ви хоћете да се осећате нуком нужни? .. И ви заиста хоћете да вас због тога цене? Вама се чини да, ако сте нужни физички, онда сте нужни сва, да ли сам вас добро разумела?

Пауза, очи постају влажне.

– А како још-то другачије? Бар некако…

– То јест вас просто тако, такву, каква сте, заволети је уопште немогуће… Је л’ ?- тихо, полако, пажљиво говори психолог.


Клијенткиња замире, клима главом, плаче.

Даљи дијалог нас приводи к веома распрострањеној ситуацији. Може се рећи да је Еленино главно, практично неосновано убеђене, да је њу «просто» немогуће заволети. За тим стоји неприхватање себе: ја, таква, каква сам, ужасна, лоша, ништа не значим итд. То су неки од могућих језичких варијаната, но као правило, све су оне уопштеног карактера без конкретизације. Нпр. не «ја лоше радим то и то (конкретно)», него «ја сам лоша».


Да би психолошки преживео такав човек треба да нешто стално достиже, само јавни успеси дају осећање оправданости живота – петице у школи, победе на такмичењима, успех у каријери или у личном животу, уопште сваког рода успешност (форме могу да буду разне) дају осећај права на живот.


Елена је успешан пројект менаџер, но тај посао њу веома напреже, исцрпљује, не приноси задовољство, мада је успешност разултата у некој мери радује. Зашто? Зато што је мотивација подмена – човек не ради то шта му је на самом делу интересантно, него то што даје преживљавање успеха, а то значи, потврда права на живот. Назовимо ту подмену условно «успех- смисао» (успешност уместо онога што је испуњено смислом).


Живот с логиком подмена – моћни фактор депресије. Елена – није искључење, зато се жали да се често и брзо умара, на одсуство интереса и жеља. «немам воље ни за шта, све ми је досадило и раздражује ме, само би да лежим… Или све да бацим и да одем некуд, сакрити се од свих подаље», – то су речи које се често могу чути од човека, који се занима не својим делом. Свеједно код Елене бивају ретки периоди, када ничега таквог нема, појављују се силе и радост, буди се мотивација – када ради то што је њој заиста интересантно (између осталог, рад с групама).


Овде треба рећи неколико речи о безусловној љубави – најважнијем појму који се утврдило у психологији, пре свега, благодарећи трудом основатеља хуманитарне психијатрије Карла Роџерса. Логика Елени и многих других, њене сабраће по несрећи, је примерно таква: мене могу волети само ЗБОГ нечега, то јест потребни су одређени услови, при којима могу да добијем љубав.


Ако реч иде о романтичним односима, то таквим типичним условом, који се предлаже културом, јесте сексуална привлачност. Јер, мене је немогуће заволети безусловно. Можда је друге могуће, али мене тачно није. Таква је основна психолошка природа распрострањене подмене назване «секс-љубав».


Овде хоћу да напоменем Елени о томе да Бог воли сваког од нас и, наравно, воли безусловно таквог какав јесте. Ми прекрасно знамо ту истину, но да ли је то знање истинско, дубоко, поткрепљено реалним опитом? Колико нас може искрено да каже за себе, ја сам много пута осећао како ме Бог воли, осећам ту љубав, можда и не увек, но знам то срцем, а не само главом?


На жалост, сви хришћани тако говоре, но не тако често се срећу православни, који их говоре «из дубине душе» – тако, да им је немогуће не поверити, зато што за тим речима стоји живот, реални односи с Богом. Нецелосност, несагласност речи, дела, мисли и осећања – јесу чест психолошки и духовни проблем данас, посебно у западној култури, и далеко не увек да иде реч о свесној лажи, чешће је та несагласност несвесна – обично човек искрено верује, да говори то што и јесте на самом делу. Таква расцепљеност – је узрок многих подмена.

И тако, речи о љубави и вера у истинитост тих апстрактних речи, још није то исто што и опит преживљавања љубави, конкретно к мени, са свим мојим недостацима. Управо отсуство таквог опита постаје, по мени, централни узрок безрадосног хришћанства, сконцентирисаног на чување традиција, норми, правила.



ПОДСЕТНИК РОДИТЕЉИМА

Као што се види, сличај Елене илуструје проблем неприхватања себе, која је стала главни узрок указаних подмена. Корен таквог односа према себи крије се у детињству, када родитељи нису давали детету ту исту безусловну љубав. Дете је брзо научило, да би њега волели, треба радити то и то, ако се буде лоше понашао ризикује да изгуби оно најглавније у животу – родитељску љубав.


С једне стране то је удобан начин васпитавања – дете се лако дисциплинује, но видите и сами по како високој цени. Но с друге стране, последице таквих траума неретко се протежу на сав живот, са чим се ми редовно срећемо у психотерапеутској пракси.


У детета се формира базово осећање сопствене недостијности, ја сам лош – јер ако ме данас воле, а сутра не, нека је то и због лошег поступка, значи, у принципу ја сам по себи љубав не заслужујем. Значи, потребно је нешто за што ме је могуће волети, а даље по сценарију горе описаном.


Још један сценарио условне љубави, која мучи вољеног и која му смета да буде оно што јесте, примерно је такав: «је те волим, и зато си дужан… Да радиш то, шта ја сматрам за тебе исправним, да будеш такав каквим хоћу да те видим». Сећам се аустралијског филма «Блесак» о талентованом пијанисти Дејвиду Хелфготе, где је прекрасно показана таква љубав његовог деспотичног оца и трагичне последице дечијих траума главног хероја.


«Не бива ли превише често, – говори митрополит Антоније Сурожски, – да ако би се жртва наше љубави осмелила да проговори, она би нас замолила: «Молим те, воли ме помање, но дај ми мрвицу слободе! Ја сам заробљеник твоје љубави; из тога што ме волиш ти желиш да определиш све у мом животу, ти хоћеш на свој начин да устројиш моју срећу. Када ме ти само не би волео/ла, ја бих могао/ла бити самим собом!» зар се то не дешава довољно често између родитеља и деце, међу друговима, међу мужем и женом? Како други скупо плаћају нашу љубав, и како је она нама самима јефтина».


Човек може сав живот да протраћи на тражење те исте безусловне љубави, и у исто време, на достизање свемогућих услова, за које ће га моћи волети. Култура предлаже мноштво варијаната у виду «норми» – успех, успех и само успех. Каријера, новац, успех… И пластичне операције поред свега осталог – због потребног изгледа, да би те заволели.


Озбиљан проблем је у томе што, док не заволиш, не прихватиш сам себе таквог какав си, не можеш волети ни другог. Заљубљеност – то је лако, илузија љубави – колико хоћеш. Но то ће бити исте такве подмене у односу са другима, као и у односу према себи.


[Слика: IMG_5877.jpg]


“ ЈА ТЕ…. “

Какве везе има то и сусретом са Христом?


Неко може да нашој Елени постави дијагнозу: блудна страст, сујета, гордост итд. И шта ће она тада да ради? Да се бори са собом тако лошом, што је нимало неће померити у страну прихватања себе. Прилази такав човек у Цркву и брзо учи како бити добар. На почетку то може да изгледа, ако не као бурно неофитство, то потпуно као прилично благочешће.


И све као да је у реду, чак се и задивиш. Но постоји неколико опасности.

Човек може да продужи да живи у логици подмене «успех-смисао», чинећи задивљујућа дела и не будући свестан, да иза тога стоји жеља за доказивањем себе, ја имам право на живот, ја сам добар итд…
Уздржаћимо се овде од разговора о сујети и гордости, како видимо неретко за «симптомима» сујете (славољубља) стоји та иста неутољена потреба у безусловној љубави. Зато када таквом човеку говоре: кај се због своје сујете – у неким случајевима то може да не помаже, него само да удвостручи проблем, зато што он (или његово несвесно) то чују као: то ниси довољно добар, да би те Бог волео, буди бољи и тада ћемо да видимо.Озбиљнији проблем јесте – с ким уместо Бога може да се сретне такав човек? Често са својом пројекцијом на Бога, тј. са својим образом, као правило, родитељском фигуром, која се лепи на фигуру Бога. А родитељи су били какви? Волели су условно. Чиниш добро – добар си. Чиниш лоше – непотребан си.


У цркви је одлично прописано шта треба да се ради, а шта не треба. А ако још потрефи и строг духовник, онда је уопште све јасно – слушај, испуњавај правила и бићеш добар. Заметимо између наводника да се често родитељска фигура пројецира и на духовника.


Пролазе године, па и десетци година, и ништа се не мења. Човек иде у храм, исповеда се, причешћује се. Но с ким и у какве односе он ступа, мислећи да су то односи с Богом? Може се десити, да он продужује да живи по старом сценарију, пуном подмена. Робно-новчани односи с Богом су довољно добро описани у духовној литератури последњих десетљећа.


Но трагедија таквог благочешћа је у томе што се може десити да у њему нема места за Христа, нема простора за Сусрет с Њим. Постоји само проигравање из детињства заложеног сценарија, само сада зацементираног традицијом црквених норми и правила.


У том контексту се може додати да се и свештеник може показати као одговоран за то како ће се развијати односи духовног чада, не само са њим, него и са Богом – по сценарију условној љубави или безусловног прихватања.


И још дубљи аспект проблема подмена. Као што смо видели, човек их уопште није свестан. Оне имају много угодности (користи), илузорних, но свеједно, угодности. Тешко је избавити се од њих, између осталог и зато што је веома страшно срести се са собом истинским и ићи у неизвесност, прекорачујући навикнути сценарио, раскидајући шаблоне.
Но док ја живим не истински, живим подменама (а још горе, ако при том мислим да сам истински благочестив), не могу да се сретнем са стварним собом и не могу да видим стварног другог (човека, за почетак).


За сусрет је потребан ТАЈ КО ће се срести. А ко ће се у мени срести са Другим? Јер, мене у суштини скоро да нема. Постоје илузије, улоге, заблуде, маске, но ГДЕ је у мени ТАЈ, ко може бити истински, без игри и заштита? И да би могли за јеромонахом Романом ускликнути «Боже мој! У мени ни капље правде нема!… Ево ја сав стојим пред Тобом», потребно је да би се нашло у мени острвче часности и смелости принети себе Христу, као што су некада другови спустили с крова раслабљеног.

И тада ће за нас да постану могуће речи пророка Исаије: «Јао мени! Погибох, јер сам човек нечистих усана, и живим усред народа нечистих усана, јер Цара Господа над војскама видех својим очима» (Исаија 6,5).




[1] Подвала, замене, замена истинитог лажним.

[2] Искажење = дефект, речи истог кирена – унаказити, наказа.

[3] Сазависност – Сазависност – патолошко стање, које се карактерише дубоком, силно емоционалном, социјалном, чак и физичком зависности од другог човека. Најчешће се термин употребљава к рђаима и ближњим алкохличара, наркомана и других људи с било кајом врстом завсности, но далеко се не ограничавају њима» (Википедија).



Аутор: Марина Филоник психолог

http://www.pravmir.ru/podmenyi-kak-prepy...o-hristom/

МРДНИ СОБОМ БОГ ЋЕ ТОБОМ
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
19-11-2017, 12:24 PM
Порука: #33
RE: ПРАВОСЛАВНА ПСИХОТЕРАПИЈА



МРДНИ СОБОМ БОГ ЋЕ ТОБОМ
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
29-11-2017, 03:34 PM
Порука: #34
RE: ПРАВОСЛАВНА ПСИХОТЕРАПИЈА
http://www.vaseljenska.com/vesti/karadjo...kta-16-og/
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
25-12-2017, 07:43 PM
Порука: #35
RE: ПРАВОСЛАВНА ПСИХОТЕРАПИЈА



МРДНИ СОБОМ БОГ ЋЕ ТОБОМ
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
30-12-2017, 10:55 AM
Порука: #36
RE: ПРАВОСЛАВНА ПСИХОТЕРАПИЈА
.
ЗАШТО ТУГУЈЕМО?

[Слика: IMG_5874.jpg]

«Човек који је страсно привржен било чему никада неће умаћи од туге.» То су парафразиране речи Преподобног Јована Лествичника. Из тога произилази да је било каква страсна приврженост увек разлог за тугу, а туга у нашем срцу је увек последица страсти. Стога морамо уложити труд да бисмо се ослободили од поменутог разлога како би се наш живот, барем мало, испунио радости.

Страсну приврженост ћемо одредити као снажну наклоност према нечему, што сведочи о слабости људске воље, о немогућности да обуздамо своје жеље и прохтеве. Слаба воља је показатељ болесне душе. На исти начин од млитавих мишића пате дистрофичари који нису у стању да поднесу ни најмањи физички труд. Каљење воље је најважнији задатак за хришћанина, који се постиже кроз непрестано надвладавање наших жеља и намера. За све нас је корисно да се придржавамо једноставног правила: више радимо оно што нам не причињава ужитак. На пример, ујутру на ноге лагане чим се будилник огласи. Прочитати јутарње молитве пре прве шоље кафе. На путу за посао прочитати једно поглавље из Јеванђеља. А још можемо да назовемо добар дан својим суседима ако их сусретнемо у лифту, да се захвалимо чистачици на чистом улазу у зграду, да уступимо место старијим људима у аутобусу. Можемо наставити да ређамо примере, али важно је рећи да обичним људима тешко падају наведени поступци којима служимо Богу и показујемо пажњу према ближњим. Све то нам представља труд. А ту се већ ради о духовном труду који се зове самопринуда.

Страсну приврженост можемо упоредити са зидом који дели човека од Бога. Она у потпуности обузима ум и срце и присиљава човека да јој служи. Страсна приврженост је увек издаја Бога, врста духовне прељубе. Од тога болује већина људи и њихов је живот испразан, испуњен бесмислицама. Место Бога заузели су: новац, култ тела, нескривени егоизам, свакојаке врсте забаве. Страсна приврженост се често појављује у породичном животу када један од супружника ступа у љубавну везу са стране и она може бити толико озбиљна да има моћ да растури брак. Многи су привржени алкохолу, компјутерским игрицама, филмовима страве и ужаса, гледању порнографских сајтова. Познат ми је случај одраслог мушкарца – главе породице и оца двоје деце – који је постао завистан од порнографије. Гледао је те гадне филмове и у присуству своје жене, па чак и мале деце. Куповао је порно часописе и остављао их свуда по стану на видним местима. Ни молбе, ни сцене које је његова супруга правила нису уродиле плодом, њен муж није могао да победи своју погубну приврженост. На крају се ипак дозвао памети. Радио је као возач. Једанпут увече када је споро улазио у гаражу желео је да заустави кола. Међутим, кочница није радила, а папучица је пропала до пода. Кола су се зауставила благо ударивши у ивичњак. Одмах је схватио да су кочнице отказале. У том тренутку чуо је унутрашњи глас: «Ово ти је последње упозорење!!!» Ужаснут, схватио је да су кочнице могле да откажу и усред града на било којој раскрсници! Чим се вратио кући решио се свих поменутих гадости, а затим се покајао због своје погубне привржености – што је најважније.

Људи који су зависни од штетних навика наликују једни другима у томе што им је срце испуњено тугом, то јест они пате и због тога су дубински несрећни.

Савремени човек се често сусреће са немилим догађајима који га доводе у стање блиско тешкој депресији и унинију. Разлог за то су наше неиспуњене жеље. Желимо у овом животу тако пуно ствари, а Бог нам не даје оно што тражимо, а често и одузима оно што сматрамо најпотребнијим. Услед неразумевања ових догађаја многи људи просто дижу руке од свега и мучи их мноштво питања: «Зашто је све тако лоше?», «Зашто уопште живети?» Они који су имали барем мало искуства у «борби са унинијем» дошли су до просте истине: што се више забављаш то је снажнији стисак туге и јада око твога срца. Грешно весеље на кратко време «опија» душу, пружа неку мутну радост, али после неизбежног «мамурлука» живот постаје још потиштенији.

Свет који је одступио од Бога је главни извор обмане човека и најчешћи кривац многих уништених судбина. Човек, предан празнини овога света, никада неће одолети тузи и унинију.

Преподобни Јован Лествичник учи да можемо победити тугу само на један начин – «омрзнућем света». Овај захтев учитеља источног монаштва већина људи није у стању да испуни. Разлог за то лежи у слабој вери и одсуству жеље да нешто променимо у свом животу. Било би корисно за све нас када бисмо поразмислили о речима Светог Писма: «Жалост овог света смрт доноси» (2 Кор. 7: 10). Забављај се колико ти је воља, неће ти од тога бити лакше на души. Духовно опустошење је алармантни знак да водимо бесмислен живот робовања страстима. Туга срца постаје трајно стање, јер се човек одрекао онога што је најважније, а то је Бог. Само нам Бог може вратити заборављену радост, изгубљени мир срца, смисао и циљ живота.

Љубав према овоме свету и живот уз Бога, то су неспојиви појмови. Од нас се тражи да направимо избор, за шта је потребна жртва. Без жртвовања ништа нећемо постићи.

Који је главни показатељ привржености и љубави према материјалном свету? «Лествица» указује да се разлог крије у «страсној привржености било чему што је видљиво». То што је «видљиво», а такође оно што можемо да чујемо, да окусимо, непосредно осетимо, држи нас у ропству. Свети оци су такву приврженост овоземаљским ужицима поредили са орлом, чија се само једна канџа запетљала у омчу. Он узалуд маше крилима, чак се помало и издиже над земљом, али не може да одлети јер је ухваћен у замку. Чак и мала приврженост нечему пролазном ствара стање које је опасно по спасење душе. «Има ли нечег на земљи овој без чега не могу да проживим ниједан дан?» То питање треба чешће да постављамо сами себи.

Приврженост према нечему «видљивом» може попримити разне размере. За некога мисли о смрти, старости, страх од непролазне немоћи и болести могу бити разлог за униније и лоше расположење. Превише удобно живимо и желимо, наравно, све више и више, а што је најважније желимо да будемо бесмртни. Такве тежње говоре о томе да је човек сасвим «прикован» за овоземаљски живот и само се на овом пролазном месту осећа самоуверено и безбедно. Вечност за њега не постоји. Видљиви свет и овоземаљски живот – то су две ствари којима је он «привржен», како пише у «Лествици».

Размере ове привржености могу бити и скромније, али су по духу једнако неприхватљиве Богу. Сетимо се честих навода наших савременика: «Ја ни дана не могу да издржим без телевизора…»; «Не знам како ћу моћи да живим ако угине моја омиљена мачка (или куче)…»; «Мој син је смисао мог живота, ја живим само ради њега…» Многи људи не могу да издрже, а да не попију шољицу кафе, да попуше цигарету, без пријатне купке са чашом вина у руци… Скоро сви патимо од привржености према одећи, храни, сродницима, друговима, навикама, стиловима, начинима живота. А шта ако у једном тренутку све то изгубимо? Добро је ако Бог допусти да нешто од тога изгубимо за живота, али шта ако умремо оптерећени свиме тиме? Шта да чини душа која напушта тело носећи са собом сав тај «видљив», пролазан и материјалан терет?

То што подиже зид између човека и Бога представља озбиљно искушење, које треба да победимо.

Бог у Својој љубави према човеку силно ревнује и не трпи никакве конкуренте. Он који воли све Своје људе савршеном и најчистијом љубављу има пуно право да захтева да Му се та чиста осећања у једнакој мери и узврате.

Оправдане су бриге само за оно што је неопходно у овом пролазном животу. Све што је излишно и сва раскош су попут сидра које привезује човека за земљу. Има ли смисла сакупљати и куповати оно што ће у сваком случају припасти другима у овом животу, или по његовом завршетку? «Јер ништа не донесосмо на овај свет, дакле не можемо ништа ни однети. А кад имамо храну и одећу, овим да будемо довољни» (1 Тим. 6: 7–8).

Завршићемо наш духовни разговор овим речима апостола Павла. Амин.



Протојереј Андреј Овчиников

МРДНИ СОБОМ БОГ ЋЕ ТОБОМ
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
09-05-2018, 12:30 PM
Порука: #37
RE: ПРАВОСЛАВНА ПСИХОТЕРАПИЈА
.
Трибину „Самоусавршавање и духовни развој – перспективе богословља и психотерапије организује Библијски културни центар у сарадњи са Домом омладине Београд.

Почетак трибине је заказан за 13. мај у 19 часова у Клубу Дома омладине, улица Македонска 22, Београд.

Потребу за духовним развојем и осмишљавањем живота многи налазе у оквирима психолошког рада на себи, док други нагињу различитим религијским идејама. Да ли су ова два приступа међусобно искључива или се пак допуњују? Какве су сличности између психотерапије и религијског пута ка духовном узрастању? На који начин савремени свет, почев од најранијег доба, формира психу човека? Каква је улога религије у том формирању? На ова и многа друга питања покушаћемо да дамо одговоре кроз разговор са уваженим гостом, теологом и дечијим психијатром о. Василијем Тепмосом.

[Слика: IMG_7719.jpg]

МРДНИ СОБОМ БОГ ЋЕ ТОБОМ
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
09-05-2018, 05:44 PM
Порука: #38
RE: ПРАВОСЛАВНА ПСИХОТЕРАПИЈА
http://www.mitropolija.com/duhovnik-i-ps...radjivati/

МРДНИ СОБОМ БОГ ЋЕ ТОБОМ
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
06-10-2018, 10:04 AM
Порука: #39
RE: ПРАВОСЛАВНА ПСИХОТЕРАПИЈА



МРДНИ СОБОМ БОГ ЋЕ ТОБОМ
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
01-04-2019, 11:34 PM
Порука: #40
RE: ПРАВОСЛАВНА ПСИХОТЕРАПИЈА



МРДНИ СОБОМ БОГ ЋЕ ТОБОМ
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
15-07-2019, 10:00 PM
Порука: #41
RE: ПРАВОСЛАВНА ПСИХОТЕРАПИЈА
.
ЛЕЧЕЊЕ ИЛИ МОЛИТВА?

[Слика: IMG-2651.jpg]

Болест долази или изненада, или са симптомима који се јављају постепено. Оболети могу и деца и одрасли. Нико не може да избегне болест, од прехладе до (страшно је и да замислимо) рака; од изнемоглости до коморе за реанимацију. Ово јесте страшна реалност у садашњем свету.

Свако се у току свог живота сусреће са болешћу, али, хришћанин мора да се определи како треба да се понаша? Да ли да се лечи, или да се моли? Где да тражи извор исцељења – од Бога, или од доктора? И, да ли нам ј исцељење уопште потребно? Да ли је, можда, боље да трпимо патње, па да се тако припремамо за Вечни Живот?

Искуство лечења нам је познато још из ранобиблијских времена (Постање 50, 2). Још у ранохришћанском добу Свети Јован Златоуст нас позива да се обраћамо лекарима, а не шарлатанима (Јован Златоуст, 13. Реч о болести и лекарима). Дакле, да ли је неопходно да се обраћамо лекарима? Да, ако у томе видимо дар Божији, онда је грех да се из људских руку не прима помоћ Божија.

Сетимо се старе приче о човеку који је доживео бродолом, али, ипак је одбио помоћ спасилаца. А када се утопио, Господ му рече: «Зар ти нисам послао чамац?

Тако и овде, Господ нам шаље помоћ преко лекара, који су специјално обучени за лечење људи. Наше одбијање да се лечимо у датој ситуацији – јесте одбијање Божије помоћи. Тражећи чуда тамо где су довољне људске могућности – јесте недостатак смирења и тежња ка искључивости, односно – г о р д о с т и. Ипак, понекад није крива гордост, већ – обмана.

Навешћу два примера и свог живота.

Једна дивна, духовно снажна монахиња разболела се од рака. Прво што је урадила, обратила се свом духовнику, веома познатом и поштованом старцу – свештенику. Она је чула ове речи: «Лекарима не треба да идеш. Ја ћу те излечити». Матушка се строго држала речи свог духовника, недељама није ништа јела, читала је велико молитвено правило и свакодневно се помазивала светим уљем од чудотворних икона. И… умрла је од те тешке болести.

Да ли су лекари могли да јој помогну, не знам, али тужно је искуство и разочарење свих, који су видели колико је та монахиња веровала у свог духовника, и, њену трагичну судбину. Да није чула обећање да ће бити исцељена, да су те духовне методе борбе са болешћу биле удружене са медицинским лечењем, несрећа се не би догодила.

Није добро што је код неких разочарење у «старца» довело до разочарења у Православље. Наравно, култ личности «стараца» јесте трагична појава у Цркви, али за многе је то озбиљно искуство у вери – може да се разочара у исправнст духовног стања човека, једнако искусног у молитвеној и у аскетској пракси. Нема смисла наводити име тог свештеника, али, на жалост, овакв пример није усамљен.

О другом случају не само да сам све до ситница чуо, већ сам до ситница и видео шта се догодило. Новорођенче се родило са страшном килом. Да ли су лекари могли да га спасе, тешко је одговорити на ово питање. Али, родитељи одбијају лечење, и из Москве путују у Ивановску област у Кузњецово (где је касније баш ту основана секта новосимоноваца, чијег су вођу, схимонаха Симона (Ширјајева) са свима, који су били са њим, морали да удаље из Казанског манастира). Схимонах Симон је убедио младе родитеље да ће он дете да излечи. Када је девојчица умрла, назвали су је мученицом и покушали да створе култ око њеног гроба. На срећу, архијерејске власти су врло брзо ту квазисветост прекинуле.

Из наведеног можемо да закључимо да покушаји «да се измоли чудо» тамо, где је за побољшање здравственог стања потпуно довољна природна помоћ – неоправдани су, исто као и ослањање на сопствену искључивост или пак поклањање поверења било ком човеку, за кога нам се учини да је директан носилац Божије воље. И једно, и друго је веома опасно. На том путу су неизбежна разочарења и добоки духовни падови.

Али, хришћански живот је сам по себи чудо. Господ се невидљиво стара за свакога од нас, и веома је важно, када се обраћамо лекару, или, једноставно, када узимамо таблету против главобоље, да смо свесни, да је управо Бог исцелитељ наших душа и тела. Ми смо живи не толико због пречудесног видљивог учешћа Живога Бога, колико због Његовог старања о нама, Чије благодати, ми лично, нисмо увек свесни.

Зато, не одбијајући обично лечење, важно је да схватимо, да се сваког минута, чак сваког секунда Господ стара о нашем животу, усмеравајући га на пут, који нас води ка спасењу. На том путу су неизбежне патње, болести и страдања, зато што се тиме исцељује наша душа. Али, ми не знамо вољу Божију, зато је много важно да не одбијамо помоћ, нити руку која нам се пружа, дакле, лекове, лекаре и болнице… Међутим, и тада морамо да будемо свесни да, и поред тога, увек имао једног јединог истинитог Лекара – Господа Бога, «Лекара душа и тела наших».

Драга браћо и сестре, желим вам добро здравље!



ПРОТОЈЕРЕЈ АНДРЕЈ ЈЕФАНОВ

МРДНИ СОБОМ БОГ ЋЕ ТОБОМ
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
Одговори 


[-]
Podeli (Prikazi sve)
Facebook Linkedin Twitter Digg

Скочи на Форум:


Корисник(а) прегледа ову тему: 1 Гост(а)