Одговори 
 
Оцена Теме:
  • 5 Гласова - 2.6 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
07-06-2015, 11:34 PM
Порука: #127
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
(07-06-2015 09:25 PM)Хaco Пише:  Историјски подсетник:

Зато пре него што ревнитељи почну да се узносе својим "православљем", које то иначе уопште није, нека се сете да су могли бити рођени као католици или муслимани као ја, шућур Алаху.

Аферим Хасо, ова ти је добра!

Баја

ПРОСВЕТАР, раб Божји и раденик на трудном воздвиженију Часног Крста и срушеног Стлпа Рашко-Сербскјаго.
СРБИН ИМА ПУТИНА ЗА БРАТА,
А ПУТИН ЈЕ ТАТА ОД САРМАТА,
ОД ЛОВЋЕНА ДО УРАЛА,
СВЕ СУ СТРАЖЕ ОД КИНЖАЛА,
ГРАДИЋЕМО НОВИ СЕВАСТОПОЉ,
ШТИТИЋЕ НАС БУЛАВА И ТОПОЉ!
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
07-06-2015, 11:36 PM (Последња измена: 07-06-2015 11:53 PM од aco.)
Порука: #128
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
Ништа ново, ваше уобичајено подметање цитата, и доследност у одлуци да се повичете са форума.Човек од речи. Шта `ш. Скојевац

А те муслиманске поздраве нисам знао, а видим ти добро знаш. Кидање
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
07-06-2015, 11:42 PM
Порука: #129
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
О учтивом дијалогу са Католицима има пуно примера у историји Православне Цркве. Примера ради један од највећих бораца за одбрану чистоте православне вере, св. Марко Ефески у свом уводном говору папи јеретику Евгенију IV, слично речима упућеним од св. Кирила нечасном Несторију, рекао је римском папи 1438. у Ферари: „ … Хајде дакле, пресвети оче, прими чеда своја, која ти дођоше издалека, са Истока; загрли оне што од давног времена беху одвојени од тебе, а сада прибегоше твоме наручју; исцели саблажњене; заповеди да се одстрани свака сметња и препрека која омета мир; кажи и ти анђелима својим, као подражавалац Божји: приправите пут народу мојему; поравните пут, уклоните камење (Ис. 26, 10). Докле ћемо се ми, који имамо истога Христа и исте смо вере, борити једни против других и гложити се међу собом? Докле ћемо се ми, поклоници исте Тројице, међу собом клати и јести, док једни друге не истребимо (ср. Гал. 5, 15) и док нас спољни непријатељи не претворе у ништа? Стога подиже (Христос) тебе, првенствујућега међу свештеницима Његовим да нас сазовеш овде“.

Шта би данас рекли многи „зилоти“, било Артемијеви било Акакијеви, кад би чули овај језик хришћанске љубави и учтивости у обраћању једном римском папи? Засигурно, осудили би га као издајника и паписту, као што и данас осуђују многе српске епископе, када у разговорима са римским папом употребљавају неке опште изразе учтивости у дијалогу. Зашто? Јер, у својој неопитности и незнању, не гледају на циљ и дух разговора који се воде, а за општу хришћанску учтивост неће ни да чују.

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
08-06-2015, 12:16 AM (Последња измена: 08-06-2015 12:19 AM од херцеговац.)
Порука: #130
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
Да цитирам политкома таваришчег Просветара - трућ, мућ... бућ.

По обичају машиш суштину!

Суштина није у обраћању или дијалогу него у лицемјерју који носи Ватикан према Православљу!

За Ватикан је циљ остао кроз вијекове исти или унија или конвертитство.

Уптријеби ту главу, та није ту само за читање Берђајева!

„Грађанска“ демократија отуда нуди избор свега и свачега, али себе а приори изузима од тог правила; она не допушта могућност избора између ње и ма ког алтернативног концепта.

[Слика: traktor.gif]
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
08-06-2015, 12:37 AM
Порука: #131
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
ТЕОЛОГИЈА ДИЈАЛОГА ПО СВЕТОМ МАРКУ ЕФЕСКОМ


Свети Марко Евгеник, митрополит Ефески (1391-1444.г.), велики Светитељ Божији и један од најзначајнијих Отаца и Учитеља Цркве новијих времена, од својих савременика назван Новим Василијем, Новим Богословом и Атлантом Православља, данас је нажалост веома слабо познат не само широј црквеној него и богословској јавности. Већина зна о њему само толико да он једини није потписао унију на заједничком источно-западном сабору у Ферари и Фиренци 1438-9.г., да је тиме Бог преко њега спасао чистоту апостолске православне вјере наше, да је благодарећи њему Православна Црква избјегла ропство под неправославним Латинима и да је због свега тога папа Евгеније IV, видјевши на крају сабора да на Акту Уније недостаје потпис "Ефесца", са очајањем узвикнуо "Елем! ништа не учинисмо!" Шта је, пак, чинило дубљу подлогу таквог Марковог става и држања у Фиренци сазнајемо из рада "Теологија дијалога по св. Марку Ефеском" епископа Иринеја који овдје можемо представити, нажалост, само у одломцима, и без фуснота.


ТЕОЛОГИЈА ДИЈАЛОГА

Данас се неодољиво намеће потреба да изучимо и схватимо и богословски темељ Светитељеве борбе на Флорентинском сабору, да разјаснимо себи и другима основна начела која за нас православне важе приликом сусрета и богословских разговора са инославним хришћанским заједницама... Споменута основна начела назвасмо теологијом дијалога, не само за љубав савремене терминологије, већ и у духу изражавања светог Марка, који је такође, како ћемо ниже видети, спомињао и заступао дијалог.


Неко ће, можда, запитати: па добро, зашто ли је и чега ради важно за нас данас, баш данас, да се упознамо са "теологијом дијалога", па још и у издању св. Марка Ефескога, за многе "фанатичнога"? - Ево зашто и чега, ради: прво, зато што је у наше дане дијалог између разних хришћанских вероисповести постао свакодневна стварност са амплитудом од озбиљних званичних преговора свеправославних теолошких комисија са старокатолицима, дохалкидонцима и англиканцима, па до помодног и површног, сентименталног "екуменизма без услова и међа"; и друго, стога што посебни напори Старог и Новог Рима (Цариграда), мада знатно мање грозничави после смрти патријарха Атинагоре I и после последњих римских "заокрета удесно" у унутрашњем дијалогу Рима са сопственим "протестантским крилом", ипак умногоме подсећају на околности и атмосферу уочи сазивања Флорентинског сабора; и треће, као најпретежније, због тога што св. Марко, с једне стране, као Црквом прослављени Светитељ Божији и несумњиво светоотачки ум, а са друге стране као активни делатник дијалога у своме времену, може и треба да буде примср за углед и богонадахнути путовођ нама у нашем времену, дословце бременитом дијалозима у свим правцима. Јер, ваистину је поверење у облагодаћено искуство и у богомудрост светих Божијих људи, као и следовање њима, једно од основних мерила не само православног богословствовања и мишљења, но и православног живљења и побожности...


ПРАВИЛНА ДИЈАГНОЗА КАО ПРИСТУПНА ФАЗА ДИЈАЛОГА

Најпре нам ваља објаснити у којем смислу ћемо употребљавати термин "дијалог". Грчка реч "диалогос" уопште значи потпуно исто као наша реч "разговор", било да су посреди два или више саговорника. Дијалог међу представницима различитих хришћанских вероисповести представља управо то - сусрет и разговор о спорним питањима вере, због чијег различитог тумачења и доживљавања не постоји општење и јединство између дотичних вероисповести. Циљ разговора је да се, по могућству, доспе до сагласности у вери на основу једног "вјерују" по спорним питањима, које би обе стране могле прихватити као истинити израз откривењске богопредане вере, а тиме и као сигуран темељ за ступање у пуно међусобно општење и јединство. Флорентински сабор, без обзира на своје вапијуће недостатке и неславан исход, био је покушај таквог дијалога између Православне Католичанске Цркве у целини и Римског католицизма у целини, највећи од времена раскола у 11. веку па до данас. Егзарх целе православне делегације и главни православни говорник био је управо свети Марко Ефески и кроз његова уста заиста је проговорило цело свето Православље.


Но, за разлику од данашњих међуконфесио-разговора, који се воде на бројним конференцијама, конгресима и другим скуповима те врсте, а главни су им протагонисти учени академски стручњаци, односно теолози-професори, у Марково време и пре њега разговарало се о питањима вере на саборима, а носиоци дијалога беху - епископи! Да ово друго одговара духу и предању Цркве, а да оно прво представља нововековни православни увоз западне рационалистичко-хуманистичке праксе и западног црквеног менталитета - о томе немамо потребе трошити речи...


Читава делатност светог Марка на сабору у Ферари и Фиренци такође нам показује да православни учесник у дијалогу увек наступа као гласник и проповедник православне Истине, коју зна и којом живи и дише, јер живи и дише у Цркви Божијој и Предању њеном, А НЕ ОТИСКУЈЕ СЕ СА НЕПРАВОСЛАВНИМ САГОВОРНИКОМ У НЕКО ЗАЈЕДНИЧКО ТРАГАЊЕ ЗА ИСТИНОМ, КАО ДА СУ ЈЕ ОБОЈИЦА ЛИШЕНИ. А када се у то и отисне, чини то само методолошки. Но, да би се православни учесник дијалога тако држао као што се св. Марко држао, он мора исправно појмити стање ствари међу хришћанима, које изазива потребу таквог дијалога међу њима; другим речима, он мора поставити тачну дијагнозу, као што ју је у своје време поставио свети Марко.

Дијагноза? упитаће ко. Јер, гле, чим је посреди дијагноза, ту је негде и нека болест. Па каква бољка хара међу онима који призивају име Ипостасног Здравља и Свеоздравитеља, Христа Господа?

Та бољка јесте чињеница великог раскола (1054.г.) и прекида општења између хришћанског Истока и Запада - отада па све до данас. То је ваистину најтрагичнији догађај у историји хришћанства. "Ја мислим", вели о томе свети Марко Ефески, "да ће онај ко је увео ту раздеобу н растргао свише изаткани хитон Господњега Тела бити подвргнут већој осуди него ли они што Христа распеше и неголи сви од памтивека безбожници и јеретици!" Да би ова рак рана хришћанства била исцељена, ваља најпре знати природу раздеобе и њене узроке. По питању раздеобе данас се обично, како у лаичком тако и у конвенционалном богословском говору, прича и пише о "деоби цркава", из чега би се, ако се не пружи одговарајуће тумачење тог несрећно изабраног израза, произлазило да се првобитно Једна и Једина и Јединствена Црква Христова поделила на две цркве, источну и западну. Од њих, по неким, једна греши у догматима, по другима обе су се удаљиле од првобитне вере, а по трећима ниједна не греши него обе само различито изражавају исту истину и исту веру, и једна и друга су остале цркве у пуном смислу те речи, са светим Тајнама, са благодатно-освећујућом силом и спасоносношћу. Тако се данас на пример, може врло често чути тврдња да "Православна Црква признаје римо-католичке свете Тајне" или да су западни хришћани само "расколници, а не и јеретици", и сл. Разуме се, то исто се не само говори него и официјелно прокламује с римокатоличке стране у односу на Православну Цркву.


... Како свети Марко гледа на болни проблем Великог раскола? Признајући, како видесмо, сав ужас Раскола и сматрајући Раскол Истока од Запада распећем страшнијим од голготскога, он ипак не признаје "деобу цркава" нити "раздељно хришћанство", него "последујући у свему Светој и Католичанској", као њен верни син и њен православни отац и исповедник, исповеда и своју веру у њу - ВЕРУ У ЈЕДНУ СВЕТУ САБОРНУ И АПОСТОЛСКУ ЦРКВУ, по природи својој ЈЕДНУ И НЕРАЗДЕЉИВУ, као што је једна и Глава њена - Христос Господ. Будући да је Глава Тела Цркве Христос, Оваплоћени Логос Божији и Испостасна Истина Божија, то темељ и основ јединства и јединствености Цркве јесте Православље, правоверје, Истина. Христос, Црква, Православље - то су синоними... Сви они који се одвајају од јединства саборне црквене вере одвајају се самим тим и од Цркве, а то су јеретици. Они отпадају од Цркве, изван ње су, а Црква остаје Једина Света. Остаје, додуше, рањена и оштећена губитком и отпадом својих бивших чеда, али не мање потпуна, не мање саборна и католичанска него пре.


За светог Марка - за Цркву уопште - „јеретик је и законима против јеретика подлеже свако ко ма и најмање застрањује од праве вере”. По светоме Марку јеретици разних врста су „фалсификатори божанских догмата”, а заједничка им је особина свима, без разлике што НА СВОЈУ РУКУ И ПОГРЕШНО ТУМАЧЕ РЕЧИ СВЕТИХ БОГОСЛОВА И ОТАЦА. Али, не само данас, у време „екуменизма", него већ и у време св. Марка било је људи који су сматрали да западни људи само различито формулишу истине богопредане вере, али да не греше у вери и да, према томе нису јеретици. Али, ево шта на то вели свети Марко: „Никада нисмо гледали на Латине као на јеретике него само као на расколнике. - Који то говоре, узели су то од самих Латина, јер они нас зову расколницима (шизматицима), немајући нам ништа приговорити око наше вере, него нам замерају што смо им отказали послушност коју смо, по њиховом мишљењу, били дужни држати... Ми смо се први одвојили од њих, боље рећи, одвојили смо их и одсекли од заједничког тела Цркве. Зашто, реци ми?! Да ли зато што имају праву веру или зато што су правилно дометнули додатак (у Символ вере)? Ко би могао тако казати, сем ако није доживео јак потрес мозга? Не, него зато што мисле неумесне и нимало благочестиве ствари и што су неоправдано дометнули додатак. Окренули смо се од њих, дакле, као од јеретика и зато смо се одовјили од њих„. ...Из ових речи светог Марка сазнајемо и у чему се састоји јерес западног хришћанства, најпре римскога, а потом и његовог порода - протестантског, „реформираног" хришћанства. То је додатак Филиокве у Никејско - цариградском Символу вере којим се изражава западно учење да Бог Дух Свети не исходи само од Бога Оца, како рече Христос и како до данас неизмењено учи Православна Црква, него да исходи од Оца, и од Сина...


Учење о Филиокве је главна западна јерес, а учење о чистилишту, папи и другом, мада неприхватљиво и погрешно, ипак није толико заразно као филиоквизам, јер филиоквизам крњи и квари предану апостолску Веру у Свету Тројицу.... Поводом додатка Филиокве св. Марко се с горчином обраћа Латинима: „Много је било јеретика, но ни један се није усудио да прекраја Символ, осим вас самих"... Како увођење додатка тако и упорно остајање при њему свети Марко сматра последицом и изразом недостатка хришћанске љубави код западњака: он их назива неумољивим,.. и тврди да њихова упорност у новотарији представља презир према браћи одвојеној и саблажњеној том догматском новотаријом... Питање Филиокве није било за св. Марка питање престижа „нашег" или „њиховог" нити питање формуле, а чак ни питање академски богословско, већ - питање живота или смрти. Јер, бити при Истини, са Истином и у Истини - то значи бити у животу и имати живот вечни, јер, богопознање и живот вечни су истоветна ставарност, по речима Христовим Јов. 17,3); бити, пак, с лажју и лажи и за лаж, то је вечна богоодвојеност. На тај начин питање никако није теоретско, доктринарно, већ егзистенцијално, сотииолошко, јер сваки догмат, свака богооткривена истина, истина вере, има спасењску намену, сотириолошки смисао, и ниједан нам није дат ради „заокруживања хришћанског погледа на свет"... Филиокве представља „неподношљиву, неопростиву хулу", уперену „против самог бића Пресветог Духа", а хула на Духа Светога - подсјећа нас св. Марко - по речима Христа Бога једина је неопростива хула...


Пословица каже да старост никада не долази сама , уз нду иду болест и смрт тела. То исто важи за сваку болест, свако кривоверје и лажновјерје: ни јерес никад не долази сама нити остаје сама. Иза ње и уз њу јављају се и њене верне пратиље - духовна болест и духовна смрт. Ту свети Марко као и свети Оци после њега поставља неодступно начело: „Подједнако се анатемише сваки јеретик, био он епископ или мирјанин". А шта је - анатема? АНАТЕМА - ТО ЈЕ ОДВАЈАЊЕ ОД БОГА: ТО НИЈЕ ЦРКВЕНА КАЗНА НЕГО ЦРКВЕНА КОНСТАТАЦИЈА, ПРАЋЕНА ЖАЛОШЋУ ЦЕЛЕ ЦРКВЕ, што се један њен део одвојио од ње, а тиме и од Бога, јер, по речима св. Кипријана Картагинског, не може имати Бога за Оца онај ко нема Цркву за Мајку, будући да се после Оваплоћења Христовог човек не може сјединити са Богом, Светом Тројицом, другачије него кроз Христа, а са Христом се не може сјединити осим, кроз припадање Телу Његовом - Цркви. Закључак је јасан: чим једна група хришћана, мала или велика падне у јерес она тиме својевољно иступа из Цркве и лишава се благодатног дејства Духа Светога. Тиме дотична хришћанска заједница престаје да буде Црква у правом смислу те речи. Њено духовно стање је стање бесцрквености, безблагодатности... Ту важи опште начело: „Свако ко није православан, јеретик је!"... Разуме се да једно тело рањено болешћу, не умире баш одмах, нити се грана одвојена од дрвета суши одмах већ постепено. То важи и за заједнице одвојене од Православне Цркве. Но, то не мења значај и тежину тврдње о њиховој благодатности. Овде се и свети Марко који је увек доследан и радикалан у своме богословствовању и не долива нимало воде у чисто вино Православне Истине, изјашњава опрезно, јер док за јеретичко свештенство недовосмислено тврди да је лишено благодати свештеничке, дотле за вернике, људе вођене а не вође, каже само да "подлежу анатеми" а не каже изричито да су сви они одвојени од Бога и лишени сваке могућости спасења.

Тако нам, ето, свети Марко приказује стварност и право стање разједињавања хришћанског света.


ДИЈАЛОГ И ОПШТЕЊЕ

Разједињеност је, како видимо, губитак јединсгва са Црквом, а не „раздеоба Цркве"; но и таква будући, разједињеност је дијагноза болести, док, њој насупрот, „јединство Духа у свези мира" (Еф. 4,3) представља дефиницију црквеног здравља. Дивни плод тога савршеног јединства - јединства у једноме Господу, једној вери, једноме крштењу - јесте савршено и потпуно општење савршена и потпуна заједница свих у Цркви и Црквама. Општење и зајдничарење конкретизује се и остварује опет путем савршеног и потпуног дијалога - молитве. Као разговор човека са Богом и Бога са човеком, молитва је „вертикални" дијалог и „вертикално општење"; као саборана црквена стварност, пак, незамислива је без своје „хоризонталне" димензије, у којој се јавља као заједница људи сједињених заједничким саборним молитвеним разговором са заједничком Главом, са заједничким Господом. Надврхунски, пак, врхунац, дијалога молитве у Цркви, односно општења и заједничарења кроз молитву јесте Свето Причешће, кроз које и којим човек постаје не само „један дух са Господом" (1Кор. 6,7), него „сутелесник" и „једнокрван" са Христом Богочовеком. На тај начин, Свето Причешће је садржина јединства Цркве... Оно није само „једна од седам светих Тајни", на шта га своде наши осхоластичени догматски приручници, већ је оно превасходна и свеобухватна Тајна Цркве у коју воде и увиру све Тајне црквене.

Из реченог произилази да је савршени дијалог, однсно савршено општење и јединство, могућно само унутар Цркве и да оно никад не може представљати средство или оруђе, циљу будућности.


Богословски, пак, дијалог Цркве са заједницама изван ње које верују у Христа Бога, јесте непотпун дијалог, јер је он само средство и начин да се постигне горњи циљ, да се постигне пуно међусобно молитвено општење и заједница у Телу и Крви Господа. Непотпун је, дакле, богословски дијалог стога што је ограничен само на дијалог речима, и никада и ни у ком случају не може се у њега „укључити" оно што би, у случају успеха, требало да буде његова тековина - а то је молитвено општење и његова круна светотајинско и светопричасно општење.


На тај начин смо дошли до једног од основних светомарковских и светоотачких начела православног дијалога: -НЕМА И НЕ МОЖЕ БИТИ МОЛИТВЕНОГ ОПШТЕЊА И ИНТЕРКОМУНИЈЕ, НЕМА И НЕ МОЖЕ БИТИ ЗАЈЕДНИЧКОГА МОЉЕЊА И ЗАЈЕДНИЧКОГ ПРИЧЕШЋИВАЊА ИЗМЕЂУ ПРАВОСЛАВНИХ И НЕПРАВОСЛАВНИХ, све дотле док се не постигне циљ дијалога - сагласност у вери, а ако се она не постигне никад, онда никада неће бити заједнице и јединства. Главна одлика неправославних хришћана и јесте да су, застранивши у вери, лишени општења са Црквом, да су изван њеног савременог јединства, јединства у Причешћу. Отуд и важи: „Ко општи са оним ко је лишен општења, сам се лишава општења!" То правило свети Марко стално заступа, а понавља га нарочито често при крају свога живота, у својој борби против „Грко-Латина" или „латинофрона", како су тада названи унијати, присталице флорентинске уније. Нераскидива узајамна зависност између исповедења праве вере и примања у заједницу Цркве, са једне стране, и исповедања јереси и непримања у црквено општење, са друге, наглашено је у овим речима Апостола љубави, св. Јована Богослова: „Ако ко долази к вама и ове науке не доноси, не примајте га у кућу и не поздрављајте се с њим; јер ко се поздравља с њим, прима удео у његовим злим делима". Свети Марко понавља познате речи св. Игнатија Богоносца: „Свако ко говори мимо заповеђенога, макар био веродостојан, макар постио, макар девственик био, макар чудеса чинио, макар пророковао - нека ти изгледа као вук у овчијој кожи, који ради овцама о глави!"... „Ако се неки претварају да исповедају здраву веру, а опште са невернима, такве, ако после прве опомене не одустану не само што не треба примати у општење, него их не треба браћом називати".


Напред изложени скроз негативни став светог Марка према „интеркомунији" служи као повод многима да га - уосталом неодговорно - прогласе фанатиком, који је унапред био с предумишљајем решио да саботира и онемогући успех преговора на Флорентинскм сабору. Оваква оптужба, међу-тим, све је пре него истина. Одбијање општења са инославнима потпуно је у складу са учењем Еванђеља и свих светих Отаца пре и после светог Марка, но оно се односи само на заједничку молитву и на свете Тајне. Према самом, пак, дијалогу речима Светитељ је и апсолутно позитивно расположен, а тако исто и према циљу дијалога - а то је, како на почетку рекосмо, достизање сједињења свих у Христу, вјерујућих у јединству Једине Свете Саборне Апостолске и Православне Цркве Христове. Не само што свети Марко није плански и с предумишљајем минирао унионистички рад Флорентинског сабора, него је напротив свим својим бићем желео да дође до јединства вере, а тиме и до јединства у молитви и у благодати Светих Тајни Христових, унутар Једне Свете Цркве Христове...


Пламена жеља и чежња Светитељева за сједнњењем хришћанског Истока и Запада у једној вери и једној Цркви и његово расположење да да све од себе за успех дијалога, предузетог с тим циљем, огледа се у његовим дубоким излагањима о спорним питањима око „чиштилишта" и „Филиокве"...


Из поздравног говора св. Марка при отварању сабора 1438. у Ферари видимо да је он толико ЗА ДИЈАЛОГ И ЗА СЈЕДИЊЕЊЕ, сад се жртвује докле год је то могуће, свој строги и тачни и савесни православни богословски речник тако да Латине назива „људима Господњега Тела", а папу ословљава титулом „пресвети оче", мада је интимно сматрао латинство за јерес... Светитељ чак не само да одаје признање папи и хвали га за његову иницијативу око поновоног сједињења хришћанског Запада и Истока, помоћу весељенскога сабора, него папи признаје и првенство, прелазећи преко чињенице да Православна Црква признаје почасно првенство папи условно, тј. само у случају када је папа римски по вери православан. Овде, дакле, видимо да св. Марко из жеље да што више потпомогне дијалог и евентуално достизање јединства у вери, прећуткује папину неправославност и - узимајући у неку руку пожељно за стварно - обраћа му се као превенснтвујућем. Дипломатисање једнога виспреног Византинца? Не бисмо рекли. Пре би се овакво говорење Светитељево могло означити као тактичност у дијалогу, као поштовање према личности саговорниковој, без обзира на размимоилажења у богословским убеђењима и као покушај да се разговара топло људски, хришћански, с поверењем и искреношћу и - што је најпретежније - са љубављу... Заиста и доиста је посреди љубав према Латинима, према тим расправослављеним хришћанима. ... Свети Марко је мрзео њихову јерес, али је љубио њих. Ево како то искрено и дирљиво формулише, Свети обраћајући се свеједнако папи Евгенију: „Теби доликује, преблажени оче, ако само ухтеднеш да саставиш растављено и да срушиш преградни зид и да извршиш дело божанског домостроја... Подигни очи своје унаоколо и види часне и свештене старце, честите старине којима би сада већма требала постеља и одмор, али су се ипак отиснули из својих крајева и прибегли твоме савршенству, обузети једино надом на Бога и љубављу према вама".


Ове последње речи светога ревнитеља свете ве-ре православне показују нам, с једне стране, какав треба да је унапред заузет став и расположење православног учесника у дијалогу, а показују нам и водеделницу, „жеравичну раскрсницу" између здравог и правог светоотачког ИКУМЕНИЗМА св. Марка и болећиво - сентименталног, сладуњавог „екуменизма" некојих савремених „екуменаца". Заједничко, наиме, њима, западно умствујућим „екуменистима" и св. Марку, оцу православног икуменизма, јесте наглашавање узајамне љубави. У савременом „екуменском" издању она је ограничена и сведена на своју људску компоненту, на свој хуманистички или, пре, хоминистички, недуховни и бездуховни садржај, на људско осећање, на сентименталност, која је потом у наставку, устоличена на престо идеала и идола апосолутизована и идолотворена и проглашена за врхунско мерило врховног арбитра у дијалогу. Другим речима, иза ње стоји једна људска ИДЕОЛОГИЈА ЉУБАВИ, али не стоји једна црквена ТЕОЛОГИЈА ЉУБАВИ. Иза светомарковског и данашњег правог православног икуменизма, напротив, не само да не назире већ управо светли и блиста, уместо голога хуманизма, Црква Божија, уместо идеологије - теологија, уместо љубави као сентиментализма - љубав као богочовечанска категорија и богочовечанска благодатна стварност. А таква права љубав неодвојива је од Истине, штавише права љубав и истина нису две ствари него двоједина целина... А зашто? Зато што ни љубав ни истина за св. Марка и за нас православне уопште нису створене и пролазне стварности него су нестворене и вечне енергије Божије, које међу нама људима постоје само утолико уколико постоје у нама, односно уколико ми стојимо у њима, уколико се причешћујемо њима као благодатним даровима кроз своје уцрковљење, ухристовљење и обожење...


Рекосмо да је св. Марко за „дијалог љубави"... Лепо, то желе и данашњи „екуменисти" хуманистичког смера. Али, какву садржину приписују том дијалогу он и они? Ту, рекосмо, даље почиње развође, почиње „жеравична раскрсница", која се потом претвара у непремостив јаз, у „провалију велику". Они, идеолози љубави кличу „Љубав!" и у то име пред Истину показују путоказ са натписом - „У архиву!" Он, пак, свети теолог љубави, кличући „Љубав!", аутоматски мисли на „љубав истине" (II Сол. 2,10), и на дневни ред дијалога ставља једну једину тачку: истиновање у љубави (Еф.4.15) или љубав у Истини (2. Јов. 1) Он ослушкује шта Дух говори кроз уста Апостолова Црква: „Ништа не можемо против истине него само за истину!" И одмах то преводи на језик дијалога љубави, те каже: „Не можемо ни љубити против истине него само за истину" Јер, љубити против истине - то значи љубити смрт, пропаст, пакао богоотуђеност, а љубити за истину значи љубити живот, спасење, вечност, обожење, како за себе тако и за сабеседнике у дијалогу. Произилази, да је ЉУБАВ ХУМАНИСТИЧКОГ ЕКУМЕНИЗМА У СТВАРИ НЕХОТИЧНА МРЖЊА И ДА ЈЕ ДИЈАЛОГ ЉУБАВИ БЕЗ ИСТИНЕ У СТВАРИ - ДИЈАЛОГ ЛАЖИ, ДОК ЈЕ ПРАВА ЉУБАВ - љубав по Богу, љубав којом Бог у нама стоји, само она љубав која упорно брани истину, стоји у истини и за истину, живи и дише истином, страда, за истину и - кад устреба мре за истину. Права љубав неућутно кличе: СВЕ ЗА ИСТИНУ! ИСТИНУ НИ ЗА ШТА! СВЕ ЗА ХРИСТА, ХРИСТА НИ ЗА ШТА! Све за живот вечни, живот вечни ни за шта!...(...) Дубље посматрано, свети Марко је био једини прави борац за сједињење Запада са Православном Црквом, јер је једини постављао питање дијалога и сједињења на једну здраву основу - а то је жива вера и Предање Цркве, чији је садржај Богочовек Христос као Пуноћа Истине, Живота и свију божанских енергија и свега божанскога, а кроз Њега и у Њему сва Света Тројица. Бог наш, са свим својим савршенствима и бескрајностима. Знао је свети Марко врло добро, заједно са светим Григоријем Богословом, да је „БОЉИ РАТ НЕГО ЛИ МИР КОЈИ ОДВАЈА ОД БОГА" и да „ПОСТОЈИ И РЂАВА СЛОГА, КАО И ДОБРА НЕСАГЛАСНОСТ" заједно са светим Јованом Златоустим.. Свето Марково руководно начело дијалога - „с љубављу одговарати ... чувајући благочашће - Православље" заиста је синтеза и примена целокупне дотадашње светоотачке теологије дијалога, који св. Златоусти богомудро и златоречиво то изражава овако: „ДОПРИНЕСИМО ШТО ДО НАС СТОЈИ И РАЗГОВАРАЈМО СА ЊИМА СА СВОМ ДОБРОМ ВОЉОМ И СТРПЉИВОШЋУ, ПОКАЗУЈУЋИ И ПОГРЕШНОСТ ЊИХОВЕ СТВАРИ И ВЕЛИЧИНУ ДУХОВНЕ ШТЕТЕ И НИКАД НЕМОЈМО ПОСУСТАЈАТИ И ОДУСТАТИ ОД ЊИХОВА СПАСЕЊА!" Другим речима, да би дијалога могао бити „дијалог љубави", он мора бити „дијалог истине" а то може бити само онда кад православни сабеседник у дијалогу стоји на бранику Истине, кад речју, делом и целим бићем заступа и представља не себе нити „интересе" и „црквену политику" појединих центара Православља, нити „екуменски програм" појединих група него стварну веру и истинито католичанско Предање Православне Цркве.... "

ЕПИСКОП ИРИНЕЈ БУЛОВИЋ

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
08-06-2015, 12:41 AM
Порука: #132
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
'Море' још један километарски копи, пејст?

„Грађанска“ демократија отуда нуди избор свега и свачега, али себе а приори изузима од тог правила; она не допушта могућност избора између ње и ма ког алтернативног концепта.

[Слика: traktor.gif]
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
08-06-2015, 12:47 AM
Порука: #133
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
Јер ако треба нема потребе! Јок

Паметном доста!

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
08-06-2015, 01:47 AM
Порука: #134
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
Мореш ти то...

„Грађанска“ демократија отуда нуди избор свега и свачега, али себе а приори изузима од тог правила; она не допушта могућност избора између ње и ма ког алтернативног концепта.

[Слика: traktor.gif]
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
08-06-2015, 07:40 AM
Порука: #135
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
Брате, Илуминате, за тебе и остале који преписују милојеве политичке листиће.
Ево пронађи па нам прокоментариши ово као ВЕЛИКИ заштитник канона у односу на поступак Марка (бившег Артемија):
- "Епископа хиротонишу два или три епископа суседне Цркве (Први апостолски канон)"
- ''Ономе који било какво Предање Црквено, писано или неписано одбацује АНАТЕМА!'' (7. Вас.Сабор)

Што се тиче твоје љубави према АНАТЕМАМА, личиш на неког ко стоји са стране и радује се
како се пуни пакао грешника. Иначе типична представа католичког Бога.
Тако да код тебе је православност немогуће препознати.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
08-06-2015, 11:52 AM
Порука: #136
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
Ајд' да видимо како то Берђо ''јеретички'' сагледава, па вели:



Тешко је разумети и прихватити психологију побожних хришћана који се спокојно мире с тим да ће се људи из

њихове околине, понекад људи који су им блиски, наћи у паклу. Не треба се мирити с тим да је човек са којим

пијем чај, осуђен на вечне муке у паклу. Када би људи били морално осетљивији, они би сву снагу своје

моралне воље и свог духа усмерили на избављење од паклених мука сваког бића које у животу сретну.

Узалудно је мислити да људи то и чине онда када помажу неговање моралних врлина код других људи и њихово

јачање у правој вери. Радикална морална промена може бити само промена односа према самим "злима"

и осуђенима на муке, жеља да и они буду спасени, тј. да се на себе прими и судбина "злих", да се подели

њихова судбина. То значи да ја не могу да се спасавам индивидуално, не могу изоловано да се пробијам

ка Царству Божијем, рачунајући на сопствене заслуге. Такво схватање спасења уништава јединство

космоса. Рај је за мене немогућ уколико моји блиски, моји драги или, чак, напросто људи с којима сам бивао

у животу, буду у паклу. А кад већ толико дугујемо ближњима, онда смо дужни да делимо њихову судбину

и примимо на себе њихову муку, дужни смо да их ослободимо пакла. Морална свест је почела од Божијег

питања Каину: "Где ти је брат Авељ?". Оно ће се завршити другим Божијим питањем: "Авеље,где ти је брат

Каин?". Када је Ориген рекао да ће Христос остати на крсту и да ће Голгота трајати све док макар и једно

биће буде у паклу,изрекао је вечну истину... Спасење је сједињавање човека са човеком и човека са

космосом, кроз сједињавање са Богом. Зато је индивидуално спасење или спасење изабраних, немогуће.

У свету ће постојати трагедија, осећање распетости и муке, све док не буде постигнуто опште спасење,

просветљење и преображај читавог човечанства и космоса.

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
08-06-2015, 12:22 PM
Порука: #137
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
Превише кратак копи, пејст...

Море дужи?

„Грађанска“ демократија отуда нуди избор свега и свачега, али себе а приори изузима од тог правила; она не допушта могућност избора између ње и ма ког алтернативног концепта.

[Слика: traktor.gif]
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
08-06-2015, 03:23 PM
Порука: #138
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
(08-06-2015 12:22 PM)херцеговац Пише:  Превише кратак копи, пејст...

Море дужи?

Хасо:

Цитат:Не мере ба!

Јок

ПРОСВЕТАР, раб Божји и раденик на трудном воздвиженију Часног Крста и срушеног Стлпа Рашко-Сербскјаго.
СРБИН ИМА ПУТИНА ЗА БРАТА,
А ПУТИН ЈЕ ТАТА ОД САРМАТА,
ОД ЛОВЋЕНА ДО УРАЛА,
СВЕ СУ СТРАЖЕ ОД КИНЖАЛА,
ГРАДИЋЕМО НОВИ СЕВАСТОПОЉ,
ШТИТИЋЕ НАС БУЛАВА И ТОПОЉ!
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
08-06-2015, 05:25 PM (Последња измена: 08-06-2015 05:26 PM од aco.)
Порука: #139
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
Љуби те Хасо, али нашем шарму не приличи да то користимо. Шта `ш Јок
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
08-06-2015, 05:57 PM
Порука: #140
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
ШТА ЈЕ САД ОВО???ВРАНА ВРАНИ ОЧИ НЕ ВАДИ!
Утук на утук
Само дан пошто је, преко Кабинета Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, Српска Православна Црква позвала посленике јавне речи, изузимајући оне којима је савест већ спаљена, да јој лажима и подметањима не наносе штету, пред лицем јавности одиграла се кратка народна прича под насловом „Помоз` Бог, зла жено!“.

Ни најмање не хајући за чињеницу да су „Блицов“ чланак под насловом „Руски патријарх саботира Србију“ оштро демантовале и Српска Православна Црква и Руска Православна Црква, јасно га карактеришући као чисту лаж и измишљотину, у улози прозване жене јавио се главни уредник тог таблоида, Мирко Стјепановић. Он без стида и зазора понавља претходно објављену лаж и, онако успут, Српску Цркву ставља у контекст шовинизма и оних којима сметају новинари са презименима без завршетка „ић“, а ,,званичницима СПЦ“ оспорава право да разговарају са амбасадором Немачке.

Да би народна прича, по први пут, добила наставак, преостаје само то да гос`н главни уредник уложи додатни напор да поново, по ко зна који пут, ангажује „једног од српских владика“, како назива извор за ову лаж и за друге лажи о Српској Православној Цркви које његов лист учестало објављује.

На крају, признајмо да новинарима који у немачко-швајцарским таблоидима потписују чланке о Српској Православој Цркви није ни најмање лако у атмосфери која данас влада у компанији Ringier Axel Springer! Како Удружење новинарâ Србије обавештава јавност, после недавног отпуштања тридесетак истакнутих уредника и новинара, међу њима и самохраних мајки, тамо се „долази на посао са страхом да је то последњи пут“.

Бог нека тим злехудним новинарима опрости све изречене лажи! Српска Православна Црква је изишла на крај са много већим хулитељима и прогонитељима, па ће изићи на крај и са Стјепановићем и њему сличнима. Србија је, упркос свему, демократска држава. Лажима свесно чинити другоме штету законом је забрањено. Осим тога, постоје и норме друштвеног понашања, укључујући и новинарско. Има више блиц-метода и институцијâ система да се на њих подсете заборавни уредници и новинари.

Информативна служба Српске Православне Цркве

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Посети веб страницу корисника Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
Одговори 


[-]
Podeli (Prikazi sve)
Facebook Linkedin Twitter Digg

Скочи на Форум:


Корисник(а) прегледа ову тему: 1 Гост(а)