Одговори 
 
Оцена Теме:
  • 5 Гласова - 2.6 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
25-02-2016, 10:06 PM
Порука: #253
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
Шта нам ово изјави Његова Светост Патријарх Српски Господин Иринеј пре неки дан?
Од којих ми то немамо ближе? Тужан

Уздајте се у Бога, и држите барут на сувом.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
26-02-2016, 08:22 AM
Порука: #254
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
Опрости им Боже,али на жалост они добро знају шта раде и за кога раде....табаџија[/i]

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Посети веб страницу корисника Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
26-02-2016, 02:28 PM
Порука: #255
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
Ужас. Ја нисам могао да верујем кад сам видео.

Уздајте се у Бога, и држите барут на сувом.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
26-02-2016, 03:45 PM
Порука: #256
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
Нису Срби кано штосу били.
Лошији су него пред Косовом,На зло су се свако измјенили.

Ти им даде земљу и слободу,
Ти им даде славу и побједу,
И државу већу Душанове,
Ал даром се твојим погордише,
Од тебе се лицем окренуше.

Господа се српска изметнула,
На три вјере оком намигују,
Ал ниједну право не вјерују,
Православље љуто потискују.

Одрекли се српскога имена,
Одрекли се својих крсних слава,
Свеце своје љуто увредили.

А ко диже цркву задужбину,
Не диже је теби него себи.

Цркве дижу да их виде људи,
Цркве дижу, Богу се не моле,
Нит Божији закон испуњују.
Великаши правду погазили,
Богаташи милост оставили,
Не поштује млађи старијега,
Но се млађи паметнији гради,
Нит нејаког јаки подржава,
Бећ га ломи док га не саломи,
Нит сусједа сусјед оправдава,
Бећ се куне криво за неправду,
Због блатњаве земље од аршина.

Свештеници вером ослабили,
Калуђери посте оставили,
Нит дјевојке држе дјевојаштво,
Свилу носе, грехом се поносе,
Млади момци поштењу се смију,
А свој разврат ни од ког не крију,
Нити народ за недјељу мари,
Ни за празник ни обичај стари,
Нит празником цркве испуњује,
Празне цркве ка пећине пусте,
Празне душе, па празне и цркве;
Свуд се црни црно безакоње,

Стид ме једе и стид ме изједе,
Због гријеха народа мојега,
Што и мене држиш близу себе.

Зато плачем мој предраги Спасе,
Вјечност ми је кратка за плакање,
волио бих и у паклу бити,
Само Срби да се Богу врате".

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Посети веб страницу корисника Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
10-03-2016, 02:39 PM (Последња измена: 10-03-2016 02:42 PM од Павле.)
Порука: #257
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
Бунтовни монаси са Свете Горе

Цитат:Свештена Општина, као управна власт Свете Горе предала је протестну ноту политичком гувернеру Свете Горе Аристидису Касмироглу* због не адекватног чувања граница Свете Горе. По споразуму између Свете Горе и тадашње Краљевине Грчке, а који је потврђен и са данашњом Републиком, чување граница Свете Горе, као и контролу уласка на Свету Гору обављају званична гранична полиција, обалска стража и царинска служба Грчке.

Разлог за жалбу Свештене Општине изазвала је емисија британске телевизије ББЦ2, која у емисији приказује свој илегални прелазак границе током ноћи. У Србији је та емисија емитована под називом "Бунтовни монаси са Свете Горе". Проблем није само у величању расколничких монаха манастира Есфигмена, као ни то што су они ушли нелегално на Свету Гору, већ то што се емисији јасно види да постоји разрађени систем ноћне прелазака светогорске границе, као и кријумчарење преко ње. У допису Свете Горе стоји "новинари су могли ући потпуно легално, само да су се обратили за дозволу".

Једини легални улазак на Свету Гору јесте бродом. Светогорску копнену границу могуће је прећи само у изузетним случајевима, када дуже не иду бродови, или због неке друге ванредне потребе. И у таквим случајевима сваки прелазак копнене границе појединачно мора лично одобрити Прот Свете Горе. Копнену границу чува гранична полиција Свете Горе, док морску надгледа обалска стража која има своје испоставе у Дафнију и Ватопеду. Исто тако полицијске испоставе постоје на више места унутар Свете Горе. На месту где се изузетно одобрава прелазак копнене границе, поред граничне полиције постоји и кућица у којој дежура неко од сердара (протова гарда) преко којег Прот лично одобрава прелазак границе. Сваки такав прелазак сердар је дужан да евидентира у посебан регистар.

* Политички гувернер Свете Горе је званични представник Републике Грчке у односима са Светом Гором, њега поставља Министарство спољних послова Грчке.

Уздајте се у Бога, и држите барут на сувом.
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
13-05-2016, 04:23 AM
Порука: #258
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
.

Цело човечанство треба да се уједини у мистично тело Христово, пре него и један појединац
буде спасен. Ако 99 нас мисли да смо постигли спасење, ми још увек у предворју неба морамо
сачекати док и последња изгубљена овца не буде пронађена и придружена нама. Врата небеска
се не отварају само за појединце. Говорећи у ширем смислу, можемо рећи: Ако 99 цркава мисле
да су оне спасене, оне ипак морају у предворју неба да сачекају док и последња залутала црква
постане чланом мистичког тела Христовог. Врата су небеска стално отворена само за Христа и
ни за ког више. Господ Исус Христос није Спаситељ само једног праведног човека, или двојице,
или дванаесторице, или једне цркве и једне генерације. Он је Спаситељ милијарди и милијарди
људских бића.

Све су цркве чланови Његовог тела. Ова је зграда још далеко од свог завршетка. Она је много
већа од појединих конфесија, нација, раса или империја. Она је већа и снажнија и од Европе.
Сходно томе, Англиканска црква не може бити спасена без Источне цркве, нити Римска црква
без Протестантске. Енглеска не може бити спасена без Србије, ни Европа без Кине, ни Америка
без Африке. Садашња генерација не може бити спасена без прошлих генерација и генерација
будућности.

Сви ми сачињавамо један јединствени животни организам. Ако и један део овог организма болује
и сви други делови страдају. Према томе, нека се здрави делови Цркве побрину за болесне
делове. САМОЗАДОВОЉСТВО ЦРКВЕ ОДЛАЖЕ СВРШЕТАК СВЕТА И ПРОДУЖАВА ЉУДСКО СТРАДАЊЕ.
Нема користи од мењања цркава и одлажења из једне у другу тражећи спасење. Спасење је у
свакој цркви све дотле док се она сестрински брине и труди за остале цркве, сматрајући их као
делове истог организма.

Нема спасења цркви све дотле док једна црква мисли и брине само за себе, а охоло одриче
право, лепоту, истину и доброту свих других цркава. Велика је ствар волети своју цркву, као
што је и велика ствар волети своју земљу. Много је боље волети и друге цркве и друге земље.
У данашње време, када је цео хришћански свет у завршној фази једног међусобног крвавог рата,
сада више него икада треба да се рађа жеља за једном Христовом црквом на земљи. Сада, више
него икада, треба да завлада право разумевање и љубав међу деловима јединствене цркве Христове.

...Говорећи о поновном сједињењу цркава, народи Истока не питају да ли је Западна црква
сачувала непроменљиви дух и достојанство Хришћанства, већ да ли ова црква још увек држи
''Филиокве'' као догму, да ли има иконе, и да ли она дозвољава да се једу јаја и млеко у време
поста. Западни народи су нестрпљиви да сазнају, да ли Источна црква има иконостасе сасвим
различите од њихових преграда којим одвајају олтар, и да ли је она још увек непопустљива у
учењу, богослужењима и организацији. Ни једни ни други не питају за достојанство хришћанског
духа.

Када би се свети Апостол Павле појавио међу нама, он би исмејао наше ситне спорове и неслагања
око црквене организације и спољашњег изражавања Хришћанства. Он би нас запитао: Шта се
догодило са хришћанским духом којим сам ја проповедао? Шта се десило са оним духом, који је
одбацио уски јеврејски национализам и римски империјализам? Имамо ли још увек духа хришћанске
љубави који је потресао цели свет стварајући највећу револуцију у историји?
Ја сам сигуран, да би он имао пуно разлога да сваком од нас и свакој цркви упути ове речи: ''Сваки
човек који у себи нема духа Христовог, није Христов''.

Ми се морамо вратити једином извору хришћанске снаге и величине- духу Христову. Ово ново
оживљавање и ново рођење Хришћанства, могуће је остварити само у уједињеној цркви Христовој.
Уједињење цркава је могуће само на темељима првобитне цркве, цркве која је била блага и
снисходљива у погледу учења, богослужења и организације, али врло строга и искључива у
чувању свога духа.

Онога дана, када се ослободимо јеврејског, грчког или романског духа и задржимо само чисти
хришћански дух, бићемо спремни да се ујединимо у једну Цркву и једно Хришћанство.


СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ (из '' Агонија цркве'')

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
13-05-2016, 11:12 AM
Порука: #259
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
.

МИСИЈА ЦРКВЕ


Мисија Цркве је не да разара већ да гради, не да рањава већ да лечи, не да спречава већ помаже,
не да ствара разлике већ да их уклања. Циљ Њене мисије нису никакви уски, национални или расни
интереси, већ општечовечански.
Дакле, Црква је јединствена општечовечанска установа по свом Оснивачу, по свом учењу,
богослужењу и свом циљу и задатку на земљи.
НЕТРПЕЉИВОСТ И ИСКЉУЧИВОСТ СУ БОЛЕСТ И НЕМОЋ ЦРКВЕ. Хришћанство је јединствено и
универзално, или га нема. Или је Црква универзална, или ни Цркве нема.

Једном давно, живело је дванаест људи, различитих, као што само могу бити људи различити.
Божанска мудрост их је ујединила у целовито духовно тело. Таква је била прва Црква
Дванаесторице. Таква треба да буде и последња од милијарди. Различита у својим појединим
деловима, али зацементирана божанском мудрошћу у јединствену и величанствену палату.

Ако нас је Христос- Премудрост Божја- позвао и ујединио, зашто да се ми међусобно
сукобљавамо и разједињавамо?
Не гледајте око себе и не оклевајте, ваше је да почнете. Сви народи света упрли су очи у вас и
сви ослушкују речи ваше. Не стидите се да отпочнете. Шта да отпочнете?

Да отпочнете оживљавање првобитне смирене премудрости Цркве и да исповедите и објавите
да је Хришћанство у свом достојанству једно и недељиво.
Да Хришћанство није скупоцени драги камен сачуван у кутији званој Англиканска црква или
Источна Православна црква, или Римокатоличка црква, већ да је оно опште добро човечанства,
намењено свима народима и племенима на свим континентима.

СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ (из ''О Европи'')

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
03-07-2016, 05:54 PM
Порука: #260
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
Морамо имати само једну мисао- да сви буду спасени.

СВ. СИЛУАН АТОНСКИ

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
05-08-2016, 04:32 PM
Порука: #261
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
Васељенски Сабор је немогућ у Источној Цркви све док је она одвојена од Западне.

СВ. ФИЛАРЕТ МОСКОВСКИ

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
06-08-2016, 07:21 AM
Порука: #262
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА



Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Посети веб страницу корисника Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
06-08-2016, 10:29 AM
Порука: #263
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
.
Главна суштина и задатак хришћанства јесте стварање братских односа међу народима,
као што је и суштина његовог почетка била стварање братских односа човека према човеку.

Међуљудски односи били су основна школа хришћанства. Међунационални односи треба да
постану хришћански универзитет.
Хришћанска етика оличена у радосном служењу и жртви јесте нејплеменитији плод стварног
веровања у Бога.

Најважнији задатак Цркве јесте да тражи грешнике, да их окупља и спасава.
Молити се одвојено од других, усамљено, јесте као кад неко једе сам не обзирући се на
гладне око себе.
Јеси ли хришћанин? Онда немој се плашити да уђеш у било коју хришћанску цркву са
молитвеним поштовањем, јер све су цркве положиле заклетву једном истом Господару.

Према томе, треба рећи да су све хришћанске заједнице, које брину само о себи,
мало корисне духу. Изузеци су освежавајући као оазе у пустињи.

СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
10-01-2017, 02:02 PM
Порука: #264
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
.
ПРАВОСЛАВНИ ИКУМЕНИЗАМ

1. Сва истина наше Хришћанске вере јесте откривење Свете Тројице у Христу, у Христовом оваплоћењу, и тело те истине, како је говорио Свети Иринеј, јесте управо Црква као тело Христово. Отуда за нас православне сва Црква и све у Цркви извире и своди се на Господа Исуса Христа Богочовека. Зато и Еклисиологија, која је данас толико актуелна, за нас православне извире, заснива се и неодељива је од Христологије. Сједињење Бога и Човека у Христу, сједињење наше с Богом, са свом творевином (= читавим светом) и са људима, и у космичком и истовремено у конкретном историјском, еклисиолошком телу Цркве Христове, и отуда премошћење свих провалија и амбиса, свих „дуализама" несместивих са Ипостасним дјиофизитизмом Богочовека Логоса —јесте суштинска карактеристика православне визије света и човека, дакле и Православног Икуменизма.


2. Последице таквог христолошког гледања на све, тј. христолошке визије света, одражавају се пре свега на схватање о спасењу, на Сотириологију. Спасење је овде схваћено као живљење и заједничарење са Христом и у Христу са Светом Тројицом. Спасење је у новом рођењу (= препорођењу), новом благодатном животу у заједници Тројичног човекољубља и некористољубиве љубави човека, а не некакво учење о „сатисфакцијама", „заслугама", „тварној благодати", моралистичком „побољшању нашег стања", „социјалном хуманизму" итд. Очовечење Бога и обожење човека — то је православна истина о спасењу, по Светим Апостолима (нарочито ПАВЛУ и ЈОВАНУ) и Светим Оцима (нарочито Св. ИРИНЕЈУ, СВ. АТАНАСИЈУ, КАПАДОКИЈЦИМА, Св. МАКСИМУ, Св. ПАЛАМИ). Црква је матрица (митра = утроба) и радионица тог и таквог спасења у Христу, зато што се у Православљу поистовећује „Тајна Христова" са „Тајном домостроја спасења", који је Црква.


3. Последице таквог христолошког схватања за Еклисиологију су следеће: Свети Оци православног Истока видели су, веровали и доживљавали Цркву као „Тајну Христову", и за њих та Тајна Христова залази и прожима све димензије црквеног бића — и богословско-догматско учење о Цркви, и њен благодатно - канонски живот и поредак и организацију под руководством Духа Светога, Утешитеља и Руководиоца Цркве (Јн. 14, 17. 26; 16, 1314; Д. Ап. 15, 28; 20, 28; 1 Кор. 12, 313). Само до краја проживљена Христологија резултира у правилну Еклисиологију. (Отуда погрешна западна Еклисиологија разоткрива чињеницу да Тајна Христова није тамо правилно схваћена и доживљена). Особито су у Православљу јединство, светост, апостолност и католичанскост (= саборност) Цркве засновани на Христу и реализовани Духом Светим, „силом, дејством и благодаћу Духа", како се често каже у богослужењу и Светим Тајнама наше Цркве.

Богочовечанска пуноћа — католицитет — Цркве Божије у свету јесте оно што су Апостоли, проповедајући Исуса Распетога и Васкрслога, насађивали у сваком месту, почев од Јерусалима — „Мајке свих Цркава".То је иста она Апо столска пуноћа Цркве као „народа Божијег" и „тела Христовог" која се преноси на Епископе кроз Епископе, теје отуда у Православној Цркви Истока присутна и наглашена христоцентричност = апостолоцентричност = епископоцентричност Цркве, како у литургијском бићу и животу Цркве, тако и у њеној унутрашњој структури и канонској организацији. Сваки Епископ на челу локалне Цркве је ис топон ке типон Христу ( = на месту и у обличју Христа) и као такав наследник је свих Апостола, и сви Епископи само у Христу — као Глави и Спаситељу, Архијереју и Епископу тела Цркве (Еф. 1, 22; 5, 23; 1. Петр. 2, 25) — налазе своје јединство и сваки се поистовећује са свима Епископима и са Христом, по речима Св. ИГЊАТИЈА: „Епископи који су постављени по крајевима земље, јесу у вери (гноми = мисли, вољи) Исуса Христа" (Ефесц. 3, 2). Овим је наглашена христоцентрична, саборна организација Цркве, а не папоцентрична или римоцентрична. Епископи као главе помесних, локалних Цркава, тј. народа Божијег сабраног у дотичној Цркви, Цркви једнога места, и то конкретно у Светој Евхаристији, изражавају своје христоцентрично јединство у вери и благодати Духа Светога, у Божанској Евхаристији и осталим Светим Тајнама, и у сваком богослужбеном чину и општењу, у љубави и свези мира у Духу Светом. Једном речју у јединству у Христу, кроз окупљање на Саборе, где се посведочава и констатује исповедање исте вере и заједништво исте благодати уједном и истом Духу (Еф. 4, 36), укратко речено: јединство и заједница општег, саборног Тела Христовог. Отуда је природно и нормално епископско саслуживање и причешћивање уједној Евхаристији (нарочито при избору и постављењу новог Епископа) и пуно црквено општење (кинониа) у благодатно - канонском јединству (као што о томе сведоче свети канони: Апостолски 34 и 37, Антиохијски 9 и 20,1. Васељенског 4 и 5:2. Васељенског 2; 3. Васељенског 8, и истоветни са овим Четвртога 19; Шестога 8 и Седмога 6, као и Посланица Картагенског сабора из 418. године). Свети Сабори пројављују то посведочено јединство у вери и општењуједног и јединственог Тела Католичанске Цркве Христове по свој Васељени (тис ката тин икуменинкатоликис еклисиа), по речи Светог ПОЛИКАРПА. С друге стране, Сабори исправљају и васпостављају нарушено јединство у вери и евхаристијском заједништву, или пак искључују из црквеног јединства непоправљиве кваритеље вере и јединства и тиме кваритеље спасења људи.


4. Јединство у вери (= у истини хришћанског живота и спасења) увек је имало христолошки карактер и значење, што ће рећи истовремено и еклисиолошко и сотириолошко значење. Еклисиолошко: као јединство „тела Истине", по Св. ИРИНЕЈУ Лионском, а то је Христос као Истина и тело Његово — Црква, као тело Истине (corpus veritatis). Сотириолошко: зато што ван јединства са Истином = Христом нема ни живота ни спасења. Основ за учешће у тој Истини, у том „телу Истине" Богочовечанске, основ дакле за причешћивање њој и њоме, јесте право и спасоносно исповедање истините (= православне) вере. Зато се у Цркви и крштавамо тек пошто претходно Правило вере, „канон вере", по Св. ИРИНЕЈУ, то јест Символ вере. Зато се и на Св. Литургији одувек прво читао Символ вере па се тек онда свршавао канон Евхаристије и учествовало у Причешћу. Литургијско заједничарење — кинониа, communio — без претходног искреног и православног исповедања једне и исте вере јесте еклисиолошки нонсенс. Такав поступак би ишао директно против јединства Цркве, јер он одриче и разбија саму основну силу сједињења — веру као уједињујућу моћ у Једноме Духу, у Једноме Христу, у Једноме Богу. То би такође представљало само сентименталну, голу хуманистичку превагу људскога над Божанским, компромиса над Истином, човечанског условног договора над Богочовечанским бићем и поретком Цркве.

За нас православне овде важи реч Светог МАКСИМА ИСПОВЕДНИКА: „Истина је старија од врлине" — (PG 90, 1221 АВ).


5. Овај богочовечански поредак и карактер свега у Цркви: вере, живота, спасења, јединства, заједништва, једина је основа учешћа и општења у Тајни саме Цркве и у из ње извирућим и у њу увирућим Светим Тајнама. Само у тој богочовечанској пуноћи и христолошком карактеру свега у Цркви налази се истинска католичанскост (= саборност) и целовитост (= целомудреност) и икуменичност (католикотис= васељенскост) Цркве, саборност и васељенскост не само просторна, географска, него и свевременска, тј. свевременост њена. Јер у Православној Цркви наша заједница није мања са верницима наше генерације од оне са верницима свих претходних генерација од Апостола до данас. То је наше заједништво „са свима Светима" (Еф. 3, 18). Та саборност и васељенскост није нешто што се ствара, него постоји као сама Црква, као благодатна католичанска пуноћа и јединство свих благодатних дарова, свих генерација и свих времена у животу Цркве Христове у Духу Светоме, која се зове „заједница са свима Светима" (Еф. 3, 1419). Ова богочовечанска пуноћа свих и свега у Христу јесте садржај црквене проповеди Јеванђеља, јеванђелске вере и живота, и мисије Цркве у свету. Поједини људи, или групе и народи, могу се тој пуноћи приопштити и присајединити, али је не могу мењати по себи, „по човеку". То је јединство свуда истог и неизменљивог Светога Предања Цркве, о којем је тако надахнуто сведочио још Свети ИРИНЕЈ Лионски, а онда и сви Свети Оци и Сабори.


6. Проблем тзв. intercommunio, и други слични проблеми у савременој Еклисиологији, производ су савременог западног Екуменизма. Треба рећи даје Екуменизам, како се појавио у новије време, у својим најбољим представницима, појавио се као жеђ за изгубљеним хришћанским јединством, но самим тим Екуменизам је и доказ трагедије раскола Западног Хришћанства; доказ да они тог јединства са Црквом немају. Таје трагедија почела одавно, од оног момента кад је тајна јединства Цркве пренета на Западу са Богочовека на човека. (Посредно је западни Екуменизам производ Папизма, јер се родио из Протестантизма одцепљеног од Римокатолицизма). Жеђ за хришћанским јединством заснива се на осећању изгубљеног јединства у вери и духовном опиту. Сада се покушава да се „изгради" јединство на порушеној грађевини Цркве, али на погрешној Еклисиологији, на поједнострањеној и извитопереној Христологији. (Можда је томе допринела и чињеница да хришћански Запад није дубоко ни правилно проживео све христолошке проблеме, као што је то хришћански Исток).

„Стварање" јединства Цркве у савременом западном Екуменизму покушава се нееклисиолошким, нецрквеним, нејеванђелским методама, средствима и путевима, без покајања и смиреноумља, често и без вере, ван Светог Предања, безблагодатно, без Духа Светога—Утешитеља Цркве. Отуда није чудо што се, и после више од пола века постојања екуменског покрета и рада његових форума, хришћански Запад и даље налази не пред јединством разједињених хришћана, како се желело или бар тако изјављивало, него пред новим поделама и пред погребом и последњих „остатака" Цркве, апостолско-светоотачке вере и јеванђелског Хришћанства, нарочито у све више растућем броју протестантских фракција и секата, које више не верују ни у основне истине Божанског Откривења: Свету Тројицу, Христово Васкрсење, Светост Цркве итд. и које се, на жалост, управо као такве све више примају и учлањују у тзв. „Светски Савет Цркава" у Женеви, иако се томе противе представници Православних Цркава у тој Женевској „Лиги Цркава", створеној очигледно по угледу на „Лигу народа" и затим на „Уједињене нације". То еклатантно показују „генералне ансамблеје" тог екуменског гломазног механизма (нарочито недавна ансамблеја у Упсали), које немају никакве везе са древним црквеним сабрањима и светопредањским Саборима.


7. Што се пак тиче Римског, или тачније „Римоцентричног" Екуменизма, који је прокламован нарочито на Другом Ватиканском концилу, иако Римокатоличка Црква ни до данас званично није ступила у Екуменски покрет (није члан него само „посматрач" у Женевском „Светском Савету Цркава"), он се није одрекао старог унијатског менталитета и праксе. Рим, нажалост, не ради на стварном јединству Цркве, него на подчињењу свих Цркава Римском папизму.

За нас Православне овде се поставља исувише озбиљан проблем: хоћемо ли, као што мисле и намеравају неки од „екумениста" из православних средина, учествовати и сарађивати, тј. радити и даље на том погребу, или ћемо обновити и појачати наше пред подељеним хришћанима аутентично црквено сведочење и исповедање праве вере и јављање свему свету „светле проповеди Васкрсења" из Цркве Бога Живога и Иситинитога, која је „Стуб и Тврђава Истине" (1 Тим. 3, 16). Уместо учешћа у сахрани остатака црквености у Западном Хришћанству, потребно је православно сведочење о мартирству Крста и победоносности Васкрсења, еда би како они који још спавају устали од сна и васкрсли из мртвих и обасјао их Христос (Еф. 5, 14). Јер Православље не може и не треба да се одрекне своје мисије, не треба да презре и превиди позив и призив неправославних хришћана. Али, нажалост, за неке православне делегације на екуменским конференцијама изгледа да Православна Црква треба само да учествује „органски" у „Светском Савету Цркава", и тиме се уклапа сасвим у њихове механизме и протестантски менталитет, њихово маловерје, полуверје и безверје, заборављајући да се тиме квари целомудреност вере Невесте Христове, и губи верност Христу, Апостолима, Оцима, Саборима, и Свето Православље се своди на једну „конфесију" у низу других из тзв. „ Branch theory" чиме је Еклисиологија сведена на „религиозну социологију".

С друге стране, још нешто треба рећи: избегавањем од стране неких представника Православне Цркве њене истински екуменске мисије непатвореног сведочења Истине Христове, неизвитопереног Јеванђеља Апостола и Отаца, многе искрене душе на Западу, које чезну за пуноћом црквености и благодатног заједништва у Светим Тајнама, губе своју и последњу наду у могућност налажења свога пута у Цркву Божију и шансе спасења у њој, налажењу свога правог уцрквљења у Једну Свету Католичанску и Апостолску Цркву Христову. Јер сведочење о Правој Цркви, о Православљу или јединој Истини Јеванђеља и јединој могућности спасења света, извире из саме суштине Православне Цркве.

Пред апостолско-светоотачком Истином о правој Цркви Божијој и пред лицем самог факта Цркве Православне, просјачење такозваног „органског" учествовања у ванцрквеном и нецрквеном Екуменизму углавном протестантског савета, представљало би акт недозвољиве игноранције и негирања самосазнања и самоосећања Цркве свих генерација кроз векове, од Педесетнице до данас. Православној Саборној Цркви није место у женевском „Светском Савету Цркава", што не значи да Православни треба да се оглуше и презру позиве и призиве неправославних хришћана, нити да се одрекне своје мисије у свету, и у Западном свету данашњице. Православље одувек значи и сведочење — мистириа, и мученичко исповедништво — мартирион.

Заповест Св. Апостола ПЕТРА важи увек за нас Православне: „Господа Христа освећујте у срцима вашим, са кротошћу и страхом — и имајући добру савест — свагда спремни на одговор (прос апологиан) свакоме који тражи од вас реч (логон = разлог) о вашој Нади" (1 Петр. 3, 1516). Та наша Нада, по Апостолу ПАВЛУ, јесте „слава Тајне ове — тј. Цркве — међу незнабошцима, која је Христос у вама, Нада славе" (Кол. 1, 27. 24). Та Надаје Истина Христова, истинита Вера Божија — „вера која кроз љубав дела" (Гал. 5, 6) — и Љубав Христова, „љубав Духа Светога" (Рм. 15, 30). Због тога се ми Православни у истинском Икуменизму не смемо, и нећемо, „понашати као мала деца, коју љуља и заноси сваки ветар науке, у обмани људској, у свакаквој лукавости ради методологије заблуде, него ћемо да истинујемо у љубави") (Еф. 4, 1415). Ово последње заборављају многи гласноговорници данашњег Екуменизма, који као папагаји стално понављају да је доста било толиких „векова мржње", а сада треба „само љубав", мислећи да ту велику, централну и последњу тајну Хришћанства имају само тиме што је језиком говоре, а срце им је далеко од праве Љубави и Истине. (И на Флорентинском унионистичком сабору у 15. веку, такође су много говорили о „љубави", али се све завршило нецрквено и срамно.)


8. Сведочење о Православној Цркви из њене католичанске пуноће Истине, јесте Крст и Распеће, умирање за Христа и са Христом, ради спасења људи и свега света, али није сентиментална прича о „ружичастом Хришћанству" и „о љубави без граница", која саму себе негира негирањем Истине, кроз „неистиновање у љубави". У Православној Католичанској (= Саборној) Цркви је пуноћа Истине Јеванђеља и благодати Свете Тројице, и то је једина могућност спасења света и рода људског. И свеживотно сведочење о томе је мисија која извире из саме суштине Цркве. И одрицање од тога је одрицање од самог Апостолства Цркве. Овакво сведочење значи сотириолошко разоткривање и исповедање, у пракси и теологији, свих димензија Истине православне Вере и благодатног богочовечанског живота, што извире из превелике Тајне оваплоћења Бога и обожења човека у Цркви, као телу и делу Христовом, у Цркви као „Економији (= Домостроју) благодати" Свете Тројице (Кол. 1, 25-27; Еф. 1, 3-14).

Много извикани и исфорсирани „дијалог љубави" неубедљив је пре свега због свог вербализма, због свога неискреног сентиментализма, и у својој нестрпљивости пројављује се као маловерни отказ од спасоносне „светиње Духа и вере Истине" (2 Сол. 2, 13), од једине „спасоносне љубави Истине" (2 Сол. 2, 10). Насупрот томе, само „истинујући у Љубави" можемо достаћи до стварног и спасоносног јединства у вери и благодати, у живом бићу Апостолске Светоотачке Цркве Христове, можемо достићи да „узрастемо у Њега — Христа — све и сва" (Еф. 4, 15). Европским хришћанима треба озбиљно сведочити да није могуће нити довољно вербално „узрастање у љубави" без стварног „узрастања у вери" Јеванђеља, „узрастања у познању Бога", „узрастања у благодати и знању Господа нашег и Спаса Исуса Христа" (2 Кор. 10, 14-15; Кол. 1,10; 2 Петр. 3, 18). Голо хуманистичко, и јеретичко, раздвајање Истине од Љубави, и обратно, само је знак изгубљеног јеванђелског целомудрија и етичке чедности, изгубљене духовне равнотеже, изгубљене благодатне пуноће дарова Духа Светога, а тим путем, боље рећи странпутицом, никада нису ишли ни свети Апостоли ни Свети Оци Цркве.

Православни су кроз векове ишли путем Истине у Љубави, и Љубави у Истини, и тако са „Христом усељеним вером у срцима" и у заједници „са свима Светима" Духом Светим „познавали Љубав Христову" и остајали „у Цркви у Христу Исусу" на славу Бога Оца и на спасење рода људског и свега света (Еф. 3, 16-21).

Бог показа Љубав Своју према свету и човеку кроз Крст и Васкрсење Христово, и зато Крсноваскрсна треба да је и наша љубав према свету и људима, а она значи прихватање Истине која спасава, и живот у тој Истини. Голи моралистички минимализам и пацифизам савременог Екуменизма само пројављује своје хуманистичке корене, своју философију и етику „по човеку" (Кол. 2, 8), своју духовну кризу вере у Истину, своју докетистичку неосетљивост за важност Богооткривене истините Вере и значај богословске и црквене борбе за Истину у мукотрпној историји Цркве.

Ево шта каже о Истини и правој и спасоносној Љубави један од највећих Отаца Цркве, који нам је, за Апостолима Јованом и Павлом, оставио нову химну Љубави (познатих Четристо глава о Љубави), а истовремено је био ревносни поборник Православне вере против јеретичког кривоверја и кривословља, Свети МАКСИМ ИСПОВЕДНИК:

„Ја не желим да се јеретици муче, нити се радујем њиховом злу — Боже сачувај! — него се већма радујем и заједнички веселим њиховом обраћењу. Јер шта може бити милије вернима него да виде да се расејана деца Божија саберу у једно. Ја нисам толико помахнитао да саветујем да се немилост више цени него човекољубље. Напротив, саветујем да треба са пажљом и искуством чинити и творити добро свима људима, и бити свима све (1 Кор. 9, 22) како је коме потребно. Притом, једино желим и саветујем да јеретицима као јеретицима не треба помагати на подршку њиховог безумног веровања, него ту треба бити оштар и непомирљив. Јер ја не називам љубављу него човекомржњом и отпадањем од Божанске Љубави кад неко потпомаже јеретичку заблуду, на већу пропаст оних људи који се држе те заблуде" (Писмо 12, РG 91, 465 С).

Ове речи Светог МАКСИМА најбоље показују како су се Свети Оци, следујући верно за Светим Апостолима, односили према онима који кваре Богооткривену веру и тиме људе лишавају истинитог спасења. Јошје рекао Свети МАКсим: „Вера је основ наде и љубави" и она је основ саме Цркве, јер „Господ је рекао да Католичанска Црква јесте право(славно) и спасоносно исповедање вере" (РG 90, 1189 А и 93 0).

Истоветно њему говорио је и сведочио Св. ЈОВАН ДАМАскин, такође велики борац за Православну веру и Цркву против јеретика: „Онај који не верује по Предању Католичанске Цркве ... неверник је" (O Прав. вери IV, 10; РG 94, 1128 А). „Све што нам је предано кроз Закон и Пророке и Апостоле и Јеванђелисте ми примамо, и знамо, и високо ценимо, и преко тога ништа више не тражимо ... Будимо тиме потпуно задовољни, и останимо у томе, не помичући вечне границе (Приче Сол. 2, 28), нити нарушавајући Божанско Предање" (Исто, I, 1; РG 94, 792 А). „Зато, браћо, стојмо на камену вере (Мт. 16, 16-18) и у предању Цркве (1 Кор. 11, 2 и 15, 3; 2 Сол. 2, 15), не помичући границе које поставише Свети Оци наши, нити дајући места онима који хоће да уводе новотарије и да руше грађевину Свете Божије Католичанскле и Апостолске Цркве" (O иконама 3, 41: РG 94, 13-56 СО).
Да наведемо, на крају, још и светоотачки став Светог ДАМАСКИНА о Светој Евхаристији (у стварност и спасоносност које огромна већина данашњих протестантских екумениста уопште не верује), а који православни став искључује сваку могућност тзв. intercommunio:

„Хлеб Евхаристије није просто хлеб, него је сједињен са Божанством ... Хлеб и вино и вода призивањем (dia tis epikliseos; = епиклезом — у коју, опет, не верују римокатолички екуменисти) и наиласком Духа Светога натприродно се претварају у Тело Христово и у Крв Његову ... Причешћујући се и очишћујући се Њима, ми се сједињујемо са Телом Господа и Духом Његовим, и постајемо Тело Христово (= Црква). Тајна Евхаристије назива се Причешћем, јер се њоме причешћујемо Божанства Исусова. И назива се заједницом (= заједничарење), и у истини она то јесте, јер њоме ми ступамо у заједницу са Христом и узимамо удела и Његовом Телу и у Божанству, а с друге стране, њоме ми ступамо у заједницу међусобно (=једни с другима) и сједињујемо се. И пошто се сви причешћујемо од једнога Хлеба, то постајемо једно Тело Христово иједна Крв, и чланови један другоме (= међусобно), јер смо сутелесници Христови (1 Кор. 10, 1617: Еф. 3, 6: Кол. 3, 11). Стога се свом снагом чувајмо да не примимо причешће од јеретика, нити да им дајемо. Јер Господ каже: „Не дајите Светиње псима, нити бацајте бисер свој пред свиње (Мт. 7, 6), да не постанете учесници њиховог зловерја (какодоксиас) и њихове осуде. Јер ако заиста бива сједињење са Христом и међусобно, онда се заиста добровољно сједињујемо и са свима онима који се заједно са нама причешћују. А то сједињење збива се добровољно, не без наше сагласности" (О Прив. вери IV, 13: РG 94, 1149-53).


9. Што се тиче односа Православне Цркве са Римокатоличком, то је тако исто озбиљан еклисиолошки проблем. За неке православне, па и за извесне у јерархијским врховима, Римокатолицизам представља „древну Западну Цркву", са њеним „посебним обичајима и догматима" који важе само за Запад и који су као такви постојали и пре 1054. године. Расцеп је, сматрају они, дошао само због „губљења љубави", и зато су сада они ти који долазе после „девет векова мржње" да „љубављу" превазиђу раскол. Они притом сматрају да проблем поновног сједињења хришћанског Истока и Запада није, и не треба да буде, ствар теологије, ствар праве, Истините вере, него ствар „дијалога љубави", само треба „узајамно скинути међусобне анатеме" Рима и Цариграда, и тако ће се „васпоставити јединство".

Овако упрошћујуће, небогословско и у великој мери агностичко, игнорантско постављање проблема односа између Православне Католичанске Цркве и Римске Цркве, не само што показује непознавање историје Цркве и стварне богословске проблематике, као и различитих сотириолошких перспектива које стоје иза догматских разлика Православља и Рима, него и потпомаже да се продужује и овековечује унионистички менталитет, лионско-флорентински менталитет који и данас постоји у Папској Цркви, нарочито у Ватикану. Унионистички менаталитет папоцентричног римског Екуменизма не може бити промењен и превазиђен оваквим извитоперењем истинског Православног Икуменизма, тј. бежањем од сучељавања са стварним богословским, сотириолошким и еклисиолошким проблемима који деле Римску Цркву од древне Православне Цркве Светих Отаца и Васељенских Сабора.

Јер, како је забележено од добрих познавалаца богословља и историје Цркве (какав је нпр. један Г. Флоровски), још у 14. веку, у време исихастичких спорова, у позадини сукоба око филиокве откривале су се корените разлике у богословским схватањима и о самом Богу, највероватније плод различитог духовног опита и искуства у веровању и доживљавању тајне Тројичнога Бога и Богопознања и Богоопштења, затим у схватању и доживљају благодати, спасења и обожења човека. Притом још треба додати и чињеницу да Рим није остао само на оним разликама 11. и 14. века, него се у своме развоју све више удаљавао од богословско-црквеног Предања древне Цркве заједничких Отаца и Сабора, нарочито од Тридентског концила па надаље (1545-63. г.) и после Првог Ватиканског концила (1870. г.), када су прокламовани нови, Откривењу и древној Цркви непознати и непостојећи „догмати", и одомаћена еклисиолошка застрањења и заблуде (апсолутни примат и непогрешивост папа, само зато што су из Рима!). Тиме су створене нове суштинске разлике и теолошке препреке за васпостављање јединства Вере и Цркве, теје тако још више продубљен јаз између хришћанског Истока и Запада. Нажалост, ту ни недавно одржани Други Ватикански концил (1962-65. г.), и поред многих реформи, није много изменио стање, јер је потврдио сва ранија одступања Римске Цркве од Православног Истока, и пре свега — папску власт и примат, и „непогрешивост" ex cathedra, учење и веровање којим је „заједница Духа Свешога' — кинониа ту агиу пвевматос (2 Кор. 13,13) —у Католичанској - Саборној Цркви искључена као критеријум Вере и Предања (јер је, по томе, папа непогрешив „по себи а не по сагласности Цркве" = ex ese et non ex consensu Ecclesiae).

За истински Православни Икуменизам потребно је, при било ком сусрету Православне Цркве са Римском, пре свега са светоотачком богословском трезвеношћу и историјском добросавесношћу и, наравно, са верношћу духу и слову Апостолскосветоотачког Јеванђеља Христа Богочовека и Свештеном Предању древне Цркве, преиспитати старе и нове Римске „догмате": Филиокве и папски примат и непогрешивост, као и њихове еклисиолошко-сотириолошке консеквенце. Сигурни смо да би се убрзо показало да ће бити потребно размотрити и оне тачке некада заједничке нам вере у којима многима изгледа да се Рим формално слаже са Православљем, као што су: место и улога Духа Светога и благодати у Цркви, питање греха и спасења, схватање Евхаристије и Епископата, питање Еклисиологије и Светог Предања.

За нас Православне критеријум те провере јесте „проповед Апостола и догмати Отаца и Сабора", како се каже у Кондаку Службе Св. Оцима Првог Васељенског сабора.


Еп. Атанасије Јевтић

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
12-01-2017, 12:22 PM
Порука: #265
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
.

Тешко је разумети и прихватити психологију побожних хришћана који се спокојно мире с тим да ће се људи из

њихове околине, понекад људи који су им блиски, наћи у паклу. Не треба се мирити с тим да је човек са којим

пијем чај, осуђен на вечне муке у паклу. Када би људи били морално осетљивији, они би сву снагу своје

моралне воље и свог духа усмерили на избављење од паклених мука сваког бића које у животу сретну.

Узалудно је мислити да људи то и чине онда када помажу неговање моралних врлина код других људи и њихово

јачање у правој вери. Радикална морална промена може бити само промена односа према самим "злима"

и осуђенима на муке, жеља да и они буду спасени, тј. да се на себе прими и судбина "злих", да се подели

њихова судбина. То значи да ја не могу да се спасавам индивидуално, не могу изоловано да се пробијам

ка Царству Божијем, рачунајући на сопствене заслуге. Такво схватање спасења уништава јединство

космоса. Рај је за мене немогућ уколико моји блиски, моји драги или, чак, напросто људи с којима сам бивао

у животу, буду у паклу. А кад већ толико дугујемо ближњима, онда смо дужни да делимо њихову судбину

и примимо на себе њихову муку, дужни смо да их ослободимо пакла. Морална свест је почела од Божијег

питања Каину: "Где ти је брат Авељ?". Оно ће се завршити другим Божијим питањем: "Авеље,где ти је брат

Каин?". Када је Ориген рекао да ће Христос остати на крсту и да ће Голгота трајати све док макар и једно

биће буде у паклу,изрекао је вечну истину... Спасење је сједињавање човека са човеком и човека са

космосом, кроз сједињавање са Богом. Зато је индивидуално спасење или спасење изабраних, немогуће.

У свету ће постојати трагедија, осећање распетости и муке, све док не буде постигнуто опште спасење,

просветљење и преображај читавог човечанства и космоса.

НИКОЛАЈ БЕРЂАЈЕВ

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
14-01-2017, 03:47 PM
Порука: #266
RE: ПРАВОСЛАВНО ПОИМАЊЕ ЕКУМЕНИЗМА
.

Лично спасење се дарује онима који траже опште спасење, тј. Царство Божије. Идеја личног спасења је духовни
егоизам, преношење егоизма у вечни живот. При томе однос према Богу постаје интерес и чиста духовност
постаје немогућа. Однос према Богу бива ОДСЕЧЕН од односа према ближњем, тј. нарушава се завет
Христа и Јеванђеља, разара се целовита богочовечност хришћанства. Не може се спасити појединац, није могуће
изоловано спасење. Спасење је могуће само с ближњима, с другим људима и светом. Сваки човек треба да
преузме на себе бол и муку света и људи, да подели њихову судбину. Сви су за све одговорни. Ја се не могу
спасавати ако пропадају други људи и свет. Не желим издвојити себе из света ради властитог спасења и да
одбијам да делим вапаје и муке света. Потребно је да свако на себе преузима судбину света и човечанства.



НИКОЛАЈ БЕРЂАЈЕВ

.

Борити се са комунизмом до последње капи крви, не штедећи свој живот чак и онда када је тај комунизам на себе ставио маску ''Свете Русије''.

Влади́мир Христиа́нович Дава́тц
Пронађи све корисникове поруке
Цитирај ову поруку у одговору
Одговори 


[-]
Podeli (Prikazi sve)
Facebook Linkedin Twitter Digg

Скочи на Форум:


Корисник(а) прегледа ову тему: 1 Гост(а)